Kaži nam nešto o temi ovogodišnjeg festivala – Ekologije radničke klase?

Jelena Micić: Radnička klasa, odnosno slojevi društva sa najnižim primanjima, obično migranti i ugrožene socijalne grupe, su oni na čijim se radnim i životnim okolnostima najbolje ogledaju negativni efekti prelamanja ekologije i ekonomije. U zavisnosti od toga iz koje političke opcije dolaziš, jednima je važnija ekologija – nauštrb ekonomije, a drugima je važnija ekonomija – nauštrb ekologije. Nikako da postavimo pitanje kako su te dve stvari međusobno povezane i međuzavisne.

Jelena Micić / foto: Marisel Bongola

Na koji način smo povezani?

Na primer, ako imam dovoljno para da kupim organski proizvod, nažalost takođe pakovan u plastičnu ambalažu, pa bacim pakovanje u đubre – to ne znači da se isto to pakovanje neće naći na potpuno drugom delu zemaljske kugle ili, još gore, u okeanu, gde postaje hrana za morske životinje, koje zatim ponovo dolaze na trpezu. Plastika kruži, bilo da proizvode konzumira osoba sa jačim ili slabijim primanjima. Na kraju svi dobijemo nekvalitetnu hranu punu mikroplastike, nezavisno od toga ko je imao veću ili manju potrošnju.

U Smederevu postoje polja šljake koje železara izbacuje. Onda su Romi outsource-ovani da skupljaju ostatke industrijskog otpada, koji se potom preprodaju železari za pet dinara po kilu. Kompanije profitiraju na ljudima koji prevrću industrijski otpad, pritom uništavajući sopstveno zdravlje. Pogrešno je kada se napadaju ljudi koji nemaju para, jer kupuju uvezene ili jednokratne proizvode i jeftinu odeću. To je strukturalni problem, a mržnja usmerena potpuno pogrešno. Jednokratna plastika ili GMO je proizveden kako bi neko za minimalnu količinu para mogao da se prehrani. Treba kriviti multimilionske kompanije, a ne radnice i radnike, jer oni ispaštaju u jednakoj meri kao i životna okolina.

Šta misliš, kako se može uspostaviti komunikacija između bogatih i siromašnih?

Pitanje od milion dolara, kojih očigledno niko ne planira da uloži kako bismo dobili odgovor na ovo i slična pitanja. Tokom pandemije je delovalo da će trenutna empatija proizvesti trajniju formu solidarnosti između prekarizovanih i radnica/radnika. Niko nije želeo da radi u bolnicama, na kasama ili pak na održavanju čistoće u tom trenutku, ali ima onih koji su to morali. Čini mi se da bi jedna od mogućnosti mogla da budu građanska prava za sve, koja za sobom nose i ekonomsku sigurnost i pristup blagodetima socijalne države.

Da li je moguće probuditi empatiju kod ljudi koji se u nečemu ne prepoznaju?

Mislim da festival služi da pokaže iskustva ljudi koji su doživeli neverovatna iskustva sa kojima mnogi iz ovih ili onih razloga nisu upoznati. U tom smislu se potencijalno stvara vrsta senzibiliteta prema problemima koje možda nismo posredno iskusili, a koji su nam bar sa nekog aspekta poznati. Neverovatno je koliko ljudi zapravo imaju sličnosti, za šta saznaju tek kad stupe u kontakt i međusobnu komunikaciju. Festival ne može, niti treba da nudi rešenje, ali je zato tu kao platforma razmene i saradnje.

Deniz Güvensoy i Jelena Micić / foto: Marisel Bongola

Da li je onda neophodno da osoba doživi diskriminaciju, da bi se posle borila protiv nje? Ili kasnije ona postane ta koji diskriminiše druge, kao neka vrsta odbrambenog mehanizma?

Obe varijante su moguće. Najviše mi smeta kada se ljudi u dijaspori žale na izbeglice. Razumem ih samo u smislu da je sistem taj koji podgreva antagonizam. Kada bolje pogledamo – više zajedničkog ima između izbeglica i nas, nego nas i Austrijanaca. Većina ljudi iz našeg regiona i jeste došla u Zapadnu Evropu kako bi za još manji novac radili poslove koje niko drugi nije hteo, što se, naravno, predstavlja u kontekstu otimanja radnih mesta od građanki i građana. Sa druge strane, termini kao što su diskriminacija i rasizam se koriste poprilično nepromišljeno. Moramo malo nijansiranije da gledamo na stvari.

Da li se u stigmatizaciji određenih pojmova zapravo krije rasizam?

Napokon je zaista neophodno razumeti da rasizam ima mnogo slojeva i nijansi. To što različite zajednice doživljavaju rasizam na različite načine ne treba da umanjuje samu činjenicu njegovog prisustva. Niko ne treba da ima tapiju na pojam, niti da poseduje veće pravo da ga upotrebljava navodno ispravno. Postoji velika stigmatizacija ljudi iz Istočne Evrope što treba eksplicitnije tematizovati u javnosti.

Zašto misliš da je tako, posle toliko vremena i toliko talasa migracija?

Možda zato što još uvek nismo osvestili političku moć. Ako smo oni koji održavaju sistem, možda to treba i da pokažemo. Kapiram da tzv. gastarbajteri nisu imali vremena kada da žive, a kamoli da se organizuju. Radiš od danas do sutra da sklopiš život. Ljudi su mislili da će se vratiti – da imaju gde da se vrate. I nije u pitanju samo premor, već i strah koji proizvodi poslušnost. Nekad razmišljam – pa, možda su oni zapravo zadovoljni time što su postigli, ali šta ako je to pomirenje? Ta stabilnost koju nam mnogi obećavaju ponekad ume da bude kobna.

Kako misliš da se to može promeniti? Da li su ovakvi festivali jedan od načina za neku političku promenu, u dijaspori?

Kad čovek nema pravo glasa, niti je bilo kakav politički faktor, onda nalazi razne prilike. Bilo bi lepo da deo festivala postanu mnogi koji vide osnove za zajedničku diskusiju ili, pak, predlože teme koje su njima važne.

Koliko ti je problematičan termin diversity?

Diversity je, nažalost, izgovor za popunjavanje željenih kategorija ljudi, koji zatim postaju predstavnice ili predstavnici zajednica, bez da zajednice imaju bilo šta od toga osim profesionalnog prosperiteta pojedinki i pojedinaca. Mislim da je zapravo bolji termin ravnopravnost. Jako je problematično svrstavati ljude po kategorijama, što znači da su automatski esencijalizovani tj. svedeni na set tipičnih karakteristika, sa kojima se verovatno (u potpunosti) ni ne identifikuju.

Problem je što ima različitih agendi, pa su se ljudi skoz otuđili od koncentrisanja na zajedničke zahteve zarad većeg političkog uticaja. Ovo ne znači da kažem ne pojedinačnim borbama, samo mislim da postoji mogućnost za ostvarivanje prava sklapanjem u borbu sa zajedničkim ciljem.
Nažalost, još uvek nismo na tom stadijumu.

Da li misliš da politička korektnost potiskuje slobodu govora?

Mnogo toga treba da se kaže. Lepo je kada čovek može javno da izrazi ono što misli, bez da se oseća egzistencijalno ugroženim. Sloboda govora je, takođe, i sistem društvene kontrole. Primer – želiš da se prijaviš za posao u Austriji, gde u tekstu konkursa kažu da osnažuju žene i ljude sa posebnim potrebama. A onda vidiš da se, zapravo, stalni boravak podrazumeva. I taj ekonomski aspekat nikoga ne interesuje. Ljudi iz naših krajeva su tu u specifičnoj situaciji. Žive u Evropi, ali sa papirima takozvanih Trećih zemalja. Takođe, da bi organizovala protest, ti moraš da budeš Austrijanka kako bi uopšte mogla da ga registruješ.

Šta mislis o cancel kulturi ovde?

Mislim da ljudi previše sebi daju za pravo na izražavanje sopstvenog senzibiliteta, koji je toliko poseban da isključuje mnoge druge ljude i mnoge druge senzibilitete. Time, nešto što je trebalo da bude pozitivno, proizvodi nezamislivo negativne efekte. Nisam sigurna da razumem koncept tabua u 21. veku. Mislim da treba o svemu da se priča.

Da se vratimo na festival – koliko imate projekata ove godine i kaži nam nešto o formatima tih umetničkih praksi?

Imamo osam projekata sa open call-a, jedan kustoski koji je sačinjen od pozicija sa open call-a, dve kustoske izložbe po pozivu, debatni program i različite saradnje sa arhivama i institucijama. Uglavnom su u pitanju veći projekti koji imaju više segmenata. Jedna od izložbi je o ženskom neplaćenom reproduktivnom radu. Doing the Dirty Work odvija se u kuhinji/perionici bivše ženske bolnice, a sadrži javno vođenje koje se bavi radnicama iz 16. bečkog okruga, radionice za decu, diskusiju, kao i screening. Detaljan program će biti na sajtu festivala krajem jula meseca.

Čime se bave projekti, kakva još pitanja pokreću?

Ima mnogo projekata iz Latinske Amerike, od kojih su neki članice i članovi Zapatista pokreta. Uglavnom su projekti u vezi sa pitanjima produkcije hrane, kao jednog od osnovnih uslova za život. Doduše, ne samo u smislu aktuelnog pitanja cene đubriva i žita, već i globalnih lanaca proizvodnje i prevoza, ispravnih namirnica koje se bacaju kako bi se održala cena i njihovo spasavanje iz kontejnera, pa sve do azijske zajednice koja je egzotizovana preko hrane. Dosta projekata se pita kakav uticaj ima čovek na prirodu i kako se može sagledati ta relacija – od rada kvir reproduktivne biologičarke do grupe Sami žena sa severa Švedske čije kuće nestaju zbog obližnjeg rudnika. Ima i dosta ljudi iz tzv. Trećih zemalja koji imaju raznorazna birokratska iskustva, na primer, turskih zajednica i crnih Lationoamerikanki. Njihova tema je istorijsko ugnjetavanje kroz prinudni rad. Jedan performans je, recimo, o centru za sortiranje tekstila u Beču. Dve umetnice su se u saradnji sa nama infiltrirale u jedan od takvih centara, gde će probati da dobiju priče od tih ljudi, što je projekat u smeru straživačkog novinarstva.

Može li svako sa potencijalno dobrom idejom da se prijavi?

Naravno. Ove godine imamo ženu koja je penzionerka, i prvi put se prijavila na ovako nešto. Jako je kritična, a posebno je simpatična činjenica da je festival privukao pažnju starije gospođe iz Beča koja je želela da se usključi. Ljudi iz Srbije mogu da se prijave na festival, ako imaju saradnju sa nekim odavde tako što napišu zajednički koncept. Open call je takođe bio usmeren i na drugu i treću generaciju porodica gastarbajtera.

Članak Wienwoche – festival koji spaja aktivizam i kreativne prakse različitih razmera i formata se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Twisting by the pool“ ili „Đuskanje pored bazena“ je naziv rada za koji si dobila nagradu. Koji je od ta dva tebi draži?

Jelena: U mojim radovima pojavljuju se druge reči i pojmovi, kako na engleskom, tako i na nemačkom, pa sam, zapravo, naziv instalacije prevela u „Đuskanje pored bazena“ jer sam i druge reči morala da prevedem, da bi ih svi razumeli, inače se nazivi radova ne prevode. „Twisting by the pool“ je, inače, naziv pesme grupe „Dire Staits“, a odlučila sam da ga iskoristim jer je prvo nastala ideja za rad, za koji mi je bilo potrebno ime. Nisam želela da to bude nešto previše poetično, ali ni da glasi tipa „Untitled“. Onda mi je na pamet pala ova pesma čiji tekst znam, a rad koji sam napravila je u vidu bazena i bilo je jasno da, zbog ironije koju pesma ima u sebi, i naslov rada treba da bude „Twisting by the pool“. Tu su neki ljudi koji, kao, đuskaju pored bazena, tu je i lik koji je hipster, ali uz to đuskanje, ubacuje se razgovor o, recimo, inflaciji. To je nivo užasa koji je trebalo postići samim nazivom. Taj stav u pesmi mi je bio potpuno interesantan jer, posmatrano kroz simboliku, ako smo mi ti koji čistimo taj bazen, a ovi drugi igraju oko nas i sve im je kul, dolazimo do pitanja „what the fuck“ jer je situacija takva.

Jelena Micić „Twisting by the pool” / izvor: Remont

A zašto roze boja? U predstavljanju rada piše da ti boje posmatraš na društveno – politički način. Pa, koji je društveno – politički kontekst roze boje?

Da se vratimo prvo nekoliko godina unazad, kad sam realizovala rad koji je obuhvatao sklapanje cele sobe od pravih segmenata prostorija: wc šolja, lavabo, office i kuhinja. Zašto crvena, tj. roze? Postoji četvorobojni sistem u profesionalnom čišćenju. Recimo, kada kupuješ krpe u DM-u, uvek ima (ili bi bar trebalo da ima) četiri stvari u pakovanju – četiri truleksa, četiri sunđera… u plavoj, žutoj, crvenoj i zelenoj boji, a svaka boja označava prostorije koje čistiš. To je osmišljeno da bi nivo higijene bio na odgovarajućem nivou, jer, ako poznaješ ovaj sistem, nećeš uzeti crvenu krpu, kojom čistiš wc da njome brišeš sto. Crvena se koristi za toalet, žuta za kupatilo (u Austriji i nekim drugim zemljama su toalet i kupatilo uvek odvojeni), plava je za radni prostor, a zelena za kuhinju. Postoje varijacije na ove boje, ali se one uvek nalaze u istom spektru. Tečnost koju sam ja sipala u bazen je sredstvo za čišćenje toaleta. Reč je o kiselini PH vrednosti 1 koja isparava i za čiju upotrebu morate da imate adekvatnu opremu (zaštitnu masku, naočare, rukavice). Zbog toga roze boja. A ako bismo dublje razmišljali o razlici između roze i crvene, kvir naginje ka roze boji, dok je crvena za socijaliste. Po tom nekom sistemu, ne postoji tolika razlika između kvir feminizma i marksističkog feminizma. Znate za onu parolu „pink iz new red“? E, ja bih više volela da se to nekako vrati na malo krvaviji „red“.

Pomenula si da je reč o jakoj hemikaliji. Koliko je tvoj rad trajan – hoće li uspeti da izdrži, ili će hemikalija krenuti da nagriza?

Krenula je već da nagriza. Ja sam je sipala 5. jula, pred komisijom, na dan otvaranja izložbe. Fugne između pločica su „pojedene“, tako da sada, kada se vidi rad, postoji tekstura u bazenu jer je kiselina podigla ceo jedan sloj. Krenule su i da se prave rupice, ali bazen ima hidroizolaciju, tako da će kiselina ostati tu gde jeste. Međutim, jedna od stvari koju je nemoguće dokumentovati u vezi s ovim radom jeste miris koji je bio jako intenzivan prvog dana. Prvo je bio samo oko bazena (10 litara koncentrovanog sastava sam sipala unutra), onda je miris krenuo da se širi kroz prostoriju i posle, možda, sat vremena, prozori su bili otvoreni, a i napolju se osećao miris. Sad je malo izvetrio, ali je i dalje prilično prisutan. Još jedan deo rada čine uputstvo za upotrebu i specifikacija, ali je postavljen malo dalje od konstrukcije. Mnogo ljudi to nije videlo, ali ono što je glavni utisak je prvobitno oduševljenje – jaoooo, vidi ovo roze, šta je to, a onda, kada vidiš i pročitaš o čemu je reč, odeš iz prostorije i, otprilike, više nikad ne uđeš u nju. Taj efekat mi je bio zanimljiv i trudim se da ga koristim u svim radovima, tako da oni budu estetski privlačni i formalno zanimljivi na prvi pogled, a onda…

To onda znači da umetnost koja oslikava stvarnost ipak ne mora da bude vizuelno odbojna i „ružna“?

Kod mene je prisutna večna borba između formalizma, minimalizma, te neke apstraktne umetnosti i društvenog konteksta. Moja lična preferenca u smislu ukusa bi bio minimal art ili monochrome painting ili colour field painting, ali mi je to, s druge strane, nekako previše ezoterično jer mi, kao, ulazimo u neku metafiziku i ne želimo da se to odnosi na bilo kakav aspekt realnosti, osim ako nije reč o institucionalnoj kritici, mada se i ona posmatra kao deo apstraktne realnosti. Da bih povezala svoja politička i umetnička interesovanja, počela sam da koristim segmente iz realnosti i nije mi problem ako je politička umetnost estetična, ali očekivanja ljudi su drugačija. Ako ja sad, na primer, tematizujem ženski reproduktivni rad, moram da imam neku arhivu, neku dokumentaciju, nešto ružno, neke crno – bele i braon kopije – i to je standardni način na koji bi se ta tema obrađivala, što više spada pod umetničko istraživanje, sa fokusom na prezentovanju dokumentacije i svedočanstava. Ne kažem da me pojam arhive ne interesuje, ali me interesuje na malo drugačiji način. E, sad, moja praksa ima taj ambivalentni odnos prema obe stvari.

Koliko je tvoje školovanje uticalo na umetnost koju sad stvaraš?

Moje interesovanje se uvek kretalo ka bavljenju umetnošću, a ne filozofijom umetnosti. Okolnosti su bile takve da sam krenula zaobilaznim putem, ali mi nikad nije bilo dovoljno teoretisanje o nekim stvarima. Razumela sam da filozofiju ne interesuje umetnost, već filozofska pitanja kroz bilo šta – nebitno da li je to etika, umetnost ili nešto treće. To nisu pitanja kojima se bavi umetnost. Uvek sam, dok sam studirala, davala predloge da odemo na izložbu, pa da onda diskutujemo o tome i to se nikad nije desilo. Kako ja mogu da čitam i pišem o nečemu što prvo nisam videla? Najbolji teoretičari su bili upoznati sa onim što se dešavalo na sceni.

A koliko je lični aspekt uticao na profesionalni?

Naravno da jeste. Bila bih licemerna kada bih rekla da bih se u bilo kom drugom svetu i drugim okolnostima bavila onim čime se danas bavim. Ja sam u Beč došla, iako mi je malo bezveze da to kažem, kao prekvalifikovana radna snaga. Došla sam na studije, ne da budem gastarbajter, ali sam krenula da se srećem sa predrasudama, sa raznim nemogućnostima, ukapirala sam da mi mnoge stvari nisu dostupne i prve dve godine su mi se svele na egzistenciju. Prihvatila sam situaciju, ali je problem bio u tome što ja pre toga nisam radila nikakve fizičke poslove, čišćenje mi je proizvelo i oštećenje kičme, ali sam znala zašto to radim – radila sam ono što moram da bih došla do toga da kasnije mogu da biram ono što želim da radim. To je bilo tako jer nisam imala izbora i to je bila jedina mogućnost. Moji najraniji radovi bili su inspirisani dvema ulogama koje sam imala – kao studentkinje umetnosti na fensi akademiji koja postoji 325 godina i kao nekoga ko čisti klozete. Taj nesklad i sudar svetova u jednom jednom aktu – pokretu ruke. Sećam se, čistila sam frižider po kome su ostajale forme i sinulo mi je da su ti potezi isti kao slikarski. Ta serija radova zove se „Putzmalerei“ od dve reči – čišćenje i slikarstvo, koje sam ja sklopila u jedan pojam, gde sam, na primer, slikala mopom na koji sam nanela boju.

Takođe imaš seriju radova u kojima se provlače i tradicionalni momenti. Zbog čega ti je to zanimljivo?

Dosta me interesuje kulturna antropologija, to mi je jedan od bitnijih aspekta. Napravila sam izložbu na kojoj su se našle pocepane majice koje sam skupljala nakon rođenja deteta. Ima dosta kulturnih i ritualnih stvari koje ja mogu da vidim, ali ih manje ima u Beču. Tamo su mi, recimo, bili zanimljivi useci u pregradnom zidu na drvenim kućama koje se nalaze blizu Salcburga. Način gradnje pregradnih zidova je takav da na fasadi postoje oblici koji nisu tu samo da budu lepi, već imaju i neku, uglavnom noseću, funkciju u konstrukciji. Sličnu stvar primetila sam kada sam bila u koloniji Jelovik kod Šapca. U tom kraju postoje obruči oko ambara koji ih drže da se ne raspadnu kada se napune pšenicom ili nečim sličnim. Te zgrade oni zovu magaze, a svaki obruč na sebi ima dekoraciju, odnosno taj neki narodni patern koji je uvek isti, samo su druge boje. Jedan dom je imao konstrukciju između dva sprata koja liči na obruč sa magaza, a moja intervencija bila je oslikavanje tog prostora. Takođe me interesuju grafiti, odnosno, obeležavanje navijačkih teritorija. Meni je fascinantno da neko označava svoju teritoriju bojama i da to niko ne sme da pipne, a da zbog prefarbavanja nastaju konflikti. Kada sam pitala jednog člana Taurunum boys-a zbog čega to rade, rekao mi je: „Da bismo pokazali da smo tu i da smo jaki.“ Zbog toga su mi zanimljivi ti kulturni fenomeni kroz koje može da se čita sve i svašta.

Postoje i radovi u kojima koristiš plastiku, tačnije, štapiće za uši i mrežice od voća i povrća. Kako si došla na tu ideju?

U Evropskoj uniji je zabranjeno korišćenje plastike za jednokratnu upotrebu, a na spisku se nalaze i štapići za uši. To je bio materijal koji sam ja koristila kao dete, kada sam želela da imam ogrlicu kao Kristina Agilera u spotu za pesmu „Genie In A Bottle“, a nisam imala gde da je kupim. Našla sam način da je napravim od štapića za uši i još uvek je imam. U jednom trenutku, kada sam otišla u Beč, skapirala sam da sam u međuvremenu potpala pod različite uticaje i da me sve to opterećuje. Zbog toga sam želela da se vratim u neki period kad smatram da sam bila iskrena sama prema sebi. To je ono kada uzmeš da radiš nešto bez ikakve reference ili nečijeg saveta, niko ti ništa nije rekao. To je za mene bio taj period detinjstva, međutim, kada sam se vratila štapićima, shvatila sam da ih zabranjuju. Konkretno, štapići za uši koji sada mogu da se kupe u Beču imaju ili papirnu ili drvenu dršku, onih od plastike nema. Bilo mi je zanimjivo da je to jedna od deset stvari koju su targetirali i koja više neće postojati. E, onda sam krenula masovno da ih kupujem (ne može niko da mi kaže da podstičem njihovu proizvodnju jer, kao što sam rekla, neće ih više biti). Sad imam gomilu tih štapića u raznim bojama i krenula sam da ih obrađujem tako što sečem vrhove, skidam vatu i onda imam „cevka deo“ i drugi deo koji drži vatu. Onda ih nižem i pravim mrežice, pri čemu se trudim da što manje utičem na materijal. Svi me pitaju da li ih farbam – ne, ja sam samo išla i našla ih.

Jelena Micić „Bojna polja”

A u Srbiji ih nalaziš?

Srbija mi je raj za materijal. Nedavno sam u Veru našla neke roze koje nikad nisam videla i kupila tri pakovanja, samo toliko ih je bilo. Kako stvari stoje, ubuduće ću moći da ih nađem samo u Africi. Mi ne znamo šta će se sa tim materijalom desiti posle x godina, ali ne znamo ni šta će se desiti sa slikama koje su slikane akrilom. Da se razumemo, ja sad nemam lager, iako bih volela da ga imam, ali sam toliko toga kupila da ne znam kako ću preko granice (smeh). Nisu štapići za uši krivi što su mašine koje su pravljene za reciklažu previše velike, pa kroz njih štapići ispadaju, za to smo mi krivi. Imaću jedan rad na izložbi u Domu omladine koji će biti veliki i biće od belih štapića.

I predstavljaće šta?

Trenutno sam u nekoj fazi u kojoj se malo više koncentrišem na zasnivanje sopstvene teorije boja, tj. na psihološke aspekte boja. Iza tog belog rada imaću zid koji ću ofarbati u intenzivnu zelenu, a uputstvo za posmatranje rada biće da se prvo 15-20 sekundi gleda u taj zid, pa nakon toga u rad koji će onda izgledati roze. Planiram da nalepim preko 300 slika pločica i da to bude neka vrsta omaža Karlu Andreu, čiji sam fan. Kako se baviti danas minimalizmom? Nikako. Kroz pločice. Ne znam, pokušavam da nađem način.

Je l’ pratiš umetničku scenu u Srbiji?

Trudim se, ali primećujem neke paterne koji mi nisu simpatični. Prvo i osnovno, kod nas se pojam galerije koristi malo drugačije nego što je to slučaj u Austriji. Tamo postoje muzeji koji su državni ili privatni, postoje komercijalne galerije koje se bave samo prodajom ili preprodajom radova i postoje off space, project space, arts trance space… Ovde, kad ljudi kažu galerija, ne znam na šta tačno misle. Da li su to nove komercijalne galerije koje su se izrodile skoro, ili Muzej savremene umetnosti, koji finansira država, ili galerija u smislu neformalnog prostora? Nisam mnogo upoznata sa radom novih galerija, ali bih volela da znam kome oni prodaju radove. Ko je publika u Srbiji koja kupuje umetnost, ili te galerije služe za nešto drugo? U neformalnim galerijama se neretko saradnje zasnivaju na nekom prijateljskom nivou ili im cilj nije održavanje postojanja alternativne scene, već ulaznica za druge stvari. Nisam videla da je mlađa generacija umetnika zastupljena u muzejima. Okej, oni imaju kolekcije koje su povezane sa starijom generacijom umetnika, ali čini mi se kao da su stigli do devedesetih, i šta sad? Je l’ ima nekog plana da nakon raspada Jugoslavije u Srbiji postoji umetnička scena u institucionalnom smislu? I te devedesete koje se prikazuju su vezane za nametnuti narativ: ratovi, krize i užasi. Taj narativ jeste proizišao iz realnosti, ali mi se čini da je i nametnut. Fiksirali smo se na to, a šta ćemo dalje? Zato bi trebalo da se nađe neko ko će da ponudi neke nove aspekte. Volela bih da vidim apstraktnu slikarku koja, recimo, dok padaju bombe, slika roze slike. Smatram da će ta ratna tematika biti zastupljena sve dok pojedinci mogu da profitiraju od toga. To je suština.

Misliš da ne postoje interesovanja za druge teme?

Postoji jako interesovanje za socijalna pitanja. Videla sam da je u Muzeju savremene izložba koja se tiče ekologije i ekoloških pokreta. To je neki pokušaj uspostavljanja novog narativa. Zainteresovalo me je da odem da je vidim, upravo zbog činjenice da je predloženo nešto novo. U Srbiju još uvek nije došao kvir, ali pretpostavljam da će to biti sledeća stvar za koju će se ljudi „kačiti“ za nekih, možda, 50 godina – identiteske politike, grupe, people of colour… ali ne ekonomske i ne socijalne teme. Ekologija je i u Beču jako bitna tema, ali ne sa aspekta ekonomije. Dok se jedni bore za Planetu, drugi nemaju šta da jedu. Dok sam učila nemački na akademiji, bila je jedna koleginica iz Danske koja je na pitanje šta misli o Beču rekla da je vazduh jako loš. U tom trenutku sam ja ustajala u četiri ujutru i u pet odlazila na posao. Gde god da sam se nalazila, u 4:08 sam morala da sednem na voz. Razmišljam o tome da treba da dobijem plau od koje ću da kupim nešto da jedem. To je nemar za slojeve koji nemaju taj luksuz da razmišljaju o tome kakav je vazduh, kakva je voda, iako su to jako bitne teme. Zbog toga moji radovi tretiraju tu neku bazu koja ne sme da bude zanemarena i koja je osnov za jednako tretiranje svih ljudi.

Na čemu trenutno radiš i kakvi su ti budući planovi?

U Galeriji FLU treba da bude održana izložba početkom avgusta, imam i izložbu u Minhenu početkom septembra i u Domu omladine 21. septembra, a u DKSG-u 15. septembra. To mi se sve izređalo zbog korone, inače nije tako. Imam jednu izložbu u Beču krajem oktobra, a u novembru dve samostalne – jednu u Beču, a drugu u Novom Sadu. Preživeću.

Izložba finalista nagrade „Mangelos” za 2021. godinu na kojoj možete videti Jelenin rad biće otvorena do 30. jula u Galeriji Remont.

Članak Jelena Micić: Umetnost koja prikazuje realnost nije uvek estetski neprivlačna se pojavljuje prvo na Oblakoder.