Ova jedinstvena muzička kombinacija okupila je deset muzičara među kojima su: Dimitrije Simović, Mladen Marjanović, Ivan Cvetković, Bogdan Nikolić, Jovan Stanisavljević, Saša Veljković, David Ristić, Dragoljub Stevanović, Miloš Stevanović i Alen Ilić.

Koncert je snimio Janko Džambas, editovao Mladen Marjanović, a miksovao Miloš Drobnjaković. Mastering je delo Srđana Milovanovića, a prekrasan omot napravila je Manja Lekić.

„Ovaj album je od posebnog značaja za grupu Igralom jer time ostvaruje dugogodišnju želju gitariste Mladena Marjanovića, a pritom bend čini iskorak u novi svet koji mu je uglavnom nepoznat, a gde se, čini se, snalazi kao riba u vodi. Jednostavno, Igralom ima već to nešto što apsolutno podržava saradnju s južnjačkim trubama i ovim to naglašava i dodaje novu vrednost svojem zvuku. Bogdan je sjajan čovek i muzičar i bilo je pravo zadovoljstvo sklopiti ovo s njim i momcima”, kaže Igralom.

Devet kompozicija sa sva tri albuma, duvački orkestar u naponu snage i Mladen Marjanović, Dimitrije Simović i Ivan Cvetković spremni da odsviraju koncert života. S uvodnim taktovima „Dana u životu”” kreće fuzija svega: od „saharskog bluesa usred Balkana”, preko vizantijskog kolorita zvučnih emocija, sve do nekada „alternativnog” zvuka devedesetih i nultih i ovih sada godina. Pa na sve to ide kao melem za svaku ranu, dert i majstorstvo sinova Grdelice, Donje i ekipe.

Naravno da se gitarsko pojačalo raspada i da to povremeno izbija u prvi plan, da Mitin glas leluja između šaputanja i režanja i da njegov bas udara kao malj, da Ivan svira bubanj kao da ima četiri ruke i da se bori sa demonima, da Bogdan vuče Orkestar tamo gde Calexico još nije stigao i da publika u tome učestvuje glasno i strasno.

Ovo je Niš, ako sviraš bez srca onda bolje nemoj, a ovaj koncert je srce ogromno, koje pumpa i pumpa. Šta da se izdvoji, a da se ne prepričava ceo album? Možda „Lešinari” sa „Premalim stvarima” (2023), transcendentalna „Reka” sa „Sunovrata” (2018) ili finalna pesma, „Vražiji sin”, sa prvenca „Pogrešna poznanstva” (2016), u kojoj Mita ulazi u Džefri Li Pirs mod i ceo bend vuče u The Gun Club trans… 

Igralom će možda svirati kao trio ili s Orkestrom u vašem gradu u nekom trenutku ove godine. Nema potrebe da vas pozivamo, samo preslušajte ovaj album i znaćete sve sami. Izlazak albuma bend poslavlja 30. januara, kada kao trio nastupaju u Zagrebu u Centru kulture Dubrava, u sklopu programa „Zvučni zid”.

Koncertni album „Nišville Live 2025” dostupan je na svim digitalnim platformama i bandcampu.


Naslovna fotografija: Bojan Božić

Članak Igralom objavio rođendanski album Nišville Live 2025 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako ovaj sastav funkcioniše na relaciji Beograd-Kragujevac-Zagreb, odnosno u gradovima u kojima žive članovi benda, to ih ne sprečava da aktivno stvaraju i sviraju. Dimitrije je odrastao u Nišu, ali se vremenom preselio u Zagreb, gde trenutno živi, a mi smo iskoristili priliku da ga pitamo koje su to njegove omiljene lokacije u hrvastkoj prestonici.

Dolac

Dolac je pijaca u centru grada Zagreba, odmah iznad Trga Bana Jelačića. Dijagonalno od statue „kumice”, proteže se prostranstvo stolova na kojima se može naći najfinije voće i povrće, domaće. Ima tu i mesa, sireva i cveća… Ova pijaca je simbol grada, i svaki odlazak do tamo predstavlja jedan svečani čin promišljanja ručka.

Šloserove stepenice

Šloserove stepenice su fenomenalni momenat u gradu, vode ka jednom od najlepših naselja u Zagrebu – Šalati. Pored svoje praktičnosti, prava su poslastica za šetača. Dragi zvuci su mi zadihani razgovori ljudi koji se penju njima.

Vlaška ulica

Padajuće Sunce pred ulazak u jednu dugačku i meni predivnu ulicu – Vlašku. Iako puna napuštenih lokala, relativno jednolična, ova ulica u meni budi posebni sentiment i mogu da gledam u izloge, izgled građevina ili da promišljam njihovu funkciju, da gledam u pod ispred sebe ili u ljude, i da mi nikada ne bude dosadno kada kroračam njome uglavnom na putu do Kvatrića.

Antikvarijat Brala

Antikvarijati me ispunjavaju. Obožavam da svratim, s ciljem ili bez cilja, volim da gledam knjige i da ih čitam. Volim i da ih tražim. Ovaj antikvarijat je onako fino zavučen, u centru, a skriven, pravi dragulj tog famoznog Dežmanovog prolaza. Iznad objektiva mi se ukazalo „Fukoovo klatno”, pa sam tad kupio Ekovu knjigu s velikim veseljem.

Caffe bar Limb

Moja omiljena birtija. Tamo sam upoznao puno dragih i pametnih ljudi, naslušao se dobre muzike, sklopio partnerstva i ostvario saradnje, opijao se i smejao bezbroj puta. Obožavam taj kultni kutak Zagreba. Vidimo se tamo!

Fotografije: Konstantin Kondrukhov

Članak Omiljenih 5 mesta u Zagrebu: Dimitrije Dimitrijević se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nastali 2015. godine u Nišu, Mladen, Dimitrije i Marko su već svojim prvim, raritetnim izdanjem, Pogrešna poznanstva (Rock svirke, 2015) utabali novu stazu u domaćem rock kanonu. Prašnjava zvučna slika zbližava britkost domaćeg garažnog zvuka sa soničnom klimom Severne Afrike, kreirajući opojno gitarsko pletivo u kojem sofisticirani tishoumaren – savremeni odgovor muzici Tuarega – obavija granularnu poetiku srpskog jezika. Na delu, ovo je izvesna cikličnost – sada je red da, uz pomoć električne gitare kao glavnog instrumenta, Zapadna kultura vrati dug muzičarima poreklom iz Afrike, koji su vek ranije postavili temelje bluza.

Uvežbani brojnim nastupima na živoj sceni, muzičari su se 2017. vratili u studio gde uz pomoć producenta Chrisa Eckmana, suvlasnika kultne kuće Glitterbeat, snimaju „Sunovrat“, izdat na disku i ploči zahvaljujući zajedničkim naporima lokalnih lejblova Ammonite i Geenger Records. Oscilujući između sanjive zanesenosti i kontrolisane eksplozivnosti bez premca na domaćoj sceni, album dobija skoro univerzalno pozitivne odzive od slušalaca i kritike.

Nakon promena u sastavu, kada im se pridružuje aktuelni bubnjar Ivan Cvetković Ivši, te relaksiranja mera prouzrokovanih pandemijom koronavirusa, Igralom iznova potvrđuju originalnost svog autorstva na ploči Premalim stvarima, izdatoj za Menart krajem 2023. godine digitalno i na vinilu. Sa gitarsko-vokalnom hipnozom u punom fokusu, terenski ispitan na festivalima kao što su MENT i Changeover 2023, derviški afro-fank Igraloma začaraće svakodnevicu svakome ko mu se prepusti!

Karte u prodaji na:

Tickets.rs (RSD): https://tickets.rs/event/igralom_11142

TicketsCloud (EUR): https://cutt.ly/ewXdlfPq

Članak Niški Igralom 28. marta ponovo u Beogradu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ono što nas je začudilo… dobro, mene je začudilo, da prestanem sa množinom, je što je u roku od manje od mesec dana, Dimitrije rešio da diskografski aktivira oba svoja benda, to jest, i Igralom i Dimitrije Dimitrijević su izbacili nove albume, Premalim stvarima i Leđa mala.

Iskreno, pesimističan sam bio kad sam video objave na Fejsbuku i reklamiranje izdanja. Sumnjao sam da u tako malom vremenskom roku mogu da se pojave dva albuma vrhunskog kvaliteta. Ali, pesimizam se gubio polako, kako sam otkrivao sloj po sloj jednog, pa drugog izdanja.

Igralom je bend prvenstveno iz Niša, mada su sa svojim prethodnim izdanjima proputovali Balkan i stekli, čini se, možda i više fanova i bolje kritike u drugim, bivšim nam republikama. Kako su ih prozvali ranije u nekim recenzijama, „Tinariwen iz Sićevačku klisuru“, njihov stil je psihodelični rok sreće. Međutim, na ovom izdanju, trećem po redu, taj zvuk je već toliko poznat da možemo da ga prozovemo Igralom zvuk.

Triling pesama „Dan u životu“ – „Kralj“ – „Kafanče“ je verovatno njihov highlight karijere, u kojem direktni stihovi iz svakodnevice tmurnog života, bez obzira na sve, duhovitim povicima i mislima teraju tmurne oblake, a same poruke su mnogo dublje nego što bi neko na prvu loptu mogao da pomisli.

Otud čudi odakle Dimitriju snage za nove avanture u okviru benda Dimitrije Dimitrijević. Iako imenom deluje da je u pitanju solo rad, daleko je ipak od njega. U Zagrebu je okupio sjajnu ekipu poznatih muzičara i sklopio nešto drugačiju živuljku od Igraloma. Drugačije rasviranu.

Tempo je smiren, ali nikako jednostavan. Tek uz nekoliko uptempo pesama, Leđa mala ipak prati njegovu kontemplativnu muziku i prirodu u kojoj pesnik, glavni junak ili narator, razmišlja o sadašnjem svetu.

A kad nije ni jedno ni drugo, deo je pratećeg benda svoje partnerke Sare Renar. A i ona je deo Dimitrijević postavke. Zaposlen čovek, nema šta.

Sa ovakva dva čudesna izdanja, morali smo da nađemo Dimitrija kao sagovornika, jer i previše je tema o kojima možemo da ga pitamo. Ili je možda i previše sagovornika u njemu samom…

Za početak, pitanje za Dimitrija iz Igraloma: Kako se snimao novi album, šta se sve radilo, kako se spremalo, kuvalo…?

Dimitrije Simović: Dimitrije iz Igraloma kaže da se jako lepo snimao novi album u baš prijateljskoj atmosferi super profi studija u Nišu pod imenom „My Room Acoustic“. Već nakon prvog usnimljenog tejka znalo se da obećava. Počevši od borbe s ograničenjima krize – zdravstvenih, geografskih, državnih, finansijskih, logističkih – preko uspešnog povlačenja van grada i sviranja, sviranja, sviranja – do konačnih deonica, lirike, gruvova, Igralom je uspešno spremio, zakuvao i servirao album „Premalim stvarima“ javnosti, ako ćemo kulinarskim rečnikom.

Pitanje za Dimitrija Dimitrijevića: Kako se snimao novi album , šta se sve radilo, kako se spremalo, kuvalo…?

Dimitrijević kaže kako se jako lepo snimao novi album u toploj i prijateljskoj atmosferi u super profi studiju blizu Zagreba pod imenom „Mushroom studio“. Deonice su mi bile lažno poznate i snimljeno je nešto što me na svako novo slušanje iznenadi, ali me i gura od sebe u novo, zaista nepoznato. Bilo je problema s dolaskom do studija, i drago mi je da je naša volja presudila jer smo se traktorom dovezli kroz blato. Štef je ispao pravi burazer i odfurao je opremu i nas u prikolici, jer su putari odlučili da sabotiraju „Leđa mala“ – no, niko u tome nije uspeo.

E, a sad, pitanje za Dimitrija Simovića: Ako je muzička scena mala bara puna krokodila, otkud to da si poželeo da budeš dva krokodila, odnosno kako si došao na ideju da albumi budu ovako vremenski blizu izdati? Da li se plašiš konkurencije, ako si ti sam sebi konkurencija? 

Ma, to je isti krokodil koji je imao sreće i mašte (smeh). I takvih krokodila ima i u Seine – Eine – Litl Itali, Žen – Tus Nua – Sataraš, Ema i Džimi – Koikoi – TTTuristi, Idem – Porto Morto – Trophy jump… Ove godine je izašao i album VIadimira Mićkovića iz Mostara „Vladimir & Kalafat – Evala Mare Evala” na kojem sam imao čast da gostujem sa bas gitarom, a zamalo da izađe i live iz KSET-a Sare Renar (za 10 godina karijere), ali ne znam gde je zapelo…

Mislim da je jako ograničavajuće za umetnika da se veže samo za jedan ustanovljeni kanal izražavanja i da je bitno da, ako je to potrebno, otvori sebi mogućnost da se izrazi pod drugim imenima koja dopuštaju  nove poglede na stvari. Nomenklatura je bitna ako skida teret s čoveka od kojeg uobrazilja to traži u cilju stvaranja novog dela. Ja sam jednom scenu nazvao tako zgužvanom, jer mi se tada činilo da ima više autora, nego publike, ali sada mi se čini da nije tako. Igralom i Dimitrijević su tu da se pomažu i u oba slučaja je album bio neophodan kako bi se napravio korak dalje. Zato oba ove godine, a ta vremenska blizina je posledica organizacije. „Konkurencija“ su ostali, i ove godine je očaravajuća.

Kako uopšte funkcioniše taj muzički život i rad na relaciji Srbija – Hrvatska?

Pa, iskreno, voleo bih da su gradovi bolje povezani. Put autobusom od Zagreba do Niša je pakao kičme i poždere ti jedan celi dan, a drži te umornog danima. U Nišu je baza što se tiče stvaranja benda Igralom, u ostalim gradovima je uvežbavanje. Vožnja autom je skupa, jer cestarine i putarine šure kožu, a kao blabla-ovac rizikuješ vozačku u Srbiji i šta sve ne. Moj muzički život funkcioniše tako da me angažmani dovode u Srbiju, te Ivana i Mladena u Hrvatsku. Onda, kada se jednom doklecam do Niša, trudim se da ostanem duže zbog porodice i prijatelja.

Nezavisno od logistike putovanja, te dve države su paradoksalno povezane. S jedne strane, export biro poput „We move music Croatia” tretira područje bivše Jugoslavije kao jedinstveno tržište i ne nudi subvencije za sviranje u tim državama (za bendove iz Hrvatske, naravno) i donekle su u pravu: dolazimo iz istog bazena kulture i jezičkih barijera gotovo da nema (uslovno rečeno). S druge strane, Niš je od Zagreba na nepunih 700km, a Beč je od Zagreba na nepunih 400km. Za Beč lagano rentaš kombi jer si osiguran unutar EU, a izvan EU malo teže ili nemoguće, niti ti za unutar EU treba, na primer, ATA karnet.

Bendovima iz Niša nije lako doći u Zagreb – mnogi nemaju dovoljno publike, a dobijaju iste jadne dilove kao manji bendovi iz Zagreba, bez uračunatih putnih troškova. Da be bi ovo ispala naširoko-naokolo žalopojka, moram reći da, i time se delimično ograditi od objektivnog, ja nisam ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj, kod kuće kao muzičar. U svom mikro-svetu jesam, među prijateljima, ali nisam konkurentan ni za kakve „natječaje”, a konkursa nije ni da ima baš.

Koliko ti vidiš razlike između ova dva projekta? Kad kreneš da komponuješ i pišeš, kako znaš za koga pišeš?

Preliminarno odredim za koga danas pišem, to jest, za koga pišem čitavi određeni period. Igralomci mi drže leđa kao tekstopiscu i ja se trudim da pevam o nečemu s čim bi se oni mogli složiti. Kao Dimitrijević nemam njih dvojicu u vidu. Zapravo, nemam nikoga u vidu i koliko god oslobađajuće to bilo, usamljenije je, i koliko volim biti član družine Igralom, opet volim i biti sam. 

Na „Leđa mala” sam za jednu stvar napisao liriku zajedno sa Sarom Renar (vidi: „Naša”) i to mi je jedan od najlepših tekstova, a naš je – nije malo Sarin, malo moj. U tom smislu, u lirički svet Dimitrijevića katkad ko uđe, ali načelno sam tu, lutam bez šaputavih silueta u primozgu.

Koja pesma Dimitrijevića misliš da je najbliža nekoj srednjoj struji? Koju pesmu bi mogao da pošalješ drugaru iz srednje, kojeg dugo nisi video i kad te pita: „a šta ti sviraš”, a znaš da on privatno sluša Galiju ili Kerber?

Ne bih mu puštao, to je prekomplikovano, čoveče…

– Osoba A: Šta ti sviraš? Pusti mi nešto. Sećam se da si u srednjoj slušao rok.
– Ja: Pa to je nešto, štajaznam. Evo, ajde, pustim ti hm hm hm… Ciao Bella, na primer.
– Osoba A (mrda glavom u ritmu): Sviđa mi se, super. Nego, viđaš li nekoga iz srednje?
… Moramo oprostiti osobi A jer sluša Galiju i Kerber i živi u prošlosti svojih roditelja.

Kako publika reaguje na sve što radiš? Kakav kontakt imaš sa njima?

Publika koja se nađe na koncertu Igraloma nikada ne ostane ravnodušna. Osećam da kupimo prisutne, makar ih i malo nervirali. Kada nastupam sa Sarom, ona osvaja sve pred sobom i jako je zadovoljavajuće videti ljude koji imaju određenu predrasudu o njoj kao autorici kako upiru svoje začuđene poglede – kao da čuješ taj „krš” mozga koji je došao na koncert, i po ozarenim licima vidiš da odlaze razoružani.

Za Dimitrijevića još ne znam… Debitantski album „Čar-pitanje” je izašao za vreme kovida i publike je teško moglo biti… Došlo je do svega tada, a krah poverenja je bio evidentan. Tek nešto kasnije stvari su živnule: shout out za multimedijalni prostor u Skoplju КОТУР u kojem nam je bilo vrhunski, najbolje… Tu sam se zaista osećao kao da radim pravu stvar. Sada dolazi novo vreme, Dimitrijevića pogotovo, pa ću vam nakon objavljenog trećeg albuma ispričati neke nove priče.

U tekstu za Danas sam Igralom nazvao „Tinariwen iz Sićevačku klisuru”. Dimitrijević bend je opet malo više smiren i staložen, u ritmu i izrazu, mada opet u pesmi Vrt čujem uticaj Radiohead-a iz In Rainbows faze. Koliko mašim ili sam na nekom tragu? Šta ti kažeš kad te ljudi porede sa nečim drugim?

Sigurno da jesi na dobrom tragu – Tinariwen je naša velika inspiracija, ali ima tu mnogo više od toga (ne u smislu kvaliteta, već slojevitosti; bez uvrede za braću iz Malija). A i Tinariwen je staloženiji od Igraloma, Igralom je nežno ludilo. 

„Vrt” je oda svim britanskim uticajima – The Cure, The Smiths, Aphex Twin, Radiohead i štajaznam… Ali, moram priznati, nije bilo predumišljaja. Sećam se, dugo sam mazio psa u dvorištu, malo mislio, a više ne, bio sam u Nišu, uzeo gitaru i eto vrta. Nemam problem s tim da me se poredi s drugim, pogotovo velikim autorima (smeh). Ali, mislim da su i Igralom i Dimitrijević i Sara Renar autentični.

Album Igraloma se zove „Premalim stvarima”. Koje su to sve premale stvari u kojima tražiš sreću?

Duše (…) plave, lepota (…) bez glave, đubretar na šipki, pokreti gipki, rujna linija pod plavom stegom, pogled u nebo, krljušti sjaj, biser, zmaj, račun, broj, suhi znoj, duga duga tamna ulica, bogatstvo krošnji, detalji prolaznih lica, umorno oko, mutan pogled, kavez automobila, buka sveta i tako dalje.

Nekako, po temi, na pesmu Premalim stvarima Igraloma se nastavlja pesma Vrt Dimitrija Dimitrijevića. Da li i ti pronalaziš neke veze u pesmama sa jednog i drugog albuma?

Iako su obe pesme usmerene na potragu za lepotom i sveobuhvatnost svesti, u prvonavedenoj se oseća potreba za potragom za premalim stvarima, dok se u pesmi „Vrt” samo biva. U prvoj pretpostavljen mrak i teška muka, iako se ne eksplicira, pa se protagonist savetuje da pronađe lepotu u stvarima oko sebe, mada se one u takvom stanju društva, uma i grada čine premalim i gotovo nevidljivim.

U drugoj imamo tenziju koja ne znamo otkud dolazi, kao nekakav zvuk krhkosti porodice, te utešne reči koje romantizuju protok vremena. Ja ne nalazim pomenute veze, možda zbog želje za nekakvim razgraničavanjem muzičkih pothvata, ali drago mi je da ih drugi čuju.

Pesma Kafanče Igraloma je kao scenario za neki film, sa jasnim slikama i likovima. Kad bi bio film, ko bi režirao Kafanče, ko bi glumio?

S obzirom na to da veličanstveni Pavle Vujisić govori na početku, on bi bio savršen glumac, mada ima mnogo kandidata za tu ulogu – pravih kafanskih ljudi. Pesma, osim ukusa, nema mnogo veze s kafanom, ona predstavlja smenu godišnjih doba u Nišu i uzima u obzir neke aspekte tih promena. Zaista ne znam da li vidim taj film. Kad pomislim o „Kafanče”, vidim samo narandžasto.

„Bilo i prošlo” Dimitirjevića je možda najupečatljivija pesma i ostavljena je za kraj albuma. Kako se generalno odnosiš prema starim stvarima, prema nostalgiji? Ova pesma, po mom mišljenju, deluje kao da je neka vrsta stejtmenta u društvu koje se konstansto bavi prošlošću, a ne gleda u budućnost.

Cilj mi je bio suprotstaviti različite perspektive na nostalgiju. Neki je vide kao neophodnu za život, drugi je vide kao vrlo štetan sentiment. Radio svira kako bi različite prošlosti svirale, a u tih devet minuta se mnoge radio stanice promene. Pre „Bilo i prošlo” je „Prošlost” koja ima srednjevekovni prizvuk najave sustizanja prošlosti od koje se ne može pobeći. „Bilo i prošlo” problematizuje opsesiju nečim što je bilo, a baš zato što je bilo i prošlo, sada je – kao takvo – navodno, bezopasno.

Sara Renar sarađuje s tobom, i deo je tvog projekta, i ti si njenog. Kako izgleda i koliko je težak taj profesionalni deo komunikacije, pošto već imate i privatni?

Na svakoj komunikaciji se radi, a Sara i ja, između ostalog, dosta radimo na komunikaciji kao muzičari. Volim Saru kao autoricu i saigrača, i čast mi je da je deo mog muzičkog života.

Kako bi izgledao tvoj treći projekat, kad bi ga pravio, ali morao bi da ne liči ni na jedan ni na drugi?

Videćemo iduće ili 2025. godine.

Za kraj, daj nam neku muziku iz 2023. koja je najviše doprla do tebe.

Nažalost, koliko se trudim da slušam sve novo, opet u godini intenzivnog stvaranja najviše slušam stvari za koje pouzdano znam da me inspirišu, odnosno, otvore me za pisanje i komponovanje.

„Drogirao sam se” Belom Bartokom (Chamber works I-VI), Haroldom Badom (Pavilion of Dreams), Stereolabom (Emperor Tomato Ketchup), Kejvom (Ghosteen), Bouvijem (Low), Parlament Fankadelikom (Mothership Connection), Lanom del Rej (Norman F Rockwell, Don’t you know there’s a tunnel under Ocean boulevard), Filipom Glasom (Einstein on the beach), Lori Anderson (Big Science)…

Fotografije: Marina Uzelac

Članak Za umetnika je ograničavajuće da se veže za jedan kanal izražavanja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Zavirite i otkrijte  muzički svet ovog talentovanog bubnjara!

10. Battles – Gloss Drop (2011)

Battles sam otkrio guglajuči bubnjara Johna Staniera (Helmet, Tomahawk), i to baš putem ovog albuma. Ništa mi nije bilo jasno. Ni dan danas mi nije jasno. Svakim slušanjem otkrivam nove slojeve zvukova. Battles svojim umećem oslikavaju neuhvatljive zvučne pejzaže ogromnih formata time redefinišući granice izmedju čoveka i mašine.  O ovom bendu će biti smisleno govoriti za nekih 50 godina. U međuvremenu je okej samo slušati i upijati. Muzika sadašnjosti, a svakako i budućnosti. Savet dana: najbolji album za furiozno spremanje stana.

9. Death Grips – No Love Deep Web (2012)

…

8.  Jonathan Bree – Sleepwalking (2018)

Najlepše otkriće iz prethodne godine. Barokni pop direktno sa Novog Zelanda. Letos sam nažalost propustio priliku da ga gledam u Sloveniji i Hrvatskoj zbog ispitnog roka, a u korist koncerta Black Rebel Motorcycle Cluba u Zagrebu. Nije mi svejedno. Čitaoče Oblakodera, ako Jonathan bude u komšiluku, pozivam te da se istalimo za smeštaj i gorivo i uživo čujemo ovog genijalca. Naslovna numera izaziva topljenje sveta oko Vas i u Vama.

7. Igralom – Sunovrat (2018)

Niški afrobit. Da. Upravo. Najuzbudljiviji bend koji se pojavio na domaćoj sceni u poslednjih par godina

6. David Bowie – Blackstar (2016)

Krajem decembra 2015. godine je album „procureo” u javnost putem torrent sajtova. Prva dva puta, Blackstar sam preslušao u jednoj od rektih besciljnih lutanja gradom. Tresao sam se sve vreme, što od hladnoće, što od lavine emocija koje su me preplavile na tom četrdesetominutnom, pa puta dva, putovanju kroz Bouvijev testament. Drugo slušanje je bilo propraćeno suzama na putu ka kući. Uzgred, ovo je prvo izdanje ikada koje sam kupio na ploči i tako uspostavio svoju skromnu „kolekciju”.

5. The Underground Youth – Montage Images of Lust & Fear (2019)

Opet album koji me tera da skačem. Ali sa zgrade. Šalu na stranu, jako mi se svidja setni, sanjivi miks post-panka, rokabilija, garaže i psihodičnog roka. Povratak korenima sa puno nežnosti.

4. Low – Double Negative (2018)

Ono što je treća sezona Twin Peaksa za televziju, to je ovaj album za muziku. Uzbudljivo i nepredvidivo izdanje koje vraća sjaj kombinaciji alt/indie žanrovskih odrednica u moru sličnih, dosadnih, njanjavih albuma. Spektakularan pristup pravljenju rok ploče i poigravanju sa pop formom.

3. Grinderman – Grinderman 2 (2010)

Grinderman je više The Bad Seeds od svih Seedsa u poslednjih 20 godina (izuzevši Dig Lazarus Dig iz jednačine). Oba albuma su spektakularna. Visokokalorična energetska bomba bez veštačkih zasladjivača i boja. Kada krene prva numera sa albuma, najradije bih skakao bez prestanka i polupao nešto stvari po kući. Divan osećaj nedostižne slobode.

2. The Kills – Ash & Ice (2016) Još jedna fantastična evolucija. Od roots blues početaka do eksperimentisanja sa ritam mašinama, semplovima, sintovima… Zvuk Amerike, zvuk bluza u 21. veku.

1. Black Rebel Motorcycle Club – Wrong Creatures (2018)

Ovo je mi je jedan od najomlijenijih albuma ikada, was mimo ove dekade. Sve stvari koje volim u gitarskoj muzici sumirane su u ovom izdanju. Čas sanjivo, čas živahno, album prepun kontrasta. Divan primer sazrevanja i logičan diskografski nastavak benda. Bunt ne podrazumeva uvek besomučno riljanje po instrumentima. Može i se iskazati i na pristojnije načine, sa stilom. Zvučna podloga svake noćne vožnje.

Naslovna fotografija: Marko Miletić

Članak Top 10 albuma desetih: Andrej Mladenović se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Igralom je muzička grupa iz Niša formirana 2015. godine Njihov zvuk je od samog početka primarno usmeren ka muzici Zapadne Afrike, pustinjskom bluzu iz Sahare. Prisutan je i ogroman uticaj rokenrola i alternative, pogotovu novog talasa.

Nakon samo tri meseca postojanja grupe, snimili su debi album „Pogrešna poznanstva” u Vrbasu, u studiju „Šamarčina” za Rock Svirke Records.

Krajem 2017. godine i početkom 2018. Igralom je snimio drugi album „Sunovrat” , takođe u studiju „Šamarčina”, u saradnji sa umetnikom i producentom Krisom Ekmanom.

Ovaj energični trio je do sada odsvirao preko osamdeset nastupa, duž regiona, ali i u Italiji, Rumuniji i Bugarskoj.

Članak Koncert benda Igralom u CK13 se pojavljuje prvo na Oblakoder.