Nagrade za ova dva filma je 18. jula, na 30. Festivalu evropskog Filma Palić, dodelila Asocijacija filmskih festivala Srbije – AFIFS, koju čini sedam filmskih festivala u Srbiji: Festival evropskog filma Palić, Festival filmskog scenarija (Vrnjačka Banja), Festival glumačkih ostvarenja – Filmski susreti (Niš), Leskovački internacionalni festival filmske režije – LIFFE, Festival autorskog filma (Beograd), Šumadijski internacionalni filmski festival debitantskog filma (Kragujevac) i festival Slika u pokretu (Novi Sad).

Božidar Zečević, predsednik Nacionalne sekcije FIPRESCI Srbija, uručio je nagradu za najbolji srpski film producentkinji Čarni Vučinić, koja se poklonila publici zajedno sa rediteljima nagrađenog ostvarenja, Dušanom Zorićem i Matijom Gluščevićem. Nagradu za najbolju srpsku manjinsku koprodukciju primili su Miloš Ivanović i Andrijana Sofranić Šućur.

Film „Da li ste videli ovu ženu?” reditelja Dušana Zorića i Matije Gluščevića premijerno je prikazan prošle godine na Filmskom festivalu u Veneciji, u okviru zvaničnog takmičarskog programa „Nedelja kritike” (Settimana Internazionale della Critica). Osvojio je nagradu za najbolju režiju na Bangkok World Film Festivalu i nagradu kritike za najbolji film na 24. Međunarodnom festivalu nezavisnog filma „Black Movie” u Ženevi. Kroz tri različita života, film prati život jedne sredovečne žene koja pokušava da iskoči iz svoje kože, stoji u sinopsisu ovog ostvarenja.

Film „Sneg i medved” turske rediteljke Selčen Ergun imao je svetsku premijeru na prošlogodišnjem, 47. festivalu u Torontu (TIFF), jednom od najprestižnijih i najrelevantnijih u svetu. Osvojio je nagradu za najbolji debitantski film 2022. na Antalya Golden Orange Film Festivalu, a prikazan je na festivalima širom sveta.Radnja filma prati mladu medicinsku sestru Asli, koja je nedavno dobila službu u malom snegom prekrivenom zabačenom gradu u Turskoj. „U ovom malom gradu, gde su policajcima najveće probleme pričinjavali slepi miševi, iznenadni nestanak čoveka stvara pometnju. Korak po korak, Asli se nalazi usred vrtloga odnosa moći, tajni i sumnji”, navodi se u opisu filma.

Fotografije: Damir Vujković

Članak Da li ste videli ovu ženu? dobitnik nagrade Asocijacije filmskih festivala Srbije (AFIFS) za najbolji srpski film se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako si počeo da se baviš fotografijom i filmom?

Ja u ovoj posao nisam krenuo jer sam imao neku predstavu o karijeri, krenuo sam jer sam prosto želeo da pokušam da se bavim fotografijom, pre ovoga studirao sam ekonomiju tri godine i samo sam, što se kaže, odustao „preko noći“ i odlučio se za FDU, za kameru. Mislim da svako ko ima neku želju i smatra da može nešto da napravi, treba da proba, jer je ovo mene dovelo do nekih prelepih poznanstava i nekih prelepih isksutava, koje stvarno ne bih menjao ni za jedan radni dan na poslu u kancelariji, ili poslu ekonomiste.

Odakle polazi tvoja želja da se baviš filmom i filmskom industrijom?

Sam taj momenat pričanja priče dovodi do toga da mnogo učiš o sebi, mnogo radiš na sebi i mnogo stvari proživiš i doživiš. Egzotičan je posao, meni je i dalje izrazito egzotično kada držim kameru, posebno momenat beleženja performansa, glume i igre koja se dešava pred kamerom mi je jako bitan i jako me intrigira. Imam osećaj stvaranja kada sam za kamerom i kada beležim stvari koje ljudi rade ispred nje, osećam se kao da sam deo te scene.

Veliku pažnju javnosti prošle godine privukao je film „Da li ste videli ovu ženu“, na kome si ti radio. Film je ostvario mnoge uspehe i dobio mnoge nagrade, a premijerno je prikazan u Veneciji. Kako je nastala ideja za film?

Na ideju su došli Matija Gluščević i Dušan Zorić, reditelji filma, koji su zajedno bili na klasi. Zapravo su odvojeno došli na ideje za kratke filmove za fakultet, za koje se ispostavilo da imaju sličan sadržaj, kao i sličnu priču koju su želeli da ispričaju, te su se onda upustili u to da zapravo zajedno napišu scenario i zajedno ga režiraju. Od početka je bila ideja da to bude dugometražni film koji u sebi ima tri priče, i od starta su prve dve bile poznate, dok je treća priča postojala u nekim nacrtima, ali se znalo njeno mesto i njena funkcija u filmu. U pitanju je hibridan oblik diplomskog filma jer je na razne načine bio podržan i od strane Filmskog centra Srbije, RTS-a, FDU-a, drugih produkcijskih kuća i drugih izvora prihoda, naravno i ličnih. I svi su bili važni podjednako, kako bi film mogao da bude ostvaren.

Koliko dugo je trajao rad na njemu?

Matija i ja smo sarađivali na svim studentskim filmovima i vežbama još od prve godine fakulteta, a sticajem okolnosti sam učestvovao i na svim snimanjima sa Dušanom, tako da smo već duže vreme gradili dobar odnos i poverenje. U tom periodu je Dušan isto sarađivao i sa Milicom Drinić. Kada su došli na ideju da rade zajedno film, pozvali su i nas dvoje da radimo na njemu i da u filmu postoje dva snimatelja i dva reditelja, a to je bilo na trećoj godini fakulteta. Film se snimao iz nekih pet blokova u pet godina, gde je zapravo kasnije učestvovao i još jedan direktor fotografije, Marko Kažić. Snimali smo film jako dugo i sve vreme smo bili dosta u tome i verovali u taj film. Mislim da ni u jednom trenutku nismo odustajali ni od nekih ideja, niti smo pravili kompromise koji bi mogli da budu na štetu filma, već jedino kompromise koji bi nam ponudili da više eksperimentišemo sa formom, istražujemo i, na kraju, nadogradimo film.

Film prati život jedne žene, Draginje, kroz, kako si pomenuo, tri potpuno različite priče. O kome je zapravo ovaj film?

U jednom trenutku, kada smo razgovarali o filmu se postavila premisa – o kome je ovaj film? Došli smo do toga da je to film o našim majkama, tačnije polazi od naših majki i naših pogleda na njih, od marginalizovane pozicije žene u društvu, koja je prisutna u životu, a da često zaboravljamo ko su one i šta nam sve znače. I kada je film tako postavljen, dosta se i kod mene promenio ugao gledanja na njega i postavila se emocija iz koje je išlo celo snimanje i ceo pristup filmu. Film je uspeo da bude to što smo hteli i dosta smo insistirali na tome da se naše ideje snime na način na koji smo želeli. Svima nam je bilo jako važno da se ta priča snimi i da bude realizovana do kraja. Ne bi mi značilo da sam imao bolje uslove.

Za šta je sve ova priča metafora?

Pa, metafora je za mnoge stvari. Od toga koliko je, sa jedne strane, lako nestati u jednoj noći, do toga koliko lako možemo da izgradimo iluziju u očima drugih ljudi kakav život vodimo, samo da bismo se pokazali u boljem svetlu. Mislim da je film jaka kritika društva, ispričana kroz neke naizgled obične situacije koje nam se dešavaju u životu. Zapravo su uzete sve one situacije koje predstavljaju najobičniju svakodnevicu svih nas i one su postavljene u neke okvire koji su pomereni, nekad nadrealni, a nekad nemogući, ali baš zato banalizacija svih tih situacija dovodi do toga da ih još više prepoznamo i još lakše doživimo.

Kada govorimo o filmovima, uglavnom su u prvom planu priče ljudi koji se bave glumom i režijom, ređe su to ljudi koji se bave produkcijom, a najređe su to priče onih koji se bave kamerom ili zvukom. Kakvo je za tebe bilo iskustvo snimanja ovog filma i šta ti je bilo važno u radu, tačnije pri postavljanju filma?

Ovaj film je bio jako komplikovan za rad. Upravo zato što je bilo nekoliko direktora fotografije, već su morali da se prave kompromisi između nas kao direktora fotografije. Sam pristup filmu i postavka je uvek u službi priče. Nikada ne idem za atraktivnošću kadrova, već uvek inspiraciju i stil pronalazim u tekstu. Sama postavka, koja je i najbitnija od samog starta, jeste građenje amotsfere koja treba da vlada u filmu. Da li je nelagodna, uzbuđujuća, kao što, na primer, u ovom filmu pojedine scene treba da izražavaju vrućinu ili hladnoću – sve je to potrebno dočarati. To je najveći izazov za direktore fotografije – da uspeju da uhvate sve te elemente i da ih prikažu, predstave i dočaraju publici. I to su momenti kada nastaju kompromisi, kada od nekog vašeg koncepta kako atmosfera treba da izgleda, zbog nedostatka budžeta ili, prosto, ograničenja koje Beograd ima kao grad sa lokacijama za snimanje, morate da pravite atmosferu na teži način, tamo gde je možda to jako teško uraditi.

Iz uloge direktora fotografije, šta je za tebe bilo najizazovnije u radu na njemu?

Sam kraj filma, koji se snimao u radničkom naselju. Bio je malo eksperiment, jer smo snimali mini divi kamerom. Korišćenje tako limitirane kamere, koja se ispostavila kao jako dobar izbor, po mom mišljenju, menja ceo ugao gledanja na film. Ideja nam je bila da deluje kao sećanje, a pošto smo mi svi deca devedesetih, i sve naše uspomene su vezane za taj neki oblik i fakturu fotografije u slici, to nam je delovalo kao dobro rešenje. A uz sve to, ograničenje koje ima ta kamera, koja ima mali zapis i nedostatke u slici, doprinosi sprženosti i daje utisak rupa u sećanjima koje svi imamo. Mislim da je jako dobro funkcionisalo da takva jedna slika bude na kraju. Tehnički najveći izazov je bila scena pre toga, koja se događa u šumi noću, jer je to uvek zahtevno snimati i u osvetljavati u mrklom mraku.

Kakva je dalja budućnost ovog filma?

Film sada nastavlja svoj festivalski život, do sada je bio na par vecih festivala i uzeo je nekoliko nagrada. Trenutno je krenulo prikazivanje u bioskopima u Hrvatskoj, a sledeći festival na kojem će biti prikazan je New Directors/New Films 2023 u Nujorku koji organizuje njujorški Musem of Modern Art (MOMA).

Osim na ovom filmu, do sada imaš bogato iskustvo u radu u filmskoj industriji, pogotovo na komercijalnim projektima. Koliko se ove dve vrste projekata razlikuju?

To su dva potpuno drugačija sistema rada – od samog početka, pa i u produkciji i post-produkciji gotovo da nema nikakvih sličnosti. Kada se fotografija pojavila, tada se slikarstvo oslobodilo, jer više nije imalo svrhu da reprodukuje neku puku stvarnost, a tako mislim da i film sa savremenim hiperprodukcijama serija dobija priliku da se bavi nekim slobodnim formama i da istražuje i eksperimentiše. Naravno, ne mislm da to u serijama nije moguće, ali je u pitanju unapred predodređen format, i unapred su stvari u velikoj meri definisane, što ne daje previše prostora, skoro pa ni jednom od autora, dok, sa druge strane, pogotovo ovakav film dozvoljava i više slobode, a samim tim se i greške malo više tolerišu i mnogo se više uči iz njih.

Foto: Vladimir Avramović

Kako izgleda tvoj snimajući dan?

Snimanja se vrlo često odvijaju na terenu i jako dugo traju. Jedan dan snimanja najčešće traje 12 sati i samim tim je fizički zahtevan, tako da je bilo koja pozicija na filmu dosta fizički zahtevan posao. U poslu direktora fotografije postoji dodatna stvar što moraš da vodiš računa o mnogim stvarima i što je ta pozicija, posle reditelja, možda najzahtevnija, jer morate da sarađujete intezivno sa svim sektorima i gotovo da nemate pauzu ni u jednom trenutku i ni u kom obliku tokom snimanja, već sve vreme radite ili na kadru koji se trenutno snima, ili na kadru koji će uslediti nakon toga. Jako je izazovan, ali i zanimljiv posao.

Kakva je pozicija Srbije kada govorimo o stvaranju filmova koji nisu usmereni samo na komercijalni uspeh, već ih često doživljavamo kao umetničke?

Kao što svi imamo priliku da vidimo, gotovo nikakva. Mi smo sa ovim filmom to probali i dobili smo dosta komplimenata, ali ne bih sebi dao za pravo da kažem da će on sada pokrenuti lavinu i nešto promeniti. Nedostaju nam hrabri autori koji će se malo više osloboditi i raditi stvari koje nisu ograničene ustaljenim filmskim jezikom i nekim već viđenim formama.

Koji su najveći izazovi u radu direktora fotogafije?

Kao autor, a verujem da je to opšteprisutno kod svih ljudi koji nešto stvaraju, imam ogroman grč, ogromnu anksioznost, ogroman strah od toga kako će bilo ko reagovati na to. Jako je teško i postoji neverovatna količina nesigurnosti jer sve kritike na vaš rad dozivljavate lično. Prosto, svaki put kada se kadar postavlja, koliko god da smo radili na njemu i čak da se radi ne znam koji tejk, uvek se postavlja pitanje da li je taj kadar dovoljno dobar, da li treba da bude to što jeste i to ne pričam da li je vizuelno aktraktivan, nego da li je u atmosferi, izrazu i uglu ono što treba da predstavlja. Ovo je veliki izazov i nešto sa čime se svakodnevno susrećemo. I to su stvari u koje nikada ne možemo da budemo u potpunosti sigurni, i uvek kasnije imate utisak da ste mogli da uradite sve to mnogo bolje. I dalje mi nekada prođe kroz glavu šta sam mogao sve da uradim da bih tačnije snimio priču. Taj problem nesigurnosti i stalnog preispitivanja, mislim da te mnogo odvraća, ali i približava radu. Jer, kako se proces snimanja završi, toliko vam padne kamen sa srca što je gotovo, i imate osećaj – ne želim više nikada da radim ovako nešto. Ali, kada prođe neko vreme, ponovo dobijate želju za nečim što će vas opet pomeriti i to je jako bitno. Ja sam imao sreće da radim sa Dušanom i Matijom, da dobijam tekstove koji nisu lenji, ali i da radim sa njima kao ljudima koji stalno postavljaju pitanja, jer teže tome da dođu do najboljeg mogućeg rezultata.

A šta je najvažnije za dobrog direktora fotografije?

Pre svega, upravo da zna da čita filmske scenarije i da se iznutra bavi filmom, kao i da dobro vlada različitim stilovima. Pored toga, mora da ima dobre organizacione sposobnosti, kako bi najbolje iskoristio vreme koje ima na snimanju da pripremi kadar.

Da li imaš neke uzore u ovoj oblasti, koje bi direktore fotografije izdvojio?

Naravno, volim radove mnogih naših i stranih direktora fotografije, i mislim da se među mladim autorima pojavila velika količina zanimljivih snimatelja. Ne bih nabrajao domaće snimatelje da kojim slučajem nekoga ne izostavim, a od stranih bih izdvojio Robbie Ryan-a kao možda najkompletnijeg snimatelja trenutno.

Da li ti nekada smeta ta pozicija rada „u senci“?

Naravno da ima dosta prednosti i mana, ali meni iskreno prija manja izloženost nego što je imaju reditelji i glumci.

Kakva je pozicija filmova danas?

Možda su skrajnuti u drugi plan zbog ogromne količine serija koje se snimaju, ali mislim da i dalje postoji velika količina jako dobrih filmova koji svake godine izlaze. Mislim da samo nedostaje malo više hrabrijih autora koji ne recikliraju teme i koji ih ne eksploatišu, nego rade na njima zato što ih razumeju i jer su im interesantne. Stalno vidimo neke istorijske događaje koji se iznova ekranizuju, što je jasan pokazatelj manjka kreativnosti kod tih autora.

Koje su tvoje dalje ambicije, kada govorimo o karijeri?

Trenutno spremam jedan kratki i jedan eksperimentalni film. Čekaju me i nova angažovanja na domaćim serijama. Pored toga, radujem se i Dušanovim i Matijinim novim scenarijima na kojima rade.

Kakva je pozicija mladih ljudi kada govorimo o filmskoj industriji?

U Srbiji se poslednjih godina snima ogromna količina televizijskog programa, što je, naravno, stvorilo i prostor za neke mlađe autore da dobiju šansu da rade jer to nije bio slučaj ranije, međutim nivo kvaliteta je često upitan jer se energija ulaže u kvantitet, a ne u kvalitet. U takvoj jednoj postavci mladi ljudi koji su u ovoj industriji često upadaju u zamke i pristaju na neke uslove koji nisu adekvatni i ostavlja im se malo prostora da pokažu i razvijaju svoj talenat.

Fotografije: Irena Canić
Tekst originalno objavljen u trećem štampanom izdanju Oblakoder magazina

Članak Aleksa Radunović: Vizuelna postavka filma mora uvek biti u službi priče se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Zbog svoje hrabrosti da upotrebi nenarativni način prikazivanja unutrašnjeg i fizičkog putovanja žene kroz jednu od najsnažnijih glumačkih izvedbi ove godine, beskompromisan u svojim nezaboravnim slikama, u zadivljujućem vizionarskom debiju, nagrada za najbolju režiju zasluženo ide srpskom filmu Da li ste videli ovu ženu?,“ navedeno je u obrazloženju žirija koji su činili Edvinas Puksta, Bianca Balbuena, Mai Meksawan i Anucha Boonyawatana.

Povodom nagrade koja im je uručena u Bangkoku Matija Gluščević i Dušan Zorić su izjavili:

„Već dugo smo maštali o tome da posetimo Tajland, ali nismo mogli ni da sanjamo da će to biti sa našim filmom koji će pronaći publiku na drugom kraju sveta. Da budemo iskreni, iznenađeni smo nagradom s obzirom da je takmičarski program sastavljen od 20 filmova koji su bili uspešni na najznačajnijim svetskim festivalima“.

„Da li ste videli ovu ženu?“ trenutno se prikazuje u bioskopima u Beogradu i širom Srbije: Cineplexx Ušće, Dvorana Kulturnog centra Beograda, mts Dvorana, Tuckwood Cineplex, CineStar Novi Sad Big, Arena Cineplex Novi Sad, KC Gornji Milanovac i u Kulturnom centru Zrenjanina.

Svetska premijera filma održana je na 79. Filmskom festivalu u Veneciji na kojem je Olga Košarić, montažerka ovog ostvarenja dobila specijalnu priznanje u kategoriji umetnika do 40 godina. Na nedavno završenom 28. Festivalu autorskog filma film je osvojio i Grand Prix „Aleksandar Saša Petrović“.

„Da li ste videli ovu ženu?“ je priča o sredovečnoj ženi Draginji, koja kroz tri različita života pokušava da iskoči iz svoje kože. Glavnu ulogu u filmu tumači jedna od najangažovanijih glumica regiona Ksenija Marinković. U pratećim ulogama pojavljuju se Isidora Simijonović, Boris Isaković, Vlasta Velisavljević, Goran Bogdan, Jasna Đuričić, Radoje Čupić, Olga Odanović, Milica Mihajlović, Ivana Vuković, Miloš Timotijević, Isidora Minić, Alex Elektra i drugi.

Dušan Zorić i Matija Gluščević studirali su filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i do sada su se publici predstavili svojim kratkim filmovima „Strano telo“ (2018) i „Loop“ (2017), koji su imali premijere u Veneciji i Lokarnu.

Fotografije: World Film Festival of Bangkok promo

Članak Film Da li ste videli ovu ženu? osvojio nagradu za najbolju režiju na Međunarodnom filmskom festivalu u Bangkoku se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kroz tri različita života, jedna sredovečna žena pokušava da iskoči iz svoje kože – mogao bi da bude najkraći sinopsis ovog filma.

Pitali smo žene koje stoje ispred ovog filma šta im znači to što su bile deo ovog ostvarenja i šta im tema koju film obrađuje lično znači? Koja žena im je uzor i, da mogu da biraju, u kožu koje žene bi uskočile?

OLGA KOŠARIĆ, montažerka filma, dobitnica specijalnog priznanja na festivalu u Veneciji

Za mene je tema krize jedna od najinteresantnijih, ne samo u domenu umetnosti, nego i života generalno. Posebno mi je drago zbog toga što se ovaj naš film bavi krizom o kojoj se verovatno najmanje razgovara, a to je egzistencijalna kriza sredovečnih žena, i to na jedan izuzetno hrabar i autentičan način. Smatram da su retki filmovi koji time mogu da se pohvale i zbog toga sam veoma ponosna.

Sve žene koje su u mom krugu prijatelja i porodice jesu moji uzori. Manje ili više, na različite načine. Svakoj se divim na poseban način i od svake imam nešto da naučim. Ono što je za mene najviše vredno divljenja jeste to što su sve u svojim dosadašnjim životima prošle kroz mnoga vrlo različita iskustva i videti sa kolikom su hrabrošću, snagom i ranjivošću integrisale ta iskustva u svoju ličnost i svoje živote, nešto je što me najviše inspiriše.

Da mogu, uskočila bih u kožu bilo kog prijatelja. Volela bih da osetim način na koji oni razmišljaju, kako se osećaju, i da uočim razlike između njih i mene, da iskusim promenu perspektive koja, čini mi se, uvek pomaže u duhovnom rastu i prevazilaženju kriza.

KSENIJA MARINKOVIĆ, glumica

To sto sam radila ovaj projekt, otvorilo mi je prozor prema potpuno novoj generaciji filmaša, mladih ljudi, aktivnih, obrazovanih i nadasve sposobnih. Ljudi koji imaju dovoljno sluha i interesa za nas „stare” i naše svjetove. Ali ono što me je najviše usrećilo su talent i razigranost! Kao da sam, preko njih, upoznala novo doba.

Moji idoli se mijenjaju s godinama. Ali ono što sam shvatila je da jednako poštujem svaku ženu – i onu slavnu i onu nepoznatu, ako se bori da svijet oko nje bude bolje mjesto. Bila ona Marie Curie, Indira Gandhi, Rosa Parks, Coco Chanel ili doktorica u Domu zdravlja ili žena koja prodaje na pijaci.

Ova žena koju igram u filmu, velikim dijelom je napravljena kao portret mnogih žena koje se koprcaju u svom životu i ne znaju način da ga promijene. Naša je želja bila jednim dijelom prikazati  kako je strašna ta nemoć u kojoj nisi u stanju ništa promijeniti. Što god pokušavao. Želim u kožu one žene koja mijenja i sebe i svoj život , a i život ljudi oko sebe. Nastojim ja biti takva žena.

IVA ILIĆ, scenografkinja

Bez preterivanja mogu da kažem da mi je ovaj film promenio život: jedna poruka da li sam zainteresovana da me preporuče za scenografkinju na nekom studentskom filmu navela me je da se preselim u drugi grad, počnem sve ispočetka, posvetim četiri godine našem prvom dugometražnom filmu i profesionalno se pronađem. Svi smo odrasli uz ovaj film i definitivno je obeležio jedan važan period našeg života. U raznim fazama pripreme uvek smo tražile neke reference i inspiraciju gledajući žene iz našeg okruženja, naše majke, tetke, bake, komšinice. To me je navelo da intenzivnije razmišljam o njima i tome koliko malo znam o njihovom životu mimo njihove uloge u mom. Kakve su one osobe, o čemu razmišljaju i šta sanjaju, ako ja to radim, zašto ne bi i one? Nadam se da je film „Da li ste videli ovu ženu?” neki mali, malecni korak ka tome da se životi ovih žena osvetle, a da je na nama i celom društvu da uložimo napor da se to zaista i dogodi.

To su žene iz moje najuže porodice, moje bake, mama i tetka, ali i moje najbliže prijateljice. Sve one su u svojim generacijama dosegle neki novi nivo ženske emancipacije; uvek stubovi porodice, a svaki put snažnije, odlučnije, obrazovanije, radoznalije i nestašnije. Takve su me kroz različite faze mog života motivisale i ohrabrivale da se borim za sebe i za stvari koje želim. Zahvalna sam gde sam do sad stigla i osećam odgovornost da samo tako i nastavim.

ISIDORA SIMIJONOVIĆ, glumica

Foto Mirko Tabašević

Kad sam se prvi put našla sa Dušanom i Matijom, nakon sto sam pročitala prvi deo scenarija, imala sam utisak da bi to moglo biti nešto posebno. Tokom snimanja sam postala sigurna da jeste. Kad sam pogledala film, bila sam preponosna što su toliko autentično sledili svoj talenat i ideju i napravili fantastičan autorski film. 

Nemam apsolutnog uzora. Nije mi takav majndset. Divim se raznim ljudima, što u umetnosti, što u svojoj okolini. Volim da primećujem stvari u kojima su ljudi dobri, da im to kažem i ono što je moguće pokušam da usvojim. Ali kada me neko pita za jednog uzora, to mi baš ruši ceo taj moj koncept lepote različitosti i autentičnosti kod svakog od nas. Mislim da je lepo što smo svi drugačije skockani i ne bih volela da budem kao neko.

U kožu neke žene koja živi u Italiji, pored mora i ima malu prodavnicu suvenira, magneta i nekakvih rukotvorina. Volela bih da to bude moja koža i da je pored mene moj pas, police bi morale da budu visoke, da ne bi rušio te figurice kad maše repom.

KRISTINA SAVIĆ, kostimografkinja

Svaka Draginjina sudbina navela me je da razmišljam o smeru u kom vodim sopstveni život. Kroz rad na prvom delu došla sam do zaključaka koji su me naveli da promenim svoj život i na privatnom i na poslovnom planu. Svaka sledeća godina snimanja nosila je određeno preispitivanje i promene.

Svaku idealizaciju smatram pogrešnom. Smatram da je korisno učiti iz tuđih iskustava, ali uzimanje određene osobe za životni uzor cenim kao potpuno pogrešno, ograničavajuće i isprazno.

Ponovo jako pogrešno. Uradite najbolje što možete u datom vremenu, prostoru i uslovima. Bivanje u tuđoj koži bi bilo samo iluzorno gubljenje vremena.

MILENA GROŠIN, scenografkinja

Prvenstveno, značajno je biti deo projekta gde je protagonista žena. U toku procesa smo razmatrali ko je ona, kako izgleda njen život, njen prostor, tražili smo „Draginju” na stanici, u prodavnici, u autobusu, među nama bliskim ženama… Sada kada su svi ti delovi postali celina i kada je prošlo dosta godina od prvog snimajućeg dana, smatram da su postavljena prava pitanja i da svako može da nađe fragment istine za sebe.

Ne bih mogla da samo jednoj osobi dodelim mesto životnog uzora, a ne bih mogla ni da isključim osobe muškog pola iz tog skupa. Posebno zato što su, dok sam odrastala, epiteti koji prate neku uspešnu osobu – vrstu uspeha koji sam ja želela da postignem – stajali uz osobe suprotnog pola. Danas, enormno poštovanje imam prema životu i odlukama svoje mame, bake, tetke… Zahvalna sam generacijama žena koje su nešto želele, nešto morale, ali koje su se borile. Jer sada mi, njihovi potomci, imamo priliku za san i njihovu podršku da ga ostvarimo.

Volim svoju kožu. I u njoj bih najradije ostala. Mnoštvo uticaja formira osobu datog trenutka. Kao što i tri verzije Draginje nastaju usled različitih okolnosti, što svaku od njih čini pravom, odnosno istinitom.

ČARNA VUČINIĆ, producentkinja

„Da li ste videli ovu ženu” je moje najznačajnije profesionalno dostignuće do sad. Savremeni film na Balkanu retko daje glas ženskim likovima. Ovaj film istražuje život sredovečne žene koja potiskuje svoje unutrašnje želje i igra uloge koje je društvo odabralo za nju. Ksenija Marinković pokazala je veliku hrabrost neustrašive glumice u igranju lika Draginje. 

Inspiraciju pronalazim u ženama koje me okružuju u svakodnevnom životu: u mojoj majci, u porodici, prijateljicama, koleginicama…

Svaka žena koja se u našem današnjem društvu bori za prava svih nas je idealna osoba koja težim da postanem.

Fotografije: Privatna arhiva

Članak Žene ispred filma Da li ste videli ovu ženu? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

 
Dušan Zorić i Matija Gluščević su povodom srpske premijere svog dugometražnog debija izjavili da s nestrpljenjem očekuju reakciju publike na FAF-u.
 
„Srećni smo što smo deo festivala čija smo verna publika bili i pre studiranja režije. Neke od filmova naših najdražih reditelja smo imali priliku da gledamo upravo na Festivalu autorskog filma, a sada mi imamo tu čast da predstavimo svoj film publici,“ istakao je ovaj rediteljski dvojac.
 
„Da li ste videli ovu ženu?“ je priča o sredovečnoj ženi Draginji, koja kroz tri različita života pokušava da iskoči iz svoje kože. Glavnu ulogu u filmu tumači hrvatska glumica Ksenija Marinković. U pratećim ulogama pojavljuju se Isidora Simijonović, Boris Isaković, Vlasta Velisavljević, Goran Bogdan, Jasna Đuričić, Radoje Čupić, Olga Odanović, Milica Mihajlović, Ivana Vuković, Miloš Timotijević, Isidora Minić, Alex Elektra i drugi.

Dušan Zorić i Matija Gluščević studirali su filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i do sada su se publici predstavili svojim kratkim filmovima „Strano telo“ (2018) i „Loop“ (2017), koji su imali premijere u Veneciji i Lokarnu.
 
Ulaznice za srpsku premijeru filma „Da li ste videli ovu ženu?“ u prodaji su od utorka, 8. novembra na blagajni mts Dvorane i online putem servisa tickets.rs.
 
Festival autorskog filma (FAF) biće održan od 25. novembra do 2. decembra u nekoliko bioskopskih dvorana u Beogradu: mts Dvorana, Dvorana Kulturnog centra Beograda, Dom omladine Beograda, Jugoslovenska kinoteka, Dom kulture „Studentski grad“ i bioskop Cine Grand Rakovica.
 
Više o programu na sajtu festivala www.faf.rs i putem društvenih mreža Facebook i Instagram.

Članak Premijera filma Da li ste videli ovu ženu na Festivalu autorskog filma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Da li ste videli ovu ženu?“ je priča o sredovečnoj ženi Draginji, koja kroz tri različita života pokušava da iskoči iz svoje kože. Glavnu ulogu filma tumači hrvatska glumica Ksenija Marinković. U pratećim ulogama pojavljuju se Isidora Simijonović, Boris Isaković, Vlasta Velisavljević, Goran Bogdan, Jasna Đuričić, Radoje Čupić, Olga Odanović, Milica Mihajlović, Ivana Vuković, Miloš Timotijević, Isidora Minić, Alex Elektra i drugi.

Dušan Zorić i Matija Gluščević studirali su filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i do sada su se publici predstavili svojim kratkim filmovima „Strano telo“ (2018) i „Loop“ (2017), koji su imali premijere u Veneciji i Lokarnu.

Film „Da li ste videli ovu ženu?“ producirala je Čarna Vučinić ispred Non-Aligned Films iz Srbije, u saradnji sa Radio-televizijom Srbije, Fakultetom dramskih umetnosti i zagrebačkom producentskom kućom Dinaridi Film, uz podršku Filmskog centra Srbije i Hrvatskog audiovizualnog centra.

Reditelji su i autori scenarija filma, dok su direktori fotografije filma Aleksa Radunović, Marko Kažić i Milica Drinić. Montažerka filma je Olga Košarić. Dizajn zvuka potpisuje Luka Gamulin, kostimografkinja filma je Kristina Savić. Scenografiju su radile Iva Ilić i Milena Grošin, a šminku Ana Bibić i Slađana Vujković. Originalnu muziku potpisuje Stipe Škokić poznat kao DJ Džok, a kao supervizor vizuelnih efekata radio je Vladan Đurić ispred studija “Primer”.

Film će u Veneciji biti prikazan u okviru takmičarskog programa Nedelje kritike, u kom je poslednji put srpski film učestvovao 2014. godine, kada je tamo prikazano debitantsko ostvarenje Vuka Ršumovića „Ničije dete“.

Venecijanska „Mostra“ je najstariji filmski festival na svetu i zajedno sa Kanom i Berlinom jedan je od tri najuglednija festivala na svetu.

Članak Srpski film Da li ste videli ovu ženu? na festivalu u Veneciji se pojavljuje prvo na Oblakoder.