Nasuprot čestom mitu kako su mladi nezainteresovani, nedavno objavljen izveštaj Mladi u medijskom ogledalu 2025 Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) pokazuje upravo suprotno: više od 76% mladih navodi da ih politička i društvena dešavanja i te kako zanimaju, ali i 70% njih kao primarni izvor informisanja navodi upravo društvene mreže.

Ovaj prelazak u digitalni prostor nije nastao samo iz navike, već su, kako pokazuje ovo istraživanje, mladi, a posebno studenti, prepoznali masovnu zatvorenost i ograničen prostor za teme koje ih zanimaju u tradicionalnim medijima. Društvene mreže su zato postale njihov medijski prostor, kanal kroz koji sami kreiraju vesti, dokumentuju stvarnost i grade vidljivost za sopstvene zahteve, ali i glasno govore o savremenim boljkama društva. Samim tim, aktivizam mladih se u velikoj meri preselio na društvene mreže, gde putem različitih kampanja mladi izražavaju svoj stav o ključnim društvenim i političkim stvarima. 

Time je otvoreno i novo pitanje, ali i izazov za društvo u kom živimo: da li su objavljivanje storija, deljenje saopštenja ili promena profilne fotografije postali nova, legitimna forma političkog delovanja ili samo komforna zamena za stvarni angažman?

„Slacktivizam“ i iluzija angažmana: Da li je lajk postao zamena za akciju?

Jedna od najčešćih kritika upućenih digitalnom aktivizmu jeste optužba za takozvani slacktivizam, površno delovanje koje se završava na ekranu i služi rasterećenju sopstvene savesti. Deljenje objave, lajk ili promena profilne fotografije zahtevaju minimalan trud, pa se postavlja pitanje stvara li digitalni prostor iluziju da smo društveni problem rešili samim tim što smo ga objavili na svom profilu. Mila Stanković ispred Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan ističe kako takva opasnost uvek postoji, ali da je ipak priča o „slacktivizmu“ često previše pojednostavljena.

„Istraživanje Crte iz 2024. godine pokazuje da su online aktivnosti najčešći oblik građanskog učešća, što znači da je digitalni prostor postao važna arena političkog i društvenog angažmana. Lajk ili deljenje sadržaja nisu isto što i izlazak na protest ili glasanje, ali često predstavljaju prvi korak ka većem angažmanu. Antički forumi za političku raspravu više ne postoje – danas se veliki deo javne debate odvija na X-u i Instagramu,” naglašava Stanković.

Da je digitalni aktivizam prvi korak ka većoj promeni, slaže se i Milica Borjanić iz KOMS-a i ističe kako ga ne treba potcenjivati, ali ni zaboraviti da je ipak ključno ono šta dolazi nakon toga.

„Stvarnost se ipak odvija i van društvenih mreža, pa je za konkretnu društvenu promenu potrebno da se stavovi i mobilizacija iz digitalnog prostora pretoče u delovanje u zajednici, institucijama i svakodnevnom životu,” ukazuje Borjanić.

Upravo u tom procepu između digitalnog i fizičkog prostora nastaju i najčešći mitovi o dometima online aktivizma. Borjanić objašnjava da je najveća zabluda uverenje da je svaki online angažman automatski bezvredan zato što zahteva manje napora od izlaska na protest, volontiranja ili dugoročnog rada u nekoj organizaciji.

„Nije svako deljenje objave aktivizam, ali to ne znači ni da deljenje informacije nema efekat. Problem nastaje tek kada taj prvi, najlakši korak počnemo da posmatramo kao dovoljan sam po sebi“, skreće pažnju Borjanić.

Na to se nadovezuje i Stanković, ističući da se u kritikama digitalnog delovanja često previđa stvarni rad koji se odvija iza ekrana:

„Najveći mit je da online aktivizam nema nikakav efekat. Mreže mogu da povećaju vidljivost problema, povežu ljude koji se inače ne bi sreli i izvrše pritisak na institucije ili kompanije. Mnoge kampanje su upravo i počele sa društvenih mreža. Drugi mit je da je svaki online angažman automatski površan. Često se zanemaruje i ozbiljan rad koji se odvija online: prikupljanje dokaza, organizovanje zajednica, pritisak na donosioce odluka i koordinacija akcija“, zaključuje Stanković.

Aktivistkinja Jelena Riznić ukazuje i na to da online kampanje zaista nemaju smisla, velike korporacije i države ne bi ulagale toliko novca i vremena u pokušaj da to zabrane. 

„META je poslednjih godina više puta pokušavala da algoritam praktično ,,pročisti” od političkog sadržaja, pre svega zbog pisanja o genocidu u Gazi i tome kako SAD i velike evropske sile podržavaju Izrael u tome. Izrael ulaže nadrealne količine novca i angažuje influesere koje ,,masno” plaća, samo kako bi pisali pozitivno o izraelskoj državi dok sprovodi genocid. Dakle, očigledno kampanje nešto znače i svakako je suludo ne koristiti prostor koji imamo da pišemo i pričamo o stvarima koje su važne,“ naglašava Riznić.

Gde je granica između online i offline aktivizma?

Pitanje koje se nameće jeste da li su digitalni i fizički prostor zaista odvojeni svetovi ili su postali nerazdvojni delovi jedne iste celine. Najveći broj novijih istraživanja, kako ističe naša sagovornica Mila Stanković, pokazuje da online i offline aktivizam nisu odvojeni svetovi, već se uglavnom dopunjuju.

„Društvene mreže olakšavaju dokumentovanje događaja, izgradnju zajednica i mobilizaciju ljudi, dok offline angažman često podstiče ili podržava aktivnosti van interneta. To se posebno videlo nakon pandemije, kada je veliki deo javnog života prešao u digitalni prostor. U Srbiji smo poslednjih godinu dana više puta videli kako se poziv na okupljanje, pružanje podrške ili organizovanje protesta širi upravo preko mreža, a zatim prerasta u masovno prisustvo na ulici. Online prostor često nije zamena za offline angažman, već njegova infrastruktura.”

Da ono što se dešava online retko ostaje potpuno ograničeno na digitalni prostor, se slaže i Milica Borjanić, i dodaje da to, nažalost, vidimo i na primeru nasilja, ali da to isto važi i u pozitivnom smislu: društvene mreže omogućavaju mladima da se informišu, povežu, organizuju i mobilišu, a onda svoje stavove i zahteve izraze kroz proteste, inicijative, volontiranje, učešće u organizacijama ili druge oblike angažovanja u zajednici.

Jelena Riznić dodaje da se neretko digitalni aktivizam preliva na ulice, ali da je za to neophodan emocionalno pobuđujuć događaj, koji u nama proizvodi emocije visoke aktivacije, poput besa zbog neke nepravde, ali i sreće, nade, optimizma da možemo nešto da promenimo. 

„To nekako vidimo i u praksi – izlazili smo na ulice u najvećem broju zbog tragedija i deljenja ljutnje i tuge jer su mogle biti sprečene, ali i zbog kolektvne nade da možemo da stanemo tome na put,” ističe Riznić.

Međutim, dvosmerna ulica između ekrana i terena nosi i svoju tamnu stranu: stalan pritisak da se na mrežama reaguje odmah, na sve i bez izuzetka. Digitalni prostor uspostavio je diktat imperativa oglašavanja, gde se odsustvo reakcije često tumači kao nezainteresovanost ili, čak, prećutna saglasnost sa nepravdom.

Na ovaj unutrašnji pritisak i sagorevanje ukazuju i same aktivistkinje. Riznić objašnjava da postoji realan pritisak iz okruženja, ali i onaj koji su aktivisti tokom vremena sami interiorizovali:

„Na mrežama često postoji utisak da su sve stvari urgentne i da sve mora sada i odmah, što nekada naprosto nije slučaj. Drugi par rukava je činjenica da ta ‘mikro javnost’ često meri svaku reč ili odsustvo reakcije. Čak i ako reaguješ na sve ikada, počeće da te sumnjiče onog trenutka kada to ne uradiš iz ko zna kog ličnog razloga“, iskrena je Riznić.

Ona dodaje da je najveći izazov pronaći balans između razumevanja stvarne urgentnosti situacije i čuvanja sopstvenog mentalnog prostora – posebno u trenucima kada je potreban predah od mreža, dok sa druge strane mnogi ljudi izgaraju na terenu, čineći stvarnost podnošljivijom.

Od klika do pritiska: Kada digitalna podrška menja odluke i zakone?

Svedoci smo da je online aktivizam sve više prisutan u našem okruženju, pa i da smo sami mnoge stvari uočili onda kada ih je neko podelio na svom profilu i društvenim mrežama. Deljenjem sadržaja stvara se vidljivost, ali se postavlja pitanje u kom trenutku ta vidljivost prerasta u konkretan politički pritisak koji donosioci odluka više ne mogu da ignorišu.

„Digitalna podrška postaje politički pritisak kada preraste u organizovanu akciju: proteste, peticije, javne kampanje, medijski pritisak ili institucionalne zahteve. Sama vidljivost nije dovoljna, ali može biti veoma važan resurs za mobilizaciju. U Srbiji smo to jasno videli nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. Informacije, snimci i pozivi na okupljanje širili su se ogromnom brzinom preko društvenih mreža, što je doprinelo masovnoj mobilizaciji građana. Mislim da nema potrebe da dočaravam „veličinu” tog političkog pritiska,” naglašava Stanković.

Digitalni aktivizam je u prethodne dve godine u Srbiji igrao veliku ulogu kada je reč o širenju informacija i podizanju svesti o određenim društvenim temema. I ne samo to – pokazao nam je da u svojim stavovima i borbama nismo sami, kako ističe i naša sagovornica Milica Borjanić. Ona ukazuje na važnost solidarnosti na mrežama, ali i to da, kada na mrežama vidimo da veliki broj ljudi prepoznaje isti problem ili deli isto nezadovoljstvo, smanjuje se osećaj izolovanosti i postaje mnogo lakše napraviti sledeći korak. Kako Milica ističe, primer studentskog organizovanja u Srbiji je dobar pokazatelj koliko su danas digitalni i offline aktivizam međusobno povezani.

„Ono što tome daje stvarnu društvenu i političku težinu jeste činjenica da se mobilizacija nije završila na društvenim mrežama. Prelila se u plenume, proteste, blokade, lokalne akcije i različite oblike solidarnosti i samoorganizovanja. Upravo zato mi je taj primer zanimljiv, pokazuje da pitanje više nije nužno da li je aktivizam „online ili offline“, već kako jedan prostor može da podstakne i ojača delovanje u drugom,” naglašava Borjanić.

To, pak, nije jedini slučaj koji ukazuje na to kako digitalni aktivizam utiče na javno mnenje. U svetu je veliki broj primera na koji način su kampanje na društvenim mrežama uticale na javnu debatu, ali i donosioce odluka. Samo neki od primera je i viralna kampanja „Book Burning Party“ iz SAD (2011), gde je provokativna najava spaljivanja knjiga na društvenim mrežama privukla ogromnu pažnju medija i javnosti. Ispostavilo se da je reč o akciji spasa lokalne biblioteke, što je motivisalo građane da u velikom broju izglasaju njeno finansiranje.

Jedna od važnih kampanja u našem reigonu je, kako ističe Mila Stanković, i #NisamPrijavila iz 2021. godine, kampanja koja je praktično nastala na Twitteru, kada su žene počele da dele svoja iskustva nasilja i razloge zbog kojih ga nisu prijavile.

„Za samo dva dana pojavilo se više od 15.000 objava, a tema je sa društvenih mreža prešla u tradicionalne medije i širu javnu debatu. Meni je ovaj primer posebno zanimljiv jer pokazuje da online aktivizam ne mora uvek da rezultira protestom ili neposrednom institucionalnom promenom da bi imao stvaran efekat,” naglašava Stanković.

Da se akitvizam mnogo puta iz online sfere preselio na konkretne akcije, slaže se i Jelena Riznić i ističe kako je takvim primerima i sama svedočila, ali da joj je najdraži događaj, u kom je i sama učestvovala, onaj kada su aktivistkinje sprečile da osvedočeni seksualni nasilnik postane dekan na Fakultetu političkih nauka 2024. godine. 

„Pamtim taj nivo sreće i optimizma, jer vidimo da naš glas znači, da pritisak može da urodi plodom i da online protest može da se preseli u realni prostor. Pamtim ga i kao početak studetnskog otpora postavljanju partijskih perjanica na značajne pozicije na Univerzitetu, ali i kao ne tako česte situacije kad smo udruženi rekli da nasilnicima nije mesto u institucijama,” naglašava Riznić. 

Početna stanica, a ne konačno odredište

Na kraju, pitanje više nije da li je aktivizam isključivo digitalan ili terenski, već kako ta dva sveta sarađuju u stvaranju stvarne promene. Kako ističe Milica Borjanić, ključ je u tome kako jedan prostor može da podstakne i ojača delovanje u drugom, jer se stavovi koje formiramo na mrežama neizbežno prelivaju u naše svakodnevne odnose, odluke i ponašanje. Društvene mreže su, kako ona ističe, značajno smanjile prag za prvi korak i dale nam infrastrukturu koja nam pokazuje da u svojim borbama nismo sami.

Sa druge strane, kako podseća Mila Stanković, iako digitalni prostor olakšava i ubrzava mobilizaciju, stvarna društvena promena i dalje zavisi isključivo od ljudi i njihove spremnosti da se aktivno angažuju. Primeri poput studentskog samoorganizovanja ili pokreta #NisamPrijavila jasno pokazuju da digitalni rad, od podizanja svesti do građenja solidarnosti, ima moć da pokrene  društvo.

Ipak, kroz online aktivizam je postalo lako verovati da su deljenje objave ili promena profilne fotografije dovoljni sami po sebi i to je verovatno i jedna od najvećih zamki online aktivizma. 

„Nekada osećamo da smo jednim klikom sve rešili, a istina je da većina stvari kod nas (a verovatno ne samo kod nas), ne može da se promeni dok ne pružimo jači pritisak, sednemo nekome na kičmu pobunom i iscedimo suvu drenovinu za to što želimo,” zaključuje aktivistkinja Jelena Riznić. 

Tako odgovor na pitanje da li je deljenje objave političko delovanje ne leži u samom kliku, već u onome što sledi nakon njega. Storiji, heštegovi i viralni snimci nisu čarobni štapić koji sam po sebi menja zakone, ali su postali naša početna tačka. Zato više ne postoji granica između online i offline sveta, već između pasivnog posmatranja i stvarne spremnosti da se aktivizam sa ekrana pretvori u delovanje u zajednici. Deljenje objave jeste politički čin, ali samo ako predstavlja početak, a ne kraj našeg angažmana.

Ilustracije: Marija Ognjanov

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Od storija do ulice se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako mi ne prija, prst mi sam ide na „scroll down”. Znam da mi od toga neće biti bolje, ali opet ne odustajem. Ispostavilo se da ono što sam mislila da je moja lična psihoza i autodestruktivno ponašanje zapravo ima ime – i da, nisam jedina koja to radi. To beskonačno skrolovanje loših vesti poznato je kao doomscrolling. 

Šta je doomscrolling i zašto je privlačan?

Doomscrolling (od engleskog doom – „propast“ ili „nesreća“) nije samo još jedna izmišljena internet-reč, već stvaran fenomen koji su mnogi od nas osetili na sopstvenoj koži. Označen kao jedna od reči godine po izboru Oksfordskog rečnika 2020, doomscrolling je u žižu javnosti došao tokom pandemije, kada je svet potresao COVID-19. Tada smo svi svakodnevno, gotovo opsesivno, pratili najnovije podatke o žrtvama, ali i informacije o vakcinama, praznim rafovima u prodavnicama i svemu što se ticalo virusa.

Kako piše Mayo Clinic Press, „nijedna količina informacija nije mogla da smiri osećaj nesigurnosti, pa smo ostajali zarobljeni u začaranom krugu  – traženje, pronalaženje negativnih vesti, a potom i dalje traženje”.

Četiri godine kasnije, i dalje živimo u vremenu ogromnih društvenih, političkih i ekonomskih nemira, a doomscrolling se, prema rečima stručnjaka sa Harvarda, pokazuje kao podmukla pretnja našem umu i telu. 

Iako je pandemija sada iza nas, doomscrolling je ostao deo naše svakodnevice. Ljudi i dalje besomučno listaju negativne vesti na društvenim mrežama, pokušavajući da razumeju svet oko sebe i pronađu osećaj kontrole. Stručnjaci objašnjavaju da naš mozak prirodno obraća pažnju na pretnje jer je to vekovima bila strategija preživljavanja. Ali ono što nam je nekada pomagalo da se sklonimo od opasnosti, danas nas na internetu uvlači u vrtlog loših vesti iz kog je teško izaći.

Kako beskrajno skrolovanje utiče na nas?

Nakon pandemije, postalo je jasno da doomscrolling utiče na mentalno zdravlje. Istraživanje, objavljeno u Applied Research in Quality of Life u aprilu 2023. godine, analiziralo je tri studije sa oko 1.200 odraslih i pokazalo da beskonačno skrolovanje negativnih vesti može smanjiti mentalno blagostanje i životno zadovoljstvo.

Novija istraživanja potvrđuju ove nalaze. Studija iz avgusta 2024. na 800 odraslih, objavljena u Computers in Human Behavior Reports, pokazala je da doomscrolling povećava osećaj egzistencijalne anksioznosti – unutrašnjeg straha ili panike kada shvatimo koliko je naš život ograničen. Još jedno istraživanje iz aprila 2024. sugeriše da zaposleni koji doomscrolluju na poslu postaju manje fokusirani i angažovani u svojim zadacima.

Praktično gledano, dr Aditi Nerurkar, predavačica na Odeljenju za globalno zdravlje i društvenu medicinu na Harvard Medical School koja istražuje uticaj digitalnih medija na mentalno zdravlje, upozorava da doomscrolling može izazvati ono što ona naziva „popcorn brain“ – osećaj da ti mozak „pucketа“ zbog prevelike stimulacije online. Posle toga je teško pratiti realni svet, koji se kreće mnogo sporije, i osećati se prisutno u svakodnevnim stvarima.

Fizički efekti takođe nisu zanemarljivi. Doomscrolling može izazvati poremećaje sna, glavobolje, napetost u mišićima, ubrzan rad srca i povećan nivo stresa. Erika Langley, docentkinja psihologije za Whitman Wire objašnjava: „Ako doomscrolluješ pre spavanja, stvaraš kaskadu kortizola u telu, što otežava uspavljivanje i može negativno uticati na kogniciju, emocije i društvene odnose.“

Kako ističe Forbes, „može biti teško razumeti zašto bi iko svesno upuštao u ponašanja koja ga vode samo ka tuzi ili bolu. U trenutku, doomscrolling može delovati kao pokušaj da se naoružamo znanjem – u nadi da ćemo se osećati sigurnije, zaštićenije ili spremnije. Ipak, dok nastavljamo da skrolujemo kroz beskonačan tok negativnih vesti, samo perpetuiramo ciklus razmišljanja i krivice.“

Drugim rečima, iako osećamo da pratimo svet i informišemo se, zapravo upadamo u začarani krug – pratimo svaku strašnu vest i osećamo krivicu jer ne možemo ništa da promenimo. Taj osećaj nemoći je ono što doomscrolling čini toliko zamornim i psihički iscrpljujućim.

Kako se osloboditi zamke doomscrollinga?

Iako smo svesni štetnih efekata doomscrollinga, navika opstaje. Za studente, posebno u vreme političkih nemira i globalnih katastrofa, doomscrolling je ozbiljna distrakcija. Erika Langley dodaje: „Biti u studentskom okruženju može pojačati značaj normi vršnjaka i društvene validacije“, što dodatno otežava prekidanje ovog ciklusa.

Međutim, moguće je postaviti zdrave granice i smanjiti negativne efekte. Lisa Honold, osnivačica Centra za bezbednost na internetu, savetuje: „Pratite vesti iz različitih, proverenih izvora, a ne samo one koji su pristrasne u jednu ili drugu stranu.“ Takođe, važno je osluškivati sopstvene emocije i fizičke signale – ukočenost, ubrzan puls, naprezanje očiju – i praviti pauze kada osetimo preplavljenost negativnim sadržajem.

Čak i male promene mogu napraviti razliku. Držanje telefona u drugoj sobi dok učimo ili nešto radimo i svesno odvajanje vremena za odmor pomaže da se fokusiramo. Honold predlaže i da se angažujemo u stvarnim akcijama oko tema koje nam znače: „Umesto da samo konzumiramo loše vesti i osećamo se paralizovano, bitno je da odaberemo temu koja nam je važna i delujemo. Uključimo se na smislen način i osetićemo da možemo da napravimo razliku.“

Kako ističe Psychology Today, potpuno izbegavanje loših vesti nije rešenje, ali razvijanje zdravijih digitalnih navika može značajno smanjiti negativne efekte doomscrollinga. Takođe, kako navode, važno je birati pouzdane izvore i izbegavati naloge koji se hrane skandalom, strahom ili preterano subjektivnim stavovima. Čitanje celih članaka, kako ističe ovaj magazin, a ne samo naslova, pomaže nam da informacije obradimo bez preterane reakcije, dok balansiranje negativnog sadržaja sa inspirativnim ili edukativnim može osvežiti perspektivu. 

Između katastrofa i svakodnevnog života: gde postaviti granicu?

U poslednjih godinu dana, dok smo svedoci političkih nemira i protesta širom Srbije, mnogi od nas upleli su se u obrazac opsesivnog praćenja vesti. Naš feed je preplavljen informacijama o sukobima, demonstracijama, tenzijama i krizama u našoj zemlji. Iz ostatka sveta ne stiže mnogo bolja slika – genocid u Gazi, protesti u Indoneziji, razoreni domovi, ratovi i prirodne katastrofe koje pogađaju milione ljudi. Teško je odvojiti pogled i praviti se da se ništa ne dešava, a pritisak da budemo „u toku“ dodatno iscrpljuje.

Ipak, ponekad je važno napraviti pauzu, zastati i dati sebi predah. To ne znači ignorisanje ili ravnodušnost – ostajemo informisani i povezani sa stvarnošću – ali svoju energiju možemo usmeriti na konkretne akcije: razgovor sa prijateljima, podršku lokalnim inicijativama, volontiranje ili bilo koji oblik angažmana koji nam omogućava da doprinesemo promeni. Osećaj odgovornosti i briga o sopstvenom mentalnom zdravlju mogu ići zajedno – doomscrolling možemo pretvoriti u svesno biranje informacija i akcija koje nas osnažuju, umesto da nas samo iscrpljuju.

Na kraju, cilj nije potpuno se zatvoriti od sveta, već naučiti kako pratiti realnost bez da nas ona proguta – birajući informacije i akcije koje nas čine prisutnim, ali i angažovanim i osnaženim. Tako, umesto da nas negativne vesti potpuno preplave, učimo kako da biramo šta nas pokreće, a šta iscrpljuje, i kako da ostanemo deo sveta bez da se izgubimo u njemu.

Članak Doomscrolling – zašto ne možemo da prestanemo da skrolujemo loše vesti? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Njen bubblegum stil nije samo zvučni potpis, već i način na koji pristupa umetnosti – intuitivno, hrabro i sa dozom ekscentričnosti. Dok njene pesme istražuju fenomen savremenog života na internetu, ona sama se trudi da ne izgubi dodir sa realnošću. Od prijave na Doru i inspiracije koju crpi iz umetnika poput Stromea i Michaela Jacksona, do DIY pristupa u režiji spotova – Zevin pokazuje da je umetnost za nju mnogo više od muzike.

Iako njena pesma nije bila deo ovogodišnjeg Dora takmišenja za hrvatskog predstavnika na Evroviziji, Zevin je sasvim sigurno privukla pažnju publike svojom pesmom Internet, te smo ovom prilikom razgovarali o toj numeri, spotu, kao i o odrastanju u internet eri, što je i tema pesme.

Reci mi nešto više o epitetu da si balkanska bubblegum princeza – zašto baš bubblegum?

Zevin: Bubblegum nekako opisuje čitav moj stil, jer ne možeš da kažes da je trap, hyperpop, nego je mešavina svega. Također, za jezik na kom pevam ne bi moglo da se kaže da je hrvatski, srpski, nego samo jezik koji razumeju svi. Podseća na neku nostalgiju, djetinjsvo, boje i razigranost. Tako bih opisala to što radim. Ali istovremeno vidim da taj moj „bubblegum” stil utječe i na novu, mladu generaciju.

Zevin

Koliko ti je uopšte bitna žanrovska identifikacija? Da li voliš takvu vrstu ,,ukalupljivanja’’?

Iskreno ne, nije mi bitno. Sviđa mi se da svako može interpretirat šta god on hoće, mislim da je i teško identificirat žanr, jer kao što sam rekla – ima svega. To  je i prednost današnjeg stvaranja, možes da staviš rock u regge i šta je onda to? Ali, ako bih morala reć u kom sam žanru, rekla bih neki alternativni pop.

Koji muzičari i umetnici te inspirišu?

Oduvek me je inspirisao Stomae, Michael Jackson (dan-danas i Little Big). Kao mala sam slušala balkansku muziku, ali nikad nisam našla nešto za sebe, pa sam počela slušat stranu muziku. Onda sam skontala da bih mogla to da donesem na Balkan. Neki novi sound. Sviđa mi se da dan-danas postoje novi artisti, svako stvara nešto drugo, za svakog ima nešto i ljudi imaju više mogućnosti da biraju šta da slušaju.

Kako je došlo do prijave za Doru?

E, pa već neko vreme mi ljudi govore idi na Euroviziju! Naravno, ja sam iz Slovenije i Hrvatske, zato sam bila u fazonu: hajde da probamo Doru, mislim da tamo prolaze više lude ideje. Ali, nažalost, nismo imali sreće, mislim da možemo uvek pokušati sledeće godine.

Kakav ti je utisak o ovogodišnjoj Dori i takmičarima?

Iskreno, izgledalo je produkcijski vrlo dobro, velik show i stage. Zadovoljna sam koga su poslali kao predstavnika Hrvatske, ali još uvek mislim da ne bi trebalo da imaju 10 balada, mogli bi da stave još neki novi žanr, zar nije to i poenta novih stvari i Eurovizije? Ali, svakako verujem da je žiriju na neki način teško jer se svašta očekuje od njih i verujem da treba da nađu za svakog ponešto.

U pesmi kojom si se prijavila se dosta baviš vremenom provedenim na internetu, kako ti najviše provodiš vreme na internetu?

Najviše provodim radeći na pesmama, spotovima i, naravno, zabavljajući se – gledajući YouTube, TikTok i Netflix. Najviše volim da iskoristim internet u svrhu učenja. To mislim da je plus, danas ti ne treba škola, ako hoćeš nešto da naučiš, možeš pomoću interneta.

Kako gledaš na fenomen brainrot-a? Rekla bih da se tvoja pesma bavi i tim fenomenom?

Definitivno se pesma bavi i time, mislim da je brainrot kao lenjost, ima ga previše. Sasvim je okej dok ti otkrivaš sebe i baviš se nečim. Meni je brainrot smešan, i ja ga konzumiram, naravno. Posle čitavog dana rada volim da odem na net i da me nesto nasmije, da se na neki način odmorim. Problem je ako provedeš previše vremena u virtuelnom svetu i ništa ne ostavljaš u realnom.

Kako ti gledaš na svoju generaciju u kontekstu odrastanja sa internetom?

Mislim da smo vrlo opterećeni, toliko informacija dobijamo, vidimo šta ko radi i osjećamo se pod pritiskom, kao da kasnimo. Nova tradicija je postala da jedemo uz YouTube, svajpamo na toaletu… Ja znam da ne mogu suđe da operem bez nekog entertainment-a pored. Zato stariji to vrlo teško razumeju. Mi smo rođeni u svetu gde su non-stop bili upaljeni TV i radio, a desio se i porast društvenih mreža.

Iskreno, kad ugasim telefon mogu tek da vidim šta se dešava oko mene, osjećam se kao da postoje dve realnosti. Mislim da nas je internet naučio puno stvari, možemo da nađemo nešto sa čim rilejtujemo, možemo da radimo od kuće, snalažljiviji smo sa njim. Ali zato možda u realnom životu nismo jer kad se izgubimo u ulici, ulazimo na Google Maps.

Šta misliš da kao generacija propuštamo upravo zbog interneta?

Ljudske odnose. Mislim da smo više social akward, social media ubija romantiku. Uvek znamo gde je ko, šta radi, neka nova stvar kako pokažeš da ti se neko sviđa je postala lajkovanje storija. Ja ne volim ni sms-ove, mislim da nikad ne znaš kako se osoba osjeća, kako reaguje… Retko se desi da se nazovemo i pitamo: „hej, kako si, hajde da popričamo”. Istovremeno znam da je ljudima koji jesu social akward internet baš puno pomogao da nađu prijatelje, realtionship, ali još uvek mislim da to nije način.

Deluje da ti je važan vizuelni aspekt, koliko je on uopšte danas odvojiv od same muzike?

Mislim da je prvo bitno da ti izgradiš neku svoju estetiku, kao brand. Vrlo je bitno da, kada me ljudi pogledaju i bez roze kose, znaju da sam to ja. Tako je i sa soundom, treba da čuju blip blop, glas i znaju: „aha, to je Zevin!” Ja volim da se baš bavim spotovima jer su me oduvek zanimali animirani filmovi i film. Bitno mi je da priču iz pesme prenesem i u vizuelni deo, jer tako mogu da glavnu priču prikazem na još jedan način. To ljudima isto puno znači, jer je entertaining i retko se desi da vidiš kreativan spot.

Čini mi se da danas artist treba, pored muzike, imat još nešto što ga ističe (radit na spotovima, društvenim mrežama…) da bi te ljudi mogli videt. Jer koliko god smo u moru informacija, tako imamo i more pesama, muzike i u današjem svetu samo pevat nije dosta.

Sama režiraš spotove, šta te tu najviše inspiriše i koliko je izazovno biti one (wo)man show?

Iskreno, vrlo teško. Puno svog vremena posvetim svakom aspektu projekta – od teksta, kostima, nakita, ponekad i vfx … Radim to, jer me to ispunjuje, volim da pristupim principu DIY i da radim rukama. Jeste da ja radim 100 stvari, ali mi pomaže i moj producent Dvided21.

Svaki put kad imaš ideju i kad radiš toliko stvari, logično je da ne možeš da budeš dobar baš u svemu. Trebaš još ljudi koji tvoju viziju mogu da transformišu. Zato i surađujem sa specifičnim, ali i različitim ljudima koji kontaju moj fazon i mogu tu viziju da izvuku iz sebe. Stvarno je nešto najlepše kad se nađu kreativni ljudi koji razmišljaju slično. Svakako, želim da me ljudi shvataju kao umetnika, a ne muzičara. Mislim da moraš da se nateraš i kad ti se ne da da bi dosegao nešto.

Kako je došlo do saradnje sa Dunjevačom?

Sa Dunjevačom sam se upoznala na nekom gostovanju. Prvo je bilo malo akward. Ja sam znala šta ona radi i vrlo mi se dopao taj neki akward sarkazam. Vrlo brzo smo se uklopile. Mislim da imamo neku sličnu perspektivu stvaranja, volimo sličan humor.

Zevin i Dunjevača

Kako bi provela dan bez interneta?

Ja ako ne radim vikendom, isključim telefon, odem negde u prirodu sa svojim psom, jedem mango, crtam, radim muziku, kolaže ili kiparim. Ali do sad mi još uvek nije uspelo radit bez serija (smeh).

Članak Društvene mreže ubijaju romantiku se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Internet je civilizacijska tekovina bez koje ne možemo da zamislimo savremeni svet. Gotovo svako ima jednog prijatelja koji ne bi mogao da se snađe u prostoru bez Google mape, ili onog koji studira u inostranstvu i komunicira često i efikasno sa porodicom, a sve više ljudi svoje poslove ne bi moglo da obavljaju bez interneta.

Internet nije samo povezao ceo svet na dva do tri klika. Postao je najveća riznica znanja i informacija, zabave, ali i poslovnih prilika, prijateljstava, a neretko i ljubavi. Međutim, posebno sa pojavom internet foruma, različitih programa za komuniciranje, a potom i društvenih mreža, globalno društvo je naišlo na nove probleme i izazove, a jedan od njih je sajber nasilje.

Šta je sajber nasilje?

Sajber nasilje podrazumeva upotrebu digitalne tehnologije kako bi se izazvalo ili pretilo nasiljem nad pojedincima, koji mogu da dovedu do fizičke, seksualne, psihičke ili ekonomske povrede ili patnje. Ova vrsta nasilja može da podrazumeva eksploataciju okolnosti, osobina ili ranjivosti pojedinca kom se preti. Važno je imati na umu da se slučajevi sajber nasilja moraju shvatiti ozbiljno, ne samo zato što imaju ozbiljne posledice po mentalno zdravlje žrtve, već i zbog toga što pretnje i maltretiranja u onlajn svetu lako se mogu (a i često se to i desi) pretočiti u realni svet.

Sajber nasilje ima mnoga lica – može se desiti da neko postavlja lažne informacije o vama ili da objavljuje vaše kompromitujuće fotografije u nadi da će vas poniziti, ili vam može slati preteće ili uvredljive poruke, prostor za zlostavljanje, nažalost, vrlo je širok. Ovakav vid nasilja najčešće se ispoljava na društvenim mrežama, aplikacijama za dopisivanje, forumima i onlajn gejming zajednicama. Sajber nasilje direktno je povezano i sa govorom mržnje, jer se žrtve često vređaju na osnovu izgleda, pola, rodnog identiteta, nacionalne i verske pripadnosti, i slično. Nekada se sajber nasilje usmeri ka potpuno nepoznatoj osobi, a nekada je slučaj da je žrtva vrlo dobro poznata zlostavljaču, koji neretko krije svoj identitet dok omalovažava, vređa ili preti žrtvi.

Sajber i vršnjačko nasilje

Deca su najugroženija kada su izložena sajber nasilju, samo delom jer mnogo vremena provode koristeći internet i tehnologiju. Bilo koja vrsta maltretiranja može imati fizičke i psihičke posledice na dete, a anksioznost, strah, depresija, nisko samopouzdanje, problemi u ponašanju i problemi u školi samo su neki od izazova koje deca i mladi mogu da dožive kad postanu mete onlajn maltretiranja. Cyberbullying (maltretiranje onlajn) postao je prominentan način maltretiranja vršnjaka jer može da se desi lakše, u bilo kom trenutku, a nasilnik ne mora da se suoči sa svojom žrtvom lično, čak naprotiv, može da bude potpuno anoniman dok šalje preteće ili omalovažavajuće poruke.

Sajber maltretiranje, kao i ono koje se dešava van monitora telefona ili kompjutera, može da ima ozbiljne posledice po mentalno zdravlje žrtve, koje mogu da utiču i na njegov materijalni život. Stres zbog stalnog straha ili stanja uznemirenosti može dovesti do problema sa raspoloženjem, snom i apetitom. Takođe može učiniti da se neko oseća nervozno, uznemireno ili tužno. Ako žrtva već pati od depresije ili anksioznosti, maltretiranje putem interneta može samo da pogorša situaciju. Učenici koji su maltretirani putem interneta mogu imati problema sa koncentracijom na časovima ili predavanjima, što dalje može uticati na njihove rezultate u školi. Ono što dodatno otežava žrtvi jeste što sajber nasilje nije toliko vidljivo okolini, kao što bi to bilo maltretiranje u dvorištu škole, tako da se žrtva često oseća usamljeno u svojoj situaciji.

Kako da se ponašamo ako postanemo žrtva?

Nažalost, od govora mržnje koji se dešava u onlajn prostoru nisu pošteđeni ni mlađi ni stariji. Pod onlajn govorom mržnje podrazumeva se svaka vrsta komunikacije (bilo da je napisana, prikazana slikom, ili kombinacija dvaju vrsta izražavanja) koja napada ili koristi pežorativni ili diskriminatorni jezik u odnosu na osobu ili grupu na osnovu njihove verske ili etničke pripadnosti, nacionalnosti, rase, porekla, pola, seksualnog ili rodnog identiteta ili drugim karakteristikama. Za razliku od tradicionalnih medija, govor mržnje onlajn može se proizvoditi i deliti lako, gotovo besplatno i anonimno i ima potencijal da dopre do globalne i raznovrsne publike u realnom vremenu. Srećom, svet je prepoznao efekat onlajn govora mržnje i sajber nasilja i vlasti širom sveta se trude da im stanu na put. Brojni zakoni izglasani su protekle decenije koje štite žrtve sajber nasilja, društvene mreže su implementirale pravila za smanjenje sajber nasilja, kao i mehanizme za reagovanje kad se ono dešava na njihovim platformama, i mnogo organizacija pruža edukaciju i podršku u ovom polju.

Međutim, kako je internet po svojoj prirodi daleko brži od zakona, važno je da informišemo kako da mi sami reagujemo ako se nađemo u situaciji onlajn maltretiranja. Ukoliko izgradimo zdrave mehanizme, lakše ćemo se nositi sa ovakvom vrstom nasilja.

Ovo su naši predlozi:

1. Podesite privatnost na društvenim mrežama

Korisno je podesiti privatnost na vašim profilima. Privatni profili neće u potpunosti zaustaviti zlostavljača, ali ovakav seting može mnogo smanjiti njegove aktivnosti. Ne prihvatajte zahteve za prijateljstvo od ljudi koje ne poznajete u stvarnom svetu – ako ih ne poznajete, ne moraju ni da prate vaše aktivnosti na društvenim mrežama.

2. Nikada ne odgovarajte

Prirodno je da želite da se branite kada vam neko ostavi negativan ili ponižavajući komentar. Ali najčešće otvarate prostor da napadač nastavi sa svojim delovanjem. U onlajn žargonu često čujemo „ne hrani trola“ („don‘t feed the troll“) jer se zlostavljači hrane vašim reakcijama, te ne bi trebalo da im pružite tu satisfakciju. Takođe, nemojte napadaču uzvraćati istom merom (vređanjem, maltretiranjem i slično), nego je najbolje da komentar potpuno ignorišete i obrišete ga.

3. Blokirajte i prijavite

Često čujemo da je „blok iz raja izašao“, i to nije potpuno neosnovano. Blokom potpuno isključujete prestupnika iz vašeg onlajn sveta, i ovo je najbolja reakcija koju možete da imate na njegove maliciozne akcije. Takođe, preporučuje se i da prijavite korisnika koji vas maltretira.

4. Niste sami i niste krivi

Kao što smo već napomenuli, žrtva se često oseća usamljeno dok trpi onlajn maltretiranje. Međutim, morate da znate da niste sami i da je potpuno u redu da kažete nekome šta vam se dešava. Poverite se osobi kojoj verujete – prijatelju, ali i roditelju, nastavniku ili drugoj odrasloj osobi koja može da vam ponudi rešenje ili reči utehe. Morate da znate da niste krivi ako postanete meta, kao i da ne verujete rečima osoba koje su toliko dokone da životnu radost pronalaze u vređanju drugih.

Ako želite da se dodatno edukujete o digitalnom svetu, sve češćim internet prevarama i sajber napadima, kao i da naučite kako da ih prepoznate i odbranite se od njih, posetite Kutak za bezbedan net.

Ilustracije: Olga Đelošević

Članak Sajber nasilje – Da li je internet bezbedan? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako zvuči previše ekstremno da bi se desilo, desilo se: novembra 2007. godine Džonatan Tren je bio besan: „Ono što je trebalo da bude doživotna uspomena, upropašćeno je iritantnim nasrtajem na moju privatnost. Upropastili su deo mog života“. Tako je glasio njegov komentar na „bikon“, kontroverzan Fejsbukov servis koji je, bez pitanja, čak i kad ste oflajn, obaveštavao vaše prijatelje koje sajtove posećujete i šta na njima kupujete. Usled ogorčene reakcije javnosti, „bikon“ je ukinut.

Šesnaest godina kasnije, uveliko znamo da računari i telefoni pamte naše pretrage kako bi nam, volšebno, iskakale reklame baš o onome što nas zanima. Ove tehnike, međutim, jedva da su vrh ledenog brega onoga što je prof. Šošana Zubof (1951), filozof i socijalni psiholog sa univerziteta Harvard, imenovala kao „nadzorni kapitalizam“. Ovaj termin sve se više koristi i centralna je tema njenih istraživanja, pretočenih 2019. godine u knjigu „Doba nadzornog kapitalizma“ (The Age of Surveillance Capitalism). Na srpskom je, po prevodu Jelene Petrović, objavljena 2020. u izdanju IP Clio.

Nadzorni kapitalizam Zubof definiše kao „novi ekonomski poredak koji podrazumeva prisvajanje ljudskog iskustva za prikrivenu poslovnu praksu iskopavanja podataka, predviđanja i prodaje“. Tu praksu utemeljio je Gugl.

Ciljano oglašavanje: prvobitni greh

Sve je počelo ranih dvehiljaditih, usponom kompanije koju su 1998. osnovali  Lari Pejdž i Sergej Brin. Gugl se kvalitetnim uslugama brzo nametnuo kao posrednik u mnogo sfera informatizovanog ponašanja. Dok su ljudi pretraživali internet svaki upit je, pored ključnih reči, produkovao niz pratećih podataka: broj, redosled i način na koji su reči otkucane, interpunkciju, dužina perioda mirovanja, obrazac klikova, lokacija itd. Ovim nusproizvodima pretrage isprva nije pridavan značaj. Međutim, Gugl je „odskočio“ kada je ovaj neprekidan, rastući dotok podataka počeo da koristi za unapređenje svojih usluga. Njihovim ugrađivanjem u korisničko iskustvo, postao je zlatni standard internet-pretraživanja. Suština je bila u recipročnom odnosu sa klijentima – korisnicima.

Sve se promenilo tokom dot-com krize 2000, kada su mnoge firme Silicijumske doline bankrotirale. Investitori su se uspaničili: preživele kompanije morale su izaći na „zelenu granu“ kako znaju i umeju. Pritisnuti zahtevima za održivim i progresivnim profitom, osnivači Gugla su se, uprkos protivljenju oglašavanju, predomislili.

Nije bilo dovoljno samo uvesti oglase. Kolateralni signali o ponašanju i dalje su korišćeni kao pre, ali su sve krupnije zalihe ovih podataka korišćene i mimo nadgradnje servisa. Baš te zalihe, koje autorka naziva „bihevioralnim viškom“ Gugl je prenamenio za razvoj ciljanog oglašavanja. Najbolju poziciju dobijao je oglašivač koji najviše plati, na osnovu cene po kliku pomnožene procenom verovatnoće da neko klikne na oglas. Ta verovatnoća računata je upravo zahvaljujući – bihevioralnom višku.

Bio je to pun pogodak: kombinacija napredne analitike i sve većih bihevioralnih zaliha spasila je Gugl. Godine 2001. konačno prelaze „u plus“. Naredne godine prihoduju 347 miliona dolara, sledeće 1,5 milijardi, a 2004. godine čak 3,2 milijarde. Prihodi su, za četiri godine, porasli 3.500%.

Počeo je show.

Nova logika

Tehnološka zajednica bila je opčinjena. Istim putem pošao je Fejsbuk, globalno otvorivši svoju platformu 2007. sa misijom „da poveže sve ljude na svetu“. Već u maju uveo je pomenuti „bikon“. Premda ga je ukinuo, presedan je napravljen, a Zakerberg je izjavio da privatnost „više nije društvena norma“. Već u martu 2008. za izvršnu direktorku postavljena je Šeril Sandberg, dotadašnja direktorka u Guglu. Fejsbuk je shvatio potencijal nadzora, ali je morao da ovlada Guglovim umećem. Kako su Pejdž i Brin svoju analitiku zaštitili, Fejsbuk je razvio vlastite algoritme za ciljanje. U praćenju korisnika, preuzimanju, skladištenju i analizi podataka otišlo se dalje: neće se ograničavati na ono što ljudi sami podele. Podaci o ponašanju mogu se koristiti ne samo za plasiranje proizvoda i usluga, već i za stvaranje tražnje za njima. Godinu dana po dolasku Sandbergove, kompanija stiče profit, a prihod za pet godina raste 1.600%.

Nadzorni kapitalizam privukao je firme iz drugih sektora. Recipročan odnos sa korisnicima zamenjen je interesima novih klijenata – oglašivača. Gugl, Fejsbuk, Amazon, Majkrosoft, Epl, Samsung i mnogi drugi naučili su da podatke o ponašanju na internetu (a potom i van njega) indeksiraju, strukturiraju i pakuju. Onda ih prodaju drugim kompanijama koje se nameću našoj pažnji.

Pakovanje se vrši uz patentiranu metodologiju i mašinsku inteligenciju koja se hrani podacima koje ostavljamo. A ostavljamo mnogo: tokom 2022. godine, Guglov pretraživač obrađivao je preko 8,5 milijardi upita dnevno. Te pakete autorka naziva „prognostičkim proizvodima“ koje druge firme kupuju kako bi znale gde ćemo kliknuti, šta ćemo misliti, osećati i raditi – danas, sutra i nadalje. Tako smanjuju rizik, učeći gde da investiraju više, a gde manje.

Juriš na privatnost

Kako je konkurencija rasla, više nije bilo dovoljno reaktivno čekati na podatke: treba ih aktivno preuzimati. Vrhunska zarada zavisila je od vrhunske tehnologije, pa su ove kompanije – koje autorka naziva nadzornim kapitalistima – počele da kupuju firme u oblastima prepoznavanja glasa i lica, dubokog učenja, proširene stvarnosti i sl. Najpre je Gugl već 2006. za 1,7 milijardi dolara preuzeo YouTube a, do početka 2023, više od 250 kompanija završilo je pod istim krovom: Motorola, HTC, reCAPTCHA, SkyBox, Deep Mind Technologies… Zakerberg je, do danas, u rebrendiranu kompaniju Meta integrisao preko stotinu njih, od startapa za virtuelnu stvarnost Oculus i kompanije Giphy do platforme Instagram. Samo WhatsApp plaćen je 19 milijardi dolara.

Ovo znači da se sve šire polje ponašanja sliva u kanale za dotok bihevioralnog viška. Kako se kanali šire, prognoze su preciznije. „Sve počinje“, kako autorka ističe, „agresivnim upadom u nebranjeni prostor“, potezima koje niko nije očekivao. Nakon reakcije javnosti, kompanije negiraju pa delimično priznaju zakulisne radnje. Dok istrage traju, praksa se nastavlja da bi se tek na kraju prilagodila, a čitav problem potcenio ili individualizovao. Time se krug zatvara, presedan postavlja, a nadzor normalizuje.

U knjizi je opisan niz skandala. Prvi poznatiji dogodio se 2004, kada je otkriveno da Gugl skenira mejlove korisnika džimejla kako bi plasirao reklame prilagođene sadržaju mejlova. Reakcije su bile ogorčene, ali se kompanija nije zaustavila. Kada je reč o projektu StreetView i Guglovim vozilima koja mapiraju teren, nemačka savezna komisija za zaštitu podataka ga je 2010. označila kao „paravan za tajno prikupljanje podataka“. Iz kompanije su to negirali, tvrdeći da su preuzimani samo javno dostupni nazivi bežičnih mreža i adrese rutera, nipošto lični podaci. Nakon dodatnog veštačenja eksperata iz Nemačke, Francuske i Holandije, utvrđeno je da su vozila preuzimala lične podatke nezaštićene enkripcijom. Imenici, brojevi telefona, informacije o uplatama, poruke, ćaskanja, fotografije, video i audio snimci – sve je bilo spremno za analizu, ukrštanje i dalju prodaju. O ovom slučaju pisali su svi svetski mediji, a Gugl je dospeo pod istragu u dvanaest zemalja Evrope, Australiji i 38 američkih saveznih država. Kompanija je višestruko kažnjavana, ali je sve pripisano grešci inženjera koji je radio na projektu.

Sličan je i put usluga poput Google+, Google Earth, a naročito operativni sistem Android za koji se, zbog otvorenog koda, lako prave aplikacije. Najbolje od njih uvezane su u prodavnicu GooglePlay, tako da proizvođači mobilnih telefona moraju da ponude Chrome, Gmail, GooglePay, YouTube, GooglePhoto itd. „Da bi svaki korisnik imao svoj lični Gugl“, rekao je 2016. generalni direktor Sundar Pičaj, „Gugl mora imati njega“.

Oko koje ne spava

Autorka ne štedi ni proizvođače kućne elektronike. Ne bi li „naš dom uklopili u naš umreženi život“ – kako je to zamislio direktor u Samsungu 2014. godine – pametni televizori zasnovani na Androidu snimaju sve što se u njihovoj blizini izgovori, pa šalju trećim stranama na obradu. To nije čak ni tajna: piše u uslovima korišćenja koji su obimni i teški za razumevanje. Samsung je do 2016. udvostručo obim operacija uz nove modele uvezanih i „ambicioznih“ lampi, ventilatora, bezbednosnih kamera, brava i drugih komponenti  tzv. interneta stvari (Internet of Things).

Većina nas možda i nije čula za interaktivne dečije igračke Genesis Toys koje, kada se povežu sa aplikacijom – a samo tada funkcionišu – razumeju, memorišu i prosleđuju sve što dete kaže. Istovremeno, aplikacija pristupa funkcijama telefona koje sa igračkom nemaju nikakve veze.

Većina nas je čula za „dot“ zvučnike Amazona, ali ne i za ugovore koji se od 2018. sklapaju sa građevinskim firmama kako bi ih ugrađivale u plafone. Njima, prekidačima za svetlo, termostatima i sličnim napravama upravlja softverski asistent Alexa. Mnoštvo slučajeva upada u unutrašnji svet ljudi našlo se na 550 strana autorkine analize: od zakulisnih radnji satova za fitnes, preko automobilskog softvera, „pametnog“ tekstila do tehnologija koje procenjuju kada smo najpodložniji komercijalnom uticaju. Kompanije uglavnom ne preuzimaju odgovornost za ono šta treće strane rade sa podacima. Umesto toga, korisnima preporučuju da pored njihovih, pročitaju i politike privatnosti trećih strana. Ove, pak, upućuju na svoje partnere i tako ukrug.

„Izbor je prost: put u ludilo ili predaja“, ističe autorka.

Šta ćemo sad?

Šta nadzorni kapitalisti žele? Žele profit i to je O.K. Zabrinjava, međutim, način na koji ga stiču – pretvaranjem ljudi, naših tela, želja, društvenih veza u besplatni i neograničeni ekonomski resurs. U sprezi sa marketingom, bez jasne saglasnosti produkuju podatke o fiziološkim procesima, govoru i pokretima očiju. Time ugrožavaju našu autonomiju. U sprezi sa politikom, bez naše svesti utiču na ishode glasanja. Time ugrožavaju demokratiju. U sprezi sa oglašivačima, netransparentno nas usmeravaju ka izvesnosti koju onda unovčavaju. Time ugrožavaju spontanost i lepotu ljudskih odnosa. Zašto je ovo važno? Ne uživamo li u nikad većem skladištu na klaudu, povezanosti i sve pametnijim uređajima? Nije li to prirodni tok razvoja tehnologije, fer cena za udobnost?

„Ne“, odlučna je Zubof i to je glavna poruka knjige. Nadzorni kapitalizam nije neizbežan. Svesno je osmišljen od konkretne grupe ljudi, u konkretnom trenutku. Počiva na našoj nesvesnosti i ranjivosti. I – dobro mu ide. Sećate se Guglovog astronomskog prihoda od 3,2 milijarde dolara u 2004? Prošle godine iznosio je 282 milijarde.

Kada povećamo svest o riziku i opasnosti, pašće i nadzorni kapitalizam i zato je autorkin doprinos nesaglediv: pregršt nalaza i podataka smešta u novi, izazovan okvir podupirući ga sa 120 strana referenci. „Najvažnije je“, kako Zubof navodi, „sprečiti korporacije da bihevioralni višak nasilno preuzimaju i na njemu zarađuju“.

P.S. Četiri godine kasnije

Čini se da se Evropa trgla: u avgustu je, nakon pritiska Evropske komisije da ukine visokopersonalizovano oglašavanje, Meta predložila da ih svede na opciju koja može da se uključi. Zimus je irsko regulatorno telo, zbog prebacivanja podataka o korisnicima iz EU u SAD, Metu kaznila sa 400 miliona dolara, a onda proletos ponovo, sa 1,3 milijardi. Prihodi ove firme, čije bezbednosne skandale nije lako ni pobrojati, u 2022. su po prvi put opali, a izazovi tek slede.

Novom EU regulacijom o digitalnim uslugama, koja je stupila na snagu 25. avgusta, tehnološke kompanije smatraće se još više odgovornim za govor mržnje, širenje lažnih informacija, manipulaciju potrošačima i slične radnje. Zabranjuje se ciljano oglašavanje usmereno ka deci, a društvene platforme će morati da izvrše (i Evropskoj komisiji dostave) procenu rizika po mentalno zdravlje dece. Regulacija zabranjuje i tzv. mračne šablone, a društvene mreže moraće da podignu nivo privatnosti, bezbednosti i zaštite korisničkih podataka. Još stroža pravila predviđena su za kategoriju „veoma velikih“ onlajn platformi i pretraživača, kao što su X, TikTok, LinkedIn, Snapchat, Bing, a pre svih – Gugl i Meta, sa svojim brojnim platformama.

Autor teksta: Ivan Radanović
Ilustracije: Nataša Mihailović

Članak Živeti za drugog: kako nas tehnologija nadzire se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Profesor Pavle Savić

Fotografije preuzete sa sajta Institut za nuklearne nauke Vinča

Institut „Mihajlo Pupin“

U Institutu u Vinči laboratorija za matematiku i numeričke mašine je zajedno sa Institutom za radio tehniku formirala Institut „Mihajlo Pupin“. Svi naučnici koji su radili u Vinči, nastavili su da rade u Pupinu, institutu čija je osnovna karakteristika bila naučno istraživački rad i razvoj. Kasnije već ’70 godina u Institutu Pupin krenulo je sa ozbiljnijim razvojem uređaja iz kog je nastala čitava familija uređaja – softvera i hardvera koji su i danas primenjivi. Pupin je razvijao i niz uređaja za upravljanje transportom, proizvodnjom i distribucijom električne energije, gradski zavod za statitsiku i informatiku koristio je račnare proizvedene u Pupinu koji su služili za obradu podataka, vođenje registra ulica, poreskih i vojnih obveznika.

Članak o Iskra Delta računaru u časopisu Delo, Ljubljanski dnevni list

Izvor: Sajt Industrijska baština

Fotografija preuzeta sa sajta Naissus.info

Izvor: Ei-Elektronska Industrija Niš – klub poštovalaca

Prvi računarski BBS sistem – Bulletin Board System u Srbiji

Paralelno sa velikim napredkom koji se desio u proizvodnji kućnih računara razvijaju se i razni računarski sistemi, a jedan od njih je i BBS (Bulletin Board System). Kompjuterski sistemi ovog tipa u svetu se pojavljuju krajem sedamdesetih godina dok kod nas jedan od većih BBS-ova počinje sa radom 1989. godine. Sezam, kako se prvobitno zvao ovaj BBS radio je po principu razmene poruka, kao je preteča foruma.

Korisnici ovog BBS-a u početku su imali pristup i mogli da komuniciraju samo preko telefonske linije, u početku jedne, a u kasnijoj fazi čak 15 linija. Pored Sezama, BBS-ova je bilo i u Nišu, Hrvatskoj i Sloveniji. Sezam je bio posebno važan kanal za komunikaciju, jer su se unutar njega održavale razne konferencije i pokretale brojne debate na raznorazne teme. Na početku su uglavnom učestovali tehnološki obrazovani ljudi koji su znali kako da pristupe ovom sistemu i kako da ga koriste. Za prvih pet godina, od novembra 1989. do novembra 1994, korisnici su napisali 394,000 poruka odnosno 418 megabajta teksta na razne teme, od računarskih pa do politike, kulture, muzike… Korisnici Sezama su se između sebe nazivali Sezamovci i predstavljali su svojevrsnu preteču društvenih mreža.

Nakon šest godina rada i razvoja BBS-a Sezam, suvlasnici i osnivači Dejan Ristivojević i Zoran Životić odlučili su da nastave sa unapređenjem BBS-a, te 19. decembra 1995. godine nastaje Sezam Pro, kada počinju sa komercijalnim radom, odnosno sa proširenjem mreže i povezivanjem na Internet.

Fotografije preuzete sa sajta Sezam pro

Fotografija preuzeta sa sajta Sezam pro

Reference:
www.dejanristanovic.com/refer/MadeInSerbia.pdf
www.dejanristanovic.com/sezam.htm
www.dejanristanovic.com/proosn.htm
www.industrijska-bastina.com/ivel-z-3-univerzalno-mikroracunalo/
www.rcub.bg.ac.rs/o-rcubu/istorijat.html
www.amres.ac.rs/cp/amres/o-nama
www.youtube.com/watch?v=IAU9joMCbmw
Saša Šepec, viši kustos u Muzeju nauke i tehnike
Profesor Dražen Drašković, ETF

Članak Prostori razvoja računarstva i IT industrije u Jugoslaviji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Professor Pavle Savić

Photos taken from the website of the Vinča Institute of Nuclear Sciences

Mihajlo Pupin Institute

At the Vinča Institute, the laboratory for mathematics and numerical machines, together with the Institute for Radio Engineering, formed the Mihajlo Pupin Institute. All of the scientists who worked in Vinča continued to work in Pupin, an institute whose main characteristic was scientific research and development. Later, during the 1970s, the Pupin Institute started with a more serious development of a device from which a whole family of devices emerged – with software and hardware that are still applicable today. The Pupin Institute also developed a number of devices for the management of transportation, production and distribution of electricity. Data processing computers produced in the Institute were used by the City Institute for Statistics and Informatics, keeping registers of streets, taxpayers and military service records.

Article about the Iskra Delta computer in Delo magazine, Ljubljanski dnevni list

Source: Website Industrijska baština

Source: Naissus.info

Source: Ei-Elektronska Industrija Niš – klub poštovalaca

The first computer BBS system – Bulletin Board System in Serbia

In parallel with the great progress that has occurred in the production of home computers, various computer systems were being developed, and one of them is the BBS (Bulletin Board System). Computer systems of this type appeared in the world in the late seventies, while in Yugoslavia one of the larger BBSs began operating in 1989. Sezam, as it was originally called, this BBS worked on the principle of message exchange, as the forerunner of the forums.

Users of this BBS initially had access and could only communicate via a telephone line, initially only one, and at a later stage as many as 15 lines. In addition to Sezam, BBSs also existed in Niš, Croatia and Slovenia. Sezam was a particularly important channel for communication, as various conferences were held using it and numerous debates on various topics were initiated. In the beginning, it was mainly visited by technologically educated people who knew how to access this system and use it. In the first five years, from November 1989 to November 1994, users wrote 394,000 messages or 418 megabytes of text on a variety of topics, ranging from computer to politics, culture, music and others. Sezam users called themselves “Sezamovci” and represented a forerunner of sorts of social networks.

After six years of operations and development of the Sezam BBS, co-owners and founders Dejan Ristivojević and Zoran Životić decided to continue with the improvement of the BBS, and on December 19, 1995, Sezam Pro was created, and they began operating commercially, i.e. expanding the network and connecting to the Internet.

Source: Website Sezam pro

Source: Website Sezam pro

References:
www.dejanristanovic.com/refer/MadeInSerbia.pdf
www.dejanristanovic.com/sezam.htm
www.dejanristanovic.com/proosn.htm
www.industrijska-bastina.com/ivel-z-3-univerzalno-mikroracunalo/
www.rcub.bg.ac.rs/o-rcubu/istorijat.html
www.amres.ac.rs/cp/amres/o-nama
www.youtube.com/watch?v=IAU9joMCbmw
Saša Šepec, Museum of Science and Technology
Professor Dražen Draškovic, ETF

Članak Spaces where computing and IT industry of Yugoslavia developed se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Da li ste nekada razmišljali o tome da jedan vaš klik, dislajk ili komentar može da utiče na nekog sa druge strane ekrana?

Vrtlog informacija i sadržaja koji do nas dolazi putem društvenih mreža često ume da nas povuče da reagujemo na stvari bez preteranog udubljivanja. Poznato je i da masa negativnih reakcija drugima daje hrabrost da i sami ostave još jedan, jer nisu sami u tome, te na taj način često kolektivno ponašanje može da nas zavara da smo u pravu. A dok koristimo društvene mreže, gubimo osećaj da sa druge strane postoje stvarne osobe sa emocijama. Tako jedna naša „kritika” nije na odmet, svađe i brojni uvredljivi epiteti i komentari su samo naše pravo da izrazimo mišljenje – sve to jer smo tu još uvek zaštićeni. Uvek možemo da uklonimo komentar, video, blokiramo korisnika ili izbrišemo profil i paf – deluje kao da više ne postojimo. Ipak, često naše reči i reakcije utiču na ljude sa druge strane, a posledice mogu biti različite. Lažni profili se zloupotrebljavaju, a šaljivi video snimci donose popularnost veoma brzo. Kontent se kreira nikad lakše, a često nauštrb ljudi koji nisu ni svesni toga. 

Potresni slučaj samoubistva dvadesetdvogodišnjeg Mladena Dulića iz mesta Laktaši u Republici Srpskoj, sa razlogom je uzdrmao čitavu javnost. Kako se iz medija saznaje, upravo je video snimak na kome je Mladen usnimljen bez njegovog znanja i pristanka dok ga je Veljko Trišić (koji je snimio video) ismevao postavljavši mu razna pitanja na razgovoru za posao, doveo do toga da Mladen okonča svoj život. 

Trišić se tokom snimanja videa podsmevao mladiću, iako se jasno moglo videti da njemu nije bilo nimalo prijatno. Nakon toga, zajedno sa Draženom Kudrom objavio je video snimak na TikToku, koji se ubrzo proširio i na ostale društvene mreže, ali i čitavim Laktašima.

Mladen je već sutradan, nakon objavljivanja video snimka, otišao u obližnju policijsku stanicu i slučaj prijavio nadležnim organima, nakon čega su u nedelju Veljko Trišić (44) radnik benzinske pumpe i Dražen Kudra (30) uhapšeni zbog sumnje da su počinili krivično delo neovlašćeno snimanje, dok su već u ponedeljak 31. oktobra pušteni na slobodu, prenosi se u tekstu na sajtu protala Mondo.ba. Trišić se tereti da je snimio sporni snimak, a Kudra da ga je podelio na društvenim mrežama.

Nažalost, mladić je u petak, nakon svega par sati otkako je policiji prijavio slučaj, izvršio samoubistvo. Kako se navodi, uzrok je upravo video snimak i veliki pritisak, raznorazni komentari i ismevanje koje nije mogao da podnese.

Nesporno je da je u ovom slučaju prekršeno pravilo neovlašćenog snimanja, a takođe i objavljivanje tog snimka bez mladićeve dozvole i znanja. Uprkos tome, i dalje se ne zna da li će počinioci na bilo koji način snositi odgovornost zbog toga, osim što je Trišić dobio otkaz na poslu.

Na društvenim mrežama žustro je osuđen ovaj postupak, ali ipak, uzvraća se istom merom. Javnost je ubrzo saznala informacije o porodici Trišić, te su česti komentari i pretnje kako će napasti Trišićevu decu ili frizerski salon koji je u vlasništvu njegove supruge. Ipak, koliko god osuđivali počinitelja, u ovakvim situacijama moramo se truditi da ne nastavljamo krug širenja mržnje kako i sami ne bismo postali saučesnici, jer upravo iz takve situacije može doći do brojnih posledica kojih, u ovom trenutku, možda nismo ni svesni. 

Obazrivo korišćenje društvenih mreža je floskula koju često čujemo i načelno svi znamo šta to znači i na šta se odnosi.

Međutim, koliko nam često padne na pamet da razmišljamo o načinu na koji koristimo društvene mreže?

Mi smo ti koji stvaramo sadržaj, mi ga šerujemo, lajkujemo, komentarišemo i činimo viralnim. Time što slavimo i veličamo razne osobe koje ne bi trebalo da nam budu pred očima svakog dana, doprinosimo atmosferi koja ne osuđuje prestupe i potpiruje nasilje, negativne i neprimerene komentare i pošalice.

Često iz najbezalenije namere dođe do loših posledica, pa potreba da ispadnemo zanimljivi i nasmejemo nekoga može dovesti do kontraefekta, a uzroci ne moraju uvek biti kobni, već mogu dovesti do toga da se osoba povuče u sebe, izgubi samopouzdanje ili zapadne u depresiju.

Iako nismo influenseri i možda nemamo veliki uticaj i naši privatni profili mogu da ostave snažan utisak na nekoga ko je tek u razvoju ili nije dovoljno psihički spreman da podnese takve stvari (posebno ako nije ni svestan da se našao na internetu).

Stoga, jako je važno da budemo obazrivi koji sadržaj kačimo na svoje profile, kao i da li su ljudi koje snimamo ili fotografišemo zaista raspoloženi da budu vidljivi na društvenim mrežama. Takođe, važno je da ne zloupotrebljavamo druge kako bismo stvorili sadržaj, da ne ostavljamo neprimerene komentare ili vređamo osobe na internetu jer, iako je virtuelno, to je nasilje koje se dešava neverovatno brže, a prolazi neopaženo.

Naravno, neophodno je i regulisati tu oblast, jer se mnoge stvari rade upravo zato što ne postoji nikakva odgovornost, kao ni odgovarajuća sankcija ili kazna za prestupnike na internetu. Pa tako, ukoliko vas neko izvređa ili zloupotrebi vaše podatke i ličnost, teško je pronaći onoga ko je odgovoran i kome se obratiti za pomoć. Isto tako, sve je veći pritisak i na aplikacijama i socijalnim mrežama koje moraju da stvore bolje i brže mehanizme da zaštite svoje korisnike.

Za početak, bilo bi neophodno ukloniti lažne profile koji su paravan za uvredljive i neprimerene komentare, te tako, ako neko poželi da napiše nešto, neka to uradi iza svog imena i prezimena, baš kao i u svakodnevnom životu. 

A dok se valjano ne reguliše ova oblast (trenutno se polemiše o uvođenju Mladenovog zakona), uvek je tu policija. Možda na osnovu pređašnjih iskustava ne deluje kao da oni mogu mnogo da učine (manjak poverenje u institucije), nije isključeno da će veći pritisak dovesti do nekakvog napretka. 

Ono što je najvažnije da shvatimo je da je svaka napisana reč na društvenim mrežama ravna onoj izgovorenoj uživo, kao i da, iako postoji virtuleno – sve to što se dešava je zapravo realno. 

Naše reči i postupci utiču na druge ljude. I u tome leži naša odgovornost.

Korisni brojevi:

Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu – 19833

U Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, u saradnji sa Ministarstvom zdravlja, otvorena je prva nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva. Na telefonski broj 011/7777-000 mogu se javiti oni koji pomišljaju na samoubistvo ili njihova porodica, a sa njima će razgovarati stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja – psihijatri, psiholozi, socijalni radnici.

SOS linija eCentra Srce 0800 300 303 dostupna je svakodnevno od 14 do 23 sata.

Naslovna fotografija: Isečak iz filma Cyberbully (2015)

Članak Da li zaista vodimo računa o osećanjima drugih dok koristimo društvene mreže? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Krenimo od činjenice da je u prvih 6 sati, otkako je izašla vest o Kristininoj smrti, broj pratilaca njenog profila na Instagramu porastao za 2000 i nastavio je da raste. Ovo nam samo pokazuje koliko su mediji stvorili „zavisnost“ publike od adrenalina, „šoka“ i koliko granica ljudskosti prestaje da postoji u suludoj znatiželji za detaljima (o privatnom životu osobe) do kojih će silni pratioci doći ukoliko su na samom „izvoru informacija“ – na njenom profilu, čekajući da se napravi crveni krug oko storija, koji pokazuje da postoji neka nova informacija koju do sada nisu znali.

Ono što je dalje problematično su komentari koji sadrže uvrede, a koji su nastavili da se ređaju na njenom profilu i nakon vesti da je ova devojka preminula. Zašto nastavili? Zato što je Kristina osoba koja se susretala sa negativnim komentarima, kako na Instagramu, tako i na ostalim društvenim mrežama, poput TikToka, Jutjuba i Tvitera, a to što se bavila javnim poslom samo je povećalo broj tih komentara i dovelo do nasilja na internetu koje je doživljavala. Veliki broj ovih komentara izazvan je takozvanom kulturom diss-ovanja koja je karakteristična za jutjubere koji prave međusobne „drame“ u kojima prozivaju jedni druge na račun fizičkog izgleda ili upućuju uvrede, poput „crkni“, „glupačo“ i „ubij se, legendo“. Kao rezultat toga, monetizacija i broj pregleda na njihovim klipovima se povećava, a kada „drama“ prođe, ono što ostaje su trauma koju je izvređana osoba doživela i veliki broj pratilaca koji nastavljaju da vređaju osobu sa suprotne strane sa kojim su njihovi omiljeni jutjuberi ušli u tu istu „dramu“. Jer, kada vam je neko idol, uradićete sve što mislite da treba kako biste mu se dodvorili, pogotovo u periodu rane adolescencije.

No, pogrešno je pretpostaviti da je to jedini uzrok suicida. Pogrešno je, zapravo, tražiti bilo koji razlog. Treba, ipak, napraviti jasnu distinkciju između traženja krivca i insistiranju na odgovornosti. Krivica u ovom slučaju nimalo nije produktivna. Naprotiv, traženjem krivca i upiranjem prsta ka određenoj osobi, lanac nasilja na internetu samo se produžava, umesto da se prekine. Međutim, treba istaknuti da smo odgovorni za svaki komentar koji uputimo nekome, ne razmišljajući o načinu na koji će ta osoba odreagovati. Ako ne želim da mi neko napiše da sam ružna, glupa ili klempava, zbog čega bih ja to onda uputila nekome? I šta imam od toga?

Kada govorimo o odgovornosti, treba stalno podsećati na to koliko svaka reč ima težinu i da pretnje, uvrede, ismevanje ili ruganje nisu nešto na šta ne treba da obraćamo pažnju, jer oni su podjednako stvarni, kako u realnom životu, tako i na internetu. Treba stalno isticati važnost podrške, solidarnosti i gorepomeute maksime da ne radimo drugima ono što ne želimo da doživimo na svojoj koži, iako to često zvuči kao kliše. Odgovornost je na svima nama – kako na pojedincima, tako i na institucijama, da budemo bolji. Da ne ćutimo. Da ne žmurimo. Da stanemo u odbranu kada je neko slabiji. Da reagujemo na nepravdu. I da govorimo o svemu, a najviše o mentalnom zdravlju. Zbog toga je važno da budemo tu. Da primetimo kada je neko loše i nađemo se, makar se naša prisutnost ogledala u naizgled jednostavnom pitanju Kako si?

Ne, mi nismo psiholozi i psihijatri, ali često možemo biti prvi stepenik ka traženju stručne pomoći, jer put isceljenja nije lak, pogotovo kada se jave suicidne misli, a osoba koja je u psihički lošem stanju često neće sama potražiti pomoć jer, vrlo verovatno, neće biti u stanju da vidi izlaz iz trenutne situacije u kojoj se nalazi. Loši komentari na internetu mogu samo doprineti pogoršanju nečijeg psihičkog stanja.

Tviter, koji je najčešće etiketiran kao najtoksičnija mreža, prepun je uvreda, pogotovo na tagu #ćaosvima, na kome se komentarišu poznate ličnosti i influenseri. Ovaj tag predstavlja mesto koje, čini se, služi isključivo za zajedljive komentare, koji za cilj imaju omalovažavanje, a podatak da je preko 7000 tvitova od juna do danas došlo samo sa jednog naloga, otvara prostor da se ozbiljnije pozabavimo ovom temom.

Sve češće možemo videti da su komentari na Jutjubu i Instagramu tih istih poznatih ličnosti i influensera zaključani, tj. onemogućeno je komentarisanje. Međutim, to nije rešenje za problem o kome govorimo jer takva vrsta ograničavanja predstavlja povlačenje i postavlja se pitanje da li na internetu postoji siguran prostor u kome niko neće morati da strepi da će biti napadnut zbog okačene fotografije ili obasipan uvredama od strane neistomišljenika zbog stava koji je izneo? Odgovor na to je da internet ima nepregledne kanale komunikacije i da je na njemu nemoguće zaštititi se u potpunosti, osim prestati sa korišćenjem digitalnog prostora, što takođe predstavlja neku vrstu izopštavanja, gde se lako može povući paralela sa realnim prostorom. Udaljavanje i sklanjanje sa društvenih mreža, makar ono bilo i samoinicijativno, predstavlja u virtuelnom prostoru isto što i ograničavanje slobode kretanja u realnom prostoru.

Koristeći društvene mreže, često zaboravljamo da iza svih tih profila stoje ljudi sa realnim problemima, strahovima i željama i da te ikonice koje vidimo nisu roboti, već osobe koje imaju život i van interneta i da, u zavisnosti od njihovih senzibiliteta, neće doživeti istu stvar na isti način. Ipak, koliko god da je neko jak kao ličnost, to ne znači da mi treba da budemo ti koji će poljuljati nečije samopouzdanje ili loše uticati na nečije raspoloženje. Stoga je posebno značajna edukacija, pre svega mlađe populacije, kako bi se ove stvari predupredile, jer kada neko ko vrši nasilje na internetu oseti koliku moć ima nad nečijom psihom, u tom slučaju komentari uglavnom postaju samo gori. To ne znači da treba edukovati samo decu, već i roditelje koji nisu dovoljno upućeni u to na koji način ta ista deca koriste internet i u koje svrhe. Ali, treba raditi i na suzbijanju govora mržnje koji je prisutan, kako među mladima, tako i među starijom populacijom, a čije širenje je najzastupljenije na internetu. Vratimo se na trenutak i na diss-ovanje sa početka teksta – o ovom fenomenu treba takođe razgovarati, jer on ima evidentno loše posledice koje mogu trajno uticati na nečiju psihu.

Nijedan problem nije mali, ako u nama izaziva buru osećanja sa kojima ne znamo kako da se izborimo, ili ako uopšte ne znamo da definišemo kako se osećamo. U krajnjoj liniji, treba da prihvatimo da i za to što se osećamo loše postoji lek i da se obratimo stručnoj osobi, kao što ćemo popiti brufen kada osećamo fizički bol ili se javiti zubaru kada nas muči zub. No, i to je proces na kome treba raditi, iako je dugotrajan i neretko turbulentan. Zbog toga je tema mentalnog zdravlja nešto o čemu treba da razgovaramo svakodnevno.

Stručne ustanove, savetovališta i SOS telefoni koji Vam mogu pružiti pomoć su:

Psihocentrala – https://www.psihocentrala.com/ – Crnogorska 2/16, Savski Venac, Beograd; Telefon: 064 2288885; Email: kontakt@psihocentrala.com

Centar Srce – https://www.centarsrce.org/ ; Telefon: 0800-300-303; Email: vanja@centarsrce.org; Radno vreme je od 14 do 23h, svi pozivi su anonimni i pomoć je besplatna.

Klinika za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević – https://www.lazalazarevic.rs/ ; Višegradska 26, Beograd; Centrala : 011/3636400;

Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva – Telefon: 011/7777000 Svi pozivi su anonimni.

Centar za mentalno zdravlje (besplatno, bez uputa i knjižice) – Beogradjanka (20.sprat), Masarikova 5, Beograd; svakog radnog dana od 9 do 18h ; 011/ 3612-467; 064/8652520

Institut za mentalno zdravlje – https://imh.org.rs/ ; Milana Kašanina 3 (Palmotićeva 37), Beograd; telefon: 011/3307 500; (Radno vreme od 8 do 14 za prve preglede), Paunova 2- za lecenje bolesti zavisnosti u adolescenciji (15-24 god.) i kod odraslih; telefon: 011/2666 166, 011/2664 555; (Radno vreme od 8 do 14 za prve preglede). Bez prethodnog zakazivanja (moguće elektronsko zakazivanje kod izabranog lekara u Domu zdravlja), uz obavezni uput izabranog lekara ili lekara specijaliste psihijatrije drugih regiona Srbije, overen u nadležnom fondu;

Klinika za psihijatriju KCS – http://www.kcs.ac.rs/index.php/%D1%81%D1%80/ ; Pasterova 2, Beograd; tel. 011/3662090;

Klinika za bolesti zavisnosti – https://www.drajzerova.org.rs/; Teodora Drajzera 44, Beograd; 011/3671429;

KBC Dragiša Mišović – https://www.drajzerova.org.rs/; Heroja Milana Tepića 1, Beograd; 011/3630600; Za mlade od 15-24 godina i za odrasle;

KBC Zvezdara – https://www.kbczvezdara.rs/srl/bolnicazapsihijatriju; Preševska 31, Beograd; radnim danima od 7.00- 14 h; 011/3810656;

Besplatno psihološko savetovalište u Domu omladine Beograda – http://domomladine.org/radionice/; Makedonska 22/IV, Beograd; Dežurni psiholog: 064/3925300;

Naslovna fotografija: Glenn Carstens-Peters, Unsplash

Članak Internet nasilje – (ne)vidljivi problem sa ogromnim posledicama o kome ne govorimo dovoljno se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Tada, pre čak i manje od godinu dana, vakcina je predstavljala nedosanjani san. Činilo se kao da nikada neće stići, a da će, kada stigne, ona rešiti sve naše probleme. „Znači, ima da primim i pet vakcina ako treba“, „Prvi ću da stanem u red da se vakcinišem!“, „Neka me čipuju i triput ako treba“, bile su rečenice ljudi iz moje okoline koji su očajnički želeli da se što pre približimo povratku „normalnog“ (ako je ovde ikad išta normalno) života pre korone.

A onda je stigla vakcina i ploča se promenila. Ljudi su se podeli u dva nepomirljiva tabora, popularnim jezikom rečeno – na vaksere i antivaksere.

Prošle nedelje uvedene su i takozvane kovid propusnice. Ko ima kovid propusnicu, tačnije, ko se vakcinisao, ima prava na noćni život (iliti život posle 22h), a ko ne, nema. Ili, u slučaju beogradskog noćnog života, onaj ko nema propusnicu, kako smo mogli da vidimo na primeru prošlog vikenda, ima prava na izbacivanje, neproveravanje iste ili na lažnu propusnicu. Nisam epidemiološkinja, ali u moru mera koje su testirane u Srbiji u prethodnih godinu dana, ljudi pri komentarisanju nisu krili svoj „optimizam“ i sumnju da će nova mera: pod jedan – biti funkcionalna, pod dva – da se sprovodi kako treba. Internet je, naravno, čim je informacija o kovid propusnicama objavljena, eksplodirao. Nema ko nije podelio svoje mišljenje, kreativnu ideju za zaobilaženje mere i vakcinacije ili iskoristio priliku da se podsmeva „onim glupljima“ (ova kategorija odnosi se na oba tabora – bili su ismevani i vakcinisani, kao i vatreni borci protiv ove vrste zdravstvene zaštite). Nova mera omogućila je da ponovo u prvi plan izbiju sve razlike koje postoje u našem društvu, što je tema po kojoj nismo posebni, jer razlike postoje u svakom društvu, ali jeste tema o kojoj moramo da razgovaramo.

Prepreku za razgovor o ovakvim temama, ali i o pravilnom razgovaranju o svim predloženim merama predstavljaju ili osuđujuća ili manipulativna – a svakako agresivna klima u medijima, ali i odnos države, mada i sveta, prema društvenim naukama, koje su praktično proglašene za nepotrebne i prevaziđene, kao i odnos države prema svim anti-kovid merama.

U zemlji u kojoj je medijska i informaciona pismenost, što bi moja baba rekla, „poslednja rupa na svirali“, ne treba da nas čude ekstremne razlike ili, bolje rečeno, polarizacije u stavovima različih ljudi po pitanju vakcinisanja i različitih mera protiv virusa korona. Lažne vesti koje su u prethodnih godinu i po dana buktale po internetu, zaista su pokazatelj moći savremenog novinarstva i dometa njegovog uticaja na ljudske živote i životne odluke ljudi. Pojedine su takva „remek dela“ da im je teško odoleti i ne poverovati u njih – pa ni ne čudi što se toliki broj ljudi oseća zbunjeno i nesigurno i što nisu sigurni šta je za njih pravi korak. Sa druge strane, ni država nije baš zablistala na ovu temu sa merama koje su određene vremenskim odrednicama i deluju neozbiljno (pošto virus gubi svoju moć širenja posle 22 časa?), a ni nacionalne ikone (kao što je slavljeni Nole) koje daju svojim autoritetom za pravo ljudima da sumnjaju u modernu medicinu.

Upravo ovo je trenutak kada treba da shvatimo da promišljanje društva i uticaja različitih situacija na društvo nije nešto što je prevaziđeno, već nešto što nam je preko potrebno. Savremeni svet izrazito je kompleksan i komplikovan, izvora informacija više je nego ikada, a lažne vesti i pseudonauke ozbiljna su pretnja egzaktnim naukama. U tom svetu, kako bismo nastavili ka razvoju sve edukovanijeg društva koje je sve „naprednije“ (uslovno rečeno), potrebno je prisetiti se ove činjenice. I ne dozvoliti da srljamo u teror neznanja, koje je, čisto da se, takođe, podsetimo, odlična politička i kapitalistička manipulativna strategija za oduzimanje moći običnom građaninu da oblikuje svoj život.

Zato, tema kovid propusnica (koliko god mera bila delotvorna ili ne – videćemo!), ne treba da bude novi prostor da se „pljune komšija“, nego da se preispitaju načini na koje se sve mere, i, na kraju krajeva, opasnost virusa i vakcinacija kao vrsta preventive komunicira. Jeste da sve ovo predugo traje, da su ljudi izgubili strpljenje, da je svima više muka od cele situacije – ali iskaljivanje besa, pogotovo u virtuelnom prostoru, na nepoznatim ljudima, jer su drugačiji, ne vodi nikuda. Konstruktivan razgovor vodi. I pravilno komuniciranje razloga zašto je potrebno vakcinisati se, kao i kako možemo razviti kolektivan imunitet koji može da utiče da virus više ne upravlja našim životima. Jer, uprkos protestima, šalama, forama, lažnim propusnicama, merama uslovljenim vremenskom odrednicom i lažnim vestima, ono što je izvesno jeste da tek kada stvarno većina stanovništva ili bude vakcinisana ili preleži koronu (ne preporučujem) možemo doći do nekog stepena kolektivnog imuniteta. I tek tada se možemo vratiti normalnim životima – ako je ovde išta normalno (evo, danas je Beograd ponovo najzagađeniji glavni grad na svetu, ali to je tema za neku narednu kolumnu). Što bi rekao naš zamenik gradonačelnika – i to je tako. 

Članak Skrinšot: Kovid propusnice se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Reakcija većine korisnika na početku ove drame bila je slična – ne radi, rifreš, izađeš iz aplikcije, ugasiš je, pa uđeš ponovo, da vidiš da li radi. Ali avaj – promene nema, aplikacija ne radi. Sledeći logičan korak – zvanje operatera, koji takođe ne znaju šta se dešava i ubeđuju korisnike da su njihove usluge neometane, da je sve kako treba i da „nije do njih”. U prvi mah, čovek pomisli: pa, nema ni veze, taman malo života bez mreža. Oni uporniji prešli su na druge mreže momentalno – prvi na „zameni” su Tviter i TikTok. Posle nekog vremena panika ipak ozbiljno počinje da raste. Traganje za bilo kakvom informacijom, odgovorom, sve do prve zvanične objave da su Fejsbuk, Instagram i Vacap „pali”. Suočavanje sa životom bez najpopularnijih društvenih mreža i milion pitanja – šta sad raditi, kako će život bez ovoga izgledati, kada će nam se više samo vratiti? I tako 6 i po sati.

Tokom trajanja ove drame ja sam bila na projekciji filma, pa nisam posebno ni obratila pažnju na situaciju koja se dešava. U filmu glavni akteri ne koriste mobilne telefone i društvene mreže, već je komunikacija na daljinu svedena na fiksni telefon. U jednoj sceni dok zvoni kućni telefon, a ljudi se na njega sa namerom ne javljaju, pomišljam kako bi bilo dobro da živim u svetu u kome bismo svi imali samo fiksni, u svetu u kome je okej da se ne javiš na telefon, a da uz propušteni poziv momentalno ne ide i lavina poruka. Ali, pošto sam film gledala već nekoliko puta, uprkos maštanjima o fiksnom telefonu, na svakih 20 minuta počinju da me „svrbe prsti” i da mi se među mislima šunja poriv da dohvatim telefon i vidim „šta ima novo na Instagramu”.

Ipak, s ozbirom da niko u prostoriji to nije pre mene uradio (a možda su i oni potajno maštali o tome?), odlučila sam da neću JA da budem najgora zavisnica među prisutnima (iako verovatno to jesam?). I tako, zbog popodneva koje sam provela gledajući film (i tokom koga sam se uspešno oduprla porivu da čačkam telefon), saznala sam da su Instagram, Vacap i Fejsbuk „pali” tek kada su ljudi počeli da mi šalju poruke na Vajber (koji nikad ne koristim) ili čak sms poruke (koje niko ne šalje od 2011. godine, osim ponekad korisnici ajfona kada šalju svojim pobratimima, drugim ajfon korisnicima, poruke). Komunikacija se prebacila na stare, skoro pa analogne formate (iako to nisu, ali takav je osećaj) – i na mala vrata vratili su se nekada najpopularniji načini komunikacije – pozivi i sms poruke. Zanimljivo je da su dugo, od devedesetih godina pa do 2010. godine, sms poruke i pozivi bili glavni kanali komunikacije preko mobilnog telefona, a da tek u poslednjih desetak godina primat preuzimaju društvene mreže, bez kojih život iz današnje perspektive izgleda nezamislivo. Na njih se oslanjamo u svakodnevnoj komunikaciji, za zabavu i informisanje, toliko da nam je prosto usađen osećaj da bez njih savremeni svet ne bi mogao da funkcioniše, a možda ni da postoji.

U trenutku „velikog pada” (jer za influensere i mnoge druge, ovo je događaj biblijskih razmera) i opšte panike, dobijala sam poruke najrazličitijih sadržaja. Lepeza ljudske zabrinutosti je zaista bila šarena – od prijatelja koji se zabrinuo da će ostati bez posla ukoliko do sutra ne osposobe društvene mreže (social media manager), do drugog prijatelja koji se isprepadao da li će sad i Gugl pasti (programer nekog soja koji mi je nerazumljiv), ili trećeg koji me pita šta će sad Oblakoder kad nema društvenih mreža. Ništa, imamo sajt, odgovaram ja samouvereno. A realno, dve sekunde kasnije kada sam promislila o pitanju, nisam mogla, a da se ne zapitam (u stilu Keri Bredšo) – da nema drušvenih mreža, koliko bi Oblakoder zapravo bio vidljiv? Verovatno mnogo manje nego što sada jeste.

Odusutvo mreža probudilo je kod ljudi osećaj nesigurnosti – kako na poslovnom, tako i na privatnom planu. Ljudi su, čini se, prirodno više bili fokusirani na to šta oni gube ili će izgubiti ovim događajem, pa su mnogi pojaseve spasavanja videli u instant okretanju Tviteru i TikToku – novim izvorima osećaja umreženosti i dostupnosti, kao da bez toga ne možemo da izdržimo ni milisekundu. Tek poneko je pomislio na činjenicu koja predstavlja suštinu ovog problema – sve tri mreže su pale jer su sve tri mreže deo jednog istog sistema, tačnije delovi monopola. Monopola nad komunikacijom, globalnim informacijama, ljudskim navikama, ličnim podacima, našim svakodnevnim životima. „Hakovanje” ovih mreža, koji god da je bio motiv, zapravo je robinhudovski potez, jer predstavlja osvajanje prostora slobode (makar i na kratko) i remećenje uticaja te stalno nametnute podsvesne poruke da ne postojimo ukoliko ne objavimo (i ukoliko ljudi nisu videli i lajkovali) šta smo jeli, pili, gde smo bili, sa kime i koliko dugo i ukoliko ne vidimo sve to kod drugih. Osećaja da ne postojimo, da nismo vredni i viđeni ukoliko nismo u stalnoj komunikaciji, bombardovani beskonačnim porukama i notifikacijama i povrh svega – konstantno umreženi.

U suštini – u ponedeljak, 4. oktobra se nije desilo ništa posebno, tačnije ništa posebno loše. Možda se čak dogodila i neka vrsta nenajavljenog praznika – 6 i po sati slobode za običnog čoveka, slobode od robovanja zavisničkim navikama kojih nismo ni svesni (a i da jesmo, ko bi ih promenio?), slobode od buljenja u ekran, krivljenja vrata, upravljanja našim navikama i potrebama, agresivnih reklamnih sadržaja, lažnih slika o svetu i drugima i slobode od stalne dostupnosti. Jedine ozbiljne posledice ovog događaja jesu finansijski udarac za jednu korporaciju (koja ionako ima milijarde, pa je pitanje koliko će ovo realno osetiti?), činjenica da je Mark Cukerberg pao na 5. mesto na Forbsovoj listi najbogatijih ljudi sveta (zaista jako tužno) i još jedno u nizu curenje (ili na posrbljenom engleskom leakovanje) naših podataka od kog ni dvostepena verifikacija neće moći da nas zaštiti.
Na kraju, možda najbolje što se desilo jeste činjenica da je ovaj događaj uticao na ozbiljnije promišljanje nekoliko pitanja: (1) u kojoj meri društvene mreže kontrolišu naše živote, (2) kako bi izgledao naš život bez njih i (3) da li je vreme za nastanak novih, drugačijih društvenih mreža koje će nam više koristiti, a manje upravljati nama?

Još samo da ostanemo dosledni u promišljanju ovih pitanja i da smislimo neke stvarne odgovore, dok opet, anestezirani, ne padnemo pod ruke beskonačnog skrola na Instagramu.

P.S: Neposredno pred pad Instagrama, Fejsbuka i Vacapa, bivša statističarka za podatke u Fejsbuku, uzbunjivačica Franses Haugen svedočila je pred američkim Kongresom i iznela mnogobrojne optužbe na račun kompanije. Haugen je navela da je kompanija u svom radu prioritizovala profit u odnosu na bezbednost korisnika, da nije bila iskrena u borbi protiv mržnje i širenja lažnih informacija i da nije radila u dovoljnoj meri na suzbijanju „zapaljivih sadržaja“ (sadržaja koji izazivaju bes, agresiju ili mržnju) kojih su bili svesni, kao i da Fejsbuk prikriva sopstvena istraživanja koja ukazuju na negativne efekte Fejsbuka i Instagrama na mentalno zdravlje mladih, a posebno dece. Haugen ističe da dokle god Fejsbuk „radi u senci, netransparentno, krijući podatke od javnosti”, situacija neće biti promenjena, a Fejsbuk neće biti odgovoran za svoje postupke. Cukerberg i Fejsbuk su demantovali sve optužbe, a nakon što je otkriven identitet uzbunjivačice u nedelju, Fejsbuk, Vacap i Instagram, pali su.

Članak Skrinšot: Veliki pad se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Polje informisanosti i edukacije prebacilo se na onlajn prostor. Pregršt raznih opcija, informacija i sadržaja doveli su do toga da se mladi sve više uzdaju u internet pretraživače. Na internetu pronalazimo recept za tortu i lek za svaku boljku, ali i način za rešavanje komplikovane jednačine ili instalaciju nekog programa. A, da li ste se zapitali koliko su te informacije zaista proverene i pouzdane?

Sećate li se informacije da broj na poleđini biometrijske lične karte pokazuje koliko osoba u našoj zemlji liči na nas? Zapravo, ova informacije je netačna, taj broj predstavlja kompozitnu kontrolnu cifru koja o vlasniku lične karte ne otkriva ništa. Ovo je još jedna u nizu netačnih informacija koja kruži internetom. Kakva je situacija sa učenjem na onlajn platformama?

Edukacija posredstvom društvenih mreža postala je novi način obrazovanja, o čemu nam svedoči i onlajn nastava koja se već godinu dana odvija putem interneta. Iako je kod nas ovaj vid obrazovanja nešto još uvek novo, svi smo se vremenom prilagodili. Sediš u svojoj sobi, u pidžami i uz kafu pratiš predavanje – ima li šta lepše? Konačno možeš da odgovoriš roditeljima na ono čuveno pitanje: „Gledaš li ti tamo nešto pametno?“

Iako se trenutno formalno obrazovanje odvija podsredstvom internet platformi, neformalno internet obrazovanje je ono što već godinama pronalazmo na mrežama. Od učenja jezika, interpretacija romana, pa sve do časova pevanja i crtanja na YouTube-u. Ono što je svakako prednost, to je da nas od svega toga deli samo jedan čuveni klik – i sve je potpuno besplatno.

Izvor: Reddit

Ljudi koji se bave internet edukacijom saglasni su oko toga da je reč o dobroj stvari koja ima brojne prednosti.

Jelena Bratić, profesorka srpskog jezika i književnosti, pre deset godina počela je da piše blog sa tekstovima o gramatici, pravopisu, književnosti. Kada je shvatila da mlađa generacija provodi dosta vremena na Instagramu, prilagodila je svoj sadržaj tome i na interesantan način vodi stranicu Kako Jeca kaže:

„Ta odluka se pokazala kao jako dobra, što se, između ostalog, videlo i po tome što su im gramatika i pravopis postali očigledno interesantniji (pa su i manje grešili na pismenim zadacima kasnije). Sa druge strane, moram da kažem da su mi, što se tiče Instagrama, đaci u početku mnogo pomagali savetima i sugestijama, tako da je to zajednički uspeh svih nas“. Ona, pored toga, radi i u srednjoj školi, te na taj način može da prati napredak i uticaj ovog vida edukacije na mlade.

Društvene mreže su, pored edukacije, i kanal za inspirisanje ljudi za Aleksandra Gašića, koji se specijalizovao za Excel:

„Internet nam omogućava da dođemo do velike publike, a da fizički ne moramo biti prisutni. Iz moje perspektive, Microsoft Excel je alat koji svakodnevno koristim, a istovremeno i želim da delim svoje znanje”. Stoga su se društvene mreže pojavile kao način da se svako novo saznanje podeli sa ostatkom pratilaca, kako bi i oni bili informisani o toj temi.

Tastatura i internet dostupni su skoro svima – da li je to prednost ili mana?

Na internetu ste, za razliku od škole, u prilici da sami birate kada i u kom vremenskom periodu ćete učiti. Sami odlučujete koga ćete pratiti/slušati. Edukacija je manje formalna, pa je moguće i da se osoba odvaži da pita ono što ne bi razumela u formalnom obrazovanju. Čini se i da je sadržaj konkretniji i interesantniji, te još više podstiče na dodatno učenje. Takođe, svima se barem jednom na feed-u pojavila neka edukativna stranica ili video, pa i da nismo ciljano želeli da učimo nove stvari, možda nas je na taj način zainteresovala da barem dodatno istražujemo. Ono što je nesumnjivo velika prednost je uglavnom besplatan sadržaj.

Naravno, kada govorimo o prednostima, uz to svakako idu i mane intereneta na koje su nam ukazali naši sagovornici. Najveći problem koji su istakli je to što svako može da kreira sadržaj, iako nema dovoljno znanja iz te oblasti. Stoga je najbitnije da budemo obazrivi.

Izvor: Glasbergen

Jelenu, kao i njene kolege, najviše brine upravo to što danas svako može da stvara neki sadržaj i postavlja bilo šta jer su, kako kaže, tastatura i internet dostupni skoro svima.

„Onda nastaju tekstovi ili objave sumnjive sadržine i kvaliteta, pa se stvara zbrka od lažnih i netačnih informacija koje nedovoljno obrazovani čitaoci mogu da prihvate kao apsolutno tačne i istinite.“

Prisetimo se one čuvene vesti da svaka osoba godišnje pojede, u proseku, oko osam paukova dok spava. Ovu vest preneli su brojni mediji i Instagram stranice, a vest je, zapravo, lažna. Nismo se ni potrudili da je proverimo, a već smo počeli da računamo koliko smo paukova pojeli za života. Da li, nakon ovakvih stvari, možemo zdravo za gotovo da poverujemo svemu što nam se plasira, pa i edukativnom sadržaju?

Jelena je istakla neke od podataka koji su za ovu temu izuzetno važni: „Srbija, prema podacima iz 2019. godine, ima 6,95 miliona stanovnika, od kojih 6,57 miliona ljudi koristi internet. Uz ovo, treba napomenuti i da više od 850 000 ljudi nema završenu ni osnovnu školu, dok je oko 670 000 završilo svega nekoliko razreda osnovne škole. A internet je dostupan svima i svako voli da iznese svoje mišljenje. Zbog toga mislim da je kritički pristup sadržajima koji se nude na društvenim mrežama glavna kompetencija koju svi treba da razvijamo“, zaključuje Jelena.

YouTube, Tik – Tok, Instagram story – nov i primamljiv način edukacije

Kreiranje sadržaja za društvene mreže je još jedna od razlika u odnosu na formalnu nastavu koja se odvija uživo. Ljudi koji proizvode edukativni sadržaj moraju naći primamljiv način da mladima približe znanje. Posebno jer se na internetu jako brzo smenjuju stvari, nastaju novi formati i društvene mreže, a publika postaje zahtevnija.

Stefan Spalević – Spale je kroz pesmu, na neobičan način, objasnio rešavanje kompleksnih matematičkih zadataka, a njegov video sadržaj je postao viralan. On je pronašao pristup da suvoparnu teoriju približi mlađoj generaciji, a govori nam kako priprema sadržaj:

„Moram da vodim računa da je tehnički sve sređeno, baterije moraju biti pune, moram da pazim da svi kablovi budu priključeni… Nakon snimljenih materijala, dolazi postavljanje na online platformu (što je, u mom slučaju, YouTube) ili, pre toga, montaža u programu. Vodim računa o rasporedu snimaka i tako nekim tehnikalijama koje ne postoje kada je nastava uživo”.

Prednost plasiranja sadražaja na YouTube platformi je to što korisnici mogu da ocenjuju rad, sve je javno, te je otvoreno i za kritike – kako od učenika, tako i od ljudi specijalizovanih za pojedine oblasti. YouTube ima svoje razvijene algoritme koji omogućavaju da sadržaj dopre do što veće publike, prateći naša interesovanja.

Izvor: Meme Generator

O prednostima trenutno najpopularnije mreže – Instagrama, govori nam Kristina Pljevaljčić koja vodi stranicu Učimo španski: „Instagram je pogodan zato što ima veliki broj korisnika, i to uglavnom mlađe populacije, koji su moja ciljna grupa. Slika, tekst ili video – mogućnosti su razne, treba samo biti kreativan. Takođe, Instagram ima i opciju story gde lakše možemo da se povežemo sa svojim pratiocima“.

I pored toga što svaka platforma nudi drugačiji pristup i različitu publiku, bitno je znati koji sadržaj se plasira na kojoj mreži jer je pažnja ljudi u online svetu kraća. Budimo iskreni, ako nas u prvi mah ne zaintrigira sadržaj, nastavićemo da skrolujemo i tražimo nešto interesantnije, čak i kada je edukacija u pitanju.

„Prvih par sekundi je uvek ključno, ali to ne znači da taj naslov treba biti bombastičan sa delovima „Šokantno“, „Nećete verovati“, već treba da bude jednostavan, intuitivan i da zainteresuje pratioca da dublje istraži temu”, govori nam Aleksandar.

Svaka mreža ima svoju svrhu: „U domenu Excela ne mogu očekivati da će neko sesti i gledati tutorijal od 15 minuta na Instagramu kako nešto uraditi, ali uz Youtube – hoće. Dakle, treba prilagoditi sadržaj platformi i imati u vidu ponašanje ljudi kako bismo znali gde se vrši pretraga sadržaja koji promovišemo“, objašnjava Aleksandar. Zato je, kako za korisnike, tako i za kreatore, potrebno pronaći mesto na kojem se mogu edukovati.

Autor: Glasbergen

Na primer, Tik – Tok je mreža koja je i te kako popularna među mlađom publikom, pretežno služi za pričanje zanimljivih priča i ples uz polularne pesme. Međutim, tamo često možete pronaći zanimljive edukativne kratke video snimke. Iako su u formatu od 60 sekundi, razuveriće vas da, za samo minut, ne možete saznati brojne stvari.

Jedan od popularnijih profila na ovoj društvenoj mreži vodi Aleksandra Dragović koja kroz svoje snimke govori o astrofizici, a jedan od razloga zbog kojih je počela da se bavi snimanjem edukativnog sadržaja jesu neistinite informacije na koje je nailazila na internetu: „Teorije zavere nastaju iz neznanja, tako da ja na njih odgovaram tako što pokušam da objasnim sve zablude koje dovode do teorija zavere. Za sve to uglavnom postoje baš banalna objašnjenja, samo ljudi ne razmišljaju.”

Da li je edukacija na društvenim mrežama novi vid obrazovanja za generacije odrasle u digitalnom okruženju?

U onosu na obrazovanje sa početka XXI veka, kada se učilo samo uz pomoć knjiga i rečnika, danas postoji mnogo brži i interesantniji način, a to je upravo onlajn obrazovanje na društvenim mrežama. Učionica postaje naša soba, terasa, park, a učenje sve zanimljivije uz pomoć raznih vizuala, ilustracija, pa čak i pesama.

Da je škola, kao institucija, poslednjih godina promenila opseg i način svog delovanja, objašnjava nam profesorka Jelena Bratić:

„Škola nije više samo određeni fizički prostor na koji smo navikli – zgrada, učionica, sala, već se preselila na televizijski program, internet i razne druge platforme za komunikaciju. Mislim da će promene koje su nastale ovom prilikom svakako uticati na dalji razvoj obrazovanja i da više ništa neće biti isto“.

Autor: Dave Blazek

Ova razlika je primetna u svim oblastima. Na primer, uz pomoć interneta, jezik možemo učiti od izvornih govornika, čitati novine i knjige na stranom jeziku… O pravopisu možemo učiti dok prelistavamo Instagram, a možda i uz YouTube časove konačno naučimo da sviramo gitaru. Zapravo, sve zavisi od naših interesovanja.

Stefan Spalević ovaj način učenja naziva revolucijom. Međutim, ističe da ipak treba da bude u kombinaciji sa nastavom uživo: „Studenti i učenici se moraju socijalizovati i to je mnogo lakše postići tako što se druže pre i posle predavanja”.

Još uvek je rano govoriti da li će se u narednom periodu formalno obrazovanje prebaciti u onlajn učionice, međutim, neformalno će se sigurno razvijati na mrežama. Prema rečima naših sagovornika, mladi su veoma zadovoljni ovim vidom obrazovanja. Postoji taj momenat zajedničkog učestvovanja u stvaranju novih znanja, a uz sve to, tu su i povratne informacije, kritike i sugestije, što dodatno pospešuje kvalitet. Dok gledaš neki video ili story, ti zapravo učiš, što svima stvara dodatnu satisfakciju. To je ono dobro što nam je internet revolucija donela.

Naslovna fotografija: Baloo cartoons

Članak Edukacija na internetu – novi vid transformacije obrazovanja? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Najavljuju novo zatvaranje!
Ostanite kod kuće! Budite odgovorni!
Možda si preležao koronu, ali jesi li si proverio da li imaš antitela?
Ma, samo sačekajte da se se pandemija završi, pa ćemo opet moći da putujemo, sve će biti kao pre!

Zbog velikog broja izraza, uprava Oxford University Press-a po prvi put nije mogla da izdvoji samo jednu reč kojom bi opisala duh godine za nama, a možda je i bolje što nije. Sada, godinu dana kasnije, možda nam manje bruji u ušima i manje obraćamo pažnju kada čujemo sve ove izraze, jer smo se na njih navikli, ali je najbolje čemu možemo da se nadamo da najupotrebljenije reči ove godine budu – vakcina ili antitela, ili možda neka nova reč kojom ćemo proglasiti kraj pandemije.

Ipak, u moru svih navedenih reči i izraza koje smo čuli nebrojeno puta u 2020. godini, ipak postoji jedna reč koja se nameće, i koja delimično jeste obeležila prošlu godinu, a to je izolacija.

Nova globalna kultura – kultura izolacije

Kultura izolacije nije nešto sa čime smo se prvi put susreli pod uticajem pandemije, ona se već godinama razvija pred našim očima i svoje uporište nema toliko u epidemiološkim okolnostima, koliko u razvoju savremenog stila života. Do pre sto godina skoro niko nije živeo sam, a danas je sve veći broj ljudi koji dane provode sami, radeći od kuće i živeći sami. Kultura izolacije je proizvod svetskih ekonomskih tendencija, proizvod razvoja kapitalizma koji je uslovljen tehnološkim napretkom. U poslednjih nekoliko decenija postala je posebno izražena, a najbolje je utemeljuje upravo industrija zabave uz podršku društvenih mreža.

Prosečan savremeni čovek (takozvanog zapadnog sveta) većinu svog budnog vremena više ne provodi u takozvanoj „stvarnoj“ realnosti među ljudima. Njegova svakodnevna komunikacija i socijalizacija prebačena je u prostor virtuelne stvarnosti – na društvene mreže, na sajtove, onlajn platforme, u različite savremene uređaje, od telefona do sata. U virtuelnoj stvarnosti savremeni čovek mnogo toga dobija – ceo svet mu je, popularno rečeno „na dlanu“ ili, možda preciznije, „na klik“. Sve informacije koje su mu potrebne dostupne su onlajn. To je prostor za igru, učenje, zabavu, istraživanje, ukratko – življenje. I to besplatan! Može li bolje?

Pa, ipak, u svetu u kome ništa nije besplatno, nameće se pitanje: ukoliko savremeni čovek toliko toga besplatno dobija u virtuelnom prostoru, šta je to što za uzvrat gubi? I koliko mu vremena treba da prepozna da, iako je to prostor integracije, u suštini, svakodnevno, ukoliko mu ne pristupimo kritički, on takođe postaje prostor najveće ljudske izolacije?

Nema besplatnog ručka (za korisnike digitalnog sveta)

„Legenda o izreci „nema besplatnog ručka“ navodno je nastala u vreme zlatne groznice na američkom Zapadu, koji se ponekad zove i „divlji zapad“. Kopači zlata su slobodno vreme provodili po improvizovanim kafanama i salunima. Kada bi se napili, često su izbijale tuče, koje su dovodile do ruiniranja lokala. Jedan vlasnik takvog lokala se navodno setio da svima koji naruče više od dva pića dâ i ručak. To je bila prevencija protiv brzog pijanstva. Tako je izgledalo da je ručak besplatan. On, naravno, to nije bio, jer je vlasnik lokala naizgled besplatne ručkove finansirao višom cenom pića. Kada su to otkrili, posetioci tog lokala su skovali izraz „nema besplatnog ručka“.” (Iz knjige Miroslava Prokopijevića Sloboda izbora)

Kao što za radnike iz legende ručak nije bio besplatan, tako i korisnici različitih pogodnosti i servisa na internetu, posebno društvenih mreža, ne koriste ih baš besplatno – iako nisu uložili direktno novac u njihovo korišćenje.

Iako ne plaćaju, na primer, mesečnu pretplatu, korisnici plaćuju provođenje vremena u virtuelnom prostoru davanjem ličnih informacija (dobrovoljno, ali nesvesno), ili tako što učestvuju u neplaćenom radu.

Na primer, da li ste znali da svakodnevnim korišćenjem emodžija doprinosite razvoju mašinskog učenja, tačnije posebnog polja koji se bavi razvojem emocionalne inteligencije kod mašina? Da li znate na koje načine Gugl monetizuje, deli i eksploatiše vaše podatke? Da Instagram, (tačnije Fejsbuk) koristi vaše biometrijske podatke bez vašeg znanja?

Dakle, svaki put kada pošaljete poruku na Vacapu, reagujete na status na Fejsbuku, tražite poklon za rođendan prijatelja na Guglu, pa čak i razgovarate o kupovini poklona, otključavate telefon otiskom prsta, ili fotkate selfi za stori na Instagramu, vi ostavljate svoje lične podatke i pružate brojne korisne informacije tehnološkim gigantima koji na osnovu njih dalje razvijaju svoje biznise, kao i nove tehnologije. Zbog čega je to problematično i kakve veze ima sa izolacijom?

Život po pravilima kalifornijske ideologije

Upravo u ovim, savremenim okolnostima, industrija zabave pronašla je razne načine da nas animira dok smo sami, izolovani, ali i da nas podstakne da se manje osetimo sami (i time više navikavamo na samoću). Prelepe ljudske tvorevine, kao što su filmovi, serije i različiti vidovi onaljn zabave, postali su rešetke za koje smo sami zalepili svoje ruke – jer niko nas ne tera da celodnevno bindžujemo serije ili skrolujemo na Instagramu, zar ne? Pa, ipak, pomalo je čudno što svi vidovi savremene zabave akcenat stavljaju na umrežavanje, a sa druge strane su se iz bioskopskih sala i velikih prostorija preselili na nove platforme i društvene mreže. Osim toga, industrija zabave se od prostora za socijalizaciju pretvorila u prostor koji savremenog čoveka čini usamljenijim nego ikada. Ma koliko puta vam lajkovali sliku, plejlistu na Spotifaju ili komentar o novoj seriji, činjenica je da iza ekrana u toj interakciji ostajete sami. Umreženi, ali usamljeni? Zasigurno otuđeni, ali dovoljno hipnotisani zabavom da to i ne primetite. Ili da vam barem ne smeta toliko.

Brojna naučna istraživanja, čak, pokazala su da su ljudi koji bindžuju serije često usamljeni ili depresivni. Jedno od njih, istraživanje koje je sproveo Univerzitet u Teksasu, upozorava na adiktivnost bindžovanja, kao i na zdravstvene posledice koje su podjednako alarmantne kao posledice koje nastaju kao rezultat fizičkih oboljenja. Depresija, usamljenost i nedostatak samokontrole se takođe mogu razviti kao posledica ne samo bindžovanja, već i alkoholizma i prekomerne upotrebe društvenih mreža. Možda nije loše da se zapitamo zbog čega toliko vremena dnevno provodimo na društvenim mrežama ili Netflixu? Da li je to navika koja vam je nametnuta zarad nečijih finansijskih interesa? Da li nas taj način provođenja vremena ispunjava? Da li je potrebno da preispitamo svoje digitalne navike? Da li one proširuju naše poglede na svet, ili ih, ipak, namerno sužavaju?

Nametanje ovakvog neumerenog ponašanja takođe ima i svoju pozadinu, a nju predstavlja kalifornijska ideologija – vrsta konkretne političke ideje koja se iskazuje u svojoj nevidljivoj kulturnoj hegemoniji, ili jednostavnije rečeno – dominaciji nad našim stilom života. Kalifornijska ideologija nastala je u Silicijumskoj dolini i predstavlja veru u emancipatorski potencijal novih informacionih tehnologija – tako su je 1996. godine opisali teoretičari medija Ričard Barbruk i Endi Kameron. Oni su dodali da je ona nastala kao miks životnih filozofija hipika i japija i da predstavlja veru u život u digitalnoj utopiji u kojoj će svi biti hip i bogati. Kalifornijska ideologija je za jako kratko vreme postala popularna među mladima, programerima, aktivistima, akademicima, ali i oportunističkim političarima i iskusnim biznismenima. Ubrzo, nova optimistična ideja sveta donela je, osim pozitivnog, i mnogo toga negativnog, a Barbruk i Kameron posebno ističu kao najveći problem činjenicu da je to ideologija koja veoma lako usvaja nasleđe robovlasničkih odnosa i koja, pre svega, doprinosi razvoju siromaštva i uništavanja prirodnih resursa.

Pojedini mediji analizirali su načine na koje tehnologija transformiše naša osećanja, navike i kulturu i ukazali na koje načine Silicijumska dolina zapravo neguje dosadu, usamljenost i sujetu. Ipak, s ozbirom na to da smo toliko srasli sa globalnom Silicijumskom kulturom, teško je kritički pristupiti sopstvenoj svakodnevici, pa nam čak i naučna istraživanja koja ukazuju na probleme savremenog života, nametanje i eksploataciju naših navika i objašnjavaju tehnološke uzroke mentalnih oboljenja, više deluju kao teorija zavere nego kao istina. A istinu je sve teže pronaći onlajn, među diskursima koje kroje Gugl, Fejsbuk i druge globalne kompanije i njihovi interesi.

Na korak do distopije

Proricanje distopijske budućnosti osnovni je motiv brojnih dela pop kulture, od književnosti do filma. I dok stvarnost nekada više liči na određene distopijske priče od drugih (na primer, požari u Kaliforniji izrazito su ličili na kadrove iz filma Blade Runner 2049, ali zato još uvek nemamo leteća kola kao u Metropolisu, mada ona malo liče na avione), u igri predviđanja budućnosti, apsolutnu pobedu odneo je Haksli, koji je smatrao da će ljudi u budućnosti biti kontrolisani putem zadovoljstva. Ljudolika bića koja žive u Hakslijevim sterilnim gradovima nestvarno liče na ljude savremenog sveta. U pozadini svakog njihovog zadovoljstva koji je donela lažna, tehnologijom uslovljena emancipacija, kriju se nevidljiva manipulacija, kontrola i uslovljavanje, a ne strah koji je Orvel opisao isnpirisan funkcionisanjem nacističkog režima. Ipak, posledica i ove kontrole uslovljene zadovoljstvom, ponovo je strah. Ali, to je potpuno drugačija vrsta straha – neopipljivi, konstantan strah da će nam se nešto desiti, strah koji predstavlja jednu posebnu vrstu ljudske usamljenosti – anksioznost.

Anksioznost se u savremenom trenutku pojavljuje kao društveni fenomen, posledica otuđenja čoveka od društva i od samog sebe. Ona je posledica te samoizolacije koju čoveku svakodnevno nameće savremena, tehnokapitalistička kultura zabave u kojoj živimo. U toj stvarnosti, čovek nije (kako je Marks rekao) otuđen od sredstava proizvodnje, već dolazimo do najgoreg distopijskog scenarija – čoveka koji je otuđen od samog sebe, koji je sve, samo ne slobodan, čija je svakodnevica, od posla do razonode, apsolutno uslovljena savremenim tehnologijama, čoveka koji se boji da bude sam, čiju produženu ruku predstavlja svetleći ekran. Možda je reći ovako nešto hiperbolisanje, ali ukoliko stavimo prst na čelo – da li je? Na koje načine provodite slobodno vreme u toku dana? Da li je vaš dan podređen notifikacijama, virtuelnoj predstavi sebe i celodnevnom gledanju u ekran? I u kakav vas to odnos stavlja sa drugim ljudima (i kome taj odnos koristi)?

Odsustvo ljudi kao preduslov odsustva kritičkog mišljenja

Ako možemo da kažemo da čovek kada postane deo mase, usvaja i mišljenja mase i postaje individua koja nema svoje mišljenje i ne radi na razvoju kritičkog mišljenja, isto tako možemo reći da čovek koji je izolovan, sam, je u podjednakoj opasnosti da bude lišen kritičkog mišljenja, izopšten iz bilo kakvog stvarnog života. Kako možemo znati kako izgleda život oko nas, ako ga sami nismo pogledali? Kako znamo koji su problemi ljudi oko nas, ako ih nismo videli ili pitali? Čovek koji nije u dodiru sa društvom, ne može ni da ga menja, jer nema priliku ni svojim očima da ga vidi.

Internet nam je doneo brojne interpretacije stvarnosti, ali čini se da su njegovi korisnici pri samom nastanku ove svetske mreže sa mnogo većom rezervom uzimali informacije koje su im na njoj dostupne nego mi danas. Danas, ukoliko vam nešto fali – pitaćete internet. Ukoliko ne znate kako da dođete do željene lokacije – tu je internet. Niste sigurni gde da jedete – pogledaćete na internetu. Internet je postao odgovor na svako pitanje, u tolikoj meri da savremeni čovek bez interneta svoj život teško i da može da zamisli. A da li bi mu možda bilo bolje bez interneta? Ukoliko ukucate ovo pitanje na Guglu, ovo je jedan od prvih odgovora na koji ćete naići:

Odgovor nam (očekivano) nudi firma koja se bavi softverskim inženjerstvom (hej, kalifornijska ideologijo!). Dakle, internet je predstavljen kao beskonačna riznica znanja, postao je i beskonačan prostor za širenje jednog viđenja sveta, sveta u kome aktivno učestvujemo, a da nas pritom niko nikada nije ni pitao da li i koliko to želimo.

Ukoliko svet posmatramo kroz ekran, društvene mreže i serije, gde nam je prikazano jedno, konstruisano viđenje stvarnosti, da li razvijamo kritičko mišljenje prema stvarnom svetu? Da li stvarno imamo uvid u izgled sveta oko nas, u procese koji se u njemu dešavaju i da li znamo kako neko pored nas živi? Sa kim možemo da uporedimo kako mi živimo? Da li uviđamo probleme koji su oko nas svakodnevno – siromaštvo, korupciju, ekološke katastrofe? Da li vidimo zajednicu čiji smo deo i da li zaista tako želimo da živimo – posmatrajući svet kroz okvir koji nam je neko servirao?

Od virtuelnog do stvarnog – u kom svetu zapravo živimo?

Možda ćemo u budućnosti provoditi više vremena živeći u virtuelnoj stvarnosti, nego u stvarnom svetu, naslov je teksta novinarke Beke Kedi o virtuelnoj realnosti iz 2019. godine.

Iako u tekstu piše o stvarima koje se predviđaju u narednih dvadesetak godina, ove godine, iskaz Beke o tome da ćemo provoditi više vremena u virtuelnom nego u stvarnom svetu, posle uticaja pandemije na naše živote deluje izrazito savremeno. U izolaciji, ljudi su se okrenuli svojim omiljenim prozorima u svet, uređajima koji nam omogućavaju da budemo uključeni u savremen svet. U ovim uređajima postoje čitavi svetovi čiji smo i mi aktivni članovi, a najvažnije mesto okupljanja prestavljaju društvene mreže – naš omiljeni, savremeni prostor za socijalizaciju.

Čak i pre ove, nametnute izolacije, savremene tehnologije dovele su do toga da se ljudi, društveno se umrežavajući i uživajući u proizvodima industrije zabave, zapravo izoluju. Više nemamo toliko vremena za druženje uživo, ali možemo da se dopisujemo ili igramo društvene igre onlajn po celu noć. Mrzi nas da idemo u pozorište ili bioskop, ali provešćemo noć ispred Netfliksa. Veliki broj onoga što nas svakodnevno usrećuje, svaka nova forma zabave i druženja, obitava na internetu, pa zašto ne bismo onda i mi?

Nije nepoznato da naučnici rade na razvoju ne samo veštačke inteligencije, emotivne inteligencije, već i platformi na koje ćemo moći da aploudujemo sebe. Ipak, postavlja se pitanje, da li će razvoj AI tehnologija više pomoći ili odmoći čovečanstvu? Da li je razvoj svake tehnologije zapravo korak ka boljitku ili ka agresivnijoj dominaciji nad životima miliona ljudi? I konačno, pitanje koje se tiče svih nas – ukoliko je aploudovan na platformu, da li čovek onda prestaje da bude čovek (ali to je možda pitanje za neki drugi tekst)?

Umesto zaključka – povod za razmišljanje

Uprkos upozoravanjima naučne fantastike, čini se da nam život uslovljen brzim razvojem tehnologije još uvek nije uništio čovečanstvo. Društvene mreže kao što je Tviter postali su (u pojedinim slučajevima) prostori oslobađanja slobode, a ne smemo zaboraviti da upravo te slobode veliki broj ljudi na svetu još uvek nema, jer internet nije dostupan celom svetu i da ih, pre svega, ne vidimo svi isto (jer svako živi unutar svog mehura, zaboravljajući da postoji svet koji je stran i nepoznat). Takođe, važno je da uprkos brojnim prednostima savremenih tehnologija, ne zaboravimo da sve tehnologije i platforme na koje se svakodnevno oslanjamo i od kojih sad već i zavisimo, nisu baš humanitarne tvorevine, već predstavljaju deo najbrže rastuće globalne industrije. One su skup poslovnih, a ponekad i političkih interesa i stvorene su pre svega radi zarade.

Zbog toga je važno da sa malo više kritičkog mišljenja pristupamo novim tehnologijama i da češće preispitujemo načine na koje one menjaju naše živote. Da se ponekad otrgnemo od savremenih trendova i posmatramo život svojim očima, a ne kroz ekran ili objektiv telefona. Jer takav, ograničen pogled na svet, doveo je do veće galame, ali do smanjenog aktivizma. Do rasta kolektivne depresije i ravnodušnosti, a smanjenja optimizma. Do odustajanja i pomirenosti sa svim društvenim problemima i političkim tendencijama koji nas okružuju, a ne do preduzimanja inicijative i rasta želje za promenom. Pa bi zato možda bilo bolje da ih ponekada, makar s vremena na vreme, preispitamo i da na svet koji nas okružuje bacimo pogled svojim očima, bez ikakvih heštegova ili filtera.

Naslovna fotografija:  Taja Spasskova

Članak Život u kulturi izolacije – kolika mu je cena? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

              Današnje norme ponašanja i načina izražavanja su neodređene. Teško je reći da li je nešto u skladu sa vrednostima, a još teže odrediti šta su vrednosti kojima treba da se teži. Moglo bi se reći da je sistem obrazovanja presudan za smer u kom će se razvijati grupa mladih. Osim toga, porodica i društvo utiču na razvoj i gradnju ličnosti. Mediji javnosti postavljaju novoutvrđene norme i tu su da ukažu koje su prave vrednosti. Ovde se postavlja pitanje koji od ovih činioca i u kojoj meri najviše doprinosi trenutnom oblikovanju društva?

Ulaskom u XXI vek  internet je postao deo naše svakodnevice. Njegova učestala upotreba jedan je od razloga zašto se mladi opredeljuju za virtuelni način komunikacije, čitanja, pisanja i gledanja različitih multimedijalnih sadržaja. Upravo je to jedan od glavnih uzroka zašto naše društvo, kultura, kao i komunikacija nazaduje umesto da napreduje. Mladi  sebe predstavljaju različitim društvenim filterima, na različitim društvenim mrežama. Gube osećaj za usmenu komunikaciju i valjanu socijalizaciju pa često možemo uočiti porast raznih psihičkih poremećaja kod mladih. Međutim, tehnologija koja nam pruža dostupnost informacija i sadržaja ne treba da bude razlog urušavanja vredosti generacija. Prednost “naše” generacije se ogleda u slobodi izbora, mišljenja, izražavanja. Svakom od nas je pružena mogućnost da izabere šta će u tom izobilju informacija pridobiti našu pažnju. Do problema dolazi kada se te mogućnosti ne iskroste na najbolji način. Tada internet postaje sredstvo za kreiranje lažne društvene stvarnosti, koja se kasnije prenosi na realan život u kome nam najvažnije vrednosti postaju novac, imidž na društvenim mrežama, skupocena garderoba, automobili, a sve manje obrazovanje, odgovornost, iskrenost, poštenje, tolerancija, ljubav.

Ako se osvrnemo na prethodnih dvadeset godina, možemo primetiti da je i naše društvo kao i država još uvek u tranziciji. Stoga se i društvene okolnosti nisu formirale baš najbolje pa su nam samim tim su i vrednosti pomalo urušene. Valjanom socijalizacijom i uz našu samosvest, mi treba da podstaknemo promene  i učinimo svoju generaciju prepoznatljivom. To možemo postići tako što ćemo jedni druge motivisati da radimo na sebi, da što manje vremena provodimo na društvenim mrežama, da online knjige zamenimo pravim, da više ćaskamo u prirodi, a manje na četu, da muziku slušamo na svirkama, a ne na YouTube-u, da se zaljubimo u real life-u a ne na Instagramu.

Stoga, izađimo iz virtuelnih okvira jer ono što se zove život se dešava izvan njih. Živite! Živite divnim životom koji je u vama.

Članak Vrednost(i) generacije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Fejsbuk je zauvek promenio način na koji se ljudi socijalizuju i komuniciraju, u korist onih kojima to slabije ide. Stidljiva internet komunikacija stavlja se u prvi plan, a u realnom životu je sve bolje da budemo čudni (engl. awkward) jer ćemo tako biti mnogo više kul na društvenim mrežama. Naravno, na ovu priču se primaju samo tinejdžeri i zaista socijalno neprilagođeni ljudi, ali deo te priče svi smo progutali, kao kafetin jutro posle izlaska, jer nas boli glava, a ta divna tableta će nam olakšati funkcionisanje.  

Osim što je uticao na globalizaciju, socijalno ponašanje ljudi širom sveta, Fejsbuk se nekoliko puta i diretno ogrešio o svoje korisnike, na primer kada je prodao poverljive informacije o svojim korisnicima. Ali svi ti novi, perfidni potezi koje Fejsbuk uvodi kako bi se očajnički uhvatio za svoje korisnike i još više upleo u njihove živote, postaju krajnje morbidni.

Ne znam koliko ste upućeni, ali ukoliko želite da obrišete profil na Fejsubuku, moraćete malo da se pomučite i odvojite vreme za tu aktivnost. Taman toliko da vam se ona smuči i da odustanete, jer bolje da vam ostane taj profil, nego da se mlatite sat vremena sa brisanjem istog. Ja sam tako „mlatila“ sa brisanjem profila (mada trenutno je olakšana ta opcija moram priznati) i došla do dela u podešavanjima gde se nalazi opcija za brisanje naloga.

MEĐUTIM.

Da biste došli do dela za brisanje akaunta, pre upućeni ste da pročitate deo gde možete da odredite ko će, ukoliko vi umrete, voditi vaš Fejsbuk profil! Čini se da se Cukerberg ovog puta direktno upleo u trku sa sci fi serijom „Black Mirror“, tačnije „veselom“ epizodom “San Junipero” ( kome je ta tema vesela, preporučujem psihologa) u kojoj glavne junakinje prelaze na „onaj svet“ nakon smrti, ali ne odlaze u stvarnu smrt, već u virtuelni prostor u kome mogu da žive zauvek. Upravo tu mogućnost Fejsbuk pokušava da ostvari, ali pošto još uvek nema takav program, osmišljena je opcija broj dva. Vaš Fejsbuk život, ukoliko vi umrete, može da nastavi osoba koju vi imenujete! Dovoljno je da pročitate kako izgleda taj deo na Fejsbuku, da shvatite koliko je cela priča morbidna.

Pre par godina na internetu burne reakcije javnosti izazvala je fotografija Cukerberga iza kog je stajao laptop sa trakom zalepljenom preko mikrofona i veb kamere, što ukazuje nepoverljivost osnivača Fejsbuka prema tehnologijama u čijem razvoju sam učestvuje. Baš me onda zanima da li je i sam izabrao svog posthumnog zastupnika na Fejsbuku.

Umesto zaključka: Nedavno sam pročitala knjigu „Vrli novi svet“, omiljeno delo medijskih teoretičara u kojoj paranoično traže paralele i poređenja sa budućim razvojem medija. Ovo delo Haksli je napisao 1931. godine, a knjiga je objavljena 1932. godine. Bavi se „civilizovanim“ svetom, sterilizacijom sveta pod uticajem tehnologije, dehumanizacijom, istorijskim revizionizmom, zatupljivanjem svetske populacije, ubijanjem ljudskog duha, vere, nauke, ljubavi i primarne ljudske grupe, porodice. Verujem da su slike iz te knjige delovale beskonačno jezivo i uterivale strah u kosti bilo kome ko bi je pročitao te 1932. godine. Iz moje perspektive, u 2019. godini ta knjiga nije delovala tako jezivo, čak više kao nešto što te malo prodrma da bolje pogledaš svet u kome živiš. Čudno je kako se svet lako, na gore, promeni za manje od 100 godina, ali pitanje je da li zaista želimo da ostvarujemo scene distopijskih romana i prema tim slikama odredimo svoju budućnost. Jer ako je to poenta, baš nam dobro ide. 

Članak Fejsbuk posle smrti: Budućnost koja obećava se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ko je Klara? I zašto je Klara baš Klara, a ne, recimo, Tara, Sara ili Mara?

Jelena Pantelić: Klara je ja. 🙂 Ali je ujedno i lik stvoren za pričaonicu na Krstarici. Videla sam to ime u nekoj seriji, ne sećam se koja je u pitanju, pa sam se setila toga kada je došao trenutak da ukucam svoj nick. Dopalo mi se.

Klara

U kakvoj su vezi ostali radovi sa Klarom koja se čini kao centralni deo tvoje ovogodišnje postavke na godišnjoj izložbi Fakulteta likovnih umetnosti? Reci nam nešto više i o njima.

Možemo taj rad posmatrati kao centralni, jer je od Klare sve počelo ove godine i dalje se razvijalo. Interesovalo me je kako se menja značenje pojma intime u svetu savremenih tehnologija i  do koje mere je naše pojavljivanje u virtuelnom prostoru performativnog karaktera. U kontekstu društvenih mreža svaka fotografija i svaka naša objava jesu predstavljanje publici. Cela postavka ove godine zamišljena je kao intimni prostor iz kog stvaram i to sve činim ne napuštajući ga.

 Čini mi se da se svaka žena danas ponekad oseća kao Klara. Da li je i to jedna od poruka?

Ne znam da li bih to nazvala porukom, ali verujem da je tako. To zavisi i od toga o kojoj društvenoj mreži govorimo. Mislim da svaka sa sobom nosi određena pravila ponašanja u skladu sa kojima se mi izražavamo, a čije granice stalno ispitujemo.

Krstarica je jedan od najpoznatijih web portala u regionu, nastao 26. marta 1999. godine. Pored mnogih edukativnih i zabavnih sadržaja portal sadrži i pričaonicu. Krstarica nije menjala svoju estetiku od nastanka; ne pruža mogućnost pravljenja ličnog profila i omogućuje brzu komunikaciju čiji podaci nestaju sa svakim logout-om. Broji oko 2 miliona korisnika mesečno.Tokom jula 2017. godine posećivala sam pričaonicu nekoliko puta dnevno svakog dana pod korisničkim imenom Klara. Zanimalo me je kako funkcioniše chat Krstarice danas, u drugoj deceniji 21. veka, kada vizuelni narativi zamenjuju verbalne. Prikupljala sam startove, prve rečenice kojima mi se obraćaju jer njihov sadržaj nije usmeravan sa moje strane, takav je zbog iskustva korišćenja pričaonice, ličnih pobuda, kao i prve asocijacije na „moje“ ime.

Hoće li Klara imati svoj nastavak? Da li će nastaviti svoj život negde drugde, u drugačijem obliku? Ide li na more?

Možda, nisam razmišljala o tome, ali nisam ni stavila tačku na taj rad. Klara je više tip za zimovanje.

Sećaš li se svojih radova na prvoj godišnjoj izložbi u kojoj si učestvovala? Kakav odnos sada imaš prema njima?

Veruj mi da ih se ne sećam, mislim da sam to potisnula (smeh).

Da li čekaš insipraciju ili se teraš na rad?

Ideja za rad uvek postoji, ali on nastaje tek kad odgovorim sebi na pitanje: A zašto je sad to o čemu razmišljaš bitno? Na rad se teram jedino kada vidim da sam se ulenjila.

Kojim si svojim radom najponosnija do sada?

Hm, video radom Postupak, jer mi je to prvi ozbiljniji projekat, a definitivno najdraži Voli me / Ne voli me.

A gde Jelena ide na more?

Jao, nadam se BILO GDE.

Koju muziku ćeš slušati ovog leta, a koje serije ćeš konačno odgledati?

Serije gledam svako veče to je moj klabing hahah. Što se muzike tiče, slušam kad naletim na nešto dobro, a Ta-Ra mi je već neko vreme favorit.

Fotografije: Emilija Pantelić 

Članak Klara ili kako funkcioniše Krstarica u 21. veku – Intervju sa Jelenom Pantelić se pojavljuje prvo na Oblakoder.