Prošli su Oskari, prošli su i izbori. Podeljene su nagrade, a i skupštinski mandati. I dok smo svi, nezasluženo, dobili neku vrstu reality slap-a, i Kris Rok je, jednako nezasluženo, dobio šamar od Vila Smita. Iako je uzeo Oskara za najbolju ulogu, Princ sa Bel Era je (potezom kojim se njegov desni dlan munjevitom brzinom susreo sa Rokovim levim obrazom) oteo šou. Zapravo je kidnapovao šou, držao ga kao taoca nedelju dana, prisilivši sve da se više bave najbesmislenijim konfliktom u istoriji televizije umesto ovogodišnjim dobitnicima. I pošto se Smit – nedelju dana posle inicijalnog izvinjenja članovima akademije i obrazloženja da ga je bog poslao kako bi štitio sve, od članova porodice, preko čitave ekipe filma King Richard, pa do megauspešnih teniserki čijeg je oca glumio i kojima je u životu išlo super mnogo pre nego što su njega upoznale – konačno izvinio i samom Roku, priznao da je preterao, da nasilje nije rešenje i da ga je sramota, a svi filmski projekti na kojima radi su privremeno obustavljeni, konačno možemo da se osvrnemo i na nagrađene umetnike.

Ukratko, CODA je osvojila Oskara za najbolji film. Ko je to očekivao? Mali broj ljudi, a ja svakako nisam bio među njima. Da li je CODA zaista najbolji film koji se ove godine našao u konkurenciji? Ne bih rekao. Da li zaslužuje Oskara za najbolji film? Apsolutno da. Da li me raduje što je CODA osvojila nagradu baš u toj kategoriji? Više nego što sam mislio da može.

Osnovna priča u filmu CODA po mnogo čemu nije revolucionarna, a ni nešto posebno zanimljiva. U pitanju je tinejdž drama o Rubi Rosi (Emilija Džouns), srednjoškolki iz malog obalskog grada koja voli da peva i želi da upiše prestižnu Berkli muzičku akademiju u Bostonu. Naravno, Rubi ne nailazi na razumevanje članova svoje porodice koji se bave ribolovom. Toliko voli muziku, a tek u poslednjoj godini srednje odlučuje da proba da pristupi školskom horu, što joj ne uspe odmah, ali srećom tu je profesor Bernando Viljalobos (Euhenio Derbez) koji nekako prepozna njen potencijal i čak joj ponudi da je besplatno sprema za prijemni za faks. Tu je i Majls (Ferdo Valš-Pilo), tip sa hora s kojim se ona prvo uopšte ne kapira, ali se onda skontaju, pa se smuvaju, pa je on povredi, pa se pomire. Dakle, rafalna paljba najtežih klišea, a zaklona ni na vidiku.

Međutim, pored priče za koju od samog početka možemo da pretpostavimo kako će se završiti, CODA paralelno donosi i priču o ljudima koje svakako ne čujemo, ali često na njih i ne obraćamo pažnju, a to su osobe sa oštećenjem sluha. U četvoročlanoj porodici, Rubi je jedina koja nije gluvonema. Njena majka, otac i brat ne razumeju njenu opsednutost muzikom ne zato što misle da je to samo prolazni tinejdžerski san ili zato što je teško upisati Berkli, već zato što nemaju predstavu kako muzika zvuči. Ne samo muzika, već kako zvuči bilo šta. Sa jedne strane, CODA je priča o ispunjenju klinačkih snova, ali sa druge je mnogo važnija i snažnija priča o problemima i izazovima sa kojima se suočavaju osobe sa oštećenjem sluha, ljudi koji se često osećaju kao stranci u sopstvenoj državi.

Nije mi lako da to priznam, ali pre gledanja filma se nikada nisam zapitao kako se gluvoneme osobe bude ujutru ukoliko moraju da se nađu negde u tačno zakazano vreme. CODA mi je to pokazala. Nikada se nisam zapitao koliki hendikep nedostatak sluha na radnom mestu zapravo predstavlja, koje sve poslove gluvoneme osobe ne mogu da rade same, koliko je teško ili nemoguće obavljati određene aktivnosti uz odsustvo sluha i koliko često je to opasno. CODA mi je i to pokazala. Pokazala mi je koliko se osobe sa oštećenjem sluha trude da se uklope i prilagode društvu, a koliko se društvo malo trudi da se prilagodi njima. Znam da je u pitanju fikcija, ali takođe znam da nikada nisam razmišljao o tome, bar ne tako detaljno. Za svaku stazu u filmu za koju sam tačno znao kuda vodi, CODA mi je dala po jednu potpuno novu za koju nisam ni znao da postoji.

Iako me Emilija Džouns kao Rubi nije posebno kupila u ovom filmu (mada mi nije ni smetala), ostalim članovima njene porodice pošlo je za rukom upravo suprotno. Marli Metlin (mama Džeki), Troj Kotsur (tata Frenk) i Denijel Djurant (brat Leo) dele najviše mesto na podijumu, zajedno sa trojicom Spajdermena, za ovogodišnji najšarmantniji oskarovski trio. Kotsur je čak otišao kući sa Oskarom za najboljeg glumca u sporednoj ulozi. Nakon dodele sam saznao da je osmislio znakovni jezik koji koriste Tuskeni u Mandalorijanu. Čovek je prosto genije.

Neosporno je da je ove godine, uzevši u obzir razne parametre, u konkurenciji bilo boljih filmova. Na primer, Dune mi je tehnički, scenaristički, pa i glumački, bolji film od CODA. Ali da li je važniji? Ne bih rekao. Uostalom, ni do koga sa planete Arakis mi nije bilo ni približno stalo kao do članova porodice Rosi. Možda to ima veze s tim da su mi šanse da sretnem Pola Atreida mnogo manje nego jednu od 70.000 osoba kojima je, prema podacima Saveza gluvih i nagluvih Srbije, prvi jezik – srpski znakovni jezik.

Dodeljivanjem Oskara za najbolji film, Američka akademija za filmsku umetnost i nauku rešila je da nagradi, ali i da skrene pažnju na film CODA. Znam da argument može da bude „Ali mogli su da dobiju nagradu u drugoj kategoriji, ne mora baš za najbolji film“, ali ne – mora. Mora za najbolji film, žao mi je. Jer to je kategorija na koju šira publika najviše obraća pažnju. To je samo matematika.

Otkako je nagrađen, broj gledalaca Epl TV-a, striming servisa koji je domaćin ovom filmu, porastao je za 25 odsto. Znam da čelnici Epla zadovoljno trljaju ruke i mašu brojkama, ali takođe znam da je od tada mnogo više ljudi pogledalo CODA nego pre dodele Oskara. A evo još jedne zanimljive statistike: istraživanje koje je sprovela aplikacija za učenje jezika Preply pokazalo je da je nakon izlaska filma The Eternals (verovatno najdosadnijeg Marvelovog filma ikada, ali filma u kom se pojavljuje prva gluvonema superjunakinja) interesovanje za učenje znakovnog jezika poraslo za 250 odsto. To su brojke koje su rezultat jednog filma, koji je uzeo Oskara za najbolji, i drugog, koji dolazi iz trenutno najprofitabilnijeg studija.

Zato gledajte CODA. Nije remek delo, ali je važan film. A i super je limunadica.

Članak Zašto Coda zaslužuje Oskara za najbolji film, iako nije najbolji film se pojavljuje prvo na Oblakoder.

FOTO: POGODITE KO JE OPET SVIČN’O !!!

Pošto prelazimo na listu, vreme je za gomilu disklejmera:

* Objektivno gledano – svaki čovek je subjektivan, pa tako i ja.
* Rangiranja nema – zabavnije je kad su filmovi razbacani, a i suludo je sve porediti.
* U izbor su ušli filmovi koje možete naći da pogledate. Ako se pojave neki bolji – šta da se radi.
* Dokumentarni filmovi su kategorija za sebe, pa ih zato ovde nema.

Pa, da počnemo da listamo:

Dune (režija: Denis Villeneuve)

Da bi neko od kultne knjige kao što je „Dune” napravio odličan film, mora, pre svega, ozbiljno da se loži na izvorni materijal. Dejvidu Linču je to falilo, jer čovek nije ni znao šta je „Dune” kada je prihvatio da ga režira. Sa druge strane ludila – Hodorovski je toga imao previše, pa su njegove ideje završile kao jedan od najvećih projekata koji nikada nije napravljen. Počelo je ozbiljno da se veruje u to da „Dune” nikada neće postati ono što na filmu zaslužuje da bude, a onda se Denis Vilnev odlučio da se pozabavi time. Uz gomilu odličnih filmova iza sebe (od kojih je svaki vizuelni „MasterClass”) i veliko loženje od svoje dvanaeste godine – ostvarivanje dečačkih snova je moglo da počne.

Radnja ovog filma obrađuje prvu polovinu knjige i prati mladića – naslednika iz velike familije, koji pokušava da otkrije misteriozni put svoje sudbine, dok oko njega bukti rat za proizvodnju najzanačajnije supstance čitavog univerzuma.

Odluka da se prva knjiga podeli na dva dela je bila ujedno jako pametna odluka – jer je neophodno polako i strpljivo uvesti gledaoce u tako kompleksan svet i potpuno luda – jer je dobio zeleno svetlo za nastavak tek nakon što je studio odneo dovoljno velike džakove novca sa blagajni.

U stvaranju ovog spektakla Vilnev se prvenstveno oslonio na svoj najjači kvalitet – kreiranje veličanstvenih kadrova neverovatne lepote. Za potpun doživljaj toga bilo je neophodno gledati ovaj film u bioskopu, jer njegova grandioznost prevazilazi veličinu kućnog ekrana. Da osećaj bude potpun
za sva čula, zaslužan je i legendarni Hans Cimer koji je, kao i Vilnev, odbio druge projekte da bi radio na nečemu što mu je oduvek bio san. Zajedno su taj san uspeli i da ostvare, stvarajući film koji sa punim pravom može nositi status umetničkog dela.

Nama ostaje samo da sačekamo nastavak, uz nadu da će nas jednako oduvati – kao pesak po pustinji.

CODA (režija: Sian Heder)

Koliko god puta da pokušaju da mi prodaju „coming of age” filmsku formulu, mislim da ću toliko puta sa istim entuzijazmom i da je kupim. Nešto tu dira srce na poseban način, dok čovek navija da „ružno pače” pokaže ljudima oko sebe da je to što je njima čudno i neuobičajeno, zapravo nešto jako vredno što prevazilazi okvire ograničenog okruženja.

Radnja porodičnog filma „CODA” (akronim za – dete gluvonemih roditelja) prati devojku završne godine srednje škole koja se oseća zarobljeno po pitanju budućnosti, jer je njenoj porodici konstantno potrebna njena pomoć. Ona je jedini član svoje porodice koji nema problema sa sluhom i
to za nju predstavlja dvostruku otuženost – jer je smatraju drugačijom i u okruženju i kod kuće. Da stvar bude još kompleksnija, potencijalni izlaz iz cele situacije je to što ona poseduje izuzetan talenat za pevanje koji joj može doneti stipendiju na fakultetu. Međutim, zaštitnička porodica jednostavno nema mogućnosti to zaista da razume, što nas dovodi do pitanja roditeljske ljubavi, poverenja, dobronamernosti i protekcije.

Iako se u osnovi nalazi prepoznatljiva formula, ovaj film dobija dubinu postavljanjem specifičnih okolnosti koje su tretirane na autentičan način. Lepo je što su uloge gluvonemih ljudi zaista dobili gluvonemi glumci, dok je glavna glumica provela devet meseci savladavajući znakovni jezik, ribarske sposobnosti i pevanje. Kroz ovo veoma prijatno ostvarenje dodirujemo kompleksne i interesantne teme, ali film istovremeno poseduje izuzetnu duhovitost i toplinu, pa će u trenucima opuštanja imati efekat toplog ćebeta.

The French Dispatch (režija: Wes Anderson)

Nova filmska slikovnica Vesa Andersona je u potpunosti ispunila očekivanja, ali me to dovodi do pitanja – da li je to dobra ili loša stvar i da li Ves već predugo igra na sigurno?

Rekao bih da je prilikom pripreme ovog filma reditelj imao mnogo ideja koje je želeo da vidi na filmskom platnu, ali da je shvatio da neće imati baš toliko vremena, ni prostora da se svakoj posveti pojedinačno. Verovatno je zbog toga osmislio izuzetno zanimljiv format – novinarske redakcije, koji mu omogućava da sve te pričice poveže u jedno ostvarenje, odnosno izdanje.

Tok filma pokriva tri odvojene priče, koje dešavanja u novinarskoj redakciji povezuju u svoje poslednje izdanje. Svaka od priča je potpuno čudna na svoj način i u svakoj se pojavljuje veliki broj izuzetno poznatih lica. Naravno, svaki detalj, svakog kadra, svake priče je tretiran onako kako samo
Ves Anderson to može da uradi – uz neverovatnu estetiku, preciznost i promišljenost.

Ovo je nesumnjivo jedan od najboljih filmova godine. Ono što mene brine je to da li Ves Anderson u svojoj zoni komfora polako postaje previše predvidiv i, čak, pomalo dosadan. Iako mi se svi detalji ovog filma pojedinačno dopadaju, imam osećaj kao da on sam počinje da rimejkuje ili čak parodira sopstvene filmove.

C’mon C’mon (režija: Mike Mills)

Ako pomislite pre gledanja da bi ovaj film mogao da bude pretenciozan, on će u prvih par minuta učiniti sve da vam dokaže da ste bili u pravu. Realno, crno-bela boja ovog filma ne doprinosi ničemu, osim da se odmah upali pretenciozna lampica našeg mozga i kaže nam da se pred nama verovatno nalazi nešto bitno i dobro. Mada, meni ne smeta to, koliko mi smeta ime ovog filma – jer da bih ga otkucao kako treba, moram pola sata da tražim one gornje kvačice po tastaturi.

Radnja filma ima prepoznatljivu postavku u kojoj ujak (samotnjak) dobija neočekivani poziv da pomogne sestri i pričuva njenog sina – svog sestrića na nekoliko dana. Vrlo neobično, energično i zanimljivo dete će pretumbati iz korena njegovu svakodnevicu, ali i stvoriti veoma posebnu
dinamiku prijateljsko-roditeljskog odnosa iz koga će obojica moći dosta toga da izvuku.

Najjači adut ovog filma je njegova prirodnost. Verujem da bar pola scenarija nikada nije bilo ni zapisano, već da su glumci većinu improvizovali. Tu se, naravno, ističe genijalni Hoakim Finiks koji je stvoren za ovakve (mada i sve druge) uloge, a društvo mu pravi odlični klinac – koji je, zapravo,
Britanac, pa je morao da lažira akcenat tokom čitavog trajanja filma (uopšte nisam provalio).

Ovo je jedan od onih sporih, razgovornih, životnih filmova za koje znate da bi „trebalo da vam se svide”. Možda vas oduševe, a možda vam jednostavno budu dosadni (u redu je i to sebi priznati). Kod mene se desilo da mi je par dana (nepozvan) ostao u glavi, terao me da dosta razmišljam i tako svakog dana postajao sve bolji – dok nisam shvatio da mi se baš dopada.

The Worst Person in the World (režija: Joachim Trier)

Film o najgoroj osobi na svetu dolazi iz Norveške i deo je Oslo trilogije u kojoj je se nalaze i filmovi „Reprise” i „Oslo,31st august”. Filmovi nisu povezani radnjom, ni likovima, već težnjom da isti reditelj i scenarista kroz različite priče prikažu živote i osećaje pojedinaca u ovom gradu.

Reditelj je ovaj film nazvao romantičnom komedijom za one koji ne vole romantične komedije. Radnja prati simpatičnu devojku koja u svojim tridesetim godinama ne uspeva da pronađe pravo mesto u svom životu. Mnogo toga joj je prezanimljivo, sve do trenutka kada odjednom prestane da bude. S obzirom da ne uspeva da pronađe ljubav prema sebi, to se odražava i na odnose u kojima se nalazi – što je čini da se oseća kao da je najgora osoba na svetu, iako nije.

Ovaj film u svom ritmu smenjuje sve i svašta – zabavne, tragične, normalne i prečudne trenutke, ostavljajući ukus životne autentičnosti. Podeljen je u segmente, pa su neki od njih slatki i simpatični, a neki trenuci svađanja – toliko realni, da je osećaj kao da se i gledalac nalazi u sred nje. Dodatna doza hrabrosti se postiže time što se vrlo „sirova” priča obrađuje iz perspektive protagonistkinje, na šta nas Holivud definitivno nije navikao. Iako sam u nekim trenucima pomislio da je film otišao dalje nego što mi je ugodno, čak i to bih pozdravio, kao znak da nije pravljeno previše kompromisa. Ovo je film koji je na mene ostavio definitivno najjači utisak prethodne godine.

King Richard (režija: Reinaldo Marcus Green)

„King Richard” je biografski film o Ričardu Vilijamsu (Vil Smit), čoveku koji je više od svega na svetu želeo da njegove ćerke, uprkos svemu što im je stajalo na putu, postanu najbolje teniserke sveta. Bio je potpuno posvećen i spreman da učini sve za taj cilj – osim da povremeno posluša tuđe mišljenje.

Tema ovog filma jeste način na koji su Venus i Serena od devojčica iz geta postale zvezde sporta koji je bio rezervisan za bogate belce. Međutim, prvenstveno, fokus je na pitanju roditeljstva, izazovu kako omogućiti deci nešto što im ne možete omogućiti, kao i o kompleksnosti pitanja: šta je zaista najbolje za talentovano dete – da li forsirati razvijanje talenata do krajnjih granica ili pustiti dete da ima detinjstvo i obrazovanje, kako bi moglo da bude dovoljno stabilno da izdrži karijeru? Ričard je uvek tvrdoglavo mislio jedno, a ostatak sveta „dobronamerno” drugo. Poenta nije u tome ko je bio u pravu, jer na to pitanje nismo ni dobili odgovore, već posmatranje i promišljanje kompleksnosti ovakve roditeljske situacije.

Glavne „kritike” ovog filma dolaze od ljudi koji smatraju da fokus nije trebalo da bude na Ričardu, već na sestrama Vilijams, što bi u odnosu na naslov i temu filma definitivno bila promašena tema. Iako smo mogli da imamo takav film koji bi bio mnogo šablonskiji, stvar je u tome da ne moramo na stvari da gledamo uvek iz najočiglednijeg ugla i nekad je izmenjena perspektiva baš ono što je potrebno da film dobije svežiju notu, dodatnu dubinu i temu.

Iako sam ovaj film pustio da me uspava, ostao sam budan sve dok se nije završio – želeći još.

Drive My Car / Wheel of Fortune and Fantasy (režija: Ryusuke Hamaguchi)

Kako da vam kažem da je „Drive my Car” japanski film koji traje tri sata, a da vi istog trenutka ne prestanete da čitate ovo? Ne znam šta je to u svima nama što nas natera da automatski zakolutamo očima na film koji traje preko dva sata, dok smo istovremeno sposobni da izbindžujemo celu sezonu serije za jedno veče – iako to traje daleko, daleko duže.

S obzirom da je japanski reditelj Rjusuke Hamaguči odlučio da ove godine izbaci dva vrhunska filma, odlučio dam da ih objedinim u ovom izboru.

„Drive my Car” je zasnovan na kratkoj priči Harukija Murakamija i odražava elemente na koje smo kod poznatog pisca navikli. Likovi su pomalo drugačiji, situacije su vrlo neočekivane i svaki kadar je prožet neobično misterioznom atmosferom. Ipak, glavni motiv i sredstvo ovog filma je komunikacija – prikazana na različite načine. O samoj priči vam ne bih otkrivao ništa, jer je bolje upustiti se u nju potpuno nepripremljeno.Kada je o strukturi filma reč – priča započinje četrdesetominutnim uvodom – koji je nešto brži i ispunjeniji radnjom. Zatim se u narednih 2 sata i 20 minuta polako odmotava klupko svega onoga što se prethodno gledalo. Iako će mnogima ovaj film biti prespor i predosadan, siguran sam da će naći svoju publiku koja će ga izuzetno ceniti.

„Wheel of Fortune and Fantasy“ je drugi ovogodišnji film istog reditelja koji u svom središtu ima komunikaciju. Za razliku od prethodnog, ovaj film je dosta kraći i njegovo trajanje je podeljeno na tri kratke priče koje radnjom nisu povezane. Radnja svake od priča se svodi na dijalog između dvoje ili troje likova, uz pristustvo zanimljivih motiva i obrta. Iako su i prve dve priče veoma dobre, treća je na mene ostavila ubedljivo najjači utisak.

Belfast (režija: Kenneth Branagh)

Belfast je priča o tome kako je biti mali i odrastati u malom okruženju u trenucima kada se dešavaju veliki sukobi. Radnja filma je (kao što naziv govori) smeštena u Belfast, u vreme ozbiljnih previranja između katolika i protestanata – pa je situacija bila na ivici građanskog rata.

Reditelj i scenarista Kenet Brana je tada bio samo dečak i pruža nam upravo tu – naivnu dečačku perspektivu koja ne može situaciju u potpunosti da razume, niti da svesno zauzima strane… već da u celom tom ludilu ozbiljno brine o tome kako da osvoji srce devojčice iz škole.

Sve što on u tim trenucima posmatra, radnja nam prepričava – tako da dobijamo uvid i o stanju u njegovoj porodici. Kako izgleda odnos između oca i majke koji se suštinski vole, ali ih okolnosti i nemaština povremeno teraju da to zaborave?

Iako ovaj film pomalo deluje kao jedan od onih koji su u startu napravljeni tako da zabace udicu da dohvate Oskara, smatram da ima dovoljno šarma da mu se to progleda kroz prste. Ovo je jedna lepa porodična priča o odrastanju u ne-tako-lepom okruženju koje pojedinca može da proguta, ako se ne skloni na vreme.

Bilo je prethodne godine dosta dobrih filmova, a možda bi se ovde našli još neki – da su uspeli na vreme da stignu do nas. Dragi ljudi iz budućnosti koji čitate ovo, ne zamerite ako se ispostavi da je zakasneli „Licorice Pizza”, „West Side Story” ili neki treći – najbolji film ikada.

Uživajte u gledanju filmova iz prethodne ili bilo koje godine. Srećna nam svima filmska nova godina!

Članak Najbolji filmovi 2021. godine se pojavljuje prvo na Oblakoder.