Znate ono kad legnete da spavate, pa sanjate neke ljude koji se nikad nisu ni videli, ni sreli kako piju piće zajedno na rođendanu vaše tetke od strica? Mnoge muzičke saradnje kod nas tako izgledaju. Dešava se da tako gledamo u video izneverovani i da tehnički ne možemo da se skoncentrišemo na muziku jer zurimo u uvećane ekrane, gledamo piksele i razmišljamo da li je ovo samo još jedna AI sprdnja. Dok Čipi peva – leži polugola na meni, vozi me ko reli.

I zaista, prvog januara 2025. izašao je sešn pored izvesnog islandskog vodopada. Kažem izvesnog, jer verovali ili ne, na internetu nema apsolutno nikakve informacije kako i zašto je došlo do ove saradnje, kao ni da li je ovo zaista Island u pozadini. Da l’ su ljudi i dalje bili opijeni od novogodišnjeg slavlja ili je ekipa iza celog projekta jednostavno shvatila da im tradicionalni mediji uopšte nisu potrebni i samo su pljusnili Plava Krv (Island Sessions) na striming? U svakom slučaju, ono što su svi primetili u stilu onog mima je da, evo, i mi sad imamo Jay Z – Linkin Park saradnju kod kuće.

Osvajači su poznati kao pre svega eklektičan bend koji prati trendove, jer da se ne lažemo – njihov najveći hit, pored svih mogućih čekanja dana ili skidanje maske sa očiju je ipak Teče vino crveno, mrski narodnjak svakom njihovom old school fanu, od pre 20-ak godina. Devitovu eklektiku nismo mogli da primetimo do sad. Možda jer ga nismo mnogo slušali. Kad kažem mi, mislim ja. Bilo kako bilo, ova saradnja je izazvala preveliki wtf osećaj u svima nama. Toliki da ne bismo mogli ni da ga shvatimo ozbiljno. Svakako se sjajno namestilo da, ovakvi kakvi su, Devitovi Osvajači mogu da budu hedlajneri na gotovo svim domaćim letnjim open air festivalima. Što više govori o festivalima u Srbiji.

Ovakve saradnje prilično se oslanjaju na identitet nacije koja uživa u goveđoj salati na pici. Pod starom sirotinjskom parolom hajmo sve odjednom i stalno i sa svih strana, nema veze što je nespojivo, jer ko zna, možda sutra više neće moći, upravo tako i ovih pola sata muzike deluju i izgledaju. Pride, ova muzička saradnja, kao i već pomenuti delikates, imaju glavnu sličnost – najbolje se konzumiraju posle jednog, dva ili 16 pića.

Nije ovo usamljen primer u domaćoj muzici kad se nespojive sile zakuvaju u muzičkom studiju i dobiju nešto što realno niko nije tražio, ali su mnogi konzumirali iz ovih ili onih razloga. Pritom je to kod nas prilično lako, jer narodnjaci oduvek vole da sarađuju sa onima koji bi pripadali taboru koji bi trebalo da ih prezire. Tražeći legitimitet druge strane, ali i pokušavajući da se okoriste o talenat. Ovi drugi su se nosili onom devizom iz Kengura – ne znam, karta mu ne smrdi, pa su probali da dobiju koju paru ili pregled na Jutjubu više. Podsetimo se nekih od njih.

Artan Lili feat Coby – Tu ih karaš

Lažno prvo mesto naše godišnje top liste (koju neki nisu pročitali do kraja, pa su se istrolovali da je pravo prvo mesto). Artan Lili već godinama unazad dovodi goste na svoje nove pesme, i realno, saradnja sa Cobijem je na bila neviđeno sjajna ideja. Pogotovo što su njihovi prethodni gosti bili likovi poput Vranjkovića ili Caneta, legende koje ipak imaju svoje elitističke stavove o muzici i svetu oko sebe. Coby je tu super, kao neka vrsta kontre i stava, a čak je i poruka pesme skroz na mestu. Ali onda zaista krenu ovi stihovi i pesma se ovako stvarno zove i ovaj refren zaista postoji i vi prosto osećate kako krindž koji osećate postaje stvorenje za sebe koje sad živi zauvek sa vama, i u vama se pojavi svaki put kad se setite ove pesme.

Juice i Mina Kostić – Priđi mi polako

Da li se Juice samo sprda ili je ozbiljan, ko zna, ali u onom svom prvom ili drugom trap naletu, počeo je sa saradnjama sa narodnjacima. Sve od Jelene Kostov, preko mekše pop struje Funky G-a, pa do Mine Kostić, koja mu je btw i usvojena sestra, pa cela pesma dobija još čudniji ton. Pritom je ludi Juice u to vreme tu pesmu najavljivao kao saradnju koja treba da liči na Jay Z-a i Bijonse. Jeste, brate Sđu, to je to. Posle je Juice snimio još nekoliko vrhunskih traka, i još više loših. Sarađivao je i sa Marlonom Brutalom, svađao se što mu ne puštaju EKV u Parovima i imao pank bend. Renesansna ličnost.

Plavi orkestar i Nada Obrić – Šta će nama šoferima kuća

E sad, postoji kontekst. Ovo nije ovaj sadašnji Plavi orkestar (ako Plavi orkestar danas uopšte postoji, proverićemo) koji bi na nekom potencijalnom novom albumu mogao lagano da napravi narodnjak i niko ne bi ništa primetio. Ovo je „onaj” Plavi orkesar 80-ih, koji ma koliko koketirao sa folk elementima, i dalje je tinejdžerska pop senzacija koja se naslanjala na Bitlse, ali i New Primtism pokret u Sarajevu. U toj konotaciji napraviti pesmu Šta će nama šoferima kuća i pozvati Nadu Obrić, pevačicu koju mahom u tom trenutku vole ti isti šoferi, je bio skandal finih razmera. Ali i ulazak narodnjaka na mala vrata međ’ omladinu koja je tu bila samo zato što je Loša, pevač grupe, lep dok peva lepe balade.

Vojko V, Krešo i Tonči Huljić – Pasta Italiana

Vojkov prvi album je koliko rep, toliko i pop senzacija celog Balkana, a hitovi sa tog izdanja su se samo nizali. Pesma Pasta Italiana je samo trebalo da ima sempl Huljićeve Madre Bedese, na kojoj bi se ova dva splitska padavičara zevzečila na račun italijanskih proizvoda, trivija i pop kulturnih refernci. A onda se valjda neko dosetio da Tonči uopšte nije pao s kruške, i da bi njemu bilo sjajno da uleti i doda svoj deo. Momci su mu napisali šta treba da odrepuje, a onda je i dodao solo na huljofonu koji gazda Magazina i šef mnogih pevačkih takmičenja svira. Nama, s ove strane Drine, ovo nije neki veliki wtf jer hrvatsku estradu posmatramo kao mesto na kom može sve da se desi, pa i da sutra Doris Dragović zapeva sa Hladnim pivom, a Hiljson Mendela sa Vucom.

Buč Kesidi i Vlado Georgiev – Lažljiva

View this post on Instagram

A post shared by Zdravo Pančevo (@zdravopancevo)

Oni su iz ravnice, a on veruje da je zemlja ravna ploča, tako da su se lako našli. Lažljiva je pitaj boga zbog čega (osim što je vrhunska pesma, naravno) postala hit mnogih gradskih bleji, žurki i aftera u prethodnih 5 i više godina. Bučevi su to osetili, pa su maltretirali Georgieva na mrežama dosta dugo dok ovaj nije pristao i pojavio se kao gost na njihvom koncertu na Tašu. E, sad, ako ste bili upoznati sa gradskim dešavanjima i završnicama žurki uz Lažljivu, ovaj momenat je bio normalan završetak uspešne večeri. Za one koji su došli na dobru svirku mladog i perspektivnog rokenrol benda, ovo je bio veliki nerazumljvi gaf, jer zašto zaboga Georgiev skida jaknu i na kolenima peva pesmu o lažljivoj ženi kao da je kraj sveta?

Naslovna fotografija: Nemanja Đorđević

Članak Najčudnije domaće muzičke saradnje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na scenu su ušli u velikom stilu. Iako Dragan Đorđević u svojoj knjizi Mala crna muzika za početak „drugog talasa hip-hopa“ uzima izbacivanje singla Beogradskog Sindikata – Govedine (septembar 2002), Bassivity Music već u novembru izbacuje album Ekipa stigla, koji do današnjeg dana drži kultni status među slušaocima. VIP dvojac, Reksona i Ikac, u tom momentu momci od 20 i 22 godine donose  u zvučnike iskrenu priču o dekadentnom, sankcijama i bombardovanjem narušenom Beogradu u kome sve vrvi od kriminala i droge.

U naredne dve godine pod etiketom Basivitija izlaze dva mikstejpa: Bassivity mixtape prvi put i Ulice vol. 1, na kojima su se publici predstavili brojni mladi reperi kao što su Struka, Who See ili Lud, a neki su taj plasman i iskoristili tako što su u narednim godinama ostali relevantna imena u igri. Ovim mikstejpovima su svoj doprinos dali i reperi koji su u to doba već uveliko bili na sceni, poput Suida ili Đusa. Osim ovih mikstejpova, Bassivity Music je do 2007. izdao još 6 albuma, od kojih se, makar za polovinu može reći da zaslužuju da se nazovu klasicima.

Nakon 2007. dolazi do prekida u izdavaštvu koji traje sve do 2012. U tom međuperiodu izdavaštva, Bassivity počinje da fokus prebacuje sa striktno hip-hop muzike na produkciju zvuka u opštem smislu, a kako je Vanja Ulepić, čovek koji je i osnovao Bassivity u tom periodu živeo u SAD, Bassivity je pokušavao da napravi proboj i na tom najvećem hip-hop tržištu – američkom, a u samom direktnom kontaktu s američkom muzičkom industrijom, u Srbiju će doneti nove načine vođenja izdavačke kuće, kao i stvaranja same muzike.

E sad, toliko o faktografiji (donekle).

Ako se uzme u obzir da je, za neki prvi kontakt s rep muzikom (a da se ona ne doživi isključivo kao muzika gde „tu neko nešto priča i maše rukama“) kraj osnovne škole, moja generacija, pa i ja sam dolazimo u kontakt negde krajem 2009. i početkom 2010, u zavisnosti od toga kako su čiji roditelji bili voljni da u svoje kuće uvedu i tu novotariju zvanu internet. Upravo to je bio period kada je VIP izbacio svoj drugi album, Živa istina, istina ne za Bassivity, koji je tada bio u svojoj izdavačkoj pauzi, i taj album me (nas) je u dobroj meri uvukao u ovu priču.

Nakon Žive istine sledeći logičan korak bio je poslušati šta su to ti ljudi izbacivali ranije, što nas dovodi do albuma Ekipa stigla. Ovde saznajemo priču koju nismo mogli čuti ni u školi, a od roditelja još manje, a koju opet tada nismo mogli da je razumemo kako bismo sada, nakon skoro 10 godina. Saznali smo priču koja je bila veoma značajna za formiranje nekih stavova i razmišljanja u tim godinama.

Fast forward dve godine – svi prethodno izdati i spomenuti albumi su poslušani bezbroj puta, gomila pesama je bila naučena napamet… Nama, kao srednjoškolcima, se tada ponovo pojavljuju nove stvari za otkrivanje pod Bassivity etiketom. Doduše, ovoga puta malo izmenjenom – Digital umesto Music.

Ako je nalet Basivitija u drugom talasu hip-hopa bio u velikom stilu ovaj, tzv. treći talas, nije mnogo zaostajao. Albumi su izlazili mnogo frekventnije, pošto su se i vremenom stvorili uslovi za tako nešto. Pre svega zbog razvoja interneta i društvenih mreža umreženost samih izvođača je bila mnogo veća, samim tim i mogućnost za njihovu saradnju. Činjenica je da je i label sada imao mnogo više potpisanih muzičara nego u prethodnom talasu.

Žanrovski raznovrsniji talas je započet izbacivanjem albuma Ćelija 44. Pre toga je objavljen i soundtrack za film Artiljero. Sledi izlazak albuma koje smo tada (bez razmišljanja) mogli da svrstamo u sam vrh domaćeg repa – Jači od smrti, Tamna strana sreće ili Noći bugija (sa sve gostovanjem Joella Ortiza, damn!). Mikstejpovi Sveža krv vol. 1 i Ulice 2 su bili Ulice 1 i Prvi put naše generacije, odnosno, dobar kanal za otkrivanje novih repera čiji rad nam je promakao.

Moglo se tada, a može se i još uvek diskutovati o tome da li su ovi parovi mikstejpova podjednako značajni i(li) kvalitetni, ali svakako stoji činjenica da je možda prvi par mikstejpova izbačen u ključnijem trenutku za uspostavljanje domaće hip-hop scene, te će svakako, zbog nostalgije i romantizovanja prošlosti odnositi više ocene u odnosu na svoje savremenike.

E sad, sve one behind the scenes priče koje se mogu naći u raznim intervjuima Reksone i Cobija, današnjih glavnih ljudi Basivitija, o tome kako su u SAD-u naučili princip po kome je pesma proizvod i njihovu orijentaciju ka komercijalnoj izdavačkoj kući (uz usputne sinhronizacije crtanih filmova, produkciju reklama), postaju uočljive kada su na kanalu objavljene dancehall pesme Rasta – Marli i Kondom, a nešto kasnije i mnogo veći hit: Kavasaki.

Marli i Kondom bi se možda mogle smatrati kao eksperimentalne pesme, jer su nakon njih na kanalu još uvek bili objavljivani albumi nešto tradicionalnijeg formata (pre svega Bvanina dva albuma, Velkom tu Džigi Taun i Bvanomator 5000+, kao i Instant harizma Furia Đunte). Posle Kavasakija izdavaštvo se pretežno orijentiše na komercijalniji zvuk: trep i Cobijev novootkriveni žanr, balkan-folk-trep.

Naravno, rep slušaoci, koji su ipak u manjini, nisu ovo lepo prihvatili (doduše, ruku na srce, ukusi domaće publike su uvek kaskali nekoliko godina za svetskim trendom), ali Bassivity je kao izdavačka kuća tu primetio sjajno tržište. Ipak, iako su mnogi od tih velikih jednosezonskih hitova snimani pod Cobijevim rukovodstvom, kao i u studiju samog Basivitija, oni se kao prodati proizvodi nalaze rasuti na mnogim youtube kanalima, pre svega na najpopularnijem domaćem – IDJ. Iz celog ovog talasa je iskočio i Balkaton kanal koji je samostalno oformio Rasta.

Od 2017. godine izdavaštvo Basivitija je potpuno naklonjeno trendu. Nekoliko albuma koji pripadaju onom najnovijem podžanru repa – soundcloud repu (Kei – Minut mixtape i Indigo season 1 i 2) koji, osim što imaju aktuelan zvuk, imaju problem s time što podležu modernom konzumiranju muzike – nizak replay value i već nakon nekoliko vrtenja postaju stvar prošlosti, dok publika traži novo što samo otvara priču hiperprodukcije.

Uz to vredi spomenuti i pojavu pokreta „Gassivity“ čije su glavne vedete Suril, Mili i Fox, kojima se ipak ne može naći naročita zajednička žica, pre svega zbog različitih stilova i puteva koje su ovi izvođači imali pre zajedničkog Gassivity tripa (ili, u Milijevom slučaju, nisu imali).

U bližoj budućnosti verovatno možemo očekivati još veći otklon Basivitija od tzv. tradicionalnog repa, insistiranje na komercijalnom Cobijevom zvuku i forsiranje mladih repera iz Indigo grupe.  Sve to znači da se u ovoj izdavačkoj kući neće ponovo pojaviti klasik album sa replay valueom nekog od albuma iz drugog talasa – posebno ne Ekipa stigla, čiji je jedan od autora upravo trenutni CEO celog Bassivityja.

Pesma se po aktuelnim merilima tretira kao proizvod koji služi isključivo za prodaju. To će trajati dok rep igra eventualno ne obrne krug i ne zasiti se muzike čiji je jedini adut vibe, što se još uvek u velikoj meri ne dešava ni na njenoj matičnoj sceni, u SAD. Uz već gorepomenuto kaskanje domaće publike za prihvatanje svetskih trendova, na našoj sceni će se isti obrt desiti verovatno 5 godina kasnije.

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Članak Kako je Bassivity oblikovao aktuelnu muzičku scenu se pojavljuje prvo na Oblakoder.