Sa Pavlom Krivokućem jednim od članova Serbia Upside Down-a, razgovarali smo o biciklizmu, razlozima zbog kojih su odlučili da krenu u ovu avanturu, izazovima i najlepšim momentima sa putovanja, ali i o tome koliko je Srbija prilagođena biciklizmu.

Odlazak u nepoznato naziv je vašeg novog dokumentarnog serijala u okviru kog nas vodite kroz petodnevno putovanje po Srbiji. Zbog čega ste odlučili da ovaj serijal bude snimljen baš u Srbiji?

Pavle Krivokuća: Većina kolega i prijatelja iz inostranstva nikada nisu bili u Srbiji niti su to planirali. Osim što nemaju sliku naše zemlje, ne poznaju kulturu i nisu imali priliku da osete atmosferu Balkana, takođe, nisu znali ni za sva prirodna bogatstva koja imamo. Tim povodom želeli smo da predstavimo našu domovinu u što boljem svetlu. S obzirom na to da je bicikl za nas i rekreacija i sredstvo transporta, pitali smo se: Zašto ne bismo napravili biciklističku turu u Srbiji i poslali neku jedinstvenu sliku naše zemlje u svet?

Koliko su trajale pripreme i da li postoji neka posebna logistika kad se vozi bajs, a uporedo i snima?

Pripreme za samu turu su trajale oko 6 meseci i pored očiglednih pripremnih aktivnosti (smeštaj, hrana, transport i sl) naš naročit fokus je bio da smislimo kako ćemo snimati samu seriju i koji koncept želimo da postignemo. Nismo želeli da remetimo samu vožnju i ritam koji definišu bisciklisti već prateći ih sa dva vozila „hvatamo” kadrove i momente prirodno bez presije i bez predefinisanog scenarija. Ono što bih još naveo je da smo ovladali umetnošću pakovanja – 10 biciklista, 6 ljudi iz produkcije smo upakovali u jedan automobil i kombi sa svom opremom, stvarima, vodom i hranom, šatorima i alatom neophodim za 6 dana puta. Uzmite u obzir da smo svakog dana menjali lokaciju i prošli put od Valjeva do Kopaonika.

Ako pričamo o fizičkoj pripremi ona je zahtevala da se krene sa redovnim vožnjama bajsa 4-5 meseci pre same ture i neki interni cilj koji smo postavili je da svako izveze makar 1000km na bajsu pre ture kako bi bio kondiciono spreman.

Kako je izgledalo snimanje jednog ovakvog serijala s obzirom da deluje jako spontano, a ipak veoma profesionalno?

Snimanje same serije bazirali smo na učenjima dobijenim kroz snimanje našeg prvog Dokumentarnog filma – Dve Zemlje Jedna Priča. U samom procesu pripreme i realizacije snimanja veoma nam je pomogla domaća ekipa iz Bureau TwentyTwo koja je preuzela ulogu produkcije, režije, kamere, fotografije i montaže i još mnogo toga. Sa veoma limitiranim budžetom koji smo imali uspeli smo da napravimo mini dokumentarnu seriju na koju smo stvarno ponosni. Naravno, uvek je tu bilo i dosta učenja u hodu i improvizacije – na primer trebalo nam je par dana da se uhodamo kojom brzinom je najbolje da vozimo auto kako bi kamerman iz gepeka uhvatio dobar kadar a da istovremeno ne smetamo biciklistima iza nas. Do četvrtog dana snimanja već smo uhvatili dobar ritam pa smo uspešno i obavljali intervjue iz gepeka.

Koliko je izazovno sav snimljeni materijal spakovati u 5 epizoda od po 25 minuta?

Bureau TwentyTwo nam je pomogao i u ovome. Naročitu zahvalnost imamo za Miloša i Mlađena iz B22 ekipe koji su izneli lavovski posao i prošli kroz desetine sati materijala i upakovali sve u 5 dinamičnih epizoda. Ovo je bio ogroman zadatak kako smo imali preko 30 sati materijala po kameri i ukupno 3 kamere, plus propratan materijal i animacije.

Šta vam je bilo najvažnije da prenesete kroz seriju?

Naša misija je dvostruka: da prenesemo kroz priču i video kako Srbija kao biciklistička destinacija ima da ponudi mnogo toga i može lako da se nosi sa svetskim biciklističkim destinacijama i da popularizujemo rekreativni gravel biciklizam i dokažemo ljudima da sa malo kondicije mogu da imaju sjajna iskustva.

Krenuli ste iz Valjeva put Tare što je nekih 115 kilometara vožnje, a nakon toga je prosek pređenih kilometara svakoga dana bio između 50 i 100km, šta vam je bilo najizazovnije na tom putu?

Svaki dan vožnje je imao svoje izazove i svoje lepote – prva dva dana se postavljao ritam i razbijale one najgore upale, u srednjem delu ture imali smo dosta otvorenih Pešterskih pejzaža samim tim i malo zaštite od sunca, a poslednjeg dana popeli smo dve planine od podnožja pa skoro do vrha – Goliju i Kopaonik.

Pored fizičkih izazova i mentalni su bili veliki. Svakog dana smo imali dosta vertikalnog uspona i to je samo po sebi izazov za sebe koji se mora savladati ako mislite da uspešno završite turu ovog formata. Konstantni usponi umeju da zadaju mentalne glavobolje, ali sa druge strane, kada se to prođe onda se osećate nepobedivo i sve buduće prepreke su daleko manje.

Kako ste odabrali rutu puta, zašto baš taj deo Srbije?

Kada smo krenuli da planiramo turu gledali smo pre svega krajeve koji su nam poznati i gde imamo prijatelje i porodicu kao podršku. Samim tim, za toliko je logistika i istraživanje bilo lakše. Dodatno zbog terena imali smo priliku da u par dana prikažemo neke od naših najlepših planina i pejzaža.

Koliko je Srbija prilagođena za bicikliste?

Srbiji nedostaju desetine hiljada kilometara uređenih biciklističih staza i biciklistička infrastruktura (hosteli, kampovi, servisi). Uprkos tome Srbija ima sjajan potencijal za bicikliste, dosta različith prirodnih lepota, dinamičnog terena i mogućnost da se kampuje šatorima i kamperima na velikom broju lokacija. Ovo su potvrdlie i reakacije naših gostiju iz Nemačke koji planiraju opet da dođu i voze sa nama.

Koliko guma je otprilike puklo tokom ovog putovanja?

Sve ukupno oko petnaestak.

Koje su vam najdraže uspomene sa putovanja?

Meni lično najdraža uspomena je reakcija jednog gosta iz Nemačke koji je doživeo pejzaže slične Majorci, zatim Bavarskoj crnoj šumi i na kraju valovitoj Toskani i to sve u tridesetak kilometara raspona na putu od Kokinog broda do Uvca. Tu sam imao „aha” momenat toga koliko zaista Srbija ima da ponudi.

S obzirom na to da je ekipa muška, da li možda imate ideju da se i devojke priključe na nekoj narednoj ekspediciji?

Ono što se ne vidi kroz našu mini seriju je da mi imamo aktivnu gravel bicikilističku zajednicu koja je do ovog trenutka narasla na preko 100 članova. Ono na šta smo naročito ponosni je da preko 30% članova su biciklistkinje i da se kroz naše aktivnosti trudimo da promovišemo i podržimo ženski biciklizam. Nadamo se da će ova brojka još više narasti.

Šta biste preporučili nekome ko želi da proba nešto slično?

Poručili bi da vam za vožnju bicikla nije neophodno ništa više osim bicikla i dobre volje. Često se ljudi uplaše kada nas vide u opremi i kada pogledaju kilometraže koje prelazimo. Lepota biciklizma je u tome – što više vozite biciklu, možete više da vozite i to je jedini trening koji vam je potreban. Imamo dosta primera u zajednici gde su ljudi od veoma male fizičke aktivnosti za svega par meseci veoma laganih vožnji došli do toga da mogu da izvezu 80km u jednom danu. Ako vam se svidi užitak vožnji lako ćete kupiti i bolju biciklu i opremu spram apetita, ali da bi krenuli potreban vam je podmazan bajs i par slobodnih sati.

Šta pripremate u narednom periodu?

Ove godine u planu su nam mikro događaji za po 5-15 ljudi. Planiramo vikend eksepedicije gde će nam fokus biti na istraživanju Istočne Srbije, baš sada za Prvi maj vozimo po Negotinskom kraju. Takođe, u saradnji sa Dionysus Experience ekipom, pokrenuli smo i novi vid događaja koji kombinuje vino, hiking i biciklizam, pa ćemo imati i nekoliko događaja tog tipa.

Za kraj plan nam je da svakog meseca orgnaizujemo meetup-e u Beogradu i okolini i pozivamo sve zainteresovane da nam se priključe. Samo nam pustite poruku na UpsideDown.cc i dodajemo vas u Viber grupu naše zajednice.

Članak Petsto kilometara za pet dana biciklom kroz Srbiju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Svakog dana, biciklisti su otkrivali nešto novo, upoznavali lokalne ljude i uživali u lokalnim specijalitetima. Na Tari su se susreli sa gustim šumama i planinskim rekama, dok su na Zlatiboru osetili čari ove planine, koja ih je zapanjila zemljanim stazicama, preko zlatnih polja koja se protežu u nedogled. Nakon toga, vozili su kroz nacionalni park Uvac, videli beloglavog supa i upoznali se sa nestvarnom lepotom kanjona, pre nego što su se suočili sa najzahtevnijim delom putovanja – usponima na Goliju i Kopaonik gde su završili svoju avanturu i proslavili uspeh.

Kroz ovu petodnevnu ekspediciju, biciklisti su imali priliku da osete duh srpskih planina, upoznaju lokalno stanovništvo i uživaju u raznolikosti kulture kojom dišu ovi krajevi. Serija „Serbia Upside Down – Odlazak u nepoznato” pruža pogled na Srbiju iz jedinstvene perspektive, prikazujući njen prirodni sjaj i neotkrivene tajne. Ova avantura je bila više od samog putovanja – bila je prilika da se probudi filantropski i radoznali duh u svakom biciklisti, i da se stvore nezaboravne uspomene.

Više o njima možete saznati na @upsidedown.cc kao i www.upsidedown.cc. Detaljni prikaz ruta možete videti na Komoot kolekciji.

Članak Serbia Upside Down predstavlja YouTube serijal – Odlazak u napoznato se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Možda je još nerealnije pisati o razvoju biciklističkog saobraćaja u Boru jer Gradska uprava odbija da unapredi položaj biciklista u Boru i u svojoj istoriji nikad nije odvojila sredstva za razvoj biciklizma”, navodi Velić u svom tekstu.

On dalje navodi i da je, iako grad Bor jedini u regionu ima GIS platformu za planiranje biciklističkog saobraćaja „Bici Bor“, Gradska uprava odbila da to podrži.

Ipak, kako Velić navodi, Bor ima predivnu okolinu, prirodne lepote i kulturno nasleđe koje svakako treba posetiti. Tu su planina Stol, Crni vrh, Dubašnica, Veliki Krš, Lazarev kanjon, Zlotska pećina, Borsko jezero i Brestovačka banja.

„Pored prirodnih lepota, tu se nalaze kulturno istorijski spomenici koje treba posetiti, kao što su Konak Kneza Miloša Obrenovića, Knežev dvorac dinastije Karađorđević, tursko kupatilo-Hamam, arheološki lokalitet Manastirište, park na otvorenom Rudarsko-metalurške opreme…” nabraja Igor.

On dodaje i da se sa prirodnim lepotama grada Bora zainteresovani mogu upoznati preko aplikacije „Virtuelna razglednica Bora” koju je napravio Muzej rudarstva i metalurgije u Boru. Na razglednici su predstavljeni kulturno-turistički i prirodni resursi grada Bora.

Iz svega prethodno napisanog, Igor zaključuje da je cikloturizam novi način za razumevanje niza ekonomskih aktivnosti koje uključuju bicikl. Tu se susreću biznis, ekonomija, privreda, turizam, zdravlje, sport i rekreacija.

„Biciklizam je jedan od najbrže rastućih vidova rekreacije i turizma. Procenjuje se da 48 miliona ljudi rekreativno vozi bicikle godišnje, što doprinosi privredi od 96,7 milijardi dolara godišnje (2017, Outdoor Industry Association). Biciklizam takođe doprinosi boljem zdravlju zajednice, manjoj gužvi i zdravijoj životnoj sredini”, ističe Velić.

Cikloturizam je jedan od primarnih načina na koji zajednice mogu iskoristiti mogućnosti održivog ekonomskog razvoja. On je po prirodi multidisciplinaran, što znači da uključuje ne samo zagovornike biciklizma, već i širokog spektra preduzeća i institucija koja se bave kreiranjem turističkog i kulturnog identiteta regiona (lokalne samouprave, privredne komore, turističke agencije i organizacije, marketinške agencije, seoska domaćinstva itd.).

„Cikloturizam omogućava ljudima da imaju koristi, iako oni sami možda nisu biciklisti, a sa uspesima dolazi i veća empatija i podrška biciklizmu”, smatra Velić.

Igor napominje i da su putovanja biciklom posebno korisna za ruralne zajednice. Cikloturisti obično traže seoske puteve sa slabim saobraćajem koji su van urbanih mesta. Putuju sporije, što rezultira dužim boravcima u regionu, kao i većom potrošnjom za usluge koje taj region može da im pruži. Pojedine studije sprovedene u razvijenim zemljama pokazuju da cikloturisti troše 40% više u poređenju sa prosečnim motorizovanim turistom.

„Cikloturizam bi mogao da postane ključan turistički proizvod naše zemlje. Postojanje sistemskih ulaganja i objedinjenih usluga ove vrste ne predstavlja veliku investiciju, a na duže staze mogu da daju dobre rezultate. Posebno ako uzmemo u obzir podatak da za dobre usluge cikloturisti u proseku troše 50 evra na dan”, podvlači Velić.

Cikloturizam je vrsta turističke aktivnosti koju svaki region u Srbiji može da neguje i promoviše u skladu sa svojim kapacitetima i potrebama.

Jedan od glavnih motiva za putovanje biciklom predstavlja upoznavanje drugih kultura, naroda, lokalnih običaja, interakcija i iskustvo autentičnog načina života ljudi u malim mestima. Uzimajući u obzir prirodu bicikla kao prevoznog sredstva, za razliku od klasičnog turiste, cikloturisti sa sobom mogu da nose ograničen broj stvari. Stoga lokalni preduzetnici i ugostitelji sve više mogu svoje usluge da prilagođavaju cikloturistima, omogućavajući im da se osećaju ugodno i sigurno tokom svojih dugih putovanja.

Igor je mišljenja da bi u Boru moglo da se formira nekoliko cikloturističkih ruta. Predlog udruženja Sigurne staze je da se jedna ruta zove „Biciklom kroz prirodne lepote grada Bora“, koja bi obuhvatila obilazak Borskog jezera, Brestovačke banje, Lazarevog kanjona, Zlotske pećine… i na na tom putu bi se mogli obići i kulturno-istorijski spomenici.

Druga ruta bi se zvala „Biciklom kroz granice rudarenja u Boru“ kojom bi se obuhvatila sela Krivelj, Slatina i Oštrelj. Ova ruta bi bila edukativna i potresna, sa ciljem pokazavanja šta sve čovek može da uradi prirodi i njenim resursima.

Zbog konfiguracije terena i okruženosti Bora planinama (Stol, Dubašnica, Crni vrh, Veliki Krš) postoji mogućnost i za razvoj planisko-brdskog biciklizma (MTB) koji je popularan, pogotovo među mlađom populacijom.

„Prednost koju ima Timočka Krajina je biciklistička ruta EuroVelo 6, koja povezuje Atlantski okean i Crno more, i koja je jedna od najatraktivnijih biciklističkih ruta u Evropi. Ova 4.500 km duga trasa poznata je pod nazivom Dunavska biciklistička ruta. Ovom rutom između Pasaua i Beča, godišnje prođe preko 750.000 biciklista. Poređenja radi, ovom rutom u Srbiji godišnje prođe oko 10.000 biciklista. U Srbiji, EV6 ruta ulazi na severu Vojvodine, kod Bačkog Brega, a izlazi nakon 667 km kod Negotina”, ističe Velić.

EuroVelo 6 predstavlja veliki potencijal regiona, kako za lokalne samouprave i turističke organizacije, tako i za lokalne i male biznise, smatra Igor, i dodaje da nažalost, lokalne samouprave u Boru, Negotinu, Kladovu, Zaječaru i Donjem Milanovcu još uvek ne prepoznaju ovu razvojnu šansu.

Ono što, prema njegovim rečima, takođe predstavlja veliki problem u našoj zemlji je, što cikloturisti ne mogu naći sigurne i bezbedne „biciklističke-puteve”, odmorišta, servise, smeštaj, informacione table duž puta, a dodatne poteškoće stvaraju i nedostupnost i loše planirana biciklistička infrastruktura.

„Kada vozite bicikl, obraćate više pažnje na svet oko sebe, više komunicirate sa svojim okruženjem i uzimate više od ukupnog iskustva putovanja. Primera radi, kada pedalirate do pijace ili nekog drugog mesta, dobijate autentičnost razgovora sa lokalnim stanovništvom i direktne interakcije sa pejzažom i kulturom, nešto što ćete verovatno propustiti dok se vozite autom ili autobusom. Rečju, vožnja bicikla vas uranja u svet oko vas. U potpunosti ste obavijeni mirisima, zvucima i prizorima sve vreme tokom vaše biciklističke ture, pružajući ono zaista istinsko iskustvo koje ste tražili. A prirodne lepote okoline grada Bora će Vas svakako iznenaditi”, zaključuje Velić, koji smatra da Bor i Timočka Krajina imaju mogućnost za razvoj cikloturizma i da tu razvojnu šansu treba iskoristiti.

Članak Da li u Boru postoji mogućnost za razvoj cikloturizma? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Uređenost i veličina jedne zajednice ogleda u njenom odnosu prema najslabijima, a bicklisti su svakako najslabiji i najranjiviji učesnici u saobraćaju. Samim tim, biciklisti kao ranjivi učesnici u saobraćaju treba da uživaju posebnu zaštitu u saobraćajnom sistemu i prilikom delovanja u sistemu bezbednosti saobraćaja, bezbednost biciklista treba da bude jedan od prioriteta”, smatra Igor Velić, master inženjer saobraćaja.

Prema podacima koje je objavilo udruženje Sigurne staze, na teritoriji Republike Srbije u periodu od 2015. do 2021. godine dogodilo se 379 saobraćajnih nezgoda sa poginulim licima, 10.458 povređenim licima i 663 sa materijalnom štetom u kojima su učestvovali biciklisti. Udruženje navodi i da godišnje, u proseku, u saobraćajnim nezgodama, pogine oko 50 biciklista i bude povređeno oko 1.500.

Prema mišljenju Velića, savremen koncept zaštite biciklista u saobraćaju treba da podrazumeva primenu humanog inženjeringa, koncepta koji zahteva drugačiji pristup u rešavanju problema i drugačije oblikovanje saobraćajnog i urbanističkog prostora uz primenu inovativnih, praktičnih i jednostavnih rešanja koja bi zadovoljila sve učesnike u saobraćaju.

Igor Velić je i autor publikacije „Unapređenje zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i poboljšanje uslova za bicikliste” u kojoj je izneo predloge i primere dobre prakse koji bi mogli da se primene u Srbiji.

Neki od predloga odnose se na obavezno rastojanje prilikom preticanja koje je vozač motornog vozila dužan da drži i iznosi najmanje jedan metar, dvosmerno kretanje biciklista u jednosmernim ulicama (prilikom primene koncepta u Oslu, zapaženo je da ova mera doprinosi da biciklisti manje koriste trotoar za vožnju, na nekim mestima skoro za 50%), kretanje biciklista u pešačkoj zoni (odobravanje ove mere), ali i biciklističke ulice (u biciklističkoj ulici nije dozvoljeno preticanje bicikla motornim vozilom, niti vožnja brzinom većom od 30 km/h).

Udruženje SIgurne staze prokomentarisalo je i pristupanje regulisanju lakih eletričnih vozila (LEV), koja najčešće obuhvataju električne trotinete, segveje i slična električna prevozna sredstva koja doprinose pre svega rasterećenijim gradskim kretanjima i pristupačna su najširim slojevima stanovništva.

Sigurne staze istakle su da je naročito bitno uzeti u obzir, prilikom osmišljavanja pravila, moguće negativne i pozitivne uticaje rešenja na okruženje i funkcionisanje učesnika u saobraćaju, čime bi se izbeglo posmatranje bezbednosti saobraćaja kao potpuno izolovanog segmenta u odnosu na sve ostale aspekte saobraćaja (uticaj na životnu sredinu, ekonomiju, javno zdravlje…).

Pomenuto udruženje iznelo je predlog je da se regulisanje kretanja ove grupe vozila reši istovetno postojećim odredbama učešća biciklista u saobraćaju, umesto da se uvode posebne odredbe, a kao argumente za takav stav izneli su veću bezbednost u saobraćaju, bolji uticaj na druge domene, ekonomiju prevencije, veću dostupnost infrastrukture.

Motiv da se u opis LEV vozila unese da „nema mesta za sedenje”, kako su predlagači regulisanja lakih električnih vozila naveli, stručnjacima u ovoj oblasti ostao je nejasan, jer mesto za sedenje nije ključna karakteristika ovih vozila, a temu vrednu diskusije vide u mogućnosti kretanja lakih električnih vozila trotoarom.

„U važećem propisu postoji više mesta za unapređenje bezbednosti i funkcionalnosti biciklističkog saobraćaja, od kojih su neka već predočena predlagaču. Razumemo da je potrebno vreme da se sagledaju svi predlozi, s tim da bismo se ipak ovom prilikom fokusirali na mogućnost implementacije dva za koje smatramo da mogu spasiti živote, te da su konzistentni sa predlogom da se LEV reguliše istovetno kretanju bicikala u saobraćaju”, napominju iz Sigurnih staza.

Prvi predlog podrazumeva obavezu preticanja biciklista, dok se drugi predlog odnosi na izmenu člana 329, odnosno kaznene politike za nasilničku vožnju kada su u pitanju biciklisti.

Ovo su samo neka od rešenja koja su predložena donosiocima odluka kojima Biciklistička unija Srbije želi da ukaže na potrebe promene svesti građana, nadležnih i struke. Da li će i u kojoj meri njihovi predlozi biti usvojeni, ostaje da vidimo.

Članak Na koje načine se može unaprediti bezbednost i funkcionisanje biciklističkog saobraćaja? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Od svih mesta na kojima smo bili i ljudi koje smo upoznali u inostranstvu, većina nikada nije bila u Srbiji. Ne samo da nisu bili u Srbiji, već nisu ni dobili ideju da je posete u budućnosti. Ljudi širom sveta malo znaju o Srpskoj kulturi, običajima, ljudima i vrednostima ovog dela Balkana. A još manje znaju o  posebnoj atmosferi i vajbu koji se može doživeti na ulicama većih gradova, ali i sela. Ipak, najinteresantniji deo cele čarolije su prirodna bogatstva, ponajviše planinski venci povezani uskim zemljanim i makadamskim putućima, koji vode do živopisnih seoca u podnožju. To su slike i pejzaži poput onih na nacionalnoj geografiji ili lonely planet magazinu. Ipak, Srbija je i dan danas još jedan skriveni dragulj i destinacija većinom za one koje traže neubičajenu tj. alternativnu vrstu putovanja.

U 2020 god. smo lansirali naš prvi dokumentarni film o petodnevnoj turi kroz Srbiju. I pored brojnih prepreka , prouzrokovanih aktuelnom zdravstvenom situacijom, uspeli smo da završimo materijal koji se jako dopao i domaćoj i stranoj publici. Iako imamo subjektivan osećaj da se sve dogodilo jako brzo, nakon godinu dana  realizovali  smo i drugi  Serbia Upside Down projekat, ovog puta u punom sastavu, zajedno kroz sve predele Srbije sa Nemačkom ekipom.

Ponedeljak smo proveli u pripremi, pakovanju i polasku iz Beograda. To nije baš jednostavan zadatak s obizrom da je potrebno prevesti vozače, filmsku ekipu, osam bicikala i opremu za kampovanje. Serbia Upside Down je zapravo jedna nomadska avantura, gde svakog dana ležemo i budimo se u drugom mestu koje je 100 kilometara dalje. Noć uoči početka ture smo se okupili u Peđinoj vikendici, koja se nalazi u selu Stapar kod Valjeva. Potpuno sakriven od glavnih puteva i civilizacije, Stapar broji svega 30-ak stanovnika, čime je ceo dolazak u tako mirno i netaknuto mesto bio iskustvo samo po sebi. Uz piće dobrodošlice, ceo tim se okupio pored ognjišta i pričao o tome šta nas sve čeka u narednim danima. Tim broji 15 ljudi, od toga osam biciklista, dva vozača pomoćnih automobila, dve kamere, režiser, fotograf i logistička podrška. Sve je delovalo izuzetno neizvesno, ali sa naše strane koliko god je moguće spremno za prvu etapu.

Dan I: Valjevo – Tara

Nakon prospavane noći, dočekalo nas je hladno, maglovito i kišovito jutro. Doručak su krasili tradicionalni srpski specijaliteti poput gibanice, jogurta, ajvara i kajmaka. Znajući da ćemo provesti preko 8h na dva točka, pili smo i jeli kao da sutra ne postoji. Nakon doručka, svi smo uz svoje bicikle započeli tipičan jutarnji ritual pripreme, koji ima neku posebnu draž. Doduše, tanka je linija između nervoze i uzbuđenja. Preostalo je još samo nekoliko minuta pred polazak da proverimo gume, zategnemo najbitnije srafove  i složimo osnovne rezervne delove koji mogu da nam zatrebaju u putu. 

Hladno sedište, tvrd volan, pedale koje polako okrećemo i naša ekspedicija na dva točka hvata zalet. Na 15-om kilometru prelazimo preko impresivne Rovni brane i nastavljamo dalje ka Debelom Brdu. Kiša, koja je tog jutra padala dala je jedan poseban šmek okolini, a zelena boja zimzelenog drveća se pretvorila u tamnu smargdnu nijansu koja je ostavljala utisak kao da smo na nekom drugom kraju planete. Nebo, intenzivne modre boje je bilo prekriveno ljutitim oblacima sa oštrim linijima i snažnim kontrastom. Prolazak kroz uske, šljunkovite seoske puteve i uživanje u prirodi, iz sata u sat nas je uveravalo da smo deo jedinstvene putešestvije i druženja.

Koliko god smo se trudili da vozimo u grupi, to često nije bilo moguće. Svaki vozač reaguje drugačije na uspon od 15 kilometara sa prosečnim nagibom od 7%. Konstantni beg od grmljavine je neke vozače motivisao, a neke demoralisao. Sat-ipo vremena kasnije, Debelo Brdo je bilo osvojeno i tu smo iskoristili šansu da napravimo pauzu kod Kapije Podrinja. Fascinantan pogled ka nanizanim planinskim vrhovima sve nas je ostavio bez daha. Oduševljenje prirodnom lepotom nas motiviše na dalje otkrivanje.

Nemci su prethodnih godina vozili preko Alpa, Dolomita i drugih poznatih planinskih venaca. Znali smo da ih nećemo lako impresionirati. Ipak, ovakvi predeli po Srbiji kao da prikazuju neku novu dimenziju, neki novi doživljaj. 

Skretanje sa glavnog puta je verovatno i najlepši predeo prvog dana, gde se vozi levom ivicom doline, dok se sa desne strane oslikavaju planinski masivi poput onih sa švajcarskih razglednica. Vijugavi spust  potrajao  je neko vreme, dok nismo iz šume izlašli ponovo na asfalt i nakon par kilometara napravili pauzu kod našeg druga Vladimira na reci Drini. Vladimir nas je dočekao sa domaćom rakijom i jagnjetinom ispod sača, sa komplet lepinjama. Šta reći? Uz huk hladne planinske reke Drine, čiste i moćne, u prostranom dvorištu pored drvene planinske kuće, uz domaću hranu i gostoprimstvo koje naš domaćin nosi u genima, potpuno smo se prepustili hedonizmu u prirodi.

Nakon ručka, prirodno je okupati se  u ledenoj Drini, odspavati u ležaljci  u ležaljci i razbuditi uz dupli espreso nakon svega. . Toliko nam je bilo lepo, da su mnogi razmišljali da završe putešestvije tog dana i prespavaju u vikendici, što bi nam poremetilo isplanirane rute za naredne dane.

Vratili smo energiju i uhvatili momentum gde smo se poput pelotona koji se poznaje godinama smenjivali i sa prosečnom brzinom od 30+km/h kao parna lokomotiva prešli potez dugačak 10 kilometara. Morali smo da stignemo na Taru pre nego što nas uhvati mrak. 

Na 80-im kilometru smo  se isključili levo sa magistrale i nastavili dalje makadamom Iznenađujuće strm i predugačak, toliko da bismo rado odustali da smo imali tehničke mogućnosti za odustanak. Gurali smo bicikle, polivali se vodom i pojeli sve preostale čokoladice kako bismo smogli snage da se dokopamo vrha. 

A onda, kao nagrada za sav napor – vidikovac. Osluša koji pogledom prati Drinu desetinama kilometara daleko. Kako je ovaj uspon “rasturio” grupu, vidikovac je poslužio da jedni druge sačekamo i krenemo zajedno u poslednjih par kilometara. Uhvatio nas je mrak, temperatura se spustila na 10 stepeni iako je sredina jula, dok smo od silnog penjanja svi mokri do gole kože. Ipak, uspevamo da stignemo na jezero Zaovine i tu provedemo prvu noć. Prepuni adrenalina i utisaka, nakon raznovrsne večere i repete odlazimo na spavanje. 

Dan II: Tara – Zlatibor

Dočekalo nas je bistro i sunčano jutro, a tek nakon nekoliko šoljica kafe smo shvatili gde se nalazimo i šta se dešava. Domaćini koji su nas dočekali su prvi put otvorili svoju vikendicu za javnost i ugostili su nas kao bogove. Tokom doručka smo razgovarali sa njima, dok je u toploj trpezariji pucketalo drvo iz velikog kamina. Zanimalo ih je gde tačno planiramo da vozimo od Tare do Zlatibora, te smo zajedno prošli kroz svaki pedalj naše rute. Onda su doneli jednu enciklopediju i knjigu o Tari, i savetovali nam da izmenimo putanju, što smo rado poslušali. Takvi i trenuci su nešto što ostavlja najveći utisak tokom cele ture – gostoprimstvo domaćina uz obilnu domaću trpezu pripremljenu sa puno ukusa i pažnje.

Klinci naših domaćina koji su imali 12 i 15 godina su nam se pridružili u prvih 20km i dali još jedan lep primer da su biciklističke avanture za svakoga, nevezano od pola, starosti, vrste bicikla ili iskustva. Samo pozitivno stanje svesti. 

Od Zaovina smo pronašli kamenit put koji nas je odveo do samih litica Tare, kada smo shvatili da smo se uputili u pravi planinski biciklizam, i sa gumama koje su na ivici mogućnosti. Mirna i opuštajuća vožnja se pretvorila u test sposobnosti za sve vozače. Sa leve strane smo sa strahopoštovanjem posmatrali oštre vrhove, a sa desne strane ambis prošaran zimzelenim drvećem i masivnim stenama. 

Pauzu za ručak samo napravili na jednom običnom neuglednom parkingu iza Drvengrada gde smo jeli sendviče i ratluk “s’nogu”, nakon čega smo nastavili dalje ka unutrašnjosti planine. Nismo videli nijedno živo biće niti objekat skoro četiri sata. Samo nas osmorica koji kontinuirano okrećemo pedale uzbrdo, nizbrdo, po travi, šljunku i zemlji u svim bojama uključujući i crvenu.

Samo okruženje i tek povremeni huk vetra su činili sve tako nestvarnim i prefinjenim, da je teško rečima opisati. To je bilo nešto što svako treba da iskusi. Nakon manje truckave uzbrdice, ispred nas je sinuo niz intenzivno zlatnih brdašaca, kao plamen, jedno za drugim.

Visoke trava se presijavala na jarkom suncu i sve je svetlelo gde god smo se okrenuli. Usponi i spustovi sa svakim narednim brdašcetom su se činili kao vožnja po jednom prostranom i mekom zlatnom tepihu. Na trenutak kada čovek zastane i reflektuje se, nije siguran da li se nalazi u Argentinskim pampasima ili na čuvenim “strade bianche” putevima u Toskani.

Dvatesetak kilometara kasnije, nakon dve probušene gume i blage dehidratacije, stigli smo na našu destinaciju – Zlatibor. 

Dan III: Zlatibor – Uvac

Planinarski dom Tornik je naš domaćin,  već drugu godinu zaredom. Prethodnu noć smo oprali celu biciklističku opremu, pa su svi vozači bili uzbuđeni što će nakon dva julska dana i 200 kilometara uskočiti u svež biciklistički šorc i majicu. Za doručak nas je čekao burek, prava bomba puna ugljenih hidrata. Nakon jutarnjeg štelovanja kočnica i menjača koji su otkazali poslušnost, treća etapa sa 82km i 1820 metara visinca je mogla da počne. 

Iako je drugi dan mnogima jedan od najlepših, neki su svoju žar za prirodom i “allroad” putevima zadovoljili tek trećeg dana. Počeli smo vožnju na čistom upeglanom asfaltu skoro sve do Zlatarskog jezera, što nam je omogućilo da prodrmamo noge i rastresemo zgrčene mišiće. Nakon što smo naišli na potok, nismo odoleli da probamo da ga pređemo, na biciklima. Bilo je fantastično i skoro niko nije ni pao, skoro.

Na Zlatarskom jezeru smo napravili prvu pauzu uz nezaobilaznu kombinaciju espresa i gaziranog soka, ne znajući da ćemo samo 15 minuta kasnije napraviti još jednu pauzu. Prošli smo pored strme i puste plaže kojoj se ne može odoleti. Gaće dole, sloboda gore,  plivali smo u jezeru ko’ da sutra ne postoji. Nakon kupanja, novi uspon preko nebrojenih serpentina nas je doveo do vrha planine koja nas je nagradila pogledom na jezero od 360 stepeni i dugim spustom. 

Spust je bio uzan, krivudav i brz, kao magnet za nevolju. Taj adrenalin, istovremeno, po nepisanom pravilu daje i predivan  osećaj slobode. Pred sam kraj spusta smo skrenuli desno i šljunkovitim putićem se uputili pravo ka brani. Prelaz preko brane je bio magičan. Spuštate se ka kotlini u kojoj vas dočekuju meandri Uvca sa obe strane. Zastali smo da uživamo u pogledu, i u daljini videli širok raspon krila kako preleće preko okolnih vrhova, nakon čega je usledila kratka lekcija o beloglavom supu, endemskoj vrsti o kojoj upoznajemo društvo iz Nemačke.

Ovo nam je bio već treći dan kako vozimo zajedno. Svi su se upoznali kroz male uspone i padove koje je svako doživeo tokom ture, te je atmosfera bila lagodnija za druženje i vožnju bez tenzije. Dan se bližio kraju i u sam zalazak sunca smo stigli u zabačeno etno selo. 

Etno selo u kom smo odseli je našim nemačkim drugarima dodatno približilo Srpsku kulturu i običaje. Večerali smo u rustičnoj seoskoj dnevnoj sobi, sa ćilimima i grnčarijom uz upaljen televizor u pozadini. Trpezu je krasila domaća gibanica sa sirom, sarmice i domaći mladi sir.

Dan IV: Uvac – Međurečje

Ustajte ekipo, vreme je za nove izazove. Čeka nas jedan rolerkoster od dana. 

Prvo smo se uputili ka brani na Uvcu, a nakon toga skrenuli desno sa puta, gde nas je ubrzo obasjao fantastičan pogled sa vidikovca Molitva. Mala drvena platforma visila je na ivici litice, sa koje je pogled pratio linije krivudavih meandra. Tamna petrolej boja vode odmarala je naše umorne oči koje slute 80 kilometara ispred nas.

Nakon nekoliko kilometara po truckavom šljunkovitom terenu boje cigle, stigli smo do sasvim drugačijih zemljanih staza, što je značilo da se približavamo usponu na Javor planinu. Pejzaži su postali jednostavniji, jer više ne vozimo paralelno sa rekom. 

Na početku uspona na Javor nas je stigao umor, ali smo smogli snage da nastavimo još koji kilometar dalje kako bismo pronašli prijatnu hladovinu gde možemo da napravimo pauzu. Iza duge krivine od 90 stepeni, pojavila se prostrana zelena livada. Pavle, koji je pomoćnim vozilom pratio ekspediciju, doneo je sveže ispečene ćevape iz Sjenice. Trebalo nam je sat vremena da energiju i volju dovedemo do nivoa da možemo da nastavimo dalje.

Ispred nas je bio još jedan uspon do vrha Javora koji leži na 1,215 metara nadmorske visine. Biciklistička sreća je da nakon svake uzbrdice dođe nizbrdica. Duga skoro 20 kilometara i sa blagim prosečnim nagibom od 4%, ova nizbrdica nas je mirno i postepeno vodila sve do Ivanjice.

Pri samom kraju spusta, pošli smo zemljanom prečicom koja nas je vodila kroz gustu listopadnu šumu ka selu Međurečje, u kom smo planirali da odsednemo u Pavlovoj vikendici. Kroz gusto drveće su provirale plantaže malina koje su nemački drugari  doživeli kao atrakciju, imajući u vidu cenu za količinu od 100 grama u Nemačkoj. Jost je prokomentarisao da mu je ovo bila jedna od najlepših “gravel” vožnji u životu. Kao neko ko je biciklom vozio mnogobrojne vrhove Švarcvalda, Alpa i Dolomita, njegov kompliment smo primili sa posebnim značajem.

.

Oko 19 časova smo pred sumrak stigli u Međurečje, gde nas je dočekao Pavle sa svojim roditeljima koji su spremili pravu gozbu. Sa praznim stomakom i veliki apetitom, bili bismo srećni i sa parčetom proje, a uživali smo u pečenju, kajmaku i gulašu sa šumskim pečurkama. I ponovo, nezaboravni trenuci u tradicionalno nesebičnom gostoprimstvu naših domaćina. Nakon nezaboravne večere, jedan deo ekipe se smestio u šatore, jer je kapacitet vikendice bio za osmoro. Iskoristili smo priliku da operemo prašnjave, usoljene dresove i blatnjave bicikle, što je značilo manje škripanja i ostalih neugodnih zvukova narednog dana. Četvrta etapa je ipak uzela danak. Nismo bili stanju ni da nazdravimo jer je polovina vozača nakon dve tablete magnezijuma i partije istezanja završila u krevetu već u 22 časa. Pitanje je koliko vozača je uspelo odmah da zaspi jer ih je samo noć delila od najtežeg dana sa 3000 metara vertikalnog penjanja. Čak i sa zatvorenim očima, takav izazov zvučao je nezamislivo. Ali ta noć je imala još planova za nas. Grmljavina i pljuskovi praćeni košavom su “lupali” celu noć, a ekipa u šatorima je sigurno imala nezaboravan provod. Pavle koji se probudio je uneo odeću i cipele, te su narednog jutra stopala svima bila suva.

Dan V: Međurečje – Kopaonik 

Euforično buđenje, poslednji dan na turi, ali polazak se i pored najbolje volje ipak malo odužio. Par mehaničkih kvarova uključujući menjač, kočnice i  jednu eksplodiranu guma, napravili su malu tenziju zbog jutarnjeg kašnjenja. Peđa je sve vreme tokom ture vozio Pavlov bicikl, jer nismo uspeli da popravimo njegovu hidrauličnu kočnicu. Od silne želje da poslednjeg dana vozi svog Giant-a, imali smo sreće da nas je zaobišla prava nezgoda. Tokom pumpanja gume, ivica je izletela iz ležišta i sve je puklo kao bomba, sva sreća da niko nije bio povređen i da su bubne opne u jednom komadu. 

Nakon prvobitnog šoka, spustili smo nivo tenzije i smireno nastavili dalje put Golije i Kopaonika. Setili smo se da je prošle godine na Goliji bilo izuzetno teško, jer je teško savladati  uspon do Jankovog kamena. Ove godine, verovatno zbog stava da prevazilazimo  sve prepreke, sve je prošlo mnogo brže i lakše. Od presudnog značaja je da je 90% asfalt, pa je sama vožnja svakako lakša nego prethodnih dana. 

Nemanja je sva dešavanja na putu delio na svom Twitter nalogu, tako da je bilo dosta pratilaca koji su sa svojim komentarima aktivno učestvovali u ovom događaju. Jedan od njih je Vladimir  koji se zadesio baš tada na Goliji, te smo se dogovorili da se nađemo kod Dajićkog jezera i odatle jedan deo rute vozimo zajedno. Nakon dva mališana koji su nam se priključili drugog dana, dobili smo novog gosta koji je vozio zajedno sa nama i prenosio nam utiske i znanje o putevima i skrivenim budžacima Golije, onako kako može samo neko ko je iz tog kraja. Sa Vladimirom smo se peli zajedno sve do Odvraćenice gde smo se pozdravili i slikali. 

On je otišao na drugu stranu, a mi smo napravili kraću pauzu kako bismo se pripremili za finalni spust i poslednje penjanje. Nakon ručka, reklo bi se, najlepši spust koji se samo poželeti može. Spuštali smo se skoro sat vremena sve do Raške, pravi slalom na dva točka. Široki ne toliko prometni putevi i spust gde nije potrebno pedalirati daju osećaj meditacije tokom sat vremena vožnje. Sleteli smo u Rašku i napravili pauzu za ručak. Kako je Nemanja pored Twitter-a objavljivao aktivnosti i na Strava biciklističkoj aplikaciji, ispostavilo se se da tog dana kroz Rašku vozi i Velja sa svojom poznatom Beogradskom drumskom ekipom. Iako nismo uspeli da se nađemo ranije i da zajedno idemo na spust, na kratko smo se  našli u Raškoj i popili po dupli espreso. Još jedan lep momenat i druženje sa dragim kolegama na dva točka. Zatim smo krenuli put Kopaonika na uspon sa Semeteške strane po gravelu. Nemci su bili oduševljeni poslednjom etapom. 

Bez većih problema, bez problema sa gumama i kočnicama, i sa jednim blažim padom, dan je bio divan. Divljali smo na kraju uz male stazice sve do naselja. U međuvremenu smo uspeli da osposobimo jednu kočnicu na Peđinom Giant-u pa je poslednji uspon vozio srećan, kao malo dete. Ta strana Kopaonika kod Semeteškog jezera je jako zanimljiva sa težkim kamenitim putem ali i pogledima od kojih zastaje dah. 

To je bio spor i strm uspon treće i četvrte kategorija po jako lošem terenu, ali smo nakon par sati izašli na asfalt  i požurili ka poslednjem smeštaju. Završili smo dan ispred prodavnice jako umorni ali presrećni jer je tura uspešno završena. Posle nedelju dana na putu, ovde po prvi put zalivamo hladnim pivom koje nam je izuzetno prijalo nakon tolikog penjanja.

Emocije, adrenalin, osmesi na licima i  poslednje raspakivanje. Večerali smo i  sumirali sve što smo doživeli na putu prethodnih nedelju dana. 

Do duboko u noć smo analizirali svaku etapu i zapisivali komentare šta sve može da bude bolje naredne godine, a dolazili do ideja da promenimo i ceo koncept. Ostaje da vidimo šta će nam vreme pokazati. 

Nedelja, dan 7, poslednje pakovanje za ovu godinu, ovog puta naredna destinacija Beograd. Uz završetak dana, svako kreće svojim putem, nemačku ekipu ispraćamo na aerodrom i svako u svojim mislima ide na spavanje sa jednim jedinim pitanjem – a koja je sledeća avantura?

2022

Naredne godine pravimo drugačiji koncept, kako bismo celo ovo iskustvo približili i ljudima koji svakodnevno voze bicikl u prirodi. Ideja za narednu godinu je jedinstven kamp, koji će u četiri dana, na lokaciji u srcu Srbije, pružiti iskustvo svim vozačima kakvo će retko negde doživeti. Detalji kampa su na sledećem linku: https://upsidedown.cc/story/gravel-camp-2022/ 

Fotografije: Ustupljene fotografije kolektiva Uspide Down

Članak Upside Down – petodnevno putovanje biciklom kroz Srbiju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Šćepa je ove godine rešio da postavi sebi novi standard – i biciklom obiđe grčko ostrvo Krit. Po dolasku sa Krita, Šćepa sa nama deli svoje iskustvo prelaženja 1000 kilometara biciklom, kao i utiske o brojnim egzotičnim lokacijama. Na svom putu doživeo je i jednu neprijatnost, no, kako kaže, na kraju je sve ispalo kako treba i po planu – jer plana, zapravo, nije ni bilo.

Prošle nedelje si krenuo bajsem u Grčku na put. Gde si tačno krenuo – kako je izgledala tvoja ruta?

Šćepa: Ma ‘de znam, ja dok nisam završio rutu, nisam ni znao kako će izgledati. Znao sam da idem na Krit i to je sve. Tek kad sam sletio sam uspeo pravilno izgovoriti naziv glavnog grada. Sledeća odluka koja me je čekala je kuda krenuti, istok ili zapad. Krenuo sam na istok, nemam pojma što. Al’ neka sam.

Tokom puta snimao si se i svaki dan imao neku vrstu „vloga“ preko instagrama. Zašto si se odlučio na taj potez? Kako je izgledalo snimanje?

To je sasvim slučajno ispalo. Ova tura nije prva ovog tipa koju vozim, bilo je tu sličnih kilometraža i poprilično sličnih dešavanja. Ovo je prva tura koju sam pokušao da dokumentujem na što približniji način onome kako je ja zaista doživljavam u tom momentu.

Doduše, spontano sam krenuo, i to nakon odvoženog prvog dana, samo sam izvalio da imam tonu nekih malih klipova, nekih random scena. Bio sam u fazonu – ili neću ništa kačiti jer nisam siguran da li kamera uopšte može da prenese taj momenat koji mi se dešava ili ću da bar pokušam, tako što ću okačiti ama baš sve.

Okačio sam baš sve što sam imao prvog dana i reakcija ljudi je bila urnebesna, a meni nije bilo baš jasno da je toliko ljudi uspelo da se poveže sa cijelom pričom i da im bude zanimljivo. Drugog dana sam samo nastavio da snimam, ali pod uslovom da ni u kom momentu ne želim da idem negdje zbog kadrova ili da bih snimio nešto. Ne, to nikako. Dakle, idem đe sam krenuo, a ne znam đe sam krenuo, i trudim se samo da se sjetim da upalim kameru prije nego što osjetim da će se desiti neka scena. Tako da su svi ti snimci snimljeni sasvim slučajno i u momentu snimanja ni ja sam nisam znao šta će da se desi i dokle će da ide. Mislim, tako je bilo i cijelo putovanje, konstantno nemam pojma đe idem, konstantno uhvatim neke lude momente na kameri i koliko god ljudima bilo interesantno da to gledaju, toliko je i meni interesantno da to proživljavam, jer niko ne zna sta je sledeće, a ja sam prvi koji ne zna.

Kako je izgledao tvoj svaki dan?

Budim se ne znam u kom položaju, ne znam u kom mjestu, ne znam jesam li u hemoku izmedju dva drveta, jesam li u šatoru ili ležim na plaži zatrpan pjeskom, jer je vjetar imao nalete i do 80 km/h, tako da, ta buđenja su urnebesna, svaki put drugačija i svaki put mi treba po 10 minuta da se saberem đe sam se probudio. Fora je što ti, kad uveče nađeš štek za spavanje, on izgleda tako kako izgleda po mraku, tj. ne izgleda,  jer ništa ne vidiš…. Međutim, kad se probudiš ujutru, to je totalno druga priča. Kapiram da nema poente da vam sad objašnjavam sva ta prelijepa mjesta, nema riječi za to, neka su ljepša ujutru, neka uveče, sve u svemu, delikates.

Posle buđenja, gledao sam da se što prije spakujem i krenem da vozim, jer već oko 10 ujutru je pakleno vruće, pa bar tih prvih 2-3 sata jutra da izvozam bez neke prevelike vrućine.

Kada je reč o hrani, kombinovao sam svašta, od neke brze hrane ako je ima, do supermaketa i restorana. Fora je što si gladan kao konj, pa tebe ne može okaditi ni tri obroka u restoranu, a to se ne isplati nikako, tako da je supermarket bio odlična opcija, jer tu bar natovarim tonu stvari za pristojnu kintu i najedem se… kao konj.

E, sad, kupanje i to… u suštini, ja sam smećar, meni nije frka da se tri-četiri dana ne okupam uopšte, ali konstantno sam pored mora, dešavalo se u par navrata da neke etape nisu bile blizu obale, ali uglavnom sam mogao da se kupam u moru i evo, da može kako, ja bih se samo kupao u moru i dan – danas, ali ne može. Za četkicu za zube nije frka, jelte, poneseš. Ako pričamo o WC-u, turistička je zemlja, imaš na svakih pola sata po neki restoran, sjednes, popijes kavu, rasteretiš dušu i nastaviš dalje, dakle, apsolutno nije problem.

Generalno, vreme sam provodio na bajsu, ponijeo sam tri knjige misleći kao, eto, imaću vremena, ali toliko toga sam se nagledao da ne bih imao mjesta da stavim ni jedan pasus knjige u glavu. Čim padne mrak, gledam da završavam vožnju, onda zabodem večeru, uglavnom neke stvari iz marketa, eventualno popijem pivo da me unina i to je to, stigne me umor već, zaspim kao beba.

Koliko si u proseku prelazio dnevno?

Pa, recimo da je neki prosjek bio nešto oko 100 km. Bilo je dana i kad sam vozio 160 km, a bilo je dana i kad sam vozio 37 km, tj. prvi dan, dok sam se aklimatizovao. Mislim, ta kilometraža je prilagođena bajsu koji je bio težak oko 40 kila sa svim skulama koje sam nosio.

Sve u svemu, po mojoj nekoj evidenciji, na kraju sam prešao 1000 km i 17.600 m uzbrdice.

Na velikom broju snimaka primetna je ogromna vrućina, čak preko 40 stepeni. Kako je izgledalo voziti u tim uslovima? Kako neko ko krene na put bajsem može da se pripremi na vožnju u tim uslovima?

Pa, moj savjet je da ne gledate prognozu, jer ako kreneš na put i vidiš da će biti 44 stepena, ti jednostavno nećes krenuti, tako da nemojte gledati prognozu, samo krenite (smeh).

Bilo mi je zeznuto prva dva dana, prve dvije uzbrdice sa 0 metra nadmorske visine na 1100 metara nadmorske visine, uspon od 30 km… beskrajni pakao u svakom smislu.

Problem je malo i sa vodom, tj. ne malo, nego malo vise. Ja za jednu takvu uzbrdicu popijem oko 5 litara vode, bez po frke. E, onda što više vode natrpaš da imaš, to si teži, to ti treba više snage, što ti treba više snage treba ti više vode i tako u krug. Dan – danas nisam ustanovio šta je bolje, malo vode, a da sam lakši, ili puno vode, pa lagano.

I imam još jednu nedoumicu, da li je isto popiti pola litra hladne ili pola litra vrele vode, s aspekta kako se osjećaš? Eto, ne znam, pola litra je pola litra, ali da li je?

Koje su najzanimljivije lokacije koje si posetio? Da li su sve bile planirane ili ne?

Gledajući da ništa nije bilo planirano, sem neke okvirne ideje da hoću da obiđem cijeli kurg oko ostrva, sve lokacije su se samo dešavale usput.

Od nekih mjesta koja su mi ostavila onako jak utisak, to je RedBeach blizu Matale, kao i sama Matala koja je ranije bila hippie selo. Ma, luda kuća je skroz!

Takođe, kanjon Samaria u kome sam sasvim slučajno završio, pa onda Preveli i ta džungla koja ide uz rijeku… Ma, joj, bilo je meni top i na trotoaru na benzinskoj pumpi kad sam pio ladnu vodu iz rashladne, sve je individualno, kako ko šta doživi.

Da li je put tekao po planu – ili baš i ne?

Put je tekao po planu kog nije bilo, tako da je sve kako treba da bude.

U toku puta desila ti se i nezgoda – da su te opljačkali i da si ostao bez telefona i novca. Šta se tačno desilo?

Desetog dana, došao sam sa juga na sjever. Na sjeveru je par većih gradova, a u velikom gradu nema pravila, ima svega, sto ljudi, sto ćudi.

Tako sam neplanski legao na gradsku plažu koja je na fazon Ade Bojane. Zabo sam samu sredinu i u tom momentu oko 23h, apsolutno nikoga nije bilo oko mene.

Gledajući da mi je vjetar oduvao jastuk, stavio sam pederušu pod glavu, u pederuši je bilo nešto love, kartica, pasoš i telefon. Probudio sam se random oko 3 ujutru i izvalio da mi pederuša više nije ispod glave, vec 2 metra od mene, i da su bačeni pasoš i kartica.

Trebalo mi je petnaestak minuta da se sjetim đe sam ja uopšte, pa da skontam da je mene neko opljačkao, pa da to prihvatim kao činjenično stanje. E, sad, da ne ulazimo u mozak lika koji vidi biciklistu šlogiranog od umora koji hrče na sred plaže, i ono, priđe i otme pederušu i pokupi lovu i telefon, mislim to je, ono, nema tu šta da se priča…

Bilo kako bilo, 15 minuta sam  bio u šoku  i onda sam samo bio u fazonu – ma, idem ja spavati, nema tu šta, to je toliko izolovan slučaj da tu nema šta da se priča. Lik je debil i kraj.

Kako si se iskobeljao iz te situacije i kako je izgledao povratak?

Nije mi to poremetilo put, desilo se dva dana pred moj polazak. Nemati telefon nije neka stvar, najveći problem mi je bio što nemam muziku, a muzika me vozila cijelo vrijeme, pa sam odlučio da sledeći dan pičim direkt nazad i time pređem oko 160 km za dan, ali bez muzike.

E, to je stvarno bila golgota… jer kad ima 44 stepena, umireš i pustis Nelly – Hot in Here, đe da ti ne bude smješno, a ovde toga nije bilo. Ovde sam imao 160 km do Irakliona, dosta toga po nekom motoputu, auta proleću jako brzo, jako bučno i nema muzike, smor.

Vratio sam se u Iraklion, nahvatao neki internet kafe, javio se internetu, počela raja da se brine, bog te mazo.

Spakovao sam bajs, sačekao let za nazad i vratio se u Beograd.

A ostajalo mi se još, majke mi.

S obzirom na to da si putovao sam – koliko je izazovno biti sam u svim tim trenucima i da li je?

Hm, interesantno pitanje, ja mislim da nije izazov, možda je privilegija, ako uspješ da je gledaš tako. Odluke su mnogo jednostavnije, nema rasprave, nema vijećanja, nema skupštine i kriznog štaba koji odlučuje i glasa đe se ide, nego samo ustaneš i odeš đe oćeš.

Sve bude baš kako ti hoćeš… i ako hoćeš da bude top, bude top i to je to.

Kako izgleda biti biciklista na putu – kakav je odnos sa drugim učesnicima u saobraćaju?

E, u Grčkoj je stvarno banja, oni imaju neke neartikulisane puteve koji nemaju iscrtane trake, već je traka da može svemirski brod da se vozi. Ima dosta prostora na kolovozu, ljudi su iskulirani maksimalno i ono što sam primjetio, 80% vozača je rent a car, turisti, koji voze nepoznat put i imaju mozga, pa ga voze polako, jer nisu sigurni, tako da je baš, baš lagano.

Dok je u Beogradu biciklizam ekstremni sport, otprilike.

Šta ti se najviše dopalo na ovom putovanju, a šta najmanje?

Najviše mi se dopalo sve.

Najmanje mi se dopalo što mi nije ukrao i pasoš, da bar ostanem još.

Kakvi su ti dalji planovi?

Potrebna mi je neka planina, neka kiša, nešto kontra od mora… nešto teže, drugačije. More, koliko god bilo teško popeti sve te planine okolo, ima taj lagani momenat. Turisti su na sve strane, imaš prodavnice redovno, imaš kontrolisanu temperaturu, pa makar ona bila i stabilnih 44 stepena, ali ne mjenja se.

Ne znam, neki Alpi su mi u glavi već duže vreme, a postoji još par lokacija, nego gledaj ti ovo, već prođe jul… užas.

Naletiće nešto, samo da skontam šta i kad.

Celu Šćepinu avanturu možete pogledati na njegovom Instagram profilu u odeljku Highlights.

Fotografije: Katarina Novaković

Članak Krug oko Krita – biciklom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Upside down je inicijalna ideja Predraga Spasojevića kojoj su se pridružili Nemanja Čedomirović i Pavle Krivokuća, kolege iz IT industrije koje su prepoznale nedovoljno vidljiv turistički i biciklistički potencijal naše zemlje. Sa Peđom, Čedom i Pavlom razgovarali smo o prednostima kretanja na dva točka, pripremama za turu, poteškoćama i satisfakciji, kao i o dokumentarcu koji su snimili.

Prevozno sredstvo, hobi, sport ili – sve zajedno?

Prvi susret sa biciklom iskustvo je koje se ne zaboravlja – modrice, pomoćni točkići, familija koja te bodri, upornost i naleti adrenalina. Svoje prve obrtaje pedala pamti i ekipa iz Upside down-a, kao i trenutke kada su odlučili da će voziti zahtevnije i duže rute, na ozbiljnijim biciklima:

„Sećam se da me je ćale upisao u biciklistički klub Partizan. Rekao je jednom od trenera kako njegov mali vitla dva-tri kruga oko Ade, pređe 40km. Tada sam bio tek osmi razred. Tako sam krenuo u Partizan – tek sam posle nedelju dana video bicikl, prvo me je trener poslao da trčim oko stadiona. Tako je bilo sve do 2006. kada sam kupio svoju prvu kacigu. I dalje sam vozio neku krdžu od bicikla, da bih dve godine kasnije nabavio prvi drumski bicikl, pedale i sprinterice. To bih označio kao svoj korak ka ozbiljijem bavljenju biciklizmom”, seća se Peđa.

Slični su i Pavlovi počeci, koji pamti detinjstvo provedeno u rodnoj Ivanjici i bicikl koji mu je tad služio kao prevozno sredstvo do mesta za igru: „Naučio sam da vozim bajs još u predškolskom. Vozio sam kroz celu osnovnu i srednju školu, bajs mi je bio prevozno sredstvo. Često smo se vozili uzbrdo, odlazili na pecanje, na kampovanje. Strpaš sve na bajs i pičiš.”

Tako je i Čeda, još kao srednjoškolac, uvideo ekonomičnost i praktičnost kretanja na dva točka: „Pošto sam sa juga Srbije, a moji nisu imali auto, svoj kraj sam uzduž i popreko obišao na dva točka”, priseća se on.

Dve zemlje, jedna priča

Čeda je imao želju da vozi i po ostalim krajevima i da svoje avanture dokumentuje.

„Hteo sam da se taj projekat zove Srbija na dva točka. Međutim, došao je fakultet i odlazak u Beograd. Uvek sam nalazio opravdanje zašto ne mogu da vozim bajs, bio sam zauzet poslom ili me je nešto drugo sprečavalo. Do jednog trenutka kada sam imao 110 kilograma, što je veoma uticalo na moje zdravlje i društveni život. Tada sam rekao sebi da nešto radikalno moram da promenim i bajs se pokazao kao najbolja opcija”, objašnjava Čeda.

U međuvremenu, momci iz ekipe završavaju fakultet, zapošljavaju se u IT sektoru, Peđa odlazi u Nemačku, ali, ljubav prema biciklizmu ostaje kao spona koja ih i dalje povezuje. U Štutgartu, Peđa se upoznaje sa lokalnom biciklističkom zajednicom i dobija originalnu ideju kako da spoji ekipu iz Štutgarta sa ekipom iz Beograda:

„Namera je bila da ekipa iz Nemačke dođe za Srbiju, da zajedno vozimo. Da zajedno budemo Upside down. Onda se desila korona, ali smo ipak odlučili da iskoristimo situaciju i da pomerimo ljude u prirodu. Rešili smo da vozimo paralelno – Nemci voze po Bavariji, a mi vozimo po planinama u zapadnoj Srbiji”, kaže Peđa koji je u Nemačkoj bio podrška i vođa puta.

Radeći u inostranstvu, Peđa je shvatio da stranci ne znaju gotovo ništa o Srbiji, niti imaju želju da je posete. Biciklizam se tu nameće kao ideja za isticanje prirodnih lepota naše zemlje, kao prevozno sredstvo koje briše ograničenja i povezuje ljude.

Kompletna ekipa na okupu

Od ideje (preko šest planina) do realizacije

Čeda i Pavle se kod kuće za to vreme uveliko spremaju za iscrpnu i ambicioznu turu.

„Spremao sam se šest meseci, vrlo intenzivno. Meni je korona mnogo pomogla, došao sam kući i imao sam mogućnost da svakodnevno vozim bajs, čak i za vreme karantina”, priča Čeda.

Pavle naglašava da su, pored kondicije, važne volja i istrajnost: „Jedan od starijih biciklista mi je rekao – što više voziš bajs, možeš više da voziš bajs. Naravno, tu postoje različiti tipovi kondicije, zavisi da li ideš uzbrdo, po ravnom, kakav je teren… Ali, poenta je da samo sedneš na bajs i voziš, nema tu neke filozofije”, podvlači on.

Ruta kojom je vozila ekipa u Srbiji (vizual: Upside down)

Vožnja je trajala pet dana – vozilo se od Beograda, preko Zlatibora, sve do Kopaonika. Budući da u Srbiji u većini gradova ne postoji biciklistička infrastruktura, Upside down ekipa izbegavala je prometne saobraćajnice i pronalazila alternativne puteve.

„Glavni motiv Upside Down-a je da se boravi što više u prirodi i što više van asfalta. One trase koje mi vozimo, danas se popularno zovu gravel – to su često neki profili od trave, šljunka, zemlje, gde si ti na prirodnoj podlozi i čuješ krckanje kamenčića i okružen si dolinama, poljima. Zato mi vozimo sa širim i debljim gumama, da bismo mogli da vozimo po svim podlogama. Sa gravelom uspevamo da pobegnemo od ulica i da se zagubimo u prirodi”, kaže Peđa.

Pored gravela, za ovakav vid biciklizma u prirodi važan je i pojam bike packing. To je poseban način putovanja na dva točka – sa minimalnom količinom stvari, uz kampovanje pod otvorenim nebom. Ovakav biciklizam Upside down želi da popularizuje, jer u Srbiji, kako kažu, i dalje nije dovoljno prepoznat. Uz ovakvu vožnju, doživljaj je poseban, dani putovanja se oduže, na trenutke pomisliš da si otputovao negde van granice. Naravno, nije sve tako lako i jednostavno. Pavle naglašava da je čitava avantura psihološki izazov, ali da se na kraju sve isplati.

Nakon mnogo sati vožnje, znoja, kiše, par probušenih guma i nekoliko oguljenih kolena, srpski tim stiže na Kopaonik, dok Nemci stižu u Nürnberg. Rezultat misije je dokumentarni film od 55 minuta koji povezuje dve zemlje i dve kulture, neprocenjive uspomene i osećaj satisfakcije.

Momci iz Upside down-a kažu da ovog leta planiraju da voze istu, od sada tradicionalnu turu, po istim planinama na zapadu zemlje. Pored toga, planiraju nove sadržaje, razmišljaju o proširenju ekipe i pozivaju sve entuzijaste da im se pridruže:

„Sledeće godine želimo da julsku turu otvorimo javno i omogućimo svima koji su zainteresovani da voze sa nama. Mi ćemo njima da ponudimo kompletan smeštaj, vođenje ture, druženje, a oni će moći da iskuse tih pet dana Upside down iskustva i ludila. Bitno nam je da to postane nešto prepoznatljivo, da svi znaju da se krajem jula vozi kroz zapadnu Srbiju. Sa druge strane, ove godine su nam u fokusu ekspedicije, idemo na bike packing, u maloj grupici otkrivamo nove putiće i prelepe predele”, najavljuje Peđa.

Kako bismo više saznali o Peđi, Čedi i Pavlu, postavili smo im i nekoliko leksikonskih pitanja.

Dok se momci pripremaju za nove ture, vi u međuvremenu napumpajte gume, nabavite kacige i razmislite o ovom novom, specifičnom načinu putovanja, rekreacije i druženja.

Foto: Serbia Upside Down

Članak Avantura na dva točka – Upside down se pojavljuje prvo na Oblakoder.