Dobro, kad se krećeš u alternativnim krugovima, normalno je da nalećeš stalno na kontraše koji će uvek izabrati upravo te koje niko ne voli, i uzdići ih u visine. Ili naravno, uvek imamo one koji vole trash i lošu muziku, koji se toliko navuku na sve to, da posle i zaborave da su krenuli sve da slušaju iz sprdnje. Ali ti slučajevi danas nisu tema.

Danas ćemo se baviti onim izvođačima koji prodaju na milione ploča sirom sveta, i imaju brda strimova, ali isto tako postoji opšti konsenzus da su, što bi Anglosaksonci rekli – The Worst. Neki su to postali zbog kvaliteta pesama, neki zbog opšteg izgleda i utiska, a neki zbog privatnog života. Bitno je da na pomen njihovog imena glasno cokćete i obrnete toliko jako očima da vas čuju do Kine.

I da, pre nego što krenete sa pričom e ovaj nije ili ovaj je super, pogledajte malo bolje svoju okolinu, izguglajte ove ljude, videćete da je mnogo više onih koji ih smatraju, u najmanju ruku, vicom, a uglavnom je mnogo gore.

Nickelback 

Za početak, bend za koji ćemo se svi složiti da mu je ovde mesto. Iako su imali onaj jedan hit koji i dalje drži mesto na radio plejlistama, zbog čega tantijeme i dalje kaplju ovim Kanađanima. Ipak, i oni sami su svesni da ih niko sem onih nekoliko die hard fanova ne voli, i često su pokušavali da igraju na igru parodije na same sebe. Onda su prestali i počeli da prodaju priču kako ih zabole za ceo svet, da oni imaju para, sviraju svoj grandž za siromašne i svake godine mogu da kupe novi Bentli na račun emitovanja How you remind me.

Coldplay

Kao ponosi vlasnik prve dve ploče ovog benda i njihov veliki fan (ploča, ne benda), moram da priznam da je Coldplay, kako u mim svetu tako i mimo njega, poprilično veliki pančlajn. Što zbog njanjavosti samih pesama, new age filozofije, i cringe publiciteta, Mislim, sećate se da su imali ceo album gde su imena pesama bila ispisana u emodžijima. Ni brak Krisa Martina sa uvek neomiljenom Gvinet Paltrou nije mnogo pomogao uspehu benda. Sa druge strane, kul je Martin ovako, voli se našaliti na svoj račun. I da, bend puni stadione širom sveta, ali pored svakog stadiona, u bilo kom gradu bi napunio duplo veći skup koji bi se zvao I Hate Coldplay.

Džastin Biber

Ovog tipa toliko internacionalno ne vole da je čak i do Srbije dobacio taj hejt i imao je svoju antipesmu. Sećate se Bad Copy-a i pesme Džastin Biberi. Pojavio se kao dete, i već tad polovina planete nije mogla da ga smisli, iako bismo to mogli da prepišemo generalnoj ljubomori dečaka koji nisu dobijali dovoljno veliku pažnju od devojčica koje su imale njegove postere na zidu. Kasnije, Biber je odrastao u pacovčića koji se ne kupa, ima stav ja sam bolji od vas, zbog čega je skidao žene i devojke drugim selebritijima. Generalno je bio sve ono što je pogrešno sa istom tom selebriti kulturom hvaljenja i veličanja ispraznosti. Tek po koja dobra pop pesma bi ga izvadila iz globalnog hejta.

Bono

Nikad nisam bio veliki fan grupe U2, ali bez obzira na sve, ne mogu da sporim veličinu ovog benda, kao i to da su neke njihove pesme veće od života. Ali….da se razumemo, Bono je seronja kog ne voli niko. A često se i sam izdizao i previše ispred benda i svojom personom je škodio samoj grupi. Ta njegova politika da bude u svakoj čorbi mirođija, pa se tako razume i u glad u Africi, favele u Brazilu i rat u Bosni, sve to je dovelo do toga da ljudi izbegavaju da slušaju njegove pretenciozne rentove o miru na planeti. Pritom, oduvek su išle priče da je čovek diva sa kojom je teško raditi, tako da se nadamo da su njegov gitarista Edge i ona druga dvojica bolji ljudi od njega.

Džon Mejer i Robin Tik

Ovu dvojicu mogu i zajedno da pomenem iako su muzički različiti. Ovaj prvi ima dugačku karijeru, ali bez ijednog velikog hita koji bi vam sad pao na pamet, ovaj drugi ima samo taj jedan veliki hit i ne baš toliko veliku karijeru. Zajedničko im je da su obojica ljigavi beli mušakarci koji nisu do kraja označeni kao predatori, ali realno tu su. Barem svi to misle o njima. O ovom prvom je pevala Tejlor Svift (al dobro ajde, ona peva o svima koji su je jednom popreko pogledali), ali i druge koje su dejtovale gospodina su govorile o njemu kao o seksističkoj svinji. Ovaj drugi je za vreme hita Blurred lines pevao o tim zamućenim linijama između onoga da li ona neće, ili hoće, samo ne zna. Kasnije se ispostavilo da je takav kriper i u stvarnom životu.

Kris Braun

Pogledati sve isto pod Džastin Biber, s tim što ovaj „mangup” ima još jednu kartu koja ga izdiže iznad svih ovih pomenutih magaraca. Prebio je Rijanu. Da je prebio bilo koju ženu, trebalo ga je strpati u zatvor i zabraniti za sva vremena. A on je rešio da prebije svetski obožavanu kraljicu pop muzike 21. veka. Pravo je čudo da ovaj tip još uvek radi nešto i kao trudi se da tu i tamo otpeva koju strofu nekom reperu.

Utisak koji nije na listi

Naravno, Kanje Vest je lud ko struja, i za to ima papire overene u opštini i kod lekara. Ali, bez obzira na svoj bipolarni poremećaj, lupetao je takve naci gluposti poslednjih godina, da ga neće oprati ni Dunav ni Sava. Ili možda i hoće, jer opet se za njega u celom svetu posebno izdvaja onaj stari narativ – razlikujmo umetnost od umetnika, a on je ipak najviše dobacio u tom spoju modernog popa, r’n’b-a i hip-hopa. Limp Bizkit je godinama bio omražen, kao i ceo nu metal žanr, a onda se vratio niotkuda, a 30-something tipovi su prigrlili koncerte ovog benda kao muziku mladosti, ali i zarazili mlađe od sebe, tako da su se možda ovi matori rep metalci oprali.

Isto se možda može reći i za Skrileksa. Dubstep kao žanr, i on kao nekrunisani kralj su se nakon početnog hajpa gotovo uvek pominjali u najgorim konotacijama kao muzika za razvaljene klince na jeftinoj cugi i na kojoj god drogi koja je popularna te sezone. Pa ipak, novi radovi, nova frizura i stajling i saradnja sa aktuelnim carevima kao što su Fred Again i Four Tet su povadile Skrileksa dosta iz tog čabra nevoljenja, tako da ćemo tek videti šta će biti sa njim. 

Članak Najomraženiji muzičari na svetu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U pola tri je zakazan dolazak Vima Vendersa i Bono Voksa na crveni tepih ispred Narodnog pozorišta, a na ovaj događaj su pozvani brojni novinari, pa i ja. Iako znam da neću uzeti izjavu nijednog od njih, želim da budem u prvim redovima sa drugim novinarima. Moja ambicija uspešno se ostvaruje, penjem se na platformu na kojoj se nalazi red kamera i kamermana za njima, a na kraju tog niza nalazim se i ja – sa telefonom i fotoaparatom. Šta, mobilni je medij modernog doba, snimaju oni, snimam i ja, doduše oni za televizijske programe, a ja za reels na instagramu, ali nije li ovo što ja radim ipak budućnost? Ovaj, moj filozofski trenutak prekida izlazak Bono Voksa na crveni tepih i vrisak, kako fanova, tako i novinara koji su ga ugledali. Bono se kreće relativno sporo (ima i godina, da se ne lažemo), ali izgleda dobro. Pozdravlja se sa ljudima, prilaze mu novinari, govori veselo i raspoloženo. Za njim stiže i Vim Venders, nova vriska, obojica daju autograme i izjave. Čitav spektakl njihovog ulaženja na film nije trajao duže od deset minuta, ali tih deset minuta bili su intenzivniji nego prethodna dva dana festivala. Kada je neko svetska zvezda, to izaziva burnu reakciju okoline, ali kada su na jednom mestu dve, histerija i energija su opipljive. Pre nego što su došli, upoznala sam novinarku koja mi je u tajnosti rekla – iskreno, baš me nešto drma trema, ne znam ni sama zašto. Isto sam se osećala i ja, iako ne postoji neka realna potreba, stepen tenzije u vazduhu valjda utiče i na vas, pa i na to adrenalinsko probijanje u prvi red, što će vam omogućiti da prvi, svojim očima, vidite sve.

Posle ovog, relativno iscrpljujućeg događaja, odlazim u sobu da se odmorim pred razgovor sa mladom rediteljkom Eminom Kujundžić, čiji sam film Savršena ljubavna priča gledala prethodne večeri. Imam sat vremena da „napunim baterije”, što je sasvim dovoljno. Inače, moja soba se nalazi na poslednjem spratu hotela u Baščaršiji, u samom potkrovlju i ima jedan veliki, kosi prozor. Po ulasku u sobu, istuširala sam se, legla na krevet i uzela telefon u ruke da vidim šta se trenutno dešava u gradu i šta propuštam. Međutim, u tom trenutku, na prozoru se čuje blago tup i ubrzano klepetanje – pokušavši da sleti na prozor koji je bio otvoren, golub upada u moju sobu i kreće histerično da leti po istoj. E sada, svaki čovek ima neki iracionalni strah – od letenja, mraka, neizvenosti, zmija, paukova, a moj je, pogađate – od golubova. U tom trenutku, usled neviđene panike i straha, ulećem u ormar. Shvatam da moram nekako da izađem odavde i da odem po pomoć, tačnije po nekoga ko će pristati da otera goluba iz moje sobe. Takođe, shvatam da sam prilično oskudno obučena. Pre toga sam se spakovala, sve stvari su mi u koferu ispod prozora u koji golub kontinuirano udara, bez uspeha da izađe napolje. U ormaru mi je ostala jedna, svečanija haljina. Bez razmišljanja je oblačim, kao i cipele na štiklu koje su se nalazile pored vrata i strčavam niz stepenice. Na recepciji su dve devojke koje kreću da se smeju na moju priču, ali nijedna od njih neće baš da tera goluba. Nailazimo na dobrovoljca koji radi u lokalu pored hotela koji je hrabro i odvažno ušao moju sobu i izbacio mučenog goluba.

Usled pretrpljenog terora, izlazim iz sobe, ne mogu više ni da sedim u njoj. Sutradan sam u njoj našla i golubiji izmet i perca – podsetnik na traumatičnu situaciju od prethodnog dana.

Nakon toga, razgovaram sa Eminom Kujundžić, pa pravo na svetsku premijeru filma Dušana Kasalice Elegija lovora. Debitantski igrani film crnogorskog reditelja prikazan je premijerno u Narodnom pozorištu Sarajevo, u okviru Glavnog takmičarskog programa. Elegija lovora prati život univerzitetskog profesora Filipa koji sa ženom odlazi na odmor. Nakon par dana provedenih u banji, distanca između njih je i više nego vidljiva, i njegova žena odlučuje da ode, tačnije da ga napusti. Filipov život se raspada, ali on odlazi u nove predele, koji mu donose potpuno nova i prilično neobična iskustva. Film vas ostavalja sa utiskom da ste imali priliku da gledate dva filma u jednom, a kadrovi i snimljeni predeli su čak i sami dovoljan adut zbog koga ćete biti prikovani za ovaj film.

Nakon projekcije, dobijam pozivnicu i za filmski after koji je organizovan u bašti hotela Bosna. Na žurki je cela glumačka ekipa, kao i drugi mladi ljudi koje srećem već treći dan. Nakon koktela u hotelu Bosna, pravi after dešava se Kod Saketa. Ovog puta uspevamo da uđemo bez problema – a na terasi nije nepodnošljiva gužva. Iako je na festivalu žurka svakog dana, ipak se vidi razlika između subote i nedelje.

Sutradan ustajem prilično kasno i pakujem se – vreme je za odlazak. Veoma mi je žao, iako je prošlo već pola festivala, čini se kao da je on tek počeo. Šetam se Baščaršijom i sporednim ulicama i upijam poslednje zrake sunca u Sarajevu, u kome je u tom trenutku preko 35 stepeni. Odlazim na kafu, pa u kombi – s ozbirom na to da je redovni autobus u 6 ujutru, a da je iskustvo blabla car-om bilo i više nego jedinstveno, odlučujem se za redovnu liniju Gea Transa, kojim svakog dana možete i otići i vratiti se iz Sarajeva. Vozač je prijatan, u kombiju nas je sedmoro, taman dovoljno da nas ne bude previše. Krivine na putu nimalo nisu prijatne, ali nema veze, ja sam u glavi i dalje na festivalu, puna utisaka koje nosim iz Sarajeva. Ja odlazim, ali festival ostaje – sa brojnim filmovima, gostima i žurkama koje će trajati do kraja festivala. Iako neću biti tu fizički, festival ću pratiti onlajn, kao i kroz razgovore sa autorima. Ovaj, prvi Sarajevo Film Festival koji sam imala priliku da posetim, zaista je posebno iskustvo i ovaj grad i festival pružili su mi i više nego što sam mogla da očekujem. Osnovna misao mi je da ovakav festival, osim u Sarajevu, zaista ne postoji u regionu – ovakvih razmera, mogućnosti i značaja. Koji u potpunosti angažuje i grad i sve ljude u njemu i nudi prozor u neki, potpuno neverovatan svet. Hvala ti, Sarajevo, vidimo se dogodine opet!

Članak Četiri i po dana na Sarajevo Film Festivalu: Treći i četvrti dan se pojavljuje prvo na Oblakoder.