Da se razumemo, ja te plave pilule jedem kao tik tak i gledam svašta nešto domaće. Žmurim na jedno ili oba oka i tražim bilo kakve kvalitete kao deca sitne bube ispod kamenja, čisto da bih nastavio da gledam i ubedio sebe da je sve to vredno gledanja. Ali i pored toga, nešto ume da zasmeta i ne dozvoli da uživam u potpunosti u nekom domaćem televizijskom umetničom uratku. S tim na umu, popričajmo malo o seriji
Deca zla.

Deca zla je serija koja je prva sa ovih naših (srpskih) terena dogurala do velikog HBO-a, ili barem do njegove evropske podružnice, koja je i sama imala niz promena u prethodnim godinama, kao i spajanja sa drugim kućama. Serija kao takva je uzburkala duhove za samo nekoliko dana prikazivanja. Mnogi su pohitali da kažu da ništa bolje nikad nisu gledali kod nas. Drugi su, naravno, uvređeni, kako samo to srpska javnost ume da bude, zbog raznih nekih rana iz prošlosti koje je serija rešila da čačka.

Serija je nastala po knjizi, iliti bestseleru sudije Miodraga Majića, koji je u nekom trenutku rešio da svom pravosudnom životu doda i zanimanje pisca krimića. I to, koliko čujem, radi vrlo uspešno (čujem, jer generalno slabo čitam). Što zbog popularnosti same knjige, ali i raznih „Utisaka nedelje” u kojima je bio gost, Majić je ovde u prvom planu kada je o autorstvu serije reč, iako se, koliko sam shvatio, nakon samog pisanja knjige nije mnogo mešao. Bez obzira na to, scenaristkinja Katarina Mitrović, koscenarista Bojan Vuletić, kao i reditelji Ivan Stefanović i Vladimir Tagić, ostali su u nekom drugom ili, čak, trećem planu. Makar što se tiče odjeka ovog projekta u javnosti.

U priči pratimo advokata Bobića (Radovan Vujović), koji reši da brani mladića (Peđa Marjanović), telohranitelja poznatog opozicionog političara, optuženog za ubistvo istog tog političara, jelte. Njegov leš je pronađen nakon ritualnog ubistva sekirom sa dukatom u ruci. Sve deluje kao da je mladić to i uradio, i čini se da mu jedino veruje njegov advokat. Pritisak vlasti postoji da se sve zaključi do izbora, a tužiteljka (Milica Janevski) koja je, uzgred, bivša devojka advokata branioca, mora da iskoristi svoje privatne veze da bi javila svom bivšem da ne talasa mnogo. Njemu je, međutim, izgleda baš do talasanja, jer je još uvek povređen zbog raskida, pati od ozbiljnog slučaja nekontrolisanog besa, a i očigledno da duhovi prošlosti iz detinjtva ne miruju i ne daju mu da spava mirno noćima, i pored gutanja velike količine lekova i opuštanja uz dosta marihuane.

SAD IDU MINIMALNI SPOJLERI, NE MNOGO VELIKI, ALI ČISTO, ETO, DA KAŽEM NEŠTO I O RADNJI POSLE DVE EPIZODE

Kako se prve dve-tri epizode budu odvijale, Bobić će osloboditi optuženog relativno brzo, međutim, kopkaće ga to ko je zaista kriv, a i shvatiće (usled svojih paranoja koje su možda opravdane, a možda i ne, saznaćete kako vreme prolazi) da isti oni koji su radili o glavi njegovom pokojnom ocu, rade sad i njemu o glavi, a da je sa svim tim povezan i slučaj mrtvog političara. Spirala njegovog mentalnog potonuća, ali i samog slučaja će ga dovesti u neke potpuno nenadane pravce, a priča o gotovo nasumičnom ubistvu političara u Beogradu imaće mnogo širu pozadinu koja se tiče celog Balkana.

KRAJ OVOG SPOJLERIČNOG DELA

Prvo da krenemo od onog dobrog. Iako kreće presporo i treba joj dosta vremena da se konačno pokrene, ova serija zaista, kad krene, postaje pravi uzbudljivi rolerkoster kakav se retko viđa kod nas. Tera vas da ostavite svoj život po strani i progutate svaku epizodu, da se zaista brinete za likove, da se pitate i pretpostavljate ko je ubica i kako će glavni lik da se izvuče iz svih nedaća. Drugo, mnogo bitnije, serija otvoreno priča o zločinima iz prethodnih ratova i nalaženju mira nakon svih nedaća i problema, ili barem pokušaju života nakon pakla devedesetih. Pa, ko se u tome snađe. I možda najbolje, dobijamo jedan fini šamarčić (koji možda malo više boli, sudeći po tome da se serija, umesto na Telekomovim
televizijama i RTS-u, ipak emituje samo na stranom striming programu) i kritiku vlasti, sudstva, policije, kakva se ipak i dalje retko viđa. Ta priča nije u prvom planu, ali je, u trenucima potpunog raspada svega, televizija tu da nas podseća da ministarstvo i policija drže stvari pod kontrolom.

Od glumačkih kreacija, posebno se izdvaja Zoran Cvijanović u atipičnom, a opet nekako već poznatom liku iz njegovog korpusa, bivšeg pandura Zvonceta, koji je i stric mladog advokata i samim tim mu je i čuvar, ali i partner u poslu. Tu su i novinarka, love interest za glavnog lika, koju tumači Jovana Stojiljković, i njen brat iza rešetaka Bojan Dimitrijević koji će, kako epizode budu odmicale, imati sve više prostora da pokaže svoj veliki
glumački talenat koji, nažalost, uvek dobijamo na kašičicu.

Ipak, ako već moramo da uperimo prst u boljke cele priče (ne moramo, ali ja hoću), serija prvo pati od gušenja glavne radnje sporednim likovima i drugim rukavcima priče, koje su na kraju bile tu samo da bi popunile vreme. Šest epizoda (ili, ajde, osam) bi bilo idealno za ovako nešto. Deset je previše. Serija je mnogo izgubila i binge momentom, ma koliko vi to voleli i mislite da ne biste mogli da živite bez toga. Da je krenula epizodu po epizodu, ljudi bi se postepeno navlačili, čekanje novih otkrića bi stvorilo jači hajp, pojavile bi se situacije i teoretisanja na mrežama ko je ubica, a i time bi se razbio malo kontinuitet gledanja, pa bi neke stvari koje su bole oči možda bile manje očigledne. Kao i u većini serija kod nas, gluma je, nažalost, posebna boljka. Većina glumaca se nije snašla u početku (neki i do samog kraja) u ovakvim trilerskim zadacima, pa su patili ili od preteranog dramatisanja, ili od nedostatka istog. S obzirom na to da su većina likova advokati, naši glumci su, da se izrazim na čistom engleskom, put drveni in drveni advokat.

Na kraju, ostaje i osećaj da na samom projektu nije bilo glavnog autorskog dodira koji bi čvrsto vodio celu priču, već kao da je sve preneseno iz same knjige. Majić i njegov predložak su ostali alfa i omega celog projekta, što samo po sebi nije loše ako je predložak dobar. A ovde naslućujem da je bio.

Ali vratimo se pozitivi i tome da, pored ovih zamerki, serija ipak nekim čudom funkcioniše. Valjda ako ste tako rešili. Iako priča deluje univerzalno, ona postaje vremenom duboko lokalna, ali i dovoljno opšta da ljudi razumeju o čemu se tu zapravo radi. I bez obzira što za to literarnog predloška više nema, ne bih imao ništa protiv da se nastavi serija, sa ovim preživelim likovima, u nekoj novoj priči i slučaju jer, kao što i serija nudi poruku odgovornosti i pomirenja, svi ti kvaliteti koji su isplivali na površinu do kraja imaju odgovornost da nastave da postoje.

Članak Deca zla, najbolja domaća serija ove godine, ali… se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Pričali smo o faktografiji i istorijskim činjenicama, to je bilo neizbežno, s tim da je u vezi sa Verom Pešić najfascinantnije to što o njoj ima dosta kontradiktornih podataka. Različiti ljudi su je doživljavali na potpuno različite načine. Ko je zapravo bila Vera Pešić? O njoj se veoma malo zna, tako da je moj oslonac za građenje uloge pre svega bio scenario i način na koji je ona u njemu prikazana. Tako zajedničkim snagama stvaramo jedan filmski lik koji jeste zasnovan na istorijskoj ličnosti, ali koji istovremeno donosi i jedno savremeno čitanje njene priče, uz brojne scenarističke slobode i ukrase koji našu Veru čine ljudskom i višedimenzionalnom.“

Petar Zekavica, rođeni Beograđanin sa zavidnom međunarodnom karijerom, u filmu „Vera“ tumači lik nemačkog oficira Karla Krausa. „U Rusiji, u kojoj već dug niz godina živim i radim, često se snimaju ratni fimovi sa tematikom iz Drugog svetskog rata, a režiseri me zovu da glumim u njima i kažu da sam baš ja ’faca’ za to. Zašto je to tako – nisam sasvim siguran, mada sumnjičim da je za to krivo ’prokletstvo plave
kose’“, šali se glumac.

„Pre par godina sam rešio da napravim pauzu sa ratnim filmovima jer nisam želeo da upadnem u glumački kalup. Ipak, zbog Vere sam načinio izuzetak – delom zato što mi je ovo prva glavna uloga u jednom srpskom filmu, ali prevashodno zbog zaista odličnog scenarija koji u sebi veoma
uspešno spaja elemente trilera i melodrame.“

„Karl Kraus je Sudetski Nemac, folksdojčer iz Češke, čovek koji je završio najbolje škole i koji odlično vlada srpskim jezikom. On je heroj Trejćeg rajha, veoma sposoban i koristan obaveštajac koji je navikao da nemački precizno i bespogovorno izvršava vojna naređenja, a koji je se specijalizao za teritoriju Kraljevine Jugoslavije i Srbije. Ali, Kraus je istovremeno i muškarac koji je u vatrenoj vezi sa jednom prelepom i izuzetno inteligentnom mladom ženom. Zato sam njegov lik pre svega sagledavao kroz odnos sa Verom, ženom zbog koje je spreman da promeni svoju germansku prirodu i ogluši se o naređenja komande. Zbog toga smatram da je Kraus suštinski više na stani dobra nego zla, i tako pokušavam da ga obojim. Saradnja sa Jovanom Stojiljković je izvanredna – radili smo još ranije veoma opsežne zajedničke probe, pa je onda sve pauzirano zbog korone. Sada nakon dve godine čekanja konačno snimamo, pa su samim tim radost i ushićenje još veći.“

Film „Vera“ nastaje pod okriljem kuće producentske kuće GFC i producentkinje Danke Milošević. Direktor fotografije je Dušan Ivanović SAS, kostimografkinja je Nevena Milovanović, scenografkinja je Nevena Mijušković, dok će muziku za film komponovati Robert Pešut Manjifiko („Montevideo“, „Senke nad Balkanom“). Stručni konsultant je general Svetko Kovač, Sandra Morina je koordinatorka produkcije, a pomoćnici režije su Zoran Antić (u pripremama) i Đurđija Radivojević (u realizaciji). Film montiraja profesorka Snežana Ivanović, a asistent joj je Marko Džambić. Pored Jovane Stojiljković, Zekavice i Savića, u filmu glume Miona Marković, Milica Tomašević, Anita Mančić, Nikola Kojo, Vladimir Aleksić,
Tihomir Stanić, Džek Dimič, Nebojša Dugalić, Bojan Žirović, Zlatija Ocokoljić Ivanović, Slobodan Beštić, Lenka Petrović…

Kostimografkinja Nevena Milovanović, koja je sa Kovačićem već sarađivala na dokumentarno-igranoj seriji „Jovanka Broz i tajne službe“, ističe da je projekat na kome trenutno radi veoma zahtevan i ambiciozan. „Koristimo fundus RTS-a, ali ima i dosta originalnih kostima, pre svega haljina koje sam kreirala za glavnu glumicu“, objašnjava ona.

„Ciljali smo na eleganciju, s tim da su pored večernjih toaleta tu i dnevne odevne kombinacije koje senče lik – Veru ćete u filmu često videti u pantalonama koje su žene u to vreme retko nosile, a koje su odraz njene emancipacije. U filmu imamo tri glavna perioda koja su predstavljena u kostimima: Verin dolazak iz provincije u Beograd i njeni skromni počeci, zatim njena poznanstva sa bogatim i moćnim muškarcima i raskoš koji donosi ulazak u visoko društvo, i na kraju ratni period u kome su kostimi svedeniji i primereni Verinim aktivnostima na terenu.“

„Moda 30-ih i 40-ih je divna, veoma ženstvena, modeli su takvi da se nazire ženska silueta – ali sa merom i ukusom. Kostimi su šiveni od najbolje italijanske metraže prirodnog sastava, što se i vidi na haljinama jer imaju lep pad i prate konture tela. Koristila sam dosta svile, pliša i najfinijeg pamuka. Dnevne kombinacije su zanimljive je su to modeli koji se danas vraćaju u modu, dok su svečane haljine bile poseban izazov. Kao nadahnuće sam koristila modne časopise iz tog perioda, kao što su Mari Kler i Voug. Pored odeće, obratila sam pažnju i na način šminkanja u tom periodu, kao i na popularne frizure. Trudila sam se da budem istorijski tačna, ali, naravno, ima tu i kostimografske nadogradnje. Jovana Stojiljković mi je puno pomogla. Detaljno smo razgovarale o njenom liku i usaglasile se da Vera treba da bude posebna i drugačija, kao i da njen kostim pre svega mora da bude funkcionalan i u službi priče i lika.“

Film „Vera“ je produkciono izuzetno zahtevan projekat. Scenario obuhvata istorijski period od 1937. do 1945, što je iziskivalo adekvatno budžetiranje departmanima scenografije i kostima.

„Scenarijom je obuhvaćen veliki broj urbanih i ruralnih lokacija, što podrazumeva najmanje jedno preseljenje ekipe sa lokacije na lokaciju u svakom snimajućem danu“, Danka Milošević objašnjava produkcijske izazove. „Ono što je bitno da istaknem jeste da sam veliku pomoć imala od pomoćnika režije Zorana Andrića, baš kao i Nedeljka i Kristine, jer su adaptirali neke detalje u scenariju prema produkcionim mogućnostima i prema odabranim lokacijama.“

Direktor fotografije Dušan Ivanović SAS se proslavio saradnjom sa Urošem Stojanovićem na filmu „Čarlston za Ognjenku“, a sada se ponovo snima film čija je radnja smeštena u prošlost.

„U pripremama smo izučavali filmove iz 40-ih, jer naše generacije to vreme obično i zamišljaju kroz tu neku filmsku prizmu“, kaže Ivanović. „Takođe nas je zanimalo i kako savremeni filmovi tretiraju taj period, kako ga prestavljaju i doživljavaju. Što se kolorita tiče, dominantni su topli tonovi, dosta eksperimentišemo sa sepijom i bojom. Koristimo i tehniku pozadinske projekcije koju je, na primer, koristio Hičkok u svojim filmovima, tako da su nam sve vožnje kolima urađene na taj način. Kadriranje donosi klasičnu naraciju, sa snažnom insipracijom u film noaru, što se posebno ističe u osvetljenju. Vera je i vizuelno i sadržinski neo-noar, što podrazumeva snažan kontrast, igru sa senkama, a pošto je film u boji – onda i dinamiku toplo-hladno.“

„Kada se radi epoha, lokacije i kostimi su ključni. Nije bilo lako, ali smo uspeli da pronađemo neke izuzetno zanimljive objekte, a da već poznate i ranije koriščene, kao što je Beli dvor u kome danas snimamo, iskoristimo na jedan novi način. Imamo sjajne kostime i sjajnu glavnu glumicu, a pomaže i to što je čitava ta epoha vizuelno veoma atraktivna kada pričamo o izgledu i frizurama. Žene su tada izgledale kao dame, a muškarci kao gospoda. Nešto slično sam radio u filmu Čarlston za Ognjenku, s tim da je to bio nešto raniji period, 20-te godine XX veka, ali ima paralela koje se mogu povući. Oba projekta imaju snažan retro štimung, s tim da je priča Vere prvenstveno fokusirana na odnose između likova, na glumačku igru, na ono što se vidi i što je skriveno, tako da je njena srž realističnija, dok je Ognjenka ipak više jedna razigrana fantazija.“

„Izuzetno mi je drago što u srpskom filmu ima sve više velikih i glavnih ženskih uloga, što je pohvalno za autore, a istovremeno veoma podsticajno za glumice“, dodaje Jovana Stojiljković.

„Na snimanje Vere sam ušla svega nekoliko dana posle poslednje klape novog filma Maje Miloš, a ova dva projekta jačaju veru da se situacija u srpskom filmu menja i da ženski likovi konačno dolaze u prvi plan. Ono što mi je posebno zanimljivo kod Vere, a s obzirom da se radnja filma dešava pre i tokom Drugog svetskog rata, jeste to što ona nije prikazana jednodimenzionalno, već dobija prostor koji je do sada po pravilu bio
rezervisan za muške likove. Žene jesu bile skrajnute u tom istorijskom trenutku, gurnute u mušku senku, ali su i te kako postojale i ostavile trag. Na neki način, naš film će biti testement Vere Pešić – o njoj se tako malo zna, nema je u udžebnicima, između ostalog i zato što je bila špijunka koja je radila za više strana, ali upravo to njenu priču čini toliko uzbudljivom. Vera je živela i borila se u jednom muškom svetu, a to što je zaista postojala čitavoj ovoj filmskoj priči daje jednu dodatnu dimenziju, čini je emotivnijom, dirljivijom.“

Planirano je da snimanje traje do 5. jula na lokacijama u Beogradu i Topoli, baš kao i na Avali i Kosmaju, a premijera filma „Vera“ se očekuje u oktobru ove godine.

Članak Filmski testament najpoznatije srpske špijunke se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Počastvovana sam pozivom da na ovogodišnjem izdanju budem deo žirija, i u isto vreme osećam veliku odgovornost jer sam pre samo nekoliko godina učestvovala na festivalu kroz film, a sada sam deo žirija. Zahvalna sam na poverenju koje mi je ukazano, posebno što je reč o festivalu koji se iz godine u godinu uspešno razvija. Raduje me novo iskustvo u okviru Sarajevo Film Festivala na kome vlada dobra atmosfera koja mi se dopada, a radujem se i novim filmovima koje ću imati priliku da pogledam“, rekla je Jovana Stojiljković.

Na promociji festivala u Beogradu, organizovanom za domaće filmske stvaraoce i medije, prisutnima se obratio Jovan Marjanović, direktor CineLink Industry Days Sarajevo Film Festivala ističući značaj promocije u Beogradu i Srbiji, kao centralnom mestu po broju filmova, autora i profesionalaca iz filmske i TV industrije:

„Za nas je izuzetno važno doći u Beograd i predstaviti predstojeće izdanje Sarajevo Film Festivala. Filmski i televizijski sektor u regionu je tržište koje funkcioniše sinhronizovano, i Sarajevo Film Festival svoju ulogu vidi centralnom u tom smislu, a Beograd kao jedno od najvažnijih mesta u regionu. Doći ovde i susresti se sa predstavnicima medija, partnerima, filmskim radnicima i autorima iz Srbije je od najvećeg značaja za vrlo bliske odnose koje Sarajevo Film Festival gaji, a nadamo se da će ih gajiti u budućnosti sa filmskom scenom u Srbiji.“

Povodom odluke da Jovana Stojiljković, glumica iz Srbije, bude deo ovogodišnjeg žirija, Jovan Marjanović je rekao: „Jovana je pre svega sjajna glumica i neko koga mi na Sarajevo Film Festivalu poznajemo preko njenih mnogobrojnih uloga. Bila je učesnica našeg Talents programa, mnogi njeni filmovi prikazivani su u Sarajevu, od kojih su neki bili razvijani i kroz naš CineLink program. Takođe, želimo da žiri Sarajevo Film Festivala predstavlja kako svetsku tako i regionalnu kinematografiju, da je sastavljen od profesionalaca različitih zanimanja unutar kinematografije, što doprinosi kvalitetu prosuđivanja o filmovima koji se prikazuju na festivalu. Upravo tako vidimo Jovaninu ulogu u tom sastavu – kao nekog ko će doprineti konverzaciji o tome šta je savremeni film u regionu danas.“  

Broj turista koji posete Sarajevo za vreme Sarajevo Film Festivala se, prema rečima Nermina Muzura, predsednika Poverenstva Turističke zajednice Kantona Sarajevo, udvostruči. Imajući to u vidu, Turistička zajednica svesrdno podržava regionalnu promociju Sarajevo Film Festivala.

„Sarajevo za vreme Festivala promeni svoj izgled i ritam. Pozivam vas da dođete, osetite poseban ritam grada, uživate u filmovima i programima Sarajevo Film Festivala i da budete među gotovo 80.000 zadovoljnih gostiju grada filma”, rekao je Nermin Muzur, predsednik Poverenstva Turističke zajednice Kantona Sarajevo.

Ovogodišnji Sarajevo Film Festival održaće se pod pokroviteljstvom UNESCO-a. U pismu Audrey Azoulay, generalne direktorke Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) navedeno je kako festival deli vrednosti UNESCO-a „kao događaj posvećen promovisanju dijaloga i tolerancije putem umetnosti”.

Članak Glumica Jovana Stojiljković u žiriju Takmičarskog programa – igrani film Sarajevo Film Festivala se pojavljuje prvo na Oblakoder.