Ponedeljak, 6. septembar

Beldocs odbrojavanje No. 3 | Firestarter: The Story of Bangarra @KC Grad

Lična i emotivna priča osnivača i pokretača jedinstvene plesne trupe Aboridžana koja prati 30 godina Plesnog pozorišta Bangarra. Počeci, razvoj trupe, spektakularan uspeh grupe I neverovatna energija braće Page koji su od ove plesne grupe stvorili autentičnog ambasadora kulture Aboridžana. New York Times ih je u jednom trenutku nazvao „kompanija kao nijedna druga”. Da li će, i koliko Stephen Page uspeti da održi kontinuitet trupe i posle četiri decenije? Firestarter istražuje gubitak i povratak jedne kulture, teret medjugeneracijske traume i najvažnije: „moć umetnosti kao glasnika društvenih promena i isceljenja”.

Ulaz na projekciju je besplatan uz prethodnu registraciju -> https://forms.gle/82qntaUUefVswroz7

Marina Bošković Blues Trio // voodoo queen blues @Bluz i Pivo

U ponedeljak 6. septembra u Bluz I Pivo, voodoo spiritualka Marina Bošković sa svojim izuzetnim Bluz Triom gruvaće stvarima kojima su obeležile vreme: Aretha Franklin, Bonnie Raitt, Koko Taylor, Janis Joplin, Nina Simone i još mnoge druge stvari ženskih i muških duša bluza.

Marina Bošković je blues pevačica iz Beograda, sarađivala je do sada sa Zonom B, Dudom Bezuhom, Nenadom Zlatanovićem i raznim drugim blues i rok izvodjačima. Njen repertoar se sastoji od numera poznatih blues i soul pevačica, kao što su Aretta Franklin, Bonnie Right, Koko Taylor, Janis Joplin, Nina Simone, ali i odabranih muških bendova ako što su Whitesnake, ZZ Top, The Black Crowes, The Rolling Stones i drugih.

Đorđe Bajić je gitarista iz Beograda, saradjivao je sa mnogim blues, rok, rockabilly, jazz bendovima kao što su Soul Train ili Luz Azul. Proputovao je svet i svirao na mnogim poznatim svetskim destinacijama.

Milan Petrović je klavijaturista i kompozitor. Na srpskoj muzičkoj sceni aktivan je od 1993. godine. Bio je član poznatog reggae sastava „Del Arno Band“ i svirao sa poznatim srpskim blues bendovima, uključujući „Raw Hide”, „Blue Family”, „Texas Flood” i „Zona B”. Od 2011. godine uspešno vodi kvartet Milana Petrovića koji ima šest izdanja i turneje po Kini, Austriji, Rumuniji i svim zemljama regiona. U posljednje dve godine često je boravio u inostranstvu, sarađujući sa muzičarima iz Rusije, Amerike, Nemačke i Holandije. Kompilacija njegovih najboljih radova je obajavljena ove godine za Skopsku izdavačku kuću „Jazzfortnight”.

Krv, nasilje, tačkice i cveće – The Suicide Squad @Facebook Live stranice: Društvo ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić”

Izlet Džejmsa Gana u DC univerzum pokazao je sve slabosti tog okruženja i kreativnost autora. Ako nije vratio heroizam u superherojski žanr, vratio je ono najvažnije – zabavu. I mnogo više od toga. Da li je ovo kraj superherojskih filmova? O svemu što nam donosi ovaj šareni, divljački praznik zabave, pričaće naš DC-filmski panel samozvanih eksperata.

Moderator: Pavle Knežević

Utorak, 7. septembar

Premijera filma SKOK @Kombank dvorana

Dugometražni dokumentarni film SKOK je priča o zadivljujućem životnom „comebacku” košarkašice Nataše Kovačević, ali i njenoj misiji da kod drugih ljudi, sličnih sudbina, probudi borbeni duh i motivaciju da se prebrode naizgled nepremostive prepreke. Ovaj film je i omaž svima onima koji su joj pomogli da u 19. godini ostane uspravna posle gubitka noge u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj, 7. septembra 2013, ali i da napravi podvig kakav nije zabeležen u istoriji sporta. Njen povratak na košarkaški teren bio je više od svih velikih sportskih „comeback-ova” koji su ušli u anale i postali inspiracija fanova širom planete.Sedmog septembra od 20h u Kombank Dvorani film SKOK biće premijerno prikazan uz prisustvo Nataše Kovačević.

Projekcija digitalno restaurisanog filma „Leto je krivo za sve” @Jugoslovenska kinoteka / Uzun Mirkova 1

„Leto je krivo za sve”, je drugi film reditelja Puriše Đorđevića koji je digitalno restaurisan u okviru projekta „A1 Kinoteka“. Nakon 60 godina od premijernog prikazivanja beogradska publika će imati priliku da uživa u istom kvalitetu slike i tona kao i posetioci bioskopa širom nekadašnje Jugoslavije kada je ovaj film ostvario rekordnu gledanost. Besplatne projekcije biće prikazane 7. i 8. septembra od 20.30 časova u sali „Makavejev“. Ulaznice za projekcije svi zainteresovani mogu preuzati na blagajni Jugoslovenske kinoteke, Uzun Mirkova 1.

Ovaj film iz 1961. godine prati dogodovštine mladog bračnog para na letovanju u romantičnom italijanskom gradu, a publika će imati priliku da isprati sva iskušenja koja su stavljena pred njih i putem projekcije filma kroz prenos uživo 7. septembra od 20.30 časova na Facebook stranicama Jugoslovenske kinoteke i A1 Srbija.

Sreda, 8. septembar

Izložba Skeens @Galerija instituta Servantes

Izložba Skeens španske umetnice Elise Kveste otvara se 8. septembra, u Galeriji Instituta Servantes, u Beogradu, kao uvodni događaj manifestacije art+science: svetovi veštačke inteligencije Centra za promociju nauke. Izložba Skeens Elise Kveste posvećena je asemblažima fizičkih tela i mnogobrojnim digitalnim ekstenzijama koje formiraju većinu savremenih identiteta. S obzirom na njihovu kompleksnost i delimičnu vidljivost, a suprotno od strategija o dezinformacijama, komoditizaciji i otuđivanju koje promovišu masovni mediji, Skeens nudi alternativne veze bazirane na sećanju, konačnosti i naklonosti. Naziv izložbe predstavlja mešavinu reči ekran i koža na engleskom jeziku (engl. screen i skin), a sama postavka sadrži tkaninu dužine jedanaest metara, trikotažu i nekoliko kalemova niti.

Ida Prester + Lollobrigida @Bitefartcafe Summer Stage

Ida Prester je jedinstvena pojava u muzičkom svetu, ali i puno šire od toga. Njena specifična estetika, britki tekstovi i čudesne plesne melodije dovele su je do statusa balkanske indie pop ikone. Svojom beskrajnom pozitivnom energijom zarazila nas je još pre 17 godina kada se pojavila Lollobrigida i prodrmala muzičku scenu regiona. Suludi kostimi, pomaknuti tekstovi i punk stav osvojili su festivalske pozornice i radijske stanice. Od tada generacije odrastaju uz Casio i sljokice i Bivšu curu, a bodre se uz Ja se resetiram i Sutra je dan. Na letnjoj sceni Bitefartcafea, pjevaće se u glas stari Lollobrigida hitovi, kao i nove pesme s Idinog solo albuma. Kvar, Dodir, Minuta, Sad – sve odreda plesni hitovi, pokazuju uspešnu transformaciju iz mlade pankerice u hvaljenog electro-pop artista.
Ne propustite ovaj ljubavni muzički doživljaj!

Četvrtak, 9. septembar

Otvaranje Samita Nesvrstanih @Kvaka 22

Svečano otvaranje Samita Nesvrstanih 2021. imaće priliku da otvori multimedijalni umetnik i skejter Sergej Vutuc koji dolazi iz Pariza. On će svojom izložbom i performansom da preoblikuje galeriju u svet skejta na način na koji on to doživljava. Pored Sergeja, biće puštani skejt filmovi, a za muziku je zadužen DJ Djole žongli.

20h – Izložba Sergej Vutuc

21h – Performans i projekcija Sergej Vutuc

21.30h – Skejt Filmovi:
Danijel Jugga Stanković – Malmo / Sweeden 16′
Tomaž Santl – Pannonia / Slovenia 8′
Vitoša skateboards – Blяn / Bulgaria 19’
Zub – Nevolja / Croatia 25′ 23h
+ video iznenađenja# DJ Đole Žongli

VIS Limunada – Kad se sretnemo sutra @KC Grad

Posle više od godinu i po dana VIS Limunada će nastupiti pred beogradskom publikom u četvrtak, 9. septembra, u bašti Kulturnog centra Grad. Nakon izazova minulog leta, pozivaju vas na opuštajuće putovanje kroz vode šlagera, sola, bita i rokenrola – „Kad se sretnemo sutra, sve će nestati boli, kad se iskreno voli, tada život je lep!”

Cena karte 600rsd na ulazu.

Predavanje „Dekonstrukcija vrednosti mladih u Srbiji” @Društveni centar KROV

Kolektiv Vizantrop i Društveni centar Krov vas pozivaju na predavanje „Dekonstrukcija vrednosti mladih u Srbiji” psihološkinje Jelisavete Belić. Vrednosti mnogi smatraju jednim od centralnih i najstabilnijih koncepata u psihologiji. Švarcova teorija vrednosti (1992) prepostavlja deset univerzalnih vrednosti, postojećih u svim društvima. Pozicionicirajući se konstrustički – značenje iza teorijom pretpostavljenih vrednosti ne može biti isto, ne ni na nivou individua, a posebno ne na nivou društava.

Jelisaveta Belić je psihološkinja i psihoterapeutkinja u edukaciji. Osnovne i master studije je završila na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sa usmerenjem na obrazovanje nakon čega je stekla klinički master na Univerzitetu u Lajdenu u Holandiji. Već godinama unazad radi psihoterapiju sa klijentkinjama i klijentima iz celog sveta a trenutno na Univerzitetu u Bremenu i Jacobs Univerzitetu završava svoje doktorske studije. Primarni fokus u istraživanjima su joj tretman i razumevanje pojedinaca i grupa na marginama društva – ‘neuspešni’ učenici, daroviti ‘podbacivači’, nacionalne i seksualne manjine.

Petak, 10. septembar

Sajsi MC @Zappa Barka

Sajsi MC, uprkos svemu, održava tradiciju fascinantnih nastupa i ovog leta gostuje na Zappa barci! Poznata po pesmama koje podižu raspoloženje, imaće sigurnu podršku DJ BKO i Tijare. Poručila je da tog dana očekujemo neočkivano, pa nam ostaje da vidimo šta to sprema 10. septembra.

Karte možete kupiti u pretprodaji po ceni od 500 dinara u Zappa Baru (Kralja Petra 41) a na dan koncerta na ulazu Zappa Barke po ceni od 600 dinara.

Start 22 h

GistroPop // Summer’s Last Dance @KC Grad

Leto je još uvek tu. Bašta je još uvek tu. Muzika je još uvek tu. GistroPop je još uvek tu. Svratite u petak u 21h KC Grad da okrenete disko kuglu još jednom ovog leta. Uz sve žanrove i ljude koje volite.

Musicman: Skoča

Subota, 11. septembar

Predstava Zašto se dete kuva u palenti / CIRKOBALKANA 9 Zagrevanje @Silosi Beograd

Zašto se dete kuva u palenti je predstava kojom autorka Marta Bjelica istražuje mogućnost spajanja izvođačkih praksi savremenog cirkusa i dramskog teatra. Koristeći narativ ispovednog poetskog romana Aglaje Veteranji kao partituru za izvođenje koja omogućava ukrštanje i kombinovanje različitih veština cirkuskog jezika, te osnovnih elemenata ritmičke gimnastike i plesa, Bjelica propituje granice svog primarnog dramskog vokabulara. Predstava je u tom smislu introspektivni izvedbeni solo izvođačice. Pre predstave imaćete prilike da vidite nastup na akrobatskom užetu „Drži se” Lenke Bajčetić. Lenka radi u polju kompjuterske lingvistike a svoje slobodno vreme koristi za uživanje u svojoj strasti – savremenom cirkusu. Vazdušne akrobacije otkrila je 2016. godine kroz Cirkusferine edukativne programe za mlade.

Ekološki ustanak – Ustanak za opstanak! @Andrićev venac

Ekološke organizacije i pojedinci okupljeni oko Ekološkog ustanka pozivaju na protest u Beogradu, 11. septembra od 14 časova ispred Predsedništva Republike Srbije pod nazivom „USTANAK ZA OPSTANAK”. „Ustanak za opstanak” je počeo svoj put solidarno sa stanovnicima u Nedeljicama, jer su RIO TINTO i rudnici koji se planiraju širom Srbije paradigma svega što nam se u ovom okupiranom društvu dešava. Ali ne smemo zaboraviti i na druge ekološke probleme koji muče sve građanke i građane Srbije. Najavni skupovi će se nastaviti u Rekovcu, Pranjanima, Vrnjačkoj Banji i širom Srbije, da bi sve kulminiralo u Beogradu, 11-tog septembra na Andrićevom vencu, tamo gde se sve odluke, pa i ove o životu i smrti, donose“, navodi se u pozivu na ovaj događaj.

Nedelja, 12. septembar

Nejednakost kao praksa @Muzej grada Beograda

Ovog puta u Muzeju Beograda kao gostujuća predavačica radionicu će održati performans umetnica iz Berlina, poreklom iz Libana – Zeina Hana, koja se u svom radu bavi istraživanjem umetničkih praksi u oblastima scenskih umetnosti kroz različite formate; od koreografskih izložbi preko participativnih radova i video instalacija do kabarea i performansa. Upravo zbog ovakvog hibridnog, pa i aktivističkog pristupa telesnim praksama u kontekstima šireg umetničkog istraživanja, rad sa Zeinom Hanom otvara nove perspektive za osvešćivanje ,,znanja o univerzalnoj svesti” primenjenih u praksi.

Go Sicilly! – Radionica Sicilijanske Kuhinje @Belgrade Food Experience

Ove nedelje, radionica vam donosi ukuse Sicilije u Beograd! Sanja ponovo priprema za vas neke od svojih omiljenih sicilijanskih recepata. Otkrijte nove mirise I ukuse i naučite da sami razvijate pastu!

Na meniju:
Frittata di Spinachi- fritata od spanaća
Gnocchi con Pomodoro- njoke u paradajz sosu
Salata Mista – salata „za posle”
Panna Cotta – dezert od kuvane pavlake

Članak Kulturna dešavanja u gradu / 6 – 12. septembar/ se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Inicijativa Crveni Bedževi sredinom prošle godine napravila je posebnu Deklaraciju o kvalitetu vazduha unutar koje je jedan od zahteva bio postavljanje semafora koji bi prikazivao indeks zagađenosti vazduha. Lokalna zajednica, nažalost, nije pomogla u njegovom postavljanju, već su građani donacijama sami prikupili novac. Tako je 29. aprila na Centralnom gradskom trgu osvanuo semafor koji meri aerozagađenje. Građani Smedereva već više od dve nedelje imaju svakodnevni uvid u kvalitet vazduha u njihovom gradu.

Sa Natašom smo razgovarali o pokretanju inicijative i postavljanju semafora, podršci građana i lokalne vlasti, uticaju Železare na građane Smedereva, kao i o sprezi između uduženja građana i političkih partija.

Kako je nastalo udruženja građana Pro.Tok21 i čime se sve bavi?

Nataša Rašković: Praktično, nismo organizacija za jednu specifikovanu oblast. Mi bismo hteli da se u našem gradu, Smederevu, sve pokrene. Shvatili smo da želimo razvoj lokalne zajednice i da je tome najpribližnija definicija podrške održivom razvoju. Naša vizija je da budemo organizacija koja pruža podršku lokalnom održivom razvoju u najširem smislu – spoj ekonomskih, ekoloških i društvenih faktora. Taj koncept samoorganizacije može dobro da se primeni i isporoba u manjim lokalnim zajednicama. Mi smo krenuli od pitanja zaštite životne sredine. Ljudi su počeli da nas prepoznaju po tome, ali su vrlo brzo shvatili da se bavimo i drugim temama.

Kako je došlo do pokretanja inicijative Crveni Bedževi?

Kada živite u gradu u kome sve trenutno stoji, što se tiče građanskih inicijativa – prosto ne znate odakle da krenete. Toliko je tema: hoćete da uključujete marginalizovane grupe, da se brinete o ekonomskom razvoju i odlivu mozgova za Beograd, date mogućnost neformalnog obrazovanja… Ima bezbroj tema kojima možete da pristupite kako biste podržali lokalnu zajednicu. Kada razmislite o prioritetima, dođete do toga da morate prvo da živite zdravo. Mi to nismo mogli onoga trenutka kada smo shvatili da je vazduh zagađen. Kažem shvatili, jer je vazduh u Smederevu dugi niz godina zagađen, ali mi nismo imali toliku svest o tome do pre nekoliko godina. Tada su podaci o zagađenju vazduha ponovo počeli da budu mereni u Smederevu (u mnogim gradovima se uopšte ne meri zagađenje). Zatim su ti podaci počeli da budu više javno dostupni. Kao građani, počeli smo da pratimo nivo zagađenja vazduha. Nakon samo par meseci od praćenja, shvatili smo da sve druge teme nisu tako važne. Svu svoju snagu smo usmerili ka rešenju ovog problema.

Simbol vaše inicijaive je crveni bedž, šta on predstavlja vama i građanima Smedereva?

Taj bedž je simbol da se vi zalažete za čist vazduh u Smederevu. Prvo smo mi počeli da ih nosimo, počeli smo da delimo bedževe i našim prijateljima i da pričamo priču. Tim pešačkim putem, do danas, nakon dve i po godine, inicijativa je narasla. Crveni bedževi su naš alat putem kojih ih informišemo. Bedževi su bili taj simbol koji izvodi priču sa društvenih mreža. Ne može priča da se dešava samo na mrežama, onda nije realna. Lep je osećaj videti ljude u gradu sa crvenim bedževima. Oni tada postaju mediji, to je prava stvar.

Kako ste građanima približili problem zagađenja?

Prvo smo počeli sa informisanjem građana tako što smo im približavali javno dostupne podatke. Ljudi su počeli to da prate, da se osvešćuju… Na društvenim mrežama imamo stalnu kampanju. U trenutku kada samo počeli, mislili smo da svi znaju ono što mi znamo i da je samo potrebno da se pojavi neka inicijativa. Ispostavilo se da ljudi uopšte ne znaju da je vazduh zagađen. Onda kada vi njima kažete, neki vam možda i ne veruju da je to tako. Zagađenje vazduha je specifično. Kada imate mehaničko zagađenje komunalnim otpadom, svi vide da je prljavo. Zagađenje vazduha se ne vidi golim okom. Uložili smo mnogo energije da informišemo što veći broj ljudi. Sada je to već drugačije, kritična masa se povećava.

Nekada je potrebno pokrenuti građane da bi se priključili inicijativi, kako ste vi to postigli?

Imali smo kreativne pristupe. Na primer, akcija Dućan svežeg vazduha je bila veoma interesantna ljudima. Imali smo teglice koje smo brendirali, na njima smo napisali 100% čist vazduh i onda smo ljudima na ulici davali taj čist vazduh da pripreme zimnicu za sledeću grejnu sezonu. Mnogo nam je značila i saradnja sa školama, tako smo alarmirali dosta mladih volontera. To je jedan potpuno drugačiji duh. Uključivali bismo stručnjake, lekare, poznate ličnosti… što je dovelo do velike vidljivosti. Pored toga, organizacija CRTA uočila je naš rad i aktivnost na društvenim mrežama u proleće 2019. godine. Tu počinje saradnja, koja se nastavila u mnogim daljim akcijama. Jedna od tih akcija je upravo, Dućan svežeg vazduha, kao i višenedeljni Mesec za čist vazduh. CRTA nas je podržala na sve načine, pogotovo kroz inicijativu „Građani imaju moć” koju sprovodi uz podršku USAID-a. Sa nama su sve vreme, sve do postavljanja našeg čuvenog semafora zagađenja.

Recite nam nešto više o vašoj skorašnjoj akciji „Mesec za čist vazduh“ iz koje se izrodila i ideja za semofor.

Kod akcije Mesec za čist vazduh, postavili smo jednu kocku čistog vazduha na trgu. Ljudi su mogli da uđu u tu kocku. Unutra su bila dva velika ekrana koji su bili zamena za prozor. Napravili smo iluziju putem animacije, te su preko tih ekrana ljudi mogli da vide PM čestice. Tek kad pogledaju kroz taj prozor, ljudi postaju svesni šta zapravo udišu. Pored toga, u toku tih mesec dana razni muzičari su nas podržali tako što su svirali na trgu pored naše kutije. Stalno težimo da nađemo nešto što nije kliše.

U sklopu te akcije, ljudi su imali priliku da potpišu Deklaraciju o kvalitetu vazduha. Kako je ona nastala i koji su njeni koraci?

Kada shvatiš da je vazduh mnogo zagađen, ne znaš gde ćes pre. Shvatili smo da moramo da definišemo tačne korake kojima mi želimo da idemo. Prvi korak te Deklaracije bio je plan kvaliteta vazduha koji naša lokalna zajednica nije imala. Nakon tog koraka, definisali smo semafor kao naš sledeći cilj. Kada smo već krenuli da prikupljamo potpise, Deklaracija za čist vaduh je bila jedan dokument, opet na neki originalan način. To nije bila peticija, nego su ljudi dobijali papir – deklaraciju sa četiri tačke. To su: da podržavaju sve akcije koje se tiču zagađenja vazduha, da ne pristaju da budu izloženi industrijskom zagađenju, da podržavaju sve akcije za konverziju kotlarnica i gasifikaciju. Četvrta tačka je bila semafor, odnosno pravo da budu informisani o zagađenju putem led ekrana na gradskom trgu. Skupili smo 4567 deklaracija, što je oko 5% punoletnih građana Smedereva.

Kako je gradska uprava reagovala na Deklaraciju, da li su podržali vaše zahteve?

Nakon prikupljenih potpisa građana, te deklaracije smo predali gradskoj upravi, a usledile su neke nedovoljne reakcije. Mi sve vreme pokušavamo da uspostavimo dijalog sa gradskom upravom jer ne možemo sami da rešimo ovaj problem. Na svakom koraku mi njima pišemo dopise, otvorena pisma, tražimo sastanke… Bilo je nekih sastanaka, ali to se uvek završi nekim dogovorima koji nisu konkretni i dovoljno brzi. Posle predatih zahteva, imali smo sastanak sa gradonačelnikom. Oni su spremni da počnu da rade na prve tri tačke, dok za semafor nisu želeli da pomognu.

 Da li je vaša Deklaracija u nekoj meri uticala na lokalnu vlast?

Zahvaljujući našoj peticiji su izgradili elaborat za kotlarnice, to je opet jedan korak. Oni do tada nisu znali šta kojoj kotlarnici nedostaje za konverziju. Mi imamo dvanaest kotlarnica na mazut. Samo to da se reši, prodisaćemo. Uradili su to, pokrenuli su pitanje brže gasifikacije, jesu nešto odradili.

Kako je došlo do postavljanja semofora i zašto je ipak bilo samoinicijativno, bez podrške vlasti?

Pošto su oni nekoliko meseci ignorisali taj naš zahtev, vršili smo medijski pritisak koliko smo mogli. To smo radili klasično, pisali smo saopštenja, dolazili do novinara, sve smo radili pešice. Kada smo shvatili da zapravo ništa neće da se promeni, pokrenuli smo kampanju zajedničnog finansiranja – crowdfunding. Putem kampanje, pozvali smo naše podržavaoce da doniraju novac. To se i desilo, za petnaest dana se skupila suma. Što je još zanimljivije, nakon što smo ga kupili, pitanje je bilo gde okačiti taj ekran. Naš predlog je bio da to bude negde na trgu. Da je to uradio grad, to bi bilo uklopljeno u ambijent trga. Pošto je grad to ignorisao, na kraju smo pribavili saglasnost skupštine stanara, da bude na zidu zgrade koja se nalazi na Centralnom gradskom trgu. Semofor je postavljen, povezan je direktno sa meračem koji je 200 metara odatle. Radi već skoro desetak dana. Zašto je njima bio toliki problem da postave taj semafor, ne znamo.

Kako vaši sugrađani reaguju na semafor zagađenja?

Taj led ekran je tako lepo preveden – vrlo je jasan, menjaju se boje i indeks zagađenja, uz to i preporuka. Neko možda misli da je to postavio grad, neko da to tu treba da stoji, to nije ni bitno. Bitno je da ljudi imaju veću svest o tome. Da se ne zavaravamo, jedan semafor ne može da informiše sve građane Smedereva, ali će putem njega veliki broj biti informisan. Cilj je da se suoče sa realnošću, koliko god ona bila gorka. Taj semafor treba da poveća kritičnu masu, da osvesti veliki broj ljudi. U tom smislu, svi dobro reaguju. Što više nas se uključi, brže ćemo rešiti sve ovo.

Pomenuli ste kotlarnice na mazut kao jedan od glavnih problema u vašem gradu. Takođe, i da je gradska uprava uzela u razmatranje taj problem. Kakva su vaša očekivanja?

Što se kotlarnica tiče, mi ćemo da nastavimo. Stalno pratimo, nadziremo i objavljujemo da li se nešto desilo, kada će da bude, šta je sledeći korak… Problem jeste specifičan. One se nalaze na takvim pozicijama i takvog su tipa da ih nije lako konvertovati u neki drugi ekološki sistem grejanja. Moraće ceo sistem toplana da se menja, što je vrlo komplikovano. Drugi problem je gasifikacija. Ceo grad je prokopan, a ljudi nisu u mogućnosti da se priključe na mnogim mestima. Procedure su komplikovane, preduslovi su vrlo strogi. Recimo, dajte subvencije građanima… Mi smo fokusrani na ovaj deo koji možemo da rešimo sami.

Šta je sa čuvenom Železarom? Da li postoji neka tendencija da se zagađenje uzrokovano njenim radom smanji?

Gorepomenuti problemi se kriju iza Železare, koju moramo da posmatramo odvojeno iz dva razloga. Prvo, ona zagađuje cele godine i izuzetno je opasna za ljude koji žive oko Železare. To je ozbiljan problem kojim se niko ne bavi. Volela bih da neko iz vlade dođe i bude dva dana na mestu tih ljudi, samo da vidi kako je to živeti u kući gde ne smeš da otvoriš prozor. Železara se rešava na nekom drugom nivou. Dogovori za takvu investiciju pravili su se na nacionalnom nivou. Niko ne zna zašto neko ne stane na put takvom ekoterorizmu. Ima tu i drugi problem, a to je što Železara hrani nekoliko hiljada porodica i sad se svi kriju iza toga. Ta Železara je utkana u tkivo Smedereva, svi želimo da ona radi, samo je pitanje kako će da radi.

Kakva je saradnja sa drugim ekološkim pokretima i inicijativama? Smederevski pokret Tvrđava je takođe aktivan oko pitanja zagađenja, da li ste do sada zajedno radili?

Interesantno je to što smo mi nekako u isto vreme počeli da delujemo odvojeno. U trenutku kada smo počeli da se pojavljujemo na društvenim mrežama, tada smo i primetili pokret Tvrđava. Prirodno je bilo da na neki način sarađujemo, što smo mi i pokušali. Međutim, nisu nam se putevi poklopili. Cilj nam jeste isti, ali imamo potpuno drugačije načine i pristupe, što je sasvim okej. Volela bih da postoji još pet različitih pristupa. Sa druge srane, ima nekih ekoloških inicijativa iz drugih gradova koje su nama bliskije u načinu rada. Volela bih da se povežemo sa Borskim inicijativama jer je situacija slična, tema je industrijsko zagađenje.

Mi verujemo u promenu svesti ljudi. Idemo napred, tražimo rešenje. Nekako smo više za taj mekani model. Onoga trenutka kada svi u Smederevu budu znali ono što ja znam o zagađenju, ne postoji ta sila koja će da spreći konverziju i ostale stvari. Sada se pojavila jedna mlada inicijativa koja čisti grad. Želimo da ih podržimo jer su mlada neformalna grupa. Mi smo hteli da pokrenemo i tu akciju, oni su to krenuli, zašto ih ne bismo podržali i udružili se? Mi gledamo da podržimo sve manje organizacije i inicijative.

Koliko se mladi uključuju u vaše akcije? Da li ih zanima pitanje zagađenja vazduha?

To zavisi od pristupa. Nisu svi mladi usmereni na zaštitu životne sredine, ali svi tražimo prostor u kome se osećamo dobro. Imamo mnogo volontera, oni jedva čekaju da postoji neki model uključivanja u gradu. Po svojoj prirodi čovek želi da pripada, da bude deo zajednice, da uradi nešto za zajednicu. Smederevo nije studenski grad, mi imamo više srednjoškolaca. Mislim da je problem jer nema dovoljno ponuđenih modela. Moramo da im ponudimo nešto. Mi smo sada organizovali školu repa i hip-hopa, kroz koju će oni učiti ono što ih zanima, a pritom će naučiti mnogo o ekologiji. Na kraju ćemo smisliti i pesmu o zagađenju vazduha. Svako može da čuje, ako znaš kako da mu kažeš.

Često se pokreti građana vezuju za određene političke partije, kako se vi nosite sa tim?

U našoj situaciji, mi nešto gradimo. Treba vremena da se sve izgradi. To što će neko u određenom trenutku reći: oni su politička stranka, kroz godinu-dve-tri, dokazaće se da je neistina. Ljudi moraju da steknu poverenje. Zanimljivo je i pitanje da li se organizacije vezuju za politiku ili se politika vezuje za organizacije? Vi ste građanska organizacija koja nema nikakvu korist, ne teži da dođe na vlast. Onda se pojavi neka stranka koja se prikači za vas i na taj način prikupi glasove. Sa druge strane, opet je to prirodan proces. Samo bi bilo dobro da kroz par godina postanemo država u kojoj je dijalog između političara i civilnog društva legitiman. Građanske organizacije podižu teme u javnost, donosioci odluka je sprovode, to su fenomenalne sinergije. Imidž organizacija građanskog društva je godinama urušavan u našoj državi. Treba da se radi na tome i da se taj imidž promeni.

Recite nam, šta možemo da očekujemo u budućnosti?

Pro.Tok 21 je pokrenuo inicijativu Crveni Bedževi koja će i ubuduće biti zadužena za pitanja ekološke održivosti kako grada, tako i regiona. Tu ima čitav set aktivnosti. Smatramo da su, takođe, bitna i ekonomska i društvena održivost. Narednog meseca pokećemo jednu novu zagovaračku inicijativu koja će biti vezana za ekonomsku odrzivost. Smatramo da tu postoji prazan prostor. Planiramo da krenemo sa turističkim potencijalom Smedereva. Imamo najveću ravničarsku tvrđavu pored koje Dunavom prođe pola miliona turista, a niko ne svrati da vidi tu tvrđavu zato što nije dobro povezana. Plan nam je pokretanje cele inicijative. Nakon toga, dolazi na red društvena održivost. Naša organizacija je zagovaračka, mi smo tu da pokrenemo temu i da se kasnije temom bavi neko ko je šira stručna javnost.

Fotografije: Facebook stranica Crveni Bedževi

Članak Crveni Bedževi: Verujemo u promenu svesti kod ljudi se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kada se probudila potreba za bavljenjem aktivizmom? Šta je pokrenulo celu priču oko Eko straže?

Bojan Simišić: Ono što je bila inicijalna kapisla je trenutak kad smo dobili drugo dete. Jedna od prvih šetnji desila se kada je Beograd bio jedan od najzagađenijih gradova. To nije bilo nigde na vestima, već su se na Fejsbuku šerovali skrinšotovi Air visuala. Prvo sam bio u čudu, ranije sam bio u nekim zagađenijim gradovima, moja žena i ja smo digitalni nomadi, te obilazimo različita mesta. Međutim, mi nismo uvideli činjenicu da je Beograd zagađen kao ti gradovi tamo. Onda sam krenuo malo da istražujem. Tada sam kupio ručni merač količine PM čestica u vazduhu. Počeo sam da merim u kraju i začudio sam se koje su vrednosti. Nakon toga sam se povezao sa nekim ljudima koji isto imaju senzore, sa ljudima koji se bave energetikom, naukom, koji su to pričali već godinama, ali nikako nisu mogli da dođu do fokusa javnosti. Ideja je bila da se napravi Eko straža koja će stalno da prati i kači takve stvari, da probamo da napravimo neku kritičnu masu. I evo, došlo je do toga, sada imamo oko 35.000 ljudi koji nas prate.

Na koji način si ti, kao građanski aktivista koji nije stručan u ovoj oblasti, uspeo da približiš ekološke probleme ljudima?

Ja sam to mogao da iskomuniciram jer sam već deset godina instruktor ronjenja. Znao sam da objasnim ljudima opšti uticaj na ljudsko telo. Znao sam gde da gledam, znam malo o medicini i fizionomiji. Bilo mi je vrlo lako da shvatim da je PM čestica jako mala da se, kada prođe kroz respiratorni sistem i uđe u krvotok, vremenom taloži i stvara velike posledice po organizam. Najveća smrtnost od zagađenja je usled arteroskleroze. Vrlo brzo sam shvatio problem, ali nisam razumeo zašto se o tome ne priča.

Da li primećuješ da ljudi kroz razvoj Eko straže uče i bolje shvataju ekološke probleme? Da li je bila potrebna jedna ovakva stranica da bi ljudi ozbiljnije shvatili situaciju?

Već su jednim delom naučili. Što se približavanja sadržaja tiče, sada postoje infografici i video materijali koji su već napravljeni, tako da nisam morao da pravim animaciju. Postoji animacija Svetske zdravstvene organizacije koja u 3D-u pokazuje kako PM čestica blokira krvni sud. Ljudima je samo problem što oni nisu bili svesni toga, kao ni ja. Svi detalji su bili tu negde, neko je samo trebalo da sklopi tu slagalicu.

Šta je tebi bilo najteže da prihvatiš?

Najteže mi je bilo da prihvatim da je Begrad zagađen kao neki delovi Jugoistočne Azije. To zagađenje nije samo neprijatnog mirisa, već i ubija ljude. Mi smo drugi u svetu po broju smrtnosti od srčanog udara. Zagađenja je bilo stalno, ali nismo znali kakva je zapravo situacija.

Zašto je ekološki aktivizam toliko zastupljen kod nas?

Aktivisti ne bi postojali kada bi sistem funkcionisao. Ja se nikada ne bih bavio ovim da imamo funkcionalne Institute za javno zdravlje i sistem koji hoće da napravi energetsku tranziciju. Jednostavno, toga nema i aktivisti su počeli da se bave time. Institucije su već trideset godina upropašćene, ljudi koji su na pozicijama ne percipiraju taj problem. Ovo zagađenje je rezultat tog sistema. Niko nas namerno ne truje.

Zbog čega su aktivisti ti koji utiču na svest ljudi, šta je sa institucijama u toj nadležnosti?

Eko straža se, pre svega, bavi time, iako pokušavaju da nam nametnu to da mi hoćemo da rušimo vlast. Ne postoji pravna država gde je ekologija poslednja rupa na svirali. Pokušavamo da napravimo tu priču, da se napravi pritisak, da se institucije dovedu u red, da ovo što radimo mi, radi Batut. Primera radi – danas gori deponija u Kovinu, to je sve došlo do mene preko Eko straže, narod nam šalje, mi objavimo taj post, okupe se novinari, onda to postaje tema. Imamo taj sistem rada, zato je i Eko straža popularna. Nismo napravili neke kardinalne promene, ali jesmo dosta sitnih. Napravili smo sistem. Ekološki problemi postaju tema. Stvarno se nadam da smo mi nekome spasili život, onda je cela ova priča vredela.

Koliko se mladi interesuju za ekološki aktivizam?

Problem zagađenja je vezan za dve stvari, ekologiju i zdravlje. Neke ljude koje ekologija ne tangira, interesuje zdravlje. Mladih nema mnogo, ali oni postanu svesni kada dođe vreme za stvaranje porodice. Dosta mojih prijatelja pokušava da osnuje porodicu, ali neki od njih ne uspevaju. Zaključili su da je jedan udeo upravo ekološki problem. Dioksini, furani i ostale materije utiču dosta na fertilitet. Više nas prate žene – mlade mame, ima nekih mladih ljudi koji se interesuju, ali većinom su stariji. Moramo da nađemo mladima neko mesto, da ih motivišemo. Jedan od narativa je da mlade inženjere životne sredine, mlade šumare, pejzažne arhitekte… podstaknemo, jer oni mnogo više znaju od nekih ljudi koji su na pozicijama po deset – petnaest godina. Ljudi kad napune četrdeset godina počinju da se mire sa sistemom, prestaju da gube entuzijazam za aktivizam. Zato je i bitno da se mladi što pre aktiviraju.

Koliko je teško baviti se neprofitnim aktivizmom u Srbiji?

Mi funkcionišemo sa nula dinara. Ja sam tek sada počeo da žickam novac od svojih prijatelja jer pravimo razne akcije, pa treba da se obezbedi hrana za ljude. Nismo NVO, nemamo sredstva finansiranja. Ne mogu da platim administratora koji će da mi vodi društvene mreže. Od skoro smo otvorili Instagram stranicu koju vodi moja supruga, ali slična je ekipa kao i na Fejsbuku, nema tih mladih ljudi.

Da li to što je aktivizam neprofitna aktivnost udaljava ljude od bavljenja time? Kako ti balansiraš između aktivizma i posla?

Kod aktivizma je problem jer nemaš ništa, ja gubim novac. Na početku sam to mogao da guram jer je bilo dva – tri sata nakon posla, međutim, sada je već postalo ozbiljnije – izlazak na ulicu, protesti… postalo je i zahtevnije. Tada sam izgubio kontakt sa svojim ličnim i poslovnim životom. Sada već moram da nađem volontere da preuzmu moj deo posla. Jeste nezahvalno, gubiš i novac i vreme. Nikada ne bih ušao u aktivizam da nije reč o zdravlju i ljudskom životu. Mnogi su možda i hteli da guraju ovu priču, ali su se bojali, jer te za sve krive. Svi očekuju da aktivista „pogine”. Meni već nude grantove, a samim tim i novac. Međutim, ako postaneš NVO, gubiš 70% podrške.

Ne postoje zvanične merne stanice u različitim delovima Srbije, a vas prate ljudi širom zemlje. Da li se javljaju sa željom da saznaju stanje u njihovoj okolini?

SEPA ima svoje merne stanice koje mnogo koštaju. U Čačku i Kragujevcu ne mere PM čestice, oni mere sumpor – dioksid i azotne okside i onda predstavljaju lažnu sliku da je to zeleno. Vazduh u Čačku je na sajtu SEPE uvek u prvoj kategoriji jer ne mere te parametre. U malim sredinama nemaju zvanična merenja, ali su građani postavili svoje senzore. Air Visual senzor košta oko 300 evra, po svim standardima je dobar kao i ovaj zvaničan. Međutim, lokalne samouprave odbijaju to da prihvate, nazivaju ga igračkom.

Mi smo uradili korisnu stvar u saradnji s Beogradskom otvorenom školom. BOŠ je dobio te senzore, napravili smo dobru zajedničku priču, da ja preko Eko straže nađem ljude po celoj Srbiji kojima treba senzor. Sada znamo koliko je zagađenje u Prokuplju, Zaječaru, Vršcu… Sve zemlje u svetu imaju istu tehnologiju, samo kod nas je negiraju. To je neki uspeh koji smo napravili, omasovili smo svest. Šta god se desilo sa Eko stražom, ona je napravila nešto.

Kakva je saradnja Eko straže sa ostalim aktivistima koji se bave zaštitom životne sredine?

Kada je reč o građanskim organizacijama, komunikacija je malo komplikovanija, više su srčani, drčni, imaju neke ambicije. To malo otežava stvari. Ja imam dobar odnos skoro sa svima.

Pored svakodnevnog izveštavanja o zagađenju, često pokrećete i akcije čišćenja, kako ljudi koji vas prate reaguju na to, da li se priključuju?

To je tek počelo. Planirao sam da tu kampanju „Očisti Srbiju“ radim paralelno sa pričom oko zagađenja. Nas prati dosta ljudi i kada ih pozovemo na neku akciju, zaista se pojave u velikom broju. Došao sam na ideju da napravimo paralelne akcije čišćenja širom Srbije. Krajnja ideja je da bude urađena mapa Srbije sa lokacijama na kojima smo čistili, tako se umrežavamo. U kontaktu sam sa mnogo ljudi preko grupe, a nikada se nismo uživo videli. Lepo je da se na ovakvim radnim akcijama upoznamo i razmenimo ideje. Ljudi vole da vide one before/after slike. Dešava se i da mi ljudi šalju slike sa akcijama koje su sami realizovali, ne stignemo uvek sve da objavimo, ali se trudimo da prikažemo te male inicijative. Moja ideja je da to povežemo.

Iz vašeg ugla, da li Srbija teži održivosti?

Ma, ne. NVO, aktivisti, inženjeri guraju tu priču, a Vlada gleda da je zadrži što dalje. Oni se tek sada bave kanalizacijom. Nije samo zagađenje vazduha problem. Neke teme nisu politički interesantne. Čim kreneš da pričaš o divljim deponijama, moraš da okriviš narod, a to je nešto što niko neće. Vole oni da kritikuju, ali ne i da se obrate narodu sa ciljem da upravo on bude deo rešenja.

Koja bi bila vaša rešenja? Da li postoji naznaka da će se nešto od toga u budućnosti realizovati?

Postoji. Ja, pre svega, imam želju da pričam sa nadležnim institucijama. Naš stav je da ih kritikujemo, ali i da tražimo da sednemo i predočimo im nešto. Na prvom protestu smo imali dvadeset ključnih stavki, koje bi, kada bi bile ispoštovane, smanjile zagađenje za 70%. Na primer: napraviti plan za vrtiće – kada je zagađenje preko 50 mikročestica da se deca ne izvode napolje; zabraniti rad ljudima na ulici – gradskoj čistoći ili im dati zaštitnu opremu; kada je 150PM čestica u Nišu, da to objave na lokalnoj televiziji kako bi tamošnje stanovništvo znalo kakvo je stanje.  To su neke od stvari koje se veoma lako i sa malo ulaganja mogu realizovati. Razumem i da je za neke veće stvari potrebno ulaganje i više miliona evra, ali ovi predlozi su nešto što bi značilo, a nije neizvodljivo.

Kako promeniti svest ljudi o ekologiji, da li je aktivizam dovoljan?

U celom sistemu su neodgovorni individualci. Ja sve razumem, problem jeste mnogo zamršen, vrlo je nezahvalno tražiti krivca. Pojedinci su krivi kao deo sistema. Rešenje je na državi. Nekada moraš da kazniš čoveka koji pali gume u dvorištu jer, kada jednom plati kaznu, sledeći put verovatno neće uraditi isto. Ne postoji univerzalno rešenje. Mi smo tu da napravimo pritisak na sistem da krene da se bavi time, to je cilj.

Fotografije: Privatna arhiva Eko straže

Članak Eko straža: Aktivisti ne bi postojali kada bi sistem funkcionisao se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Verovatno bi se ova priča o računima za struju činila uobičajenom situacijom nametanja različitih poreza o kojima ne znamo puno i koju neretko zanemarimo, da svakog meseca, upravo izmirujući svoje obaveze, postajemo aktivni učesnici i krivci za uništavanje prirode i životne sredine.

Na osnovu Direktive o obnovljivim izvorima energije Energetske zajednice iz 2009. godine, Srbija je donela Strategiju razvoja energetike, prema kojoj se obavezala da do 2020. godine poveća proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora na 27 procenata. Tako je država uvela podsticajne mere za investitore koji proizvode električnu energiju iz obnovljivih izvora energije, koju kasnije otkupljuje po cenama višim od tržišnih, i to od dela novca kojim građani plaćaju račune za struju.

Kao najunosniji biznis u oblasti obnovljive energije pokazala se upravo izgradnja malih hidroelektrana.

„Na računu za struju postoji tačka šest koja se odnosi na obnovljive izvore energije. Država time subvencioniše čak 90 procenata investitora malih hidroelektrana. Kad bi se ukinula subvencija, samim investitorima se ne bi isplatilo da ulažu u taj biznis, tako da se ispostavlja da svaki građanin Srbije plaća uništenje reka“, objašnjava student prodekan Šumarskog fakulteta u Beogradu Nikola Popović.

Iako su prve male hidroelektrane u Srbiji počele da „niču“ još pre jedne decenije, pitanje njihove izgradnje privuklo je pažnju šire javnosti relativno skoro, kada su aktivisti i stručnjaci počeli da dižu glas, ukazujući da je reč o problemu koji se tiče čitave zajednice. Postavlja se pitanje, zbog čega je izgradnja malih hidroelektrana toliko sporna?

Izvor: CINS

Sistematsko uništavanje prirode

Male hidroelektrane o kojima govorimo su uglavnom derivacionog tipa i grade se u brdsko – planinskim predelima, koristeći snagu planinskih reka i potoka. Funkcionišu tako što se vodeni tok planinske reke ili potoka pregrađuje branom, pa se od vodozhvata voda stavlja i usmerava kroz cevi (dužine od 2 do 5 km) i sprovodi do mašinske zgrade. Tu se mehanička energija vode pretvara u električnu energiju, a dobijena struja sprovodi dalje u električnu mrežu.

Njihov energetski doprinos je mali, „svega od 2 do 3,5 procenata potreba u energetskom bilansu Srbije na godišnjem nivou“, navodi se u studiji Šumarskog fakulteta u Beogradu. Ipak, ekološka šteta koju nanose je nemerljiva.

Dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu Ratko Ristić naglašava da je Srbija veoma siromašna zemlja po pitanju autohtonih površinskih voda i da izgradnja MHE u tom smislu predstavlja loše rešenje.

„Problemi koji prate izgradnju MHE jesu degradacija i fragmentacija staništa, ugrožavanje kopnenog i vodenog biodiverziteta, isušivanje delova rečnog korita, poremećaj režima podzemnih voda. Takođe, izgradnjom brana za MHE proizvode se kumulativni efekti na zaštićena i strogo zaštićena područja“, navodi on.

Predsednica Ekološkog udruženja „Rzav“ i jedna od predstavnica WWF Adria Nataša Milivojević takođe ukazuje da na svim lokacijama na kojima su izgrađene MHE, podaci govore da postoje izuzetno negativne posledice po životnu sredinu.

„To pokazuju dosadašnji rezultati procene uticaja izgrađenih MHE na životnu sredinu koje je Ekološko udruženje „Rzav“ izvršilo na rekama Vlasini, Jošanici, Prištavici i Gračanici, u saradnji sa Departmanom za biologiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Kragujevcu. Ugrožena su izvorišta za vodosnabdevanja, izvršena je potpuna destrukcija rečnog korita i priobalja. Sečom šumskog pojasa priobalja dolazi do erozije, onemogućavaju se prirodni procesi usporavanja i redistribucije visokih voda, a i umanjuje se sposobnost celog sistema da prihvati veće količine padavina“, objašnjava ona.

Primer su poplave koje su nedavno zadesile Zapadnu Srbiju. Snimak magistralnog puta između Arilja i Ivanjice, koji se pod naletom bujice urušava, bio je tih dana jedan od najpopularnijih na društvenim mrežama. Stručnjaci velikog krivca vide u MHE „Brusnik“, koja je tek u izgradnji i nalazi se nedaleko od pomenute saobraćajnice.

„Hidrauličkim režimom vodotoka, nanesena su stabla drveća koja su se zaustavljala u koritu i izazvala vrloženje, lokalno istaložavanje nanosa i rušenje obale. Ozbiljna hidrološka analiza pre početka izgradnje MHE „Brusnik“, a naročito kada se saobraćajnica pruža dolinom vodotoka, morala je da predvidi eroziono dejstvo vode koje će je ozbiljno ugrožavati. Kosine su nepravilno napravljene i to je bukvalno bilo kao da je isečeno nožem. Voda je potkopavala i razvalila sve“, kaže Milivojević.

Za izgradnju derivacione MHE, dakle, pored stavljanja reke u cev, potrebno je očistiti okolinu od vegetacije, što izaziva problem erozije, ali i narušavanja čitavog ekosistema, uključujući i živi svet u rekama. Propisi koji regulišu izgradnju predviđaju i pravljenje takozvanih ribljih staza, odnosno kaskada kojima ribe mogu da zaobiđu branu, po kojima bi stalno morala da protiče voda, kako bi bilo omogućeno neometano funkcionisanje ribljeg sveta. Međutim, takva pravila u praksi često ostaju zanemarena, naročito leti kad kada dođe do smanjenja proticaja.

„Predviđeno je da samo 10 do 15 procenata vode ide u cevi, a ostatak ribljom stazom, kako bi rečni tok nastavio normalno da teče. Kod nas to nije slučaj u praksi. Najveći deo vode, ako ne i ceo tok, investitori stavljaju u cevi. Kod nekih MHE, na ulazu u riblju stazu se stavljaju daske ili čak betonske pregrade, pa sva voda ide u cevovod, što ne daje nadu za bilo kakav dalji razvoj živog sveta“, objašnjava Nikola Popović.

Prema evidenciji iz 2019. godine, u Srbiji je izgrađeno oko sto MHE, a u planu je da se izgradi ukupno njih 856, u skladu sa Nacionalnim akcionim planom za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora. Ono što predstavlja dodatni problem jeste što se veliki broj njih gradi u zaštićenim područjima prirode. Prema tome, kada govorimo o živom svetu, izgradnja MHE ne predstavlja samo otimanje reka od čoveka, već i od mnogih biljnih i životinjskih vrsta kojima su one prirodno stanište. Tako je, recimo, potočna pastrmka jedna od ugroženih vrsta riba kojima je ovo upravo najveća pretnja, što ističe profesor Biološkog fakulteta u Beogradu Predrag Simonović.

„Kada smo radili istraživanje, ustanovili smo da tamo gde MHE rade, nije bilo ni 10 procenata živog sveta koji bi trebalo tu da bude u normalnim uslovima. Na primer, vode  u kojima žive pastrmke su veoma retke u Srbiji, a mi ih uništavamo upravo stavljanjem reke u cevi. Srbija i Bugarska su najinteresantnije na Balkanu po pitanju raznovrsnosti pastrmke, što je veoma važno za budućnost u smislu očuvanja autohtonog biodiverziteta. Poznato je da je baš taj deo Vlasinskog sliva izuzetno značajano mesto jer se tu susreću Istočni i Zapadni Balkan u faunističkom smislu, gde se nalaze najstarije vrste pastrmki“, objašnjava Simonović.

Životinje koje žive u ekosistemima planinskih potoka i reka u Srbiji,  poput vidre, potočnog raka, vodenog kosa, belouški, vilinih konjica, postaju žrtve uništavanja reka, iako formalno mnoge od njih imaju status zaštićenih vrsta. Programski direktor Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) Mirko Popović ističe da su ovakve vrste javno dobro koje mora biti poštovano.

„Zavod za zaštitu prirode često nema podatke o svim staništima jer nema kapacitet da istraži sve lokacije. Mi smo otkrili, kada je u pitanju MHE „Zvonce“ u Rakiti, da je reč o lokaciji zaštićenih vrsta kao što je potočni rak, koji se nalazi na IUCN Crvenoj listi. Po pravilniku o strogo zaštićenim vrstama Ministarstva životne sredine, njegovo stanište se ne sme uništavati, jer zaštićene vrste jesu javno dobro. One su zaštićene upravo odlukom da se njihovo stanište ni u kom pogledu ne može eksploatisati. Dakle, ako se izgradi MHE na ovakvom staništu, nemoguće je da ono ne bude uništeno“, naglašava on.

Lični interesi i nebriga države

Dok su mnoge razvijene zemlje  još odavno uočile degradirajući uticaj malih hidroelektrana, ali i neznatan energetski doprinos, te uklonile veći deo njih, Srbija trenutno podstiče njihovu izgradnju. Katastar iz 1987. godine, kojim je predviđeno 856 lokacija za igradnju MHE, nije zvanično verifikovan od strane bilo kog državnog organa, a Strategijom razvoja energetike konstatovana je njegova zastarelost i manjkavost. Uprkos najavama da će biti izrađen do kraja 2019. godine, novi katastar, koji bi predstavljao stručnu podlogu za izradu planskih dokumenata, u pogledu predviđanja potencijalnih lokacija za izgradnju malih hidroelektrana, još uvek ne postoji.

Nataša Milivojević najspornijom, ipak, smatra Uredbu o podsticajnim merama.

 „Od 2010. godine, kada su u Srbiji počele da se primenjuju podsticajne mere za proizvođače električne energije koji koriste obnovljive izvore, izgradnja malih hidroelektrana kontinuirano teče. Ugovori o garantovanim otkupu po garantovanim podsticajnim cenama se sklapaju sa proizvođačima električne energije iz MHE na period od 12 godina. Samo u toku 2017. i 2018. godine na račune povlašćenih proizvođača električne energije iz malih hidroelektrana, isplaćeno  je skoro 30 miliona evra, koje građani direktno plaćaju putem računa za struju“, objašnjava Nataša Milivojević.

Nedostatak nadzora nad primenom zakona i propisa, nedovoljno znanja i informisanosti o ovom problemu, ali i korupcija na svim nivoima, predstavljaju veliki kamen spoticanja. U takvim okolnostima, pored meštana i aktivista, u borbu protiv MHE upustili su se i drugi akteri, kao što su nevladine organizacije, koji su počeli da pokreću postupke i ulažu žalbe koje se odnose na ispravnost izdatih dozvola za izgradnju.

„Problem je što izostaje monitornig i nadzor u postupku izgradnje. Ne kontroliše se kako investitor kasnije gradi i poštuje te uslove. RERI je pre nekih 20 dana uputio zahtev da Ministarstvo građevine hitno reaguje i poništi odluku opštinskog organa za izdavanje dozvole. Ministarstvo se uošte nije oglasilo. Procedure su takve da postoji rok od 60 dana u kome čekamo da se ono oglasi, šaljemo urgenciju, pa tužbu Upravnom sudu, pa čekamo njegovu odluku… Postoji prostor u našim propisima da se jednostavno nadležni organi prave mrtvi i to tako prolazi“, objašnjava Mirko Popović.

Primer u kome je pod pritiskom Ministarstvo građevine odreagovalo i oduzelo dozvolu, jeste MHE „Ročnjak“ kod Užica. Reč je o izgradnji koja u tom trenutku još nije započeta i za koju je bilo potrebno ponovo pokrenuti postupak za dobijanje dozvole, pa se zato postavlja pitanje – šta se dešava sa malim hidroelektranama koje su u odmakloj fazi izgradnje?

Izvor: CINS

Odbrana prirode i života

Pre nekoliko dana proglašena je pobeda meštana Stare planine u borbi protiv investitora, a prostornim planom grada Pirota predviđena zabrana gradnje MHE u narednih 15 godina. To je epilog priče o borbi stanovnika sela Stare planine i raznih aktivista, koji više od tri godine protestima, ali i fizičkim obračunima, brane svoje pravo na reke i život pored njih.

Tako se sinergija lokalnog stanovništva, aktivista, stručnjaka i organizacija koje se bave zaštitom životne sredine, pokazala kao imperativ u borbi protiv uništavanja prirode.

„Lokalni aktivizam je izuzetno važan. Ako lokalna zajednica ne pokaže da joj je stalo, onda će teško da reaguje neko sa strane. Ono što bi moglo biti problem je kada ljudi iz tog aktivizma osete sam protest nekim svojim ekskluzivnim pravom iz koga bi neki drugi akteri trebalo da budu isključeni. Tu je potrebno da se različite intersne grupe prepoznaju da rade istu stvar. Treba da prepoznamo da su korumpirane vlasti i pohotni investitori naši najveći neprijatelji, a ne mi jedni drugima“, ističe Mirko Popović, navodeći selo Topli Dol kao primer gde je ta saradnja i ostvarena.

„Tamo ima nekih tridesetak meštana koji nisu dozvoljavali političarima da se umešuju i nikom da ih posvađa. Uspeli su da iskoriste dobru energiju drugih aktivističkih grupa, ekspertsku pomoć organizacija i uspeli su da odbrane svoje selo. Ali, tu se proces ne završava, vi ćete moći da sprečite telima investitora da uđe, a onda na scenu stupaju oganizacije koje se bave pravom i uticajem na donošenje planova i odluka i onda se ta borba produbljuje“.

Marko Vujić iz Centra za ekološku politiku Fakulteta političkih nauka u Beogradu aktivizam takođe vidi kao važan element u ovoj brobi.

„Građanski aktivizam je poslednja i najefikasnija brana malog čoveka, pred nadiranjem krupnog kapitala, korporativističke invazije i dehumanizovanog idolopoklonstva profitu. Ohrabrujuće je da ovakav ekološki ektivizam, posebno kada je jasno konkretizovan na lokalnom nivou, može dati vidljive rezultate. Skorašnja situacija borbe stanovnika podnožja Stare planine protiv MHE i njihova doslednost tome, zaista predstavlja tračak nade da se ipak možemo osvestiti, makar i onda kada nam voda dođe do samog vrata. Od vitalnog značaja je shvatiti da nije kasno za preobražaj, ako se krene odmah“, ističe on.

Pored višedecenijskog problema nebrige o vodama, o čemu je Oblakoder već pisao, izgradnja MHE nametnula se kao nov izazov koji zahteva akciju, ne samo onih koji su direktno ugroženi, već čitavog društva. Informisanost i osvešćivanje ljudi, davanje prostora aktivistima i ekološkim organizacijama, ali i pritisak na institucije da blagovremeno reaguju i poštuju zakone, biće nužni elementi ukoliko ne želimo da postanemo ekološke izbeglice ili da litar vode plaćamo skuplje od benzina. 

Članak Male hidorelektrane: Zlo koje nije nužno se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Koliko smo (ne)svesni gorenavedenih reči, govori niz nepromišljenih akcija koje svakim danom ostavljaju sve manje prostora zelenim. Dok se, čini se, navikavamo na boju vazduha i sivilo betona koje nas sve više okružuje, u Srbiji ipak postoje zeleni ambasadori koji svojim zalaganjem i delovanjem uspevaju da sačuvaju našu životnu sredinu.

Iva Marković, koja se već 20 godina bavi aktivizmom u oblasti zaštite životne sredine, je izgrađena kao aktivistkinja, a ujedno je i pobornica preplitanja tema koje se tiču ekologije i zaštite životne sredine sa drugim važnim društvenim temama, jer ih, kako navodi, odvojene ne smemo sagledavati. Ona se zalaže i za ravnopravnost i jednakost, socijalnu pravdu, feminizam i održivost. Studirala je pejzažnu arhitekturu i filozofiju, pa tako ceo njen život predstavlja medijaciju između dve suprotne strane, između razumevanja sveta sa prirodnog i humanističkog stanovišta – čijom se sintezom rađaju efikasne stvari. Nakon osmogodišnje participacije u Zelenoj omladini Srbije, odlučuje da svoje mesto ustupi mlađima, za koje kaže da igraju ključnu ulogu u lancu pozitivne promene. Ipak, njeno zalaganje seže i do međunarodnih udruženja, poput Federacije evropskih mladih zelenih i organizacije za političku ekologiju – Polekol.

Zajednica, usmerenost i razumevanje, neki su od ključnih pojmova koje Iva ističe kao neophodne u uspešnoj borbi za očuvanje sveta oko nas.

Na koji način populacija Srbije treba da se društveno reorganizuje kako bi postala ekološki svesnija i delotvornija?

Iva Marković: Postoji više nivoa na kojima treba ravnomerno da se radi, a ja sam lično zagovornica sistemskih rešenja. Dosta divnih ljudi očekuje puno od  promena na individualnom nivou, koje se ostvaruju štednjom lične potrošnje vode ili struje, upotrebom cegera umesto plastičnih kesa, izbegavanjem privatnih automobila… To je sve u redu, i ima odličnu poentu koliko u štednji, još više u širenju svesti. Međutim, do prepreke se dolazi vrlo brzo kada ti individualni napori nisu sistemski podržani ,i u tom slučaju, oni ne mogu davati rezultate. Politička volja je neophodna, ako se osnuje neki program, na primer za energetsku efikasnost – država bi sistemski narednih 15 godina morala da se bavi tom temom, dok ne dođe do željenih rezultata. Nažalost, kod nas većina ideja ne traje duže od jednog mandata. Ekologija nije prioritet, uvek postoji nešto hitnije i preče, uvek praćeno izgovorom da nema para – što samo delimično jeste istina, a zapravo ukazuje na veći problem – nedostatak strateške posvećenosti. Treba ozbiljnije uzimati duže vremenske horizonte u strategijama, a politika treba da se brine kakve će uslove za život imati i ove i buduće generacije.

Koji je najveći neprijatelj ekološkog aktivizma i razvitka svesti o životnoj sredini u Srbiji? Kako možemo da se suočimo sa njima?

Problemi koji se tiču aktivizma za zaštitu životne sredine nalaze se i unutra i spolja. Jedan unutrašnji bio bi obeshrabrujuća atomizacija, gde je svaki pokret orijentisan na partikularno dobro koje se štiti i na jedan svoj problem. Mislim da se jačina pokreta gradi saradnjom i savezima. Kad već imamo i toliko problema i toliko inicijativa, mislim da treba težiti ka solidarnosti, koja bi donela mnoge dobrobiti i ojačala našu poziciju i to se u nekoliko navrata već dešava. Odziv javnosti je jači i otvara vrata u politički mejnstrim poput nekih drugih pitanja, ekologija prestaje da bude jedna sporedna tema o kojoj se radi reda govori tek kada izbije neki incident. Spoljni uslovi su takvi da se borite protiv vetrenjača, a na raspolaganju vam je jako malo sredstava i mogućnosti. Ne ulaže se dovoljno, organizacije su zaista opterećene projektnim načinom rada koji je nezgodan po mnogo osnova, a alternativa vam je nestabilnost i marginalizacija. Mnogo prostora ima za ulaganje u ekološke i ekološki senzibilisane strategije i planove i na kraju – ili početku, u kadrove koji mogu da iznesu ogroman posao pravedne tranformacije ka održivosti, a kojih u srbiji ima još uvek premalo. Rešenje je dakle, solidarnost postojećih aktivista i izgradnja novih ljudi sa još kvalitetnijim kompetencijama od nas preteklih iz prošlog veka.

Da li na pitanje očuvanja životne sredine treba više da se odnosimo kao na političko pitanje ili kao na pitanje koje se tiče svih građana, nezavisno od godišta, roda, interesovanja ili obrazovanja – ili se ipak ključ aktivizma nalazi u balansu?

Mislim da treba ciljati sinergiju, ili barem da jedno proizilazi iz drugog. Partijska politika mora da sluša građansku. Brojnim inicijativama treba više prostora da prikažu ekološke probleme sa kojima se svakodnevno suočavamo, a sledeći korak je mogućnost da isti koji su ukazali na problem postanu aktivni deo borbe za rešenje. Ako je to u okviru direktnih akcija, zagovaranja, partijske, parlamentarne ili vanparlamentarne politike, to je sve za ljude i sve je okej dokle god nije greenwashing, nego proističe iz stvarnih potreba za zaštitom životne sredine ili zaštitom prirode, ima svoj legitimitet u društvu i nosi odgovornost.

Na koji način je aktivizam uticao na tok izgradnji MHE na teritoriji Srbije?

Aktivizam protiv MHE je, nadam se, uticao na to da se ceo proces izgradnje malo uspori. Ponegde je, u lokalnim samoupravama, jedinstvena lokalna zajednica fizički sprečavala izgradnju, a ovih dana imamo i najavu da će se u opštini Pirot uvojiti novi Prostorni plan bez lokacija za MHE. To se izvesno ne bi desilo da nije bilo aktivizma i otpora. Sa druge strane, kada pogledamo celu Srbiju, i dalje investitori mogu dobiti dozvole za gradnju tamo gde ona nije dobrodošla, jer narušava prirodna dobra i dovodi u pitanje iole podnošljivu budućnost za loklano stanovništvo. Ova borba nije gotova – ima još frontova, još opština na kojima moramo da se borimo za prirodu i pravo ljudi na vodu. Niko od investitora ne bi smeo da svoje interese sprovodi po svaku cenu.

Mini-hidroelektrane nisu ekonomične, niti praktične. Daju malu količinu struje, apsolutno zanemarljivu kada se uporedi sa količinom štete koju proizvedu. Povrh svega, naša država ih časti subvencijama i garantuje otkup struje po povlašćenoj ceni. Kada su iscrpeli sva druga sredstva, naučne dokaze i pravne lekove, ova nepravda i besmisao su toliko pogodili ljude da su svojim telima, direktnim otporom sprečavali uništavanje prirode, što je zaista poslednja linija odbrane. Kada telima morate nešto da branite što je morala da brani sama država, to znači da su podbacili svi institucionalni servisi. Iako iskustvo tog tipa jeste dobra škola za aktivizam, treba izbegavati da do njega dođe, a svaki plan koji se donosi, mora se doneti u dogovoru sa lokalnom zajednicom. Aktivizam dobro utiče čak i na korumpirane institucije, jer uprkos generalnom utisku o nefukcionalnosti, tamo uvek postoji jedna kritična manjina koja časno i profesionalno radi svoj posao, ili čak praktikuje kritičko mišljenje. Nalazimo se u sistemu koji nagrađuje nefer kompeticiju i klijentelizam i kada postoje ljudi koji se van institucija bore za dobre stvari, tim ljudima koji su manjini u institucijama je lakše da sačuvaju svoj kredibilitet i ostanu na dobroj strani istorije.

Svaka inicijativa ili pokret ima za cilj da revolucionarno potrese određena društvena pitanja i na taj način im donese korenitu promenu – koliko je ekološki aktivizam mladih u Srbiji blizu donošenja korenitih promena na polju lokalnih ekoloških pretnji?

Nalazimo se na samom početku korenitih promena koje će zahtevati korenita rešenja. Mislim da je dobro što mladi više prate globalne tendencije, nego što su to radile prethodne generacije. Mladi su već dosta toga promenili u svetu, pogledajmo samo koliko su doprineli klimatskom pokretu širom sveta, moram biti optimistična prema njima. Nije im lako, i sami znamo da mladi ne uživaju neki povoljan položaj u društvu, a još kada se bave temama od „perifernog“ značaja, prostor za njih ostaje još manji. Ipak, čvrsto verujem da će vremenom i smenom generacija taj odnos biti promenjen na bolje i da ćemo ubrzo zahvaljujući mladima živeti neku novu normalu koja uključuje krozsektorsku ekološku svest. Koliko brzo će se to odviti zavisi, ipak, od saradnje svih generacija.

Koliko je aktivizam, u vidu podizanja svesti o ekološkom aktivizmu, bitan?

Podizanje svesti o životnoj sredini kod mladih je ključno, to jedan prosvetiteljski posao ne samo deljenja znanja i informacija, nego i inspirisanja i motivacije za akciju, za delovanje. Ja sam godinama radila u omladinskim organizacijama, na primer u Zelenoj omladini Srbije gde nam je bilo najvažnije da pomognemo i podržimo ljude da izgrade svoju svest i sagledaju širu sliku „zelenih“ problema. Sećam se koliko god bio uspešan seminar ili predavanje, najponosnija bih bila kada nekog podstaknemo na delo, kada u nekom prepoznam nepobedivo seme koje će ga uvek terati da razmišlja drugačije – da povezuje ljude, ekonomiju, arhitekturu, i prirodu, ekologiju, klimatske promene, poljoprivredu… u neraskidive odnose. Zahvalna sam svim ljudima koji rade na širenju svesti, bilo ovako spontano, na društvenim mrežama, u svom bliskom okruženju, bilo onima kojima je to posao. Baš imam veliko poštovanje za taj trud, svi ćemo kad – tad zavisiti od toga koliko su oni uspeli da dopru do mladih danas.

Da li je prisutnost ekološkog aktivizma u Srbiji dovoljna, u poređenju sa brojem ekoloških problema sa kojima se suočavamo?

Ni blizu nije dovoljna, no ne radi se o linearnom, kvantitativnom poređenju. Problemi se samo gomilaju i komplikuju sa novima, previše ih je, oni međusobno interreaguju, socijalni sa prirodnim, globalni sa lokalnim, energetika sa meteorologijom, a mi smo nedovoljno povezani i naši odgovori su jednodimenzionalni. Ljudi su zaista vredni, ali ih je malo, znanja imamo, ali nam možda manjka socijalnih i političkih veština bez kojih se stvari neće pomaći sa mrtve tačke.  Problemi životne sredine nisu samo tehnički, naučni, inženjerski ili biološki, pa takva ne mogu biti ni rešenja. Mislim da se i sa ovom prisutnošću i brojem ljudi može učiniti dosta ako bi postojao viši nivo organizacije ili, makar, koordinacije i raznovrsniji, multidisciplinarni pristup u aktivizmu za zaštitu životne sredine.

Članak Životna sredina i njeni zaštitnici – intervju sa Ivom Marković se pojavljuje prvo na Oblakoder.