Dok će Mitsko Biće publici predstaviti novi audio-vizuelni koncertni doživljaj, zidovi „Cvijete“ oživeće kroz slikarke Jelene Ilić, Jovanove majke, čime će se po prvi put njihovi umetnički izrazi susresti u zajedničkom prostoru. Koncert se održava u okviru programa „ProCVJETAvanje“ osmišljenog kao nastavak borbe za održivost ULUS-a.

Pred koncert smo razgovarali sa Jelenom i Jovanom o ovom susretu, sećanjima koja ih vezuju za „Cvijetu Zuzorić“ i o tome šta publiku očekuje kada se 30. maja ovaj prostor ponovo otvori na jedan sasvim nov način.

Kako ste se osećali kada ste saznali da će koncert biti upravo u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, prostoru za koji ste vezani kao članica ULUS-a i u kojem ste izlagali?

Jelena Ilić: Mnogo sam radosna zbog toga. Obradovala sam se još kada mi je Jovan rekao da bi voleo da sviraju u „Cvijeti“. Radujem se koncertu i uzbuđena sam. Puno je raznih isprepletanosti i povezanosti, osim ove najveće naše – sin i majka. U „Cvijetu“ smo dolazili na izložbe šetajući Kalemegdanom porodično dok je Jovan bio mali, a kasnije i sa njegovim mlađim sestrama. Posebno se sećam velike izložbe Ilije Bosilja i Jovanove radosti.

Ljudi iz tog prostora ga znaju odmalena, neki su mu i predavali u Dizajnerskoj školi, prate i slušaju njegov bend. A sada je došlo do saradnje benda i udruženja. Iz tog ugla, zanimljivo je posmatrati kako se životni krugovi ukrštaju – ULUS i Mitsko Biće.

Koncert je i početak programa „ProCVJETAvanje“, osmišljenog kao nastavak borbe za održivost udruženja. Program je okrenut stvaranju nove publike, jačanju kapaciteta članstva i saradnji kroz multimedijalne sadržaje, a prvi takav događaj upravo je koncert Mitskog Bića.

Šta za vas predstavlja taj prostor, tada kada ste izlagali, a šta sada kada vaš sin svira sa bendom?

Jelena: Prostori ULUS-a su važni za mene kao slikarku. Učestvovala sam na mnogim grupnim izložbama u „Cvijeti“, a imala sam i samostalnu izložbu u galeriji. Sada, kroz ovaj koncert, prostor dobija potpuno novu dimenziju. Doživeću ga na drugačiji način.

Važno mi je da pomenem i da je u toku donatorska izložba „Nije meni ništa. Vidite kako se smejem“, organizovana kao znak solidarnosti sa zaposlenima u ULUS-u. Izložba traje od 27. do 30. maja u Galeriji ULUS, u Knez Mihailovoj 37, a nakon toga svi zajedno idemo na koncert Mitskog Bića u „Cvijetu“.

Da li osećate neku vrstu povratka ili zatvaranja kruga u ovom trenutku?

Jelena: Imam osećanje susreta. To podrazumeva i neku vrstu povratka i zatvaranja kruga, ali pre svega otvaranje nečeg novog. Spajanje majke i sina, prošlosti i sadašnjosti, ličnog i umetničkog, porodice kao ključnog uticaja na stvaralaštvo – sve to jeste prisutno u ovom događaju. Jovan, koji je kao mali trčao po „Cvijeti“, sada u saradnji sa ULUS-om pravi koncert, uz moje radove.

Svako od nas radi nešto svoje, ali istovremeno ceo život utičemo jedno na drugo, svesno i nesvesno. Oblikujemo se međusobno. Ovo što će se dogoditi 30. maja deluje kao susret svega što radimo, pravimo i živimo. Kao zajednički rad koji je nastao spontano, nezavisno, a ipak kao da je oduvek postojao zajedno. Samo je sada postao vidljiv. Imam osećanje najdublje povezanosti. Volim njegove pesme i muziku i osećam koliko se naši svetovi prožimaju.

Jovan: Nadam se da se krug ne zatvara, već da će se spirala tek pokrenuti.

Šta želite da publika „pročita“ ili oseti kroz ovaj događaj?

Jelena: Volela bih da publika prepozna taj naš spoj, taj zajednički rad. Da se osećanje koje svako od nas nosi u svom radu – Jovan u muzici, a ja u crtežima – prepozna i prenese dalje. Kao zagrljaj.

Moji radovi ovde dobijaju novi smisao. Pesme i muzika podržavaju crteže koji kroz projekciju na zidovima galerije postaju živi. Čini mi se da su ključne reči ovde prepoznavanje i podrška. Jedan rad podržava drugi, i u tom spoju postaju snažniji, vidljiviji i čujniji. Dobijaju novi život.

Jovan: Ja bih voleo da ljudi osete da smo potrebni jedni drugima. Moj najbolji drug Mladen otvoriće koncert. Sviraću sa prijateljima iz benda na stejdžu. Oko nas će biti publika, a iza njih mamine slike. To sve zvuči kao neki portal. Idemo zajedno u neke nove svetove.

Da li postoji nešto što niste nikada javno rekli jedno o drugome, a što biste sada voleli da podelite?

Jelena: Mislim da ovim zajedničkim javnim nastupom govorimo mnogo više nego što bi reči mogle.

Pesme i crteži tako dobro idu zajedno, kao neki najlepši spoj. Jedno drugo podržava i podiže. Sve postaje snažnije. Moji crteži su mali i intimni, a ovde su dobili novi život — veliki su, kreću se, lebde po zidovima galerije uz muziku koja im je bliska. Ovo je nekako najbolja izložba koju mogu da zamislim!

Koja je najranija uspomena koju imate vezanu za majčino stvaralaštvo?

Jovan: Mamin atelje. Imala je sobu u stanu koja je bila njen atelje. Kasnije je to postala moja prva soba.

Sećam se da je jednom uzela neku moju brojalicu, preslikala je nekom belom bojom i stavila u kutiju da napravi „objekat“, „rad“. Bio sam veoma ljut zbog toga. Ali evo, sad kaže da će mi kupiti drugu.

Da li umetnost pomaže da se bolje razumete kao majka i sin, ili ponekad dodatno komplikuje?

Jovan: Čini mi se da je ranije mogla da bude nešto što komplikuje. Te slike su umele da deluju nedostižno i nedodirljivo. Sada, kada smo oboje porasli, umetnost je postala teritorija komunikacije. Kroz nju razgovaramo o tome šta osećamo i mislimo o sebi i drugima. I naravno, ona je prostor za beskrajnu igru, bez nekog unapred zadatog cilja, osim same igre.

Kada je prvi put majčin pigment prokrvario kroz tamu Mitskog Bića? Kako ti je došla ideja da njene slike postanu meso i kost vizuelnog identiteta benda?

Jovan: Kada sam pisao scenarije za spotove singlova, pokušao sam da se potpuno prepustim intuiciji i nesvesnom. Asocijativno sam povezivao stvari koje su mi važne duhovno i psihološki. Tako su nastali ljudi iz izmišljenog Grada Svetog Poverenja, oboleli od Nepoverenja. Trenutak njihovog povratka poverenju i sigurnosti jeste trenutak kada se pojavljuju mamine slike. To jeste veoma lično, jer su njene slike predstavljale neku vrstu njene sigurnosti, koja se dalje širila na nas kao porodicu. Ali, istovremeno, veoma je cenim kao umetnicu. Mislim da je izuzetno talentovana i da duboko razume kreativni proces.

Na kraju, ostaje i jedno pitanje: šta ćemo čuti i videti kroz taj portal, na tom mestu gde ćemo biti fizički zajedno — sa Jelenom i Mitskim Bićem, ali i sa njihovim kreacijama koje će se prvi put susresti na ovaj način. Kao što Jelena kaže – Cvjeta proCVJETAva 30. maja.

Fotografije: Miloš Radovanović Migovac

Članak Mitsko Biće u Cvijeti Zuzorić: susret muzike, slike i porodične priče se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Krećemo se, jedni sa drugima, kroz prostore vidljivih ili imaginarnih ograničenja. Zajednica kao skupina pojedinaca kreće se u istom smeru, različito percipirajući stvarnost koja ih okružuje. Krećemo se kroz prostor koji je sagrađen da bude crkva, sudaramo se u međuprostorima i hodamo tamo gde nam je rečeno da nas nešto čeka. Tamo ćemo se približiti istini za koju verujemo da postoji. Kretanje se nastavlja i kada izađemo iz utvrđenja Bitef teatra, koja je naša sledeća lokacija?

Šta sve Kretanje za tebe može da znači?

Ja sam kretanje tretirala kroz formu. Tekst je originalno sačinjen od šest, a u predstavi od pet monologa koji problematizuju odsustvo kretanja. Svi oni se bave time da subjekti, odnosno objekti imaju neki problem koji ih blokira i koji ne mogu da prevaziđu, tj. traže rešenje. Meni je iz tog čitanja teksta bilo zanimljivo da ih smestimo u prostore koji bi nekako otelotvorili te problem, a da je  publika zapravu u konstantnom kretanju. Što znači da kretanje predstavlja rešenje. Na najširem mogućem nivou je izlazak iz komfor zone, pa se to onda prenosi na proces u kome glumci isto izlaze iz svoje zone komfora u kontaktu sa publikom, publika takođe, ulazeći u prostore o kojima ne zna ništa. Na nekom mikronivou, od monologa do monologa mogli bi sada da elaboriramo svaku tamu, svaki problem u kome se nalazi lik. Oni svi žele da krenu, da prevaziđu. Kada smo završili ovaj projekat, zezali smo se da ovde ne može da se završi i da će morati da se nastavi Kretanje 2, 3… Sva moguća kretanja.

Jelena Ilić u predstavi „Kretanje”

Krug Kretanja se okreće pet puta, šta je nit koja povezuje sve punktove?

To je veoma kompleksno pitanje, jer Dimitrije i ja imamo dva odgovora na njega. Njemu je, kao piscu teksta fokus bio strah, na primer. U šest monologa je šest različitih vrsta strahova koji su unutar sebe povezani sa neki bagovanjem. To znači da ja iako dođem to toga šta je rešenje mog problema, nekada postoji i pozicija zadovoljstva patnjom – neću da prevaziđem, jer mi je lepo. Tako da generalno bi to bili strahovi od prevazilaženja ili strahovi unutar tebe, koji te blokiraju. Moj fokus je bio na patnji, jer su mi ti monolozi toliko bili iskreni da su mi u tvojoj iskrenosti bili strašno duhoviti. Onda smo dramaturškinjaovog projekta Olga Dimitrijević i ja napravile sponu, guglale ono najopštije, popularnu psihologiju poput pet punktova za prevazilaženje problema, kako u pet koraka da prebolite to i to… I zapravo smo kroz tih pet punktova govorile glumcima gde pripadaju. Ti si stajudim tri – bes, ti si stadijum jedan – potiskivanje, itd… Toliko mi je sve to bilo romantično – svi pate, i prostori i ljudi. Kada bi dao glas prostorima svako bi ti dao sopstvenu tužnu priču i onda je to meni bilo dirljivo na nivou toga da mislim da danas nemamo vremena da patimo. To je ujedno i moja najintimnija konekcija sa tekstom. Uhvatim sebe kako me nešto muči, ali ja nemam vremena da se dve nedelje valjam po krevetu, nego ja gledam u kalendar i shvatam da ću moći da otpatim tek u maju, na primer. Ovo su pet monologa ekskluzivne patnje. Mislim da ljudi to jako retko rade, jako retko pate. Onda je i publika u ekskluzivnom položanju, jer zapravo jako retko slušamo jedni druge.

Proces van punktova u kojima se dešava predstava je upravo kretanje kroz prostorije Bitef teatra, šta se dešava u međuprostorima tokom istog?

Mi smo razmišljali kada smo pričali sa autorskim timom da dizajniramo i te prostore. Ja sam zapravo želela da se nikada ne razbija taj doživljaj i atmosfera scene, već da se trip povezuje od scene do scene. Test publika je onda rekla da im posle svakog punkta zaista treba predah, udar stvarnosti makar na 3 min, koliko traje pauza do sledećeg. Ja lično mislim da je 3 min nedovoljno, ali neko hoće da bude povezano, neko ne, to je opet individualno. Onda smo odlučili da ipak idemo na ogoljene prostore pozorišta, pošto je ono samo po sebi već egzotično, crkva, zanimljiva arhitektura. Zanimljviije je kao postupak da ih šamaraš, iluzija, pa stvarnost.

Ana Mandić u predstavi „Kretanje”

Gde i kako se rodila ideja o ovoj imerzivnoj predstavi?

Ovo je zapravo praizvedba teksta Dimitrija Kokanova, ujedno i njegov prvi tekst u pozorištu. Nas dvoje radimo već dugo zajedno, od moje prve profesionalne predstave i ovo je neka kruna moje i njegove saradnje. Ja sam pozvala njega da bude dramaturg i usput dolazim do priče kako se postavljaju mladi pisci u Srbiji, malo prostora, plaćanje, itd… Od starta, već 7 godina, pregovaram da se izvede njegov tekst i napokon sam uspela. To je sada grade bellezza, čovek ima sada pet premijera. Imerzivno je zapravo došlo iz dogovora sa Bitefom. Nas otprilike četiri reditelja, koji će sada da rade, usmereno je od strane Bitef uprave da treba da se referišemo na prethodni Bitef festival što je upravo ta imerzivnost. Meni je usledila ozbiljna edukacija, gomila literature u periodu od četiri meseca radi upoznavanja sa tim tipom teatra i vrstama imezivnog pozorišta, koji je u Evropi sada broj jedan. Postoji toliko mogućnosti i materijala, da sam nakon čitanja shvatila da je ovo idealno baš zbog forme koja je odvaja na pet delova i kod Dimitrijevog teksta.

Aleksandar Đinđić u predstavi „Kretanje”

Da li se nekada pitaš: „Šta bih ja to mogla da pružim svetu što on već nema, u polju umetnosti?”

Ne razmišljam o svetu, razmišljam o sebi. Mislim da je najveća smrt za svakog autora da skonta šta mu dobro ide i da krene to da štanca i da nikako ne smeš da dozvoliš sebi da uđeš u neku komfor zonu. Provališ recept i onda cepaš siguricu. Ja ne mogu rečima da prepričam koliko sam se bojala ovog projekta. U mojoj glavi je sve bilo nemoguće. Kako da organizujem pet grupa koje se kreću, glumce da ograničim na 15min? Imam spisak strahova u vezi sa  Kretanjem.

Koliko je vremenski ovaj projekat zahtevao kada je u pitanju priprema?

Pripreme su trajale jako dugo, ali probe su trajale mesec dana. Sa dramaturgom sam krenula da radim pre tačno 6 meseci. Imale smo paralelne projekte, jer moraš od nečega da živiš, ali smo imale dogovor da se jednom u nedelju dana nađemo i posvetimo tome ceo dan. Bilo je uzbudljivo i stresno, pronaći ključ, glumce i prostore… Ja sam prvi put radila sa Olgom Dimitrijević, a ona ima iskustva sa ovakvim predstavama, pa sam u ovom slučaju učila od starijeg i iskusnijeg. Bilo je veoma fluidno.

Glumica Milica Stefanović sa publikom

Gledajući sve procese, scena je svuda. Da li to znači i da je publika izvođačka ustvari?

Apsolutno. Nama glumci posle svakog izvođenja dođu i prepričavaju šta se dešavalo i tek tada ti vidiš koliko je važno kakva je publika. Njima pogotovo, jer u sat vremena dobiju pet dijametralno suprotnih grupa ljudi. Onda su i njih pet potpuno različiti, neko se naljuti zbog hladnoće publike, neko ih pusti… Generalno je cela fora u feedback-u. Kada smo se pripremali dogovor je bio da budu nežni, nikako nadmoćni u odnosu na publiku. Postoje predstave gde te traumiraju i urlaju na tebe i ako nemaš ekstremno dobar razlog, onda to nema poentu. Probali smo da ih opustimo i da se ostavi prostor da požele da učestvuju. Lako je biti nasilan.

Šta je najbitnije pri stvaranju i samoj organizaciji ovakvog projekta?

Sve, svaki segment. Ono što je Bitef omogućio kao broj jedan je činjenica da nemaju svoj ansambl, već da daju mogućnost reditelju da bira glumačku postavku. Mislim da je ova predstava ovakva zbog glumaca koji su fantastični sami po sebi, a jedan od razloga je spona koja se stvorila iz međusobne želje da radimo jedni sa drugima. Sa druge strane, svaki segment tehnike i člana autorskog tima je bitan… Jako složen mehannizam i svako je šraf istog.

Šta predstavlja šesta tačka kao krajnja lokacija?

Šesta tačka je nastala takođe kroz razgovor autoskog tima. Pitali smo se šta je esencija koju želimo na kraju da pružimo ljudima i onda je glumica Jelena Ilić rekla ključnu stvar, a to je da nam treba kolektivni izdah. Pumpaš se informacijama i emocijama, pa finalna tačka ne treba da bude nadogradnja sadržajem, nikakvi novi sadržaji… I onda sam razmišljala kako se materijalizuje kolektivni izdah, puštanje nečega, pa bi to bili predmeti… Šta leti? Baloni. I onda smo došli do leta balona koji svetle u mraku. Duhovito je i pomalo infatilno, jednostavno, svi se razigraju kroz tu tačku. Predaja personalizovanih balona.

Pavle Mensur u predstavi „Kretanje”

Šta će okupirati Jovanu Tomić nakon Kretanja?

Sada idem na zasluženu pauzu nakon tri velika sezonska projekta. Tokom leta i prethodne sezone je sve proteklo u pripremanju istih, dakle do septembra sam potpuno isključena. A u septembru ponovo tekst Dimitrija Kokanova, pozorište u Užicu sa naslovom „Boli kolo’’. Mi smo sada tandem.

Fotografije: Nenad Šugić

Članak Kretanje kroz Bitef teatar: Jovana Tomić se pojavljuje prvo na Oblakoder.