Kamp Female Street Art Incubator na kome je bila mentorka predstavlja jedinstvenu petodnevnu umetničku rezidenciju na kojoj su umetnice iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Nemačke učile sve što je potrebno da postanu street art umetnice, od korišćenja dizalice, biranja boje do građenja brenda. Kamp se održao u Dragačevu, a predstavlja saradnju četiri street art festivala – DUK festival (SRB), Fasada (BiH), Graffiti na Gradele (HRV) i Stadt Wand Kunst (Nemačka). U julu učesnice očekuje prezentacija Female Rising Star Award na Bolu na Braču, nakon čega će pobednice u narednom periodu dobiti priliku da slikaju na ovim festivalima. Ceo projekat se realizuje kroz finansijsku podršku programa Kreativna Evropa

Sa njom smo razgovarali o kampu, ženama u street art-u, njenoj umetnosti i radu koji je oslikala u Čačku. 

Tvoje iskustvo Srbije je malo drugačije od uobičajenog, preskočila si Beograd i Čačak i otišla pravo u Goračiće u Dragačevu da budeš mentorka na projektu Female Street Art Incubator. Kakav je to osećaj bio?

Georgia Hill: To je bio predivan način da stignem u novo mesto. Naročito jer nisam pre bila u Srbiji, nisam bila u Beogradu i iako mislim da bi bilo uzbudljivo videti arhitekturu, svidelo mi se da se brzo premestim kroz pejzaže. Ići iz Sidneja pravo u srpsko selo je bilo predivno, svideo mi se kontrast, a i podsetilo me na mesto gde sam odrasla. I proveli smo nedelju dana tamo, ne samo jedan dan.

Pozvana sam da budem mentorka za FSAI i bila sam zaista uzbuđena zbog tog poziva. To je nešto što inače radim tiho, sa strane, razgovarajući sa drugim umetnicima, ali to je često više u okviru prijateljstava i među ljudima koji zajedno slikaju. Mislim da, s obzirom na to odakle potiču ulična umetnost i grafiti kultura, tu ima mnogo muškaraca koji slikaju i mnogo momaka koji ohrabruju jedni druge.

Naravno da ima i mnogo žena, ali zaista se fokusirati na žene i ohrabriti žene bilo je veoma važno. Mislim da je to bio veoma negujući prostor, što zvuči vrlo ženstveno, ali nije bilo tako; jednostavno su se ljudi zaista osećali ohrabreno, ne samo da dele svoj stil rada, već i svoje ideje, svoju priču i poreklo poruka koje izražavaju kroz svoj rad. Vodile smo nekoliko razgovora koji bi verovatno bili drugačiji da su tu bili muškarci, da su možda preuzeli razgovor ili ga usmerili u drugom pravcu — ne znamo.

Tvoj proces mentorstva podrazumevao je razgovor sa učesnicama, predavanja i praktične stvari poput slikanja na zidu. Kako ti se sve to čini?

Proces mentorstva bio je dug, ali na najbolji mogući način. Po svojoj prirodi bilo je to veoma intenzivno iskustvo, ali mislim da upravo to govori o uzbuđenju i motivaciji svih uključenih. Iskreno, svaki dan od 6 ujutru do ponoći bio je ispunjen veoma intenzivnim razgovorima sa učesnicima, organizatorima i drugim mentorкама. Bilo je zaista uzbudljivo biti u mogućnosti da prenesem deo svog iskustva učesnicama, ali sam i sama naučila toliko toga od svih koji su bili tamo, ne samo od mentorki.

Mislim da je pristup uličnoj umetnosti iz svih uglova kroz radionice i razgovore, kroz razgovore o konceptima, praksi i načinu na koji ljudi razvijaju svoj rad, zaista sjajan način da se organizuje jedna nedelja, jer upravo to i čini od vas uličnu umetnicu. Stvoriti prostor u kojem su učesnice ohrabrene ne samo da stvaraju, već i da svoj rad prenesu na zid, da ga vide u velikom formatu, da prepoznaju snage osobe koja stoji pored njih i da uvide šta mogu da nauče od nje,mislim da su naučile stvari koje bi inače otkrili tek za godinu, dve ili tri.

Koncepti koje su ove mlade žene razvile tokom ove nedelje toliko su bogati i slojeviti, i odražavaju njihovo obrazovanje, bilo da dolaze iz oblasti tipografije i grafičkog dizajna, ilustracije ili grafita. Razmišljala sam kako ćemo svi postati bolji, jer ljudi već u prvim godinama svog rada razmišljaju tako duboko i stvaraju tako slojevite koncepte. One su neverovatne umetnice, bez obzira na to kojim putem će njihova umetnost dalje krenuti. 

Tvoja umetnost i stil su vrlo prepoznatljivi, crno-bela kombinacija reči i tekstura. Kako si ga razvijala?

Brzo sam shvatila da imam posebnu sklonost ka tome da ne koristim mnogo boja. Ne radi se baš o crno-belom pristupu, ali jednostavno ne uživam naročito u bojama. Mislim da boje nose mnogo različitih nivoa informacija, ali to nije vrsta informacija sa kojom sam želela da se igram. Radije sam želela da istražujem druge stvari.

Uvek imam osećaj da moram da se pravdam: volim boje. Postoje umetnici koji ih koriste na fantastičan način. Ali za stvari koje osećam i izražavam, težina same reči može da uradi toliko mnogo.

Kako biraš reči?

Mnogo pišem, više u smislu beleženja misli. Mnogo je pisanja, mnogo osećanja, mnogo brzih beleški u telefonu i u svesci kojoj se stalno vraćam. Postoje reči koje mi se vrte po glavi, koje stalno preispitujem i vraćam im se. Ponekad su to stihovi pesama koje mi nedostaje da čujem, iako zapravo nisu pesme, već više poput muzike u mojoj glavi.Shvatila sam da sam oduvek volela da se igram rečima. Volela sam raspoređivanje reči po prostoru i način na koji se kroz njih krećeš, čak i kada su na papiru.

Reči u svakom uglu stranice usporavaju način na koji ih čitaš. Možeš ih čitati u smeru kazaljke na satu ili drugačije. Možeš iste stvari čitati na različite načine.Zaista volim da se igram načinom na koji tumačimo stvari, da usporim čitanje, ubrzam ga ili da sve složim jedno preko drugog. Što više radim, postajem sigurnija u postavljanje veoma ranjivih poruka u veoma velikom formatu.

Bila sam veoma iskrena u vezi sa tim gde sam se nalazila u različitim periodima života. Imala sam sreću što su ljudi reagovali na to i pokazivali sopstvenu ranjivost. Videla sam kako plaču, kako ih radovi duboko pogađaju.

Ovde u Čačku jedan čovek je prolazio pored rada i rekao mi: „Hvala, od jednog pesnika drugom.“ Bio je veoma dirnut. Mislim da veličina stvara snažan utisak i određenu iskrenost. Ponekad su osećanja koja proživljavamo toliko monumentalna, toliko sveobuhvatna i gotovo zaslepljujuća u tom trenutku. 

„I see you / I’m in two / Deo mene ostaje zauvek“ ispisano je na muralu u Čačku. Šta to za tebe znači?

Za mene je „I see you, I’m in two“ bila rečenica koja se pojavila veoma brzo. Imala sam i drugu opciju koja je bila mnogo duža. Želela sam osećaj velikih banera, ne od tkanine, već kao dve kaskadne forme koje padaju niz stranu zgrade. Želela sam da imaju osećaj papira ili konstrukcije, sa svim tim naborima i nepravilnostima. Kako sam razvijala rad, činilo mi se da mogu da predstavljaju dve odvojene strane, gotovo kao dve strane planine ili doline.

„I see you“ mi zvuči veoma nežno i puno ljubavi, dok „I’m in two“ ilustruje stanje podeljenosti, dve suprotne misli ili osećaj rastrzanosti. Posebno je izazovno kada vam neko govori da vas voli takve kakvi jeste, dok se vi sami osećate podeljeno ili rasuto na različite delove. Dopada mi se što sam uspela da razrešim taj osećaj. U tome nema nužno tuge.

Možemo biti na različitim mestima, u različitim delovima života, sa različitim osećanjima prema ljudima i onome što ostavljamo iza sebe. Naša zajednička iskustva i uspomene mogu biti tužne, ali to je ono što imamo i moramo da nastavimo dalje. Za mene je to veoma lepo razrešenje. Reakcije su bile zaista sjajne. Osećam da mi je ukazano veliko poverenje da napravim ovaj rad. Mislim da činjenica da je rad podeljen između različitih jezika čini ga otvorenim za razumevanje čak i kada ne razumete obe strane. To je slično i mom iskustvu ovde.

Ne govorim srpski jezik, a volela bih da mogu da ostanem duže i naučim još više reči kako bih dublje razumela sve oko sebe. Osećala sam se dobrodošlo ne samo kao osoba, već i kao umetnica čiji rad može da bude realizovan baš onako kako je zamislila. 

Čuli smo da si imala zanimljive interakcije na trećem spratu zgrade.

Na trećem spratu živela je jedna baka, baš kod slova Y u radu. Nas dve apsolutno nismo govorile isti jezik. Koliko sam razumela, nije joj se baš dopadalo umetničko delo, ali joj se dopadalo što sam ja tamo, što je veoma simpatično. Najviše mi se dopalo kada je rekla da je rad namenjen mladima, a ne njoj, pa je u redu što joj se ne sviđa. Ponovo sam se osećala veoma dobrodošlo.

Pronašla je čak i štap kojim je lupkala po ogradi svog balkona pored lifta kako bi privukla moju pažnju. Ja bih pomislila da lift pada ili da nešto nije u redu, a onda bih videla da je to samo ona sa kafom i trešnjama za mene. Zaista sam bila zbrinuta na svakom mogućem nivou tokom ovog projekta.

Nešto za kraj?

Iskustvo slikanja na DUK festivalu je zaista bilo posebno za mene. Nije poenta u tome da su drugi festivali koje sam radila bili lošiji. Uopšte nije reč o poređenju. Jednostavno imam osećaj da je čitavo vreme koje sam provela u Srbiji bilo jedno veliko pozivno pismo da se osećam dobro. Postoji mnogo projekata i festivala na kojima se dešava toliko stvari da sve postane previše i lako odvlači pažnju. Ovde imam osećaj da je suština razloga zbog kojeg slikamo i zbog kojeg radimo ovakve stvari još uvek veoma prisutna i da upravo ona pokreće DUK tim.

Divno je biti podsećen na to. Divno je ponovo raditi na taj način. Podseća me na 2016. godinu, kada sam bila veoma mlada i tek na početku. Poslednjih nekoliko nedelja za mene su bile jedno potpuno zaokruženo iskustvo. Osećam se veoma srećno što sam to pronašla upravo ovde i što sam imala priliku da radim ovde. To možete da vidite svuda. Nije samo u muralima koje stvaraju, već i u načinu na koji tim funkcioniše, kako brinu jedni o drugima i o umetnicima. Bilo je fantastično. I volim Srbiju – neka to bude moja poslednja reč!

Foto: Dunja Kleut

Članak Ovde imam osećaj da je suština razloga zbog kojeg slikamo još uvek veoma prisutna se pojavljuje prvo na Oblakoder.