Nagrade će biti dodeljene za: najbolji film u celini (Zlatna imaginacija), i najbolju mušku i žensku ulogu (Zlatna interpretacija). Žiri ima pravo da dodeli i dve specijalne nagrade, kao i da neku od nagrada podeli ili ne dodeli.

Na trećem Bašta Festu uspostavljena je regionalna nagrada za najbolju kameru (Zlatna vizualizacija), koja se dodeljuje uz podršku rentala „Cineplanet”. Žiri jedanaestog Bašta Festa za ovu nagradu biće Aleksandar Karaulić, direktor fotografije iz Srbije.

Žiri mladih sačinjen od srednjoškolaca iz Bajine Bašte takođe dodeljuje svoju nagradu za najbolji film, a njihovo učešće u samom programu podstiče kritički stav lokalne omladine. Ovogodišnji Žiri mladih činiće: Milica Marić, Nađa Jovanović, Dušan Mihailović, Katarina Filipović i Vanja Milanović. Mentorka i saradnica Žirija mladih biće rediteljka Mina Đukić.

Hana Selimović je srpska filmska, televizijska i pozorišna glumica. Veliki broj pozorišnih nagrada osvojila je za uloge u predstavama „Otac na službenom putu” (Atelje 212), „Ivanov” (Narodno pozorište Beograd), „Carstvo mraka” (Narodno pozorište Beograd), „Tartif” (SNP i Narodno pozorište Sombor), „64” (Atelje 212), „Čista kuća” (Atelje 212). Ostvarila je zapažene i nagrađivane uloge i u filmovima „Beli, beli svet” (Oleg Novković), „Neposlušni” (Mina Đukić), kao i serijama „Besa” i „Tajkun”.

Fotografija: Katarina Marčetić

Vladimir Tagić je završio osnovne i master studije FTV režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Zajedno sa Goranom Stankovićem je kreator, scenarista i reditelj igrane tv serije Jutro će promeniti sve (2018) u produkciji RTS-a. Reditelj 5 epizoda tv serije Mama i tata se igraju rata (2020) u produkciji RTS-a. Reditelj 5 epizoda tv serije Deca zla (2023) koja je imala premijeru na HBO MAX platformi. Zajedno sa Goranom Stankovićem je kreator, scenarista i reditelj tv serije Sablja (2024), koja je premijerno prikazana na Kanskom festivalu gde je dobila nagradu za najbolju glumu čitavog ansambla. Koscenarista i reditelj dugometražnog, debitanstskog igranog filma Yugo Florida  koji je u fazi montaže.

Fotografija: Privatna arhiva

Jelena Angelovski je producentkinja posvećena art-house filmovima. Producentkinja je dugometražnog igranog filma Elegija lovora Dušana Kasalice (2021, Sarajevo Film Festival), crnogorskog kandidata za nagradu Oscar u kategoriji za najbolji strani film, te ostvarenja Ivana Salatića Ti imaš noć (2018, Venice International Film Festival) i Otapanje vladara (u post-produkciji), igranog dugometražnog filma Vetar autorke Tamare Drakulić  (2016, Torino Film Festival) i kratkog igranog Staše Bajac Maroko (u post-produkciji). Angelovski je producirala i nagrađivane dokumentarne filmove, kao i bila ko-producent na više uspešnih projekata. Participantkinja je EAVE European Producers Workshop 2020.

Naslovna fotografija: Aleksandra Selezneva

Članak Hana Selimović, Vladimir Tagić i Jelena Angelovski u glavnom žiriju 11. Bašta Festa se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dok uživate u vašoj oazi ili ste u potrazi za njom, saznajte o čemu smo sve razgovarali sa mladom rediteljkom Milicom Lee Filipovski.

Koliko dugo si u „svetu“ režije, šta te je privuklo da počneš time da se baviš?

Lee Filipovski: Zavisi kada kreće „zvanično” odbrojavanje. Upisala sam filmsku režiju sa 17 godina i tada je oficijalno krenuo moj razvojni put. Kao klinka sam volela da slikam, pišem, dizajniram kostime, sviram. Kada se približavao trenutak da biram šta ću studirati, baš sam osećala jedan pritisak, kao da me život tera da izaberem koju od mojih pasija ću razviti u karijeru, a koje će neminovno biti likvidirane, ili, u najmanju ruku, svedene na hobi. Kada sam otkrila šta znači biti rediteljka, autorka, odmah sam znala da je to za mene, jer onda ne bih morala da biram, nego bi sva ova interesovanja mogla da budu objedinjena u vidu stvaranja autorskog filma.

Odakle naviru ideje za filmove, šta tebe inspiriše da stvaraš?

Inspiriše me dobra priča koja niče iz nacrta, ideje i preraste u delo. To me jako uzbuđuje. Volim da proverim da li taj pelcer može da se razbukti u baobab, ili ipak ostaje na nivou bonsaija (ništa loše ne mislim o bonsaiju, treba ispoštovati svačiji maksimum). Estetika mi je sve manje bitna jer mislim da smo danas prezasićeni lepom slikom. Dramaturgija je jedna velika nauka i magija u isto vreme, treba joj pristupiti na isti način na koji kardiohirurg pistupa operaciji srca i stvarno mislim da se jasno vidi kada ti je pacijent živ, a kada mrtav, na kraju mukotrpnog razvoja scenarija. Inspiraciju crpim u porodičnim anegdotama, opservacijama ljudi oko sebe, „šta bi bilo kad bi bilo” scenarijima koje vrtim u sopstvenoj glavi i, verovatno, želji da svetu suptilno nametnem svoj stav, a da se krijem iza parole da je svako slobodan da tumači iz mog dela ono šta on želi, što je na kraju dana i neminovno.  

Kako je nastao film Nula koji ćemo imati prilike da pogledamo na ovogodišnjem Bašta Festu?

Ovaj film je nastao kao zajednički trud i pasija jedne male, ali posvećene ekipe filmadžija u doba korone. Ja sam imala scenario napisan, ekipi se dopao, krenuli smo u akciju, potpuno vođeni željom da jednostavno snimimo nešto naše.

Radnja filma se odvija u kolima, junaci odlaze na odmor, ali usput se odvija dug dijalog, zašto si baš tako koncipirala film? Da li si time htela da staviš fokus na razgovor i to o čemu govore?

Scenario za Nulu sam napisala neposredno nakon jednog događaja u mom životu koji me je jako zbunio. Cilj mi je bio da na papir stavim sve što je bilo izgovoreno, kako bih se snašla i probala da razumem dinamiku, da nađem u čemu je problem, gde škripi. Kada sam napisala „scenario” (to nije inicijalno ličilo na scenario, već na suvi ping-pong replika), shvatila sam, koliko god je meni sve to bilo važno, mučno, naporno, da je zapravo cela situacija tragi-komična, a tragikomediju volim više nego ’leba da jedem, a ’leba ozbiljno volim da jedem, kao i sve pekarske proizvode.

U filmu prikazuješ partnerske odnose, ali i jednu vrstu usamljenosti i nerazumevanja u vezi, zbog čega si želela da baš to bude tematika ovog filma?

Ogorčenost i frustracija moraju da se negde kanališu, a ja za to biram film. Ponekad me bude malo stid tog javnog svlačenja, jer pisanje filma o ličnom životu to pomalo i jeste. Zapravo, to je jedna ogromna želja da te neko razume takvog ogoljenog i samog. Kada mi, sami, ne razumemo sebe, treba nam publika da da svoj sud, pa onda lepo popišeš tabelu „za”, i „protiv”, „suzdržan”… statistika je generalno tačna, sem kada te strefi grom ili dobiješ pare na konkursu.

Razgovor likova je veoma ličan, ali u isto vreme univerzalan, većina ljudi bi mogla da se, barem na trenutak, poistoveti sa njima. Koja je bila tvoja zamisao iza toga?

Mene je, zapravo, jako razočarala činjenica da toliko ljudi može da se poistoveti sa situacijom iz filma i dinamikom para koji smo u njemu predstavili. Ja sam iskreno mislila da se ta muka dešava samo meni. Kada su ljudi, nakon gledanja filma, krenuli da mi pričaju da su isto i oni proživeli ili i dalje žive u odnosima gde je komunikacija u partnerskom odnosu nalik na vađenje kutnjaka naživo, nije mi bilo svejedno, jer se onda pitam šta se to globalno dešava sa partnerskim odnosima? Jer, realno, iz jednog lošeg odnosa izađeš, ali ako je svuda ovako, to baš ne nudi neki osećaj optimizma za dalje. Srećom, oaze i dalje postoje, tako da- ne brinite.

Jednim delom, film prikazuje da često ne obraćamo pažnju na tuđa osećanja, uprkos tome što smo sa nekim jako bliski. Šta je tebi bilo važno da naglasiš i čime si se vodila kada si razvila njihov partnerski odnos?

Oblikovanje moje inicijalne „stream of consciousness” bljuvotine na papiru u scenario je bio vođen željom da dočaram kako izgleda taj začarani ples u paru, gde jedan partner ima anksiozni stil vezivanja, dakle, da mu je potrebna konstantna verbalna i fizička potvrda da je sve u redu i izbegavajućeg stila koji želi bliskost, ali se iste jezivo plaši. A sa druge strane, film može da se tumači kao razgovor između osobe stabilnog stila vezivanja, kojoj je bitna komunikacija i nekog ko je ozbiljno emotivno nezreo i stvarno ne razume, ne zato što neće, nego zato što ne ume.

Školovala si se i u Kanadi i u Srbiji na Fakultetu dramskih umetnosti, šta te je motivisalo da se vratiš i uporedo stvaraš na dva kontinenta?

Otišla sam iz zemlje u nezgodnom trenutku jer sam sa svojih deset godina imala vremena da steknem osećaj pripadnosti zemlji iz koje potičem, a onda ključne godine odrastanja provela u inostranstvu. U Srbiji ću, i nakon skoro deset godina od svog povratka biti „srpsko-kanadski reditelj”. U Kanadi sam, sa druge strane, „kanadski reditelj srpskog porekla”, sve ovo začinjeno mojim makedonskim prezimenom. Povratak se desio naizgled spontano i neplanirano, mada je kod mene uvek bila prisutna želja da se vratim.

Jedno od dražih i bolnijih sećanja iz detinjstva mi je bilo u ordinaciji školske zubarke Lale u OŠ Ivan Goran Kovačić u Niškoj Banji koja mi je bila idol i kod koje sam često volela da provodim veliki odmor. Par dana pre nego što smo se odselili iz Srbije sam, po običaju, sedela kod nje, beskrajno tužna zbog odlaska. Zubarka Lala me je dovela do prozora i pokazala na neku ženu čija je bašta bila tik uz školsko dvorište. äVidiš nju? Ona je ceo život provela u Americi, proputovala svet, i, eto, sad se vratila nazad. Tako ćeš i ti. Neće Niška Banja nigde da pobegne”. Ne znam da li je izmislila priču ne bi li me utešila, samo znam da mi se često javljala scena te svetske putnice koja okopava svoju baštu u Niškoj Banji. Možda sam se zbog takvih nekih nedefinisanih stvari koje se ne daju kvantifikovati, niti racionalizovati, vratila. Sa druge strane, svet je danas jedno globalno selo, tako da, srećom, stvarno možeš da budeš na dva mesta odjednom, dakle, da se probudiš u Njujorku i okopavaš baštu u Niškoj Banji predveče.

Shodno tome, šta bi izdvojila kao razliku između evropskog i američkog/kanadskog filma? A koje bi bile razlike iz rediteljske pozicije?

Na ovo pitanje mi dođe da malo remiksujem Tolstoja, a to je – svi srećni reditelji liče jedan na drugog… a, realno, i svaki nesrećni reditelj je nesrećan na sličan način, a to je ili zbog muke da isfinansira svoj projekat, da ga snimi, pa da mu nađe publiku i da ga pusti da živi svoj život van njega, ne bi li počeo začarani krug iznova. Da ne spominjem kreativne i egzistencijalne uspone i padove koji se dešavaju u međuvremenu. To mi deluje kao vrlo univerzalna pozicija reditelja, nezavisno od zemlje u kojoj se nalazi. Smatram da su se trendovi ili talasi u kinematografiji u prošlosti mnogo više razlikovali od kulture do kulture, kontinenta do kontinenta… moj subjektivni osećaj je, opet, taj da živimo u vreme hibrida, gde je teško kategorizovati stil na osnovu porekla autora. Verovatno je to i do gorespomenute činjenice da je svet povezaniji danas nego ikada, nešto što, na primer, nama uopšte ne ide u korist kada su, recimo, pandemije u pitanju, a u sferi umetnost baš pruža razvoj jednog univerzalnog jezika koji može da ima beskonačni broj kombinacija i mogućnosti.

Šta nam pripremaš u budućnosti?

Trenutno pripremam više projekata od kojih je svaki u različitoj fazi razvoja, kao i razne poslastice od višanja i kajsija jer su ove godine dobro rodile.

Članak Film Nula – začarani ples u paru se pojavljuje prvo na Oblakoder.