Izložba će biti podeljena u 3 tematske celine: prostor, vreme i ljudi. Fotografije će biti instalirane u kombinaciji sa muzičkim i video artom u čitavom prostoru „Jugošpeda“ na način da posetioci i posetiteljke što opipljivije osete duh nekadašnje „BIGZ scene“.  Za kraj večeri, planiran je i nastup rok sastava „Čistilište“.

Ovom izložbom, Jakov Simović obeležava deset godina fotografske karijere i tim povodom je izjavio: „Pocetak je važan. Kod mene ih je bilo mnogo različitih. U tom mnoštvu odustajanje je bilo najčešći ishod. Uvek su to bila traganja, očekivanja da ću se negde prepoznati i uvek odustajanja. A onda, nenadano, pojavila se fotografija. Osvojila me je svojom neposrednošću, snagom vizuelne ekspresije, mogućnostima da se realizujem kroz njen bogat jezik. Radeći u BIGZu, susreo sam se, paralelno, i sa muzikom, koja je tu godinama stvarana. Prepoznao sam ogromnu energiju, iskrenu posvecenost, potpunu slobodu, neku vrstu izolovane oaze od ne tako blagonaklonog sveta i stvarnosti, izvan zidina monumetalne gradjevine zgrade Bigza. To je bila energija i iskrena emocija koju sam poklonio svojoj fotografiji. Svaki put kad se setim svojih početaka, osetim talas te energije koja me je u toj čudesnoj zgradi, oazi, zapljusnula. Za to su zaslužni “Manekeni Bigza” a mozda je sve to bila jedna šarena laž, koju smo svi tako zdušno i sa lakoćom progutali.”.

Podnaslov izložbe je „A šta bi bilo da sam ja odustala od svog sna”, simbolično, reč je o nazivu pesme grupe Artan Lili, grupe koja je nastala i stvarala u BIGZ-u i postala jedan od najrelevantnijih bendova na ovim prostorima. Povodom izložbe fotografija na kojoj se nalaze i fotografije ovog benda, frontmen grupe Bojan Slačala izjavio je: „Meni se dopala ideja kao i sve do sad ideje ljudi koji su pokušali na neki način da zaustave to vreme i da ga dokumentuju i prezentuju ljudima koji o tome ne znaju ništa. ”.

Fotografije će biti izložene od 23. do 28. decembra od 17h do 22h u „Sala Maloj” Ivana Petrovića u zdanju „Jugošpeda”, gde će svi zainteresovani moći da ih pogledaju i kupe.

Izložbu prati dokumentarini film koji će publici biti predstavljen početkom sledeće godine, sa idejom da publici predstavi na koji način su umetnici i umetnice radili i stvarali u BIGZ-u.

Ulaz na izložbu je slobodan, a više informacija možete dobiti na instragram strani posvećenoj izložbi počecibigz.

Članak Izložba fotografija Počeci, Bigz fotografa Jakova Simovića se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Jedna od najznačajnijih građevina jugoslovenske moderne arhitekture u Beogradu – zgrada nekadašnje nacionalne štamparije, kasnije BIGZ-a, svoju treću namenu dobila je početkom dvehiljaditih. Nakon izlaska grafičkog zavoda zgrada ostaje bez namene i u prazan prostor se useljavaju umetnici – kako mladi neafirmisani stvaraoci ovog grada, tako i već prepoznata, značajnija imena beogradske kulturne scene. Ispunjavajući zgradu novom energijom, tokom godina rađa se i raste neformalni Kulturni centar „BIGZ“ – jedna zajednica povezana prostorom koji podstiče spontanu komunikaciju, koja nekako, naizgled usputno, utiče na umetnički reljef ovog grada.

U proleće 2021. godine zgrada ulazi u ruke novog vlasnika, a sve što se u njoj dešavalo biva prekinuto i izlazi na ulicu.

Rad „BIGZ za poneti“ zamišljen je kao digitalna vremenska kapsula BIGZ-a, čiji gradivni materijal čine audiovizuelne uspomene pojedinaca prikupljene putem javnog konkursa „BIGZ za poneti“ i predstavljaju autentične, dokumentarne zapise – koji rediteljskim postupkom spajanja u video rad grade kolektivno sećanje na jedan period i njegovu atmosferu.

Tri video rada hijererhijski postavljena u prostor pričaju priču o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, i uvode nas u svet svega onoga što je BIGZ nekada bio i što više nije.

Ovaj projekat je deo većeg projekta koji je trenutno u procesu, dokumentarnog filma Sve moje više nije moje, i služi kao stepenik ka njegovoj realizaciji.

Autor projekta/video instalacije je Tamara Milošević i priliku da je pogledate imaćete od 15. do 17. septembra u prostoru Kule. Radno vreme Kule je od svaki dan od 17 do 21h.

Tamara Milošević (ili, radi čiste autentičnosti, tamara w mylo – jer joj se više puta desilo da je zovu za pogrešne uloge), rođena 29.07.1999, je osoba koja u slobodno vreme studira Digitalne umetnosti na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu, a u ono drugo traži nove opsesije kojima će okupirati svoj mozak. Voli blavorenje na suncu, prizivanje vanzemaljaca na krovovima, čokoladne sladolede, i kad se pojavi molska subdominanta u durskoj kadenci. Ne voli sebične ljude i kad se pomeri sat na zimsko računanje vremena.

U životu planira da se bavi prenošenjem emocija na druge ljude I njihovim odgovorima. Sve posmatra kroz muziku i sa svime pravi muzičke paralele kako bi razumela svet oko sebe, kao mala htela je da bude kompozitor.

Ako je danas pitate da se odrekne jednog vida umetnosti da bi usavršila izražavanje kroz drugi praviće se da vas nije čula. Misli da je umetnost svuda oko nas ako tako odlučimo da gledamo na svet i voli da pamti i zabeležava male momente u vremenu. Najviše se oduševi kad uspe da iskombinuje sve najrazličitije što može i od toga napravi koherentnu celinu.

Ovaj projekat je nastao jer i sama ima veliku emociju prema BIGZ-u i zajednici koja se tamo stvorila. S obzirom da nije sama imala studio, već je upijala energije iz tuđih, smatra da su sve priče ljudi iz te zajednice vredne za ispričati, i zanimljive za čuti.

Ovo joj je diplomski rad, i nada se da će time i formalno diplomirati.

Članak Izložba BIGZ za poneti u Kuli u Cetinjskoj se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Udruženje Beogradska alternativna scena koje je osnovano pre skoro godinu dana nakon zatvaranja BIGZ-a i koje čine umetnici koji su godinama stvarali u toj zgradi juče je objavilo kratko saopštenje nakon vesti o novom prostoru u kom navode da se se ograđuju od jučerašnjeg sastanka povodom rešenja problema prostora za rad alternativnih umetnika.

,,Mi u udruženju koje broji preko 100 bivših zakupaca i korisnika zgrade BIGZ-a nismo dobili poziv zamenika gradonačelnika na današnji sastanak, iako je grad imao dijalog sa nama od aprila 2021. i nama obećavao rešenje. Uskoro se javljamo sa više informacija,” naveli su na svojim društvenim mrežama.

Iz udruženja danas navode da su nisu bili obavešteni, niti konsultovani u donošenju ove odluke, uprkos nekolicini sastanaka održanih sa gradskim čelnicima.

,,Uputili smo danas poziv Gradu, kako bismo pogledali prostor i saznali više informacija. O tome ćemo blagovremeno obavestiti naše članove i širu javnost. Kao Udruženje koje su osnovali bivši zakupci prostora u zgradi Bigza, koje broji preko 100 članova, neodgovorno je da „na slepo” donosimo zaključke o bilo kakvom rešenju za koje nemamo uverenje da podmiruje osnovne potrebe naših članova,” ističu iz udruženja Beogradska alternativna scena.

Za sada ostaje upitno kako se glumac Viktor Savić našao u priči oko prostora za umetnike iz BIGZ-a, da li je ovaj prostor dovoljno veliki da zadovolji potrebe svih umetnika i kako je ovaj sastanak zaobišao glavne aktere u ovoj priči – ljude koji su godinama bili deo BIGZ scene i koji su stvarali u ovoj zgradi? Sva ova pitanja zavisiće od daljih pregovora Grada, udruženja i Viktora Savića(?).

Članak Napuštena toplana – novi prostor za umetnike iz BIGZ-a? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U emisiji su učestvovali: Gale Vlajić (Bas i stega), Sandra Vidojević (Dingospo Dali), Aleksa Nedić (Vizelj), Marko Milošević MKDSL, Jovan Sibinović (Šajzerbiterlemon), Ognjen Martinović (Glitch Records) i Boško Mijušković (Turisti).

Autorke i voditeljke: Marina Zec i Marija Todorović

Članak Digitalni kasetofon S03E11 / 31.3.2021. / BIGZ Specijal se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nastup se sastoji od 5 numera od kojih su 4 potuno nove a nastale su u postavi: Uroš Kiš (bubnjevi), Miloš Spasić (sintisajzeri i vokal), Stevan Đorđević (bas i vokal) i Dragan Vlajić Gale (gitara i vokal). Ovaj, po svemu poseban, lajv sešn nastao je kao produkt zajedničke kreativne ideje dugogodišnjih saradnika iz studija Beat i benda Bas i Stega. Sniman je na poslednjoj probi ove četvorke u „Velikom studiju” studija „Beat” 9. marta 2021. a montiran je u  narednim nedeljama.

Snimanje, miks i obrada zvuka urađena je u saradnji sa Aleksom Dinićem, a kamerom je događaj zabeležio Danilo Jovičić. Snimak je premijerno emitovan putem Facebook live-a, a možete ga pogledati na YouTube kanalu benda Bas i Stega.

Foto: Bojana Marinković

Članak Bas i Stega objavili live iz BIGZ-a se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Najveći prostor u kome mladi umetnici kod nas stvaraju i izlažu jeste zgrada BIGZ-a. Izgrađena je kao zgrada državne štamparije četrdesetih godina prošlog veka, po projektu arhitekte Dragiše Brašovana. Ističe se kao najpoznatije arhitektonsko ostvarenje jugoslovenske moderne. Danas je posebno značajna za novu srpsku umetničku scenu. Pored muzičkih studija, u BIGZ-u se nalaze slikarski ateljei, radionice i sportska društva.

O samoorganizaciji i neformalnom udruživanju, projektima, planovima i idejama razgovarali smo sa mladim ljudima koji stvaraju i rade u BIZG-u.

Glitch records

Na šestom spratu zgrade, u osvetljenom prostoru, nalazi se Glitch records. Iza ovog naziva su članovi benda Organizam, Pavle Eftimovski (menadžer) i Igor Šćepanović (basista). Odskora ova izdavačka kuća okuplja različite izvođače (Weird Fishes, Natalee, Organizam). U studiju smo sreli Ognjena Martinovića, jednog od članova benda Organizam i sa njim smo porazgovarali o iskustvima rada u ovom studiju i neformalnom organizovanju mladih u BIGZ-u.

„Ovaj studio je ovde od prošle godine, a ja sam u BIGZ-u već deset godina. Čini mi se da ovde nikad nije bilo kulturnije nego danas. Brišu se nekadašnje granice, izmešani smo. Ranije bilo baš andergraund. BIGZ je bastion alternativne kulture kod nas. Mislim da ne postoji nijedan drugi prostorni kompleks gde ti možeš da vidiš toliko različitih stvaralaca”, objašnjava Ognjen.

Zanimalo nas je kako mladi stvaraoci traže prostor i šta im predstavlja prioritet. Ognjen objašnjava kako je važna veličina prostora. Mesto na kome su sad sami su uredili, i to sa zadovoljstvom, kako ističe. Ipak, ono što je značajnije od samog prostora jeste udruživanje.

Mi smo se već neformalno udružili. Postoji takva atmosfera. Počeli smo u karantinu da se zalažemo. Čistimo hodnik, držimo prostor urednim, imamo i sređen toalet, krečimo zidove. Provodim ovde dosta vremena. Međusobno komuniciramo, što je vid saradnje i udruživanja. Međutim, bilo bi idealno kada bismo se sastali i formirali udruženje. Nedostaje nam sigurnosti. Ne znamo da li ćemo ovde ostati narednu godinu, dve ili tri godine.

Slikarski ateljei

Na drugom spratu zgrade nalazi se slikarski atelje u kome stvaraju Živana, Kristina Tamara i Filip.

Sa Živanom smo razgovarali o prednostima i manama ovakvog udruživanja.

Ekipa umetnika u ovom ateljeu okupila se u avgustu ove godine. Ideja im je bila da pronađu okruženje u kome će stvarati za prijemni pred master. Živana ističe kako je ovo bila ekonomski najprihvatljivija opcija za njih. Posebno im je značilo i to što ne moraju da brinu o komšijama kojima će smetati miris tempertina.

„Prostor još uvek nije počeo da živi. Važno nam je da se naviknemo jedni na duge i prostor u kome smo. Distanciranje prostora za rad od životnog bilo nam je jako bitno.”, dodaje Živana.

Samoorganizovanje je ključno za rad neafirmisanih umetnika, a jedan od vidova takvog organizovanja je okupljanje mladih u ateljeima. Jedan od razloga udruživanja je, kako kažu, ekonomske prirode.

„Značajno nam je da se udružujemo iz ekonomskih razloga, u ovom slučaju. Onima koji su ovde duže dinamika je drugačija. Učestvovala sam u Novogodišnjoj izložbi sa kolegama sa šestog sprata. Postoji osećaj zajedništva, svakako. Deo smo veće priče. Pored naših kolega ovde se okupljaju muzičari i mnogi drugi umetnici. Uslovi nisu najsajniji. Ipak, za nas mlade u ovom trenutku je dovoljno.”

„Ova zgrada ima neki karakter koji privlači pažnju. Ovo je funkcionisalo kao grad u gradu, to su priče koje slušamo od radnika. Ostavlja se utisak da je prostor zamrznut u vremenu. Međutim, imam utisak da je dominantno negativno viđenje ove zgrade kao svratišta, što je neosetljivo i netačno.”, zaključuje Živana.

Živana Mijailović

Na šestom spratu nalazi se još jedan atelje koji okuplja mlade slikare. Čini ga nešto veća grupa mladih: Olga Đelošević, Dimitrije Turudić, Milena Kulić, Luka Jendrišek, Jovana Jovanović, Marija Stanković, Nina Puhar i Andrea Moračanin.

U ovom ateljeu oni borave od 2018. uz stalne izmene ekipa, a ovog puta razgovarali smo sa Olgom, Milenom, Dimitrijem i Lukom.

Olga, Luka, Dimitrije i Milena

Potraga za prostorom

Milena objašnjava kako rad u privatnom stanu i ovakvom tipu prostora nije isti. Kako je ranije bilo istaknuto, privatni ateljei nisu u skladu sa džepom mladog umetnika u ovoj zemlji. Pored toga, važno je pronaći izolovan prostor u kome će vas okruživati oni kojima taj rad neće smetati.

„Ja sam prva ušla u traženje prostora sa Marijom i Marijom. Nismo želele da nam BIGZ bude prvi izbor. Međutim, sve je bilo skuplje i morali bismo znatno više da brinemo o zidovima, ambijentu, koji ne bi trebalo da ostavljamo neurednim. Ovde niko neće obraćati pažnju na to. Tad smo misile da je BIGZ zgrada koja se raspada, bez normalnog toaleta. Mislile smo da su bolji uslovi u nekom stanu, što svakako jeste. Međutim, nama slikarima BIGZ odgovara jer imamo slobodu”, ističe Olga.

„Nama mnogo znače teretni liftovi u zgradi. Mi samo na ovom spratu imamo dva teretna lifta koje možemo da koristimo za neke velike formate. U velikom privatnom stanu transport bi bio problem”, dodaje Luka.

Pored pogodosti koje pruža prostor za stvaranje, zanimalo nas je da li ga koriste kao izložbeni i kako se međusobno okupljaju i organizuju na tom planu.

„Kad radiš u prostoru sa drugima, drugačije je. Razgovarate i tako možda nenamerno menjate nešto u svom radu. Osim ateljea, ovo može da bude i izložbeni prostor. Prošle godine smo pravili Novogdišnju prodajnu izložbu. Bilo je neočekivano posećeno” ističe Dimitrije.

Saznajemo i kako stvaraoci iz ovog ateljea razmišljaju o organizovanju tribina na kojima će se okupljati mladi stvaraoci i razgovarati o umetnosti. Jedna od ideja je uvođenje Dan otvorenih ateljea.

„Cilj je razgovor o umetnosti van institucije. Želimo da demistifikujemo proces stvaranja. Kod nas ne postoji ni kultura posmatranja dela, a tek prodiranje do ateljea i stvaralačkog postupka”, objašnjava Luka.

Želimo da organizujemo Dane otvorenih ateljea, kada bi ljudi mogli da nas posete i vide kako nastaje umetničko delo. Želimo da izbrišemo tu ideju da je umetnost uvek nerazumljiva.

(Olga)

Penjački klub Zemun

Pored mladih umetika, u BIGZ-u se nalazi i nekoliko sportskih klubova, jedan od njih je penjački klub. Penjački klub Zemun je osnovan 2009. godine. Prvi objekat, stena na Zemunskoj keju, izgrađena je postepeno u toku sledeće tri godine. Treninzi se danas održavaju i na velikoj otvorenoj steni koja se nalazi pored šetališta na Zemunskom keju i u jednoj maloj sali u Zemunu.

Luka Perunović otkriva kako je klub u BIGZ-u već skoro dve godine. Prvih šest meseci bilo je posvećeno renoviranju i prilagođavanju prostora, a sala je otvorena za penjanje sredinom jula 2019. Od tada klub je višestruko porastao, delatnosti su se uozbiljile i proširile.  

„Nekoliko drugara penjača i ja krenuli smo da radimo sa ekipom i klincima iz kraja kojima je veliki novi objekat na keju dovoljno privukao pažnju. Rasli smo isključivo na preporuku, tako što neko dovede drugare da probaju i na taj način se stvorila jedna prisna i porodična atmosfera. Kako je vreme prolazilo, a ljudi se skupljali, krenuli smo da obučavamo ljude za penjanje u prirodi, podelili članove u nekoliko grupa za treniranje, učestvovali na takmičenjima, obučavali nove ljude za trenere i instruktore, priča se prirodno širila prateći potrebe kluba”, ističe Luka.

„Početak je bio isključivo praktičan izbor – bio nam je potreban dovoljno velik prostor da možemo da pokrijemo novi interes koji Beograđani pokazuju za penjanje. Međutim, i tokom samih radova, dakle pre nego što smo počeli sa penjanjem u BIGZ-u, zgrada nas je sve zagrlila svojom jedinstvenom energijom. Raznovrsna ekipa entuzijasta koji na svoj način rade ono što vole kako znaju i umeju, sa mnogo truda i ljubavi uprkos svemu što sve nas pogađa u životu u Beogradu. Ništa nije kao što na prvi pogled deluje, valja zagrebati ispod prvog utiska.”

On sitiče kako su prednosti rada na ovakvom prostoru mnogobrojne – „Osećali smo se kao kod kuće nakon nedelju dana.  Svi rade svoju stvar, ekipa je tolerantna, nemamo problematičnih komšija i sličnih problema. Lokacija je sjajna, dozvoljava da dolaze ljudi iz celog grada. Stvarno smo dobili priliku da našu priču i sport, naravno uz mnogo truda, približimo svima koje to interesuje. Nismo nikad imali problem sa upravom, imamo fin i produktivan odnos, sve je po dogovoru.”

Međutim, Luka ističe i kako nesigurna situacija oko opstanka zgrade dosta utiče na njih – „Svakih par meseci prođe novi talas glasina o sudbini BiIGZ-a koje prirodno teže da zabrinu sve zakupce i korisnike prostora. Stanje zgrade nije problem, ako se malo maltera oguli, stavi se novi malter, zgrada je stara i to je očekivano. Ako bi znali da smo tu na duže staze mogli bi mirno i u potpunosti da se posvetimo poslu. Tako bi i svaki zakupac mogao da dotera i svoj kutak zgrade pa bi i BIGZ u celini bio osvežen. Ovako je ljudima teško da ulažu ako ne znaju da li su tu sutra. Naravno, kao i svi zakupci, radimo sa time što imamo.”

Važno je jer je različito, diverzitet je ključan za rast i stablinost svakog sistema. Važno je jer se ljudi izražavaju na svoj način u kutku koji su za sebe našli. Bitno je to, da radiš svoju stvar. Pauza od mejnstrima, stvaranje, sviranje, treniranje, upoznavanje i druženje. Uđeš, javiš se portiru, i biraš u koji svet ćeš da uđeš. I dalje se redovno iznenadim sadržajem i ljudima koje tu upoznajem. Nisam naišao na slično mesto u ovom gradu.

Priče mladih ljudi o samoorganizovanju u ovom prostoru navode na razbijanje predsrasuda o zgradi BIGZ-a. Međutim, ono što je još važnije jesu njihova imena i ideje iza kojih stoje. Udruživanje mladih u umetnosti i kulturi predstavlja svojevrsnu borbu i tihu pobunu protiv mesta na margini na koju ih je sistem smestio svojim nedovoljnim angažovanjem.

Fotografije: Marija Todorović

Članak Samoorganizovanje mladih u BIGZ-u se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Beograd nije u Beogradu, jer Beograd, u stvari, i nije grad – on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari“

Momo Kapor

Lokacije sa kojih se pruža panoramski pogled na grad su doživljaji koje ne bi trebalo propustiti. Na ovakvim lokacijama možete uočiti živopisne detalje koje ne biste mogli ni sa jedne druge u gradu. Zato vam Oblakoder preporučuje mesta odakle možete uživati u pogledu na Beograd!

Kalemegdan

Iako je jedna od najposećenijih beogradskih lokacija, to ne znači da vas Kalemegdan ne može iznova oduševiti. Da, verovatno ste bezbroj puta posetili i uživali u parku kao i na čuvenoj Beogradskoj tvrđavi. Ipak, ono što je čini posebnom pored bogatog kulturno-istorijskog nasleđa svakako je i svojevrsna prilagodljivost za različite tipove ljudi i njihove preferencije. Kalemegdan je mesto koje je jednako dobar izbor za opuštene dnevne, ali i večernje varijante izlazaka i bleja.

Da li ste znali da se prvobitno naziv Kalemegdan odnosio samo na plato oko same tvrđave? U vreme dok je tvrđava bila beogradsko vojno uporište, plato je služio za osmatranje neprijatelja i dočekivanje za borbu. Sama reč Kalemegdan potiče od turskih reči kale („tvrđava“) i mejdan („bojište“). Tvrđava gubi značaj vojnog uporišta 1867. godine, kada je turski komandant Beograda predao ključeve grada knezu Mihailu Obrenoviću. Već dve godine kasnije započeti su radovi na uređenju gradskog polja – Kalemegdanu. Park dobija današnji izgled u periodu između dva svetska rata.

Brankov most

Nedaleko od Kalemegdana, nalazi se Brankov most. Ovaj most spaja Stari i Novi Beograd, a pored tog praktičnog značenja i funkcije, ima i onu simboličnu – koja je da spaja ljude. Ova svojevrsna spojnica ne samo da ima važnu ulogu za vitalnost grada, već predstavlja i lokaciju sa koje se pruža fanastičan pogled.

Da li ste znali da je, kolokvijalno nazvan Brankov most, od svoje izgradnje promenio čak četiri imena? Kako je izgradnja počela 1930. most se najpre zvao most kralja Aleksandra Karađorđevića, međutim, u toku Drugog svetskog rata bio je žrtva ratnih razaranja. Nosio je i nezvaničan naziv Zemunski most, zbog toga što spaja Zemun sa ostatkom Beograda. U periodu socijalizma se zvao Most bratstva i jedinstva, mada se ovaj naziv nije nikada ustalio. Poznato je da su Beograđani ovaj most nazivali i Savski ili most u Brankovoj ulici – jer se preko njega ulazi u ulicu nazvanu po pesniku Branku Radičeviću.

Iako je poznata tragična činjenica o samoubistvu Branka Ćopića 1984. godine, današnji naziv Brankov most je dobio po Brankovoj ulici (Branka Radičevića), čiji nastavak i predstavlja.

Pored svoje bogate i interesantne prošlosti, Brankov most je definitivno nezaobilazna lokacija kada su u pitanju najbolji pogledi na Beograd.

Gardoš

Gardoš kula je važan spomenik kulture u Zemunu. Kula je jedini sačuvani spomenik van Mađarske koji je, u vreme izgradnje 1896. godine, predstavljao zamišljenu južnu granicu Ugarske. Mađari su izgradnjom četiri spomenika (od kojih su očuvani samo u Zemunu i u Budimpešti) obeležili hiljadu godina od naseljavanja Evrope, doselivši se iz prostranstava Urala.

P.S. Preporučujemo da se do Gardoša ne penjete iz pravca keja (stepenicama), već sa druge strane, idući od stanice gradskog prevoza Nade Dimić.

BIGZ

BIGZ je izgrađen 1937. godine kao zgrada Državne štamparije, u obliku ćiriličnog slova P (П) – jer podseća na izgled štamparske mašine. U doba socijalizma, Beogradsko izdavačko-grafički zavod zapošljavao je blizu 3.000 radnika. Ipak, devedesetih godina je ova jugoslovenska ikona moderne arhitekture počela sve više da zapada u zapuštenost. Danas u BIGZ-u stvara veliki broj umetnika – od producenata i muzičara, preko slikara i vajara do glumaca, što atmosferu zgrade čini karakterističnom.

Zgrada BIGZ-a, pored toga što predstavlja neku vrstu neformalnog kulturnog centra – najviše zbog prostora koji koriste umetnici i muzičari, takođe je i lokacija odakle se pruža pogled na grad. Kako BIGZ funkcioniše na principu izdavanja prostora, ova lokacija je manje pristupačna u odnosu na sve prethodno navedene jer nije moguće (nenajavljeno) ući u nečiji umetnički atelje ili muzički studio. Ipak, potrudili smo se da vam fotografijom što bolje dočaramo pogled.

Zvezdarska šuma

Da li ste znali da je naselje Zvezdara dobila ime po astronomskoj opservatoriji (zvezdarnici), izgrađenoj 1932. godine? Vidikovac u Zvezdarskoj šumi nalazi se nedaleko od opservatorije. Udaljena od centra Beograda, Zvezdarska šuma jedna je od posećenijih lokacija kada su u pitanju sport, rekreacija ili odmor u prirodi. Predstavlja spomenik prirode koji je pod zaštitom države, te je važno brinuti se o njenom očuvanju prilikom posete.

Tokom 18. i 19. veka je prostor Zvezdare bio prekriven vinogradima i voćnjacima, a upravo su na ovom prostoru, koji su nazivali Ekmekluk (od reči ekmek – hleb), bogatiji Turci imali svoje letnjikovce. Oni su ostali zapušteni zbog strateški nepovoljnog položaja prilikom ratnih sukoba krajem 18. veka, kada je vođen Austrijsko-turski rat (1787—1791). Danas se na području Zvezdarske šume mogu pronaći 136 biljne vrste, kao i 48 vrsta ptica. Proglašena je zaštićenim područjem zarad očuvanja prirodnih vrednosti, strukture i kvaliteta šume, zemljišta i vazduha.

Beograd pruža mnoge mogućnosti za upoznavanje i istraživanje njegovih ulica, što znači da ovaj spisak sa preporukama lokacija nikako nije konačan! Pozivamo vas da nam pišete koja su to vaša omiljena mesta sa pogledom na Beograd koja ste posetili i koja su vas oduševila.

Fotografije: Marija Todorović

Članak Beogradske lokacije sa najlepšim pogledom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

O prodaji BIGZ-a se spekulisalo u više navrata. Tako je 2016. godine, tadašnji gradonačelnik Beograda Siniša Mali, najavio prodaju izjavivši za Blic: „Biće nešto što će kreirati život u tom delu grada i zajedno sa Radison Blu hotelom, Beogradom na vodi i zgradom starog saveznog MUP-a, na čijem mestu će nići velelepni objekat, za nekoliko godina taj deo grada će potpuno drugačije izgledati.”

U martu ovde godine akcionarima „BIGZ Pablišinga” predloženo je da donesu odluku o raspolaganju imovinom velike vrednosti i da prodaju nekretnine, navodi se u pozivu za sednicu skupštine akcionara koja je bila zakazana za 23. mart, ali nije održana zbog pandemije uzrokovane virusom COVID-19. Ipak, Gradska uprava Beograda i Vesić su potvrdili da će BIGZ biti zatvoren.

Pitali smo muzičare, umetnike i sportiste koji svakodnevno rade, stvaraju i provode vreme (ili su nekada provodili) u zgradi BIGZ kako oni vide ovu odluku Gradske uprave Beograda.

Zgrada BIGZ

Boris Vlastelica (Repetitor)

„Ne prođe par meseci da se ne puštaju u javnost priče o prodaji i zatvaranju BIGZ-a, tako da smo već navikli. Zgrada je u privatnom vlasništvu, a grad očigledno ima drugačije planove od vlasnika, pa tu postoji neki sukob u koji nemamo do kraja uvid, ali koji rezultira lažnim natpisima u medijima. Tako da mi se dešava već godinama da mi ljudi saopštavaju da je BIGZ odavno prodat i zatvoren dok normalno funkcioniše. Zgrada jeste zapuštena, ali daleko je od stecišta beskućnika i narkomana, 6 od 7 spratova su firme i poslovni prostori, studiji za kasting, fotografi, klubovi borilačkih veština, prodaja tekstila. Na ulazu je obezbeđenje tako da je slika koja se stvara u javnosti vrlo svesno preuveličana do krajnosti.”

Boris Vlastelica

Aleksa Nedić (Vizelj, Savana)

„Puna su svima usta radnih mesta, zapošljavanju mladih i tako dalje. A ovim potezom će puno ljudi ostati bez posla, ne moraš da ideš tamo da bi znao šta će se desiti. O značaju ove nezvanične ustanove alternativne kulture ne vredi pričati koliko je očigledno. Mesto je rodilo neverovatne izvođače bitne za scenu. Ovo je potez koji još jednom dokazuje da vlast radi upravo suprotno od onoga što priča da radi. Ljudi će ostati bez posla. To je najveći problem.”

Aleksa Nedić

Andrej Mladenović (Stray Dogg, Crvi)

„Iskreno se nadam da je priča u vezi sa Bigzom samo još jedan u nizu loših trikova u okviru predizborne kampanje. Smatram da je tekst koji se pre neki dan pojavio na internetu poniženje za sve nas koji smo zakupci ili korisnici zgrade. Bigz je pun magacinskih prostorija, muzičkih, fotografskih studija, sala za treninge, slikarskih ateljea i slično, i kao takav predstavlja jedan od centara kulturno-umetničkih zbivanja u Beogradu. Za sedam godina korišćenja Bigza nisam doživeo nikakvu neprijatnost, niti sam bio svedok bilo čega navedenog u problematičnom tekstu. Cela situacija je ogledalo odnosa države i društva prema kulturi (posebno onoj alternativnoj). Takva mesta bi u normalnim okolnostima trebalo pomagati, a ne „zatvarati” na osnovu, neproverenih zluradih komentara. Uostalom, da je ikome stalo (neću ulaziti u to zašto to nije slučaj), vrlo lako bi mogao proveriti navode „zabrinutih” stanara okolnih zgrada.”

Andrej Mladenović

Sandra Vidojević (Dingospo Dali)

„Takva odluka je navodno donesena zbog situacije opisane u Telegrafu da se u BIGZ-u skupljaju narkomani, beskućnici i da preti opasnost od požara. To je neistina, koja služi za kampanju protiv BIGZ-a kako bi, pretpostavljam, opala cena zgrade i kako bi se lakše prodala nekim strancima i promenila njena namena. Susretali smo se sa takvim kampanjama više puta, setite se da su u Savamali pred rušenje boravili zmije, pacovi i narkomani?! BIGZ ima danonoćno obezbeđenje, održavanje zgrade je na primerenom nivou koliko god je to moguće, jer je zgrada jako stara. Prema tome, kao neko ko boravi danonoćno u BIGZ-u tvrdim da je priča o narkomanima, beskućnicima i požarima apsolutna izmišljotina. Mi kao muzičari nemamo nikakav problem ni sa stanarima ni sa vlasnicima zgrade i uspeli smo da izgradimo jednu muzičku komunu upravo zbog toga što je zgrada na pogodnoj lokaciji, okrenuta ka Bulevaru i studiji su čak na 6.i 7. spratu tako da bukom nikoga ne ugrožavamo. U BIGZ-u odlično funkcionišemo već 15.godina. Ukoliko bi postojao problem sa stanarima mogli bismo da postignemo dogovor kako nikoga ne bismo ugrožavali, bez da dođe do zatvaranja zgrade i iseljavanja muzičkih studija.

Nemamo nikakav problem sa samim renoviranjem ili restauracijom zgrade, zgrada jeste stara i prijalo bi joj osveženje, ali imamo problem sa menjanjem namene ukoliko nam se ne obezbedi prostor gde ćemo po povoljnoj ceni u centru grada (da odgovara svima) moći da nastavimo sa muzičkim delatnostima a da buka ne smeta nikome. Očigledno je da je time što se lokaciji BIGZ-a približava Beograd na vodi zgrada atraktivnija za potencijalni hotel, tržni centar ili tako nešto, sa čime smo se već susretali. Nadamo se da će ukoliko i bude renoviranja, muzički studiji i sve što smo gradili godinama kako bi jedna alternativna kultura opstala, ostati netaknuti. Mnogo smo novca i rada uložili da to zaživi i pomoću toga što smo postigli BIGZ je postao jedinstven primer u Evropi. Ako se BIGZ zatvori, biće duboko oštećena cela alternativna muzička kultura Srbije.”

Sandra Vidojević

Jovan Sibinović (Šajzerbiterlemon)

„Samo još jedan pokazatelj da politička situacija utiče na sve i da zatvaranje mladih u neke „svoje balone” ne funkcioniše. Mi nemamo nikakvih dodirnih tačaka sa ljudima koji iniciraju prodavanje Bigza. Već smo videli na primerima raznih afera da je sa njima nemoguć normalan razgovor. Mi bukvalno ne pričamo istim jezikom. Nikad se nisam preterano zanosio nekim velikim revolucionarnim idejama i uvek sam smatrao da se politička borba najpre vodi građenjem zdravog temelja kroz neke naše mikrosisteme koji polako rastu, ali bila bi sramota za sve nas ako samo pustimo da ovo tako lako prođe i tražimo alternativna rešenja. Nezgodan faktor, u koji duboko verujem, je da u ovoj konkretnoj borbi, ako se uopšte bude vodila, mirnog puta nema.”

Jovan Sibinović

Dunja Mijačić (Sitzpinker)

„Neprijatno me je iznenadila vest da će se Bigz zvanično zatvoriti, iako se dugo šuškalo o tome. Verujem da ljudi koji nisu upućeni u ovu priču ne shvataju koliko je BIGZ zapravo bitan za muzičare u Beogradu. Tu smo, kao i većina bendova, upoznali dosta ljudi koji se vezuju za muzičku kulturu. Pogotovo za alternativnu scenu. Takođe tajming zatvaranja BIGZ-a je veoma kritičan, jer su muzičari za vreme vanrednog stanja dosta propatili, otkazane su svirke, probe, snimanje a sa ovim i prostor kojem su toliko čekali da se vrate i nastave dalje. Smatram da ne postoji drugo mesto kao što je BIGZ, i da se to pogotovo ogleda u kolektivu koji je u njemu oformljen, a kome preti opasnost da nestane ukoliko se zatvori. ”

Dunja Mijačić

Pavle Dimitrijević (Johanbrauer)

„Neka bolja država bi uočila da je BIGZ spomenik kulture i mesto gde već decenijama nastaje pola beogradske i srpske muzike, pa bi uložili pare da srede zgradu, možda čak i dali neku podršku muzičarima, ali sad već fantaziram. Ipak, da zatvore ili sruše zgradu je stvarno zločin protiv kog se treba pobuniti. Satanizacija u novinama je pregadna – kao skupljaju se narkomani koji bodu noževima. Na kraju, ne znam stvarno gde će ovih preko 100 bendova da vežba.”

Pavle Dimitrijević

Miloš Ratker (nekadašnji član Sinestezije)

„Kada neko vrednuje kulturu sa nula dinara budžeta, logično je da centar alternativne kulture (i omladine uopšte) vidi kao zgradu koja bi bila još jedan predivan hotel. Verujem da će BIGZ produžiti svoj vek i ovog puta, jer ono šta ta zgrada simboliše i uticaj svega onoga sto iz nje proizilazi je nemerljiv.”

Miloš Ratker

Igor Šćepanović (Šćepine Vragolije, Glitch Records)

„Lešinarski članak u tabloidnom Srpskom Telegrafu samo potvrđuje da je kampanja protiv BIGZ-a uveliko počela, a gledajući da je kultura poprilično poroterana iz kulturnih ustanova, mogli bi bar alternativne prostore poštediti, jer je BIGZ jedno od poslednjih utočišta velikog broja umetnika koji bi teško našli drugi prostor da izraze svoju umetnost. Evo, ja predlažem da gospodin Vesić lično dođe u zgradu BIGZ-a i uveri se u njeno stanje koje trenutno broji desetine muzičkih studija u kojim ogromni broj bendova ima probe, takođe i slikarskih ateljea, kao i sportskih sala koje se aktivno koriste i privlače sve veći broj ljudi.”

Igor Šćepanović

Studio Glitch Records-a u BIGZ-u

Luka Perunović (Penjački klub Zemun, koji koristi salu u zgradi BIGZ)

„Mislim da imamo jednu savršenu sliku zbunjenosti modernog čoveka, koji cenu menja za vrednost, a raznolikost kreativnih delatnosti za profitabilnu (a suštinski nepraktičnu u širem smislu) istovetnost. Mnogo ljudi je uložilo mnogo vremena, rada i novca, samo da bi radili ono što vole. Ceo klub je gradio stenu preko 6 meseci, volonterski. Salu netaknutu i zapuštenu preko 20 godina smo potpuno renovirali, zidove ispred osvežili i ukrasili grafitima, na kojima su radili mnogi istaknuti graffiti umetnici Beograda. Beograd je dočekao prvu modernu salu posle 15 godina i penjanje je eksplodiralo, salu koristi preko 150 ljudi i dece na nedeljnom nivou, što na organizovanim treninzima sa profesionalnim trenerima, Što u slobodnim terminima. Odatle organizujemo razne penjačke akcije gde vodimo ljude nazad u prirodu, takmičenja sa preko 100 učesnika, organizujemo besplatne seminare gde najiskusniji instruktori planinarskog Saveza Srbije dele svoje znanje svim zainteresovanima, male bioskopske projekcije, edukativne sadržaje za škole i penjačke žurke, između ostalog. Ukratko, sala penjačkog kluba Zemun u BIGZ-u puca od života i dešavanja. Dobar deo jedne rastuće zdrave i produktivne zajednice je našao dom na petom spratu BIGZ-a. I tek smo počeli.”

Luka Perunović

Istorijat

Zgrada BIGZ je izgrađena kao zgrada Državne štamparije između 1934. i 1941. godine. Početkom 90-tih godina prošlog veka je prepuštena nemaru, da bi se vremenom u zgradu, pored nekoliko firmi, uselio veliki broj mladih umetnika, dizajnera, arhitekata, muzičara i di-džejeva.

Emisija Insajder televizije B92 je istraživala o nepravilnostima privatizacije BIGZ-a. Navodi se da je zemljište veličine jedan hektar, na kojem se nalazi zgrada BIGZ-a, ustupljeno bez licitacije. BIGZ je 2007. godine, tokom privatizacije, na aukciji prodat firmi „Beta partners”, iza koje stoji srpski biznismen Petar Matić. Cena je bila oko tri i po miliona evra. Da je država zgradu kao građevinsko zemljište dala na licitaciju, grad bi zaradio višestruko. Lokacija na kojoj se nalazi zgrada BIGZ-a je u prvoj gradskoj zoni, gde je ar tada vredeo skoro 90.000 evra. Tako bi na aukciji jedan hektar zemljišta ovde potencijalno mogao biti plaćen i devet miliona evra.

Članak Šta misle umetnici i sportisti o zatvaranju zgrade BIGZ? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Te 2010. godine bendovi su izašli iz BIGZ-a i zaposeli Povetarac. Energija koja se gomilala u zgradi preselila se na reku i prodrmala potpalublje. Bilo je super zezanje, dobre svirke, druženje. Kao komšije iz zgrade koje najzad reše da izađu zajedno u grad i onda ispadne nenadano dobar provod. Radni naziv je bio Manekeni Bigza. Sajsi je prašila u pratnji rok benda, Štuttgarti sa singlom „2 miliona ljudi”, nama je izlazio prvi album „Šminkanje stvarnosti”, Gajić je već imao snimljen „Suzi ti oko”, The Branka je grunula „Nuklearnom bombom” – obožavao sam ih! Bili su tu i DžDž, Metak za zlikovca, Schtrebersi, Figlio di puttana, zaboraviću nekog, ali bilo je super! Posle toga su ljudi koji su vodili „Povet” došli na ideju da Sajsi, Lama i ja puštamo mjuzu. Od sledeće večeri ostali smo nas dvojica i tako su nastale Rokenrol Parti Ubice. Do kraja te sezone puštali smo na brodu, a onda krenuli redom po gradu.

Manekeni bigza, fotografija: Jadranka Sekerić

Zima 2011. Parti Ubice su stigle u Centar, a ugostio nas je Gangbanger. Bili smo podrška njegovim večerima u Redroom-u u Siminoj ulici. Gore je veče počinjalo sa Acoustic Strings-ima (The Branka minus Lama) koji su u akustičnom, ali karakterističnom divljem maniru „cepali” hitove Violent Femmes, Pulp, New Order i sl. Prilično moćno otvaranje večeri za vreme kog je Redroom bio odveć dupke pun. A potom bi se otvorio donji sprat sa Parti Ubicama, a istovremeno bi Marko Ganbanger krenuo da roka gore – kidanje u crvenom polumraku na dva nivoa i znojavi zidovi RedRooma – kratak rezime sećanja.

Nakon toga, 2012. godine je Jefta, moj drugar i bubnjar Sinestezije, otvorio u Skadarliji bar Jovanka bez razloga. To je bio mali raj za mene. Intimna atmosfera, pun bar prijatelja, svirali su Acoustic Stringsi, za DJ pultom smo se smenjivali Lama, Jefta, Shustera, Nebojša Intruder i ja, organizovane su filmske, kao i Poezin večeri poezije. Sinestezija je u to vreme negde i najviše nastupala, pa smo after parti svake svirke pravili tu, rođendani, Nove godine… Lepa sećanja! Dok je Jovanka živela nisam ima potrebe za drugim mestom za izlaske, a i kući sam ređe svraćao.

Sinestezija @ Jovanka bez razloga

Deo Sinestezije i urednica Oblakodera, Jovanka bez razloga

Za 2013. sam iskoristio prostor da pomenem legendarni klub Vrtoglavica. Vrtoglavica je protkana, što se mene tiče, kroz sve godine koje ovde pominjemo. Iako žanrovski nije u potpunosti moja šolja čaja, krigla piva i medovača svakako jeste. Tu sam proveo dosta vremena sa Zlatkom Jošićem, mojim prijateljem i nekadašnjim menadžerom Sinestezije. Tu sam upoznao moju drugaricu Milenu iz benda Trigger. Tu sam imao čast da puštam muziku i osetim neverovatnu energiju i iskonski rokenrol stav i bunt koji je u sebi nosila Gaga Lee. Tu sam upoznao Baćka i Dareta, svirao sa Sinestezijom, puštao mjuzu sa Lamom. Tu sam prvi put izašao sa Katarinom, mojom sadašnjom suprugom. Svi ti ljudi i lepe stvari desile su se u klubu koji na prvi pogled nema nikakve veze sa mnom. Živela Vrtoglavica!

Sinestezija u Vrtoglavici

Već 2014. godine, Jovanka je već bila zatvorena, a ja sam „iskulirao” grad i vratio se malo u kraj. Na Banovom brdu je moj drugar otvorio PaBrdo. Tu smo izmislili petkom uveče da Ratke rola što je potom ostao moj nick name za tu svrhu. Slično Jovanki, tu je bilo poznato društvo, dobro pivo i super atmosfera svakog vikenda. Poput Jovanke ni PaBrdo više nepostoji, ali pamti se druženje i dobra mjuza. Koliko li je samo sličnih mesta koja su „obični” momci i devojke na mišiće držali u bespoštenoj borbi. Hvala im za lepe uspomene!

PaBrdo

Na početku sam već pominjao zgradu BIGZa. Sinestezija je imala svoj studio u zgradi od recimo 2007-2012 godine gde smo praktično živeli (imali smo pored prostorije za vežbanje i chill room sa trosedima, kompom, frižiderom, mini kuhinjom, čak smo imali i posteljinu ako zaglavimo). 2015. sam posle 3 godine pauze od BIGZa došao u Studio Sova, koji je otvarao prvi bubnjar Sinestezije, a danas bubnjar Dingospo Dalija, Vida. On je imao ideju da napravi nešto kao žurku otvaranja. Objavili smo dogadjaj drugarima na Facebooku, ja sam puštao mjuzu, a količina ljudi koja se odazvala preplavila je, ne Sovu, nego 7.sprat BIGZ-a. Nastavili smo potom sa žurkama u Sovi, vest se proširila i bilo je ludo. U nekom trenutku smo odlučili da stanemo, jer je postalo mučno sređivati studio dan posle žurke dok mamurluk zvoni u ušima.

Studio Sova u BIGZ-u

Godine 2016. sam pozvan da pored Grupe 3 budem deo Rokenrol petka u Jolly Rogeru. Potom sam “dobio prekomandu” u Caffe Bar Dali. Tu se desila ljubav izmedju Dalija i muzike koju sam sve ovo godine širio po gore pomenutim i nepomenutim mestima. Ja nisam znao za Dali, Dali nije znao za mene, ali kada se desilo, desilo se! Ekipa iz Dalija je bila tačno na toj frekvenciji, debi je bio istorijski, na fajrontu smo se izljubili i od tada, gotovo svaki petak naredne 3 godine je bio „RatkeRolla Dali, ako niste znali”. Nigde nisam upisao toliki broj nastupa kao u Daliju.

Da mi je neko rekao da ću se gotovo deceniju ipo kasnije ponovo naći u KST-u, ne bi mu verovao. A toliko je vremena prošlo od onog perioda kada se cirkalo na Tašu sa zebnjom da nas na ulazu neće pustiti bez lične karte. Elem, moja supruga je završavala fax i radila u KSTu. Tu sam upoznao fenomenalnu ekipu ljudi i sistem koji besprekorno funkcioniše. Išli smo zajedno na kampovanja po Srbiji, vikend roštiljanja, izlasci u legendarni KST naravno… Čak sam igrao i fudbal za reprezentaciju KSTa.  Na kraju sam naravno upisao i nekoliko nastupa u prepunoj Bašti KST, u okviru večeri Altunes, posvecenih indie rock ljubiteljima, zajedno sa DJ Kedlavim i DJ Ogijem. Ipak najveća vrednost ove epizode je bilo prijateljstvo sa velikim brojem retko dobrih ljudi.

Altunez @KST

Verovatno i kruna karijere „puštača muzike” je poziv iz Zappa bara. Priželjkivao sam to. Pre svega što je to po meni pravi rok bar sa dobrim zvukom, rasvetom, lokacijom, menadzmentom, a opet ljudski i sa dušom. Čast mi je bila biti 2018. više puta ne mesečnom spisku DJeva koji nastupaju u Zappi, jer su tu imena pravih DJeva ili pak muzičke zvezde koje umeju da barataju sa DJ opremom. Svaki put je bila prava atmosfera i prepuno. Ispostavilo se da ne štrčim u dobrom društvu. Potom sam dobio poziv za nekoliko nastupa na letnjoj Zappa barci, od kojih poslednji pamtim kao možda i najbolju žurku koju sam srollao. U 7 ujutru smo ugasili muziku, pustio sam sve što sam ikada želeo, barka je bila i dalje prilično puna. Dobio sam dugačak aplauz i poklonio se posetiocima kao nekad sa Sinestezijom.

Zappa Barka

Krajem 2017. počeo sam da radim u digitalnoj agenciji Kroon Studio, a privatno sam se vratio pisanju muzike „za svoj groš”, te sam prilično proredio „puštanje”. Svakao i dalje uživam kad mogu da se odazovem i učestvujem u nekom zanimljivom događaju kao što je bilo otvaranje magazina „Oblakoder”. Takođe, zadržao sam pravo koje mi je ekipa, sad već prijatelja iz Dalija dala, da se javim uvek kad mi je do puštanja, te još jednu godinu, 2019. posvećujem ovom baru i pozivam ljude koji možda nisu imali priliku, da se upoznaju sa Dalijevim nedeljnim programom i svrate, jer je tamo uvek prijatna i prijateljska atmosfera u bilo koje doba dana i nedelje. A čitaocima Oblakodera želim srećne praznike i dobar provod!

Članak Top 10 mesta za izlaske u Beogradu desetih: Miloš Ratker se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Umetnici koji će izlagati su: Nina Puhar, Nebojša Hikaru, Živana Mijailović, Dimitrije Turudić, Jovana Jovanović, Luka Jendrišek, Sanja Momčilović, Marija Stanković, Strahinja Simić, Milena Kulić, Olga Đelošević, Andrea Moračanin i Katerina Bošković. Ovo im je prvi put da samoinicijativno i samostalno organizuju prodajnu izložbu.

Radovi koji će se naći na prodaji biće grafike i crteži malog i srednjeg formata: kolaži, akvareli, japanski street art, grafike.

Većina izlagača su svršeni studenti Likovne akademije Univerziteta umetnosti u Beogradu, sa smerova slikartvo i grafika, dok su pojedini na završnim godinama studija. Učestovali su u brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Ovo je ujedno i doprinos promociji lokalne likovne scene umetnika mlađe generacije, ali i nezavisnog tržišta umetnina.

U okviru izložbe muziku će puštati DJ Nevena Jeremić.

Članak Prodajna izložba mladih umetnika u BIGZ-u se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sada već davnih dvehiljaditih godina, Ivan Petrović sa svojim bendom Volvox ulazi na sedmi sprat zgrade BIGZ-a uveren da je konačno pronašao svoj dom. Volvoxi zauzimaju svoje mesto u najpoznatijoj gradskoj štampariji, a Ivan dobija želju da njihovu muziku zabeleži za sledeća pokolenja. Album, ipak, nikad nije snimio, ali je kroz iskustva sa drugima polako počeo da uči šta je to producentski posao. Prvi mentor koji je imao hrabrosti da ga uzme pod svoje skute je bio, sada nažalost pokojni, Ljubiša Buba Opačić, koji ga u svom studiju podučuva prvim pravim producentskim koracima. Danas, na mestu gde je hvatao fore od starijih, Ivan sedi okružen monitorima i opremom i osluškuje za koliko je milisekundi bubnjar omašio doboš. Iza njega ne stoji Buba, ali se nalazi bina koja je podignuta u njegovu čast. U Bubin nekadašnji studio, a današnji Ivanov, dolaze svi bitniji muzičari naše scene. Studio P3, il,i kako bi ga nazvali momci iz benda Škrtice – Klinika kod Petrovića, mesto je kome možemo zahvaliti što i dalje sa radija čujemo po neki novi bend ili novi hit starog.

Koji kvalitet je potreban današnjem muzičkom producentu? Da li je to apsolutni sluh?

Ivan Petrović: Ja nemam apsolutni sluh, ponekad falširam, ali znam kada falširam. Ono što mene možda odvaja od ostalih je što ljudi sa mnom mogu da se osećaju opušteno u momentima stvaranja. S druge strane, posedujem jednu vrstu fanatizma u procesu miksanja. Kada jednom odlučim da uđem u miks, to znači da jedino to za mene postoji i tako mogu danima i mesecima dok ne dođem do savršenstva. Za muziku je potrebno vreme i samo vreme, ali, naravno, bitno je da i pesma bude dobra.

U studio su ti dolazili razni bendovi. Da li možeš da prepoznaš koja pesma ima potencijal? Šta je to što jednu pesmu čini posebnom?

Mogu, pravim razlike, ali, naravno, ne govorim to sem u slučaju albuma kada otvoreno predlažem koja stvar može da bude singl, to jest, da nosi sve ostale. Što se tiče izdvajanja, ono što najviše dolazi do izražaja je tekst. Pesama ima raznih, ali nema hita bez catchy teksta koji ti se ureže u mozak. Mada, u tom tekstu je bolje da imaš nešto da kažeš…

Koliko današnji bendovi imaju šta da kažu? Možeš li da napraviš razliku između pređašnjeg vremena i ovog danas? Ima li sličnosti?

Meni lično sve ove prethodne godine izgledaju isto, ali što se tiče upoređivanja, stariji bendovi i dalje imaju više da kažu od mlađih. Ove najmlađe još uvek pokušavam da razumem, da ispratim njihov fazon. Kao – šta oni imaju da kažu? Oni su otišli u apstrakciju, pred sobom imaju celu istoriju rock’n’roll-a i muzike uopšte i skontali su da je sve već prevaziđeno. Mlađi definitivno traže svoj prostor.

Svi se žale da ima malo mladih bendova. Šta je to što fali mladim bendovima? Da li je to duh ili kreativnost?

Sad su bili neki novi klinci koji su hteli da snimaju, ali su ipak odustali od tog ulaganja. Ono što im definitivno fali je istrajnost. Pojave se, urade jednu pesmu i nestanu. Nije da nemaju duha, imaju duha, ali prolaznog. To nije rock’n roll duh. Taj duh je takav da ne možeš malo da ga živiš, pa onda malo da ga ne živiš. Ako hoćeš stvarno to da živiš, onda će ti i pesme biti takve i publika će to osetiti. To za tebe sraste, slepi se. Ja iskreno nisam to hteo, mislio sam – to je samo ova decenija, malo ću se baviti rock’n’roll-om. Sve vreme mislim da je privremeno, a u stvari znam – to je zauvek.

Šta je sa starijom ekipom? Da li se oni još uvek drže i doprinose li i dalje sceni kao ranije?

Na sceni još uvek vladaju isti ljudi. To je, u suštini, generacijska piramida. Najstariji, Bajaga i Brejkersi su na vrhu piramide. Sledeća generacija se uglavnom raspala, ja iskreno ne znam što, ali neki kažu da je zbog sto evra. Ostao nam je KKN, Obojeni Program, Bjesovi. Dosta od te generacije kada su prošli deset, petneast godina, više jednostavno nisu znali kuda dalje. Ispod toga postoje generacija u koju spadaju Repetitor, Artan Lili i Crvi koji su još uvek živi. I za kraj ostaje ova najmlađa, koja nema šta drugo da očekuje posle svega, sem da se raspadne.

Da li to znači da postoji mogućnost da, ako se mladi ne opasulje, rock’n’roll može da izumre, a samim tim i tvoj studio?

Nije da se to nije dešavalo ranije. Pogledajte samo slučaj u filmu Sound City. Nirvana, Rage Against The Machine i mnogi drugi bili su deo Sound City studija. I onda kada je prošao nalet tih bendova, jednostavno se nisu pojavili novi klinci i studio više nije imao para za kiriju. To može da se desi i u ovom slučaju, sa mojim prostorom, ali se iskreno nadam da neće, jer rock kao takav ne može da izumre. Vreme rock’n’roll-a definitivno je bilo od ’60 do ’00, ali on sad menja oblik, postaje osnov kulture, nešto nalik na jazz, a te stubove kulture ništa ne može da sruši.

Pošto je očigledno da postoji nedostatak inspiracije, koji je tvoj pristup u radu sa mladima? Da li ih podstičeš, tripuješ da istraju?

Da, ali samo u studiju i takve stvari volim da snimam jer sam ja tu iskusniji. Imam u vidu da to prvo iskustvo što se tiče snimanja mora da prođe što bolje i sa što više snage. Jedino što ne radim, a što ostali producenti vole da rade, ja im se ne mešam puno u posao. Želim da, kada dobiju gotov proizvod, znaju da su to sami uspeli da urade, da je to njihovo delo i da je to delo takvo da oni imaju razloga da se vrate i urade još jedno. Tužno je to što ljudi ne započnu taj prvi korak, ne prođu ni prvo snimanje zbog averzije prema tome kako će to sve da ispadne. I dan – danas mi dolaze ljudi sa gotovim materijalom za snimanje od pre petneast godina. I ja ih onda pitam: pa šta ste čekali? Da l’ ste normalni? Odgovor, naravno, ne dobijem.

Da li si u poslednje vreme imao nekih prekretnica gde si se suočio sa samim sobom i svhatio da si na pravom mestu što se tiče tvog posla?

Najbolje moje iskustvo, gde sam dosta naučio i kao snimatelj i mix inžinjer je saradnja sa Nikolom Vranjkovićem. Ne bi, naravno, mene ništa odvuklo od posla i da nije bilo toga, ali stvarno je čast raditi na produkcijskim stvarima sa takvim čovekom, jer je on za mene najbolji. To je jednostavno bio moj doktorat, drugačije ne bih mogao to da objasnim.

Kako je biti vlasnik rock’n’roll studija? Kod tebe u prostoru vlada domaćinska atmosfera i svako može da dođe da te poseti i da popije piće za šankom. To samo po sebi nosi breme okruženja ljudima kojima baš i ne možeš da kažeš ne, čak i kada bi to poželeo. Da li ti je ikad došlo da odustaneš?

Kako nije? Skoro svaki dan. Ali, opet sam tu, vraćam se u studio, za njega i te ljude sam vezan. To nazivam studio life. Ponekad ostanem tu da spavam, ovde spremam hranu. Borim se za kiriju, borim se za prostor. I, eto, da se vratim na Vranjkovića, on ima običaj da kaže: Svi su pobegli, ti si ostao! Umetnici tako žive. U ateljeu žive slikari i vajari, a u studiju žive muzičari i producenti. To je normalna stvar. Srećom, sviram koncerte i po Srbiji i po inostrasnstvu, putujem sa drugim bendovima kad im radim ton, pa me to malo odvuče od studija.

Koliko ti je teško da uskladiš uloge? Jedan dan sviraš, drugi dan radiš ton, treći već snimaš nekome pesmu. Da li te to nekad umori?

Uopšte mi nije teško, uživam u tome. Probudim se i kažem sebi, aha, danas idemo u Zagreb, super. Isto mi je da l’ ću tog dana snimati nešto, ići negde ili će samo neko imati probu. Mada to i nije nezavidna pozicija, čovek bi pomislio da je to neograničena sloboda. Kad razmisliš ko si, šta si i čime se baviš, taj segment karijere je čudan. Imam sada zakazane termine, a možda ih sutra ne bude. Možda ne bude ni BIGZ-a za šest meseci i sve nas izbace na ulicu. Ali, opet, ko u Srbiji zna šta će biti za šest meseci? Prema tome, nisam ja nešto drugačiji od ostalih.

Spomenuo si BIGZ. Šta za tebe znači ta zgrada i njen sedmi sprat, a šta za scenu uopšte?

Ja sam ovde došao baš davno i odmah mi se dopalo jer smo se do tada vukli po nekim skloništima. Uzeo sam prostor vrlo brzo i odmah mi je sinula ideja o kompilaciji pesama bendova koji sviraju u BIGZ–u, koju sam posle i napravio. Imao sam osećaj da će odavde da izađe nešto jako, jer je svaka prostorija na spratu bila popunjena i iza svakih vrata se čula različita muzika. Toga je i bilo i biće po svetu, ali kod nas toga nema nigde drugde. Eto, to je značaj ovog sprata.

Zvuči utopijski. Da li to znači da svi putevi alternativnog benda vode kroz BIGZ?

Prošlo je to vreme utopije, nažalost. Mnogi su prošli, svirali, a da ne ostave svoje tragove. Moramo samo odvojiti i napraviti neku definiciju. BIGZ nije scena, već gomila prostorija u kojima se vežba i stiče iskustvo. Danas, bendovi stavljaju u lične karte da su oni bend iz BIGZ-a. To, kao, označava pedigre. Ali, tačno je da se pravila rock’n’roll-a uče upravo ovde. Ovde možeš da sretneš mnoge poznate muzičare na hodniku, čak i da vežbaš u istoj prostoriji kao i oni. To klincima mnogo znači.

Poznata je situacija da je BIGZ pred prodajom, to jest, da hoće da isele bendove iz prostorija. Koliko teško muzičarima i vlasnicima studija pada ta neizvesnost?

U ovakvom mestu to je nešto najteže i najgore. Pre dvanaest godina, kada sam došao ovde, rekli su mi da mogu da mi daju ugovor samo na dva meseca, jer će BIGZ da se proda i neće više biti prostora za studio. I na svakih godinu-dve, javlja se novi kupac. Najnoviji u toj koloni je ovaj hotel pored što su otvorili, oni su kao zainteresovani da ga kupe, ali kao, napraviće ustupak muzičarima tako što će nas sve staviti u podrum, neće nas izbaciti iz zgrade.

Šta bi ti uradio u slučaju da taj dan konačno dođe i da stvarno morate da se iselite? Da li bi pružio neki otpor?

Iskreno, ne bih. Otpor u kojem mi ležimo dole na tramvajskim šinama i ne damo ljudima da prođu bio bi od male koristi. Ja sam pokušavao da napravim udruženje građana Manekeni BIGZ-a. Zvuči kao sprdnja, ali naša misija je bila da se borimo protiv zatvaranja i da u slučaju sudnjeg dana BIGZ-a, mi zahtevamo od grada neki prostor gde bismo mogli da se premestimo jer nas je stvarno mnogo. U Amsterdamu, recimo, celu scenu non – stop šetaju i izbacuju sa mesta na mesto u roku od mesec dana. Međutim, mene to nervira, umetnik ne treba da je nomad, nama treba mesto gde se osećamo kao kod kuće.

Pored producentskog posla, muzički si vrlo aktivan. Možeš li nam reći nešto više o tome?

Ja sam došao u BIGZ sa samo jednim bendom. Nakon toga, imao sam momente u kojima sviram i sa sedam bendova odjednom. Upoznao sam razne ljude i ulazio u različite priče, ali nikad nisam iz njih izlazio, tako da se broj bendova često povećavao. Ljudi su osećali da sam im potreban baš ja u bendu, jer sam posvećen tome i slobodan sam. Najbolje sam se osećao u bendovima u kojima su pravi muzičari koji mogu da stvaraju bez granica.

Kolika je cena toga biti muzičar? Uvek ostaje ono čuveno pitanje, da li od muzike može da se živi?

Pa, evo, živ sam! I to živ i zdrav, imam lovu za šta mi treba, a imam i ljude ako mi zatreba nešto više. Jedino što ne stignem da odvojim pare sa strane, ali valjda će i to doći vremenom. Možda je najveća cena bavljenja ovim poslom upravo vreme koje prolazi. Kao muzičar daš mnogo duše na razne strane, a ne stigneš da se posvetiš sebi. Znači, cena se ne meri uvek u lovi.

Gde si danas u muzici, što se tiče sviranja? U kojim bendovima možemo da te čujemo?

Sa Vox Populi sviram već deset godina, to je anarhopank sa tradicijom od preko dvadeset godina. U grupi Sharks Snakes & Planes sviram gitaru, sad smo manje aktivni, ali još uvek se držimo. Sa bendom Remedy, koji je najnoviji projekat, sviram već skoro dve godine. Snimili smo album koji je trenutno u procesu miksanja. Prvi nastup smo imali kao predgrupa braće Kavalera, bilo je to vatreno krštenje u svakom smislu.

Što se tiče grupe Remedy kao tvog poslednjeg projekta možeš li nam nešto više reći o tom bendu? Kako je raditi muziku sa čuvenim Kojotom?

Kojot je tu napravio prave, zrele stvari, apsolutni rock. Super smo se skontali kao trojka, postali smo baš dobri drugari. Verovatno ćemo sačekati sledeću sezonu. Recimo da ćemo na proleće izbaciti album. Što se tiče Kojota, on je pre svega dobar čovek.  Poseduje ogromnu dušu, zato i ima puno fanova, koji se kače na njegov osmeh i talenat i veliku energiju koju im prenosi. On je doneo riffove za Remedy, ali nijednog trenutka se nije mešao u ostatak posla, u vidu toga šta ćemo mi tu da napravimo. Tako da je sa njim milina raditi, on je jedan od trojice u bendu, ravnopravni član. On je frontmen i autor, ali nikad se ne postavlja kao šef. Ne osećam da nešto može da se desi da nas razdvoji. Našli smo se.

S obzirom da pesme izvodite na engleskom, da li možeš da nam kažeš koliko je širi i veći poduhvat da osvojite publiku van regiona?

Kojot je jedan od retkih koji je pevao svuda po Jugi i punio sale. Čak je na poslednjem nastupu rekao: „Šta sad, pa neka današnja deca bolje znaju engleski nego srpski“. Ako imaš poruku na engleskom, ona može mnogo dalje da ode u svet nego poruka na srpskom. Zato je on danas poznat i u Poljskoj i Holandiji. Mada, s druge strane, to je i teret sa kojim moraš da se nosiš jer upireš prstom u mnogo širu publiku.

Članak Ivan Petrović: Život od muzike? Pa, evo, živ sam! se pojavljuje prvo na Oblakoder.