Sa nama je podelio zbog čega gluma nije za one koji nisu sigurni da li žele da se bave ovom profesijom, kako je to biti glumac u Sarajevu i zbog čega je Sarajevo Film Festival izrazito važan za Bosnu i Hercegovinu.

Dino Sarija

Jedna od svetskih premijera koja je zaista privukla pažnju šire javnosti ovog leta na Sarajevo Film Festivalu je premijera filma GYM u kojem glumiš jednu od glavnih uloga. Kako si zadovoljan filmom, projekcijom i svim što je usledilo nakon toga?

Dino Sarija: Ovo mi je suštinski prva prava premijera na SFF-u, imao sam je i prije, mislim 2020. da je bila, ali tada je bila korona, pa to ne računam. Bukvalno, festival se održava, ali kao da se ne održava, nema ljudi… Tema filma je jako bitna ovdje, pogotovo za nas. Mislim da je ispravan način na koji je obrađena, u smislu da govori o nasilju nad ženama, ali i nasilju općenito – kako dolazi, cijela njegova geneza, šta mora sve da se desi prije samog čina i šta je zapravo nasilje. Znaš, mi živimo u prostoru gdje je nasilje kad te neko udari. Ovo je podneblje nasilja, od verbalnog, mentalnog, vizuelnog nasilja, šta gledamo i šta nam se nudi, pa do fizičkog na kraju…

Bitnost ovog filma je što govori o tome koliko puta zažmurimo, koliko puta okrenemo glavu, pravdamo, relativiziramo i kako zapravo jedino rješenje naših problema vidimo u samom činu nasilja bilo koje vrste, nadmoći, nadje*avanja, gaženja nekoga. Cijela kultura je zasnovana na tome, pa i u vezama. Dinamike veza su zasnovane na tome ko je moćniji, čak i na dnevnoj bazi. To je simptomatično za nas za ovaj prostor, posebno kako mi razgovaramo jedni sa drugima, kao je*em ti mater hahah, je*em ti mater volim te, jer suštinski ne znamo da iskažemo bilo kakvu vrstu emocija i neke prisnosti, a da nije ironizirana.

Iz filma je jasno da je njegova tema nasilje i koliko je ono utemeljeno u društvu i koliko je normalizovano. Osnovni polkretač tvog lika jeste bes i u filmu vidimo da on nalazi rešenje svojih problema u tome da fiksira mržnju na nekoga. Kako je tebi bilo, ne samo da uđeš u taj lik, već i da tu ulogu izneseš?

Ja bih samo htio tačno da naglasim da je njegov pokretač strah. Jako je, čak i ironično da kažem, ali zapravo je ljubav njegov pokretač, ljubav prema njegovom djetetu koje treba da se rodi i pred kojim je budućnost koja je pod upitnikom. To je potpuno u skladu sa logikom ovog prostora, da mi iz ljubavi uništavamo stvari. Sa druge strane, nažalost, u 90% slučajeva kod nas jedna od vrsti nasilja je laganje. Na primjer, prva stvar koju ti kao dijete čuješ je laž, dakle teško je izdvojiti se iz toga, gotovo nemoguće nažalost, nisam baš optimista. Možda sam nekad bio romantik i mislio da umjetnost može da promijeni svet. Ali ne, da može da promijeni svijet promijenila bi do sad.

Bitno je možda nekoga samo malo pomjeriti iz te neke pozicije, iz tog uzemljenja bar malo lično, ako smo to uspjeli, onda smo uspjeli dosta toga. Čak i kada pričaš o ovim temama, pitanje je šta ćeš postići time osim što ćeš uprijeti prstom, jer ti suštinski ako nemaš empatiju i ne prepoznaješ probleme, neće tebi jedan film pomoći da shvatiš. Znaš ono, vidiš reakciju publike na određene scene i kao razumijem, dosta je tu i odbrambenog mehanizma, ali ljudi se smiju na stvari koje nisu smiješne, bježe od nečega što im je možda poznato i sve to.

U jednom intervjuu si rekao da je umetnost borba za lepotu i dobrotu. Kako sad na to gledaš?

I dalje mislim isto. Ja ne mislim da ćemo pobijediti, ali mislim da nije smisao da se pobijedi, jer život je maraton. Za nas u našim malim životima, a kamoli generacijama i generacijama, smisao borbe je jedino što je bitno, a da li ćemo pobijediti – nećemo, to je uvijek klackalica. Svaka borba za ljepotu je plemenita i bitna i mora da je bude, umjetnost jedino ima smisla ako je to, ako je borba za to, a ako je showbiz, ako je estrada – i to je okej, i ja volim pare, da se ne lažemo, ali s druge strane, moramo se potrudit bar neki balans da uspostavimo da ne zaboravimo zašto smo tu.

Sad kad si pomenuo tu umetnost i estradu, kakva je pozicija umetnosti u Bosni i Hercegovini? Ti si neko ko ima iskustvo rada i u pozorištu, i na filmu, i u serijama, i neko si ko očigledno strastveno doživljava to.

U poređenju kod vas? Moraš pričati u kontrastu sa nečim. Ovdje je situacija svakim danom bolja nego što je bila, što ne znači da je dobra, ali svakako nije loša. Srećom, u posljednjih par godina industrija je doživjela bum. Hvala joj, jer bilo je neizdrživo, jer je ovdje ipak kultura osuđena na pomoć politike i na milostinju. Međutim, u zadnjih par godina je krenula neka produkcija koja obećava. Bitno je za umjetnost ne samo da se radi, već i da obrazuješ ljude koji produciraju nešto. Mi nismo imali, za razliku od vas, tehničko osoblje koje je istrenirano, pogotovo mladi. Tek sad postoje mladi ljudi koji mogu da opsluže sektor kamere, skript, do sada je sve to iz Beograda dolazilo.

Bitno je imati domaće ljude da bi imao bilo kakvu vrstu umjetnosti i produkcije, vidjećemo dokle će to izdržati. S druge strane, umjetnost kao takva je nevjerovatno uspješna, ne znam da li je to stvar nekog otpora, nekog inata, ali činjenica da umjetnost može da izađe samo iz nekog jada, kao za Šabana Bajramovića što je neko rekao da takav glas ne može da izađe iz kuće sa fasadom. Umjetnost ipak traži jad i bedu, to je plodno tlo za umjetnost.

Kakva je ovde uloga i pozicija akademije i obrazovanja u BIH?

Pa, ona je polazna i završna tačka zapravo. Nema mnogo samoukih ljudi i amatera u sektorima našeg posla, akademija se oduvijek bori od samog osnivanja sa tehničkim i produkcijskim uslovima, mi se ovime bavimo u potpuno neadekvatnim uslovima, imamo neku zgradu kojoj smo, ja mislim, 3 puta kamen temeljac postavljali, to je Top lista nadrealista šta se nama dešava. Zgrada je u konstantnoj fazi građenja, te ne mogu da dobiju radnu dozvolu, pa plafoni nisu dovoljno visoki, iako je u zgradu uloženo nekoliko miliona, mislim to je velelepno jedno zdanje koje nikad neće dobiti tu radnu dozvolu.

Kako sam čuo, pogrešno je napravljena. Tako da, s obzirom da su uslovi na akademiji ovako nevjerovatni, odavde izlazi umjetnost i neki kvalitet koji je opet tako nevjerovatan i izlazi toliko ljudi koji se trude da naprave od toga najbolje što mogu, međutim uvijek ima neki limit, neki zid koji udaraš konstantno i koji ne možeš da probiješ. Ne kažem da je to novac, ali on je svakako ključna stvar u svemu ovome. Znaš, mašta može samo donekle.

Kako gledaš na Sarajevo Film Festival i koliki je njegov značaj?

To je nešto najbolje što se desilo u skorije vreme. Ne samo što ima medijski značaj, već šta znači i za industriju i uopšte šta znači za grad. Sarajevo je tada totalno drugi grad, ljudi baš vole i žive za taj festival. On drži nekako ovu industriju i bio je služio kao otpor u vremenima barbarizma kada se za ove prostore smatralo da smo mi neki divljaci koji nemaju osjećaj za umjetnost i kulturu. On je podigao sve na viši nivo. Zapravo, samo ima par ljudi koji primaju neku platu na festivalu, svi ostali rade dobrovoljno, iz ljubavi, jer žele da doprinose i grade. Znači i za nas profesionalce – ja sam imao priliku da radim dvije godine za festival i budem lični asistent Kristiju Puijuu, koji je legenda evropske kinematografije. Sljedeće godine sam bio lični asistent Mišelu Hazanavicijusu, koji je prije toga osvojio Oskara. Ta mogućnost da upoznaš te ljude, da provedeš vrijeme s tim ljudima i učiš od njih, neizmjerna je.

Pomenuo si da više voliš pozorište. Kakva je razlika između glume u pozorištu i glume na filmu i u serijama?

U pozorištu sam počeo, to je nekako prva ljubav, ali nekada treba malo i da se odvojiš, nije zdravo da samo držiš jednu stranu. Gluma jeste suštinski drugačija. Ti imaš tehničke razlike, to jest, kako igraš pred kamerama i kako igraš pred živim čovjekom na velikoj pozornici. Ali s druge strane, to je isti posao, ista je gluma. Baš sam pričao s kolegom jednim iz Beograda o filmu i načinu na koji sam ja pristupio ulozi i on govori – Ja bih to odradio „svedenije”. To je ušlo u žargon glumački kao neka odrednica kako treba da se glumi, što suštinski ne znači ništa.

Svedeno zapravo znači da nemaš grimasu, jer je kamera nešto što je jako intimno i to je jedna razlika između pozorišne i filmske glume, sve ostalo, emociju koju ti treba da poneseš, sav tvoj unutrašnji život, to je apsolutno ista stvar. Meni je u ovom periodu uzbudljiviji film zato što sam upisao akademiju i amaterski odigrao 200 predstava, 200 igranja… Već sam došao na akademiju sa određenom dozom cockinessa, ko sam to ja, i onda mi je malo, ne mogu reći dosadilo, ali trenutno mi je uzbudljiviji film jer mislim da tu mogu više da se razvijem, da ponudim.

Šta ti je najvažnije u radu kada igraš?

Pa to šta ja imam da kažem, neki moj lični pečat. Mislim da je to suštinski jedino što te razlikuje. Mislim, svi mi izgledamo drugačije, ali to je ono kako razmišljaš, šta hoćemo da kažemo u toj ulozi.… Šta si htio da kažeš, šta je tvoje mišljenje o čovjeku koji ima najgluplji plan u historiji? Mislim, moja ideja je bila da on ne smije biti kul. Ni po čemu ne smije biti kul (i nije), ali htio sam da bude nasmijan. On je najnasmijaniji čovjek u filmu, što jeste tako, ti ljudi su najopušteniji… Mislim da je to meni najbitnije. Kad je izazov, onda možeš malo i da se igraš, da tehniciraš, pa kako ćeš fizikalnost, pa kakav ćeš kostim, kako ćeš da pričaš, ali to su sve tehničke stvari.

Na početku je bitno, u stvari, šta ti imaš da kažeš i koliko možeš da prepoznaš esenciju tog karaktera samog za sebe i unutar samog projekta u sebi. Jesam li ja nasilnik, kad sam ja bio nasilnik, jako je teško sebi priznati da si nekad bio nasilnik ili da ti je nekad palo na pamet da udariš majku, ženu, brata… svi smo u nekom trenutku poželjeli da zadavimo nekoga. Ali to nas razlikuje, što vjerovatno nikad nećemo to i učiniti, što znamo gdje je granica, ali bitno je da prepoznamo te stvari u sebi. Zašto posežemo za nasiljem, gdje i šta su recidivi toga, gdje su uzroci toga, zašto sam pomislio da zadavim roditelja zato što nije čuo šta sam mu rekao treći put?

U tom kontekstu, da li si imao neke uloge koje su ti bile posebno zahtevne iz tog ugla introspekcije, tog pristupa, nepovezivanja, da je nešto tebi bilo teško?

Posljednja predstava koju sam radio u pozorištu je bila Idio u kojoj sam igrao Miškina i mislim da je to bio veliki izazov za moj senzibilitet i mentalitet jer sam cinični kreten, tako sam odrastao. Mislim, sad sam ostario, nemam više živaca da pokušavam da razumijem ljude, ali Miškin je neko ko nema nijednu vrstu predrasude, ne u smislu ksenofobije, nego i kad ga vrijeđaš, da on i dalje nema tu vrstu odbrane, a ja sam osoba koja vraća i koja odmah reaguje… ili ako ne odmah, onda provede sljedeća tri sata razmišljajući šta je trebalo da kaže, a on to nema nikako, i onda je to bio najveći izazov.

Je li to stvarno idiot? Je li treba odgovoriti i ako odgovoriš, jesi li ti onda idiot? A s druge strane, ne možeš hodati kroz život spuštene glave, jer ako konstantno živiš izvan konteksta sveta onda jesi idiot, jer onda samo ti trpiš. To mi je bilo najteže. Kao kad mi neko kaže privatno da sam glup, ja bih ti svašta odgovorio, ali Miškin nema reakciju i jednostavno razumije, da šta god neko uradi, on razumije, do šizofrenije.

Kada posmatramo industriju, deluje kao da je u glumi pitanje ega jako bitno. Kakav ti odnos imaš prema ovome?

Ne postoji posao koji je više suštinski vezan za tuđe mišljenje. To je jedini meritom glumca – šta drugi misle o njemu, to je čist ego, jer prvi put kad se meni desilo kada sam se suočio sa javnim mnjenjem i kada sam pročitao Fejsbuk komentare, vijest da ću snimati neku ulogu, neki film, znaš koja je to bila borba da ne popijem tablete za smirenje, jer prvi put, ego se bori, ličnost se bori. Svi mi počinjemo da se bavimo glumom, jer suštinski imamo neki kompleks niže vrijednosti, ili manjak samopouzdanja il nam fali ljubavi i onda tražimo odobrenje drugih, a jako je zajebano kada ne dobiješ odobrenje drugih.

Štaviše, kada dobiješ uvredu i onda misliš imaš predrasude prema glumcima, da su manijaci, ali okej – dosta često ima ljudi koji jednostavno nažalost nisu mogli da se izbore s tim na pravi način. Sa druge strane, mislim da nije ni opravdano da ih nazoveš egomanijacima jer hajde da vidimo tebe, da te cijeli život provlače kroz novine, kroz televiziju i svi imaju pravo da ti kažu šta god žele, kao to je sasvim okej, jer ti kao živiš od toga. Pa, i nije baš okej.

Meni se, u stvari, čini da je privilegija glume ta mogućnost igre, što mislim da u drugim profesijama nije baš često prisutno, a retko je i dozvoljeno.

Ovo je najbolji posao na svijetu, u stvari, ovo nije ni posao, da se ne lažemo, kancelarija 9-5 je posao. Ovo je poziv. Ja uvijek kažem – ako čujete glumca da se žali na svoj posao, šutnite ga nogom u dupe najjače što možete jer ima ljudi koji treba da se žale o uslovima svog posla, a mi definitivno ne treba, jer ovo je najljepša stvar, mi se igramo. Pazi, neko auto dođe po mene ujutru, odveze me na neko mjesto, daju mi neki kostim, obuku me, našminkaju me, naprave mi kafu, ja stanem, svi čekaju mene, ja nešto odglumim, igram se, i još mi to neko da nešto para.

Ne mogu s te strane da se žalim, ali s druge strane, opet je mentalno i emocionalno jako iscrpljujuće, to traži borbu, da nikad ne pređeš granicu, da ne postaneš narcisoidni egomanijak, da ne povjeruješ da je to suština ovog posla, da te ne uzme estrada, da te ne uzme showbiz. A s druge strane, moraš da navučes nekad masku, bar ja, i da kažeš – Jeste, ovo je to šta je.

Kakva je pozicija mlađih glumaca i da li ti i dalje pripadaš kategoriji mladih glumaca?

Ja previše lajem ovdje, i već mi mnoge stvari kolege zamjeraju, ali je jako loša pozicija glumaca generalno, jer se nisu udostojili posljednjih 20 godina da naprave sindikat. Sarajevo je grad od 200-250 hiljada stanovnika, od toga postoji 100-50 glumaca, i to su ljudi koji su odrasli zajedno, koji su studirali i rade zajedno i druže se, i ti ljudi nisu mogli da se sastave, za zajedničku dobrobit, da osnuju sindikat i da se bore za prava. Automatski je loša pozicija ako tebi nisu zaštićena prava, ako tebi može da ponudi neko jednu cifru, ja odbijem to, ali neko ko je mlađi kolega koji nema toliko posla, on će prihvatiti tu manju cifru i onda tako mogu da se igraju s tobom i na kraju se između sebe mi počnemo glođat, kao što si ti prihvatio, ti meni spuštaš cijenu…

Opet, s druge strane, bolja je pozicija nego kada sam ja završio akademiju jer se tada ništa nije snimalo, jedna serija je bila, top dvije, jedan film u kom je uglavnom igrala ista plejada faca i ljudi. Sad je malo bolja situacija, mlađe kolege imaju mogućnosti, sad odmah nakon akademije, ali i za vrijeme akademije imaju vrijeme da pokažu šta znaju, a s druge strane, to je meni najveća boljka i najveći problem našeg zanata – što ne brinemo sami o sebi.

Šta bi rekao mladim ljudima koji žele da se bave glumom?

Nemojte da se bavite ovim poslom ako imate drugu opciju, ako imate plan B, ako ne upisem akademiju plan, onda ne idi tamo, jer ovo nije showbiz, ovo nije Holivud, ovo nije sva ta lavež koju predstavlja televizija. Mi nemamo te novce da to sakrijemo, niti umijemo bar malo da to ušminkamo, zato je savjet mlađima ako misle da će od ovoga da žive glamurozno i da će da hodaju po crvenim tepisima i da će da uživaju i da piju po klubovima, da bježe od ovoga što dalje, i da budu pravnici, doktori, advokati, kriminalci, bilo šta drugo, sportisti, fudbaleri… Bolan je ovo posao, ovo je čekanje, ovo je bol, ovo je nesigurnost. Ali da li bih ga mijenjao? Nikad u životu!

Fotografije: Privatna arhiva

Članak Glumom se ne treba baviti ako imaš plan B se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako se u Vinči i danas vrše razna istraživanja iz oblasti nauke, čitav kompleks predstavlja svojevrsni podsetnik na velika postignuća naših naučnika, ali i na veliku tragediju koja je poslužila kao predložak za pomenuti film.

Pre nešto više od šezdeset godina, tada mladi student Života Varnić, kog u filmu tumači Ognjen, svakodnevno je posećivao Institut, sve dok se 15. oktobra, u Vinči nije desio akcident. Posle toga, gotovo ništa više nije bilo isto. Istraživanje je bilo obustavljeno, a načunici su poslati na hitno lečenje u Pariz, usled velike doze radijacije kojoj su bili izraženi.

U okviru Instituta i dalje postoje male zgrade koje su pedesetih godina prošlog veka sagrađene da u njima žive naučnici sa svojim porodicama. One su danas prazne ili pretvorene u centre za istaživanje ili laboratorije.

Dok obilazimo kompleks, Ognjen se priseća da se tokom pauza na snimanju često šetao ovim delom i zamišljao kako su porodice koje su ovde živele provodile svoje vreme, ali i kako je izgledao momenat kada su se začule sirene za evakuaciju.

„Malo me je uzdrmalo kada smo prošli pored kućica koje su izgrađene baš namenski da naučnici tu žive sa svojim porodicama, pošto moraju ceo dan da budu u Institutu. Dok smo snimali film, ja sam tu informaciju saznao i onda, dok sam čekao moje scene, zamišljao sam kako su ti ljudi živeli i provodili svoje dane. Ta mi je atmosfera bila intrigantna, sablasna. Kada je krenuo alarm, svi meštani Instituta su verovatno morali da se sklone, možda me podsetilo na tu neku atmosferu“, priseća se on.

Po dolasku u Institut sačekala nas je grupa mladih naučnika koja sada tamo radi. Svi su pogledali film, a dok smo o tome razgovarali, sproveli su nas kroz neke od prostorija u koje je dozvoljeno da uđemo. Pojedine scene iz filma snimane su upravo u Institutu, a Ognjen nam govori da je veći deo scena sa reaktorom sniman u Ljubljani.

Poslednji dani snimanja bili su prošle godine u novembru, govori nam Ognjen i dodaje:

„Ja sam bio toliko euforičan, jedva sam čekao da izađe film. Još su sa najavama bili vrlo tajnoviti, nismo znali da li će izaći u oktobru ili početkom 2024. godine, tako da smo u jednom trenutku svi prestali da zapitkujemo kada će izaći.“

Tokom pripreme za ulogu, Ognjen je dugo istraživao o životu mladog naučnika Živote Vranića. Istraživanje ga je dovelo i do Čačka, tačnije do mesta Mojsinje u kome je Vranić odrastao. Tamo je imao priliku da razgovara i sa njegovim komšijama i ljudima koji i dalje čuvaju uspomene na njega.

„Da bih izneo ulogu što bolje, moram da budem radoznao, po prirodi sam znatiželjan. Takođe, mislim da je za glumca ključno kad se iskreno zanimaš za drugog čoveka, tu se krije empatija, a bez nje smo onda samozaljubivi glumci koji sebe predstavljaju, umesto da dopustimo da taj drugi čovek dobije svoj glas“, govori Ognjen.

Tokom samog procesa pripreme za ulogu prolazio je razne faze, tako su i emocije tokom tog perioda bile intenzivne. Životina sudbina bila mu je previše dirljiva.

„Jedan tako mlad, ambiciozan, skroman, čist mladić sa tračkom genija u sebi koji je uspeo da se istakne iz svog okruženja, mora da napusti svoju zemlju, da mu to bude prvo putovanje avionom, da razmišlja o tome da li će ikada videti svoje roditelje. Njegovi roditelji nisu znali zašto je on u Parizu, mislili su da je tamo na specijalizaciji. Nije mogao ni da se pozdravi sa svojima, kao što su mogli drugi naučnici. Sve mi je to bilo previše emotivno.“

Još jedna stvar koja je posebno uticala na Ognjena bio je gubitak koleginice sa klase Dostane Nikolić koja je preminula u januaru 2022. godine.

„Trudio sam se da taj ceo segment uloge tokom Životine bolesti iznesem odgovorno, iz velikog bola koji smo svi doživeli kada nas je Dostana napustila i iz velike odgovornosti prema njoj.”

Plakao je i iz zahvalnosti što je dobio priliku da bude deo tako važne priče. „Bilo je previše emocija. Uz to ide i ponos moje porodice i okruženja, sve to mi je bilo dirljivo “, kaže Ognjen.

Pored velike unutrašnje pripreme, čitava glumačka ekipa prošla je i kroz spoljašnje pripreme. Pored šišanja koje se desilo u samom kadru filma, Ognjen je na par meseci ostao i bez obrva.

„Morali smo i da nosimo duge rukave, šešire, kako se boja kože ne bi promenila čak i na blagom suncu. Masker nam je davao neke specijalne kreme sa jakim faktorom kako bismo održali to bledilo kože“, objašnjava on.

Čitava transformacija bila je izazovna, ali kako kaže Ognjen, za glumca je to poklon i na određeni način želja svakog glumca je da ima priliku da uradi transformaciju.

„Ceo taj period snimanja je moj dečački san“, naglašava kroz osmeh.

U ostvarenje dečačkog sna krenuo je sa svega šest godina, kada je počeo da ide na časove glume kod Davora Dragojevića i Željka Caje Radunovića u školicu glume u bloku VI u Podgorici. Priseća se da su ti časovi više bili nalik na dečje radionice na kojima se o glumi učilo kroz igru.

„Sećam se da je prva predstava u kojoj sam kao dečak igrao bila Pinokio. Već tada se videlo sa sam štreber kada je gluma u pitanju. Ja naučim tekst, pa onda dosađujem svima u vrtiću kako znam tekst.“

Nakon par godina preselio se u Rim. U sklopu Internacionalne škole koju je pohađao, imao je i časove glume, objašnjava nam i govori da je tada uvideo da je gluma ono što ga zanima.

„Sećam se da smo radili mjuzikl Mala Princeza. Valjda me je ta pažnja kad si na sceni privukla. Posle sam ja shvatio da to nije bitno i da postoji mnogo dubljih stvari u glumi od toga.“

Nakon povratka iz Rima, Ognjen nastavlja sa glumom u školi Nenada i Snežane Nenadović, gde otkriva šta gluma zapravo jeste. Kasnije upisuje Akademiju umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Borisa Isakovića.

„Sa sigurnošću mogu da kažem da sam apsolutno zadovoljan time kako me je faks pripremio i šta sam sve na akademiji naučio. Fakultet mi je velikim delom ulio sigurnost da se upustim u rad na ulozi.”

Ognjen je nakon treće godine studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu dobio ulogu u filmu, fakultet ga je jednim delom naučio kako da se upusti u ulogu. Međutim, ističe i da rad za glumca nikada ne prestaje.

„I kada imaš pedeset godina, ti iznova grešiš, ja sam za ovaj film imao tu neku sigurnost, ali ću za svaku ulogu ponovo morati da stvaram tu sigurnost kroz istraživački rad.“

Rad na ovako velikom projektu, nosio je sa sobom predivne i uzbudljive zadatke, pružio mu je priliku za pisanje biografije lika, uz pomoc analize tadašnjeg društvenog konteksta i političke situacij, kao i namaštavanje kroz koje je sve situacije Života Vranić mogao da prođe, a koje su ga oblikovale, pa sve do toga koju je muziku slušao.

„Značilo mi je to što sam imao vremena da pričam sa ljudima u mom okruženju, ali i sa nepoznatim ljudima koji bi mogli da mi na tu temu još nešto kažu. Imao sam tu privilegiju da imam to vreme i da mogu da ga iskoristim na razne načine. Shvatio sam na snimanju da mi to jako prija da se opustim. Sada me to malo plaši. Najčešće, u Srbiji glumac nema uopšte toliko vremena za pripremu, već se očekuje da glumac za mesec i po dana spremi predstavu. Ja nisam pogledao dobru predstavu koja se spremala za to vreme. Zato bih voleo da se izborim da imam taj prostor, pa makar manje radio i manje zarađivao“, ističe Ognjen.

Pored velike sistematičnosti u radu, naglašava i da mu je kao mladom glumcu posebno važno da stvari koje radi imaju neku vrstu društvenog angažmana.

„Osetim taj društveni angažman sa svojim kolegama kada, na primer, u pozorištu pričamo neku priču. Kada smo pripremali diplomsku predstavu Skakavci dugo smo pričali o problemu komunikacije između ljudi, koliko nam fali da se međusobno slušamo, da se više razumemo… to je jedna od stvari kojom smo se mi bavili. U tom pogledu osećam neko zadovoljstvo da sam društveno angažovan.“

Dok smo razgovarali o društvenom angažmanu glumaca, Ognjen se prisetio izjave glumca Lazara Dragojevića dok je pričao o seriji Znam kako dišeš, tada je istakao da glumac mora da bude u koraku sa vremenom.

„Većina glumaca isto to misli jer je ići u korak sa vremenom neophodno da bi mogao da govoriš o aktuelnim temama. Ne mora svaka predstava da bude politički „prst u oko“, ali je važno da bude ljudski angažovana, da odgovaramo na neke probleme u ljudima kao takvim. Ne bih voleo da učestvujem u nekoj predstavi kroz koju ne bih mogao da izrazim svoj stav ili bunt“, objašnjava on.

Na tragu ove priče, dotakli smo se i njegovog viđenja kulture, našeg društva, ali i aktuene društveno-političke situacije. Preterana malicionznost, zavist i ljubomora, su stvari o kojima često razmišlja. Međutim, u krugu svojih prijatelja pronašao je način kako da te stvari „izleči“.

„Sa svojim najboljim prijateljima sa klase razvio sam taj odnos da, kad smo ljubomorni jedni na druge, odmah to kažemo, nekako se tako izlečimo. Kada bismo jedni sa drugima tako rešavali stvari, možda bi manje bilo trzavica. Nije jedini način pobede da razbijamo izloge, već kako ćemo u svojoj porodici da se izlečimo u odnosima.“

Ne bismo mogli da zaokružimo ovaj razgovor, a da od Ognjena ne čujemo filmske preporuke. Kako nam je ispričao, u poslednje vreme se zanima za domaća ostvarenja, te nam preporučuje da posebno obratimo pažnju na neke od ovih naslova.

 „Ko nije gledao, neka pogleda Moj jutarnji smeh reditelja Marka Đorđevića, Izgrednike Dejana Zečevića, film Hane Jušić Ne gledaj mi u pjat, Heroji radničke klase reditelja Miloša Pušića, Sigurno mjesto od Juraja Lerotića, zatim Garbura od Josipa Žuvana, takođe i film Dušana Zorića i Matije Gluščevića Da li ste videli ovu ženu… postoje i divni kratki filmovi studenata umetničkih fakulteta iz celog regiona koje pratim po festivalima. Volim da vidim kako domaći autori odgovaraju na neka pitanja, o čemu razmišljaju, šta analiziraju. Naravno, tu je Azra, svaki dan.“

Pored Azre, veliki je ljubitelj psihodelije i tehno muzike, tako se prazni i voli da pleše.

„Na tome sam odrastao, tokom srednje sam baš često izlazio, sada ne moram da idem na žurke, dovoljan mi je i kućni zvučnik.“

Uz to, u slobodno vreme uvek voli da podrži i gleda predstave novosadskog Pozorišta promena, čijeg je i sam deo.

„Tu uvek osetim najveću katarzu, nešto što retko osetim u profesionalnim pozorištima, studenti koji rade predstave su zaista sjajni i sve rade potpuno samostalno, tako da preporučujem i ljudima iz Beograda da, kada mogu, posete ovo pozorište“, naglašava Ognjen.

Ognjen je trenutno na master studijama, a pored filma Čuvari formule, imaće priliku da ga gledate i u predstavi „Psihoza u 4.48“ reditelja Nemanje Mijovića koju igra sa koleginicama Ninom Perge i Martom Šćekić, u sklopu meseca nezavisne scene u Bitefu. Pored toga, priprema predstavu koja je adaptacija Bertolučijevih „Sanjara“, koja će se izvoditi u Ljubljani u Mini tetatru. Premijera će biti početkom maja, a Ognjen ističe da se posebno raduje tome jer je u pitanju saradnja sa studentima sa AGRFT akademije iz Ljubljane.

Fotografije: Matija Borbelj

Članak Rad za glumca nikada ne prestaje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nakon domaće premijere na Festivalu autorskog filma i nakon što su se slegli utisci, sa Jovanom smo razgovarali o tome kako je izgledao proces pripreme za ulogu, kakvo je njegovo iskustvo rada na filmu i na koji način je ova uloga uticala na njegov svakodnevni život.

Jovane, kako si, kako se osećaš sada, nakon domaće premijere filma Lost Country?

Jovan Ginić: Premijera u Srbiji bila mi je jedna od najznačajnijih jer je to grad u kome se dešava radnja filma i grad u kome je sniman isti. Takođe, svi drugari su gledali film i videli šta sam radio zadnjih godinu dana.

Kakve su reakcije publike, posebno tvojih prijatelja i vršnjaka?

Svima se svideo film i to mi je posebno drago, bili su vrlo ponosni. Svima se svideo film i to mi je posebno drago, bili su vrlo ponosni.  Nisam siguran da su ga svi moji vršnjaci razumeli u potpunosti, što je normalno, jer niko od nas nije bio ni rođen u vreme kada se radnja filma dešava. Film je svakako otvorio mnoga pitanja kod svih nas. 

Šta je ono što nosiš kao glavni utisak sa snimanja? Kako je uopšte došlo do toga da se baš ti nađeš u filmu i dobiješ ovako zapaženu ulogu?

Na film dolazim iz bazena zajedno sa Miodragom (koji u filmu glumi mog najboljeg druga) i tada odlazimo na prvi kasting. Vremenom mi se svidelo tamo i posle puno druženja sa Vladom dobio sam ulogu. Moram da priznam da u tom trenutku nisam bio ni svestan šta to znači.

Kako su izgledale pripreme za ulogu, s obzirom na to da je Vladimir imao specifičan način rada sa vama?

Na tim kastinzima jedino pravilo je bilo – nema glume, jer niko od nas nije imao nikakvo znanje glume i veštine na koje može da se osloni. Imao sam sreću da sa mnom na filmu glume iskusni i sjajni glumci koji su mi nesebično pomagali svojim savetima. 

Ovakve stvari ljudima često promene život, šta se sve kod tebe promenilo od kada si počeo sa snimanjem filma?

Završio sam muzičku školu, i dalje treniram vaterpolo, volim vaterpolo i treniram ga već deset godina. Dokle god mogu da uskladim sve što volim sa obavezama, radiću to.

Da li ti se čini da je tinejdžersko doba slično, bez obzira na period u kome odrastaš, koliko su ta neka unutrašnja previranja, možemo reći, univerzalna? Kako bi ti okarakterisao tvoju generaciju?

Svaka generacija nosi neku svoju revoluciju koju živi i proživljava na neki svoj način, ali smatram da je biti tinejdžer uvek bilo teško i lepo, ali značilo je da nosiš neki svoj bunt protiv svega što baca u neki šablon.

Kako je izgledalo raditi sa velikim glumcima poput Jasne Đuričić i Borisa Isakovića, jesi li dobio neki savet?

Bilo mi je posebno drago što sam radio sa Jasnom i Borisom koji su mi uvek pomagali kako da mislim i da se lakše snađem. Pored Jasne i Borisa, sa nama su bili i Pavle Čemerikić, zatim divni Duško Valentić u ulozi deke, Marija Škaričić i Helena Buljan. Fenomenalna ekipa. Uživao sam sa njima.

Dobio si dve jako važne nagrade – Srce Sarajeva i nagradu Otkrovenje u Kanu, jesi li ikada mogao da pretpostaviš da ćeš možda jednoga dana otići u smeru glume? Jesi li i ranije bio član glumačkih sekcija ili učestvovao u školskim predstavama?

Nikada ranije nisam glumio, niti me je to privlačilo kada bi me roditelji pitali. Sada mi gluma postaje jedna nova opcija o kojoj ću morati još dosta da razmislim, ali sam otkrio jedan novi lep i drugačiji svet.

Iako je možda još rano da pričamo o tome da li planiraš da nastaviš da se baviš glumom, za kraj nam reci koji su tvoji dalji planovi?

Sve ovo se izdešavalo jako brzo i moraću da uzmem još vremena da odlučim o svojoj budućnosti za koju sam još mlad da donesem odluku.

Naslovna fotografija: A.H./ATAImages

Članak Otkrio sam jedan novi, lep i drugačiji svet se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Mladen Sovilj poznat je po ulogama u ostvarenjima „Neposlušni” Mine Đukić, „Izgrednici” Dejana Zečevića „Reži” Koste Đorđevića, „Heroji” Gorana Nikolića, serijama  „Južni vetar”, „#Samo kažem”, „Branilac” i „Klan”, a na predstojećem izdanju Bašta Festa publika će moći da ga vidi u kratkim filmovima „9-5” Maše Šarović i „Osma zapovijed” Darija Lonjaka.

Fotografija: Marija Strajnić

„Bašta Fest je uveliko dokazao koliko je značajan. Današnji uspesi autora koji su rasli na ovom festivalu nam to govore više od svega. A srž ovog festivala je ipak nešto što nije tako lako dokazivo na papiru, to je nešto što mora da se udahne uživo na licu mesta. Lepa energija, božanstven ambijent, hrabra selekcija filmova i gomila mladog i lepog sveta koji je, znao ili ne znao šta će sa sobom, došao tu da mu bude lepo. Mladim ljudima mora biti lepo, iako nas navikavaju na drugačiji tretman”, kaže Mladen Sovilj o Bašta Festu.

Prethodnih godina Bašta Fest otvorili su Nikola Rakočevič, Slaven Došlo, Marko Janketić, Hana Selimović, Milan Marić, Isidora Simijonović, Filip Đurić, Ivana Vuković, i Milica Janevski.

Takmičarski program 9. Bašta Festa činiće 25 kratkih igranih filmova iz 16 zemalja, od čega pet domaćih, koji čine uzbudljiv i raznovrstan takmičarski program. U četiri dana publika će imati priliku da vidi filmove iz: Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, Austrije, Francuske, Kine, Kanade, Egipta, Belgije, Čilea, Rusije, Libana, Portugala, Poljske i Italije.

Muzički program festivala predstaviće najoriginalnija imena domaće klupske scene, a na zatvaranju će nastupiti sve popularniji beogradski bend KOIKOI, čiji je član i glumac Marko Grabež.

Naslovna fotografija: Marija Strajnić

Članak Glumac Mladen Sovilj otvara 9. Bašta Fest se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Šta je ono što te je privuklo glumačkoj karijeri?

Jovan Jovanović: Obično ljudi lako odgovore na ovo pitanje, kažu da su čitav život želeli da budu glumci. Ali, ja nisam znao šta želim da budem sve do svoje dvadesete godine. Bio sam u pozorištu jedan dan i tada mi je prosto sinulo. Ideja je došla spontano, bila je to misao koju sam odlučio da realizujem.

Koje su poteškoće sa kojima se susreće mlad čovek koji gradi glumačku karijeru?

Mlad čovek se, gradeći karijeru kao glumac, traži, gradi ukus, pogreši, ali važno je ustati i pokušati ponovo. Sledeći put si zreliji i pametniji, pa ne padneš na istom mestu – naučiš. Sreća je za mladog čoveka da ima priliku da stalno pokušava. Najveća poteškoća je, zapravo, izboriti se sa samim sobom. Na početku studija, fakultet te čuva, mnogo je lakše pogrešiti na fakultetu, nego u poslu. Na fakultetu sve ostaje među tim zidovima – i greške i pozitivne stvari. Nakon toga, gubiš tu sigurnost i prepušten si samom sebi. Svestan sam da sve što snimim i sve što odigram u teatru ostaje negde zabeleženo. Ulog postaje mnogo veći.

Studirao si na FDU u klasi Dragana Petrovića Peleta. Da li ti je rad sa njim bio inspirativan?

Jeste. Izgradili smo dobar odnos koji se održao i nakon fakulteta. Igrali smo zajedno u predstavi ,,Hipnoza jedne ljubavi” u Zvezdara teatru. Mnogo sam naučio od njega, ne samo o glumi, već i o nekim životnim temama. Pele nas je sve dobro upoznao i trudio se da svakog usmeri i posavetuje u skladu sa njegovom ličnošću. Za svakog individualno. Mislim da smo našli zajednički jezik. Pamtim studentske dane i rad sa njim kao jako prijatno i pozitivno iskustvo.

Na koji način se razlikuje rad u pozorištu i rad na filmu?

Mislim da je glavna razlika u procesu. Za pozorište imaš dva meseca proba i vremena i prostora da rešavaš neke nedoumice. Na snimanju filmova i serija nema vremena za to. Dobiješ ulogu danas, za mesec dana već kreće snimanje. Na samom setu nemamo previše vremena za diskusije. Na filmu se uglavnom radi na neki impuls, nerv, trenutak. U pozorištu se radi temeljnije, baš zbog proba. Zato više volim da radim u pozorištu, imam sigurnost i vremena da se pripremim.

Radio si sa koleginicom iz klase, Mionom Marković na predstavi Ay Carmela. Ispričaj nam malo više o tome.

To je bila naša diplomska predstava. Imali smo nekih pet-šest igranja nakon toga. Trudimo se da imamo što više gostovanja da bi predstava „živela”. Veoma nam je draga jer smo uložili sebe u nju. Kostime smo pozajmili od fakulteta, želim da pomenem kostimografkinje – Angelinu Jeremić i Milicu Milutinović. Sa nama u predstavi igra Ivan Mirković. Miona i ja smo počeli da radimo zajedno još na prvoj godini fakulteta, izborom profesora, a kasnije smo shvatili da odgovaramo jedno drugom jer oboje pristupamo poslu veoma odgovorno. Ozbiljni smo, skoncentrisani, dolazimo na probe na vreme, a to su za mene stvari koje utiču na to da li želiš da radiš sa nekim. Važno mi je da krećemo iz iste energije, da smo tu jer želimo da radimo.

Sa istom prestavom gostovali ste i u Trebinju. Kakav je osećaj igrati u svom rodnom gradu?

Tako je, prestavu smo igrali na festivalu „Dani malih stvari“. Odziv publike je bio veliki – dosta mojih prijatelja, poznanika, porodičnih prijatelja je došlo. To je bio jedan poseban trenutak u mom životu gde sam nakon četiri godine studiranja u Beogradu došao da pokažem svom gradu šta radim. Čini mi se da Trebinjci prate i filmove i serije u kojima sam glumio, ali ovo je bilo posebno, direktan susret. Mogao sam da osetim da im je drago što sam njihov sugrađanin. Ljudi jako pozitivno reaguju, ipak ih ja predstavljam na neki način. Mislim da neki moji prijatelji moj uspeh doživljavaju kao i njihov, što i jeste tako. Sve su to ljudi sa kojima sam ja odrastao, koji su me izgradili i koji su u ovom trenutku na mene ponosni. To mi daje vetar u leđa jer mislim da je važno da ipak osećaš podršku u bilo čemu što radiš.

Dobio si glavnu ulogu u filmu i seriji Košare. Koliko je to zahtevno?

Velika je odgovornost, ali i čast igrati mladog čoveka koji je bio na prvoj liniji fronta. Tu nema mesta za grešku. Dobro sam se pripremao za ulogu, nekako mi je ova korona dobro došla. Imao sam tekst kod kuće koji sam iščitavao, spremao se i nadam se da sam dovoljno spreman da to i realizujem. Svakako, ovo smatram najvećim zadatkom do sada.

Kakve uloge bi voleo da dobijaš u budućnosti?

Trudim se da se ne ponavljam, da igram raznovrsne uloge. Ono što bi svaki glumac poželeo je da se okuša u različitim žanrovima i karakterima. To je ono što ja priželjkujem, a šta će doći, ne znam. Sigurno neću moći zauvek da biram uloge, jer se računi neće sami platiti. Ipak, radujem se svakom novom izazovu i trudim se da u svakoj ulozi koju dobijem pronađem deo sebe.

Ko su talentovani mladi glumci na koje treba da obratimo pažnju?

Ne bih voleo da imenujem, prosto da ne bih nekoga izostavio. Poznajem mnogo darovitih mladih ljudi koji čekaju svoju šansu ili su je već dobili. Postoji mnogo mladih od kojih se stvarno može mnogo naučiti o glumačkom zanatu, ali i o radu na sebi. Sada se snima dosta serija o mladim ljudima, tako da mnogi dobiju šansu da se pokažu. U našem poslu je sreća bitan faktor – da si na pravom mestu u pravom trenutku i da dobiješ ulogu koja baš tebi pripada.

Koji savet bi dao nekome ko želi da postane glumac / glumica?

Pre svega – da dobro ispita svoje motive. Da razmisli da li je stvarno gluma ono što ga privlači, ili je to ono što se dešava oko glume. Ako je istinski motiv bavljenje glumom, onda je to prava stvar. Ako želiš da se baviš glumom da bi te prepoznavali na ulici, onda mislim da se ne vredi toliko odricati. Jer, gluma iziskuje mnogo odricanja. Naročito kada počneš da radiš, tu nema slobodnih dana, sve je kako ti posao diktira.

Fotografije: Milena Arsenić

Članak Jovan Jovanović: Sreća je bitan faktor u glumačkom poslu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kada si poželeo da se baviš glumom?

Bio sam predškolac kada sam prvi put otišao u pozorište, nisam siguran, ali mislim da je tada sve počelo. Tada sam osetio miris pozorišta kog se i danas sećam. Da li je to bio miris parfema ljudi koji su dolazili ili su stvarno nečim špricali Užičko pozorište, ili je to bilo nešto protiv moljaca, ne znam, ali meni se svidelo. U drugom razredu osnovne škole krenuo sam u školicu glume. Zavirio sam iza kulisa. Tamo sam video samo neke daske, papire, maske, krpetine, stiropor… sve mi je izgledalo jeftino. Bedno. U istom trenutku sam bio razočaran i iznenađen. Možda sam tada shvatio da je suština, bar za mene, u glumi i tom duhu koji osetite tokom igre. Draž je u tom trenutku stvaranja koji se dešava pred ljudima. Verovatno sam tada shvatio da će to biti moj životni poziv. Možda lupam. Možda se to tada uopšte nije ni desilo u mojoj glavi nego sad romantizujem.

Da li misliš da su se neke stvari promenile na Fakultetu dramskih umetnosti u odnosu na vreme kada si ti studirao?

Za ovih pet godina od kada sam završio fakultet mnogo toga se promenilo, i to na gore. Kada smo mi studirali, ginuli smo za fakultet. Bili smo po ceo dan tamo, imali smo menzu, tuševe, čak i krevete smo imali… Spavali smo na fakultetu. To sada ne postoji, sada studenti kasne na predavanja. Mrzi ih da dolaze, misle da im neki predmeti nisu potrebni. Kao da su svi koji su studirali pre njih i koji su smišljali koncept studiranja bili budale. Ali, za to su svi zajedno krivi i profesori i studenti. Profesori sada kao da su izgubili volju.

Ne mogu čak ni da odem tamo da gledam neki čas. Bojim se da bih naleteo na nešto drugo što mi ni ne liči na ono kroz šta smo mi prošli. Bilo bi mi jako krivo, tako da bolje da sačuvam sliku koju imam iz studentskih dana.

Kakav ste odnos imali sa profesorima?

Prema nama su bili veoma strogi, mi smo to cenili i poštovali. Nikada nismo kasnili, dešavalo se da dolazimo i po sat vremena pre predavanja. Često smo ostajali posle predavanja da radimo ili da igramo žmurke. Sačekamo da svi odu, kažemo portiru da pogasi svetla i igramo se žmurke. Nisam čuo da se to dešavalo na drugim fakultetima, na ekonomskom ili na pravnom. Profesori su se prema nama odnosili kao da smo im deca, svi na klasi bili smo kao porodica. Mazili smo se, pazili smo se, svađali, psovali, gađali stolicama… kao prava porodica. Zato sam i danas emotivno vezan za tu ustanovu i sve ljude u njoj.

Šta je to, što je prema tvom mišljenju potrebno da čovek nosi u sebi da bi postao glumac? 

Glumac može biti svako ko neguje svoj unutrašnji život, ko se ne boji da kopa po svojim ranama, ko ne zaboravlja tako lako i ko ima petlju da to prenese. Takvih je jako malo. U mom poslu ljudi se dele na one koje se bave glumom (velika većina) i na glumce. Glumac je ozbiljna kategorija. On ne može da bude loš čovek. Nije lako postati glumac. Ali je lakše postati nego opstati. Ti si dobar glumac i dobar čovek onoliko koliko daješ, a ne onoliko koliko sebe turaš u prvi plan.

Ima li negativnih vibracija među glumcima?

Među onima koji se bave glumom, kao i svugde, ima dosta sujete i gordosti. Moram priznati da mi je teško da se pomirim sa tim i to još uvek učim. Oduševljavaju me kolege koji su jako strogi prema sebi, a prepuni razumevanja za druge. I ovo što sam ja sada došao da dam ovaj intervju, to je moja gordost. Šta sam ja tu sada kao bitan? Koga briga šta ću ja da kažem?

Koliko je ovaj poziv zapravo težak?

Naš posao je ujedno i težak i lep, mora da bude i jednog i drugog. Bez prvog bi se to zvalo mazohizam, a bez drugog površnost. Kada treba da popunim neki formular i da za zanimanje napišem „glumac”, uvek me oblije hladan znoj. Kažem sebi: “Polako, postaćeš jednoga dana. Možda.”

Uživam u tome da iznenadim kolege na sceni, kao i kada oni mene iznenade. Uživam svaki put kada istu ulogu treba da izvedem na drugačiji način. U pozorištu, kao i u životu, ne postoji nikakva stagnacija. Ili se ide napred ili se ide nazad. Obaveza svakog glumca je da svakog dana stvori novi život u sebi.

U ovom poslu čovek ne ide na odmor da bi se odmorio od toga što je radio, već da bi se spremio za sledeći zadatak. Sve što se desi u životu, i lepo i ružno, odražava se na to šta se dešava na sceni. Scena ti ponekad olakša život, a ponekad te natera da razmišljaš o nečemu što bi najradije zaboravio… Pa vi sad sami vidite koliko je lepo i koliko je teško.

Smatraš li da je gluma postala profesija kojom se mladi sve više bave radi dostizanja popularnosti?

Susrećem se sa tim da dođe mladi kolega i kaže „Ma neću bre da igram u ovoj predstavi, imam dve scene samo“. Mislim se, dođi, gledaj kako rade stariji glumci, uči. Znaš li koliko je naših glumaca koji su igrali šifonjere, pa su kasnije postali broj jedan? Svakome je pisano drugačije. Mnogi su i postali popularni, pa su se brzo ugasili.

Autor fotografija: Igor Milakov

Članak Nemanja Stamatović: Lakše je postati glumac nego opstati se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Šta slušaš?  

Sestra je DJ u kući pa sam nekako „osuđen”na tehno koji ona sluša. A kad ja puštam/slušam onda je to, ovih dana Tame Impala, NF, Post Malone…

Šta čitaš?  

„Zli dusi”, Dostojevski.

Šta gledaš od serija?

‘„The New Pope” i „Sahsiyet”.

Šta gledaš od filmova?

Kratke i studentske filmove koje mladi autori šeruju ovih dana po društvenim mrežama.

Šta piješ u karantinu?

Tokom dana ceđene sokove i kafe a tokom večeri čašu – dve belog vina.

Šta od hrane praviš u karantinu?

Pasulj, čorbast. Moj omiljeni.

Kojim se hobijem baviš?

Trenutno sam u fazi baštovanstva, sređujem dvorište, režem ruže, kosim travu.

Kako se informišeš?  

Imam utisak da što se više informišem sve se  više dezinformišem. Par puta dnevno bacim pogled na www.worldometers.info i sam zaključim kakvo je stanje.

Kadar iz pesme „Tiho” Buč Kesidi, fotografija: Vedrana Vukojević

Šta treba izbegavati?

Očigledno je bitno, po stoti put reći – izbegavati izlazak iz domova.

Čega se plašiš?

Da se ne posvađam sa samim sobom.

Fotografija: kadar iz filma „URU⊕URU“, Mladen Teofilović

Članak Karaktinski leksikon: Nikola Pavlović se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Šta slušaš?

Slušam ptičice, jer karantin provodim u svom rodnom Donjem Brijanju.

Šta čitaš?

Na master studijama sam, pa mi ovo zbivanje dozvoljava da se još temeljnije i dublje prepustim temama koje me interesuju i da se sve informacije lepo slegnu. Trenutno čitam knjigu Irvinga Stouna Agonija i ekstaza koja je povezana sa mojim radom na master projektu.

Šta gledaš od serija?

Gledam crtaće sa svojim sestrićima. Preporučujem Over the Garden Wall.

Šta gledaš od filmova?

IDFA je podelila besplatno dokumentarne filmove sa kojima sam inače slabije upoznat, pa sad nalazim priliku za to.

Šta piješ u karantinu?

Otkrio sam neke lepe crne čajeve koji mogu da se kombinuju sa ćaletovom kajsijom.

Šta od hrane praviš u karantinu?

Trenutno slabije spremam, jer se prepuštam majčinoj domaćoj kuhinji. Pravi te neke krofne koje mogu da budu opasne, jer ne uspevam da im odolim onda kada su tople i mekane.

Epizoda: Lazar u malinama.

Kojim se hobijem baviš?

Đuskam svakodnevno i svima preporučujem, jer takva vrsta meditacije u pokretu može da bude od koristi da ostanemo zdravi dok ovo ne prođe. A počeo sam i da slikam.

Kako se informišeš?

Preko interneta, TV-a i prijatelja. Bombardovan sam informacijama sa svih strana pa se trudim da iz svega toga selektujem najvažnije.

Šta treba izbegavati?

Isto ono što treba i kad nije vanredno stanje. Izbegavati inertnost. Nije samo sad prilika da radimo na sebi, uvek je. Sada može da se desi da,  zbog nedostatka aktivnosti, budemo suočeniji sa sobom.

Čega se plašiš?

Izbegavanja. Inertnosti.

Članak Karantinski leksikon: Lazar Nikolić se pojavljuje prvo na Oblakoder.