Skoču, kao glas sa radija B92 sam upoznao, sad već davno, u njegovoj emisiji Gistro FM, gde je ponekad mnogo srećan, ponekad pomalo nadrkan, pričao o muzici koju voli i sluša. Uživo sam ga upoznao nekad kasnije, jer smo radili (a i radimo još uvek) na istom Radio Aparatu. Tad je ova nadrkanost izvetrila iz mog shvatanja njega, i upoznao sam ga kao jednog jako finog i toplog tipa, koji ne odustaje od svojih ideja i ljubavi.

Skoča ima knjigu. Iako sam mislio da ćemo ga prvo videti kao pisca romana, ili makar kratkih priča, iznenadio je zbirkom poezije. Tu zbirku, „Ponekad se probudiš u Beogradu“ promovisaće u KC Gradu, 27. jula, ali pre nego ga vidimo uživo te večeri, sa knjigom u rukama, popričali smo malo, u online svetu sa njim – o pesmama, poeziji, muzici, Beogradu, kao i svim onim drugim standardnim temama o kojima vredi pitati Skoču.

Za početak, kako si? Sećam se iz tvojih starih emisija na B92 da si uvek govorio da voliš leto jer svi zapale, pa grad bude prazniji. Je l’ i dalje tako?

Skoča: Dobro sam, hvala na pitanju. Da, tako je još uvek i biće tako dok sam živ. Ima nešto jako intimno u tom praznom gradu tokom leta. Neke od najlepših uspomena koje imam desile su se u praznom Beogradu u letnjim mesecima. A i mnogo volim pesmu koju peva BJ Thomas „Everybody’s Out of Town”.

Ponekad se probudiš u Beogradu. Kako je izgledao ceo put od razmišljanja o pesmama, stavljanja reči na papir, pa sve sad do dolaska u knjižare?

Pesme pišem celog života. Zapravo, sa njima sam i počeo, mnogo pre proze, još u trećem osnovne. Prošlog leta sam se često osećao melanholično i usamljeno, iako realno nisam bio sam. Smetalo mi je i ovo i ono. Vesti su bile groznije nego inače. Moj karakter se saplitao o prepreke koje je mnogo puta u prošlosti preskočio. Osećao sam se kao da sam izgubio rat u kome nisam ni učestvovao. Bekstvo od svega toga pronalazio sam u pisanju pesama. Gotovo svaki dan tokom jula i avgusta napisao bih po jednu pesmu. Vremenom ih se nakupilo. I za razliku od pesama koje sam ranije pisao, koje su bile mnogo ličnije, ove su bile nekako univerzalnije. Skapirao sam da nisam jedini koji može razumeti setu u podacima da je Bob Dilan napunio 80, da je umro Žan Pol Belmondo, odnosno da šibicari sa štajge siluju Beograd. Sa štajge koje više nema. I tako sam došao do odluke da bih mogao da ih objavim.

Koliko se tvoja poezija razlikuje u odnosu na tvoje kratke priče, kolumne,promišljanja koje smo čitali prethodnih godina? I kako si se uopšte odlučio na poeziju (jer si postao poznatiji po drugačijoj vrsti pisane reči)?

Pesme retko pišem kada sam srećan i zato su malo mračnije od moje proze. A rešio sam da ih objavim jer ih je bilo puno i što sam bio zadovoljan većinom njih. A i to što sam znao da ljudi od mene ne očekuju poeziju bio je još jedan razlog. Jer, jebeš očekivanja, ona ionako uništvaju sve što je lepo.

Fotografija: Vladislav Mitić

Koja je veza cele zbirke (i tebe samog) sa Duškom Radovićem? Pitam zbog naslova.

Naslov ima veze sa pesmom „Sometimes You Wake Up in Charleston” koju je pre nekoliko godina snimio Gent Li Filips. Čim sam čuo taj naslov, znao sam da ću ga maznuti za nešto svoje, mnogo mi se svideo. A Beograd zato jer najveći broj pesama ima veze sa njim, nema tu neke filozofije. Iako mnogo volim Duška Radovića, on nema nikakve veze sa tim naslovom. Bar svesno nema veze.

I, koja je generalno tvoja veza sa domaćom poezijom? Koliko ti je ona bliska, koliko strana, a koliko si svoj rad i pečat crpeo više iz same pop kulture?

Kada je domaća poezija u pitanju, jako volim Milenu Marković, Vitomirku Vitu Trebovac, Radmilu Petrović, Draška Sikimića… Ipak, ne mislim da su oni mnogo uticali na moje stihove. Ja pesme pišem na sličan način već 30 i kusur godina, samo što sam ih tek sad obznanio javnosti. Možda uticaja ima u nekoj muzici koju slušam, ali i to je mnogo više nesvesno nego svesno.

Kad se sastavlja zbirka pesma, da li postoji neka veća ideja oko celog zbira? Da li je više kao konceptualni album, ili skup hit singlova?

Za mene, roman je album, a zbirka priča ili pesama je kompilacija. A ja ubedljivo najviše volim albume. Zato sam i hteo da počnem svoju zvaničnu književnu karijeru romanom, ali ispostavilo se da je to prekrupan zalogaj za mene, bar još uvek. Previše tu bude stvari kojima nisam zadovoljan. I onda sam krenuo od onoga što znam da mi dobro ide. Prvo sam iščitavao sve pesme koje imam, odbacivao one koje mi se ne sviđaju, ostavljao one koje su mi okej. To što je ostalo, ušlo je u zbirku. Redosled je otprilike hronološki, po tome kako su nastajale, od najstarijih do najnovijih. Ali redosled je, kao i za svaku kompilaciju, manje važan.

View this post on Instagram

A post shared by Vladimir Skočajić Skoča (@skocatx)

Gde i kako vidiš sebe danas na književnoj sceni Srbije?

Vidim se na moru u septembru i oktobru. Iskreno, ne razmišljam uopšte o književnoj sceni Srbije, ili bilo koje druge zemlje.

U svojim emisijama i tekstovima često imas one vremenske odrednice, tipa muzika za veče, muzika za kišu. Za šta je onda, koje vreme i mesto „Ponekad se probudiš u Beogradu“?

S obzirom na to da je najveći broj pesama nastao u praznom Beogradu tokom leta, recimo da je to najprikladnije vreme za uživanje u mojoj zbirci. Mada, siguran sam da nećete mnogo manje uživati ni ako je čitate tokom snežne večeri u decembru.

Koji je idealni saundtrek ove knjge? Šta bi sjajno leglo uz čitanje ovih stihova?

Recimo, neka ambijent amerikana. Instrumentalna muzika sa slajd gitarama i klavirom. SUSS, Jon Arroyo, Bruce Kaphan, William Tyler, Ezra Feinberg, Chuck Johnson…Većina pesama iz zbirke je nastajala dok mi je nešto od ovoga sviralo u pozadini.

Da li imaš neki omiljeni komentar na knjigu, nešto što te je potpuno raspametilo i razoružalo?

Iako sam svestan da nisam baš nepoznat ljudima, priznajem da me je ostavilo bez teksta to što je moja zbirka, od kada je objavljena 22. maja pa sve do danas, najprodavanije izdanje izdavačke kuće Booka. I još uvek me ostavlja bez teksta. Nikad nisam voleo liste bestselera i sada sam na jednoj od njih. Niko ne može bolje da se zajebava s tobom od života samog.

View this post on Instagram

A post shared by Bookastore (@bookastore)

Poznat si kao neko ko nema dlake na jeziku i kaže uvek ono što mu je na umu. Pa, da li bi mogao da nam daš par saveta za srećan zivot danas? Šta raditi, a šta izbegavati u Beogradu i Srbiji 2023?

Gledati svoja posla. Live and let live. Napraviti mikrosvet. Ne svađati se sa ljudima koje ne poznaješ o ljudima koje ne poznaješ. Slušati muziku, gledati filmove, čitati knjige, gledati Sopranose i Cinema Paradiso. Šetati pored reke ili spavati do podne. Ako imaš love i uslova, putovati što više. Voditi ljubav na krovu zgrade u avgustu. Izbegavati ljude koji imaju potrebu da ti objasne da bog postoji ili ne postoji, one koji imaju reči, ali ne i postupke. Odjebati sve nas koji dajemo nekakve savete.

Bio si u Americi i vratio si se. Kad te neko pita: da li da odem ili ne, šta mu kažeš?

Uvek da odeš. Amerika je divna. Teksas je divan. Ništa u životu ne bih menjao za to, skoro trogodišnje, iskustvo iz Amerike. Kad bolje razmislim, mislim da ne postoji mesto na svetu za koje bih savetovao nekom da ne treba da ode. Možda samo neka koja su nebezbedna.

Šta dalje? Je l’ ovo samo početak, i u kojim pravcima težiš da nastaviš svoje pisanje?

Plan mi je da sledeće godine objavim zbirku priča, a nakon toga, nadam se, za par godina i roman. Možda u međuvremenu sleti još neka zbirka pesama. A možda i ne, ako provalim da se baš očekuje.

Za kraj – kad si napisao svoju prvu pesmu u životu, da li je se sećaš i kakva je ona bila?

Bio sam četvrti razred osnovne. Napisao sam je za svoj prvi virtueni bend The Insects. Bila je na engleskom jer sam očekivao da The Insects pokore ceo svet. Počinjala je stihovima „I dress my Adidas, Texas jacket and five hundred one, and I run to be with her, because sir, she’s my baby, and maybe, she loves me”. Imao sam 10 godina i fond od 100 engleskih reči. Ali ložio sam se. I to je ključ u svemu, za sve i svuda. Loženje. Bez njega nema ničeg.

Naslovna fotografija: Lazar Jablanović

Članak Vladimir Skočajić Skoča: Loženje je ključ u svemu, bez njega nema ničega se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Zbog činjenice da Vladimir Skočajić Skoča za manje od mesec dana odlazi u Ameriku gde planira da nastavi svoj život, ali i karijeru, sa Skočom smo u Salonu zaseli malo duže, jer ko zna kada ćemo se ponovo sresti na ovakvoj kafi. Sledi nastavak razgovora sa njim.

Šta misliš o domaćoj muzičkoj sceni?

Vladimir Skočajić Skoča: Mislim da ima svačega. Domaću muziku sam uvek slabije slušao, još kao klinac. Meni je uvek bilo gotivno da se identifikujem sa onim što bend peva i svira, a sa ovim našima mi je uvek bilo teško da se identifikujem, da li zato što su kopirali ove spolja, šta li je. Tako da sam ja tek u zadnjih 6, 7 godina počeo da slušam domaću mnogo više nego ranije. I zbog prirode posla na RadioAparatu nekada baš želim da pustim nešto domaće i novo. Tu ima stvarno svega i svačega. Mislim da je internet prilično uticao na to da otvori ljudima vidike i da su u fazonu da sednu u sobu, uzmu gitaru, snime pesmu i okače je na net. Mislim da je to super stvar. Tako da ima zanimljivih stvari i treba skidati ljudima kapu za entuzijazam jer 95% njih radi to zato što to voli, niko od njih se tu ne loži baš nešto na lovu.

Čini se da na ovim prostorima ne postoji dovoljan prostor za mlade autore i njihovo pojavljivanje u javnosti. Zašto je to tako?

Ja mislim da je to više problem medija što ne forsiraju te mlade, jer idu na zicere. Nema veze sa temom o kojoj pričamo, ali uzmi primer Novaka Đokovića. Svaki medij svaku glupost o njemu objavi da bi se to čitalo, a ja sam siguran da sada imaš nekog novog Novaka Đokovića, ili ne mora da bude toliko uspešan, ali nekoga ko sad nešto radi i pokušava da dođe do medija, a oni ga svi ignorišu jer nije dovoljno „veliki“ za medije. A kada bude nešto uradio onda će svi hteti da prenose informacije o njemu. Mislim da je za bendove tako isto.

Da li se sećaš nekog koncerta malog benda koji te je oduševio?

Mislim da i vrapci na grani znaju moju priču za bend Ground Zero. To je japanski bend koji je svirao 1997. godine u Beogradu na Ring Ring-u. Dva najlepša koncerta u životu su mi bila dva koncerta Nila Janga i posle njih je taj Ground Zero. Tada nisam znao šta da očekujem, samo sam čuo da dolaze neki džezeri iz Japana i to je sve što sam znao, nije bilo interneta i nisam se ni informisao. Otišao sam na koncert i oduvali su me. Neki japanski instrumenti, tri duvača, dva bubnja, mešavina elektronike, džeza, popa, roka, svega živog i bukvalno mi je vilica bila na podu. Taj koncert me je odneo. Jedino nedelju dana sam razmišljao o tom koncertu. Ali to isto ima veze sa vremenom, jer, na primer, ja danas ne mogu da odem na koncert benda o kome ne znam ništa, čak iako hoću, ne mogu. A onda je to bilo moguće i taj momenat je poprilično bio bitan.

Na šta se sada ložiš u muzici, šta najviše slušaš u poslednje vreme?

Džonatan Vilson. Njegov poslednji album mi je potpuno genijalan i to baš slušam. Postoji i neka španska etiketa, diskografska kuća, zove se Elefant records. Oni objavljuju neke nove bendove koji sviraju vintage pop šezdesetih i to baš onaj koji ja volim, orkestrirani. I to su sve neki bendovi za koje niko živi nije čuo, ali su divni. Ima nekoliko divnih bendova, recimo Fitness Forever, to je italijanski bend, ima grupa The Yearning, oni isto imaju novi album, u stvari mini album. I baš onako vidiš koliko oni vode računa o svakom detalju. Otrkiće mi je u poslednjih nekoliko godina i Majkl Kivanuka. Kada je objavio prvi album pre 4, 5 godina pisao sam baš tekst za Politikin zabavnik i bio u fazonu ovaj čovek će tek da snimi album karijere i onda je snimio Love or hate koji je stvarno genijalan. To mi je super. Onda mi se sviđa jako Fibi Brižers, ona je za one koji vole cat power i tu žensku melanholiju. Ona je baš mnogo talentovana, ima dobre tekstove, a i muzika je jako divna. A tu je i set starih, na primer Džima Orurka obožavam, to je, po mom mišljenju, jedan od najtalentovanijih muzičara na planeti zemlji, ali i najpotcenjenijih. Meni je mnogo krivo što malo ljudi zna za njega, a njegovo ime se nalazi na preko 200 albuma. Objavio je pod svojim imenom nešto manje od 100 i ne postoji muzički pravac u kome se nije oprobao. I elektronika i pop i klasika i bukvano sve živo. On ima te zvanične albume kojih je 6,7 i te nezvanične kojih ima mali milion. Te zvanične snima po nekoliko godina, baš tu vidiš da je svaki detalj 500 puta proverio i uopšte to volim da osetim, da se ljudi lože na nešto. Recimo Daft pank, kada su snimali poslednji album, uložili su milion dolara u snimanje, sami su se skrpili sa parama. I bukvalno su o svakom detalju vodili računa. Na primer, hteli su da snime Đorđa Morodera na nekom mikrofonu iz 70-ih, originalnom mikrofonu koji košta boga oca da se montira i ima neki poseban zvuk. I njihov produccent ih pita zašto to rade, kada mogu da podese ovaj mali kompjuterski da se čuje isto. Ko će da zna da je to taj? I oni kažu, mi ćemo znati. Znači, potpuni fanatici! I to se čuje na njihovom albumu. I uopšte kada me pitaš to šta volim, u poslednje vreme kako sam matoriji sve više se ložim na te štrebere u muzici, mada ne mogu da kažem da ne volim kada je nešto improvizovano i spontano. I tu isto ima čari, ali više mi se ovaj deo sviđa gde oni to osmisle, pa ga voze, natenane.

Da li vezuješ neka maštanja i sanjarenja za muziku?

Pa da, ja se sada spremam da odem u Ameriku i da imam intervjue sa Bobom Dilanom, Nilom Jangom i ostalima. Dugo mi je bio san da ovde imam svoj radio, RadioAparat nije moj, ali je nešto najbliže tome, tu svarno imam slobodu da radim šta hoću kad god hoću. Tako da sam taj san recimo ostvario. A sada mi je san da u Americi imam nešto svoje tog tipa, ali da stvarno  pričam sa ljudima face to face koji su važni. Da provedem ceo dan sa Vili Nelsonom na njegovom ranču i da pričamo o svemu živom, pa da iz toga izađe emisija ili tekst. I da uopšte upoznajem te ljude lično koji su mi važni. To bih jako voleo. Uvek mi je san da pogledam neki koncert koji volim. U životu onako imam trip da kada pogledam u budućnost uvek imam datum kome se baš radujem. I onda sva sranja u životu nisu važna, u fazonu si ma dobro još samo dva meseca do toga i toga. I najčešće je to koncert. I onda sam u fazonu jedva čekam to, za to baš živim.

Pošto se uskoro seliš u Ameriku, kakva će biti budućnost Gistra kada odeš?

Pravo da ti kažem, ne znam tačno, ali biće. Snimaću sam, po prvi put, malo imam frku od toga. Ne znam to, ali se lako nauči, nego me brine kako će to da zvuči i koliko će vremena da mi ode na to. Ali definitivno planiram da snimam Gistro, ali i jednu emisiju od čuku vremena na engleskom. Kad budem bio tamo i dalje ću nastaviti da radim stvari na sprskom, kao i do sad, s tim što ću, ako sada pišem 6 tekstova na srpskom, tada pisati 2, a malo više na engleskom. Neću rušiti mostove i dalje će to ostati. Planiram da napravim sajt koji će biti skroz na engleskom, ali i Gistro na srpskom, a i na Mixcloud-u će biti Gistro. Kad odem u junu, pa nekih prvih mesec – dva će sigurno biti pauza dok se ne snađem, pa ću onda kada savladam te čari snimanja da krenem da snimam sam.

Da li postoji neka pesma koju vezuješ za odlazak?

-Ima jedna pesma iz serije Brejking bed, grupa se zove Lajmlajter, a deo pesme ide ovako:

„Take my true love by her hand

Lead her through the town

Say goodbye to everyone

Goodbye to everyone“

Pesma govori baš o odlasku, iz šezdesetih je, ima neke zvižduke i jako je divna. Prvi put kada sam saznao da idem u Ameriku pustio sam ovu pesmu i bio sam u faznonu – to je to.

Oproštajno GistroPop veče biće zakazano je za subotu, 16. jun u KC Gradu.

Prvi deo intervjua možete pročitati ovde.

Članak Gistroplov ili intervju sa Skočom vol.2 se pojavljuje prvo na Oblakoder.