Dugoročni dokumentarni projekti u Aziji i Istočnoj Evropi čine osnovu njegovog angažmana kao fotografa i novinara. U radu u konfliktnim i postkonfliktnim društvima bavi se kršenjem ljudskih prava, sa posebnim fokusom na ženska prava, kao i etnička i prekogranična pitanja. Njegov pristup podrazumeva dug boravak na terenu, strpljivo građenje poverenja i rad u izuzetno zahtevnim, često i opasnim okolnostima.

Tokom prethodnih godina radio je na pričama u Kazahstanu i Kirgistanu o preživelima iz logora u Sinđijangu, u Ukrajini je dokumentovao skejtersku zajednicu usred rata, u Bangladešu je istraživao postrevolucionarni period i slučajeve tajnih otmica, dok od 2022. godine u Mjanmaru prati oružani otpor protiv vojne hunte. Izveštavao je i iz etiopske regije Amhara tokom tekućeg sukoba. 

Robinov rad podržan je od strane prestižnog Pulitzer Centra, a objavljivan je u medijima kao što su Le Monde, The Washington Post i The Guardian. Takođe je izlagao na međunarodnim festivalima i u institucijama, uključujući Photographic Center of Marseille i Nacionalnu galeriju Bosne i Hercegovine, u okviru prošlogodišnjeg Sarajevo Photography Festivala. Prošle godine osvojio je i glavnu nagradu na pomenutom festivalu, čime je dodatno potvrđena Robinova pozicija na savremenoj dokumentarnoj sceni. Konkurs za ovogodišnji takmičarski program Sarajevo Photography Festivala otvoren je do 16. aprila. Sve ovo bile su teme našeg razgovora.

Tvoj rad se često fokusira na ljudska i ženska prava u složenim političkim kontekstima. Šta te je inicijalno privuklo ovim temama?

Moja početna želja, dok sam bio student, bila je da pričam priče o svetu u pokretu. Nakon završetka studija, posebno iz oblasti novinarstva i analize konflikata, vrlo brzo su me privukle teme na koje čovek ne može ostati ravnodušan niti okrenuti pogled. Kao fotograf, potrebno je da se što više približite stvarnosti, uđete u intimne prostore i provodite duže vreme na terenu. Dokumentovanje kršenja ljudskih prava, kako muškaraca, tako i žena, ubrzo je postalo centralni fokus mog rada, bilo kroz teme poput progona Ujgura ili ratnih zločina koje je počinila vojna hunta u Mjanmaru.

Radiš u različitim geografskim i kulturnim kontekstima, od Azije do Istočne Evrope. Kako pristupaš izgradnji poverenja sa ljudima koje fotografišeš?

Poverenje se gradi kada je komunikacija zasnovana na poštovanju, bez obzira na kulturu. U svom radu često provodim duže vreme na jednom mestu, dane, nedelje ili čak mesece, prateći određenu priču. Vreme i poštovanje otvaraju vrata. Kada je reč o pitanjima ljudskih prava, mnogi ljudi godinama čekaju da budu saslušani. Njihove priče su ućutkivane ili zaboravljene. Razgovor sa novinarom koji je tu da sluša i podeli njihovu priču može biti duboko katarzičan. Strpljenje, poštovanje i pažljivo slušanje otvaraju srca.

Projekti poput onih u Kazahstanu i Kirgistanu, gde si dokumentovao preživele iz logora u Sinđijangu, nose veliku emocionalnu težinu. Kako balansiraš između novinarske distance i lične uključenosti?

Ne doživljavam ličnu uključenost kao nešto što je u suprotnosti sa novinarskom distancom. Izveštavanje o teškim temama na terenu uvek zahteva određeni nivo ličnog angažmana, ne samo zbog rizika koji su uključeni. Novinarska distanca je vodeći princip, metodologija. Prirodno je da neke priče koje čujete ili prizori kojima svedočite nose veliku emocionalnu težinu; pogađaju vas, diraju, pa čak i izazivaju ogorčenje. Ipak, najbolji način da podržite ljude na terenu, kao novinar i fotograf, jeste da njihove glasove prenesete što vernije i istinitije, ne lišene emocije, već sa autentičnošću i profesionalnom rigoroznošću.

Kako procenjuješ kada je pravi trenutak za fotografisanje, a kada je bolje odložiti fotoaparat?

Retko fotografišem odmah po dolasku na lice mesta. Volim da odvojim vreme, steknem poverenje i zabeležim autentične trenutke. Međutim, ponekad to nije moguće, kao tokom bombardovanja, na primer. U takvim situacijama postavljam sebi nekoliko pitanja: da li je dostojanstvo ljudi koje sam fotografisao ispoštovano na slici? Da li fotografija ima suštinsku novinarsku vrednost? Da li dokumentuje ključni događaj? Takvo promišljanje oblikuje moj rad. Postoji mnogo fotografija koje odlučim da ne napravim. Ali, opet, poštovanje ljudi na terenu, posebno kada ih fotografišem, upravo je to ono što mi omogućava da ostanem duže i prikupim autentična svedočanstva.

Tvoj rad u Ukrajini bio je fokusiran na skejtersku zajednicu. Šta te je privuklo toj priči i kako se ona uklapa u širi kontekst sukoba?

I sam sam skejter. Kada sam počeo da radim u Ukrajini nakon invazije 2022. godine, želeo sam da dokumentujem živote ukrajinske omladine kojoj su nevinost i adolescencija naglo oduzeti. Za mene je skejtbording postao lični način i snažna perspektiva kroz koju sam mogao da ispričam njihovu priču. Od početka invazije, skejtbording u Ukrajini dobio je posebno značenje, kao oblik bekstva, važan izvor psihološke podrške za jednu dezorijentisanu generaciju. Bio mi je to i način da napravim distancu od beskrajnog toka vesti i pokažem kako sukob menja svakodnevni život, čak i u njegovim najjednostavnijim trenucima.

U Bangladešu si istraživao tajne otmice i postrevolucionarni period. Kako pristupaš istraživanju i proveri činjenica u tako osetljivim situacijama?

Ovaj rad je nastao nakon revolucije 2024. godine, koja je otvorila prostor za slobodniju priču o masovnim otmicama koje su trajale gotovo deceniju. Provera činjenica je mukotrpan proces koji zahteva terensko istraživanje, podršku stručnog tima i pregled brojnih izveštaja nevladinih organizacija, kako međunarodnih, tako i lokalnih. U Bangladešu je lokalna grupa Mayer Daak preuzela zadatak prikupljanja svedočenja porodica pogođenih ovim slučajevima, pružajući neprocenjiv izvor informacija za razumevanje problema, njegovog obima i posledica.

Od 2022. godine dokumentuješ oružani otpor u Mjanmaru. Kako vidiš ulogu fotografa u dugotrajnim sukobima, kao svedoka, učesnika ili posrednika?

U Mjanmaru sebe vidim kao svedoka. Gotovo četiri godine dokumentujem građanski rat i ratne zločine koje je počinila vojna hunta. Vremenom je ovaj rad postao i način čuvanja sećanja, vođenje zapisa o zaboravljenom i nedovoljno medijski praćenom sukobu. To je vrednost i snaga dugotrajnog rada na jednom mestu i jednoj temi: slike koje stvarate postaju istorijsko svedočanstvo, pomažu da se ispriča šira priča, doprinosе debatama i čuvaju sećanje za buduće generacije.

Koliko ti je važno da tvoj rad bude objavljen u velikim međunarodnim medijima i kako to utiče na način na koji razvijaš svoje projekte?

Kao fotograf i novinar, osećam moralnu odgovornost da podelim svedočanstva i priče koje su mi poverene. Objavljivanje u štampi je važno, ono predstavlja rigorozan i neophodan kanal za informisanje i dopiranje do publike. Ali to nije jedini način da se te priče ispričaju. U vremenu krize medija, mnoge važne priče ostaju neobjavljene. Zato svoj rad ne ograničavam samo na tradicionalne medije; delim ga i kroz izložbe, festivale, javne događaje, pa čak i kroz samostalno izdavaštvo.

Kao član Collectif Hors Formata, koliko ti je rad u kolektivu značajan u poređenju sa individualnim radom?

Verujem da je od suštinskog značaja. Rad foto-žurnaliste može biti veoma usamljen – pre, tokom i nakon rada na jednoj priči. To je zahtevan poziv, ispunjen sumnjama, preispitivanjima i ponekad iscrpljenošću. Biti deo kolektiva omogućava nam da napredujemo zajedno, da se međusobno podržavamo i sarađujemo u svakoj fazi procesa. To takođe znači i zajedničko stvaranje, proizvodnju priča kao tim i zajedničko izlaganje rada. U današnjem nestabilnom i neizvesnom svetu, ideja kolektiva prevazilazi okvir foto-žurnalizma: ništa nije vrednije od zajedničkog rada i snage koja proizlazi iz zajedničkog napora.

Kako vidiš budućnost dokumentarne fotografije u kontekstu sve bržeg medijskog ciklusa i zasićenja slikama?

To je veoma dobro pitanje, ali nemam mnogo odgovora. Svet slika je već godinama uzdrman i stalno smo preplavljeni, gotovo do tačke desenzibilizacije. Ipak, verujem da će sporost jednog dana postati cenjen kvalitet. Usporiti da bismo zaista razumeli, to je srž dokumentarne fotografije: izdvojiti vreme, izvan diktata breaking newsa, kako bi se otkrila stvarnost koja je pluralna, nijansirana i složena, kao i sam svet.

Prošle godine si bio ukupni pobednik takmičenja Sarajevo Photography Festivala. Šta ti takvo priznanje znači u ovoj fazi tvoje karijere?

Pobeda na Sarajevo Photography Festivalu mi mnogo znači. To je prestižan festival, dobro poznat u Francuskoj, i čast je biti prepoznat od njihove strane. Takvo priznanje daje snagu, podstiče me da nastavim da istražujem priče koje često ostaju neispričane. Uz umor, putovanja i izazove ovog posla, lako je zapitati se da li ste na pravom putu. Nagrada Sarajevo Photography Festivala je vrsta svetla koje vas umiruje, pokazuje da idete u dobrom pravcu i daje hrabrost da nastavite dalje.

Autor fotografija: ROBIN TUTENGES / HORS FORMAT

Članak Granice sveta kroz objektiv jednog dokumentariste se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Njena prva samostalna izložba, A šta ako nestanem?, biće otvorena 8. decembra u Galeriji Nikola Radošević, u okviru festivala fotografije Vizualizator. Ova izložba predstavlja intimni autoportret kroz spoj fotografije, foto-instalacija i ličnih arhivskih materijala. Kroz monumentalne pejzaže i introspektivne kolaže, Kiša istražuje teme prolaznosti, sećanja i identiteta, pružajući publici uvid u svoj unutrašnji svet i umetnički izraz.

U susret njenoj prvoj samostalnoj izložbi razgovarali smo sa njom o njenom stvaralačkom procesu, inspiraciji i značaju ove izložbe za nju lično.

Kiša Radić

Šta ti je bila inspiracija za ovu izložbu?

Radovi koji će biti izloženi na ovoj izložbi nastajali su u toku mog boravka u Americi koji je trajao mesec dana. Pošto sam bila odvojena od svog života, prijatelja, porodice, poslova, provodila sam dosta vremena sa samom sobom, što dosta dugo nije bio slučaj. Tako da je to predstavljao jedan introspektivan period, na drugom kontinentu, daleko od kuće. Sve me je tamo fasciniralo i želela sam sve da fotografišem, ali od svega toga najviše me je privlačilo da radim autoportrete. Odatle je došla inspiracija za ove radove, a kasnije i za ovu izložbu. Želela sam da iskoristim vizuelni medijum za istraživanje pojma identiteta, sećanja i prolaznosti – teme kojima se stalno vraćam. Volela bih da ova izložba bude prostor u kom će publika moći da sagleda delove mog unutrašnjeg sveta i da ga protumači na sebi svojstven način.

Izložba nosi naziv A šta ako nestanem?, koja simbolika stoji iza samog imena?

Bilo je teško smisliti naziv za ovakvu izložbu koji bi svedeno izrazio filozofsku temu prolaznosti u jednom vrlo intimnom i introspektivnom okviru. Sve što mi je padalo na pamet zvučalo je previše plastično i formalno. Ideja za naziv zapravo je došla kada sam naišla na jednu rečenicu iz maminog dnevnika, koju sam izgovorila kada sam bila baš mala i koja uvezuje celu izložbu sa temom kojom se bavim. Jedne večeri sam je za laku noć pitala „A šta ćeš ti ako ja nestanem?“. Ta rečenica me je zaintrigirala jer predstavlja neki spontani, dečiji doživljaj sopstvenog identiteta, postojanja i prolaznosti, koji je naravno potpuno drugačiji od trenutnog. Međutim, suština je ista. Naziv je pitanje na koje niko nema odgovor. Jedno univerzalno pitanje sa kojim svako može da se poistoveti. Izložba je moj subjektivni doživljaj večnog pitanja, „A šta ako nestanem?“.

Koliko su tebi lično teme prolaznosti, sećanja i identiteta važne i na koji način ih posmatraš i promišljaš o njima?

To su neiscrpne teme koje su sveprisutne i stalno se ponavljaju. Za mene predstavljaju najranjiviji i najintimniji deo ličnosti. Smatram da su važne jer nas podsećaju na to da smo svi podjednako slabi i krhki, koliko god se trudili da to ne budemo, ali i to je u redu. Mislim da su se u ovom ubrzanom sistemu i haotičnom svetu u kome živimo neke osnovne ljudske i moralne vrednosti poljuljale i da je neophodno da se podsetimo da su ranjivost, iskrenost i empatija temeljne ljudske osobine. I da cenimo ono što postoji sada, dok je tu.

Zbog toga uvek težim da kroz svoje radove otkrivam slojeve svog identiteta, onakve kakvi zaista jesu. Kada bi svako bar malo više podelio nešto od svoje istine, sigurno bi se bolje međusobno razumeli.

Kakav je bio proces biranja medijuma i formata za ovu izložbu? Zašto si se odlučila baš za fotografiju i foto-instalacije?

Fotografija je medijum koji me najviše inspiriše da kontinuirano eksperimentišem i otkrivam nešto novo. Pošto se kroz serije svetlo provlači kao glavni motiv, ali kao i element njihovog nastajanja, došla sam na ideju da ih tako i izložim. Želela sam da osmislim tri nivoa izložbe koristeći različite formate fotografija, ali i različite postavke u prostoru. Na početku nisam znala tačno kako treba da izgledaju te instalacije, ali znala sam da želim da iskoristim element svetla i neku neuobičajenu postavku. Ovu postavku sam želela da dopunim elementom interaktivnosti, kako bi fotografije svako mogao da doživi subjektivno. Kako i zašto, saznaće svako ko bude došao da izložbu vidi uživo.

Da li ti je važno kako će se ljudi povezati sa tvojim radom ili je ovo prvenstveno bio introspektivan projekat?

Važno mi je da nađem zajedničku nit između svojih radova i publike, da se svako na neki način poistoveti i poveže sa radom. Pre par godina izlagala sam jedan rad koji mi je dosta pomogao da shvatim na koji način ga ljudi doživljavaju i otkrio mi je jednu novu formu kroz koju mogu da ga predstavim. U pitanju je interaktivna instalacija u kojoj posetioci sedaju za sto i gledaju stare slajd filmove i fotografije iz lične arhive. Pored fotografija je bio i jedan intimni, porodični dnevnik iz detinjstva koji su posetioci mogli da prelistavaju i čitaju. Posmatrajući reakcije ljudi, shvatila sam da se publika bolje povezuje sa određenim radovima putem direktne interakcije.

Šta tebi lično znači autoportret u umetničkom izrazu?

Mislim da svaki umetnički rad u sebi nosi deo autorovog unutrašnjeg sveta ili njegove/njene subjektivne percepcije. Različiti doživljaji utkani su u nečiji rad. Kao neko ko je tek na početku razvijanja svog umetničkog izraza, polazim od onoga što mi je poznato i sa čim se svaki dan suočavam. Sa druge strane, želim da stvorim neku zajedničku nit koja povezuje moje radove i sa kojom svako na neki način može da se poistoveti. Autoportret za mene predstavlja najintimniju tačku nečijeg identiteta, prikazanu kroz rad. Neku vrstu ogoljenosti i istine pred drugima, koje ni na koji drugi način ne bi mogle da se otkriju.

Kako je krenulo tvoje interesovanje za fotografiju?

Od malena sam volela da nešto crtkam i slikam, crtala sam i neke svoje stripove, ali nekako nikada nisam imala dovoljno inspiracije i strpljenja da to dalje usavršavam, pa je fotografija došla kao dobra zamena za to. Dobila sam od prijatelja jedan stariji fotoaparat i počela rekreativno da fotkam sa drugaricama. Posle nekog vremena počela sam da fotografišem predstave u jednom pozorištu – Kosmodrom, koje više ne postoji. Ovo pozorište je bilo stecište mladih ljudi željnih da eksperimentišu i da stalno isprobavaju nešto novo. Tu sam upoznala razne ljude iz slične branše koji su mi dali ideju da izađem na prijemni za kameru. Od tog trenutka sam se intenzivnije zainteresovala i za fotografiju i za film.

Šta je neophodno da ima jedna fotografija nekog drugog umetnika, kako bi probudila nešto u tebi i zainteresovala te?

Volim kada vidim fotografiju koja me inspiriše da sutradan uzmem fotoaparat i nastavim da eksperimentišem sa nekim svojim projektom. Kada neki autor pomeri granice samog medijuma i nađe novi način da ga iskoristi tako da ne znam šta je uradio. Zainteresuje me kada postoji doza misterije, ali i neke poetičnosti. Kada fotografija nije samo puki prikaz realnosti, osim u slučaju kada ta realnost sama po sebi ostavlja snažan utisak.

Da li imaš neke svoje uzore kada je reč o drugim fotografima?

Uglavnom me inspiriše mnoštvo različitih fotografija i autora, ali imam nekoliko za koje mislim da su mi uzori na jednom estetskom nivou poput Josef Sudeka. Volim i radove od fotografkinje Amy Friend, čiji su me radovi inspirisali za ovu izložbu. Sally Mann je isto fotografkinja čiji radovi su mi snažni i emotivni. Portreti iz njenog života, s jedne strane veoma sirovi, ali u isto vreme i jako stilizovani.

Koji ti je dosadašnji najdraži projekat na kom si radila?

Prethodno sam pomenula jedan rad sa porodičnim dnevnicima koji sam izložila u sklopu instalacije. Taj rad će biti deo i ove izložbe, ali u malo drugačijem formatu. U pitanju je sedam dnevnika moje mame koje je pisala sedam godina tokom mog odrastanja. U njima su zabeležena naša putovanja, selidbe, sećanja i najpre razvoj našeg odnosa. Iz ovih dnevnika izdvajala sam tekstove koje sam spojila u jedan dnevnik i uz koji su bili dijapozitivi iz porodične arhive, ali i mesta koja se pominju u dnevniku koja sam ponovo fotografisala kao slajd film. Ovaj rad je za mene emotivan i nostalgičan na mnogo nivoa. Zato mi je posebno drag i stalno mu se vraćam.

Postoji li neka tema ili ideja koju bi želela da istražiš u budućnosti?

Kroz svoje radove volela bih da nastavim dublje da istražujem teme identiteta i sećanja, ali i odnos između dve osobe. Mislim da nisam još uvek dovoljno iscrpela teme kojima sam se do sad bavila, pa će sledeći rad zapravo biti foto knjiga. Ideja mi je da kroz knjigu zaokružim ceo proces i rad kroz koji je prošla moja mama i ja zajedno sa njom, ali i da je proširim sa novim fotografijama i tekstovima iz svog dnevnika. Biće to dijalog između majke i deteta, prošlosti i sadašnjosti.

Članak Ranjivost, iskrenost i empatija su temeljne ljudske osobine se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Izložba Nema karta fotografa Nemanje Kneževića biće otvorena 2. juna u art hub-u Kula, u Cetinjskoj 15. Upravo to je bio povod da sa Nemanjom razgovaramo o fotografiji, fanzinima, Sarajevu i analognim stvarima.

Ima li uzbuđenja pred otvaranje izložbe? Kako se sada osećaš?

Nemanja: Kada radiš neku izložbu ili projekat, deluje ti kao da si ti sa time završio, za mene je to kao gotova stvar, iako se još nije desilo otvaranje izložbe. Doživljavam sreću i uzbuđenje, ali to sam negde arhivirao, mnogo puta sam video i tekst i fotke. Nakon svih tih iskustava, izgubiš realan dodir. Pre svega, nisi subjektivan ni kao autor, čak i prvi put kad gledaš svoj rad. Naravno, zadovoljan sam kako je postavljeno i idejama koje smo zajedno sproveli u delo.

Generalno volim da sve držim u zdravim okvirima, nema ni previše uzbuđenja, ni drame, ako, na primer, nešto ne funkcioniše. Oko izložbe ima dosta posla, ali uvek kažem – , biće sve okej, mislimo na sve i Maša Seničić, koja je radila tekst, i ja i svi ostali koji su uključeni. Mane Radmanović, dizajner i art direktor, član kolektiva Belgrade Raw je radio identitet izložbe, plakate. Tako da, kada radiš sa ljudima kojima veruješ, nema drame.

Zašto baš Kula?

Dobio sam poziv od kustosa galerije Dušana Savića. Kula je novi prostor, bila mi je zanimljiva zbog toga. Ne volim konvencionalne prostore, a Kula je na granici alternativnog prostora, ali se trudi i dobija ozbiljan izlagački program. Osećam da su ljudi koji su izlagali pre mene i koji će tek izlagati, deo te generacije, ne nužno po godinama, već po izrazu i estetici. Dosta stvari je proisteklo iz određenih supkultura koje su meni bliske, komforno mi je. Takođe, osećam i veliku pomoć i podršku ljudi koji rade u Kuli.

Pomenuo si saradnju sa pojedinim ljudima, a takođe, si i deo kolektiva Belgrade Raw, koliko je tebi u poslu važno da postoji taj kolektivni duh i razmena? Kako je ostvaruješ i gradiš?

Važno je da imaš saradnike kojima veruješ i koji tebi veruju. Koliko god mi mistifikovali umetnost i umetnike, mislim da je to nekako važno. Volim da sam deo kolektiva. Uvek u životu sam funkcionisao kroz kolektive. Kao, na primer, kroz Belgrade Raw čiji sam deo. Nisam od onih fotografa koji svoj rad, projekte čuvaju i ne dozvoljavaju da iko priđe i manipuliše njima, već baš volim da pozivam druge ljude, kreativce, da tom mom delu dodaju neki novi lejer. Prija mi kada pustim od sebe to nešto svoje, kao što sam, na primer, dao Metaklinici svoj materijal iz Sarajeva i rekao: napravite publikaciju. Oni su vizuelno uradili šta su hteli, ja sam video i odobrio, ali se nisam mešao. Prija mi to otpuštanje, u tome leži neko osobađanje od tih stega, kontrole nad radom. Sloboda leži u otpuštanju. Meni, konkretno, nedostaje više toga na sceni. Naravno, teže je raditi u kolektivu, to nosi svoje izazove, prevazilaženje tih izazova je za mene jednako uzbudljivo, kao i pravljenje fotografija.

Davno si napravio prvu fotografiju u Sarajevu, još 2014. godine, kako se razvijala ta ideja, da li si već nakon par odlazaka tamo imao ideju da od tih fotografija može da nastane izložba?

U Sarajevo sam otišao tek 2014. godine, mogu da kažem tek, jer sam o tom gradu dosta slušao. Blizu nam je jako, međutim, kao da je dalje nego što jeste, što zbog infrastrukture, što zbog devedesetih, rata, okupacije i svega ružnog što se desilo. Kada sam otišao i krenuo da fotografišem, što inače radim gde god da odem, nisam imao ideju da radim projekat. Inače, ne radim projekte na način na koji fotografi danas rade. Nemam pred – ideju o tome, nego pustim da me vreme i prostor vode nekuda. Nakon tog prvog boravka, privlačio me je grad na neki čudan način, ne na taj turistički način. Vraćao sam mu se više puta godišnje. Tada sam shvatio da imam ozbiljan materijal. Ono što je bitno je da fotografije nisu nastajale kao rezultat nekog promišljanja, e sad idem tamo jer mi nedostaje ta fotografija…Vodio sam se time da radim stvari koje bih inače i radio. A one su više rezultat boravka tamo.

Da li tako inače izgleda tvoj proces rada?

To inače i jeste moj proces rada. S obzirom na to da se profesionalno bavim fotografijom, radim dosta stvari koje su uslovljene, brifovane, moram da ih uradim na određen način. Ova vrsta fotografije privatno mi najviše prija. Ne mogu da zamislim da to radim na neki drugi način. Mislim, možda ću se promeniti, ali ne vidim da je to u nekoj skorijoj budućnosti. Teško je kada radiš i za sebe i za klijente, a da bih ostao u ovome, iskreno moram da imam tu slobodu i manevarski prostor da, šta god da se desi, ja prigrlim.

Koliko je ukupno bilo fotografija iz Sarajeva i kako si ti pravio selekciju onih koje će biti izložene?

Bilo je mnogo fotografija, posebno što su se te posete Sarajevu desile tokom svih godišnjih doba. Kad sam gledao ceo materijal, shvatio sam da tu ima svačega, na nivou osećanja. Meni je najteži deo posla selekcija materijala, uzima mi najviše vremena i promišljanja. Često ga radim instinktivno. Ono što je meni bitno je da pustim da ta selekcija traje što je duže moguće. Kroz to ponovno vraćanje se nekako filtriraju fotke koje su mi važne. Videćete izložbu, meni je sam taj izbor fotki važan, ali ne mora da bude važan posetiocu. Ipak, kroz način na koji je izložba postavljena, ljudima će biti jasno šta smo želeli da postignemo. Ne postoji ta konzervativna postavka, više je neki veliki utisak koji te obuzme. Naravno, mnogo fotki je otpalo, zato što nisu išle. Inače, često odbacim fotke koje su mi strava samo zato što ne idu sa ostalim.

Na izložbi će biti predstavljena i publikacija za koju je tekst radila Maša Seničić, kao i tekst koji je postavljen u prostoru i koji prati fotografije. Zašto si želeo da pored fotografija imaš i publikaciju i taj tekstualni deo?

Maša i ja smo sarađivali na tom tekstu još pre nekoliko godina, mi smo se potpuno slučajno upoznali u Sarajevu. Znao sam da nju taj grad intrigira na sličan način kao i mene, pa sam je pitao da li joj je zanimljivo da napiše nešto na tu temu. Da to bude kao dopuna mojim fotka, ali bude autorski tekst, njeno viđenje grada. Nisam joj davao smernice. To je ono poverenje o kojem sam pričao na početku. Imali smo ideju da to budu dve knjižice koje zajedno čine tu publikaciju. To se nije desilo tada, kada smo mi planirali. Samo je sada došao trenutak, stvorile su se razne mogućnosti. Taj njen početni tekst je znatno izmenjen za sadašnju izložbu i dosta je bolji od prvobitnog. Mašin tekst je takođe izložen na izložbi, on je u dijalogu sa tim fotkama i postavljen je u prostoru. Ova publikacija ima dva dela, na engleskom i na srpskom jeziku, fotografije su različite u oba dela, pa je zanimljivo što, na primer, jedan možeš da pokloniš nekome.

Dugo si u fotografiji, kako i kada je sve počelo? Koliko se to tada razlikovalo, s obzirom na to da se tehnologija dosta promenila?

Ono što je zanimljivo je da nemam formalno obrazovanje iz tog domena. Fotografijom sam krenuo da se bavim paralelno sa ostalim stvarima u svojim dvadesetim. Verovatno, da sam imao formalno obrazovanje, ne bih sa tim entuzijazmom i energijom to radio. To je uvek bila sporedna autsajderska stvar, tako sam ja to doživljavao, a i ljudi oko mene. Možda sam zato i gurao to. Radio sam to zato što mi je prijalo. Kasnije sam upoznao druge ljude koji su od fotografije uspeli da naprave nešto, tada sam dobio podstrek. Upoznao sam Boogie-ja kad sam bio u Njujorku na Work and travel-u, zvao nas je kod njega gajbi da blejimo i da fotkamo. Podrška mi je jako značila u tom periodu. Kasnije se desio i kolektiv Belgrade Raw, koji je nastao tako što je Darko Stanimirović preko Flickera predložio da se nađemo i napravimo sajt. To je bio super početak.

Kada je taj hobi postao pravi posao, da li se sećaš svog prvog angažmana?

Sve je to imalo svoje uspone i padove, promenljive periode. Prvi posao sam dobio 2009. godine kao fotoreporter u dnevnim novinama i to slučajno. Drugar mi je preporučio. To je posao koji zahteva aktivnost svaki dan, dinamičan je. Bilo mi je zanimljivo, malo sam se i uplašio. Imao sam sreće da sam upoznao dobre foto urednike i kolege i da sam mogao puno da naučim od njih. Nakon par godina rada kao fotoreporter, ukapirao sam da ne mogu da napredujem. Počeo sam da fotkam volonterski za različite festivale, to me je tada baš zanimalo. Nekoliko godina sam živeo u tom festivalskom i koncertnom svetu, onda me je i to zasitilo. Mada i dalje volim da fotografišem bendove i DJ-eve u nekim mojim aranžmanima.

Pomenuo si Belgrade Raw, kako izgleda rad tog kolektivu čiji si deo dugi niz godina?

Mi smo dosta promenili naše aktivnosti. Sada smo mnogo više usmereni na neke radionice, predavanja. Malo manje forsiramo svoj rad, a više smo usmereni ka artikulaciji tuđeg rada. Belgrade Raw se za tih trinaest godina promenio dosta, meni je to super. Sada je sporije, ali s obzirom na to da nas ima jedanaestoro, stalno se menjaju osobe koje su uključene, neke su u hibernaciji, pa se uključe. Postoji stalno neka energija nekog ko inicira stvari i pokreće.

Kako izgledaju vaše radionice, koliko to tebe inspiriše?

Ja sam stalno bežao od tog akademskog sveta, nije me zanimalo da budem deo toga. Međutim, zanima me na ovom nekom nivou, zabavno mi je. Imali smo radionice u trinaest gradova Srbije, meni je to bilo jako dobro iskustvo. Video sam nešto što sam do tada negirao ili mislio da je dosadno, a onda me je ta radionica samo demantovala. Naše aktivnosti i radionice nisu standardne i sami učesnici se iznenade jer mi ne pričamo o tehničkom aspektu fotografije, mnogo više se bavimo promišljanjem slike odnosima između tih slika, kako to artikulisati sa tekstom ili nekim drugim grafičkim elementima. Često i ljudi koji se prijavljuju nisu nužno fotografi, zanimljivo je to stvaranje zajedno.  

Analogna fotografija se ponovo vratila, kako si se ti upoznao sa analognim fotografijama, šta te je tu privuklo?

Moj prvi fotoaparat je bio digitalni. Tada je digitala osvajala tržište. Nekoliko godina sam fotkao digitalnim aparatom, ali sam kasnije otkrio analognu. Upoznao sam ljude koji to rade, malo sam čitao… Kasnije sam dobio Smena aparat, pošto on nema svetlomer, bilo je najbolje učiti se na njemu. Na početku su fotke bile krš, ali vremenom su postajale upotrebljivije. Onda sam se navukao na to. Postoji nešto u strukturi slike što me jako vuče da koristim filmove.

U sklopu izložbe postoji publikacija, a ti i sam praviš i takozvane fanzine. Šta te tu privlači?

Meni je print generalno, i sve što je materijalno – fizička stvar, uzbuđuje. Ideja Belgrade Raw i moja želja stoje negde na istom mestu, jer želimo da fotografija živi u printu. Kad god imam priliku volim da fotografije budu odštampane. Kada imaš fanzin, knjigu, ti tome možeš da se vraćaš, za razliku od digitalnih formi koje su često prolazne. Zanimljivo mi je to kako print živi kada izađe iz štamparije, gde to ide, ko sve ima priliku da pogleda to. Takve stvari zapravo imaju neku težinu.

Na izložbi ćemo imati prilike da vidimo neke delove Sarajeva koji su tebi bili upečatljivi. Da li postoje neki delovi Beograda koje posebno voliš da fotkaš, koji te inspirišu, intrigiraju?

Dugo sam fotkao Beograd, tu sam nekako i počeo, tako da sam se u nekom trenutku i zasitio. Ranije sam baš često obilazio i fotografisao grad, sada to ne radim u toj meri. Trenutno me više zanimaju neka druga mesta, ali i dan – danas mi se desi da odem u Barajevo, Mirijevo, bez plana i šetam. Super mi je prijala ta pauza. Mislim da Beograd ponovo počinje da me zanima, posebno što se značajno promenio, ta promena je i loša, ali i zanimljiva. Tako da, nemam omiljena mesta za fotografisanje, ne promišljam. Volim da idem po mestima koja nisu centralne gradske zone.

Da li planiraš da u budućnosti organizuješ slične izložbe ili da,možda, ova izložba poseti Sarajevo?

Nemam planove za naredne projekte. Postoji šansa da se izložba desi i u Sarajevu, to mi je nekako pošteno i fer. Takođe, kreativna scena je živa i dinamična, postoje prostori koji mogu da ugoste ovu izložbu. Radimo na tome, ali ne postoji nikakav imperativ, desiće se pre ili kasnije. Osim toga, ne bih selio ovu izložbu. Pobornik sam toga da izložbu formatiraš prema prostoru. Nisam neko ko se trudi da bude aktivan, mnogo mi je bitnije da stvaram, a kad imaš dobar materijal, desiće se nešto.

Izložba je otvorena do 19. juna, kada će biti organizovan open day od 17 do 21 časova. Nemanja će toga dana biti u prostoru Kule, dostupan za sva pitanja, neobavezno ćaskanje i druženje povodom zatvaranja. Pored toga, 11. juna u 19 časova, biće organizovano i vođenje kroz izložbu sa kustosom Dušanom Savićem i autorom Nemanjom Kneževićem. Razgovor o publikaciji biće organizovano 14. juna u 19 časova, a govoriće Nenad Trifunović iz Metaklinike koji je radio na publikaciji, takođe, tada će biti prisutni i Maša Seničić koja je pripremila tekst, kustos Dušan Savić i autor Nemanja Knežević.

Autor fotografija: Nemanja Knežević

Članak Sloboda leži u otpuštanju se pojavljuje prvo na Oblakoder.