Ukoliko pitate ljude koji žive u njemu ili koji su iz njega otišli, pa mu se vraćaju, sigurno je da niko neće osporiti sledeći iskaz – ovo je grad koji se munjevitom brzinom menja, grad u kome se više nego ikada gradi, ali i ruši.

Sa rušenjem starih zgrada stvara se prostor za nove prilike – kako poslovne, tako i stambene, ali se otvara i prostor za zaborav. Ako govorimo o gradu u kome postoji toliko tragova različitih arhitektonskih i umetničkih stilova i pečata, trebalo bi da postoji i jasan i precizan odnos prema tome šta gradimo, a šta rušimo, zar ne? Čini se da u praksi, ipak, baš nije tako.

Rušenje oronulih, potrošenih zgrada nije nešto što smo izmislili mi i što nekada predstavlja i nužnost, ali ekspertiza u rušenju zaštićenih prostora ili ugrožavanju istih čini se da je postala zaštitni znak savremenog Beograda.

Prošle godine srušena je dvospratna kuća u Resavskoj 25, na teritoriji koja uživa status kulturnog dobra pod prethodnom zaštitom. Ovo delo arhitekte Jovana Ilkića (koji je i autor projekta po kome je izgrađena zgrada Doma Narodne skupštine) srušeno je radi izgradnje luksuznog stambenog kompleksa. Šest meseci kasnije srušena je i kuća izgrađena krajem devetnaestog veka u Mišarskoj ulici sa identičnim ciljem. Dve godine pre ova dva rušenja na Vračaru, srušena je i kuća koja je delo arhitekte Milana Šlanga u Topolskoj 15. Ukoliko krenete da pretražujete, sličnih vesti ima na desetine, ali reakcije na njih su minimalne, jer šta i građani po ovom pitanju mogu da urade? Statusi kulturnog dobra ili imena poznatih arhitekata nisu prepreka za rušenje, kako bi se izgradili novi profitabilni stambeni kompleksi – što je problem na koji „običan građanin“, pojedinac, ne može da odgovori.

Kao neko ko je rođen u Beogradu, u ovakvim situacijama ne mogu da obuzdam taj lokalpatriotizam koji navire u meni kada shvatim da nestaju važni delovi ovog grada, njegovi spomenici, tragovi njegovih različitih (i ništa manje nepovratnih) faza, dok se u drugim gradovima sveta takvi delovi čuvaju, neguju i vrednuju. Kada govorimo o Beogradu, deluje kao da retko ko brine o njegovim kulturnim dobrima, već se prema njima odnosimo kao prema starim, oronulim, prljavim stvarima – umesto da ih očuvamo, lakše je da ih bacimo i kupimo nešto novo. A koje su posledice takvog „bacanja“ starih kulturnih dobara? To se niko ne pita.

Još jedan od „omiljenih“ primera ugrožavanja kulturnih spomenika jeste izgradnja kompleksa nadomak Kalemegdana, beogradske tvrđave koja predstavlja i njegov ponos. Nedavno je u dnevnom listu Danas objavljen tekst na ovu temu, koji počinje veoma jasnom rečenicom:

Izgradnjom stambeno-poslovnog kompleksa K distrikt na teritoriji zaštićenog prostora Kalemegdana, načinjena je nepovratna šteta najznačajnijem kulturno-istorijskom spomeniku u zemlji i trajno stavljena tačka na bilo kakvu buduću revitalizaciju ili istraživanja arheoloških ostataka Donjeg grada Kalemegdanske tvrđave.

Iz ovakvih tekstova je jasno – Beograd, koji je prelep grad, čiju istoriju i arhitekturu treba čuvati, vrednovati i negovati, žrtva je savremenih urbanističkih hirova, koji ostaju slepi za kulturna dobra i očuvanje autentičnosti grada. A ko će da živi u svim tim stambenim kompleksima u gradu koji nije projektovan da ima toliko stavnovnika i već živi u totalnom kolapsu? Isto pitanje bez jasnog odgovora.

Takođe, pre tačno tri nedelje, u noći 30. septembra, otputovao je i poslednji voz sa železničke stanice Topčider. Stanica Topčider, jedna od najstarijih u Srbiji, nekada je predstavljala važno stajalište na evropskoj mapi železničkih puteva. Danas, ona više „nije neophodna“, jer primat preuzima (nedovoljno povezani) Prokop, dok će na potezu gde se nalazi Topčiderska stanica biti proširen Bulevar patrijarha Pavla. Da li će to značiti da će i zgrada stanice biti srušena, nije navedeno, mada se postavlja pitanje da li će se prilika da se ovakva zgrada očuva i pretvori u muzej (jer zbog nepoboljšanja uslova rada zgrada predstavlja svojevrsnu vremensku kapsulu) ili će biti srušena, i za par decenija, kao i ostale zgrade koje su doživele istu sudbinu, zaboravljena.

Iako pokretanje ovakve teme predstavlja tipičnu borbu sa vetrenjačama, važno je da ona bude prisutna. Jer, ako odlučimo da srušimo sve stare zgrade, da ih ne restauriramo i brinemo o kulturi grada, Beograd će postati grad bez istorije, pa samim tim i identiteta. Ako dođemo do toga da (u dramatizovanom scenariju) najstarije zgrade u gradu budu one izgrađene dvehiljaditih, možemo da se pozdravimo i sa imenom Beograda. Bolje da ga onda zovemo samo Grad. Ionako je onda osuđen da se u njemu (oprostite na krindž fori) samo besciljno – gradi.

Članak Skrinšot: Grad se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kultni kutak je novo udruženje mladih koji su odlučili da jednom nedeljno u prostorijama Kaš pivare, locirane tik ispod čuvenog restorana Balkan ekspres, organizuju projekcije poznatih ostvarenja iz istorije svetske kinematografije.  Kultni kutak toči dobro pivo. I pravi dobru atmosferu.

U ovom prostoru do sada je održano pet projekcija, počevši sa remek delom Sidnija Lumeta 12 gnevnih ljudi, preko Kjubrikove crne komedije Doktor Strejndžlov, Tarantinovog debija Ulični psi, pa sve do Hičkokovog Konopca i Farga braće Koen. Ideja za priređivanje ovakvih događaja je, kako kaže Vukašin Cvetić iz Kultnog kutka, potekla iz rada na realizaciji studentskog zadatka, ali i zbog ličnih želja i afiniteta.

Ideja je da donesemo sadržaj neke avangarde za kojim ljudi vape u suštini. To su onih 10% ljudi koji ne znaju gde da izlaze više, koji ne kontaju, ono, šta da rade. Nama treba sat vremena od trenutka kada izađmo iz kuće do mesta u gradu na kom možemo da gledamo kvalitetne filmove ili slušamo dobru muziku, što je počelo da nam smeta. Reakcije ljudi do sada su fantastične i što se tiče utisaka i što se tiče angažovanja. Nekako se čini da su svi spremni da učine nešto za ovo mesto, kaže Vukašin.

Zemunu je očigledno nedostajao bioskop – nekoliko filmskih projekcija privuklo je više stotina posetilaca, ponajviše mladih, što je organizatorima i bio cilj. Za Kultni kutak se brzo pročulo, pa su Vukašin Cvetić i njegova ekipa dobili ponudu da filmove puštaju i u lokalnom kafiću Prečica. Kultni kutak je tamo okupio publiku zahvaljujući filmovima Trgovci Kevina Smita iz 1994. godine, kao i Džarmušovom uvrnutom komedijom Pod rukom zakona.

Plan je da napravimo jednu jazbinu, jedno stecište i komfornu zonu za sve oni koji žele da se izraze – da baš u ovom prostoru steknu priliku da pokažu ono na čemu rade. Želimo da pokažemo otvorenost ka multidisciplinarnosti, plan celog koncepta je možda neki art cinema gde će studenti sa svih Akademija umetnosti moći da dođu i da publici pokažu svoje radove. Naravno, isto važi i za svirke i za svaku drugu oblast umetnosti, Vukašin još dodaje.

Zgrada u kojoj se danas proizvodi Kaš pivo i puštaju kultni filmovi datira iz 19. veka i nalazi se u Klaoničkoj ulici, ne slučajno baš tako nazvanoj – u vreme gradnje baš tu se nalazila jedna od najpoznatijih klanica u gradu. Uzimajući u obzir koliko ekipa Kultunog kutka voli Tarantinove filmove, nekadašnja svrha čini se prigodnom i danas, zar ne?

Članak Bioskop u Zemunu: filmovi među cisternama piva se pojavljuje prvo na Oblakoder.