Foto i video materijal za izložbu nastao je kroz višemesečno, spontano druženje Danila Cekovića i urednika Andreja Pavićevića sa grupom dece romskog porekla od 3 do 13 godina. Tako nastaju radovi sa decom kao ko-autorima, uz Danilov video materijal i nekoliko Andrejevih fotografija.

O izložbi i onome što su spoznali u radu sa decom, razgovarali smo sa Danilom i Andrejem na mestu gde se inspiracija rađala – u naselju „Mileva Marić Ajnštajn”. Okruženi decom, Danilo i Andrej kroz druženje sa njima otkrivaju kako se rodila ideja o izložbi i kako je izgledao proces stvaranja.

Danilo Ceković sa društvom iz naselja

Potraga za Ivanom

Ideja o izložbi nastaje spontano, kao i drugarstvo između Danila i Ivana, koji zajedno snimaju film. Danilo nam je prepričao neobičan susret sa dečakom kog je upoznao u tramvaju.

„Pevao je i prosio, a zatim je seo pored mene i pitao me da ga naučim da crta broj osam. Upoznali smo se i objasnio sam mu čime se bavim i gde može da me nađe. Predstavio mi se kao Ivan, a kasnije ću saznati da se zapravo zove Tomislav. Sledeći put me nalazi i seda pored mene i kaže mi: „E, sad si moj. Nakon toga počinjemo da se družimo. Bežao je od kuće i dolazio kod mene, a često smo se spontano nalazili i na ulici”, priča Danilo.

Danilo Ceković i Ivan (Tomislav) Stanković snimaće film „8” osam godina. Nažalost, njihova šesta godina snimanja prekinuta je sredinom 2020. godine kada je Ivanov otac završio u zatvoru, a Ivan sam, na ulici.  Ivan je nekoliko meseci kasnije postao „prizetko” u jednoj porodici — oženio se devojkom, koju, kaže, nije voleo. Počeo je da živi sa njenom porodicom i radio je za njih.

Danilo i Andrej, koji je takođe učestvovao u radu na filmu, tada odlučuju da krenu u potragu za Ivanom kako bi otkrili gde i kako živi, i kako bi opipali stav Ivanove nove porodice prema snimanju.

„Kada smo stigli u 45. blok, broj sa kojeg je Ivan zvao Danila bio je nedostupan. Lutali smo u pravcu suprotnom od grada dok nismo naišli na nekoliko zgrada koje su činile naselje „Mileva Marić Ajnštajn”,  mada mi to tada nismo znali. Na parkingu iza isprano zelenih, žutih i roze zgrada upoznali smo grupu romske dece koja nam je nekoliko dana pomagala da nađemo Ivana”, objašnjava Andrej Pavićević.

Andrej Pavićević i devojčica Sanela

„Na parkingu u naselju susreli smo decu koja su stajala sa igračkama puškama u šali uzvikujući  – ‘ Diži ruke uvis!’ Pomislio sam da bi oni mogli da nam pomognu u potrazi. Krenuo sam da snimam potragu, Andrej da fotografiše i deca su se odmah zainteresovala za fotoaparat i pravljenje fotografija. Tako se budi njihovo interesovanje za fotografiju i naša ideja da od toga napravimo nešto više”, dodaje Danilo Ceković.

Jedan od dečaka, Cicko, prvi je istupio ispred dece, a svi zajedno odlučuju da pomognu Andreju i Danilu u potrazi.

„A jel mogu ja?” nije dugo prošlo pre nego što je Cicko zatražio aparat. Prvo je fotografisao zalazak sunca i prirodu, pa njegove drugove i drugarice, Danila, mene, pa barake koje smo obilazili i ljude koji bi izašli da nas dočekaju i odgovore da ne znaju mladog momka sa fotografije. „A ja?” ubrzo je pitao i drugi dečak, a onda i treći. I krenulo je opiranje.

Grupa od njih dvanaestoro sa autorima nastavlja svoju potragu za „Mladim Romom Ivanom, koji jaše crnog konja i živi u barakama”.

Rađanje ideje o izložbi

Nakon što su otkrili gde Ivan živi, Danilo i Andrej odlučuju da bolje upoznaju svoje pomagače iz naselja „Mileva Marić Ajnštajn”, koje je posebno privukao Andrejev fotoaparat.

„Nastavili smo da dolazimo u Milevin kraj i upoznajemo dečake sa fotografijom i filmom, a oni nas sa njihovom igrom, svakodnevnicom i porodicama. Puštali bi nam muziku koju vole i udarali perkusije. Vodili nas na pecanje i sankanje i na parkour po 45. bloku. Ugostili su nas u kućici od drveta sa krovom od najlona, oko koje su posadili kupus, a jednom su nas i izveli u 5D bioskop u Delta City-u i insistirali da nas časte picom. Postali smo deo ekipe. Impresionirani i dirnuti, došli smo do ideje da deci ostavimo opremu da mogu da nastave da fotografišu i snimaju i kada mi nismo tu i da organizujemo grupnu izložbu fotografija i videa u Kulturnom Centru Grad”, objašnjava Andrej.

Od oktobra do maja, Andrej i Danilo dolazili su u naselje sa kamerom i fotoaparatom, koje su koristila deca. Beležili su svakodnevnicu, igru, prizore, a na fotografijama ćemo moći da vidimo i smene godišnjih doba, vremenskih uslova i atmosfere.

„U početku smo dolazili, a oni su nas vodili na svoja omiljena mesta i fotografisali. U nekom trenutku, kada je bilo definitivno da će izložba da se realizuje, ostavili smo im jednu kameru i jedan aparat”, ističe Andrej.

Danilo dodaje da decu više motiviše kada oni dođu, jer je to momenat kada su slobodni i kada svi inspirišu jedni druge.

„Odvija se snažniji kreativni spoj. Manje ima fotografija koje su nastajale dok je aparat bio kod njih i dok su radili sami. Međutim, intimnije su i drugačije. Tu ima fotografija koje prikazuju unutrašnjost stanova, sa slava i veselja”, objašnjava Danilo.

Svet iz perspektive deteta

Od prvog susreta sa fotoaparatom do danas, deca su, kako ističu autori, značajno unapredila svoju tehniku, postepeno se oslobađajući. U razgovoru sa njima uočavamo koliko poštuju poverenje koje im je ukazano i fotoaparat, kao oruđe za rad, koje im je povereno. Udruženo funkcionišu, a fotoaparat je, prema dogovoru, ovoga puta bio na čuvanju kod jednog dečaka iz grupe, Martina. Upoznajemo i njih, a kroz razgovor otkrivamo kako nisu svesni da su oni tvorci fotografija koje će se naći na izložbi. Međutim, složni su oko definisanja pojma izložbe: „To je kada su svuda zalepljene slike i drugi gledaju”.

Kako ističu autori, želeli su da naprave izložbu koja bi bila opširnija i koja bi obuhvatala više različitih umetnosti.

„Ideja je bila da se deca izraze kroz filmski, muzički, slikarski i jezik fotografije. Zanimljivo je, na primer, to što moraš da naučiš da držiš četkicu ili da artikulišeš pokret u slikarstvu. Ovo je drugačije, čak iako nemaš nikakvog iskustva, možeš da klikneš i prikažeš nešto što može dobro da komunicira sa posmatračem. Tako se dešavalo da četiri različita deteta istog dana naprave četiri različite i genijalne fotografije. Svako nešto drugo vidi, a svi znaju dovoljno da mogu da kliknu, izoštre sliku i ispričaju svoju priču”, ističe Danilo.

Danilo dodaje da je zanimljivo to što oni ne razumeju vrednost onoga što su napravili.

„Oni doživljavaju to kao jedan klik. Treba im skrenuti pažnju na to koliko je vredan taj njihov nevini pogled ka svetu”, naglašava Danilo.

Učenje je bilo obostrano, a posebno je zanimljivo to što će publika na ovoj izložbi biti u prilici da prodre u svakodnevnicu jedne romske zajednice. Danilo otkriva kako su i oni otkrili mnogo toga o njihovim životima, slušajući decu i posmatrajući njihove fotografije.

„Mnogo su više uklopljeni u društvo koje ih okružuje za razliku od svih romskih zajednica koje sam sreo istražujući šest godina. Oni su nas odveli u 5D bioskop prvi put. Žive uklopljeni u trenutne tokove”, ističe on.

Nakon višečasovnog druženja sa pomalo neobičnom grupom drugara, rastajemo se uz obećanja o ponovnom susretu. Posmatrajući njihovu igru, slobodu pokreta i nonšalantnost prilikom fotografisanja otkriva nam se novi, dečiji i iskreni pogled na svet. Ukoliko želite da ga upoznate, izložbu možete da posetite u Kulturnom centru Grad, od 24. maja do 5. juna.

Naslovna fotografija: Arhiva izložbenih fotografija

Fotografije u tekstu: Anđela Đukić

Članak Finding Ivan – izložba fotografija iz dečije perspektive se pojavljuje prvo na Oblakoder.