Festival, za one koji ne znaju, traje šest dana, i da, naporan je baš onako kako zvuči, ali i za tih šest dana dobijete dovoljno programa svetske produkcije, da ne morate do sledeće godine nigde da idete. Za manje od nedelju dana vidite jednog velikog hedlajnera iz sveta gitara, pop muzike, hip-hopa, elektronike, ali i brda srednjih, malih i nadolazećih izvođača koje ste otkrili ili tek treba da ih otkrijete. Makar je tako bilo do sad. A čak i da vas nije briga za muziku, možete da kampujete sedam dana na ostrvu na Dunavu, vozite se na ringišpilu, idete u potragu za zakopanim blagom, učite ples, uživate u modernoj umetnosti, i tako naširoko. 

S obzirom na to da je ovo moj sedmi uzastopni festival i sećam se kad sam svaki dan mogao makar po tri interesantna, a nekad i apsolutno sjajna, benda da vidim (a nekad i mnogo više po danu), ove godine sam imao osećaj kao da ništa nije pravljeno za mene. Na prvi pogled lajnapa, pojavila su se neka imena koja ne da ne slušam, nego ne znam ni ko su ti ljudi, a organizatori su ih najavljivali kao da su jako bitni i da će ti nastupi na glavnoj bini biti u vrlo dobrim terminima. Imena poput Nila Horana, Mimi Veb, Toma Grinana su mi značila kao da ste mi pomenuli imena najvrelijih izvođača sa češke blek metal scene. A ja ne znam apsolutno ništa sa češke blek metal scene.

View this post on Instagram

A post shared by Sziget Festival (@szigetofficial)

Sa druge strane, kao hedlajneri su se ponovo pojavili izvođači za koje ne znam što opet dolaze i ko to više i sluša. Meklmor, Dejvid Geta, ili bendovi Mumford and Sons i Imagine Dragons. Pa opet, kad sam video i uživo, a i na slikama, koliko ljudi to zaista voli da sluša, i da i dalje ceni, onda je problem u meni. Odnosno, nisam čuo ove nove, jer i pored toga što se smatram poprilično obaveštenim u svetu muzike, ipak imam 37 godina, i nisam baš u cvetu mladosti, pa očigledno ne ispratim baš sve, a sa druge strane, ove što znam očigledno me maše u interesovanjima i svakako imam da predložim i neku alterntivu, za koju barem ja mislim da je bitnija u svetu muzike danas. A to što postoji nešto što je meni bitnije je baš lepo, ali onda bi mi neko rekao da uzmem da napravim svoj festival.

Festival je za sve kriv, ali i ništa nije kriv, jer očigledno se program okreće sve više ka mejnstrimu i pop muzici, kao uostalom i mnogi veliki i komercijalni širom Evrope, koji mogu da zabave što veći broj ljudi koji će doći ispred glavne bine (a na Imagine Dragons je, na primer, bilo preko 60 hiljada duša). I svi ti ljudi očekuju hitove, a ne edukaciju alternativnog gitarskog benda za koji će vam neki muzički kritčar objasniti da je to nešto najveće i najbolje. E sad, razlika između komercijalnog i dobrog festivala je upravo u tome što dobar mora da ima i jedno i drugo, i to Sziget ipak ima još uvek, iako u manjoj meri.

Ove godine ste na svako novo izmišljeno ime koje slušaju dečaci i devojčice iz Britanije i Holandije, imali i M83, ili Bonobo, Viagra Boys, Karoline Polachek, ali i dalje velika imena poput Florence and The Machine, ili Lorde, i Billie Eilish koje, bez obzira na godine staža, imaju višegeneracijsku publiku. Tako da, ako me pitate da li ću i sledeće godine uprokos svemu posetiti festival, kažem verovatno da, ali ne više od dva ili tri dana, jer što zbog toga što fizički ne mogu, što ne znam da li će biti više od toga za mene, a i, da se ne lažemo, zbog cene, jer kao i sve, i uvek poslovično jeftina Budimpešta je poklekla inflaciji. Mislim, poskupelo je sve u Maxi-ju, pa šta mislite koliko je skup festival u Evropi?

View this post on Instagram

A post shared by Sziget Festival (@szigetofficial)

Ipak, za 48 sati provedenih na omiljenom vašaru u Budimpešti, video sam nekoliko sjajnih koncerata, par dobrih žurki, dobili smo jedno „Go Home Serbio”, i suzdržavali se da ne klepimo po tintari nekoliko jako neprijatnih Engleza, koji su ove godine bili posebno iritantni. Tu se vraćamo na ono da muzika treba da, poput klovna u dečjoj igraonici, animira klince iz publike, koji očigleno ne znaju da se ponašaju na svirci, pa svaki put kada ne krene ona jedna pesma koju znaju sa TikToka, kreću da pričaju, majmunišu se, prave špage, skaču jedni drugima na glavu. Verujte mi, nisam jedan od onih čistunaca koji govore ljudima da ućute na svirkama i gledaju ih popreko, ljudi su svakako došli da se zabave, ali kad stojiš na koncertu Florence and the Machine, a oko tebe je grupa od dvadeset ljudi koji čak nisu ni okrenuti ka bini, već su tu iz pitaj boga kog razloga, jedino što poželiš je da podeliš par vaspitnih šamara.

Sva sreća pa Florens, za prijatelje Cveta (a gledao sam je već četvrti put uživo, pa smatram da to jesmo), je kao i uvek božanstvena i magična, i uspeva svojim sjajnim zvukom i muzikom da se izbori i sa gomilom pavijana iz publike koji su tu došli jer ih je samo privukla gužva i ništa više. Set lista joj je bila više oslonjena na pesme sa poslednjih albuma, ali svakako je pesma „Dog days are over” ponovo postala hit ove godine, zbog pojavljivanja u filmu „Guardians of the galaxy 3” i dala joj neki novi život.

Slušali smo i Foals, iako su skoro bili u Zagrebu, u jednoj, da kažemo, intimnoj atmosferi. Ovaj bend ipak zahteva velike bine i stadionski rok tretman, jer su dovoljno veliki da ispune prostore ispred glavne bine. Njihov novi album, koji više vozi u pravcu nešto tvrđeg diska i inditronike (oh, ta zaboravljena reč), sjajno stoji u kontrastu sa nekim malo tvrđim gitarskim pesmama iz prošlosti. Zajedno je to sjajan skup odlične alternativne muzike, benda kog predvodi omaleni, ali nabijen energijom, Janis Filipakis. Od još uvek skrivenih aduta za širu publiku, bend Los Bitchos nas je apsolutno oduševio svojim instrumentalnim tropskim pesmama, tretiranim na indie način (producirao ih je Aleks Kapranos iz benda Franz Ferdinand). Bend zvuči kao da neko presvirava hitove Yu Grupe ili Galije, koristeći samo melodiju, na koju nalepljuje ritmove kariba, sve to tretirano kroz ograničeno muzičko znanje četiri britanske hipsterke. Sve zajedno je jedan jako zabavan paket i koncertna atrakcija, i dobro je što su kratko svirale, jer da su nastavile, verovatno bismo krenuli da se penjemo na binu i počeli da naručujemo pesme. 

View this post on Instagram

A post shared by Sziget Festival (@szigetofficial)

Viagra Boys su već na Exitu ove godine dokazali i pokazali od čega su sazdani i kako jedu binu i sve pred sobom. Mesec dana kasnije smo to i potvrdili na Sziget-u u sjajnoj kombinaciji garažnog panka, saksofona i sitnih začinajvanja elektronike i sintova, uz sjajan i prodoran vokal Sebastijana Marfija. Muzička štampa ih konstantno ubacuje u nekakve fioke raznih žanrova, ali ono jedno što mora da stoji uz njih je krvoločna gitarska zabava.

Šabaka Hačings je jedan od najbitnijih džez muzičara današnjice, i to je jasno svakome ko je jednom slušao bilo koji od njegovih projekata. Verovatno onaj najzvučniji je čuveni Comet is coming, koji su nastupili prvog dana, na prelasku večeri kad gitare i live svirku zamenjuje nešto elektronskiji program. Ipak, njegovo tretiranje džez muzike i buke koja se susreće sa ritmovima teškog klabinga, ume da bude jako naporno intenzivno i zahteva određeni muzički kapacitet i vreme, a ne lightheaded stanje, željno žurke i zezanja, tako da oprostiće mi Šabaka što nisam uživao i što ću se potruditi da nekad ponovo vidim ovaj šou, u nekom drugom raspoloženju i agregatnom stanju. Jedna od najboljih svirki koju sam doživeo za svojih sedam poseta Sziget-u bila je ona Bonobova iz 2018, i svakako sam želeo repete, a Bonobo je to pričinio, ponovo nas je sa celim bendom proveo kako kroz svoje trip-hop i ambijentalne kompozicije, tako i kroz one nešto brže koje su zagrevale i terale na ples.

View this post on Instagram

A post shared by Sziget Festival (@szigetofficial)

Kad smo već kod plesa, moram spomenuti da je sledećeg dana jako klabing veče bilo ispred nas. Sjajni Ben Bomer spajao je u neraskidivu vezu big room tehno bitove sa toplim i melodičnim sintovima, stvarajući pravu harmoniju ritma i melodija koje mogu da slušaju i oni kojima je tehno najnebitniji muzički žanr na pleneti. Jamie XX je izleteo posle njega. Ako su Romi i Oliver Smit alfa i omega benda The XX i njegova konstanta, Jamie je ta promenljiva, taj lutajući atom i usamljeni strelac, koji tom bendu daje preko potrebnu dubinu i brzinu, zbog čega ih na kraju toliko volimo sve ove godine. Kad je solo, Jamie je dosta rasterećeniji, pa ga i bole brige za žanrove, brzinu, ili hitove koje će puštati, već je spreman da nam sve servira na tanjir, ali i još ponešto čemu se ne nadamo, čisto da se zapitamo kada će neko da se udostoji da ga dovede i u našu zemlju.

Bez obzira na moje nearly 40s gunđanje, Sziget i dalje i nas takve prihvata, ali se okreće klincima, i tako i treba da bude. Pop i EDM zvuk je sve dominantniji, i nije da sam fan, ali sve dok manje bine isporuče poneki biser koji nema šanse da se ikad spusti petstotinjak kilometara južnije, ja ću početkom avgusta biti u koloni na Horgošu, čekajući da se domognem Budimpešte da odslušam koncert ili dva, ma koliko me nervirali goli pijani Britanci ili Holanđani jer, kao i uvek, njih ću da zaboravim. Na kraju se sećate samo muzike i onog što ste sami od sećanja stvorili.

Članak Bili smo na Sziget festivalu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na turneji Life Is Yours Tour u bend Foals se vraća i njihov originalni basist Walter Gervers, i to nakon šest godina. Iako su pesme za album „Life is Yours” nastale u lockdownu 2020. godine, u maloj sobici bez prozora u južnom Londonu, album zrači letnim žarom, životnim optimizmom i novootkrivenom željom za životom. Plesni hitovi kao što su „2 AM”, „Wake Me Up” i „Wild Green” koje i bend smatra njihovim naj-pop udarcima do sada, reflektiraju se na same početke Foalsa, kada su kao bend za kućne žurke u rodnom Oxfordu izazivali pozitivan kaos na svakom nastupu.

Već s prvim albumom „Antidotes” iz 2008. godine, Foals su doživeli komercijalni uspeh i postali ljubitelji kritike. U to vreme bili su jedan od nekoliko britanskih indie rock bendova koji su izazvali pažnju sveta. Ali sada, nakon uzastopnih pet albuma na Top 10 lestvicama, nizom nagrada i nominacija, čini se da su jedni od retkih koji su zadržali kontinuiranu popularnost i uspeh. Njihov ugled i fan baza raste sa svakom novom pločom, a veliko priznanje stiglo je i 2020. godine kada su proglašeni najboljim britanskim bendom na BRIT AWARDS. Koncert Foalsa u Zagrebu doneće presek njihove impozantne diskografije i uz mnoštvo hitova potvrditi njihov status vrhunskog live benda. 

I te kako dostojan izbor za zagrijavanje publike prije izlaska Foalsa na pozornicu je regionalna koncertna atrakcija – Svemirko, koja je već nekoliko puta samostalno napunila Tvornicu Kulture. Emo macho pop bend, kao ga kritičari opisuju, Svemirko je „izum” multiinstrumentaliste i producenta Marka Vukovića, koji od 2016. godine u relativno kratkom vremenu postaje jedan od eminentnijih muzičara na sceni zemalja bivše Jugoslavije. Tri objavljena albuma, retrogradnim redosledom „Skalamerija” iz 2020., „Tunguzija” iz 2018. te „Vanilija” iz 2017. godine, čine Svemirkovu trilogiju epskih proporcija, a sam Vuković nastavlja skladati i pisati nove pjesme i materijale potpuno novog karaktera. Kao bend i izvođač, Svemirko pak donosi novitete u svom nastupu uživo, nešto što publika do sada nije navikla slušati i gledati, a sigurno je jedino to da neće nikoga ostaviti ravnodušnim. Pokret je utkan u srž Svemirkove muzike, a melodije i ritmovi niti su kojima će vas zauzdati te potaknuti na ples.

Ulaznice za koncert mogu se kupiti putem Eventim online sistema, te na fizičkim prodajnim mestima Eventima. Svi koji su kupili ulaznicu za tribine na Šalati mogu dobiti povrat razlike cene tribina i partera. Cena ulaznice za koncert u Tvornici Kulture je 42 EUR .

Fotografije: Promo

Članak Prvi samostalni koncert benda Foals u Tvornici Kulture u Zagrebu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

FOALS-i, bend nastao u Oksfordu 2005. godine, su u svojoj karijeri od skoro dve decenije, objavili 7 studijskih albuma, a poslednji, iz 2022. godine nosi naziv Life is Yours. Nastanak svog sedmog studijskog albuma opisuju kao jedinstveno iskustvo, jer je u pitanju album koji proslavlja život i muziku, nastao u periodu kada je bilo veoma neizvesno kako će izgledati život, ali i kakva će biti budućnost muzike, a posebno koncerata, tačnije – za vreme pandemije virusa korona. Ipak, album je objavljen prošle godine, a od nastanka ga prati i turneja u okviru koje Foals-i promovišu svoj novi lp, ali izvode i stare hitove. Na mapi turneje koja traje i ove godine nalazi se i Zagreb, u kome će Foals-i nastupiti 23. juna. U susret koncertu, upoznali smo bubnjara benda Jack-a Bevana, sa kojim smo razgovarali o muzičkom stvaralaštvu, novom albumu, i naravno – koncertima.

Jack Bevan desno

Na albumu Life is Yours ste radili za vreme pandemije, kada smo živeli u potpuno drugačijim uslovima nego sada. Life is Yours, album koji slavi žurke, noćni život i provod, već više od pola godine žvi svoj život i na turneji – kakvi su vam utisci do sada?

Jack Bevan (Foals): Jako je dobro. Taj album smo pravili kao jednu vrstu leka, protivotrova za pandemiju. Dok smo radili na njemu, bili smo u lockdown-u i jedini momenti kada smo mogli da izlazimo iz kuće jesu bili kada smo išli na posao. I ja, Janis i Džimi smo, kao i svi, najveći deo vremena provodili kod kuće i jedino onda bismo dolazili u studio da radimo na ploči, pa bismo išli opet nazad kući. Kao i svi, bili smo sprečeni da radimo stvari u kojima uživamo – da idemo u restorane, pabove, klubove, barove, da radimo sve što čini taj neki društveni, noćni život, pa smo umesto toga stvarali taj deo svog života u studiju. Takođe, u tom trenutku nismo znali do kada će sve to trajati i da li ćemo ikada više moći da idemo na turneje kao što smo išli ranije, tako da, u odnosu na sve to – jako je pozitivno iskustvo. Stvari su se vratile, skoro na staro, kada govorimo o sviranju koncerata. Tako i naš album sada živi život koji smo mu i želeli dok smo radili na njemu.

Numere na ovom albumu zvuče kao da bi trebalo da se slušaju u velikim prostorima, u gužvi, na žurkama. Sa sobom nose jednu energiju koja podiže. Kako je bilo za vas da, u atmosferi u kojoj ste stvarali, napravite ovakav energičan album pun života?

Mislim da je u tom trenutku za nas bio jedini prostor za ispoljavanje energije – svu svoju energiju smo davali u muziku, jer nije imala ni gde drugde da ide. U tom trenutku za vreme lockdown-a bilo je dozvoljeno samo da izađemo napolje na sat vremena, radi vežbanja, ali osim toga smo imali mogućnost ili da budemo kod kuće ili da budemo na poslu. Mislim da smo se, kada smo dolazili u studio, prisećali vremena kada smo mogli da izlazimo i mislim da je upravo iz toga i proistekla energija.

Kada govorimo o vašoj muzici, primetno je da imate izrazito distinktivan zvuk, te slušaoci već posle prvih par taktova slušanja neke vaše pesme mogu da prepoznaju da su u pitanju FOALS-i. Kako uspevate da uvek negujete prepoznatljiv zvuk uprkos prolaženju kroz različite faze i eksperimentisanje sa različitim žanrovima?

Veoma mi je drago da ljudi tako nešto misle. Mislim da dosta ima veze sa time što nismo „pravilno“ naučeni da sviramo svoje instrumente, već sviramo onako kako je nama prirodno, svakom od nas individualno. Ja sam svirao sa Janisom u bendu i par godina pre Foalsa, tako da mislim da smo razvili taj način rada u kome „čitamo“ jedni druge i mislim da ne bismo mogli da radimo isto sa drugim ljudima. Veoma je teško da objasnim, ali mislim da idiosinkratičnost svakog od nas zajedno čini zvuk benda. Očigledno smo tokom godina isprobavali različite žanrove i stilove, ali mislim da je u velikom broju slučajeva vrlo lako prepoznati da smo to mi. Janis i Džimi imaju prilično distinktivan način sviranja gitare, a postoji i par stvari koje ja radim prilikom sviranja bubnjeva koje mogu biti prepoznatljive.

Mnogi muzički kritičari su govorili da ćemo doći do „kraja indie rocka“, ali ipak postoje indie bendovi koji su i danas jako relevantni. Osim toga, u poslednjih par godina je primetna i nova generacija indie rock bendova. Šta vi mislite o ovom žanru i kako se odnosite prema dugovečnosti benda?

Ne mislim da će stvaranje muzike sa stvarnim instrumentima ikada izumreti. Možda postane više neka vrsta niše, ali mislim da će ljudi koji vole ovakvu muziku uvek ceniti to zanatstvo koje stoji iza stvaranja muzike koja se svira i izvodi. Takođe, stvari nastaju i nestaju u talasima. U jednom trenutku će biti popularna elektronika, pa će ljudima to dosaditi, pa će nastati bend koji će im postati uzbudljiv. Video sam da se to dešava već nekoliko puta do sad u poslednjih nekoliko godina. Mislim da je objektivno danas mnogo teže napraviti bend jer su ljudi nekada kupovali ploče, pandemija je učinila situaciju još težom, turneje su sve skuplje, skuplje nego što su ikada bile. Što se nas tiče, od kada je UK napustila Evropsku uniju, turneje po Evropi su postale izrazito skupe. Saosećam se sa novim bendovima, ali mislim da stvari dolaze u talasima i mislim da gitarska muzika nikada neće izumreti, čak i ako postane selektivnija, uvek će biti klinaca u školama koji će pokupiti gitaru i slušati Led Zeppelin ili tako nešto – i mislim da je to kul.

Kako ostajete motivisani i inspirisani da stvarate muziku?

Mislim da se sada toliko dugo bavimo ovim poslom da ne osećamo više pritisak koji smo možda nekada osećali. Na kraju, kada se nađemo, jednostavno uživamo u tome da džemujemo zajedno. I mislim da je to neretko baza nastanka nove muzike. Mislim da je i to razlog zašto ovo traje ovoliko dugo. Jednostavno, uživamo u svemu i osećamo se srećnim što imamo prilku da se bavimo ovim. Taj osećaj samo raste tokom godina, pogotovo jer nema mnogo bendova sa kojima smo počinjali, kada smo kretali da se bavimo muzikom, a koji i danas nastupaju zajedno. Znamo koliko je retko biti tu gde jesmo.

Da li imaš neki savet za mlade ambiciozne bendove i muzičare koji pokušavaju da uspeju u industriji?

Mislim da je najbolji savet da rade ono što je njima prirodno i da ne pokušavaju da urade nešto kako bi bili uspešni. Tokom godina sam upoznao nekoliko bendova koji su nas pitali kako smo postali toliko poznati, kao da postoji recept ili matrica, nešto što možeš da uradiš da bi postao veliki bend. U pitanju je samo to da radite istu stvar iznova i iznova i da je radite na svoj način. Ako neko pokušava da to uradi samo da bi bio poznat ili veliki, mislim da se u tom slučaju gubi cela poenta. Za mene je ovo bio hobi i nikada nisam mislio da će mi ovo biti posao. Bio sam na fakultetu kada smo dobili ponudu za album na osnovu demo-a koji smo napravili i odlučili smo da je prihvatimo. Znam da možda zvuči otrcano, ali stvarno je poenta u tome da budeš iskren prema sebi, veran sebi i da ne pokušavaš da svoju muziku prilagođavaš trendovima, kao ni tome da zvuči kao da je u pitanju neki drugi bend.

 Šta ti slušaš u poslednje vreme, koje muzičare, pesme i albume?

Slušam mnogo američke ambijentalne muzike, što nije baš u skladu sa muzikom koju pravimo. Steve Roach, mnogo starog Bryan Eno-a. Kada je o bendovima reč, slušam mnogo stare muzike – The Verve, Yes, takođe u poslednje vreme često slušam ploču producenta elektronske muzike čije je umetničko ime MachineDrum. Moj ukus je prilično eklektičan, tako da slušam mnogo toga različitog.

Članak FOALS: Znamo kolika je retkost biti tu gde jesmo se pojavljuje prvo na Oblakoder.