Ovaj pravilnik je dokument kojim bi bile definisane usluge pomoći i podrške osobama s invaliditetom tokom studiranja, dok bi za njegovo sprovođenje bio zadužen referent za pitanja osoba s invaliditetom. Prva adresa na koju će se članovi ove neformalne grupe obratiti je njihov matični fakultet, Fakultet političkih nauka (FPN), dok bi usvajanjem i sprovođenjem ovog pravilnika, FPN bio među prvima u okviru Univerziteta u Beogradu koji bi imao pravno regulisanu podršku studentima s invaliditetom.

Kako bi učenje trebalo da bude zabavan i zanimljiv deo sazrevanja i odrastanja, a ne bolan, mukotrpan i diskriminišući proces, potrebno je razumeti da u našem društvu, kao i u svakom drugom, postoje osobe sa invaliditetom koje mogu da budu ravnopravan član društva ili još više, da doprinesu njegovom razvoju. Upravo zbog toga je potrebno da zajedno utičemo na akademsku zajednicu kako bi ovim osobama bio olakšan pristup fakultetu, bibliotekama i drugim ustanovama koje će koristiti u svrhu obrazovanja.

Koliko je samo teorijski fizičar i kosmolog Stiven Hoking doprineo razvoju nauke i društva, a bio je osoba sa invaliditetom? Neki od njih su veoma poznati po svojim izumima, na primer, Tomas Edison, koji je bio gluv na jedno uho ili Džon Dalton koji nije razlikovao boje, a izumeli su mnogo korisnih stvari za čovečanstvo. Ovo su samo neki od primera poznatih naučnika koji su stvarali i menjali društvo, dok među nama svakako ima još dosta njih koji su na tom putu. Ali put ume da bude težak bez adekvatne infrastrukture ili dostupnosti literature.

Pravilnik za koji se zalaže neformalna grupa studenata „Sposobne Politike“ bi ove oblasti uredio pa bi studentima bio omogućen pristup oko fakulteta i unutar njih, što do sada nije slučaj, gde studenti ne mogu baš uvek da uđu i prisustvuju predavanjima i vežbama usled nepostojanja liftova ili rampi, a gde je prostor ograničen samo na postojanje stepenica. S druge strane, slepi i slabovidi studenti imaju poteškoća s nabavljanjem odgovarajuće literature. Fond knjiga za učenje koji se nalazi u svakoj univerzitetskoj ustanovi, u većini slučajeva nije dostupan slepima i slabovidima, pa samim tim postoji ograničenost edukativnog materijala u vidu štampanih knjiga na Brajevom pismu, koje se čita kao struktura, a ne kao pojedinačan oblik. Azbuka koju slepi i slabovidi koriste stara je skoro 200 godina, a zasnovana je na sistemu reljefnih tačkica koje se „čitaju“ uz pomoć dodira, odnosno vrhovima prstiju. Takođe, studentima bi znatno pomogle i audio knjige koje bi mogli da slušaju i time uče i istražuju nastavni materijal. Pored studenata s otežanim kretanjem, slepim i slabovidim, postoje i studenti sa delimičnim ili u potpunosti oštećenim sluhom, kojima arhitektonske konstrukcije ne predstavljaju barijeru u učenju, ali im je potreban materijal u vidu štampanih ili elektronskih knjiga i skripti, baš kao i svim ostalim studentima fakulteta.

Zbog svih ovih razloga, nepostojanje sistemske pomoći za koju se zalažemo, studenti uglavnom vide kao nepravdu kojom su onemogućeni u svom akademskom razvoju.

Usvajanje ovog pravilnika omogućilo bi jednak pristup objektima, prostorijama i literaturi, a kako bi studenti imali što bolje i kvalitetnije znanje i veštine koje zahteva tržište rada. Oni bi po završetku studija bili u mogućnosti da ravnopravno konkurišu za otvorena radna mesta, a na koja bi se prijavljivale sve kategorije lica, u koje se ubrajaju i osobe s invaliditetom.

Ideja za inicijativu „Hoću da učim, neću da se mučim” zasniva se na potrebi za vidljivošću studenata s invaliditetom koji se suočavaju s poteškoćama, a gde visokoškolske ustanove treba da budu pristupačne za sve.

Neformalna studentska grupa „Sposobne Politike“ ima za cilj da aktivnim delovanjem svakodnevno ukazuje na poseban položaj studenata s invaliditetom, ali i da utiče na donošenje akata koji će na formalan način urediti podršku u okviru fakulteta. Usvajanje ovog pravilnika bi bilo uzor na nivou Beogradskog univerziteta i služilo bi kao primer drugim visokoškolskim ustanovama u cilju podrške akademcima.

Inicijativu „Hoću da učim, neću da se mučim“ i izradu Pravilnika o kriterijumima i načinima pružanja podrške studentima iz osetljivih društvenih grupa podržali su UNESCO, UNDP, FPN i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti.

Članak Hoću da učim, neću da se mučim – inicijativa studenata Fakulteta političkih nauka se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Cilj istraživanja bio je da ispitaju stavove koje građani imaju o socijalnim radnicima u Srbiji, koliko smatraju profesiju socijalnog rada bitnom za zajednicu, kao i koliko su upućeni u sam rad i zaduženja socijalnih radnika.

Ovim istraživanjem želeli su da istraže, ali i da podstaknu građane na dodatna razmišljanja o ovoj temi, rekavši da je profesija socijalnih radnika u Srbiji dugo vremena jedna od najosporavanijih. „Iako je socijalni rad jako humana delatnost, u našoj zemlji je godinama unazad degradirana. Smatramo da položaj socijalnih radnika u našoj državi nikada nije bio lošiji, jer mediji danas stvaraju predrasude o ovoj profesiji, a pogotovo o samim socijalnim radnicima”, ističu studenti.

Istraživanje je rađeno onlajn, radi bezbednosti istraživača i učesnika. Za prikupljanje podataka koristili su Google upitnik, koji se sastojao iz 22 pitanja, otvorenog, zatvorenog i mešovitog tipa. Realizacija istraživanja bila je na nivou cele države u periodu od 17. do 28. aprila 2021. godine i sakupljeno je 1.114 upitnika popunjenih od građana iz svih krajeva Srbije.

Prvih nekoliko pitanja odnosilo se na opšte informacije o ispitanicima. U ispitivanju je učestvovao približan broj ispitanika muškog i ženskog pola. Najviše ispitanika je između 18 i 30 godina. Takođe, najviše sa teritorije glavnog grada, zatim Šumadije i Zapadne Srbije. Kada je reč o obrazovnom status prednjače srednjoškolci i visokoobrazovani ispitanici.

Što se tiče radnog statusa najviše ispitanika zaposleno je u privatnom sektoru, zatim sledi javni sektor, studenti, penzioneri i na kraju nezaposleni. Polovina ispitanika živi u domaćinstvu sa više osoba, čak 20% živi sa roditeljima, dok samo 15% živi samostalno. Zadovoljstvo finansijskom situacijom na skali od jedna do pet, ocenjeno je trojkom.

Ono što je zanimljivo je da polovina ispitanika ponekad prati dnevno – politička dešavanja u Srbiji. Kao glavni izvor informisanja navodli su internet novine i portale, zatim televiziju, društvene mreže, a najmanje štampane medije.

Istraživanje je pokazalo da je veoma mala razlika između onih koji ponekad prate rad i onih koji ne prate rad Ministarstva za zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Većina ispitanika znala je ko je ministar resornog Ministarstva. Asocijacija na reč socijalni radnik je podeljenja te građani ili imaju pozitivan stav ili uopšte nemaju stav.

Osobine socijalnih radnika u Srbiji označene su sledećim epitetima: odgovornost, zatim profesionalnost, posvećenost, korumpiranost, neprofesionalnost, nezainteresovanost, tolerancija, stabilnost, empatija…

Radnici centra za socijalni rad imaju zakonsku obavezu da izađu u susret građanima kojima je potrebna pomoć i podrška, uključujući osobe sa raznim problemima. Statistika pokazuje da je 29.1% građana do sada imalo susret sa socijalnim radnicima iz različitih okolnosti. Nešto veći procenat od 35.2% ispitanika do sada nisu imali susrete. Mala razlika u odnosu na prethodni odgovor je da 35.7% ispitanika nije imalo susret, ali da poznaju nekoga iz svog okruženja ko jeste imao. Ovo nam pokazuje da su građani u Srbiji zbirno gledano u polovičnom broju slučajeva imali situacije i da su bili korisnici usluga socijalnih radnika.

Većina ispitanika rekla je da bi potražili pomoć ili socijalnu uslugu u centrima za socijalni rad ukoliko bi im ona bila potrebna.

Najveći procenat ispitanih građana, smatra da socijalni radnici treba više da se suprotstave diskriminaciji i korumpiranosti. Takođe, veliki broj smatra da treba da se poboljša posvećenost dobrobiti građana. Istaknuti procenti posebno su interesantni, s obzirom da na njih može uticati više različtih faktora, među kojima kao potencijalni prepoznaju medijsko izveštavanje i negativnu sliku koju oni stvaraju o ovim radnicima.

„Polazne pretpostavke za ovo istraživanje u velikoj meri su se pokazale kao opravdane, ali su donekle podaci i pozitivno iznenadili i dali nam nadu u mogućnost poboljšanja trenutne situacije.” zaključuju studenti Fakulteta političkih nauka.

Podaci do kojih su došli omogućavaju nam da zaključimo šta građani misle o socijalnim radnicima, kao i šta bi moglo da se promeni u radu nadležnog ministarstva i samih socijalnih radnika kako bi se taj posao obavljao što efikasnije. Studenti ističu da naročito treba raditi na popravljanju slike u medijima, te samim tim prikazivati realnu sliku, što podrazumeva i izveštavanje o dobrim stranama ove profesije i tome koliko socijalni radnici pomažu građanima. Na taj način bi se omogućilo stvaranje realnije slike u očima građana jer u svakoj profesiji postoje i dobre i loše strane.

Fotografije: Sajt Fakulteta političkih nauka

Članak Istraživanje studentata političkih nauka o socijalnim radnicima i njihovom položaju u Srbiji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Koje su najčešće zablude koje se javljaju sa sletanjem rovera na Mars – na koje si sve dezinformacije u vezi sa ovom temom nailazila na internetu?

Aleksandra: Najveća zabluda je da se to nikada nije ni desilo. Jako često dobijam komentare kako mi nemamo tehnologiju da pošaljemo letelicu na Mars. Ili kako se na slikama sa Marsa očigledno vidi da su slikane na Zemlji. Ovakve zablude najčešće nastaju iz neznanja.

Zvuk koji smo mogli da čujemo podseća na vetar. Kako to astrofizičari objašnjavaju? Da li je to vetar isti kao na Zemlji, koji možemo da osetimo, ili je nešto drugo u pitanju?

Mars ima atmosferu, samo što je ređa i drugačijeg hemijskog sastava od Zemljine. Snimak koji smo čuli je sa površine Marsa i sa snimka su oduzeti zvuci rovera, tako da se čuje samo pozadinski šum, odnosno zvuci Marsa. To jeste stvarno vetar, kao ovaj na Zemlji, ali drugačije zvuči zato što je atmosfera mnogo ređa i zvuk se čuje mnogo slabije.

Za sada smo mogli da vidimo jednu fotografiju. Kakve još informacije očekuješ da ćemo dobiti sa Marsa?

Videla sam da je pristiglo još slika i videa. Stigao je zanimljiv video samog sletanja na Mars sa više kamera i iz više uglova, pa se vidi panorama Marsa, kao i pogled na padobran koji je usporavao rover prilikom spuštanja. Ove slike manje – više nemaju mnogo naučnog značaja, za nas su mnogo bitnija ispitivanja tla koje će Perseverance raditi.

Potvrđeno je i prisustvo vode i već si u svojim objavama objasnila da to znači preduslov za stvaranje života. Koji još faktori utiču na to da na Marsu nastane život, makar i na mikroskopskom nivou?

Za vodu je bitno da znamo da se ne nalazi na površini, već u kanalima u dubini Marsa, i pojavljuje se sezonski, tako da je možda moguć život ispod površine. Problem na površini Marsa je kosmičko zračenje. Mars nema magnetosferu, tako da površina nije zaštićena od štetnog zračenja iz svemira koje ima moć da uništi bilo kakav primitivni život na površini, ako se on ne adaptira na to zračenje. Važni parametri za nastajanje života su razni i zavise od Marsovog položaja u Sunčevom sistemu, da nije pretoplo ili prehladno, od sastava atmosfere, veličine planete, da li ima satelite…

Da li možda znaš koliko će rover biti na Marsu i šta će se dalje dešavati kada se on vrati na Zemlju?

On se zapravo ne vraća, to bi bilo preskupo, mada postoje ideje da se možda uzorci tla koje Perseverance prikupi vrate na Zemlju u nekoj od narednih misija. Rover bi trebalo da traje oko 680 dana, mada će verovatno trajati mnogo duže. Curiosity je trebalo da traje oko 2 godine, a trajao je 8 godina.

Sa kojim se sve problemima susreću kosmonauti na misijama?

Kosmičko zračenje je najveći problem jer je štetno za ljudsko telo, a ne možemo da se zaštitimo od njega u potpunosti. Postoji limit koliku dozu zračenja astronaut može da primi i ove doze se precizno mere. Sama transportacija astronauta na ISS je takođe komplikovan proces i lansiranja su skupa. Pošto su na ISS astronauti u bestežinskom stanju i ne koriste u potpunosti svoje mišiće, pri povrtaku na Zemlju mišići atrofiraju i astronauti obavezno idu na rehabilitaciju, ovo su samo neki od problema.

Kojim se argumentima „boriš“ protiv zagovornika teorije zavere da ljudi zapravo nikad nisu bili na Mesecu?

Teorije zavere nastaju iz neznanja, tako da ja na njih odgovaram tako što pokušam da objasnim sve zablude koje dovode do teorija zavere. Za sve to uglavnom postoje baš banalna objašnjenja, samo ljudi ne razmišljaju. Na primer, zašto se zastava ne viori, zašto se na snimcima ne vide zvezde, i slično. Volela bih da ljudi samo malo razmisle i sagledaju celu sliku ponovo, pa onda donesu zaključak.

Na koji način filmovi sa tematikom putovanja u kosmos dovode u zabludu gledaoce?

Neki filmovi su jako lepo urađeni, na primer, Interstellar. Oni su imali tim fizičara koji je pazio na to da ne pređu granicu i da sve što pomenu u filmu ima teoretsku potporu. Mladi ne razvijaju kritičko mišljenje i onda dolazi do toga da ne mogu da razaznaju šta je nauka, a šta fikcija, i onda steknu pogrešan utisak o nauci. Mislim da su se najštetnije pokazali filmovi o paralelnim svetovima i vidim da je trenutno baš popularno verovanje da postoje paralelni svetovi i da mi možemo da ih posećujemo ili tako nešto, što apsolutno nema veze sa naukom.

Na koji način se informišeš – koji izvor informacija koristiš i na koji način možemo da proverimo informacije u vezi sa astrofizikom, ako nemamo toliko predznanja o ovoj temi?

Iskreno, najviše se informišem na fakultetu. Što se tiče trenutnih dešavanja u astronomiji uglavnom se informišem na NASA sajtu, njihovom tviteru i naučno popularnim sajtovima za koje znam da ne koriste clickbait. Na srpskom, volim da čitam Astronomski Magazin.

Članak baby.squillo na TikToku- o teorijama zavere, fikciji i sletanju na Mars se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nisam ni to pošteno prebolela, već moram da se usredsredim na sledeću važnu stavku – spremanje prijemnog. Tri predmeta, društvena doduše, od kojih prva dva jako volim (istorija i sociologija) – pa dobro, nije strašno. Strašne su svakodnevne borbe sa sobom i pomahnitalim mislima koje idu od abnormalno pozitivnih do neutešno negativnih. Upisujem/ne upisujem. Podseća me na igru sa laticama bele rade – voli me/ne voli me. Možda i najveći neprijatelj sama sebi sam – ja.

Matursko veče. Polaganje maturskih ispita, odbrana maturskog rada. Najlepši deo svih ovih sintagmi koje u sebi sadrže reč ,,matura’’ bila je maturska ekskurzija.

Izveštaji i misli 10 dana pred maturu: gotova kupovina modnih detalja, obuće i nakita za maturu. Uskoro će i prva proba kombinezona. Biće to sve okej.

6 dana pred maturu: druga proba kombinezona. Oblačim se, zakopčavam. Vruće mi je, znojim se. Želim da odem odavde. Gledam se u ogledalo – jedva se suzdržavam da ne zaplačem. Zašto? Zbog moje iluzije da to treba da bude savršeno i da ja moram da budem u tome savršena inače… neću se dobro osećati. Kao sad. Udaraju me u glavu (k’o šampanjac) negativne misli, nesigurnosti, na sebi u ogledalu uočavam samo nepravilnosti i mane. Šaljem poruku svima čije mi je mišljenje važno, da vidim šta misle. Svima se sviđa, ne vide u čemu je problem. Kombinezon će, uz sitne prepravke i završnicu, biti odličan.

Nije mi dovoljno. Ne želim da svima bude dobar. Važno mi je da meni bude dobar. I u ovom trenutku, ne sviđa mi se. Nastavljam da bauljam kroz ostatak dana, dva sata sedim u kafiću sa drugaricom i jedva progovaram. Zauzeta sam gledanjem u jednu tačku. 

Prvi dan maturskih ispita (ispit iz srpskog jezika):  Ma to je samo formalnost. Samo da ne pogrešim kako se pravilno ispisuje ovo. Uuu, ima čak i pečat. Znači, sve je zavedeno, zabeleženo, validno, važeće. Ništa, pisaću ovu temu o životu i pravilima. Šta je uopšte život?

Kad će da prestanu da pričaju? Zašto ovaj dežurni čovek ne zaklapa? Treba mi koncetracija. Sat vremena kasnije, tek je 11. A ja sam završila. Proveravaj, je l’ sve ispravno. Ali sad ionako nema nazad, zaključak je napisan, uvučen i istaknut. Ma biće to okej. Predaću.

Minut nakon izlaska iz učionice: Prva sam izašla. Al’ šta ću kad sam završila. Čekaj, jebote… Jesam se potpisala? Sigurno jesam. Ali opet se tripujem… Doooobro.

5 dana pred maturu: Ako mi se sad ne bude svideo… Oblačim ponovo, završna verzija mog odevnog komada koji nosim te večeri kad proslavljamo završetak svog srednjoškolskog obrazovanja. Konačno je to ono što sam želela. Sa olakšanjem udahnem i izdahnem, kažem sebi da će sve biti okej i znam da će biti. Ali ne bih ja bila ja da ne paničim.

Mada… čekaj malo. Ovde bi mi lepo stajala neka ogrlica. Ali već sam kupila minđuše. A ne može oba – bilo bi previše. Samo mi fali još da jurcam za ogrlicom po gradu, moram da učim.

Dan mature: Moram sama sebi da ponavljam da je večeras ta famozna matura. Svečano okupljanje naše generacije, zvuči previše apokaliptično ali i poetično – poslednje okupljanje svih nas ovakvih kakvi jesmo. Možda se sretnemo kroz koju godinu ponovo, ali ovakvi više ne. I to me i plaši i uzbuđuje istovremeno. Kakva li ću biti za nekoliko godina? U svakom slučaju se samo nadam da neću izneveriti sama sebe, ni u kom smislu.

Imam vremena do 16h, kada je zakazana frizura. Do tad sam uspela malo i da učim za prijemni (griža savesti je gadna zverka) i pripremim važne sitnice koje uveče treba da ponesem. Proveravam da li je sve spremno da kasnije samo dođem i obučem se – jeste. Uzbuđenje počinje da kulminira dok sam na šminkanju. Dolazim kući, zadovoljna izgledom, ona polako počinje da se puni i uskoro nas ima… pa ne mogu nas ni prebrojati. U nekim trenucima mi je prevruće i nervozna sam, u drugim se osećam kao boginja sveta. Dok smo se svi islikali i pozdravili, krenula sam znajući da ću verovatno malo zakasniti. Haotična gužva ispred ulaza u hotel, ko zna koliko je članova uže i šire porodice išlo da isprati svoje velike maturante na završnicu srednjoškolskog obrazovanja. Uspela sam da vidim i zbunjene ali vidno zabavljene Korejce koji ne ispuštaju telefon iz ruke, snimajući šarenu svečano obučenu povorku koja se kreće ka ulazu u hotel gde se proslavlja matura. Tokom cele večeri atmosfera je bila baš onakva kakvu bih i zamislila za jedan takav događaj – svečano, opušteno, zabavno. Vreme je brzo prolazilo, slikali smo se na terasi hotela, slušali zdravicu zamenika direktora, pevali iz sveg glasa uz popularne pesme, večerali i plesali. Uspela sam da kažem nešto za šta sam dobila priliku te večeri, jednom dečku kog sam odavno zapazila i nekako ga izdaleka zgotivila (u čistom prijateljskom smislu), rekla sam mu to i poželela mu svu sreću u životu. Nekad me i te želje malo zastraše, jer ih govoriš ljudima za koje znaš da ti neće biti blizu, nećeš ti biti u njihovom životu da im možda doneseš tu sreću nego je samo poželiš i skloniš se. Čudno je to.

Kad se matursko veče završilo, nismo želeli da kraj stvarno bude kraj, jer smo znali da posle toga nema ništa… Nikakav događaj koji bi mogao na tako poseban način da nas u isto vreme i zbliži i udalji jedne od drugih. Manja grupica nas iz odeljenja je zablejala u parku preko puta Hiltona, ostali smo još nekih sat vremena. I to je zabavno iskustvo, sedeti sređen u sred centra grada, po malo i raspadnut od celovečernjeg provoda, pričati sa ljudima s kojima si proveo prethodne 4 godine, i ne znaš gde ćete tačno biti u narednih još toliko.

3 dana pred prijemni: Nisam sigurna da li me hvata frka i panika ili sam skroz u chill out fazonu. Negde između, balansiram od jednog do drugog stanja. Ruke su mi ispisale toliko redova u poslednjih par nedelja, da više ne smem ni da razmišljam koliko sam papira pocepala iz raznoraznih sveski.

1 dan pred prijemni (praktično se meri satima): Osećam se pomalo kao da mi je rođendan. Samo što nije april. Stižu mi poruke podrške, svi mi žele sreću. Zahvaljujem se ljubazno, ali imam potrebu da ih i utešim, mada više kroz to da utešim samu sebe. Imam potrebu da stalno idem i govorim: ,,Biće sve okej’’. Šta sam do sad naučila – naučila sam. Spremala sam se za ovo mesecima, donela sam jednu jako važnu odluku i nisam se pokajala. Shvatila sam da su predmeti koje sam imala da spremam za prijemni zapravo ono što me jako interesuje – sociologija, istorija; jednom rečju humanističke nauke i pristupi životu kroz taj ,,društveni’’ spektar. Nadam se da će me život, put, a i ja sama sebe odvesti baš tamo gde treba da budem i baviti se onim što će mi definitivno ležati. Da li to bilo novinarstvo, u bilo kom obliku, ili zapravo rad u politici, međunarodnim ili lokalnim zajednicama i organizacijama, ili nešto treće… Želim samo da ono što naumim – to i ostvarim.

Dan prijemnog: nekoliko sati nakon završetka – čudna mi je činjenica i pomisao na to da sam završila prijemni. Nemam više obavezu svakodnevnog učenja, zbog čega me je često grizla savest i uvek mi se činilo da može još, da nije dovoljno… Utisci? Poprilično pozitivni. Ponosna sam na sebe kako sam nonšalantno odradila ceo test, kako nisam paničila ni pre ni tokom testa, kako sam razmenjivala odgovore posle prijemnog i to potpuno bez tenzije. Kao da mi se u glavi desio neki skroz čudan preokret. A ista ta JA je pre samo nekoliko dana panično išla po kući, plakala zbog svake sitnice, preračunavala koliki je broj prijavljenih kandidata, kolike su šanse da ,,upadnem’’ na faks, šta ako ovo, šta ako ono… Previše razmišljanja ubija, u to sam sigurna. Ne znam kako da obuzdam svoje misli. Još dva dana čekanja, pa saznajem preliminarne rezultate.

EPILOG

Kraj juna. Sve se završilo. Čitav haos je iza mene. Uspela sam u nameri vezanoj za fakultet, upisala sam smer koji sam želela. Na kraju krajeva, sve se završilo onako kako je trebalo. Mnogo truda, stresa i vremena sam uložila u sve to što je na kraju, srećom, urodilo plodom.

Članak Dnevnik jednog maturanta/budućeg studenta se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Diskusiji su prisustvovali i članovi organizacija Združena akcija Krov nad glavom i Kolektivna odbrana stanara, koji se poslednjih godina aktivno bore protiv privatnih izvršitelja i prinudnih iseljenja. Diskusija nije imala tipičnu debatnu formu tribine i moderiranja, već je vođena u vidu razgovora, gde je svako od prisutnih mogao da iskaže svoje viđenje, što je prepoznatljiva forma kojom se služi Samoobrazovni univerzitet „Svetozar Marković.”

Neke od tema koje su pokrenute na razgovoru su Zakon o izvršenju i obezbeđenju, ovlašćenja izvršitelja, taktike i metode borbe protiv iseljenja, kao i sam način rada i razlike između dve organizacije, koje su postale simbol društvenog pokreta, koji se zalaže za socijalnu pravdu i pravo na stanovanje.

Članak Siromašni, napolje! na Fakultetu političkih nauka – borba protiv prinudnih iseljenja se pojavljuje prvo na Oblakoder.