Prvi put kad sam poželeo da slušam njegovu muziku, razlog nisu bili spotovi, koji jesu u početku privlačili pažnju zbog prozivki i fora (ali o tome kasnije), već lažni omoti za album The Marshall Mathers LP. Kažem lažni, jer do mene je taj album došao u eri dok su se još uvek prodavali diskovi ispred SKC-a, a tad se neretko dešavalo da na prednjoj štampanoj strani ne stoji uopšte zvaničan omot albuma. Ovde, na primer, nije stajala slika naslovnog Maršala kako sedi ispred svoje kuće, već montirana slika golog Eminema koji, tamo gde mu je polni organ, drži upaljeni dinamit.

Petnaestogodišnjem meni, kom hip-hop nije bio ni u top tri omiljena muzička žanra, u tom trenutku je to bila najbolja fora ikad i savršeno je oslikavala sve ono što je za mene predstavljao Eminem, a to je ludak koji svaki čas može da eksplodira.

Iako smo bili hiljadama kilometara i nekoliko svetlosnih godina udaljeni od Amerike, mi klinci koji nismo slušali rep bili smo ujedinjeni u ideji oko ovog repera, isto kao i neki drugi klinci sa ondašnjeg kontinenta koji ga nisu slušali iz drugih, da kažemo rasnih, razloga. I za nas i za njih, ovaj lik je probao da liriku, muziku, matrice, prevede na neke teme koje nisu bile samo okršaji bandi i blok partiji na koje nikad ne bismo ni bili pozvani. Radio je ono što beli ljudi rade uspešno vekovima unazad – svađao se, ogovarao, prozivao, a pritom se trudio da zamaže oči svima prevarom, što je u ovom slušaju bilo izmišljanje lika kom je dao reči i scenario.

Maršal Meters je bio običan trailer trash tip sa gomilom daddy i mommy issues, kao i devojkom koju je, kao u nekoj narodnoj pesmi, voleo da mrzi, i pravo je čudo kako nije postao deo crne hronike u tim najranijim danima. Spasila ga je, pogađate, muzika. Repovanje i trud se isplatio, izdigao se iz siromašnog kraja, i mic po mic, demo po demo, stigao je do Dr. Drea, koji je odlepio kad je čuo njegove rime i stil. Naravno, problem je odmah bila boja kože, jer se pojavilo pitanje kako se, jelte, jedan belac drznuo da bude uspešan u muzičkom žanru gde su sve crnci. Svi su mislili da je Dre lud što se bavi belim klinjom, čak ga je i Em pitao da li je on okej sa svim tim. Dre je, kao jedan veliki vizionar i muzičar, rekao da ga zabole i da može da bude ružičast što se njega tiče.

Otud će ga stalno pratiti ta (idiotska, ali ajde) konekcija sa Elvisom. Čak će neko probati da mu nadene i taj nadimak Elvis hip-hopa (kao da Beastie Boys pre njega nisu postojali, ali ajde još jednom). Ako ne razumete, Elvis je bio taj beli dečak koji je oteo crnačku igračku i postao duplo popularniji nego što su oni ikad bili.

Ta prva faza karijere je stvarno bila nešto posebno. Ređali su se albumi (The Slim Shady LP, The Marshall Mathers LP, The Eminem Show), praćeni hitovima u kojima nam je predstavio svog alter ega – Slim Šejdija. Kao kakav dečak pušten sa lanca, Slim Šejdi je bio Eminemov izgovor da, kao na terapiji, sve svoje najcrnje i najmučnije traume izbaci napolje. Sve one iz privatnog života koji su mu se na ovaj ili onaj način zamerili je pobio. Naravno, to je onaj drugi kontroverzni sloj o kom se pričalo i pisalo. Prvi su bili svi ti silni selebritiji koje je pljucnuo i isprozivao i sa kojima se mirio kako je slava postajala sve veća, a on je shvatao da ne može baš toliko da laje ako misli da bude uspešan.

Redom su išli Kristina Agilera, Britni, a kasnije je i Maraju Keri kačio (iako je pričao da su bili u vezi, što je ona uvek negirala), ali i tipove poput Mobija, Merilina Mensona, Freda Dursta. Sa svima trojicom se kasnije mirio, sarađivao, svirao. Kako su se albumi pomerali, on bi nalazio novog suparnika kog bi rastrzao u svojim prozivkama.

Međutim, pesme poput My name is, ili The Real Slim Shady, ili Without me, su bile publicity stunt, poludečije zezalice i, realno, materijal zbog kog je on dospevao na prve strane tračerskih novina i portala. Danas ne bi bio to što jeste da nije umeo da se odmakne od tog svog lika, zbog čega je uspevao da pravi velike pesme i bengere koji i u 2024. godini zvuče sveže kao da su juče izašli.

Jedna pesma je potpuno slučajno ušla u svakodnevni rečnik mimo muzike. Danas, kad kažete da ste Stan nekog umetnika, to znači da vaša ljubav prema njemu prevazilazi običnu i da blago poprima obrise zavisnosti. Stan kao reč je nastala upravo zbog one njegove kultne pesme o fanu koji je shvatio sve previše ozbiljno i lično i koji je ubio sebe i devojku jer je počeo da ludi. Pesma je gurnula u orbitu i tad anonimnu Dido, koja je nekoliko godina kasnije zbog svog anemičnog pop zvuka ispala iz iste te orbite. Ipak, taj kombo sa ženskim vokalom na tu njegovu white trash neobuzdanu grubost i siktanje je uvek bio sjajno ukomponovan.

Rekao bih sad, u novijem delu karijere, ali i od tog vremena je prošlo skoro 15 godina (a ja baš i ne pratim šta je sve za to vreme on radio), istakao bih saradnju sa još jednom pevačicom – Love the way you lie. Rijana kao to pop božanstvo, i ovaj dripac koji vrišti pored nje, napravili su pop evergrin, za koji me ni onda, ni danas nije bio blam da kažem da volim da ga pustim sam za sebe, bez da čekam da mi slučajno naleti na radiju.

Ipak, ako moram jednu njegovu pesmu da istaknem i pošaljem u bocu za neka kasnija pokolenja, onda je to Lose yourself jer, rečnikom fudbalera koji zna da bekne 4 i po rečenice, ostaje žal što se Em nije više družio sa gitarama, budući da je ovom njegovom klinački besnom vokalu gitarska podrška odično stajala. Sam tekst je kultan, i prati radnju filma 8 mile, njegov fejk biopic, a mamine špagete koje su završile na duksu u prvim stihovima pesme, postale su i ime restorana koji je otvorio nekih 15-ak godina kasnije. No zezofon.

Tu negde sa Lose yourself prestajem da budno pratim šta radi. Nije me jednostavno interesovalo više, a i dovoljno je od mene dobio. Da je velika pop kulturna ikona, ne želim da poreknem, ali postalo je dosadno to njegovo stalno vraćanje na staro, želja da se pljune po svemu što dolazi i svemu novom, ma koliko ono bilo vredno pljuvanja, a jeste vredno. U njegovim 40-im je više delovao kao u onom Simpsons mimu starac koji se dere na oblak. Upitan je, naravno, bio i izgled sa bradom sa kojim je delovao više kao sex offender.

Otud je ubio Slim Šejdija na poslednjem albumu, i na to je zakasnio nekoliko godina. Videćemo da li će ga povampiriti. Na poslednjem albumu je uspeo, malo pre svih, da dokači i P Didija, pa se sad taj stih vrti zakasnelo, kad se ovom spremaju godine robije.

„I’m like a R-A-P-E-R/ Got so many S-As (S-As), S-As/ Wait, he didn’t just spell the word, ‘Rapper’ and leave out a P, did he?

Da li želim da čujem šta novo sprema? Pa i ne baš. Jer sumnjam da smo na istim talasnim dužinama, tj. da on sad meni na pragu 40-ih može da pruži onu satisfakciju kao pre 20 i nešto više godina sa dinamitom umesto piše.

Ipak, ako bismo morali da merimo, njegov najveći uspeh, odnosno razlog zašto traje i zašto je došao do tog mesta na kom je, je to što nikad nije glumio crnca. Nije bio tip koji nosi trenerke i čalmu oko glave samo zato da bi dobio dozvolu da izgovori the N word. On je prilično svestan svog porekla, rase i načina života, i kao takav je rešio da svoj talenat za liriku i muziku prevede i proširi. I otud ta količina ljudi koja ga je poštovala, volela i slušala. Fejk koncept u kom bi on bio još jedan crnac koji nije crn bi propao nakon dva albuma.

Bio je to što jeste i dao je iz svog sveta jednu vrstu umetnosti, a to je ono što su imali svi velikani priče, bez obzira na to koje su muzičke potkovanosti ili žanra bili. I to je ono zbog čega će se njegovo ime pominjati uvek. Dobro, i zbog miliona prodatih ploča i fore na račun Kristine Agilere, ajde i to.

P.S. Je l’ ste vi znali šta ime Eminem znači? Kao M.M, njegovi inicijali. EM en’ EM. Eto, čovek se uči i 25 godina kasnije. 

Članak Zašto (ne) volimo Eminema se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Osam milja je izašao iste godine kad i prvi deo Rejmijevog Spajdermena, koji sam sa nestrpljenjem čekao. Ali nekako je to i imalo više smisla. Ponavljam, imao sam samo jedanaest godina, logično je da sam jedva čekao da vidim igrani film o jednom od omiljenih superheroja. Ali eto, jednako sam jedva čekao da gledam i film smešten u najsiromašniji deo Detroita, za koji sam žanrovski, tematski i na svaki drugi način, bio očigledno premlad.

Ne znam sa čime bih tačno uporedio to iščekivanje i opsesiju Eminemom, ali pretpostavljam da je to bio moj prvi sustret sa fandomom. Sećam se da je Bravo magazin imao rubriku u kojoj su se, kroz slike, prepričavali aktuelni filmovi. I prepričanu verziju Osam milja sam znao napamet. Svaku rečenicu, svaki izdvojeni kadar. Nije me bilo briga za spojlere, nisam tada ni znao šta su spojleri. Samo sam hteo da saznam što više o filmu i to što pre.

Sećam se i da sam trampio igricu za Soni kec za saundtrek iz filma sa drugom iz odeljenja. Toliko sam opsednut bio. Znate kada bih sada trampio neku video igru za neki album? Ako uopšte može da se smatra olakšavajućom okonošću, oba diska su bila piratska. Zatim smo sedeli na klupi u školskom dvorištu, držeći novostečene diskove u rukama. Ja sam iščitavao nazive pesama, pokušavajući da otkrijem šta bi mogle da znače, da li mogu nešto više da otkriju o filmu. Kroz spisak pesama je sa mnom prolazio jedan drugi drugar, koji je takođe imao album, ali je odbio da ga trampi. Govorio mi je koje sve pesme zna napamet. Dečko koji uopšte nije znao engleski, navodno je sve pesme znao napamet. To samo pokazuje koliko nam je Eminem bio važan.

Pamtim i prilog sa MTV-a, o premijeri filma Osam milja na Univerzitetu u Mičigenu. Oko 1.500 studenata našlo se među prvim ljudima u svetu koji su pogledali film. A kada je krenula odjavna špica, praćena uvodnim taktovima Lose Yourself, odjednom se uzdiglo platno, a na maloj sceni se pojavio Eminem sa njegovom D12 ekipom. Stampedo studenata koji su samo sekund ranije sedeli u stolicama, stuštio se ka bini. Posle koncerta, MTV je intervjuisao studente u ekstazi, duploj ekstazi, izazvanoj samim filmom, a potom i nastupom iznenađenja. I svi imali da kažu samo jednu stvar.

„Ovo je najbolji film na svetu!”

Evo, i dan-danas kada gledam snimak se naježim.

Priznajem, danima sam maštao da će se tako nešto dogoditi i u nekom niškom bioskopu, ali sam se ubrzo pomirio da te ideje zaista treba ostaviti u folderu puke fantazije. Mada se ne bih žalio i da su nam samo poslali nekog Eminemovog dopelgangera. Ionako su kružile glasine da postoji jedan tip koji se umesto njega pojavljuje na događajima. Ta glasina je bila samo neznatno manje popularna od one da se Merlin Menson podvrgao operaciji kako bi oralno zadovoljavao samog sebe.

A onda sam konačno odgledao film. Nisam ga gledao u bioskopu, već sa kasete koja je, naravno, bila piratska, tako da nisam čekao previše. I prosto, kao i većina ljudi iz mog razreda, škole i okruženja – bio sam raspamećen. Potpuno fasciniran nekakvim čudnim prizorima i predelima koje pre toga nisam video na filmu, niti sam znao da želim da ih vidim, a pritom ne mislim na scenu seksa između Džimija Rebita (Eminem) i Aleks (Britani Marfi). Odjednom mi se više nije išlo u Njujork na Medison Skver Garden, niti u Stejples Centar u Los Anđelesu na utakmicu Lejkersa. Išlo mi se u Detroit, da se zarđalim kolima koja se stalno kvare vozim sumornim ulicama, idem na rep betl u Šelter i izlazim sa drugarima u Čin-Tiki.

Hteo sam da pišem rime na dlanu, i pisao sam, jer su svi tada pisali rime. A onda sam shvatio da je dlan loše mesto za rime, naročito ako su loše, jer ih svako može videti, pa sam ih brzo brisao. Pantalone sam spuštao još više, otkrivao čari vožnje gradskim prevozom i trudio se da ubedim roditelje da je sasvim okej obući duks i preko njega duks, a umesto jakne još jedan duks. A moj stav da je i rep prava muzika dobio je čelični argument: „Pa, tata, čovek je dobio Oskara za Lose Yourself. Šta hoćeš više? Bukvalno je Mocart našeg vremena”.

I od tada je prošlo dvadeset godina. Da, dve decenije. Priča o filmu Osam milja zapravo spada u kategoriju back in my days priča kojih, kako vreme prolazi, ima sve više. I svašta se za tih dvadeset godina promenilo. Sam Eminem se promenio. Više nema farbanu kosu, ima čak i bradu i nosi uže pantalone od mene. Eminema sam, neminovno, počeo da slušam manje, ali ne mogu da kažem da sam u potpunosti prestao. U međuvremenu sam i sam naučio napamet, ne baš sve kao moj ortak iz razreda, ali većinu pesama sa saundtreka.

Iako sam vezu s Eminemom održavao muzički, nisam se nešto mnogo vraćao samom filmu, barem ne u poslednjih 15 godina. Još uvek sam se sećao ključnih kadrova, mahom zahvaljujući spotu za Oskarom nagrađenu numeru, ali mi je sama radnja bila maglovita. A ovaj jubilej bio je savršen povod da se vratim omiljenoj saobraćajnici i gradu koji sam, pre dvadeset godina, zamišljao kao idealnu destinaciju za godišnji odmor četvoročlane porodice.

Za razliku od prvog gledanja, ovoga puta sam bio svestan da Osam milja nije biopik. To jeste film koji je delimično inpsirisan događajima iz Eminemovog života. „Ne glumim samog sebe u filmu”, izjavio je Eminem u intervjuu za magazin Roling Stoun 2002. godine. „Postoje sličnosti, zato što sam seo sa scenaristom Skotom Silverom i ispričao mu priče iz mog života koje su potom iskorišćene za film, neke baš onako kako su se odigrale, a neke malo izmenjene.”

Stoga, šta se od detalja iz filma Osam milja može smatrati faktografijom suštinski nije ni važno. Jer, iako film ne predstavlja Eminemovu ekranizovanu biografiju, svakako dobro predstavlja njegov mit o uspehu u oblasti, u ovom slučaju muzici, u kojoj, barem u tom trenutku, 1995. godine, za njega nije bilo mesta. Sam naziv Osam milja odnosi se na put koji razdvaja siromašan deo Detroita od bogatog i pretežno belog predgrađa. Eminem glumi Džimija Rebita Smita koji pokušava da postane reper.

I glumi ga dobro, verovatno radeći tačno ono što je reditelj Kurtis Hanson od njega i tražio da radi. U Rebitu ne vidimo nikakvu zabavnu verziju Eminema, nema ni traga Slim Šejdija. Verovatno zato što sam Rebit, tokom čitavog trajanja filma, ne dobije nijedan razlog da bude srećan. Rep karijera mu ne ide baš onako kako je planirao, radi slabo plaćeni posao u fabrici koji mrzi, nema auto, nema stan, raskinuo je s devojkom i vratio se da živi sa mlađom sestrom, mamom i njenim novim dečkom, tipom koji je jedva stariji od njega, u kamp prikolici. Kao da sve što mu se dešava u životu služi samo kako bi ga podsećalo zašto ne treba da bude srećan. Čitava dinamika porodičnog odnosa najbolje se sumira u dijalogu koji Rebit i njegova mama Stefani (Kim Bejsindžer) vode navaljeni na haubi automobila koji mu je ona poklonila, ne otkrivši mu pritom da nije u voznom stanju.

„Jesi osvojila pare na Bingu?”, pita je Rebit.

„Jesi ti snimio tvoju demo traku?”, odgovara mama.

Prirodno, Eminem najviše briljira u delovima koji uključuju bilo kakvo repovanje, a repovanja ima dosta. U Osam milja se repuje svuda, stalno, na svakom koraku. Od napuštene garaže, pa do sastanka kućnog saveta. Rep ne poznaje ni vreme, ni mesto, i sve što je važno jeste da imate jednog tipa s naočarima koji će u pozadini da bitboksuje i da u jednom minutu odrepujete sve što vas muči ili što imate protiv osobe s kojom se svađate. Zapravo mi je fascinatno koji su sve društveni sporovi mogli da se reše prostim rep betlom. Da sam to znao, kako sam bio jedini u porodici koji je pisao rime, mogao sam da dobijem svoju sobu mnogo ranije. Šta sobu, dobio bih auto u jedanaestoj godini.

Iako je Osam milja Eminemu poslužio da još jednom dokaže da ima pokriće za sve teme o kojima je ikada pisao stihove, čini mi se da je filmom pokušao i da se odbrani od napada glasnih kritičara, pa i tužilaca, koji su ga pratili od samog početka karijere. Eminemu su se zamerale mnoge stvari, ali poseban problem predstavljali su homofobični tekstovi, kao i rime u kojima, vrlo slikovito, govori o posedovanju i korišćenju vatrenog oružja. Međutim, u filmu, Rebit ne samo što se, kroz rep betl, naravno, Ikszibitu iznakrši majke zbog homofobičnih rima usmerenih ka jednom od kolega iz fabrike, nego se protivi i oružju. Iako u filmu ima dosta tuča, krajnje nepotrebnih, koje neretko izazove sam Rebit, nikada ga ne vidimo sa pištoljem u rukama. Čak i kada, tokom jedne od besmislenijih tuča usred bela dana, njegov ortak Čedar izvadi pištolj, svi ga smiruju i govore mu da skloni oružje, što Čedar i uradi, ali na kraju stigne sam sebe da upuca u nogu. Poruka filma: ako glumite gangstera, najpre možete da naudite samom sebi, tako da, ako je već sukob neizbežan, držite se viktorijanskih pravila boksovanja.

I bez pištolja i homofobičnih izjava, sve rep sekvence u filmu su maestralne. Uostalom, to je i bio razlog zbog kojeg smo pre 20 godina svi pohrlili da gledamo Osam milja. Ostatak radnje možda nismo ni mogli da razumemo lepo, ali ono zbog čega smo došli u bioskop ili uzeli kasetu iz video kluba, bile su scene betlova u kojima naš omiljeni reper objašnava stvari. Iako se Eminemov rad na scenariju sveo na samo jedan sastanak sa Skotom Silverom, reper je aktivno učestvovao u pisanju svih rima. Reditelj Kurtis Hanson otkrio je da nijedan stih nije bio u originalnoj verziji scenarija, već je Eminemov posao bio da to sve upakuje. „Prolazili smo zajedno kroz materijal i ja bih mu rekao šta bi svaki od rep betlova trebalo da znači za priču, koja je tema u pitanju. I on bi otišao i napisao sve rime”, izjavio je Hanson za Gardijan.

I zaista, finalni rep betl, u kojem Rebit u tri runde razvaljuje svakog iz Free World ekipe, sve dok ne pošalje kući i Entoni Mekijevog Papa Doka, verovatno je jedna od najboljih scena iz muzičkih biopika. Ili je svakako jedna od najuzbudljivijih scena Entonija Mekija, kome je ovo bila prva filmska uloga, a tip se čak našao u poslednjoj bici sa Avendžersima. Ništa mu ne znači što je pobedio Tanosa i postao novi Kapetan Amerika, jer će zauvek biti zapamćen kao tip koga je Eminem poslao na popravni.

Nakon Osam milja usledili su brojni rep filmovi. Prvo je 50 Cent imao Get Rich or Die Tryin, pa je NWA ekipa imala Straight Outta Compton, ali ne mogu da kažem da sam sa istim entuzijazmom pratio njihove priče. Možda jer nikada nisam bio toliki fan 50 Centa i NWA koliki sam bio, i verovatno ostao, Eminema. Jer, iako Osam milja nije film o Eminemu, svakako je Eminemov film. Film koji je prošao sjajno na blagajnama, zaradivši više od 242 miliona dolara i koji je belom reperu iz Detroita doneo Oskara za najbolju originalnu numeru, a fanovima pregršt sjajnih rep betl scena i saundtrek koji ćemo svi znati napamet, makar, eto, i ne znali engleski. Ako tako sagledamo, Osam milja je dobar film, jer je baš ono što treba da bude – Eminemov film.

Eminemov menadžer Pol Rozenberg (onaj tip što stalno nešto priča u skitovima na svakom od albuma), koji je takođe bio producent filma, izjavio je za portal Vibe da su, pre Kurtisa Hansona, postojale šanse da film režiraju Kventin Tarantino ili Deni Bojl. Međutim, Tarantino je morao da snima Kill Bill, a Bojl i Eminem prosto nisu kliknuli. I možemo večno da se pitamo kako bi film izgledao je režirao neko od njih dvojice. Svakako bi bio drugačiji, ali ne znam da li bi nužno bio i bolji.

Već neko vreme preko aplikacije Letterboxd beležim filmove koje sam gledao. Dajem ocene od jedan do pet, a ako mi se film jako dopadne, stavim i srce. Međutim, za Osam milja nisam mogao da dam ocenu, jer mislim da ne bi bilo fer. Jer danas, u 31. godini, imam svašta da kažem. Ali jedini realan način da ocenim ovaj film bio bi da se vremeplovom vratim u 2002. godinu, podmladim se za dvadeset godina, i ponovo ga pogledam sa one iste piratske kasete iz video kluba.

Samo što bi tada ovaj tekst bio mnogo kraći, a i rekli bi mi da sam preneo ono što sam već čuo na televiziji.

„Ovo je najbolji film na svetu!”

Članak Back in my days: Dvadeset godina filma Osam milja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovo je treći put da Em započinje deceniju albumom. Prvi put je to uradio sa klasik albumom The Marshall Mathers LP (2000), a drugi put sa ne toliko prihvaćenim, ali za njegovu karijeru bitnim albumom Recovery (2010). Kakav će uticaj imati i utisak ostaviti ovaj početak decenije, još uvek ne može da se kaže.

Album je u velikoj meri inspirisan likom i delom Alfreda Hičkoka, što se vidi već i u samom naslovu, koji je direktno uzet od albuma objavljenog 1958. na kome je sam Hičkok dao glas, kao i u samoj hororičnoj atmosferi kojm je on prožet.
Reference na Hičkoka nisu nepoznanice za Eminema. U svojoj 24 godine dugoj karijeri tokom koje je stvorio i svoj psihotični alter ego – Slim Shadyja, Em se nebrojeno puta upoređivao sa raznim serijskim ubicama, što stvarnim, što izmišljenim, a upravo jedno od češćih poređenja bilo je sa kultnim zlikovcem Normanom Bejtsom iz Hičkokovog klasika Psycho.

Upravo sa mogućom referencom na Bejtsa počinje i ovaj album. Intru prethodi nekoliko sekundi zvučnog efekta ubadanja oštricom i potom zakopavanja ženskog tela, nakon čega se, posle završenog zločina, Em obraća publici. Takođe, ovakav početak albuma bi se mogao posmatrati i kao „ubijanje kritičara“, pošto je preterani kriticizam prethodna dva albuma upravo i tema pesme. Stihovi

„I was the G, the O-A-T.  Once I was played in rotation at every radio station. They said I’m lyrically amazing, but I have nothing to say. But then when I put out Revival and I had something to say. They said that they hated the awake me. I lose the rage, I’m too tame.  I get it back, they say I’m too angry. I need to get me some Dre beats, no, I should hook up with Tay Keith.Fans keep on pulling me one way, haters pull me in another”

govore tačno o tome šta je bio srž problema ne samo u periodu od 2017., već vuku korene maltene čitavu deceniju.
Eminemovi lajtmotivi su prolazne stvari, i pre ili kasnije je moralo da dođe do presušivanja izvora za nove pesme. Od samog početka karijere, repovao je o svom siromaštvu, roditeljstvu, narušenim porodičnim odnosima, kao i o zavisnosti od narkotika. U životu sadašnjeg Eminema, nijedan od ovih lajtmotiva ne igra nikakvu životno-bitnu ulogu.

Izbor gostiju albuma je, za razliku od prethodnih nekoliko albuma, svetlija tačka. Uz već stalne saradnike, Skylar Grey i Royce da 5’9”, tu su i ostatak nekada obećavajuće supergrupe Slaughterhouse, Joell Ortiz i KXNG Crooked, velika imena poput Black Thought (The Roots), Q-Tip (A Tribe Called Quest) i Anderson .Paak. Uz njih vredi spomenuti i saradnje sa dvoje repera nove škole, kontroverznom Young M.A i nedavno preminulim Juice WRLDom, na čiji rad je Eminem izuzetno uticao i taj duet, zbog nesrećnih okolnosti, nije ispunio svoj pun potencijal. Ove dve saradnje su naročito zanimljive zbog Eminemovog stava o reperima nove škole na Kamikaze, te je, izgleda spustio loptu i pružio šansu nekima od njih. Duet sa Ed Sheeranom je na albumu isključivo jer je potencijalni radijski hit, i album bi sasvim lepo funkcionisao bez Those Kinda Nights.

Isto se može reći i za pesme In Too Deep, Never Love Again i Farewell. One same po sebi nisu katastrofalne, ali nisu ni u kontekstu albuma. Ipak, ove tri uz Stepdad i Marsh, imaju veliki nedostatak – Eminemove refrene. Eminem tokom karijere nema pregršt zvučnih refrena u pesmama, osim ako ih nisu odradili gostujući muzičari.

S druge strane, You Gon’ Learn sa Royceom je zaista dobro odrađena. Činjenica da je Royce gostovao na čak tri pesme (Yah yah, I Will) na albumu mogla bi da znači da zajedno imaju još dosta neobjavljenog materijala, što dovodi do toga da bismo možda mogli da se nadamo i dugo očekivanom, novom Bad Meets Evil projektu.
Lično, to bi bio dobar potez u ovoj fazi Eminemove karijere s obzirom da njih dvojica mogu da izvlače međusobno maksimalni potencijal, kao i na gomilu negativnih kritika koje Em dobija za solo albume nakon Hell: The Sequel.

Što se ostatka albuma tiče, Darkness se, osim kao jedini singl, izdvaja i po odličnom storytellingu. Eminem priča iz perspektive Stephena Paddocka, masovnog ubice sa muzičkog festivala Las Vegas Strip, sve vreme praveći paralele između planiranja napada na publiku i umetničkog (sopstvenog?) izlaska na binu i pripreme nastupa. Ova pesma je takođe i vrlo kritički nastrojena prema američkom zakonu o oružju i „kulture masovnih pucnjava“.
Istini za volju, ovakva pesma se dugo očekivala od Eminema. Njegovi prethodni pokušaji društveno angažovanih pesama sa Revivala, Untouchable i Like Home su na kraju izvedeni veoma nedorečeno, iako je, od dolaska Trampa na čelo SAD, Em upravo jedan od glasnijih protivnika predsednika.

Na pesmi Godzilla Eminem ponovo (da li je zaista i ovaj put bilo potrebno?) postavlja sopstveni rekord u brzom repovanju sa 339 sloga u 30 sekundi (11.3 po sekundi), ali osim nove demonstracije tehničkog umeća, ova pesma je mogla da pruži mnogo više.

Posebnu pažnju treba usmeriti na početak drugog akta albuma, intro i pesmu Stepdad, kao i pesmu Leaving Heaven. Eminem se u njima vraća razračunavanju s članovima svoje porodice. Iako je na prethodnim albumima, konkretno na MMLP2 i Revivalu bio prilično blagonaklon, te se javno izvinio majci (Headlights), kao i bivšoj supruzi (Bad Husband). Na Leaving Heaven, očekivano, posvećuje strofu svom preminulom ocu, ali umesto oproštaja poslužuje vrlo gorke uvrede stihovima kao što su

„Pop was a sack of shit, yeah, he died, but I gave half a shit“, „You were dead to me ‘fore you died“, „I hate that I’ll never get to say ‘I hate you’ to your face“, „You know, I should dig your motherfucking ass up, just to spit in your fucking face“.

Stepdad je, takođe, vrlo sirova pesma, verovatno zasnovana na nekim istinitim premisama. Refren, iako do zla boga nezrelo zvuči, se možda baš zato dobro uklapa u kontekst pesme jer nosi samo tu destilovanu mržnju usmerenu ka figuri očuha.
Zapravo, uz blagi otklon od samog albuma. Koliku štetu ljudskoj psihi može naneti odrastanje u toliko toksičnim porodicama, kao što je to slučaj sa Eminemom, kada on sa svojih 47 godina i dalje ima poriv za verbalnim okršajima sa njenim članovima?

Dakle, da sumiramo utiske: Music to Be Murdered By jeste pokušaj Eminema da izbaci album sa konkretnim konceptom posle dužeg vremena. Kamikaze, iako naizgled koherentno delo, na okupu drži samo činjenica da se kroz većinu albuma napadaju kritičari i nova škola repa. Isti taj pokušaj koncepta je ubijen ubacivanjem balada i pesama o toksičnim vezama, koje su očigledno „must-have“ na svakom Emovom albumu od protekle decenije.
Ipak, album nije baš tooooliko loš, koliko bi se moglo zaključiti samo iz čitanja kritika, ali za ovako kasnu fazu karijere, i Eminemove standarde, nije ni posebno reprezentativan. Biti hejter Eminema je gotovo postao trend u desetim, koji se samo pojačavao sa svakim novim albumom i dodatno došao do izražaja nakon famoznog „povlačenja linije“ u strofi sa BET Cyphera 2017.

Ovde možemo postaviti i pitanje, da li je ovo (konačno) Eminemov poslednji album? Imajući u vidu da je Em hteo okonča karijeru još sredinom dvehiljaditih, pa da je Relapse (2009) trebalo da bude kraj, stih sa pesme Bad Guy „So, one last time, I’m back, before it fades into black and it’s all over“, kao i „prisilno“ teranje u penziju od strane kritičara nakon neuspeha sa Revivalom i činjenicu da je nadomak 50. godine života, može se primetiti da smo na samom finišu jedne ipak velike karijere. No, kako Eminem na pesmi Godzilla kaže, „And I got no plans to retire and I’m still the man you admire“, sve su šanse da će objaviti makar još jedan album, a ako to već mora da se desi, neka to bude Bad Meets Evil projekat i završavanje karijere u velikom stilu. Većem nego onaj u kom se pravcu trenutno kreće.

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Članak Eminem izbacio Music to Be Murdered By – da li je sad stvarno kraj? se pojavljuje prvo na Oblakoder.