Tada sam shvatio da je kasno i polako sam krenuo kući.

Da danas tako slučajno sedim za stolom sa Krisom Martinom iz grupe Coldplay, gotovo sam siguran da bi me pitao – Miloše, koja je tvoja strast? Na engleskom, naravno, jer gotovo sam siguran da Kris Martin ne govori srpski.

Coldplay je bend koji je, možda i više nego drugi, standardna vreća za udaranje i konstantni vic i punchline koji koriste svi. Toliko da mi ih je često žao, jer sam u prvih nekoliko godina njihovog postojanja iskreno voleo ovaj bend, a prva dva albuma ponosno imam u svojoj kolekciji vinila. I svako novo izdanje preslušam. Ne volim, ali preslušam. Pa sam tako želeo da dam šansu i ovom poslednjem izdanju, Moon Music, ali ta količina iritantnog i potpuno neutemeljenog optimizma me je bacala u očaj. Mislim, grešim. Nije to neutemeljen optimizam. Neutemeljeno bi bilo da se ja tako ponašam. Oni pod svojim staklenim zvonima i novčanicima, puni miliona, mogu da nađu „nadu u pesmi” kao što Kendal Džener može da pronađe lek za rasizam u konzervi Pepsi kole. Da parafraziram onu rečenicu iz filma Davitelj protiv davitelja – voleo bih da bend Coldplay ima jedno lice, da mogu da ga udarim u isto.

Mada se to isto lice mahom uvek povezuje sa onim duguljavog plavušana, Krisa Martina, koji se isturio ispred ostale trojice – Džonija Baklanda, Gaja Berimana, i Vila Čampiona. Njih četvorica su ostali od početka, od demo dana do danas, zajedno. Menjajući se, izbacujući stare elemente indi roka i popa, a oslanjajući se na EDM i šta već sve ne. Iako njihov novi zvuk često zvuči kao banda pedesetogodišnjaka koji su pod stare dane otkrili čari MDMA-a, momci su se još kao klinci zarekli da nema teških droga, jer tako će naškoditi komunikaciji unutar grupe. Stav nastao pod uticajem bendova kao što su REM i U2. Mada, ko zna šta oni smatraju pod ovo „teške droge”.

A počelo je sasvim drugačije. Četvorica mršavih studenata su krajem devedesetih izgledali kao da nema pas za šta da ih ujede, kao i da se nikad u životu neće manekenke okretati za njima. Ipak, imali su talenta da napišu pop pesmu. I imali su talenta da prevedu u pop vode neki svoj alternativniji uticaj koji za pop nije mario. Pa će tako, s pravom, na albumu Parachutes (a i na nekim kasnije) mnogi čuti uticaje Radiohead-a, ali kad bi Tom Jork i drugari želeli da ih sluša i neko drugi osim kul klinaca iz odeljenja. Cinične komentare na stranu, Parachutes, njihovo prvo izdanje koje je izašlo 2000. godine, donosi sveže poluakustične pesme koje lako osvajaju melodijom i Martinovim falsetom. Na albumu se našla večna Yellow, čiji spot, sniman u ranu zoru na plažama Dorseta na jugu Britanije, ostaje i dalje jedan od najikoničnijih spotova 21. veka (pogledajte parodiju spota grupe Idles koju je Coldplay aminovao). Tu su Don’t Panic, koja će naći svoje mesto na kultnom saundtreku Garden State, ali i danas aktuelna Sparks, koja je nekim čudnim putevima došla do trendinga na TikToku.

Onda je došao A Rush of Blood the Head, album koji se poput naslovnog naleta krvi u mozak zaleteo i krenuo da puni hale i svira na glavnim binama festivala. I dalje zvuče kao uprošćeni Radiohead, ali kakav je to uprošćeni Radiohead bio! The Scientist, Clocks, In My Place… svi su i dalje pop biseri, a album nudi nekoliko skrivenih aduta (Amsterdam, Warning sign). Bend je bio na vrhuncu svoje popularnosti, i uz to se pojavljuju i prvi vicevi na njihov račun.

Valjda je glavni onaj o tome kako fanovi grupe Coldplay vode ljubav, da biste na slici videli muškarca kog njegova draga nosi. Međutim, ono što je ipak bitno reći – sam bend je prihvatio svoj uncoolness, i Kris Martin je često išao na to da se šali na svoj i račun benda kao takvog.

I zaista, bend je tokom godina umeo, kako bi rekao Nikola Žigić, i da da šalu i da primi šalu, pa tako obratite pažnju na kultnu britansku seriju Extras Rikija Džervejsa u kojoj je Kris Martin gostovao, ali i klip u kom su gistro pravili Game of Thrones mjuzikl. I to je samo početak.

Nakon A Rush of blood to the head desio se taj prelaz u prave mainstream vode, iz kojih više nikad nisu izašli. X and Y je ponudio još nekoliko hitova koje danas sa uzdahom možemo da zapevušimo za ona dobra, dobra, dobra stara vremena. Odnosno, ako vas pesma Fix you ne gađa u srce i suzne žlezde, a vi pogledajte dokumentarac Young at Heart gde hor penzionera peva rokenrol pesme, i gde u jednoj sceni jedan deka peva drugom koji je na samrti ovu pesmu sa nadom da će ga pesma popraviti. Na ovom albumu su rešili da se manu uprošćavanja Radiohead-a, pa su od jedne Kraftwerk pesme napravili pop stvar. Poslušajte Talk, a onda i Computer Love od Nemaca, pa recite šta mislite. Da li je Fix you poslednja velika pesma ovog benda koje ne treba da vas je sramota? Pa, ne.

Na sledećem albumu, Viva La Vida or Death And All His Friends, potpuno napuštaju dotadašnji koncept „rok” benda i kreću sa kombinacijom semplova, zvukom tapšanja i ritmova Afrike, klavijature Skandinavije, sve ono što i danas rade i od čega nam se povraća. Pa ipak, sve na tom albumu je još uvek moglo da nam zazvuči novo i drugačije, a naslovna Viva la vida zaista zvuči kao jedna velika pop himna koja svira u glavi kad gledate klipove uspeha sportista ili ljudi koji čine dobra dela spašavajući mace i kuce iz poplava. Problem se javlja zato što je Martin pravio ovu pesmu imajući te slike u glavi, i time je po difoltu napravio patetičnom i pretencioznom.

Onda se, narodskim rečnikom, pas odvezao sa lanca i otrčao je u šumu i nastavio sam. Pojavljivali su se albumi Mylo Xyloto, Ghost Stories, A Head Full Of Dreams, na kojima se nalazila po jedna dobra pesma ili dve (Adventure of a liftime, Paradise), ali to je već bio prepotentni bend u svojoj ideji da će poruka iz refrena spasiti svet. A poruke su bile mahom – budi dobar, jedi kad si gladan i ne pucaj na druge. Nije baš najdublja i najprogresvivnija ideja, moramo priznati.

Mnogi će uprti prst u Gvinet Paltrou i reći da je sve krenulo nizbrdo kad su se ona i Kris Martin upoznali, jer ona je ta osvedočena new age smaračica koja pravi sveće sa mirisom svoje vagine (no zezofon, look it up ako mi ne verujete), ali mislim da je ovde više bila situacija u kojoj je krpa našla svoju zakrpu, pa tako, ma koliko Kris Martin bio sposoban za ironiju i zajebanciju, ipak deluje da je i on patio od navale pritupastih benignih ideja, mahom karakterističnih za ljude sa mnogo para. Tipa, da zagrljaj leči isto kao vakcina, i da pesma i osmeh sprečavaju rak.

Ove kasnije albume u kojima pesme nemaju imena, nego boje i prate mesečeve mene, neću ni da pominjem, ali deluje mi da smo na korak do toga da Coldplay krene da razmešta ljude kako sede u sali na koncertima po horoskopskom znaku.

Zbog svega toga, ne bih voleo da danas odem na njihov koncert, a svirali su nam relativno blizu skoro. Ma koliko i danas voleo Yellow ili Green Eyes, ili hteo da priznam da je bilo dobrih pesama kasnije. Kada se odmaknemo od lakih viceva na njihov račun, i svih mimova u kojima su oni taj saundtrek za mekušce koji plaču u svojoj sobi, Coldplay kao new age ideja je ubila Coldplay bend. Da li postoji prostor i mogućnost za restart? Naravno. Da li bih voleo da se desi? Da. Da li bih udario Krisa Martina ako me pita – Miloše, koja je tvoja strast? Naravno. Ali ne bi mi on to uzeo za zlo. 

Članak Zašto (ne) volimo Coldplay se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dobro, kad se krećeš u alternativnim krugovima, normalno je da nalećeš stalno na kontraše koji će uvek izabrati upravo te koje niko ne voli, i uzdići ih u visine. Ili naravno, uvek imamo one koji vole trash i lošu muziku, koji se toliko navuku na sve to, da posle i zaborave da su krenuli sve da slušaju iz sprdnje. Ali ti slučajevi danas nisu tema.

Danas ćemo se baviti onim izvođačima koji prodaju na milione ploča sirom sveta, i imaju brda strimova, ali isto tako postoji opšti konsenzus da su, što bi Anglosaksonci rekli – The Worst. Neki su to postali zbog kvaliteta pesama, neki zbog opšteg izgleda i utiska, a neki zbog privatnog života. Bitno je da na pomen njihovog imena glasno cokćete i obrnete toliko jako očima da vas čuju do Kine.

I da, pre nego što krenete sa pričom e ovaj nije ili ovaj je super, pogledajte malo bolje svoju okolinu, izguglajte ove ljude, videćete da je mnogo više onih koji ih smatraju, u najmanju ruku, vicom, a uglavnom je mnogo gore.

Nickelback 

Za početak, bend za koji ćemo se svi složiti da mu je ovde mesto. Iako su imali onaj jedan hit koji i dalje drži mesto na radio plejlistama, zbog čega tantijeme i dalje kaplju ovim Kanađanima. Ipak, i oni sami su svesni da ih niko sem onih nekoliko die hard fanova ne voli, i često su pokušavali da igraju na igru parodije na same sebe. Onda su prestali i počeli da prodaju priču kako ih zabole za ceo svet, da oni imaju para, sviraju svoj grandž za siromašne i svake godine mogu da kupe novi Bentli na račun emitovanja How you remind me.

Coldplay

Kao ponosi vlasnik prve dve ploče ovog benda i njihov veliki fan (ploča, ne benda), moram da priznam da je Coldplay, kako u mim svetu tako i mimo njega, poprilično veliki pančlajn. Što zbog njanjavosti samih pesama, new age filozofije, i cringe publiciteta, Mislim, sećate se da su imali ceo album gde su imena pesama bila ispisana u emodžijima. Ni brak Krisa Martina sa uvek neomiljenom Gvinet Paltrou nije mnogo pomogao uspehu benda. Sa druge strane, kul je Martin ovako, voli se našaliti na svoj račun. I da, bend puni stadione širom sveta, ali pored svakog stadiona, u bilo kom gradu bi napunio duplo veći skup koji bi se zvao I Hate Coldplay.

Džastin Biber

Ovog tipa toliko internacionalno ne vole da je čak i do Srbije dobacio taj hejt i imao je svoju antipesmu. Sećate se Bad Copy-a i pesme Džastin Biberi. Pojavio se kao dete, i već tad polovina planete nije mogla da ga smisli, iako bismo to mogli da prepišemo generalnoj ljubomori dečaka koji nisu dobijali dovoljno veliku pažnju od devojčica koje su imale njegove postere na zidu. Kasnije, Biber je odrastao u pacovčića koji se ne kupa, ima stav ja sam bolji od vas, zbog čega je skidao žene i devojke drugim selebritijima. Generalno je bio sve ono što je pogrešno sa istom tom selebriti kulturom hvaljenja i veličanja ispraznosti. Tek po koja dobra pop pesma bi ga izvadila iz globalnog hejta.

Bono

Nikad nisam bio veliki fan grupe U2, ali bez obzira na sve, ne mogu da sporim veličinu ovog benda, kao i to da su neke njihove pesme veće od života. Ali….da se razumemo, Bono je seronja kog ne voli niko. A često se i sam izdizao i previše ispred benda i svojom personom je škodio samoj grupi. Ta njegova politika da bude u svakoj čorbi mirođija, pa se tako razume i u glad u Africi, favele u Brazilu i rat u Bosni, sve to je dovelo do toga da ljudi izbegavaju da slušaju njegove pretenciozne rentove o miru na planeti. Pritom, oduvek su išle priče da je čovek diva sa kojom je teško raditi, tako da se nadamo da su njegov gitarista Edge i ona druga dvojica bolji ljudi od njega.

Džon Mejer i Robin Tik

Ovu dvojicu mogu i zajedno da pomenem iako su muzički različiti. Ovaj prvi ima dugačku karijeru, ali bez ijednog velikog hita koji bi vam sad pao na pamet, ovaj drugi ima samo taj jedan veliki hit i ne baš toliko veliku karijeru. Zajedničko im je da su obojica ljigavi beli mušakarci koji nisu do kraja označeni kao predatori, ali realno tu su. Barem svi to misle o njima. O ovom prvom je pevala Tejlor Svift (al dobro ajde, ona peva o svima koji su je jednom popreko pogledali), ali i druge koje su dejtovale gospodina su govorile o njemu kao o seksističkoj svinji. Ovaj drugi je za vreme hita Blurred lines pevao o tim zamućenim linijama između onoga da li ona neće, ili hoće, samo ne zna. Kasnije se ispostavilo da je takav kriper i u stvarnom životu.

Kris Braun

Pogledati sve isto pod Džastin Biber, s tim što ovaj „mangup” ima još jednu kartu koja ga izdiže iznad svih ovih pomenutih magaraca. Prebio je Rijanu. Da je prebio bilo koju ženu, trebalo ga je strpati u zatvor i zabraniti za sva vremena. A on je rešio da prebije svetski obožavanu kraljicu pop muzike 21. veka. Pravo je čudo da ovaj tip još uvek radi nešto i kao trudi se da tu i tamo otpeva koju strofu nekom reperu.

Utisak koji nije na listi

Naravno, Kanje Vest je lud ko struja, i za to ima papire overene u opštini i kod lekara. Ali, bez obzira na svoj bipolarni poremećaj, lupetao je takve naci gluposti poslednjih godina, da ga neće oprati ni Dunav ni Sava. Ili možda i hoće, jer opet se za njega u celom svetu posebno izdvaja onaj stari narativ – razlikujmo umetnost od umetnika, a on je ipak najviše dobacio u tom spoju modernog popa, r’n’b-a i hip-hopa. Limp Bizkit je godinama bio omražen, kao i ceo nu metal žanr, a onda se vratio niotkuda, a 30-something tipovi su prigrlili koncerte ovog benda kao muziku mladosti, ali i zarazili mlađe od sebe, tako da su se možda ovi matori rep metalci oprali.

Isto se možda može reći i za Skrileksa. Dubstep kao žanr, i on kao nekrunisani kralj su se nakon početnog hajpa gotovo uvek pominjali u najgorim konotacijama kao muzika za razvaljene klince na jeftinoj cugi i na kojoj god drogi koja je popularna te sezone. Pa ipak, novi radovi, nova frizura i stajling i saradnja sa aktuelnim carevima kao što su Fred Again i Four Tet su povadile Skrileksa dosta iz tog čabra nevoljenja, tako da ćemo tek videti šta će biti sa njim. 

Članak Najomraženiji muzičari na svetu se pojavljuje prvo na Oblakoder.