Moja volja za bicikliranjem kroz različite gradove uvek je na najvišem nivou. Ovog puta imam i sreće da ostajem par dana duže, a da mi je drugarica dala na korišćenje električni bicikl. Poslodavci u Briselu često nude svojim zaposlednima da im umesto mesečne karte za javni prevoz iznajme običan, električni bicikl ili trotinet. Dok mi objašnjava kako se koristi bicikl, posebnu pažnju mi skreće da kad god ostavljam bicikl makar i na minut, da obavezno iz njega izvadim bateriju i ponesem je sa sobom. Naknada za ukradenu bateriju je 500 evra, dok ako vam ukradu bicikl bez baterije ne naplaćuju ništa.

Prvih par dana koristio sam bicikl kako bih otišao do konferencije na kojoj sam bio učesnk, i pošto prvi put vozim električni bicikl imao sam osećaj kao da malo varam. Meni možda nije bio potreban električni bicikl ali vozeći uvideo sam prednosti kada vam mali elektromotor pomaže pri okretanju pedala, pa tako uzbrdice postaju značajno laganije i olakšavaju onima koji nemaju dovoljno snage da ih lakše savladaju. Na ulicama Brisela puno je starijih ljudi koji voze električne bicikle i tako ostaju mobilni i u poznijim godinama.

Nakon par dana konferencije, slobodan dan koristim za dužu vožnju. Prva destinacija mi je prodavnica polovnih knjiga i igračaka koja se nalazi u centru grada. Gledam na Google mapu koja za razliku od Beograda ima opciju i za biciklističke rute, predlaže mi da prođem kroz uske ulice u istorijskom centru grada. Krećem se relativno brzo i slobodno kroz uske uličice koje su gotovo oslobođene od automobila i u njima bicilisti imaju prvenstvo i automobilima je zabranjeno da ih pretiču. Zamišljam da bi ovako nešto moglo da se uradi u Dalmatinskoj ulici sada kada se renovira asfalt. Najčešće usporavam kako bi propustio turiste koji gledaju u fasade starih imperijalnih zdanja. Gotovo sve ulice u ovom delu grada su jednosmerne za automobile ali mi to ne predstavlja problem jer su za bicikliste dvosmerne i ovo je pravilo u preko 90% ulica širom Brisela.

Nakon što sam obavio kupovinu shvatam da sam ogladneo i da bi mi baš prijao pomfrit. Moj omiljeni pomfrit nalazi se u takozvanom evropskom delu grada, ali to nije problem jer se lako probijam biciklističkom stazom kroz sada sve šire ulice. Ulica koja je imala četiri automobilske trake sužena je na dve dok su sa obe strane napravljene dovoljno široke biciklističke staze. Prolazim pored brojača biciklista i piše da sam ja već 354.243 biciklista koji je ove 2025. godine prošao tu, na sledećem brojaču je još impresivniji broj koji ide preko milion.

Stižem do mesta koje prodaje pomfrit i sva je prilika da ću duže čekati na pomfrit nego što mi je trebalo da stignem do lokacije, izgleda da je i drugima ovo omiljeno pomfrit mesto. Dok čekam razmišljam kako se u Briselu svuda lako nalazi parking za bicikle i to pravi parking, a ne oni češljići kakvi postoje u Beogradu gde možete da vežete samo točak pa lako možete i da ostanete samo sa njim ili da vam u boljem slučaju bicikla padne na zemlju pri malo jačem vetru.

Dok sedim u parku i jedem pomfrit drug mi objašnjava kako ova promena paradigme u urbanoj mobilosti nije došla sama od sebe i da su Zeleni prvo u opoziciji, a potom i u vlasti na gradu dosta uradili da se grad preorjentiše sa automobila na bicikle i javni prevoz. Danas se gotovo 10% mobilnosti u Briselu obavi biciklama, dok je u Beogradu taj broj oko 1%. Na ulicam postoje usporivači automobilskog saobraćaja, izgrađeno je puno novih staza i to ne na trotoaru već na ulicama čime se ne stvara konfilikt između pešaka i biciklista. Sa druge strane osnovano je više udruženja vlasnika automobila koji se žale da biciklisti ugrožavaju njihovo pravo na slobodu kretanja i čak su više puta pretili regionalnoj ministarki saobraćaja.

Primećujem da je i upotreba trotineta regulisana pa sada nisu svuda razbacani po gradu kao pre par godina, već moraju da se ostave na posebno obeležena mesta, ali iako trotinetista ima mnogo više nije im nametnuto nošenje kacige i florescentnog prsluka kao u Beogradu.

Ostatak dana rešio sam da provedem vozeći bicikl u šumi koja se nalazi na obodu grada. Do šume pokušavam da stignem bez korišćenja navigacije ali me Briselske ulice za koje imate osećaj da idu pravo a zapravo skreću vuku u pogrešnom pravcu. Na kraju do šume stižem prateći širi bulevar koji po sredini ima drvored sa tramvajskim šinama, a sa strane su automobilska traka, staza za bicikle i parking za automobile. Biciklistička staza je barem pola metra odaljena od parkinga čime se značajno umanjuje potencijal za jednu od biciklističkih noćnih mora, a to je da neko otvori vrata auta dok vozite. Na takav način je samo pre par meseci tešku povredu zadobio Belgijski biciklistički šampion Remko Evelope, kada je sa 50 kilometara na sad udario u otvorena vrata vozača koji nije pazio.

Kroz šumu je nekada prolazio široki put ali on je zatvoren za automobile i sada predstavlja pravi zeleni autoput za bicikliste kako one rekreativne tako i one sa drumskim biciklama. Do jezera koje se nalazi u park šumi stiže se samo biciklom, pešačenjem ili javnim prevozom, čime je logika da se svuda mora prići automobilom izbegnuta, a samim tim i gužve i ogromni parkinzi. Umesto toga na prostoru nekadašenjeg parkinga danas se organizuje promocija mongolske kulture.

Deluje da je šuma neograničeno velika i čim siđete sa glavnog puta otvara se mnoštvo manjih zemljanih puteva gde možete voziti. Pošto mi je baterija pri kraju, a bez nje je prilično teško voziti biciklu od preko 20 kilograma težine, odlučujem da se vratim i završim dan sa jednim belgijskim pivom. Dok pedalam nazad primećujem da u svim većim ulicama pre semafora ima odvojen prostor za bicikle i pomišljam kako bi ovako nešto trebalo, a ne da svakodnevno gutam gasove iz auspuha u Despota Stefana dok stojim između dva automobila.

Dok sumiram utiske sedeći u baru i iznova se čudeći kako ima još dnevnog svetla iako je prošlo deset sati uveče, imam osećaj da je Brisel taman napravljen za normalnu vožnju bicikle. Nije infrastruktura ništa posebno, zapravo sve izgleda pomalo zastarelo i neuglancano ali vam daje potrebni osećaj sigurnosti što je i verovatno najbitnije kada želite da povećate broj biciklista u gradu.

Članak Biciklom kroz Brisel se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Uprkos svemu, biciklistički skup Kritična masa koji se održava svake poslednje subote u mesecu, poseti u proseku oko 250 ljudi. Sa ekipom iz organizacije pričali smo o mnogobrojnim benefitima vožnje bicikla ali i potrebi da biciklisti budu ravnopravni učesnici u urbanom saobraćaju.

Kako je nastala ideja za osnivanje udruženja biciklista i ko su članovi?

Zahvaljujući jednom bečkom studentu na volonterskoj razmeni u Beogradu 2011. godine, pokrenuta je mesečna biciklistička vožnja kroz centar grada, poznata pod nazivom Kritična masa. Ne samo kod nas, Kritična masa se organizuje u 300 gradova širom sveta i za cilj ima da slavi biciklizam i podigne svest o ravnopravnom učešću biciklista u urbanom saobraćaju. Oko ove ideje se okupila grupa građana i zaljubljenika u dvotočkaše, koji osnivaju udruženje Ulice za bicikliste godinu dana kasnije, jer se u međuvremenu razvila i potreba za napretkom i većom promocijom bicikla kao prevoznog sredstva. 

Članovi udruženja su građani i građanke, iz različitih sfera zanimanja, a koje veže jedna zajednička stvar – bicikl. Svako ko na bilo koji način može da da svoj doprinos širenju biciklističke kulture i održive mobilnosti, može postati naš član. Mi želimo da utičemo na razvoj grada, ali u održivom, zdravom i zelenom pravcu. Što bolji i sigurniji uslovi za bicikliste, to više biciklista na ulicama, koji sa sobom ostavljaju lepši i čistiji grad, grad za ljude sa manje automobila, saobraćajnih gužvi i zagušenja, buke i zagađenja.  

Strah od zaraze korona virusom i gužve u gradskom prevozu trebalo bi da podstaknu ljude da odaberu bicikl kao prevozno sredstvo. Koje su sve prednosti vožnje bicikla?

Započećemo sa najboljim razlogom pre svega, a to je vaše zdravlje. Ne morate da učestvujete u Tur de Fransu da biste osetili benefite vožnje bicikla. Ovom laganom ali svakodnevnom rekreacijom jačate svoj imuni sistem i mišiće ali istovremeno oštrite i svoj um. Bicikl okida hormone sreće i pomaže ako ste anksiozni, depresivni ili pospani. Tako ćete imati i lepši san a smanjićete rizik od nastajanja raznih bolesti i gojaznosti. 

Dakle, bicikl će vam tako sačuvati novac za odlazak u teretanu ili na aerobik.Takođe, ušteda za gorivo, parking i održavanje automobila u odnosu na bicikl nije uopšte zanemarljiva. Čak i da nemate bicikl, njegova kupovina će vam se novčano isplatiti brže nego što ste mislili.

Svi koji odluče da se kreću na dva točka, na taj način ne pomažu samo sebi već i svom gradu i životnoj sredini. Prvo i najbitnije ovde, a što muči Beograd godinama, jesu nesnosne saobraćajne gužve. Za njih je biciklista najblaže rečeno spas, pogotovo u delovima gde postoje biciklističke staze. Svaki biciklista je jedan auto manje, ali jedna srećnija osoba više, koja ne kasni, već stiže na vreme na posao i u špicu, i to bez stresa i nervoze. Svi koji nisu probali, ne znaju kakav je sjajan osećaj izbeći najgoru beogradsku gužvu i nepomičnu kolonu automobila punu besnih i nestrpljivih vozača.

Kao biciklista, doprinećete i vašoj okolini. Bicikl ne ide na gorivo, već na vašu energiju i mišiće, čime ćete smanjiti emisiju štetnih gasova. Ne budite skromni, i te kako ćete doprineti čistijem vazduhu u gradu jer se zbog vas dodatno neće poseći nijedno drvo da bi se napravilo mesto za parking. Biciklista ne pravi ni buku, a svi smo svesni da ona ima priličan uticaj na naše psiho fizičko zdravlje.

Ukratko rečeno, bicikl je zdrav, jeftin, brz i održiv, ali na sve to i zabavan. Omogućava vam da vidite grad iz neke potpuno druge perspektive, da otkrijete njegove skrivene delove do kojih se ne može autom, ali i da sve to radite u društvu uz sitno ćaskanje.

Na koji način je moguće podstaći ljude da se odluče za bicikl umesto automobila ili gradskog prevoza?

Mnogi evropski gradovi su već odavno prepoznali potrebu za održivim i modernim rešenjima urbane mobilnosti, gde se bicikl savršeno uklapa u tu sliku. Nažalost, mi prilično kaskamo za ovom idejom i u zakonima i na samim ulicama. Koliko god se samo udruženje trudilo i ulagalo da promeni automobilske navike u našem gradu, potrebna je jača politička volja i odlučnost gradskih vlasti da počne da ulaže u biciklističku i pešačku infrastrukturu više nego u automobilsku. Potrebna je bolja infrastruktura i bezbedniji uslovi za bicikliste, kako i dodatne pogodnosti i opšta edukacija da je bicikl za mnoge  prevoz a ne samo rekreacija.

Iako su ljudi svesni raznih pogodnosti koje donosi bicikl i želji da njime pođu na posao, mnogi će odustati jer se ne osećaju sigurno na ulicima staze su nepovezane, pune rupa, prepreka i nazubljenih ivičnjaka. Niko ne voli neugodnu i nebezbednu vožnju i svi jednako želimo da do destinacije stignemo što brže i sigurnije.

Ove subote održana je 110. Kritična masa. Da li je vožnja na Kritičnoj masi samo rekreacija ili je ipak i svojevrstan aktivizam?

Kritična masa je pre svega zajednički biciklistički događaj, na koji se ljudi pozivaju na sjajnu vožnju kroz beogradske ulice i dobro druženje i atmosferu. Ali, svaka vožnja ima svoju posebnu poruku, ideju i želju da skene pažnju na date probleme sa kojima se biciklisti susreću u saobraćaju. Kritična masa vozi i da proslavi početak proleća ali i da apeluje na vlasti da nam npr. smetaju visoki ivičnjaci.

Vožnja zaista pripada svim građanima, od mališana do onih najstarijih, gde neki dođu da voze da bi uživali a neki pak žele da budu deo borbe za bolji i lepši biciklistički grad.

Slogan za na ovoj Kritičnoj masi bio je ,,Metar je bitan”. Zašto su biciklisti nizak prioritet u saobraćaju i šta je potrebno da se to promeni?

Mi smo automobilska nacija i vrlo je verovatno da će vas smatrati čudakom i smetalom na ulici kad vide da idete biciklom na posao. Svest da je bicikl prevozno sredstvo i da je potrebna tolerancija i poštovanje od strane ostalih učesnika u saobraćaju se u Beogradu neverovatno sporo budi. Pitanje je takođe i političko, jer su biciklisti zanemarljiv procenat biračkog tela, i izlaženje u susret biciklistima pre donosi negativne, nego pozitivne političke poene. Jer da biste izašli u susret biciklistima, morate da ,,otmete” površinu na ulici od automobila. I to kod prosečnog vozača u Beogradu izaziva revolt.

 I to za nas zna da bude prilično frustrirajuće, uz sve apele i akcije koje sprovodi naše udruženje. Ključ ovde leži u rukama gradskih vlasti , i kao sto smo već pomenuli, ovde su potrebna ozbiljna sistemska rešenja i promene, kako bismo uopšte mogli da pričamo o većoj popularizaciji bicikla.

Koja prava imaju biciklisti u Srbiji i da li se ona zapravo poštuju?

Biciklista je regularan učesnik u saobraćaju, što se nažalost kod nas vrlo malo zna i uvažava.Vozači često misle da biciklisti usporavaju saobraćaj. E pa da razjasnimo: biciklisti ne usporavaju saobraćaj, već ogroman broj drugih automobil. Pravo bicikliste je da vozi metar od desne ivice kolovoza i da ga vozači dodatno poštuju i bezbedno pretiču. Biciklisti imaju pravo na uređene i povezane staze na kojima neće nailaziti na prepreke i vidu kontejnera, reklama ili parkiranih automobila.

Na koje evropske države treba da se ugledamo kada je u pitanju biciklistička infrastruktura i stvaranje adekvatnih uslova za vožnju?

Sve ih je više, to su Francuska, Engleska, Nemačka, Holandija, Austrija, Slovenija, Mađarska, Danska, Holandija.

Koji delovi grada su najbolji za bezbednu vožnju bicikla?

Ovde će svakako svi glasati za Novi Beograd, koji pored toga što je prilično ravan, najviše pokriven biciklističkim stazama. Reklo bi se idealno za svakodnevnu vožnju i šteta je da oni koji se uglavnom kreću Novim Beogradom, ne iskoriste tu mogućnost.

Da li je moguća vožnja zimi i po kiši – kako se adekvatno opremiti za vožnju po lošim vremenskim uslovima?

I te kako! Internet bruji od saveta i ohrabrivanja biciklista da pokušaju da voze i po lošijim vremenskim uslovima. Pored adekvatne garderobe i opreme, koja ne mora da bude ni skupa ni specijalno biciklistička, važno da date sebi vremena i da se polako navikavate i učite da vozite i po zimi i kiši.

Što se tiče zime, akcenat je na čuvenim slojevima odeće. Verovatno ćete se i manje smrznuti na biciklu nego dok čekate autobus na stanici. Kiša svakako nije prijatna, ali i tu je rešenje – kabanica, ali potrebna je i volja da se krene u takvu avanturu.

I za kraj – koja je vasa poruka biciklistima?

Mi bi smo se obratili ne samo biciklistima, nego i pešacima i korisnicima javnog prevoza kako i vozačima automobila.

Svaki biciklista je jedan čovek manje u prepunom autobusu, jedan čovek manje za volanom, što u ovim trenucima kada pandemija ponovo počinje da nas ugrožava može da bude samo pozitivna stvar, jer smanjuje gužve i rizik. Bolji uslovi za bicikliste su zapravo dobitna kombinacija i rešenje problema svih pomenutih grupa.

Članak Ulice za bicikliste – rekreacija i borba za bolji biciklistički grad se pojavljuje prvo na Oblakoder.