Meni je bilo teško da pređem kućni prag i odvojim se od roditeljske kuće. To je teško valjda svakome. Sa mojima ne živim od osamnaeste godine, ali potpuno osamostaljenje se desilo pre tri godine. Tada tek shvatiš da samostalnost nije nešto što ti želiš i da je jako teško pomeriti se sa utabanog puta. Nemaš garanciju da će sve biti u redu kada se otisneš u nešto novo. Sam tekst je citat iz predgovora koji je Ivo Andrić napisao za knjigu Nekrolog jednoj čaršiji Zuka Džumhura, našeg putopisca. Centralna priča ove knjige je jedan požar u Sarajevu. Dakle, moja prva asocijacija na ovaj tekst je svakako porodična kuća, porodične vrednosti, poštovanje, udaljavanje od tradicije, sunovrat bogatih begovskih porodica koje uopšte nisu morale biti izazvane ratom i nemirima, već jednim požarom i nepažnjom.

Taj požar ne mora uvek biti naša nemarnost, to mogu biti i jake emocije. Prag ne sagori samo od vatre, već od emotivnog naboja. Tekst se odnosi na Srbina u Otomanskoj imperiji koji na pitanje turskog bega – kako to da nikada nisi bio ni do obližnjeg Dubrovnika, odgovorio: nema veće planine od kućnog praga, gospodine. Dakle, možeš ti svuda da odeš, ali nekako se uvek vraćaš u svoju bazu. E sada, šta ćeš ti napraviti od te baze, to je pitanje koje ostaje. Da li će baza ostati roditeljska kuća ili ćeš da prelaziš sopstvenu planinu koju si napravio na kućnom pragu.

A kako se razvijalo tvoje interesovanje za umetnost? Kada si odlučila da ćeš upisati Fakultet likovnih umetnosti? Da li je neko uticao na tebe? 

Otac je posedovao veliku kolekciju stripova koja me je oduševljavala, tako da sam jako rano naučila da čitam latinicu uz to i da pravim svoje pričice, svoje stripove. Tu igru igram i sada, osećam istu bezbrižnost kao pre dvadeset i nešto godina. Za Fakultet likovnih umetnosti sam se odlučila nakon što sam zadobila sportsku povredu ruke i nije bilo izgeda da upišem DIF. Niko nije uticao na mene. Savetovali su me da ne upisujem umetnički fakultet, već nešto profitabilno.

Radila si u Centru za grafiku i vizuelna istraživnja na FLU, samostalno izlažeš od 2014. godine i učestvuješ na brojnim grupnim izložbama. Ipak, čini se da te je šira publika upoznala preko Instagrama kada si na svoj profil počela da objavljuješ fotografije svojih crteža. Kada si na njima počela da radiš i šta je bila početna insipracija za ovu seriju crteža? 

Crteže sam počela da izlažem ili objavljujem na nagovor prijatelja, jer su oni bili jedina publika godinama unazad. Jednostavno, veći broj crteža i grafika čekao je neki bolji trenutak u fiokama. Rešila sam da izađem iz svoje zone komfora i po temi koju sam odabrala, ali i po sumanutom čuvanju tih radova. Žao mi je što prethodne grafike nisam uspela da povežem u celinu i izložim ih. Na ovoj seriji crteža počela sam da radim pre godinu i po dana. To je moja terapija koja mi je pomogla da prebolim neke teške rastanke i egzistencijalne krize. Teskoba koja se pretvorila u nešto lepo.

Tvoji crteži su veoma jednostavni, a sa druge strane možemo veoma lako da se povežemo sa njima. Koga ti crtaš? Da li crtaš ono što prepoznaješ u svom neposrednom okruženju? 

Crtam sve ljude koji su prisutni u mom životu – njihove priče, gestikulacije, stvarne ili izmišljene probleme. Trudim se da prenesem neke situacije koje sam videla kao slučajni prolaznik, ali su mi iz nekog razloga ostale u pamćenju.

Nekada mi se učini kao da svojim crtežima pričaš priču o jednom emotivnom paru ili jednom prijateljstvu, a nekada kao da taj narativ nastaje iz priča različitih parova. Pa, šta je tačan odgovor (ako uopšte postoji)? 

Različiti su protagonisti, ali poruke uvek idu na istu adresu. Nisam tako zamislila, ali možemo da ceo koncept uokvirimo u jednu priču o  ultimativnom emotivnom paru.

Natpisi koje dodaješ ispod crteža zvuče kao početni ili završni stihovi neke pesme, pa mi se nameće pitanje da li pišeš poeziju? I koje pesnike i pesnikinje voliš?

Ne znam još kako da definišem to što pišem, niti se trudim. Osećam da je taj tekst uz rad kao stub temeljac koji crtežu omogućava da bude stabilan uz svu težinu ili pukotine koje poseduje. Više sam tip za prozu, ali mi se jako dopada ovaj novi-stari talas poeta kao što su Monika Herceg i Tanja Stupar Trifunović. Naravno, sve pohvale za izdavačku kuću Enklava koja je pružila priliku vrlo talentovanim osobama da se izraze kao što su Radmila Petrović, Vladan Krečković i Katarina Mitrović. Kada sam pročitala njihove pesme samo mi se vrtelo jedno pitanje u glavi: Bože, gde su ovi ljudi bili do sada?

Evo i sada si istakla, ali i nekoliko puta na Instagramu. Poezija Radmile Petrović ti je veoma važna i u njoj uživaš. Zašto?  

Ističem toliko da me ne bi začudilo da dobijem zabranu prilaska. Sada ozbiljno – važno je zato što retki ljudi zadrže tu britku, dečiju iskrenost koju poseduje svaka reč u pesmi, koja može zaustaviti I najupornijeg borca da na trenutak spusti gard i primi nokaut. Taj nokaut je u meni evocirao uspomene na neku kasnu jesen, lišće i reklamnu gumenu loptu firme koja odavno ne postoji. Sva ta pomešana osećanja uzrokuju sećanje na detinjstvo. Osećanja su ogrnuta i ušuškana u plašt filozofije palanke koji sa vremena na vreme svi pokušavamo da skinemo sa leđa. Zbog toga mi je bitno.

Glavni likovi serije i knjige Normal people su me u nekoliko trenutaka neodoljivo podsetili na tvoje crteže. Možda zato što je glavna tema ove serije intimnost, a tvoji crteže možemo okarakterisati kao veoma taktilne, intimne i delikatne. Koliko ti je tema intimnosti važna? I čini li ti se da o problemima intimnosti treba više da govorimo danas? 

Seriju nisam gledala, knjigu sam počela da čitam i zanimljivo mi je bilo isto kao izveštaj o vodostanju. Nisam književni kritičar, ali Sumrak saga mi je intimnija nego pomenuta knjiga. To je zato što verujem preporukama za knjige i uvek se razočaram. Tema intimnosti je jako aktuelna danas u ovom instant vremenu u kom je čovek otuđen sam od sebe. Nema vremena za bliskost, nežnost. Prisutnost tih tema je alarm da se svako od nas trgne i iskoči iz izlizanih šina.

Stičem utisak da si upravo prikazima veoma intimnih svakodnevnih situcija i stekla popularnost na Instagramu. Kada sam jednom objavila tvoj crtež na svom storiju, drugar mi je odgovorio sa iju, a kada sam ga pitala zašto iju, rekao mi je da je crtež nekako mnogo direktan. Kakve su bile reakcije ljudi na tvoje crteže i jesi li imala neku sličnu ovoj? 

Volim sebe da smatram za direktnu osobu. Volim da smatram i da sam smirena i staložena, ali to je već zaobilaženje istine. Naravno, bilo je svakakvih reakcija, ali ja smatram da posmatrač uvek reflektuje sebe na bilo koje umetničko delo i da će uvek videti samo ono što želi da vidi, iako je možda postavio pitanje o čemu se tu detaljnije radi. Trudim se da ostavim mesta za različite interpretacije rada i to mu daje jednu širinu i mogućnost da se svako poistoveti sa njim.

Sa druge strane, jedna prijateljica mi je poslala jednu tvoju objavu na Instagramu i rekla koliko je ovo dobro, prava tumblr internet estetika. Kako ti razumeš internet ili tumblr estetiku? Postoji li tako nešto? 

Nisam razmišljala o tome. Izbegavam da svoj rad stavljam u bilo koji koš, izaziva mi osećaj neprijatnosti. Neka ga, neka levitira dok može. Isto tako smatram da nisam najkompetentniji sagovornik na tu temu, ne razumem se najbolje u internet estetiku, ali hvala tvojoj prijateljici.

I dalje je u toku tvoja izložba u Centru za grafiku FLU. Kakav je do sada odziv publike? Kakve su reakcije?  

Drago mi je da je izložbu posetilo dosta osoba van umetničke struke i da su imali pozitivnu povratnu reakciju. Nadam se da sam uspela da približim intimnu i sigurnu atmosferu četiri zida.

Kako naši čitaoci mogu kupiti neki od tvojih radova? Da li je moguće živeti od prodaje radova? Imaš li stalan posao sa strane? 

Direktno kontaktirajući mene ili u galeriji Centra za grafiku. Nažalost, ja nisam uspela da omogućim željeni kvalitet i standard od prodaje radova, tako da imam stalan posao. Umetnički poziv ne smatram poslom, nego kao nešto što je deo mene. Bez toga ne mogu.

Da li započinješ neku novu seriju? Kako se boriš sa večitim imperativom svežine, odnosno, toga da je važno stalno predstavljati nešto novo publici, te izbeći reciklažu?

Imam preko sedamsto crteža i bar deo planiram da izložim u nekoj bliskoj budućnosti, da lepo zaokružim celu priču. Kada to završim, sigurno se neću vrtoglavo upuštati u novu seriju radova i tema, sem ako, naravno, za to ne osetim potrebu. Ne zavisim ni od koga, pa se ne opterećujem da li je nešto sveže ili mu je prošao rok upotrebe. Važno mi je da osetim zadovoljstvo i ispunjenost kada okačim rad na zid.

Fotografije: Milena Arsenić

Članak Jelena Milićević: Crtanje mi pomaže da preživim se pojavljuje prvo na Oblakoder.