Ilustracija Đorđe Vidojević

Jugoslavija je 1948. nakon okupacije Palestine, ishitreno priznala državu Izrael. Iako je u početku postojala saradnja sa Izraelom, preko SSSR-a, nakon raskida Tita sa Staljinom i jugoslovenskog traženja „trećeg puta“, ti odnosi će se sa godinama menjati. Politikom nesvrstavanja, Jugoslavija se polako okreće zemljama na Bliskom istoku, ali pitanje Palestine ostaje dugo u drugom planu. Međutim, do promena dolazi i prijateljski odnosi između Jugoslavije i Palestine se ubrzano razvijaju od Šestodnevnog rata 1967. pa sve do kraja 1980-ih. Kako je vreme odmicalo, oni poprimaju intenzivni karakter.

Posle prekida diplomatskih odnosa sa Izraelom 1967. kreće svesrdno pomaganje Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO), u vidu finansijske, humanitarne, vojne i diplomatske potpore. Takođe, država omogućava kroz stipendije dolazak na studije brojnim Palestincima, kako iz same okupirane Palestine, tako i iz izbegličkih kampova širom Jordana, Sirije i Libana. Tako su, na primer, akademske 1971/72. godine, Palestinci činili 43% stranih studenata u Jugoslaviji. Palestinski studenti su izdavali dva svoja časopisa, na srpsko-hrvatskom i arapskom, i imali su Generalnu uniju palestinskih studenata u Jugoslaviji. Značajan pokazatelj te podrške jeste činjenica da je PLO bila jedina strana politička organizacija kojoj je omogućeno delovanje na teritoriji Jugoslavije (a koje je za druge organizacije zakonom bilo zabranjeno).

Generalna unija palestinskih studenata u Jugoslaviji, The Palestine Poster Project Archives

Po učvršćivanju kontrole nad Palestinskom oslobodilačkom organizacijom tokom 1967, Fatah – sa Jaser Arafatom na čelu, počinje da uspostavlja odnose sa drugim zemljama zarad legitimizacije palestinske borbe na međunarodnom planu. Mada je rukovodstvo organizacije nesumnjivo bilo posvećeno ideji slobodne Palestine, u praksi je bilo neophodno dopuniti oružane akcije diplomatskim naporima. Pored političke solidarnosti sa regionalnim arapskim državama građeni su i drugi internacionalni savezi. Po mnogima značajan uspeh ovih napora postignut je 1974. kada je Jaser Arafat održao istorijski govor pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija.

Arafat i PLO su prepoznati kao legitimni predstavnici palestinskog naroda, i tokom naredne nedelje usvojena je rezolucija 3236 koja je potvrdila, između ostalog, prava palestinskog naroda u Palestini na nezavisnost, suverenitet i samo-opredeljenje. Naravno, čin priznanja od strane međunarodne zajednice nije prošao bez kontroverzi. Za druge palestinske organizacije, poput marksističko-lenjinističkog Popularnog fronta za oslobođenje Palestine (PFLP), ovaj čin predstavljao je korak kapitulacije pred globalnim svetskim poretkom koji su diktirale Sjedinjene Države, saveznici takozvane države „Izrael“. 

No, pored diplomatskih napora u okviru UN-a, povezivanje sa srodnim oslobodilačkim pokretima i državama koje su nastale posle krvavih oslobodilačkih ratova je bio prioritet za Palestince. Tokom 60-ih i 70-ih brojne zemlje širom sveta su izvojevale nezavisnost od zapadno-evropskih kolonijalnih sila – neke diplomatskim, a neke oružanim putem. Ono što su mnogi u tom trenutku pozitivno oslovljavali kao „Treći svet“, predstavljao je mrežu prijateljstava i savezništva zemalja koje je ujedinjavao anti-imperijalizam i pokušaj izgradnje međunarodnih odnosa oslobođenih kolonijalnih stega, recimo, Francuske, Britanije, Belgije ili Portugala.

U takvom globalnom društvu, Palestina je izgradila bliske odnose sa kubanskom revolucionarnom vladom predvođenom Fidelom Kastrom, te Alžirskom vladom koja osvojila svoju nezavisnost 1962. posle osam godina krvavog rata i 130 godina daleko krvavije francuske kolonijalne uprave, kao i sa rukovodstvom vijetnamskog otpora američkoj okupaciji. U neku ruku, figura palestinskog fidajina, zajedno sa figurom Če Gevare i, recimo, Crnog pantera iz Oklanda, postali su svetski simboli revolucionara tog vremena. Takođe, PLO je tokom 1970-ih uspostavio saveznički odnos sa SSSR-om, koji je, inače, imao vrlo blagonaklon odnos prema ovom globalnom anti-imperijalnom frontu.

Ilustracija Miloš Miletić, stihovi Suheir Hammad

Svakako podjednako bitno, PLO je prepoznat kao jedini legitimni predstavnik palestinskog naroda na 4. samitu Nesvrstanih u Alžiru 1973. godine, kada pokret takođe dobija status člana posmatrača. Svesrdna podrška članica Nesvrstanih bila je ključna poluga za internacionalnu diplomatsku misiju Palestinaca. Jugoslavija je u tome odigrala značajnu ulogu i zapravo je predstavljala bitnog partnera van arapskog sveta. Kako ističe istoričar Žiga Smolič, odnosi ova dva naroda prvo se razvijaju uz podršku egipatskog predsednika Gamel Abdel Nasera. Prva poseta Arafata Titu odigrala se u Naserovoj pratnji. Ubrzo posle, prijateljstvo dvojice vođa raste i tokom 1971. PLO otvara svoju prvu evropsku kancelariju upravo u Beogradu. Međutim, bitno je imati u vidu da se saradnja sa Palestinom u velikoj meri odvijala van kuloara visoke diplomatije i državnog vrha.

„Naime, to se odvijalo kroz različite društvenopolitičke organizacije, koje su delovale relativno samostalno, a sa centralno orijentisanom raspodelom sredstava. Finansiranje ovih aktivnosti u glavnini bilo je obezbeđeno iz posebnog Fonda za pomoć žrtvama agresije i kolonijalne dominacije u SSRNJ. Materijalna pomoć je uglavnom organizovana preko Saveza sindikata Jugoslavije, Crvenog krsta Jugoslavije i Saveza omladine Jugoslavije.“

Tako je i verovatno najpoznatiji primer među brojnim skupovima solidarnosti sa Palestinom koji su se dogodili širom Jugoslavije upravo onaj koji je organizovao Savez socijalističke omladine. Događaj je održan 1982. na trgu Marksa i Engelsa u Beogradu u znak podrške kako sa palestinskim, tako i sa libanskim narodom koji je tih dana trpeo vojnu i vazdušnu invaziju takozvane države „Izrael“ potpomognute SAD-om. Koncert na kome su učestvovali naši brojni popularni muzičari okupio je tada oko 70.000 ljudi.  Pored toga, postoje i arhivski primeri drugih akcija koje su organizovane od strane naroda ili radnika u manjim mestima.

U arhivi Muzejskog dokumentacijskog centra nalazi se najava za izložbu plakata „Palestina oduzeta i negirana domovina“ u Ogulinu. Novinski članci navode više solidarnih i protesnih događaja u Sisku koji su „kulminirali u tjednu solidarnosti“. Brojni solidarni događaji svakako su doprineli širenju prisnosti sa palestinskim otporom među narodima Jugoslavije. To će uticati na porast broja dobrovoljaca koji će iz Jugoslavije otići da se priključe oružanoj borbi PLO-a. Iako se tačan broj ljudi koji su se priključili palestinskim oslobodilačkim grupama ne zna, postoji više intervjua sa Jugoslovenima koji su bili deo njih.

Odlomak iz svedočenja Aleksandra Dragojlovića, nastavnika iz Baljevca kod Raške koji je godinu dana proveo u redovima Palstinske oslobodilačke organizacije, datirano 1977.

Odnos Jugoslovenske države prema PLO bio je deo šire podrške oslobodilačkim pokretima širom sveta koji su tokom 1970-ih i 80-ih još uvek vojevali bitke protiv svojih kolonijalnih okupatora i njihovih saveznika. Podrška organizacijama iz Gvineje Bisao, Južne Afrike, Čilea, Mozambika i drugih manifestovala se kroz pomoć u slanju oružja, medicinskih zaliha, kulturne saradnje. Između ostalog, članovi ovih organizacija su često putovali u Jugoslaviju zarad lekarskih pregleda ili vojne obuke. Decentralizovana, ova pomoć je tokom dve dekade osetno zavisila o ekonomskim uslovima u zemlji, i često je varirala iz godine u godinu.

Kako je i samo rukovodstvo Jugoslavije prošlo kroz narodno oslobodilačku borbu protiv nemačke okupacije tokom Drugog svetskog rata, generaciji Jugoslovena tada na čelu države, ova podrška delovala je kao organski oblik savezništva sa sabrocima širom sveta. Sa druge strane, bogata istorija NOB-a prisutna u javnom diskursu uticaće na to da palestinski studenti iz Jugoslavije prenesu različite priče iz oslobodilačke borbe u Palestinu. Otuda nailazimo na priču o partizanki Vahidi Maglajlić koja je uz pomoć studenta medicine sa zagrebačkog sveučilišta preneta u brošuri koja se delila u izbegličkim kampovima.

Stranica iz knjige „Rođena u burno doba, životni put narodnog heroja Vahide Maglajlić“ Himka Magjlajlić Hadžihalilović, dostupno na www.afzarhiv.org

Danas je važno podsetiti čitaoce na istorijat jugoslovenske podrške anti-kolonijalnim pokretima kroz pokret Nesvrstanih, naročito dok Srbija postaje kolonija za ekstrakciju prirodnih resursa i jeftine radne snage na periferiji Evrope. I pre osnivanja pokreta snažna podrška borbi za oslobođenje Alžira trasiraće put Jugoslavije ka oslobodilačkim pokretima širom sveta. Tako 1961. nakon ubistva Patrisa Lumumbe, prvog premijera Demokratske republike Kongo, posle oslobođenja zemlje od belgijske kolonizacije, u Beogradu i drugim većim gradovima Jugoslavije izbijaju veliki protesti dok je ambasada Belgije u Beogradu demolirana. U godinama nakon toga, na ulicama većih gradova organizvani su protesti protiv američke invazije na Kubu, početka vijetnamskog rata, kao i mnogi skupovi solidarnosti sa narodom Palestine.

El Šat, izbeglički kamp za Jugoslovene Uprave Ujedinjenih nacija za pomoć i rehabilitaciju

Među arhivskim fotografijama jugoslovenskih izbeglica u El Šatu 1944. nalazi se fotografija žena i devojčica za stolom. U opisu stoji „Palestinska socijalna radnica došla je u El Šat, najveći kamp UNRRA-e na Bliskom istoku, kako bi jugoslovenskim devojčicama pokazala kako da prave igračke od ostataka materijala. One obezbeđuju sve igračke za novi dečiji kamp koji se gradi na obali Sredozemnog mora, blizu Aleksandrije. Planirano je da u kampu boravi 2000 dece iz pustinjskih kampova, gde će imati svež morski vazduh i priliku za kupanje.”

U trenutku boravka Jugoslovena u El Šatu, nova Jugoslavija postoji zvanično tek par meseci, rat za oslobođenje od nacističke okupacije traje, a o cionističkoj kolonizaciji Palestine se još uvek malo govori. Na fotografiji prepoznajemo ono što danas radimo kao male činove solidarnosti. Ne očekujući da države nastale posle raspada Jugoslavije pružaju zvaničnu podršku oslobodilačkom pokretu Palestine danas, organizujemo se u solidarnim grupama kako bismo pomogli koliko i kako možemo, verujući da će se talas solidarnosti i dalje širiti. 

Kolektiv Za slobodnu Palestinu

Materijali korišćeni u tekstu iz istraživanja Žige Smoliča „Jugoslavija i Palestinska Revolucija.” iz Reprezentacija nasilja u jugoistočnoj Evropi 20. stoljeća: zbornik radova, i „Chronology: Relations between Yugoslavia and Palestine from 1946 to 1991.” sa izložbe Constellations of Multiple Wishes: Along the Eastern Horizon. Muzej savremene umetnosti, Ljubljana, 2024.  

Članak Borba drugim sredstvima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

I svi će ovih dana pričati o temi 50 godina Bijelog dugmeta i sam Brega će preostale žive članove benda, koji mogu da podnesu jedni druge, povesti na turneju. Oblakoder se ipak oduvek trudi da promoviše i priča o mladim bendovima, pa ćemo se mi za potrebe ovog jubileja vratiti na sam početak, kada je bend tek kretao i dok je još uzletao ka Dugmemaniji.

A bend Bijelo dugme je nastao 1. janaura 1974. godine. Noć pre su svirali u Zenici kao bend Jutro, a u novu godinu su ušli sa novim imenom. Ali priča je krenula mnogo, mnogo ranije. U centru je oduvek, kao i danas, bio Goran Bregović, momak iz predgrađa Sarajeva, željan svega – života, dokazivanja, slave, para, lepih devojaka. Svega onoga što na istoj toj periferiji nije imao.

Prvo je trebalo uspeti u Sarajevu, ali Bregi to nije išlo. Svirao je u nekoliko bendova, upoznavao tu i tamo buduće saborce. Družio se i svađao se sa njima. Pored bendova, u biografiji mu piše da je u srednjoj školi počeo svirke u kafanama, svirajući narodnjake, a da je nastavio u striptiz klubovima. Videvši da se od rokenrola u Sarajevu neće leba najesti, odlaze kao deca u Napulj da sviraju. On, Milić Vukašinović, Zoran Redžić i Željko Bebek. Već tad kreće animozitet Bebeka i Brege koji traje, evo, do dana današnjeg.

Bebek je bio pevač, zvezda, video Bregovića u tim klinačkim nastupima i pozvao ga da svira sa njim u bendu Kodeksi. Verovatno je očekvao da je on glavni u toj vezi, prijateljstvu i konekciji. Ispostaviće se da nije. Bebek i Brega su poveli u Napulj na basu Zorana Redžića, člana grupe Čičci, a on je poveo svog ortaka i bubnjara Milića Vukašinovića.

Milić sa sobom donosi uticaj bendova Black Sabbath i Led Zeppelin, pa te svirke u Napulju nisu baš bile za hotelske terase i restorane. Bebek se popišmanio i vratio kući. Tad nastaje bend ingenioznog naziva – Mića, Goran i Zoran, koji svira obrade širom Napulja i snalazi se od dana do dana kako zna i može. E onda, u svim biografijama benda Bijelo dugme stoji moja omiljena rečenica: „Krajem godine po njih su u Italiju došli Goranova majka i Zoranov brat Fadil i vratili ih kući.“ To, valjda, treba da nam kaže koliko su oni, u stvari, bili deca i zamišljam situaciju gde ih u Jugoslaviju vraćaju sa sve vučom ušiju.

Ipak, sledeće, 1971, kad je Brega postao student, počinje da svira u bendu Jutro, a basista je već poznati Redžić. Čim su primirisali mogućnosti da snime svoje prve pesme, Brega zove Bebeka, iako godinu dana reč jedan drugom nisu rekli. Znao je da je to jedini pevač s kojim je želeo da radi. Tadašnji bubnjar nije bio zadovoljan u kom pravcu ide bend sa Breginim sve većim uplivima u folk, te on odlazi, kao i Ismet Arnatuovič, koji je smislio ime Jutro, pa je valjalo imati neko novo.

U svem tom natezanju sviralo se, ali i sa još nekoliko izlazaka i vraćanja kako Bebeka, tako i Redžića. Pesme su se pojavljivale. Hop cup, Na vrh brda vrba mrda, i Kad bih bio bijelo dugme, a ova poslednja je postala i nešto kao hit grupe Jutro, i dala im mogućnsot da se šire. U bend je došao i klavijaturista Vlado Pravdić, i time upotpunio prvu pravu postavku benda.

Počinju i druženje sa dizajnerom Draganom Stepanovićem, koji je bio zadužen za vizuelni identitet benda ali, na neki način, i za ime. Već pomenuta svirka u Zenici 31. decembra 1973. se završila, i u kombiju je upravo Stepanović izjavio da nije važno ime, već šta radiš, a ime može da bude i Bijelo dugme. I tako je 1. januara 1974. krenuo da postoji bend sa kojim se rađa muzika jugoslovenskih superstarova, muzika zbog koje ljudi kreću da vrište, skaču, lupaju kosu i beže od kuće ne bi li otišli na njihov koncert.

Tajni začin ovog benda je verovatno bio ono što je i najveće osporavanje za njihov rad. Ne, nisu plagijati, već približavanje rok muzike narodu. Brega je preveo rokenrol na jugoslovenski jezik naroda i narodnosti. Milić Vukašinović mu je možda napunio uši Cepelinima, ali on je mnogo pre Planta i Pejdža bio zatrovan narodnom muzikom, pa bi svaki put kad bi hard rok krenuo da izlazi iz njegovih prstiju, završio na šumadijskoj dvojci ili pusto turskom melosu. Ali kao što znamo, to je ovde oduvek prijalo većinskom stanovništvu i taj Turčin koji nam je svima upisan u DNK, bio je dobro hranjen njihovim ritmovima i melodijama.

Bend je šira publika čula u maju 1974. u Ljubljani na Bum festivalu, nakon čega je izašlo nekoliko singlova, da bi se pojavio i album na kom se nalazi par „narodnjaka“ (Patim evo deset dana,  Sve ću da ti dam), par ubitačnih balada za stiskavce na rođendanima (Selma, Blues za bivšu dragu), i mažnjavanje Čaka Berija u Ne spavaj mala moja. Dovoljno da bend postane toliko veliki da kreće turneja od čak 300 svirajućih dana. Kako kažu, svirali su po dvaput dnevno – od 4, pa od 8. Svirali su u selima u koja jedva da je pre toga i struja kročila. Omot sa polugolim grudima koje izviruju iz košulje samo je golicao maštu i provocirao, kao i dugačke kose i rokenrol tog vremena generalno. Vojna lica su mrzela, njihova deca obožavala.

Jugoslavija je osetila, odnosno imala je svoju Bitlmaniju kod kuće. Ona će rasti i rasti, dok ne pukne kao balon. Kao i sama Jugoslavija. Početak i prva faza je gotova sledeće godine, kad izlazi taj krucijalni i veći album – Šta bi dao da si nam mom mestu, ali to je već druga priča…

Kritika ih je sahranila na početku. Dražen Vrdoljak izmislio je kovanicu pastirski rok, koji ih do danas prati, ali to mlade nije sprečilo da dođu u ogromnom broju na nastupe. Toliko dece je bilo na nastupima, da su morali šmrkovima i vodom da ih teraju. Sva sreća po vlast tada da su Dugmići bili dobri i uzorni momci, komunisti, bliski vlasti, i voleli celu tu Tito priču, jer da nisu, imali su mlade i mogli su da udare u temelje moći tadašnje vlasti. Sviraće posle Dugmići Titu, nekih pola minuta, dok on ne kaže da je to preglasno i dok ih ne upute da napuste binu.

Pedeset godina na binu će Brega i Redžić od preževilih iz tog perioda. Bebek se tužio sa ekipom od prošlog rijuniona i ne može očima da ih vidi. Jedna realna jugoslovenska priča, nema šta.

Šta se desilo posle:

Brega je, kad se raspala Jugoslavija, ostatku sveta prodao naš folk kao muziku za Svadbe i Sahrane. Prodao je i Igiju Popu ukradenu pesmu, a i Zimskim Olimpijskim Igrama zamalo dva puta istu stvar.

Zoran Redžić deluje kao da se najmanje pitao, da ga je bilo briga za svađe i probleme, i uvek je bio spreman da se odazove na poziv.

Ipe Ivandić je skočio sa sprata svoje sobe u Metropolu 1994. godine. Postoji priča i da je bio mesečar, te da je u snu samo odšetao.

Vlado Pravdić je bio u večnoj rotaciji sa Lazom Ristovskim i deluje da se nije mnogo cimao i uzbuđivao kad nije bio vezan za rad u bendu. Preminuo je 2023. godine.

Milić Vukašinović je svirao bubnjeve Bijelom dugmetu na rijunionu 2005. godine, ali tokom godina je umeo da potkači Bregu u svojim intervjuima, ali i u pesmama. U njegovom Vatrenom poljupcu pevao je pesmu Brat mi fura pank, koja je odgovor na Dugmetovu new wave fazu.

Željko Bebek je izašao iz benda 1983. a dva pevača koji su došli za njim – Tifa i Alen Islamović, su živeli u konstantnom strahu da će se on jednom vratiti. Nije se vratio, ali je u solo karijeri skrpio 2 hita i 356 dueta sa narodnim pevačima koji nikome nisu bili potrebni.

Članak Kako je to bilo biti Bijelo dugme pre 50 godina se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Autorka teksta: Marija Todorović
Naracija: Snežana Katunac
Koordinacija audio snimanja: Snežana Katunac
Snimanje i montaža zvuka: Konstantin Arsić
Dizajn: Olga Đelošević
Animacija: Katarina Ćirković
Urednica: Marina Zec

Produkcija: Oblakoder magazin

Članak Borosane: Simbol radnica u Jugoslaviji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Autorka teksta: Marija Milić
Naracija: Katarina Baletić
Koordinacija audio snimanja: Snežana Katunac
Snimanje i montaža zvuka: Konstantin Arsić
Dizajn: Olga Đelošević
Animacija: Katarina Ćirković
Urednica: Marina Zec
Produkcija: Oblakoder magazin

Članak Kiosk K67: Obeležje nekadašnje Jugoslavije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Magazin Studio iz Zagreba 1982. godine opisuje pomamu za video-igrama na sledeći način: „Posebne ekipe ljudi svakodnevno stvaraju nove šeme i izmišljaju nove igre. Na tržištu se danas nudi više od 120 vrsta različitih video-kasetnih igara koje – kako to potvrđuju redovna ispitivanja – najviše kupuju i koriste mladići. Ni ženski pol nije zapostavljen: upravo se istražuje koje bi vrste igara mogle najviše privući devojke. Ukratko – posao decenije, a sve je počelo u jednoj običnoj garaži s 500 dolara uloga! Tako, barem, govori legenda koja kola poslovnim krugovima dokazujući – ako ništa drugo – da rađanje legendi u suvremenom svetu ne traje nekoliko desetaka ili stotina godina. Junak te priče je inženjer Nolan Bushnell koji živi i radi u Silikonskoj dolini, južno od zaliva San Franciska, poznatoj kao „srce” američke proizvodnje računara i kompjutera“.

S druge strane, na našim prostorima razvijali su se programi, ali i igre, koje su koristile osnovni jezik – bejzik. Iako je ovo ime zapravo skraćenica, ona asocira na primarnu namenu jezika: naime, bejzik je predstavljao osnovu za sve one koji su želeli da naprave prve korake u programiranju i kasnije lakše savladavaju složenije kompjutere.

BASIC programski jezik

Put do igre popločan je – radio talasima

Različite igre distribuirane su na veoma zanimljiv način – putem radija. Tako su, na primer, 80-ih godina u emisiji Ventilator Zorana Modlija na talasima radija „Beograd 202” emitovani zvučni zapisi igara, a na slušaocima je bilo da tonski zapis zabeleže, potom kasetu ubace u kasetofon i posle nekoliko komandi, kako je to navedeno u redovima iznad, krenu da uživaju u igranju. Najveći broj emitovanih igara bio je pogodan za računar Galaksija, a različiti modeli računara značili su da neće svaka igra biti kompatibilna sa svim modelima kompjutera, što je stvaralo diverzitet među igračima, ali i zajedništvo onih koji su koristili iste modele računara.

Jovan Regasek i Voja Antonić sklapaju Galaksija računar

Kreator Galaksije, Voja Antonić, i sam je osmislio mnoštvo igara za ovaj računar, među kojima je i Zamak – po grafičkom rešenju vrlo sličan zmijici na mobilnim telefonima. Cilj igre bio je sakupiti ključeve kroz lavirint, a izbegavati zmije.

U Sloveniji je, pak, nastala jedna od prvih upečatljivih igara za ZX Spectrum – Kontrabant. Izdavač je bio omladinski Radio Študent, a jedan od tvoraca Žiga Turk, kasnije slovenački ministar. Cilj ove tekstualne avanture, predstavljene na sajmu knjiga u Beogradu, bio je da se sastavi računar. U Kontrabantu 2, cilj je bio pronaći vrata za 2000. godinu.

Žiga Turk

Ako uspe – delimo zaradu, ako ne uspe – delimo pokušaj

Ostaje zabeležen i slučaj Jovana Mitrovića iz Zrenjanina, koji je magazinu Računari u vašoj kući uputio sledeće pismo: „Javljam se da vas pitam da li mogu da iskoristim vaš scenario za Američkog Nindžu kao podlogu za moju igru. Sve javno. Ako igra upali i u Engleskoj se proda u milion primeraka, delimo pare. Ako ne uspe, delimo pokušaj.“

Ovakvih entuzijasta bilo je dosta, ali su samo retki uspeli da ostvare Jovanovu zamisao. Naime, Damir Muraja i Duško Dimitrijević su, nakon 710 sati rada, osmislili inovativan koncept borbe koji je prepoznao engleski Bug-Byte. Autori su dobili 30 penija po prodatoj kaseti ostvarivši san velikog broja ondašnjih klinaca.

Jugoslovenski gejming je obeležila i zagrebačka kompanija Suzy Soft, koja je sredinom osamdesetih godina objavljivala video igre domaćih autora za ZX Spectrum, C64 i Galaksiju.

Svemirska priča takođe je bila zapažena, iako je označena kao nezanimljiva, zbog činjenice da je njen tvorac Tomislav Talan, nekadašnji autor Pilot-videa, prve hrvatske revije za igre na računaru.

Zanimljiv je i primer đaka iz 14. beogradske gimnazije koji su napisali dve igre (XIV i XIV2, 1984. i 1985), u kojima su glavni likovi profesori, učenici i školsko osoblje (najverovatnije inspirisani stvarnim osobama).

Igra Na Balkanu Ništa Novo (1989), u kojoj je cilj bio spasavanje Dojranskog jezera, bavila se aktuelnim političkim događajima u Jugoslaviji 1988. godine i kao likove je imala kako stvarne osobe iz tog perioda (Fikret Abdić, Janez Janša, Slobodan Milošević, Đorđe Balašević), tako i likove iz tada aktuelne popularne kulture (Đekna) i lokalna mitska bića (vile iz Neuma).

Jasno je, dakle, da su postojale igre pisane isključivo za domaće tržište, koje su bile na slovenačkom i srpsko-hrvatskom jeziku, ali postojale su i one koje su otkupljivali strani izdavači, od kojih su samo neki Coyote Software, Visions Software Factory i Imagine.

Zlatno doba piraterije

Sredina i kraj osamdesetih bili su samo uvertira za period procvata piraterije koji je dostigao svoj pik devedesetih godina XX veka. Na samom početku, pirati su se oglašavali u časopisima, ali su i pijace i tezge na ulicama bile krcate piratskim kasetama. Naravno, po cenama višestruko povoljnijim od originala. Piraterija, čak, uspeva da opstane uprkos ratu i sankcijama koji su 90-ih godina zahvatili područje Jugoslavije. Nepisano pravilo glasilo je: što je neki model računara popularniji, to je više piratskih programa za isti.

Međutim, nije samo piraterija prekinula razvoj domaćih video – igara. Sredinom devedesetih godina dolazi do standardizacije računara koji koriste dosta napredniji softver koji je podrazumevao i nove, kvalitetnije igre u čijem su razvoju učestvovali višečlani timovi, a to je značilo i mnogo više novca potrebnog za kreiranje igara.

Ono što je, međutim, među gejmerima bilo najvažnije, nije poreklo igre koju igraju, već hakovanje iste kako bi produžili vreme igranja i prevarili sistem tako da prilikom bezuspešnih pokušaja prelaska nivoa ne gube živote. Sve sa ciljem beskonačnog uživanja jer im ekran neće prikazati poruku – GAME OVER.

Reference:
Lokalna istorija digitalnih igara: prvi koraci u srećni, novi digitalni svet, Ljiljana Gavrilović
Totalna istorija video igara, Manojlo Maravić
www.dejanristanovic.com/rac1.htm
www.zxart.ee/eng/groups/s/suzy-soft/

Članak Video igre obojene nostalgijom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Profesor Pavle Savić

Fotografije preuzete sa sajta Institut za nuklearne nauke Vinča

Institut „Mihajlo Pupin“

U Institutu u Vinči laboratorija za matematiku i numeričke mašine je zajedno sa Institutom za radio tehniku formirala Institut „Mihajlo Pupin“. Svi naučnici koji su radili u Vinči, nastavili su da rade u Pupinu, institutu čija je osnovna karakteristika bila naučno istraživački rad i razvoj. Kasnije već ’70 godina u Institutu Pupin krenulo je sa ozbiljnijim razvojem uređaja iz kog je nastala čitava familija uređaja – softvera i hardvera koji su i danas primenjivi. Pupin je razvijao i niz uređaja za upravljanje transportom, proizvodnjom i distribucijom električne energije, gradski zavod za statitsiku i informatiku koristio je račnare proizvedene u Pupinu koji su služili za obradu podataka, vođenje registra ulica, poreskih i vojnih obveznika.

Članak o Iskra Delta računaru u časopisu Delo, Ljubljanski dnevni list

Izvor: Sajt Industrijska baština

Fotografija preuzeta sa sajta Naissus.info

Izvor: Ei-Elektronska Industrija Niš – klub poštovalaca

Prvi računarski BBS sistem – Bulletin Board System u Srbiji

Paralelno sa velikim napredkom koji se desio u proizvodnji kućnih računara razvijaju se i razni računarski sistemi, a jedan od njih je i BBS (Bulletin Board System). Kompjuterski sistemi ovog tipa u svetu se pojavljuju krajem sedamdesetih godina dok kod nas jedan od većih BBS-ova počinje sa radom 1989. godine. Sezam, kako se prvobitno zvao ovaj BBS radio je po principu razmene poruka, kao je preteča foruma.

Korisnici ovog BBS-a u početku su imali pristup i mogli da komuniciraju samo preko telefonske linije, u početku jedne, a u kasnijoj fazi čak 15 linija. Pored Sezama, BBS-ova je bilo i u Nišu, Hrvatskoj i Sloveniji. Sezam je bio posebno važan kanal za komunikaciju, jer su se unutar njega održavale razne konferencije i pokretale brojne debate na raznorazne teme. Na početku su uglavnom učestovali tehnološki obrazovani ljudi koji su znali kako da pristupe ovom sistemu i kako da ga koriste. Za prvih pet godina, od novembra 1989. do novembra 1994, korisnici su napisali 394,000 poruka odnosno 418 megabajta teksta na razne teme, od računarskih pa do politike, kulture, muzike… Korisnici Sezama su se između sebe nazivali Sezamovci i predstavljali su svojevrsnu preteču društvenih mreža.

Nakon šest godina rada i razvoja BBS-a Sezam, suvlasnici i osnivači Dejan Ristivojević i Zoran Životić odlučili su da nastave sa unapređenjem BBS-a, te 19. decembra 1995. godine nastaje Sezam Pro, kada počinju sa komercijalnim radom, odnosno sa proširenjem mreže i povezivanjem na Internet.

Fotografije preuzete sa sajta Sezam pro

Fotografija preuzeta sa sajta Sezam pro

Reference:
www.dejanristanovic.com/refer/MadeInSerbia.pdf
www.dejanristanovic.com/sezam.htm
www.dejanristanovic.com/proosn.htm
www.industrijska-bastina.com/ivel-z-3-univerzalno-mikroracunalo/
www.rcub.bg.ac.rs/o-rcubu/istorijat.html
www.amres.ac.rs/cp/amres/o-nama
www.youtube.com/watch?v=IAU9joMCbmw
Saša Šepec, viši kustos u Muzeju nauke i tehnike
Profesor Dražen Drašković, ETF

Članak Prostori razvoja računarstva i IT industrije u Jugoslaviji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

1961. nastao prvi robot u Hrvatskoj TIOSS

Početkom šezdesetih godina prošlog veka, tačnije 1961. godine, nastao je i prvi robot u Hrvatskoj TIOSS, koji je kreirao tadašnji student prve godine Elektrotehničkog fakulteta u Zagrebu Branimir Makanec. TIOSS je javno predstavljen 1965. na Zagrebačkom velesajmu, gde je delio propagandne letke i govorio: Izvolite, a kada bi neko uzeo letak, opet bi ponovio istu radnju. Već sledeće godine, 1966, prošetao je po Trgu bana Jelačića u Zagrebu.

Robot je imao dva oka sa svetlosnim senzorima i bio programiran da gleda u smeru gde je više svetla. Makanec ističe kako je, u periodu kada je nastao robot, iz hobija proučavao neurofiziologiju i zamislio da izradi pravog robota. Nazvao ga je TIOSS, što je skraćenica od teledirigirani izvršni organ samoupravljačkog sustava. Delove za TIOSS je prikupljao sa smetlišta i objedinio ih u metalnom kućištu oblikovanom da bude što sličniji čoveku.

Robot je bio težak oko 150 kilograma, a visok oko 220 centimetara i mogao je dostići brzinu od 30 kilometara na sat. U levoj nozi robota nalazio se punjač akumulatora koji se napajao na struju, a u desnoj su se nalazili releji koji su upravljali logičkim funkcijama, odnosno izvršavali naredbe programa koje je slao kompjuter. Na prsima robota je bio smešten mikrofon, a u glavi je imao zvučnik i dva optička senzora koji su reagovali na promene svetla. Imao je i metalne kapke, pa se kod jake svetlosti činilo da robot trepće. Glava se mogla okretati levo i desno, a zbog senzora se uvek okretala prema najjačem svetlu.

Branimir Makanec i Grupa kibernetičara: TIOSS, robot, 1961.–1965.

1963. Beogradska šaka – u Jugoslaviji konstruisan model prve protetičke robotske šake na svetu

„Beogradska šaka“ je model prve na svetu protetičke robotske šake i predstavlja preteču svih bioničkih protezaa. Imala je mioelektrično upravljanje i senzorsku povratnu spregu i mogla je da izvede dve ključne radnje – stiskanje u pesnicu i skupljanje sa ispruženim prstima. Konstruisali su je 1963. godine profesori Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu Rajko Tomović i Midorag Rakić. Šaka ima pet prstiju, koji imaju senzore za dodir i mioelektrično upravljanje, odnosno upravljanje pomoću električnog signala.

Tomović je šezdesetih pokrenuo istraživanje ortopedskih pomagala i započeo izradu prve protetičke robotske šake. Bio je jedan od glavnih učesnika i u kreiranju prve računske mašine za elektroprivredu, prvog analognog računara domaće izrade, prvog domaćeg elektronskog računara, kao i prvog Jugoslovenskog digitalnog računara CER 10, 1960. godine. Zajedno sa Miodragom Rakićem, svojim kolegom sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu 1963. godine započeo je pionirski rad na izradi veštačkog organa sa čulom dodira u Laboratoriji za automatsku kontrolu na institutu „Mihajlo Pupin”. U svom istraživačkom radu koristili su teorijske radove iz oblasti rehabilitacione i ortotičke robotike.

Šaka nikada nije korišćena u medicinske svrhe, ali je poslužila za dalja istraživanja na polju robotike koja su uticala na dalji razvoj robotskih ruku u svetu. Danas se model šake može videti u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu.

1978. razvijen prvi robot UMS 1 koji je primenjen u domaćoj industriji u Jugoslaviji

Prvi industrijski robot koji je primenjen u praksi bio je UMS-1 robot, projektovan i proizveden u Institutu 1978. godine i primenjen u fabrici Teleoptik na zadacima montaže sklopova termostata za automobile. Narednih godina je razvijeno nekoliko uspešnih prototipova industrijskih robota sa softverom poputː UMS2-1980, UMS3-1981 itd. Prototipovi industrijskih robota napravljeni su u saradnji sa vodećim jugoslovenskim preduzećima.

Industrijski robot UMS, 1978. godina

1980. godina – Kreiran prvi industrijski robot u Ljubljani Goro

Industrija robotike u Sloveniji je počela osamdesetih sa razvojem dva rana modela – Goro i Roki. Prvi industrijski robot Goro 1 razvijen je u IJS-u i proizveden u Gorenju, a sa radom je počeo 1980. godine. Nakon njegovog lansiranja, usledio je rad na sledećoj seriji Goro robota, a od prve verzije preživele su samo njegove dve komponente, jer su ostale korišćene za izgradnju novijih verzija. Kasnije verzije služile su kompaniji Gorenje za radno mesto farbanja, emajliranja i lakiranja bele tehnike, koje je je zbog emisije jakih mirisa ili štetnih materija nezdravih za ljude.

Fotografija: Jože Suhadolnik

U roku od godinu dana od debija modela Goro 1, 1981. godine Fakultet elektrotehnike Univerziteta u Ljubljani je otpočeo saradnju sa drugim velikim industrijskim preduzećem – Iskrom. Rezultat te saradnje bio je Roki, robot visoke preciznosti koji je ušao u upotrebu 1987. godine u Iskrinoj fabrici brojača, gde je preuzeo obradu kućišta indukcionih brojača. Roboti pre Rokija bili su namenjeni za teške poslove, dok je Roki više bio za preciznije – kod prethodnika možemo govoriti o tačnosti u milimetrima, ali kod Rokija u desetinama milimetra.

Reference:
www.delo.si/novice/znanoteh/goro-riko-roki-in-druscina/
www.digitalna-umjetnost-u-hrvatskoj.eu/hr
Beogradska šaka Wikipedia
www.politika.rs/sr/clanak/458366/Mozaik/Beogradska-saka

Članak Prvi roboti u Jugoslaviji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Tendencije 4, 1969., plakat, dizajn Ivan Picelj

Vremenom, centar je uspeo da omogući pristup HP2000E time-sharing računaru, zahvaljujući naporima inženjera Branimira Makanca. Ovim je omogućeno informatičko obrazovanje profesora i učenika srednjih škola i omogućen je rad na daljinu putem modema i telefonskog signala, a svi zainteresovani mogli su da dođu u MMC svakog radnog dana od 8 do 20 sati i da koriste računar besplatno. U MMC su, osim inženjera i zainteresovanih polaznika koji su se bavili softverom i hardverom, počeli da dolaze i da se interesuju i umetnici i kreativci među kojima su likovni umetnik Tomislav Mikulić, koji je tu stvorio prve digitalne animacije u Hrvatskoj, multimedijalni umetnik Vladimir Petek, informatičar Goran Premec, koji je 1980-ih razvio niz digitalnih multimedijalnih sistema kojima su se koristili umetnici i koji je jedan od 5 autora koji su učestvovali u projektu Katedrala, koji nije prezentovao umetničke objekte nego je bio jedan od prvih interaktivnih računarski generisanih prostora u svetu, koji je održan u Galeriji PM u Zagrebu 1988. godine. U MMC-u je inženjer elektrotehnike Damir Boras prema idejama arhitekte Velimira Neidhardta iz Urbanističkog instituta Hrvatske 1977. razvio URBAN, prvi računarski jezik za potrebe urbanističkog i prostornog planiranja u Hrvatskoj.

U periodu od 1968. do 1984, digitalne tehnologije su se ubrzano menjale, računarska oprema je međusobno bila nekompatibilna, a razni adapteri nedostupni, pa su autori pravili i tehnički izvodili hibridne sisteme.

U doba mainframe računara slike su se prikazivale na malom monohromnom ekranu osciloskopa. Krajem 1960-ih Vladimir Bonačić svoje je prve vizualne radove napravio osciloskopom. Osciloskop je omogućio prikaz vektorskih crteža, dakle crteža linijom, a ne slika koje nastaju pikselima. Osim prikaza na osciloskopu, vektorski su se crteži digitalnim tehnologijama mogli trajno ispisati ploterima. Fotografije ili slike s polutonovima (digitalno sačinjene od piksela) mogle su se ispisati preko linijskih pisača, pisaćih strojeva spojenih na računare, no na specifičan i ograničen način. Linijskim pisačima su domišljati kreativci ispisivali slike slovima, tzv. ASCII slikama: polutonovi digitalno obrađenih fotografija ili računarski generisanih slika ispisani su odabranim slovom ili simbolom s linijskog pisača. Tom tehnologijom služili su se u svojim prvim digitalnim slikama početkom 1970-ih Vilko Žiljak i Vlatko Čerić.

Vilko Žiljak

Vlatko Čerić

Miša Savić, Glas Anđela (1991)

Miša Savić, Glas anđela, audio-vizuelni rad iz oblasti kompjuterske grafike i zvučne sinteze, odnosno, sonifikacije, predstavljen na izložbi Kompjuterska umetnost u okviru stalne postavke. Kako se navodi u katalogu: „odnos između slike i zvuka ostvaren je prema načelu da boje na freskama odgovaraju muzičkim intervalima. Kao vizuelni predložak initialis korišćena je freska „Anđeo na grobu Hristovom“ („Beli Anđeo“).“

NET.ART- razvoj novog umetničkog pokreta 

net.art je umetnički pokret koji se razvio 1994. godine. Ono što je za njega karakteristično je da su umetnici koristili isključivo Internet kao medijum za stvaranje umetničkog rada i da je njegova produkcija jedino moguća putem Interneta. Neki od pinora ove umetničke prakse su kolektiv Jodi.org, Aleksej Šulgin, Olija Lijalina, Hit Bunting, Danijel Garsija Anduhar, Rejčel Bejker, ali među njima i slovenački umetnik Vuk Ćosić.

Vuk Ćosić Bang

Vuk Ćosić Psychodada

Vuk Ćosić Raging Bull

Vuk Ćosić War in YU

Reference:
Art Practice in a Digital Culture, poglavlje The Garden of Hybrid Delights, Gordana Novaković
Internet i umetnost na prostoru Srbije 1996-2013 – Odlike umetničkih diskursa na polju Interneta u Srbiji, Vera Mevorah
www.ljudmila.org/~vuk/
rex.fondb92.org/sr/naslovna.1.188.html
www.digitalna-umjetnost-u-hrvatskoj.eu/hr

Naslovna ilustracija: Vilko Žiljak

Članak Odnos računara i umetnika na prostorima bivše Jugoslavije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ipak, posebno interesantno je stvaralaštvo određenih umetnika koji su otišli korak dalje u istraživanju dometa računara i muzike. Oni su koristili računarske programe i sintisajzere kako bi istražili nove zvučne mogućnosti i kreirali kompleksne kompozicije. Njihova muzika je često bila apstraktna, eksperimentalna i bazirana na tehnološkim eksploracijama. Među njima se svakako izdvajaju umetnici Vladan Radovanović, Marjan Šijanec i Miroslav Miša Savić, koji su među pionirima kompjuterske muzike na prostoru bivše Jugoslavije.

Vladan Radovanović – kreator prve računarske kompozicije u Jugoslaviji

Multimedijalni umetnik Vladan Radovanović bio je aktivan od kraja pedesetih godina XX veka na polju muzike, slikarstva, književnosti, i novih medija. Centralno mesto u njegovom stvarlaštvu zauzima interesovanje za sintezu umetnosti i autor je preko 250 teorijskih tekstova o muzici i novim tendencijama u umetnosti.

Vladan je kreator prve računarske kompozicije „Kompjutorije” koja je nastala 1976. godine u Utrehtu. Za njeno stvaranje korišćen je kompjuter PDP-15/20, a kao softver muzički programski jezik POD6 zasnovan na Poasonovoj distribuciji verovatnoće, koji posreduje između mašinskog jezika i kompozitora. Kompozicija je realizovana tako da je autor na osnovu „mape tendencija” koju je „zadavao” računaru, dobijao kao rezultat slučajne vrednosti u određenom opsegu, od kojih je nakon generisanja formirao konačni muzički tok.

Vladan Radnovanović

Kao još jedno od Radovanovićevih značajnih dela ističe se kompozicija Undina nastala 1985. godine kao porudžbina festivala Talking back to Media iz Amsterdama. Javno je izvedena u okviru Bemus-a, 8. oktobra, na Kolarčevom narodnom univerzitetu, na koncertu Elektronskog studija. Za razliku od tradicionalnog hibridnog povezivanja hardvera, u kojem digitalni segment, kao upravljački, kontroliše analogni sintetizer, u slučaju Undine, oba uređaja su upotrebljena kao izvori zvuka. Audio signali analognog (Synthi 100) i digitalnog (Yamaha DX 7) sintetizera su generisani u realnom vremenu, tako što je autor, bez upotrebe sekvencera, odsvirao svaku deonicu posebno i nasnimio na višekanalnu traku.
Kompozicija Timbral nastala 1987. godine je još jedno do Radovanovićevih značajnijih dela i nastala je 1987. po porudžbini MAFILM-a iz Budimpešte. Kao i prethodno, i ovo ostvarenje je delom realizovano digitalnom, a delom analognom opremom, zbog razlike u opremljenosti dva studija – beogradskog i budimpeštanskog.

Vladan Radnovanović Undina

Radovanović je rukovodio Elektronskim studijom u Beogradu od 1972. do 1999. godine. Dobitnik je velikog broja nagrada, u periodu od 2001. do 2011. je bio profesor po pozivu na Univerzitetu umetnosti u Beogradu (Grupa za višemedijsku umetnost) i bio je član Udruženja kompozitora Srbije i Udruženja likovnih umetnika Srbije. Preminuo je u 91. godini života.

Marjan Šijanec – doprinos daljem razvoju računarske muzike

Pored Radovanovića, stvaralaštvo slovenačkog kompozitora i dirigenta Marjana Šijaneca obeležilo je drugu polovinu osamdesetih godina u Elektronskom studiju III programa Radio Beograda. Imajući u vidu broj računarskih centara u zemlji, bilo je logično očekivati da će u nekom od njih biti mesta i za muzička i zvučna istraživanja. Jedan od retkih (možda i jedini) kompozitor kojem se pružila takva prilika bio je upravo Šijanec, koji je svoje programersko umeće usavršavao u institutu Boris Kidrič u Ljubljani, kao i u institutu u Vinči.

Marjan Šijanec

U periodu između nabavke hardvera i komercijalnog softvera u Elektroskom studiju III programa RB, Šijanec je napisao sopstveni program, kojim je realizovao kompozicije Muzika vatre i Saturnalije II (1988). Rad na Muzici vatre Šijanec je započeo još 1985. godine, razvijajući najpre konceptualno, a zatim i algoritamski, ideju o automatski generisanoj muzici za elektronski studio, gde bi svi moduli koji učestvuju u „izgradnji“ zvuka bili podređeni instrukcijama računara. Prvi „primer“ takvog tretmana studija se može pronaći u ostvarenju Paralelni svetovi (1986) u kojem je autor inspirisan slikama Gordane Novaković, kako kaže, ceo dan improvizovao u studiju, tako što bi preludirao na klaviru ili drugom instrumentu, otkrivajući mogućnosti upravljanja modulima u realnom vremenu.

Šijanec je u narednim decenijama nastavio da se bavi muzičkim stvaralaštvom, kako u Sloveniji, tako i u inostranstvu. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, njegove kompozicije često su opisivane kao postmodernistička dela koja pripadaju informatičkoj eri, a mnogi ga danas smatraju jednim od pionira kompjuterske muzike na teritoriji bivše Jugoslavije.

Miroslav Miša Savić – Začetak trenda digitalne manipulacije zvukom

Kako je osamdesetih došlo do ekspanzije upotrebe ličnih računara, a kako je i sam dosta stvarao u okviru Elektronskog studija III programa Radio Beograda, kompozitor Miša Savić, počeo je u svoje stvaralaštvo da uključuje računar. Savić je bio deo grupe MGM, koju su pored njega činili Gordana Novaković i Marjan Šijanec. Tokom devedesetih godina, značajne su njegove saradnje sa Gordanom Novaković sa kojom je izveo nekoliko zajedničkih novomedijskih ostvarenja poznatih pod zbirnim nazivom Košulja srećnog čoveka (1992-1998). Na grupnoj izložbi Kompjuterska umetnost prikazana su dva Savićeva rada – Šest pogleda na jedno i Glas Anđela, koji je posebno zanimljiv, jer je u njemu prikazana digitalizovani prikaz freske Anđeo na grobu Hristovom. Ovim radom, umetnik ukazuje vrlo rano na predstojeći trend digitalne manipulacije, koji će ubrzo kulumnirati pojavom interneta.

Miša Savić

Miša Savić, Glas Anđela (1991) predstavljen na izložbi Kompjuterska umetnost

Savić je nastavio da bude aktivan na polju multimedijalne umetnosti. Organizovao je i niz izložbi, predavanja, festivala, snimanja i publikovanja ploča, kaseta, knjiga i kataloga, uglavnom u vezi sa minimalnom muzikom. Od 2009. godine radi kao profesor kompjuterske muzike na Novoj akademiji umetnosti, a od 2003. do 2020. predavao je niz predmeta na Odseku za muzičku produkciju u Muzičkoj školi Kosta Manojlović u Zemunu.

Festival Lična muzika – ispitivanja odnosa između kompozitora i računara

Od 1. do 5. juna 1987. godine, tadašnji urednik muzičkog programa Studentskog kulturnog centra a i naš poznati kompozitor Miša Savić, organizovao je manifestaciju pod nazivom Lična muzika – I jugoslovenski festival kompjuterske muzike. Po svemu sudeći, iako je u pitanju bio jugoslovenski festival, na njemu je učestvovalo malo autora sa naših prostora, ali to nije umanjilo značajan doprinos ove manifestacije. Na ovom izdanju izvedena je i Savićeva kompozicija Mala lična muzika, koja spaja svet računara i klasične muzike aludirajući na „lično“ u „ličnim računarima“ (Personal Computer) i na Mocartovu Malu noćnu muziku. Ovim je istaknuta pozicija ličnih/personalnih računara kao pogodnih uređaja za stvaranje muzike, ali i naročita „privatnost“ takvog stvaralaštva koje nastaje u intimnoj/kućnoj atmosferi, u odnosu između kompozitora i virtuelnog studija.

Vladan Radovanović – Fonoverzum (Phonoverse), album na kom se nalazi kompozicija Kompjutorija

Tokom trajanja festivala izvedene su i Šijanecove kompozicije među kojima se izdvajaju Random toccata (1987), Flautijada (1987), Đorđe Ilijin je predstavio ostvarenje Metamorfoze (1987), ajedno veče festivala bilo je posvećeno prvoj jugoslovenskoj računarskoj kompoziciji – Kompjutoriji Vladana Radovanovića. Značajno je pomenuti i (nenajavljeno u programu) učešće članova beogradske impro-grupe Institut, Fraparege i Papa Nik-a koji su priredili muzički performans sa računarom, u kojem su izvodili muziku uz pomoć dva džojstika vezana za PC sa perkusivnim softverom i igračkom, malenim ozvučenim patkom koji je proizvodio digitalne zvuke svojim kljunom dok je tražio vlati trave u tanjiru sa vodom.

Muzika u Srbiji – poslednje izdanje festivala posvećeno elektroakustičkoj muzici

Manifestacija Kompjuterska umetnost posvećena likovnoj i muzičkoj upotrebi računara u Srbiji trajala je od 8. do 23. maja 1991. godine, u galeriji ULUS-a u Beogradu, dok se na nju nadovezao trodnevni festival Muzika u Srbiji – elektroakustička muzika održan u Bitef teatru, čiji je početak bio 23. maja.

Iako se ponekad dešavalo da se se organizuje poneki koncert elektroakustičkog žanra i na ranijim festivalima, prema rečima selektora Vladana Radovanovića „sazrelo je vreme da se i ceo festival po prvi put posveti stvaranju na ovom polju.” Prvi događaj organizovao je Predrag Šiđanin iz Novog Sada i uključivao je pored stalne postavke vizuelnih radova i instalacija, premijerna koncertna izvođenja dela domaćih stvaralaca iz Beograda i Novog Sada. Odabrana su dela Vladimira Tošića, Slobodana Atanackovića, Ludmile Frajt, Miroslava Savića, Arsenija Jovanovića, Josipa Kalĉića, Borisa Despota, Dušana Radića, Ivane Stefanović. Milice Paranosić, Zorana Erića, Vladimira Jovanovića. Marjana Šijaneca, Katarine Miljković, Miloša Petrovića, Zorana Hristića i Srđana Hofmana koja su emitovana ili samo sa trake ili u kombinaciji reprodukcije i živog izvođenja.Festival Muzika u Srbiji je nakon svojih četrnaest izdanja i različiith oscilacija po pitanju finansija i organizacije prestao da postoji, a njegovo poslednje izdanje je održano upravo 1991. godine.

Eksperimentisanje sa elektronikom – od devedesetih do danas

Od devedesetih do danas širi se pojam eksperimentisanja sa elektronikom, kompjuteri i programi za dizajn zvuka postaju deo muzičke industrije te sve više kompjuteri postaju sastavni deo stvaranja muzike – koja je danas nezamisliva bez njih. U Srbiji i regionalnim državama koje su pripadale Jugoslaviji postoje festivali specijalizovani za elektronski muziku, kao i brojna mesta, a ovakva vrsta muzike postala je mejnstrim, pa tremin „kompjuterska muzika“ možda gubi staro značenje. Danas, pak, kada govorimo o uticaju računara na celu muzičku industriju možemo videti na koji način je njegova pojava definisala ne samo stvaralaštvo već i način slušanja muzike i celu produkciju. Muziku smo najpre mogli da čujemo isključivo uživo na različitim manifestacijama, da bi potom bila dostupna za šire mase putem nosača zvuka. Danas pak, u najvećoj meri muziku konzumiramo putem računara i mobilnih telefona, iako i dalje postoje pasionirani ljubitelji vinila ili čak CD-ova i kaseta, koji svoju muziku izdaju i u tom obliku.

Interent i digitalna tehnologija su postali sveprisutni, mnoge generacije sada i ne poznaju svet bez računara i njihove široke upotrebe. Ipak, ne zaboravimo da računari nisu bili široko dostupni niti naše znanje o njima. U doba Jugoslavije, retki su oni koji su, ispred svog vremena, uvideli moć računara i njegovu ulogu u umetnosti i kreiranju iste. Kompjuteri su doneli nove tehnike, alate i mogućnosti koje su proširile horizonte muzičara i omogućile im da izraze svoju kreativnost na jedinstven način. Njihov uticaj je ostavio trajan pečat na jugoslovensku muzičku scenu, doprinoseći razvoju novih pristupa, žanrova i eksperimentalnih izraza.

Reference:
www.composers.rs/wp-content/uploads/2011/07/Istorijat-festivala-Muzika-u-Srbiji.pdf
Procesualnost u ostvarenjima Miroslava Miše Savića, Milan Milojković, 2018.
Digitalna tehnologija u srpskom umetničkom muzičkom stvaralaštvu (1972-2019), Milan Milojković, 2017.
www.politika.rs/sr/clanak/476196/Programski-jezici-i-note

Članak Kako su računari otvorili nove horizonte muzičkog stvaralaštva u Jugoslaviji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako ga gotovo dve decenije više nema na ulicama, K67 prototip kioska iz 1966. godine se već godinama čuva u Njujorku, u Muzeju moderne umetnosti (MoMA).

Izvor: Arch Daily

Svrha mu je bila raznovrsna, počev od prodavnice namirnica, preko novinarnice, zlatare i poslastičarnice, pa sve do stanice za žičare na planinama, a koristio se i kao kućica za graničnu policiju. Zapravo, namene su bile razne, a funkcionalnost očigledno savršena, baš kako je i sam slogan komunicirao: „jedno rešenje za sve potrebe”.

Fotografije preuzete sa sajta The Calvert Journal (kiosk K67 širom Evrope)

Ovaj simbol samoupravnog socijalizma nastao je 1966. godine. U okviru planskog sistema započeo je prvi talas modernizacije Jugoslavije, koji je sa sobom doneo urbanizaciju, industrijalizaciju i početke masovne proizvodnje robe široke potrošnje. Tražili su se proizvodi koji su jednostavni, jeftini, modularni i laki za masovnu proizvodnju.

Tada mladi arhitekta Saša Mehtig, student slavnog slovenačkog moderniste Edvarda Ravnikara, saznao je da gradski službenici raspisuju konkurs za ljubljanske kioske. Sam je pripremio dizajn, a po uzoru na ranije radove, već je imao zamisao modularnog kioska koji je, zapravo, spoj dve pravougaone cevi. Kao glavnu boju odabrao je crvenu – inspirisan radiom Brionvega. Tadašnjim čelnicima ljubljanskog urbanističkog zavoda ideja se odmah dopala, pogurali su je na zvaničnim nivoima i legenda je rođena. 

Ubrzo je počela i veća proizvodnja, te se K67 masovno širio bivšom Jugom, ali je izvestan broj izvezen u inostranstvo – Poljsku, Austriju, Japan, bivše zemlje Sovjetskog Saveza, ali i u SAD.

Kiosk je predstavljao jedan od retkih eksperimentalnih projekata šezdesetih godina, posebno zbog svog kompaktnog dizajna i lake konstrukcije, bilo je moguće kombinovati veliki broj pojedinačnih jedinica (modularnost). Tako je svaki kisok mogao da se nadoveže na drugi, te je praktično mogao da nastane svojevrsni „grad kioska”. Saša je čak imao nacrt sa različitim varijacijama.

Izvor: Arch Daily

Nažalost, proizvodnja je prestala 1999. godine, a do tada je proizvedeno oko 7.500 modula.

K67 danas je gotovo nemoguće naći u glavnom gradu, možda još poneki postoji u manjem mestu, te verovatno zapušten, obrastao bršljenom, budi nostalgiju. Zbog promene urbanističkih planova većina ovih kisoska je zauvek uklonjena sa ulica i verovatno truli na deponijama.

Ipak, čest je slučaj da drugi poštuju naše patente mnogo više nego mi, te se ovaj kisok prošle godine našao na Tajm Skveru u okviru projekta Times Square Transmissions 2021, i koristio se kao DJ kabina za puštanje muzike. Posebno je interesantan zbog svog neobičnog oblika i futurističkog dizajna, koji se uklapa u današnje standarde (naročito povratak retro vajba i osamdesetih koji je sveprisutniji u umetnosti i kulturi).

Izvor: Times Square Arts/ Maria Baranova

Mladi umetnik iz Prištine Ilir Dalipi je nedavno pokrenuo projekat u okviru kog želi da izvede takozvanu restauraciju kioska K67. Kako kaže,ovaj nekada sveprisutan model postao je redak prizor na ulicama Prištine. Umetnik je postavio ovaj kiosk na glavni trg u Prištini kako bi skrenuo pažnju na urbanizam, koji predlaže brza i mala rešenja.

Kiosk K67 našao se i u berlinskoj četvrti Krojcberg. Martin Ruge fon Lev, berlinski dizajner, tokom svog putovanja kroz Poljsku devedesetih, naišao je na ovaj kiosk i poželeo da ga prisvoji. Ruge fon Lev, pre četiri godine realizovao je svoju zamisao staru dvadesetak godina i jedan kiosk iz Ljubljane, nakon temeljne restauracije pod budnim okom idejnog tvorca Saše Mehtiga, dopremio u Berlin.

Stoga, nemojte se iznenaditi ako u nekom od evropskih gradova naiđete na prepoznatljiv K67.

Izvor: DW (Saša Mehtig ispred kisoka u Berlinu, 2018.)

Kako u tekstu na sajtu Dojče Wele navodi arhitekta Saša Mehtig, ⁠on se od toga nikad nije obogatio. Dugo godina bio je u sporu sa fabrikom Imgrada koja mu nije isplaćivala honorare. Kada je firma izgubila proces i bila prisiljena da isplati zaostali novac, inflacija je u međuvremenu pojela najveći deo honorara. 

„Imao sam uvek dovoljno za solidan život. Ali, verovali vi meni ili ne, novac u tadašnje doba nije bio na prvom mestu. Mi arhitekte smo hteli da učinimo nešto za društvo u kojem smo živeli i u koje smo verovali. A K67 je bio nešto dobro za društvo“, zaključuje Mehtig.

Kako se mnogim stvarima ne bismo divili samo na fotografijama koje bude nostalgiju, a posle nekog vremena pređu u zaborav, na nama je da vredne stvari sačuvamo, restauiramo ili im nađemo novu namenu. A do tada, ostaje da vidimo da li će ove današnje kioske zameniti neki novi mladi Saša Mehtig – da i mi možda dobijemo obeležje našeg odrastanja.

Članak Vremenska kapsula – Kiosk K67 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iz ove perspektive, i sa ovom vremenskom distancom, danas kad je svako bio panker, da li je onda 1981. bilo više van sistema biti panker ili biti disko tip?

Arian Kerliu je momak rođen u Makedoniji, na samom njenom zapadu, pored granice sa Albanijom. Ranu mladost, da ne kažem detinjstvo, proveo je pevajući tralala pesme po SFRJ festivalima. A onda se desila stvar koja nije bila baš česta u istorijatu jugoslovenskih muzičara, sa 19 godina je zapalio preko. Kažem nije česta, osim ako su tvoji bili deo migracije koja je ’45. rešila da ode dalje. Za Kerliua te podatke nemamo, al’ valjda nije jedan od tih, jer vratio se kasnije. Sa 19 odlazi u Njujork i tamo, u stilu svih filmova koje smo gledali o mladima koji jure za američkim snom, radi sve i svašta da bi dobio priliku da svira gitaru i peva u jazz klubovima. James Benjamin Fish je bio prvo relativno poznato ime s kojim sklapa bend Arian and Funky Family i tu kreće da okuplja ekipu, svira nešto modernije jazMzy stvari, koje polako dobijaju funk/soul momente, da bi konačno dobile svoj disco boogie oblik u četiri pesme koje i danas slušamo na albumu Arian, koji ove godine slavi svoj četrdeseti rođendan.

E sad, Arian sa svojom Funky porodicom je rešio da dođe u domovinu, sa četiri kompozicije na engleskom jeziku. Naravno, nije to imalo baš puno prostora, a ni pesme ne engleskom kod domaćih izvođača nisu prolazile, tako da na predlog raje iz PGP-a Arian prevodi pesme na jezik naroda i narodnosti, a u tome mu pomaže Mario Mihaljević. Nekoliko godina nakon saradnje sa Arianom, Mario će napisati pesmu Džuli, Danijela Popovića, nešto najbliže tarzanovom urliku što je ušlo u pop pesmu ovog prostora. Pesme dobijaju verzije na našem jeziku, a pesma na koju se najviše tipovalo, Your Love Makes Me a Winner, postaje Lutaš velikim gradom.

Retko koji album ove vrste muzike je bio dobro odsviran kao ovaj kod nas i pružao muzičku podlogu za groznicu subotnje večeri, a opet, sa druge strane, tekstualno pružajući jednu skoro pa melanholičnu sliku mladog usamljenog pastuva u velikom gradu koji ga u suštini ne prihvata. Glavni tip u ovim pesmama je lik čije je vreme prošlo, odnosno on je zakasnio da se ukrca u voz i zato mu ostaje da luta i pleše, doduše u nekom drugom vremenu, kad je više atrakcija sa afro frizurom i otkopčanim gornjim dugmetom iza kog vire malje na grudima.

PGP je izbacio ovaj album, osam pesama, odnosno četiri pesme u po dve verzije, na engleskom i našem, u trenutku kad to više nikog nije interesovalo. Arian se, koliko nam je poznato, oglasio još jednom pesmom, Do poslednjeg daha, koja je, remasterizovana nekoliko decenija kasnije, našla svoje mesto na kompilaciji Socialist Disco: Dancing behind Yugoslavia’s Velvet Curtain. Zbog neuspeha i ko zna čega još, on kupi prnje i vraća se u Ameriku.

E sad, godine i godine guranja jedne te iste domaće muzike u etar. Priznavanjem svakog mogućeg pretencioznog bullshita kao THE muzike sedamdesetih i osamdesetih, razni neki biografi, novinari i publicisti preuzeli su na sebe krojenje muzičke pop kulturne istorije. I to je ok, realno, moramo da imamo to neko opšte kulturno znanje, ali šta kad sve to dosadi, i kad 467. put u svom životu čuješ Idole, Haustor, i EKV? E pa onda su se desile razne YouTube plejliste, darovitih kopača budžaka interneta koji su prezentovali neku drugu muzičku istoriju, likova koji realno nisu uspeli, koji nisu dobacili do više od jednog gostovanja u nekom nedeljnom popodnevu ili emitovanju kod Zorana Modlija na radiju, a Hit Meseca na Televiziji Beograd za njih je bio samo nedosanjan san. Svoj drugi život su neke pesme pronašle na funk, soul, disco kompilacijama i plejlistama koje su neka druga deca prigrlila jer sa sobom nisu nosila teret visokog kvaliteta i muzike starih dobrih vremena, kad je sve moralo da bude bolje. Zavoleli smo ih jer su prosto bile zabavne!

Tu se Arian našao, sa velikim hitom Lutaš velikim gradom, svojom ličnom kartom i magnum opusom. Pesma premala da je svrstamo u kategoriju one hit wonder, prevelika da je zaboravimo. Ova večna himna nepripadanja, obojena lakim notama i mid tempo plesnim ritmom, ostaće ono po čemu pamtimo i pamtićemo ovog tipa sa purpurno plavim omotom sa kojeg nam baca zapitan pogled ispod svog afra. Btw, ako su Seth Rogen i njegova ekipa afro kovrdžave frizure koju nose Jevreji, prozvali Jewfro, da li je onda Arianov afro sa područja Jugoslavije – Yufro?

Šta je bilo posle? Nemam pojma. Probao sam da ga dodam na FB-u, da ga pitam ali eno, friend request je još uvek pending. A možda je i tako bolje. Francuska izdavačka kuća Favorite Recordings koja kopa diskografske bisere iz zabačenih delova sveta je pre par godina reizdala ovu ploču, jer realno, greota je da ove pesme ne zasijaju još negde na ovom svetu na bar pola sata, koliko traje celo ovo izdanje, i pokrenu kukove i noge u ples.

Članak Mitomanija, mitohondrija i mitobekrija – 40 godina Arianovog lutanja velikim gradom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dok još nismo počeli da slavimo Nove godine sa svojim društvom mnogi od nas su mogli da primete izvesnu hijerarhiju događaja koji su prethodili novogodišnjoj večeri i sledili nakon nje. Za razliku od zapadne kulture gde su Dan zahvalnosti i Božić dva centralna zimska praznika, slavlja u ovim krajevima počinju tek krajem decembra i traju do sredine januara. Naravno, nije to jedino po čemu ne ličimo na božićni holivudski film. Način na koji pakujemo poklone, izbor hrane, pića i naša božićna muzika čine da praznična atmosfera iz detinjstva deluje manje bajkovito u odnosu na film, a ipak jednako nostalgično.

Otvorite žuti ili crni sok i pustite da u pozadini prigušeno svira muzika iz detinjstva dok se prisećamo naših (ne)bajkovitih odrastanja.

Paketići

Postoje različiti scenariji koji prethode dodeli paketića. Pored onih koje smo dobijali od roditelja, posebno su bili zanimljivi oni koje su dodeljivale firme u kojima su radili. Neretko bi dodeli paketića prethodila predstava, a ono što je bilo upečatljivo jeste lik Deda Mraza sa kojim smo se susretali iz godine u godinu. Za razliku od simpatičnog, sedog bradonje sa rumenim obrazima kojeg smo imali prilike da gledamo u američkim filmovima, Deda Mraz sa kojim smo se susretali bio je nešto realnija verzija čoveka sa filma. Ukoliko izuzmemo očeve, stričeve, ujake i komšije koji su preuzimali tu ulogu, postojao je i nepoznati Deda Mraz koji bi nas dočekivao u firmama naših roditelja, na mestima za fotografisanje, na trgovima i raznim javnim okupljanjima. Tako vi u mašti osmišljavate veselog deku sa poklonima, a pred vama se pojavljuje čovek sa belom vatom oko brade, neretko bez brkova, ponekad sa crvenim krugovima nacrtanim karminom, sa oštrim crtama lica i u sintetičkom crvenom odelu. Dok pokušavate da se oslobodite pred nepoznatim čovekom, pred vama blica fotoaparat koji će zabeležiti trenutak šoka i preneti ga u nezaborav.

„Novu godinu pamtim po oduševljenju dok otvaram paketiće i po zagrljajima sa mamom i tatom.”

Sadržina paketića (koje smo zaslužili jer smo bili dobri tokom cele godine i izborili se sa Deda Mrazom na kraju) razlikovala se u zavisnosti od toga da li je u pitanju paketić sa slatkišima ili sa igračkama. Među slatkišima prednjačile su čokoladice u obliku Deda Mraza, Slatkiši iz Pionira i Kraša, neretko zapakovani i u platnene vreće. Među igračkama smo nestrpljivo očekivali lego kocke i figure, automobiliće, barbike sa nogama koje mogu da se savijaju (neko je nekad rekao da su to „prave” i najbolje barbike)…

Međutim, iako pamtimo materijalne stvari kojih danas nema, mnogi od nas verovatno pamte toplinu i mirise doma za vreme praznika.

Ruska salata, žuti i crni sok…

Kada govorimo o slavljima, ne možemo da izbegnemo hranu, koja je često i ključna komponenta proslava na ovim prostorima. Nepisano pravilo je da, čim nastupi zima, vazduh počinje da miriše na sarmu. Odmah uz nju tu je i ruska salata. Ni po čemu salata. Internet kaže da ipak jeste ruska jer je bila aktuelna u ruskoj kuhinji, pa se proširila među drugim postsovjetskim zemljama i došla do određenih evropskih zemalja. Danas uz sarmu i pečenje predstavlja nezaobilazno trojstvo srpske praznične kuhinje. Na kraju, o našem odrastanju dosta govore i popularni sokovi nekada. Od onih koji se razblažuju vodom, preko Step sokova u kesicama do najpoznatijeg slavskog izbora – žuti i crni sok, uglavnom sa etiketom Frutella. Jedan je pandan Koka Koli, a drugi Fanti. Ipak, ambalaža i ukus svojim kvalitetom idu nekoliko koraka unazad – u vreme kada smo možda i bili nekoliko koraka unazad.

Dekoracija

Prva dilema u vezi sa kićenjem jelke jeste – kada je pravo vreme? S obzirom na to da jelka u ovim krajevima više asocira na Novu godinu nego na Božić, postoji prećutno pravilo da je svi kitimo do 31. decembra. Kako praznična euforija poslednjih godina počinje sve ranije, ceo decembar protiče u znaku kićenja, a jelke ostaju u našim stanovima kako bi ispratile i Novu godinu prema julijanskom kalendaru.

Neizbežno je poređenje sa jelkama iz američkih božićnih filmova. Sigurno da je među nama bilo srećnika koji su nabavljali one visoke, gotovo do plafona, ali prva pomisao na okićen dom kroz odrastanje su nešto manje glamurozne jelke. Prirodne ili ne, one su neretko bile okićene prema istom šablonu – lampice, crvene i plave trake koje se jarko presijavaju, kugle koje su i tada već bile stare i nasleđene od baka, a za one koji su želeli da izdignu priču na viši nivo – vata koja treba da predstavlja snežne pahulje na granama drveta. Moguće je da je neko uvijao tvrde bombone u ukrasni papir ili neke druge predmete koji bi mogli da liče na ukras. Osim jelke kitili su se i domovi, istim onim jarkim trakama, balonima, lampicama.

Nova godina me podseti na pravljenje onih karika, šarenih ukrasa i prskalice u hodniku zgrade.

Televizijski program

Tokom decembra posebno je osmišljen i televizijski program koji ćemo pratiti do Nove godine, a i u januarskim danima koji slede. U našoj kraćoj anketi, mnogi su izdvojili reklame, muzičke spotove, a na kraju i Grandovo opštenarodno veselje koje posebno doprinosi estetici 31. decembra u prosečnom domu ljudi sa ovih prostora.

Nezaboravan je bio serijal reklama za kafu gde su u glavnim ulogama bili Milena Dravić i Dragan Nikolić.

Pored reklama, na prazničnu atmosferu uticali su i muzički spotovi koji su se učestalo pojavljivali na televiziji tokom prazničnih dana i tako posebno doprinosili osećaju zajedništva među nama.

Novu godinu pamtim po onoj novogodišnjoj pesmi sa Vladom, Giletom, Mandom…

Pored ovih nostalgičnih zvukova, pomenuli smo i Grandovo veselje. Kasnije će taj princip televizijske proslave biti usvojen i u ostalim televizijslim formatima. Ipak, sigurna sam da na pomen novogodišnje večeri mnogima od nas iz sećanja doluta zlatnim slovima ispisano Grand, a ispod znaka mnoštvo euforičnih i preterano doteranih pevača, okruženih muzičarima i Grand balerinama.

Ovaj spisak televizijskih programa dopunjava i specifičan izbor domaćih filmova koji nam se nudi svake nove godine. Od maratona Žikine dinastije, sve do poznatih serija koje svakako gledamo tokom godine. Poseban detalj iz sećanja jeste novogodišnji specijal Boljeg života u kojem se smenjuju slike novogodišnje proslave od jutra do mraka, po svim pravilima ovog naroda. Od lagane proslave u firmi do večernjih sati u krugu pordice i prijatelja, dok Giga Moravac svira gitaru uz Donesi vina krčmarice, a na samom kraju i čuvena numera koja sažima sve nade ovog naroda u neki bolji život.

Koncerti na gradskim trgovima

Neobična je atmosfera u kojoj će ovaj tekst spomenuti otvorene koncerte na Trgu republike/gradskim trgovima generalno, a poslednjih godina ispred Narodne skupštine u Beogradu. Ovo je godina u koju nismo ušli sa Lepom Brenom, Bajagom, Pilotima na Trgu. Ipak, sa značajnim razlogom. Koliko god da su ove proslave umele da budu euforične ili iritantne, u 2021. godini spomenute su u kontekstu nostalgične šetnje kroz prošlost.

31. decembra na trgu ste se zatekli:

1. jer ste želeli da pobegnete od pobrojanih stavki u okviru kućne proslave, koju ste već godinama gledali
2. jer je u pitanju najjeftinija opcija
3. slučajno
4. zato što obožavate izvođača

Iako iz ove perspektive Lepa Brena na Trgu zvuči jugonostalgično, sve proslave na trgovima svode se na slično – prizore rumenih obraza od spoja alkohola i hladnoće, dovikivanje sa ljudima i grad u haosu nakon svega.

Ipak, kao i sve pobrojano, ovakav vid proslave karakteirističan je, a vreme je pokazalo da može delovati nostalgično.

Godinama smo sve češće počeli da pričamo o nesrazmeru novca koji se ulaže za te proslave u odnosu na novac koji ne nalazi svoje utočište tamo gde je najpotrebniji. U zavisnosti od priče koju priča jedno vreme i mi smo počeli da se menjamo. Godina iza nas pokazala nam je da svet, izgleda, može da stane. Nadamo se da da će godina u koju smo ušli da donese pozitivne promene u našem društvu i da osvešćenost koja se javi periodično u nama tokom kriznih situacija ne bude samo kratkotrajna. Vreme će pokazati da li ćemo se nostalgično prisećati nečega iz 2020. ili ćemo je zaobilaziti kao prazninu u vremenu.

______________

U izradi ovog teksta učestvovali su i čitaoci Oblakodera koji su u okviru ankete na Instagramu isticali neke od svojih omiljenih detalja prosečne proslave Nove godine iz detinjstva.

Članak Praznična atmosfera koju pamtimo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Razgovarali smo sa nekima od kreativaca koji ove motive obrađuju, u želji da saznamo njihovu stranu priče – zbog čega ih baš yugo motivi privlače da se njima bave u svojim radovima, na koji način spajaju prošlost i sadašnjost, kao i koje sadržaje i sami konzumiraju i koriste kao polaznu osnovu za dalji rad.

Dejan Medojević (Dejoslavija)

Dejan Medojević, koji stoji iza profila @dejoslavija, grafički je dizajner iz Podgorice koji je iz hobija počeo da se bavi crtežima, odnosno kolažima u vezi sa Jugoslavijom. Ideje bratstva i jedinstva su mu usađene od rođenja, jer ga je, kako kaže, majka uspavljivala uz pesme poput Po šumama i gorama. Ipak, veća zainteresovanost za bavljenje jugoslovenskim motivima počela je od muzike.

„Dok sam bio mali nisam se previše interesovao, sve do početka srednje škole i istraživanja jugoslovenske muzike. Prvo što me je kupilo su omoti ploča, a onda i kompletan jugoslovenski dizajn, računajući i komunističku ikonografiju.“

Kaže da ga jugonostalgični motiv podstiče da kreira kolaže jer sebe po prirodi smatra nostalgičnim. „Nostalgičan sam za za prošlom nedeljom, a kamoli za nečim što nisam ni doživio. Osim priče o bratstvu i jedinstvu (koja je nešto najljepše što je dala naša istorija) privlači me i minimalistički dizajn, jednostavnost oblika, a opet je poruka jasna do detalja. Kad govorimo o kolažima, tu su mogućnosti neograničene i to je ono najljepše. Takođe, tu je i kombinacija boja – plave, bijele i crvene koja je nepogriješiva, kako god da se upotrijebi.“

Na Dejanovim kolažima na istom mestu ćete videti stih iz pesme Nemam ti kad i Tita koji vozi pored znaka Titograd. On kombinuje motive prošlosti i sadašnjosti kako bi svojim radovima produžio životni vek. „Koliko god ja volio Yugowave, Retrowave ili kako se već zove, mislim da je to jedna od onih prolaznih, usputnih kultura. Zato se trudim da je spojim sa nečim modernijim, kako bih joj dao duži životni vijek ili kako ne bi dosadilo ljudima.“ Novina koju on donosi svojim radom je spoj pop kulture sa jugoslovenskim motivima tamo gde naizgled nema za to mogućnosti ili je neočekivano.

Kada je reč o idejama, objašnjava da mu dolaze usputno, uglavnom tokom slušanja muzike. „Određeni stih me podsjeti na nešto potpuno drugo sa čime bi mogao da se poveže. Ono što sam u početku zamislio najčešće nema dodirnih tačaka sa onim što dobijem na kraju rada. Trudim se da objave idu redovno i bez višednevnih pauza, pa su zbog toga i radovi nešto jednostavniji.“

Privlačni su mu sadržaji koji u sebi sadrže dozu magije ili misterije. „U filmu je to svakako Science-Fiction žanr. Filmovi kao što su Povratak u budućnost, Ready Player One ili Blade Runner su vječita inspiracija. U muzici je to synthwave čije instrumentale uvijek slušam dok crtam. Kad se sve to pomiješa u mojoj glavi, nastaje ilustracija Bajage koji baca pilule kao proizvod spajanja njegove pjesme Šarene pilule sa igricom Dr. Mario.“

YugoWave kolektiv

Ekipa koju čine tri momka – Marko, Rade i Stefan – poznatiji kao Yugowave kolektiv na svojim društvenim mrežama (Instagramu, Fejsbuku) objavljuju kolaže inspirisane yugo motivima. Pored toga, uređuju i emisiju YUGO.WAV na RadioAparatu. Tokom 2018, 2019. i početkom 2020. organizovali su niz žurki, na kojima su rekreirali ambijent jugoslovenskih zabava, uz mnogo jugoslovenske synth i disko muzike. Njihovo interesovanje počelo je 2018. godine, kako i sami kažu, na talasima vaporwave estetike koju su konzumirali i reprodukovali. „Taj žanr ima jaku nostalgičnu crtu, pa nam je bilo zanimljivo da jugonostalgiju kao veoma prisutan fenomen na ovom prostoru inkorporiramo u tu estetiku.“

Zbog čega im je jugonostalgični fenomen inspirativan?

„Možda Jugoslaviju volimo da zamišljamo kao neki paralelni svet iz snova koji vidimo samo u tragovima, pa ih koristimo da kroz maštu rekonstruišemo taj svet po svojoj volji.“

Oni ne prave oštru razliku između motiva iz sadašnjosti i prošlosti. „Sve su to motivi koje je ovaj narod proizveo i proizvodi. Možda nas je baš privukla ideja da razbijemo taj zid između starog i novog, te da na našim radovima pokažemo da je svejedno iz kojeg vremena neki motiv dolazi, dok god pogađa ljudska osećanja.“

Kažu da ideje dobijaju sa različitih mesta, ali ono što im je najbitnije je da pogode emociju koristeći se jugonostalgičnim motivima i to je zanimljivo raditi menjanjem konteksta. Za njih, ideja postoji tek kad se poklope 2 komponente: postojeći kulturni motiv i rekontekstualizacija emocije. „Nekad ta ideja sedi nedeljama i mesecima, a nekad odmah sedneš da radiš. Dok radiš ona se oblikuje i obogaćuje, često ispadne drugačije, nekad bolje ili gore nego što si inicijalno zamislio. Niko od nas nije profesionalac u ovome, tako da uvek dosta novog naučimo dok radimo. U toku rada šaljemo jedni drugima predloge i podsticaj. To dosta znači, jer kad si sam možeš da upadneš u dubiozu ili izgubiš motivaciju. Povratna informacija je dosta bitna.“

Momci iz Yugowave-a takođe smatraju da je za održanje inspiracije važno redovno konzumirati sadržaj. „Inspiraciju pronalazimo svuda – u domaćim, ali i stranim filmovima, u muzici, u nekim starim reklamama i posterima. Na Instagramu i Pinterestu pratimo neke retrowave kolažne profile.“

Ivana Ljubičić (Amio Mon)

Ivana na svom profilu @amio_mon deli svoje digitalne kolaže inspirisane retro stilom. Jedna od kolekcija kolaža koje je napravila nosi naziv „SFRetro Jugoslavija“, predstavljena na Oblakoderovoj virtuelnoj izložbi u februaru ove godine. Za radove iz ove kolekcije karakteristično je to što je koristila stare fotografije iz Jugoslavije i predstavila ih u drugačijem svetlu. Kaže da je kolažima počela intenzivno da se bavi pre godinu i po dana: „Zapravo se uopće ne sjećam točno kako je došlo do toga da je to baš Jugoslavija, ali u stvari mi ima smisla. Ne osjećam se jedinom i posebnom u tome da me privlači taj neki retro stil, čini mi se da je to danas jako popularno, i vizualno i glazbeno. Jugoslavija je retro ostavština naših prostora“.

Opisujući proces nastanka jednog kolaža, kaže da najpre pronalazi slike koje joj zapadnu za oko, jer u njima prepoznaje način na koji će ih iskoristiti. „Neko vrijeme su me fascinirale razglednice jugoslavenskih gradova jer mislim da su predivne, monumentalno slikane. Kad nađem sliku koja mi se sviđa, odrežem je u fotošopu i onda se igram sa slaganjem kolaža.“

Ono originalno što Ivana svojim radovima donosi je finalni rezultat kolaža koji odiše svojevrsnim osećanjem pripadnosti. „Čini mi se da su moji kolaži možda zanimljivi upravo zato što uzimam stare slike iz Jugoslavije, a osim što nisam vidjela nikog drugog da to radi, nekako je privlačno nama s ovih prostora, osjećamo se kao da je to nešto naše.“

Nabrojala je neke od umetnika čiji rad joj služi kao inspiracija. „Inspiriraju me i podstiču mnogi drugi artisti kao što su Bernarda Conić, slovenska umjetnica koja radi pod imenom Nibera, ruski umjetnik Philipp Igumnov, dva dečka koja zajedno rade pod imenom Salmon Matte Studios, zatim Marco Tammen koji radi predivne retro kolaže, Aina Giró de Pedro koja radi predivne svemirske kolaže, kao i Gaia Radić. Uz njih, inspirira me i SF art velikana prošlog stoljeća.“

Jovana Radujko (Brutalizam i renesansa)

Crteže inspirisane socijalističkim arhitektonskim nasleđem Jovana Radujko objavljuje na profilu @brutalizam_i_renesansa. Kada je reč o počecima njenog interesovanja, kaže da joj je teško da razgraniči momenat u kom je dečija fasciniranost velikim betonskim svemirskim brodovima i ljubav prema kraju i zajednici dobila nadgradnju u vidu interesovanja za socijalističko nasleđe. „Sve je to nekako išlo prirodno, Novi Beograd je uvek bio deo mene i ja sam oduvek bila deo njega. Uvek sam želela da na neki način izrazim svoju zahvalnost što je tako. To je spontano rezultiralo projektom Brutalizam i renesansa. Za mene je Novi Beograd jedan veliki živi spomenik eri koja je prošla i koja se nikada neće vratiti; spomenik jednoj viziji; spomenik zajednici, spomenik svima koji su ga gradili, svima koji su živeli i koji žive tu. Za mene su pojam brutalističkog nasleđa Novog Beograda i pojam jugoslovenskog perioda neodvojivi.“

Zbog čega joj je brutalizam kao arhitektonsko nasleđe socijalističkog perioda služi kao izvor inspiracije? „Fascinantan mi je dijapazon mogućnosti koje jedan materijal pruža; količina precizno definisanih funkcionalnih detalja, ritmičnost fasade, prelomi, otvori, zarezi – sve od betona. Inspiriše me težina i monumentalnost takvih građevina, naoko zastrašujućih, a opet – veoma pitomih i udobnih za jedan običan život.“

Crtanjem zgrada čije poreklo seže iz jugoslovenskog perioda pored ličnih, predstavlja i kolektivne znamenitosti: „Raduje me to što su ljudi jako srećni kad prepoznaju baš svoj kraj, svoju zgradu ili svoj ulaz na mojim crtežima; što mogu da kroz crteže na sebi svojstven način pokažem snagu kolektiva i makar neki deo duha Novog Beograda kakav je danas.“

Jovana kaže kako najviše vremena provodi birajući kadar, jer kroz kadriranje traži način da predstavi atmosferu ili emociju. Najviše voli kada lično može da fotka objekat koji će potom crtati. „Nakon toga skiciram gabarite objekta običnom olovkom, popunjavam detalje crnim rolerima i biram boju neba, opet u skladu sa tom atmosferom koju želim da prikažem.“

Jovanu, pored estetike, ličnih afiniteta i sećanja inspirišu i sami ljudi, kao i zajednica. „Bilo mi je izuzetno milo kada sam nacrtala zgradu u kojoj živim, okačila veliki poster u ulaz i videla reakciju komšiluka –  inspiriše me kada neko prepozna nešto što je njemu bitno u mojim radovima; inspiriše me ta želja i vizija o kolektivu koju stanovnici Novog Beograda nose u sebi, ljubav prema svom kraju, ljubav prema domu.“

Brend Yugoteka

Brendovi Yugoteka i Manonija predstavljaju i fizičko otelovljenje motiva Jugoslavije. Momci koji su pokrenuli Yugoteku, Luka i Nikola, kažu da je njihova ideja da stvaraju, rebrendiraju i čuvaju jugoslovenske znamenitosti (memorabilije). Na majicama, cegerima, beležnicama koje dizajniraju nalaze se različite ilustracije inspirisane yugo motivom – poput spomenika posvećenog Bitki na Sutjesci, Zastave 750 ili čuvenih stihova Vlade Divljana iz pesme Odnesi me. Kažu da se interesovanje javilo iz zajedničke potrebe da nešto naprave: „Razgovarali smo, gledali razne artefakte iz minulog vremena i rekli jedan drugom kako bi baš bilo kul da se to sve na neki način rebrendira, nešto čak i izmašta (na šta nas je inspirisao i mockumentary o jugoslovenskom kosmičkom programu).“

Yugo motive smatraju inspirativnim zbog nostalgije i zbog tendencije da se prošla vremena idealizuju. „Nesumnjivo je da je u periodu postojanja Jugoslavije ovaj prostor doživeo najveću modernizaciju u svojoj istoriji, možda čak i veću od epohe kada nas je zapljusnuo vizantijski uticaj: žene su dobile pravo glasa, pravo na rad, počele da učestvuju u društvenom životu. To je jedan od ključnih napredaka iako ne idealan, ali barem je pokrenuo stvar sa mrtve tačke. Pored toga, radilo se na opismenjavanju, uređenju gradova, emancipaciji i modernizaciji. Vodilo se računa da se prate trendovi, pa su tako i primenjene umetnosti išle u korak sa svetom i, uopšte uzev, ti artefakti i danas zrače ubedljivošću i kvalitetom, nekad u tolikoj meri da možda stvaraju utisak da je to društvo bilo naprednije nego što je uistinu bilo. I u tome je njihova inspirativnost i snaga.“

Levo: Yugoteka beležnica inspirisana Dolinom heroja. / Desno: ceger sa stihovima Vlade Divljana.

Njih dvojica porede princip aproprijacije, odnosno prelamanje motiva iz prošlih i sadašnjih vremena sa uvođenjem tuđica u jezik – čime se govor osavremenjuje. „Vizuelni jezik u tom smislu dosledno prati književni. On je, na kraju krajeva, sredstvo komunikacije i na taj način volimo da mislimo da će kroz naše proizvode ljudi osetiti potrebu da se podsete – ukoliko su Jugoslaviju doživeli, ili da se sa njom upoznaju – ukoliko nije deo njihovog iskustva. Taj princip aproprijacije možemo da ilustrujemo primerom koji nam je juče pao na pamet. Dogovorili smo saradnju sa Muzejem Jugoslavije i to da se naši proizvodi nađu u njihovom gift shopu, na šta smo neobično ponosni jer je to najkvalitetniji muzej u zemlji, i odlučili da za jedan broj gostiju muzeja koji dolaze iz Kine napravimo proizvode sa sloganom Valter branio je Sarajevo sada brani mene, što je genijalan verse legenadrnog Moskrija. To je primer kako umetnost može da poveže i uspostavi komunikaciju između bilo koja dva čoveka na svetu.“

Objašnjavaju kako se trude da uz retro motive kombinuju i one savremene. Inspiraciju pronalaze u pop kulturi, naglašavajući kvalitetnu i aktuelnu kulturu kao još jednu odliku bivše države. „Kao što smo rekli, jedan od slogana je direktan omaž legendi domaćeg hip-hopa. Volimo da koristimo reference koje nisu prvoloptaške, već ih prepoznaju fanovi određenog fenomena ili benda, ali su istovremeno komunikativne i podstiču na, što bi se na srpskom reklo – ingejdžment.“

Brend Manonija

Mirjana i Miloš ispred brenda Manonija usmereni su prvenstveno na revolucionarni period pred Drugi svetski rat i tokom njegovog trajanja. Ilustracije inspirisane motivima kao što su fotografije sa zasedanja AVNOJ-a u Jajcu ili fotografijom članica KPJ na Visu mogu se naći na duksevima, majicama, tefterima ili cegerima. One promovišu antifašističko nasleđe Jugoslavije i slave borbu protiv nacističkog okupatora. „U više projekata, kao KURS udruženje, obrađivali smo različite događaje iz tog vremena koji su povezani sa studentskim, radničkim pokretom, Komunističkom partijom Jugoslavije i Narodno oslobodilačkim pokretom. Teško je reći koji je prelomni trenutak. Kako smo oboje rođeni osamdesetih, naše detinjstvo i odrastanje je obeležilo uništavanje Jugoslavije, propadanje industrije, infrastrukture, privatizacija i degradacija društva. Referisanje na period Jugoslavije se čini kao neminovnost“, govori ekipa iz Manonije.

Oni smatraju korisnim da se iz današnje pozicije, uz istorijsku distancu analiziraju revolucionarni događaji.

„To nije samo nostalgija ka Jugoslaviji, to je oživljavanje sećanja na proces borbe, emancipatorske politike i na iskustva koja su tada stečena, kao i na greške koje su pravljenje. Ne treba bežati od činjenice da SFRJ nije bilo idealno društvo, ali je istina da je bilo ravnopravnije nego ovo u kome sada živimo. Takođe, korišćenje tih motiva je i jedan od načina borbe za društveni i medijski prostor koji se ne sme prepustiti samo desnici.“

U kontekstu oživljavanja minulih vremena u sadašnjim, kažu da je teško postavljati direktne paralele tadašnjeg i sadašnjeg perioda, ali da se neke podudarnosti ipak mogu pronaći. „Na primer, studenstki protesti, loša socijalna politika, siromaštvo, problemi umetnika… Određena prava i slobode koja su izborena tokom Drugog svetskog rata i izgrađena u periodu SFRJ, nama su danas san. Obrazovanje nije dostupno svima, zadravstvo je skoro uništeno, radna prava se ne poštuju, sve je više ljudi koji žive u siromaštvu, ljudima se oduzima krov nad glavom zbog sitnih dugova. Naša društvo je nestabilno i postoji jedno generalno nezadovoljstvo. U takvim okolnostima, mi želimo da podsetimo na borbu naših predaka, da podsetimo da je borba moguća i da možemo da učimo iz prošlih iskustava.“

Za Miloša i Mirjanu proces od ideje do realizacije nije linearan, već je uvek drugačiji. Ipak, zajedničko za svaki rad jeste da se bazira na arhivskom istraživanju i da je taj proces deo prakse i rada na sličnim temama u različitim formama. „Dosta dobro poznajemo period NOP-a, pre svega kulturne aktivnosti za vreme rata i tačno znamo zašto smo izabrali baš taj motiv. Sa Manonijom smo proširili naše tematsko polje, pa pored revolucionarne tematike, veliku pažnju posvećujemo životnoj sredini i pitanju odmora. Svaka ilustracija iza sebe ima sate istraživačkog rada i traženja informacija i utemeljenja za njeno korišćenje.“

Veliki izvor vizuelne inspiracije za njih predstavlja foto arhiva iz NOP-a, a pored toga i poezija im je veoma važna. „Poezija je isto važan segmet našeg rada i često nas stihovi povuku ka nekim motivima. Svakako ne treba zanemariti uticaj umetnika iz prošlosti koji su povezani za različitim revolucionarnim pokretima, posebno perioda avangardnih pokreta prve polovine XX veka i Jugoslovenske revolucionarne i socijalne umetnosti.“

Članak Jugoslavija kao inspiracija – motivi prošlosti koji odolevaju vremenu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U okvirima studija Jugoslavije, popularna muzika jedna je od tema koje privlače najviše pažnje, kako akademske, tako i šire javnosti. Prvi razlog je možda to što na skoro svako važno pitanje za razumevanje jugoslovenske popularne muzike postoje suprotstavljeni odgovori: Da li je Jugoslavija, po svom razvoju zabavne muzike, te roka i panka, bila izuzetak u kontekstu evropskih zemalja kojima su vladale komunističke partije? Šta je bio ideološki projekat vladajuće birokratije u Jugoslaviji – zabavna muzika, rok, ili narodna novokomponovana muzika? Da li su profil jugoslovenske popularne muzike oblikovali partijski diktati ili tržište, odnosno muzički ukus publike?

Međutim, postoji i drugi razlog zbog čega je ova tema privlačna, a to je da jugoslovensku popularnu muziku i dalje slušamo, da se uz nju i dalje smejemo i plačemo, dajemo joj neka nova značenja, da je muzičari i dalje adaptiraju i daju joj nove živote.

Pridružite nam se u razgovoru o popularnoj muzici socijalističke Jugoslavije, u pokušaju da damo odgovore na ova, ali i mnoga druga pitanja.
U razgovoru učestvuju Srđan Atanasovski, muzikolog, nauči saradnik Muzikološkog instituta SANU i član Cejusa, Svetlana Đolović, glavna urednica Radio aparata, Adriana Sabo, muzikološkinja i doktorantkinja Naučno-istraživačkog centra Slovenačke akademije nauka i umetnosti u Ljubljani i Iva Nenić, etnomuzikološkinja i docentkinja Fakulteta muzičke umetnosti.

Članak Tribina: Kako je muzika oblikovala svakodnevicu jugoslovenskog čoveka? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Fenomen jugonostalgije koji je u poslednjih nekoliko godina postao predmet sve većeg interesovanja teoretičara društvenih nauka, ali i vidiljiviji deo naše svakodnevice, nije pojava novijeg datuma. Prvi jugonostalgičari postojali su još onda kada je SFRJ bila pred raspadom, a sam pojam imao izrazito negativnu konotaciju. Međutim, usled socijalnih i ekonomskih kriza i pojave „gubitnika tranzicije”, želja za povratkom u prošlost i „boljim vremenima“ učinili su da priča o jugonostalgiji na postjugoslovenskom prostoru postane važan deo alternativne kulture sećanja. Popularna muzika, filmovi, serije, moda, turizam  – ma kakav lični odnos i stavove gajili prema SFRJ i njenom nasleđu, sećanje na izgubljenu zemlju živo je i prisutno gotovo u svakom segmentu naše svakodnevice.

Dok se pojam najpre doživljava kao žaljenje za nestalim vrednostima socijalizma, posebno od strane onih koji su ga iskusili, postavlja se pitanje zbog čega su generacije rođene tokom devedestih godina prošlog veka, pa i kasnije, nostalgične?

Da li je reč o čežnji za izgubljenom državom i njenim vrednostima? Da li je jugonostalgija fenomen okrenut ka prošlosti ili nam govori o našem identitetu, nudi odgovore šta jesmo i želimo da budemo?

O (jugo)nostalgiji

Bolest, melanholija, tuga za domovinom, sećanje na izgubljenu prošlost – različiti su načini kojima su doktori, filozofi, psiholozi, antropolozi, sociolozi, ali i laici, nekoliko vekova unazad pokušavali da objasne nostalgiju.

Sam pojam je kovanica starogrčkih reči algos, što znači bol i čežnja, i nostos, koja se odnosi na povratak domovini. Izraz je prvi put upotrebio 1688. godine švajcarski doktor Johanes Hofer, prvenstveno kao pojavu u medicini, u svom spisu „Dissertatio medica di nostalgia“, pa se ona odnosila na bol i čežnju za domovinom raznih raseljenika koji su se tokom 17. veka našli u Švajcarskoj. Dakle, nostalgija je imala status bolesti.

Kako lečenje pijavicama, opijumima i hipnotičkim emulzijama nije davalo efekta, krajem 19. i tokom 20. veka tumačenje nostalgije kao medicinskog fenomena se počelo napuštati i shvatati u kontekstu širih društvenih odnosa. Tako je rastom interesovanja za proučavanjem kolektivnog pamćenja i kulture sećanja, nostalgija postala podjednako kulturna, odnosno društvena konstrukcija. Iako ni danas ne postoji jedinstvena definicija, a različite discipline daju drugačija objašnjenja, prisutna je prećutna saglasnost da nije reč o fenomenu koji se isključivo odnosi na prošlost, već je duboko utemeljen u sadašnjosti.

Kada govorimo o jugonostalgiji, reč je o nostalgiji primenjenoj na prostor Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, tj. državu kojom je vladao Josip Broz Tito. Smatra se da je sam pojam prvo upotrebljen 1992. godine u hrvatskom nedeljnom tabloidu Globus, u atmosferi rastućeg nacionalizma, ratnih dešavanja i rekonstrukcije istorije i sećanja. Krajem devedestih godina književnica Dubravka Ugrešić, koju je i sam Globus u jednom članku etiketirao kao jugonostalgičnu, navela je da se termin jugonostalgičan koristi „kao politička i moralna diskvalifikacija, za sumnjivu osobu, „državnog neprijatelja“, „izdajnika“, osobu koja žali za kolapsom Jugoslavije, protivnika demokratije“.

Nakon zvaničnog stupanja na snagu novih ideoloških i političkih vrednosti početkom ovog veka, nastojalo se da se i simbolički raskrsti sa ostacima komunizma i socijalizma. Iako se nastavilo sa negovanjem antifašistikog nasleđa, promena imena ulica, naziva državnih institucija i uklanjanje zvezde „petokrake“ sa istih trebalo je da označi vidljivi prekid sa socijalističkom prošlošću.

Međutim, da li je to moglo da iz glava ljudi obriše lična sećanja na život u zemlji koje više nema?

Izneverena očekivanja, nesigurnost, polarizacije, estradizacija kulturnog i političkog života, težak društveni i ekonomski položaj, rezultirali su da priča o jugonostalgiji u savremenoj Srbiji, ali i bivšim zemljama SFRJ, izgubi svoju prvobitno negativnu definiciju i postane pojam koji će mnogi različito tumačiti. Iako, kao i kod same nostalgije, ne postoji saglasnost šta jugonostalgija zapravo predstavlja, različita objašnjenja ipak sadrže jednu zajedničku tačku – reč je o fenomenu koji nije isključivo okrenut ka prošlosti, već predstavlja pogled na sadašnjost, svojevrsnu kritiku postojećeg stanja, kao i način na koji zamšljamo bolju budućnost.

Foto: Yugowave

Zašto jugonostalgija?

„Razne oblike „crvene nostalgije“, fenomena koji pre dvadeset godina sigurno niko nije očekivao, susrećemo na raznim nivoima, u raznim sredinama, generacijama, konstelacijama i pod raznim imenima“, piše slovenački kulturolog Mitja Velikonja u radu „Povratak otpisanih: Emancipatorski potencijali jugonostalgije“.

Zaista, tvrdnja da nakon revolucije dolazi nostalgija, vidljiva je na primeru sloma većine komunističkih režima krajem prošlog veka. Tako se, nakon pada Berlinskog zida, slično kao i u Jugoslaviji, javio poseban vid nostalgije za Istočnom Nemačkom, poznat kao ostalgija. Trka za posedovanjem Trabanta, odsedanje u hotelima sa ambijentom kao u doba DDR-a, majice sa natpisima „Rođen u DDR-u“, oslikavaju živu prisutnost ostalgije u savremenoj Nemačkoj, zemlji koja je do skoro važila za najjaču ekonomsku silu u Evropi.

Zbog čega ljudi gaje sećanja na život u režimima koji su u osnovi okarakterisani kao autoritarni i porobljivački?

Jedno od objašnjenja može biti da ljudi žale za onim čega više nema, za izgubljenom domovinom, ma kakva ona bila. Kako je to naglasila istoričarka i autorka studije ,,Kokakola socijalizam” Radina Vučetić: „Nostalgično sećanje na SFRJ nije stvar žaljena za izgubljenom komunističkom, odnosno ideologijom socijalizma. Lične istorije i sećanja na detinjstvo provedeno uz stripove, Politikin Zabavnik, Džuboks, jedan televzijski kanal, gramofonske ploče, predstavljaju osnov na kome jugonostalgija počiva.”

Međutim, kako objasniti nostalgiju ljudi koji nisu imali direktno iskustvo socijalizma?

Roditelji stalno pričaju kako su lepo živeli Jugoslaviji – odgovor je koji ćete najčešće dobiti ako pitate nekog zbog čega su mladi jugonostalgični. Kada čujete priču kako su pre nekoliko decenija ljudi vaših godina mogli da putuju svuda po zemlji i svetu, da se besplatno školuju, imaju omladinske kulturne centre, sjajne muzičke i omladisnke časopise, prisustvuju koncertima muzičara i grupa koje i vi volite, nostalgija je veoma izvesna ukoliko ste sami uskraćeni za sve to. Tako priča o jugonostalgiji kao kritici društva i fenomenu utemeljnom u sadašnjosti, a ne isklučivo okrenutom ka prošlosti, postaje relevantna.

Takođe, ako uzmemo u obzir da je, prema nedavnom istraživanju Geografskog fakluteta u Beogradu, oko 40 odsto mladih u Srbiji nezadovoljno lošom ekonomskom situacijom,  otežanim pronalaženjem posla i korupcijom, ne čini li se onda logičnim bežanje od takve situacije? Makar i u nostalgiju.

Izvor: YouTube Screenshot

Popularna kultura i tržište

Prizivanje prošlosti dešava se svesno i nesvesno, svuda oko nas. Knjige, reklame, društvene mreže, svakodnevni razgovori, samo su neka mesta na kojima sećanje počiva.

Internet je u tom smislu možda najviše doprineo stvaranju „alternativne“ kulture sećanja na SFRJ. Različiti blogovi, sajtovi, društvene mreže predstavljaju platforme na kojima se razmenjuju sećanja, ali i konstruišu nova. Editovane fotografije sa kultnim scenama iz jugoslovenskih filmova sa opisima koji odgovaraju nekoj aktuelnoj društvenoj situaciji, zanimljiv su primer kako se jugonostalgija može očitati na polju popularne kulture. Tako Yugowave Fejsbuk i Instagram stranica na kreativan način revitalizuje nasleđe jugoslovenske popularne kulture i uklapa ga u savremeni kontekst. U tom smislu, možemo uočiti da jugonostalgija nije puka imitacija prošlosti, već sa uklapanjem u različite okvire može postati i zabavna i satirična.

Veliko interesovanje postoji i za tematske Yugo.wave žurke koje se najčešće organizuju u prostorima alternativne kulture u zemlji i bivšim državama SFRJ. Zvukove jugoslovenskog roknerola šezdesetih, šlagera, jugofanka, sinta, post-panka možete čuti i na žurkama pod nazivom „I Tito je Jovanku vodio na igranku“. Obeležavanje datuma smrti novotalasnih muzičara Vlade Divljana, Milana Mladenovića, Ivice Vdovića, Margite Stefanović povod su za mnoge muzičke događaje u gradu, izložbe i tribine čiji je cilj podsećanje na jednu kulturnu klimu u Jugoslaviji koja sama po sebi često zna da bude predmet nostalgičnih narativa. Takođe, sastavi poput VIS Limunade i Sputnika su primer savremenih grupa koje neguju zvukove određenih pravaca jugoslovenske popularne muzike.

S druge strane, televizija i mediji obiluju sadržajima u kojima možemo pronaći elemente jugonostalgije. Zanimljiv primer jeste serija „Crno-bijeli svijet“ koja je počela da se emituje 2015. godine na hrvatskoj nacionalnoj televiziji, a za koju je novinar Dragan Ilić u komentaru za nedeljnik Vreme istakao da je „taj trenutak kolektivne utopije, osećaj bliskosti jedne generacije, ma kako bio varljiv, za neke bio toliko ubedljiv da ga ni ratovi nisu mogli izbrisati“. Oživljavanje sećanja na osamdesete godine, život omladinaca uz pank, novi talas, „Studentski list“ i „Polet“, bio je lajtmotiv, kao i svakodnevne nedaće običnog čoveka koje nam se, sa aspekta sadašnjice, mogu čak učiniti „simpatičnim“.

Naravno, ne smemo zanemariti komercijalni potencijal koji jugonostalgija, ali i nostalgija uopšte, sa sobom nosi.  Turizam je, možda, u ovom smislu najbolji reprezent upotrebe nostalgije u komercijalne svrhe. Tako je pre šest godina jedan Danac pokrenuo „Yugotour“, projekat čija je ideja bila da turiste upozna sa srpskom prestonicom prevozeći ih 33 godine starim Zastavinim automobilima. Slično tome, Plavim vozom možete doputovati do „Užičke Republike“ za nešto više od deset hiljada dinara.

 „Imao sam jednu zemlju – Jugoslaviju. I nisam odustao od nje“, reči su Blaška Gabrića, čoveka koji je na svom imanju u blizini Subotice podigao „Mini Jugoslaviju“, turističko mesto koje spomenicima i različitim artefaktima iz doba socijalizma gaji sećanje na bivšu državu. Kafane „SFRJ“, „TITO“, „Korčagin“, „Nostalgija“, hoteli i vile u kojima je odsedao Josip Broz, na listi su mapa domaćih i stranih posetilaca.

Da li ovde govorimo o ljubavi prema zemlji koja ne postoji i želji da se revitalizuje sećanje na nju ili je reč o trci za profitom, objašnjenja su različita. Ono što stoji jeste da je jugonostalgija tu, oko nas, u kafeima, zgradama, automobilima, parkovima, prodavnicama, muzejima, koncertnim salama, pa i u našim domovima i ličnom prostoru.

Foto: Facebook

Pogled u budućnost

Jugonostalgija je, u neku ruku, plod neispunjenih očekivanja i vere u bolji život koji je trebalo da nastupi. Ona nam govori šta nam sve nedostaje u ovom trenutku za svakodnevicu koji bismo smatrali „normalnom“. Kao svojevrsna kritika, ona je utočište mnogima koji se osećaju izneverenim i koji je, na neki način, doživljavaju kao alternativu postojećem. To je naša reakcija na sadašnjost.

Zbog čega je onda važno pričati o prošlosti koje više nema i sadašnjosti koju sami možemo da spoznamo?

Priča o jugonostalgiji, ali i nostalgiji uopšte, nosi sa sobom utopijske elemente i način na koji zamišljamo „bolju budućnost“. Odgovore na pitanja ko sam, gde pripadam i koji je moj cilj, nostalgija nudi u mnogim svojim segmentima. Ako uzmemo u obzir da traganja za smislom i identitetom leže u biti svakog čoveka, onda nostalgija u sebi sadrži potencijale koje ne možemo lako odbaciti.

Za jugonostalgičare, SFRJ jeste bila simbol bratstva, jednakosti, kulture druženja, rada i mirnog života. Lične vrednosti prenete na priču o jednoj državi. Tako, sama jugonostalgija nema za cilj povratak u prošlost i ideju ponovne izgradnje zemlje koje nema i njene ideologije. Revitalizacija sećanja na SFRJ jeste simptom nezadovoljstva, a, samim tim, i potreba da se stvori neko humanije i bolje društvo. Ne „žal za prošlošću“, već vera u „bolju budućnost“ – osnov je jugonostalgije, a ujedno i najveći potencijal koji sa sobom nosi.

Članak Jugonostalgija: beg u prošlost ili vera u bolju budućnost se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Reč je o trećem  tribinskom ciklusu  Centra za jugoslovenske studije i beogradskog Doma omladine, koji obuhvata osam predavanja, a koji je ovu godinu posvetio svakodnevnom životu i popularnoj kulturi u Jugoslaviji. Značaj ove krovne teme viđen je u sve većoj prisutnosti jugonostlagije u javnom diskursu, različitoj interpretaciji nasleđa bivše Jugoslavije, kao i u trivijalizaciji i komercijalizaciji jugoslovenske svakodnevice.  Kako je naglašeno na samom početku, cilj projekta jeste upravo „stvaranje balansa u predstavljanju svakodnevnog života u Jugoslaviji, izvlačenje onog što su bile univerzalne vrednosti  iz prošlosti za stvaranje neke bolje budućnosti“.

Veći deo predavanja bio je baziran na monografiji „ Antropolog među navijačima“ dr Ivana Đorđevća, antropologa i naučnog saradnika Etnografskog institura SANU, a koja se bavi ulogom sporta u konstrukciji nacionalnih identiteta u bivšoj  Jugoslaviji.  Đorđević je na samom početku istakao tezu da je socijalističko nasleđe, sa svim svojim dobrim i lošim stranama, opstalo do danas, i da su određeni problemi sa kojim se suočavamo u aktuelnom trenutku u čvrstoj vezi sa periodom nastanka i razvoja SFRJ.

U cilju davanja jedne zaokružene celine razvoja sporta, počevši od 1945. godine, Đorđević je najpre naglasio njegov značaj i ulogu u posleratnom, socijalističkom kontekstu.
„Sport je posmatran kao sredstvo kojim se vrši određena vrsta vaspitavanja omladine, imao je značaj u pogledu kohezije i onoga što bismo mogli da povežemo sa izrekom – u zdravom telu, zdrav duh. Osnovna ideja jugoslovenskog sporta sastojala se u tome da njegove glavne odlike budu amaterizam i masovnost.“

Ipak, Đođević je napomenuo da su takvi socijalistički ideali ostali na nivou teorijskog, te da su se u kasnijim fazama razvoja kao ključna obeležja  jugoslovenskog sporta (naročito fudbala) izdvojili profesionalizam, upliv kapitala i „menadžerluk“.
„Upravo u idealima amaterizma i masovnosti viđen jedan od prvih problema i paradoksa socijalističkog sporta. Naime, sport kao „kapitalistički produkt“  ima za cilj kompetitivnost i postizanje rezultata, pa je profesionalizacija postala nužna i u kontekstu socijalizma.“

Baveći se ključnim odnosima moći, politike i sporta, Đorđević je označio nacionalizam kao primarno nasleđe koje je sport ostavio na prostoru bivše Jugoslavije. Zbivanja na fudbalskim terenima tokom osamdesetih godina prošlog veka bila su neka vrsta simboličkog upliva nove retorike u javni prostor i naznaka onoga što će uslediti na političkom planu već početkom naredne decenije.
„ Nešto što je postalo neupitno jeste takozvana  „ideologija stadiona“. Stadioni su bili važni jer se na njima moglo čuti i videti ono što se zapravo dešavalo u samoj Jugoslaviji. Bilo kakva vrsta alternative ne postoji i nacionalizam se koristi kao jedna obična maska za delovanje potpuno drugih pravaca. “

Na tom tragu, poseban akcenat u toku predavanja stavljen je i na ulogu najvijačkih grupa koje su, od prvobitnog položaja jedne mariginalne potkulture, dobile status relevantnog političkog činioca.
„Instrumentalizacija navijačke potkulture nastala je iz krizne situacije. U našem slučaju, najvijačke grupe poseduju tu vrstu legitimiteta i važe za bitne „političke agente“ upravo zbog nasleđa iz osamdesetih godina, kada su i počele da se povezuju sa huliganskim ponašanjem. U Srbiji danas, na žalost, ne postoji navijačka grupa koja ima progresivna uverenja. Insisitiranje na poimanju sporta, najpre fudbala, kao sredstva propagande jeste nešto sa čim je teško izboriti se. Nacionalizam je ostao neodvojiv deo sprege politike i sporta kod nas.“

Priča o nasleđu koje nam je ostavio jugoslovenski sport zaokružena je konstatacijom da se određene stvari, koje su izazavale krizu, nisu promenile. Ističući napuštanje amaterizma, Đorđević je naglasio da još jedan od savremenih problema, koji se tiče sporta u postsocijalističkim društvima, jeste i problem stvaranja „sportskih poluproizvoda“, odnosno odlaska i transfera  mladih sportista u inostrane klubove.

Na kraju predavanja, publika je iskazala interesovanje za pitanje emancipatorske uloge sporta i jugoslovenskog nasleđa u savremenoj Srbiji. U tom smislu, zaključeno je  da sport, uprkos svemu izrečenom, u svojoj biti ipak nosi mogućnost susreta, promene i stvaranja drugačijih i boljih ideja.

Naredna tribina Centra za jugoslovenske studije zakazana je za početak apirila, gde će o svakodnevnom životu u Jugoslaviji govoriti profesor Filozofskog fakulteta u Puli Igor Duda.

Autorka teksta: Aleksandra Popović

Članak Sport u Jugoslaviji: Ideologija, moć i emancipacija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Stevane, za početak nam prepričaj svoje prvo filmsko iskustvo. Koji je bio prvi film koji si gledao kod kuće, a koji u bioskopu? 

Davne 1987.godine tata je kupio prvi video plejer od poznanika koji je radio kao stjuart na letovima JATA. Sreći nije bilo kraja, te smo odmah odjurili u video klub „Max“ u Knez Danilovoj ulici. Postao sam drug član i svečano mi je dodeljen broj 157.

Prva VHS kaseta koja se zavrtela u Daigo videu, bila je „Američki Nindža“. U naslovnoj ulozi Majkl Dudikof, tadašnja zvezda Džejms Dinovskog izgleda i ubojiitih borilačkih veština. Odrastanje u eri eksplozije akcionog žanra, vladavini nindži, Švarcenegera i Stalonea bilo je uzbudljivo.

Roditelji su me često vodili u bioskop. Imao sam prilike da posetim sve bioskopske dvorane rodnog Beograda. Prvi susret sa velikim platnom desio se u sali bioskopa „Zvezda“. Bio sam opčinjen „Čudesnom Šumom“ – legendarnim, animiranim filmom Milana Blažekovića, genijalca hrvatske škole crtanog filma. I danas osećam miris sale, teksturu mebla od koga su bila sačinjena sedišta, intenzitet svetla, veličinu platna, specifičnu atmosferu – nalik komunama u kojima su obitavali strastveni proždrljivci celuloidne poslastice.

Tvoja ljubav prema filmskoj umetnosti se razvila rano. Čini mi se da su režija i gluma najpopularnije profesije za mlade filmofile. Ti si odabrao scenografiju i grafički dizajn u kontekstu filmskih postera. Zašto i kako?

Kada je reč o scenografiji – želeo sam da kreiram razne svetove u kojima će glumac izneti svoj lik. Istraživanje prostora u službi filmskog dela slično je detektivskom poslu. Što više informacija pružiš o jednom periodu u kome se odigrava priča, o okolini u kojoj jedan karakter diše, jače potpomažeš ubedljivosti i verodostojnosti dela.

Od epohe do naučne fantastike – vizuelizacija je ključna. Kada rekonstruišeš prošlost vodiš računa o svakom detalju uz reference. Moj omiljeni segment jeste crtanje važnih scena, kadrova, takozvani prostorni koncept art, odnosno udaranje temelja u scenografskom poslu. Grafički dizajn i ilustracija takođe su moja velika ljubav, te sam napravio spoj, a to se može videti na filmskim plakatima koje ilustrujem.

Od malena sam bio fasciniran plakatima, njihovim kompozicijama, koloritom, crtežom velikih majstora. Uzbudljiv filmski plakat je prvi susret publike sa filmom koji će gledati u bioskopu – prvi udar na čula posmatrača i zato mora da pruži ruku i povede gledaoce kroz portal u fantastični svet. Filmske zvezde na ilustrovanim plakatima dobijaju potpuno novu dimenziju, njihova uloga je pojačana, akcentovane su sve njihove karakteristične crte i harizma. Ukoliko se doda i adekvatno okruženje, naglašena atmosfera i akcija, to je definitivno uspešan marketinški potez i vredno umetničko delo, kakvo poželimo uramljeno na zidu. 

Koji je bio prvi filmski poster na kojem si radio, a na koji si najponosniji?

Prvi plakat koji sam ilustrovao bio je za kultnu seriju „Policajac sa Petlovog Brda”. Te 2017.godine, par dana nakon što je veliki glumac Ljubiša Samardžić preminuo, osetio sam potrebu da kreiram plakat kao omaž sjajnom Smokiju i jedinstvenoj seriji. Prošlo je tri godine od kako radim na plakatima kultnih domaćih ostvarenja. Do sada je nastalo preko 40. Među najdražim su „Poslednji Krug u Monci” i “Crni Bombarder”. 

Tvoj rad u vezi sa filmskim posterima većinski je fokusiran na, da kažem, revitalizaciju jugoslovenskih filmova iz osamdesetih godina i svakako nas, ako ništa drugo, podseća na njihovu snagu i značaj. Da li ti je to bio glavni motiv kada si počinjao? 

Veliki broj filmova ostavio je snažan pečat u istoriji domaće kinematografije. U zemlji koja više ne postoji snimljen je impesivan kontigent neponovljivih naslova koji do danas sijaju visoko na lestvici. U poduhvatu vraćanja slave filmskom plakatu birao sam ona ostvarenja koja volim, koja sam često reprizirao, uz koje sam se smejao, koji su mi budili maštu, mnoga pitanja, čije sam glavne junake doživljavao kao bliske u periodu detinjstva, odrastanja. To su filmovi meni jako dragi, te oni koji bude uspomene i emocije na vremena koja se više neće vratiti.

Kultni domaći naslovi zaslužuju adekvatnu prezentaciju, jer smatram da nisu imali prigodan tretman u vremenu u kome su nastali. To su većinom bili grubi kolaži sastavljani ovlaš od fotografija nastalih na snimanju. Nije se pridavao veliki značaj izgledu i kompoziciji, te se u meni probudila želja da počnem projekat – omaž jugoslovenskoj kinematografiji, zlatnom periodu filma. Moj duboki naklon velikanima.

Jesi li razmišljao o metodama popularizacije jugoslovenskog filma? Ta ostvarenja se teško pronalaze u dobroj rezoluciji na internetu, te je jedina opcija zainteresovanima Jugoslovenska kinoteka ili programi koncipirani po principu omaža na lokalnim festivalima. 

Jugoslovenska kinoteka je pokrenula projekat VIP Kinoteka, čija je osnovna svrha restauriranje – remasterizacija čuvenih, filmskih ostvarenja koja su proglašena za kultnurno dobro. Uz pomoć digitalne restauracije desio se novi sjaj nekih od najznačajnijih dela domaće kinematografije. Moram priznati da sam oduševljen poduhatom Kinoteke i da sa velikim zadovoljstvom prisustvujem svečanim projekcijama remasterizovanih naslova. Nadam se da će se ova akcija uspešno nastaviti, jer je to pravi način da nove generacije gledalaca postanu svesne filmskog blaga iz naše bogate riznice, a stara garda da se podseti zlatnog vremena i ikona domaćeg filma.

Legendarni autor postera sa ovih prostora bio je Slobodan Mašić. Verujem da si upoznat sa njegovim stvaralaštvom. Voliš li posebno neki njegov rad i zašto? Ko su ti omiljeni autori postera sa naših prostora? 

Gospodin Mašić je izuzetan umetnk. Volim njegove plakate za FEST koje je kreirao od 1971. do 1975. godine. Naravno, obavezno je pomenuti Mašićev dizajn vizuelnog identiteta  za „Rane Radove” Želimira Žilnika, kao i „Nevinost bez zaštite” Dušana Makavejeva. Moram priznati, inspiraciju su mi odvajkada budili strani majstori filmskog plakata kao što su Drew Struzan, John Alvin, Bob Peak, Richard Amesel…

Ovi sjajni artisti su u periodu sedamdesetih i zlatnih osamdesetih godina bili najproduktivniji i ostavili pečat svojim besmrtnim ilustracijama za čuvene filmove u istoriji kinematografije. Na domaćem terenu bilo je svega nekoliko dizajnera, posvećenih filmskom plakatu poput Bate Jugovića i Boleta, što je još jedan razlog moga angažovanja u ovoj specifičnoj umetničkoj disciplini.

Otkrij nam svoja tri omiljena jugoslovenska filma. 

Teško je izdvojiti samo ti naslova, ali hajde neka to budu spektakularni partizanski filmovi – „Bitka na Neretvi”, „Most” i „Partizanska Eskadrila”.

A koja tri jugoslovenska filma i stručna i šira publika nepravdeno zaboravljaju? 

Na mojoj listi stoje „Daleko Nebo” (1982) u režiji Stjepana Čikeša (neki od kritičara su ga upoređivali sa američkim Top Ganom). Tu je i horor film „Sveto Mesto” (1990) u režiji Đorđa Kadijevića i „Pun Mesec nad Beogradom” (1993) u režiji Dragana Kresoje.

Ko je, po tvom mišljenju, nezamenljiva diva jugoslovenskog filma? 

Apsolutno, bezuslovno Milena Dravić. 

Ti si i veliki kolekcionar filmova. Postoji li neki raritetni naslovi u tvojoj kolekciji i koji su?  

Posedujem preko 1 700 original Blu ray izdanja filmova. Kolekcija se svakoga meseca uvećava. Sačuvao sam oko pet stotina originalnih VHS kaseta sa kultnim filmovima. Neke su i dalje neraspakovane, kupljene ‘80-ih u New Yorku.

Takođe, tu su i izdanja nekadašnjih domaćih distributera Tuck Vision, M Export-Import, First Production i ostalih. „Gunisi“, originalno VHS izdanje nekadašnjeg Jadran filma iz Zagreba, mogu reću da spada u raritete. Primerak je fantastično očuvan, gledljiv i veoma vredan.

Želim pomenuti i „Lady Beware”(1987) sa sjajnom Diane Lane u naslovnoj roli. Retko ko se seća ovog ostvarenja koje postoji samo na VHS kaseti i ne može se naći na našim prostorima. U svetu postoji svega nekoliko primeraka, a jedan od njih je na mojoj polici.

Predaješ scenografiju na Fakultetu savremenih umetnosti. Kakav je tvoj profesorski pristup? Koje filmove puštaš studentima? 

S obzirom na to da predajem filmsku scenografiju, običaj mi je da studente provedem kroz istoriju filma nešto šire. Rekao bih da je to jedan rolerkoster koji prolazi kroz razne žanrove i periode kako svetske, tako i domaće kinematografije.

Ako govorimo isključivo o značaju scenografije i njenom doprinosu filmskom delu, osvrćem se na zlatna vremena kada su se gradili ogromni dekori u filmskim studijima u Košutnjaku, te pomenem jedinstveni film „Dugo Brodovi” u režiji Džeka Kardifa.

Ovo je bila anglo-jugoslovenska koprodukcija, spektakl za koji je legendarni scenograf Veljko Despotović izgradio čitava naselja. Zatim pomenem Partizanske filmove, te domaće vesterne za čije potrebe je angažovana jugoslovenska narodna armija, koja je pomagala ne samo u izgradnji setova već i učestovala u masovnim scenama.

Zaustavimo se malo i u studiju Barrandov u Češkoj u kome su snimani veliki naslovi pa i „Underground” Emira Kusturice, za čije potrebe je veliki Miljen Kreka Kljaković kreirao i izgradio kompletnu scenografiju, a na istom tom mestu snimljena su čuvena ostvarenja kao što su „Amadeus”, „Nemoguća Misija”, „Sibirski Berberin” i pregršt drugih, čuvenih filmova. Na početku semestra, studentima dajem filmsku lektiru. To je spisak koji broji na stotine važnih ostvarenja, koje su dužni da pogledaju do kraja svojih studija. 

Šta to ne bi trebalo da propustimo na Festu koji je u toku? 

Kada je u pitanju glavni takmičarski program, nikako ne bi trebalo propustiti novi film Srdana Golubovića “Otac”. Tu je i Fest Klasik program gde će publika imati prilike da pogleda mnoštvo starih naslova kao što su „Prvi Građanin Male Varoši”, „Tajvanska Kanasta”, „Divlji Anđeli” i pravu poslasticu u vidu finalne verzije „Apokalipsa Danas”.

Kad smo već kod Festa, koji će ove godine protiče u znaku Bekima Fehmijua, koji ti je omiljeni film sa njim u glavnoj ulozi? 

Bekim Fehmiu jedan je od velikana jugoslovenske kinematografije. Ostvario je sjajne uloge u skoro pedeset filmova. Izdvajam dva naslova – „Skupljači Perja” i „Specijalno Vaspitanje”.

Gde su do sada organizovane tvoje izložbe? Planiraš li uskoro neku novu? Sećam se sjajnih reakcija publike na tvoju izložbu u Galeriji Polet.

Stekao sam dosta poštovalaca projekta vraćanja slave filmskom plakatu. Izuzetno sam zadovoljan kako reaguju kolege, prijatelji i ljudi koji prate moj rad. Svi se slažu oko ideje čuvanja sećanja na kultne filmove. Veoma mi znači što su značajni filmski autori videli moj angažman i pohvalili projekat. Imao sam čast da se sretnem sa mnogim rediteljima, scenaristima kultnih ostvarenja jugoslovenske kinematografije i sa njima evociram uspomene na zlatan period filma. Do sada sam plakate izlagao u galerijama Parobrod, ŠTAB, Polet i Muzeju Jugoslovenske Kinoteke. U bliskoj budućnosti planiram još izložbi na kojojima ću prikazati nove ilustrovane plakate koji se rađaju iz meseca u mesec.

Fotografije: privatna arhiva

Članak Stevan Aleksić: Filmski plakat je prvi udar na čula posmatrača se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kolekcija „SFRetro Jugoslavija“ inspirirana je analognim fotografijama ljudi i gradova iz doba Jugoslavije, često razglednicama. Ovi digitalno obrađeni kolaži utopijske su vizije atomskog doba koje je bilo usko povezano s vizijama osvajanja svemira.

Amio je projekt i igraona Ivane Ljubičić, koja pod tim imenom kreira kolaže, gifove i muziku. Kolaže je počela da izrađuje prvo kao kavere za pesme svojim prijateljima i sebi, a uskoro se počela zanimati za fotografije iz doba Jugoslavije, verovatno i zbog toga što nisu lako dostupne na internetu. Od „ništa iz doba Jugoslavije nije indeksirano na internetu“ do „imam toliko slika iz Jugoslavije da ih ne stignem obraditi“ prošlo je već neko vreme, a najviše je fotografija pronašla po forumima i u fejsbuk grupama poput „Pula iz vremena Jugoslavije“.

Ivana Ljubičić rođena je 1986. godine u Zagrebu. Završila je filozofiju i komunikologiju na fakultetu,  koji je onda blokirala zbog malverzacija na Sveučilištu. S tim ništa nije postigla,  ali je upoznala neke dobre ljude, a s nekima od njih sada ima i bend Mi Nerve.

Članak SFRetro Jugoslavija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Jugoslovenske zastave, kadar iz spota Lepa Brena – Jugoslovenka

Ovo svakako nije predstava u kult narodne pevačice Lepe Brene, već razumevanje vremenskog konteksta u kome je ona stvarala.

Koristeći figuru Lepe Brene kao fenomen vremena u kojem je njen glas postao senzacija šoubiznisa, nastao je projekat autora i glumca Vladimira Aleksića i Olge Dimitrijević. Usko povezana sa Jugoslavijom, Brena je postala inspiracija za pozorišni komad koji trenutno doživljava veliko interesovanje u Srbiji i inostranstvu. U predstavi, Brena se pojavljuje kroz pet figura koje predstavljaju određene segmente: Brene seksualnosti, biznismenke, graditeljke, Brene pesme i Brene Jugoslovenke. Glumice Jovana Gavrilović, Jasna Đuričić, Jelena Ilić, Tamara Krcunović i glumac Ivan Marković uspeli su da naprave zabavu i proizvedu jugonostalgiju kroz svoje monologe, igranje i pesmu.

U sinoćnom izvođenju mnogi gledaoci se nisu stideli da zajedno sa svim Brenama na sceni zapevaju i zaigraju uz koreografiju Igora Koruge i muziku Draška Adžića. Kao simbol vremena u kojem su mnoge generacije odrasle, predstava pronalazi svoje mesto u društveno-političkom kontekstu, kritikujući savremeno društvo na jedan duhovit način, ujedno podsećajući nas na svu lepotu koju je država Jugoslavija posedovala. Možda je upravo ova predstava podsticaj da se stvori utopija.
Ljubav prema državi koja više ne postoji, u kojoj mnoge mlađe generacije iz publike nisu živele, širi se po sceni tokom celog izvođenja. Razlog zbog kojeg publika reaguje na svaku ponuđenu emociju iz predstave je što Lepa Brena project predstavlja jednu otvorenu formu u kojoj glumačka scena, parter i balkon međusobno komuniciraju. Razgovarajmo, složimo se – to je i bio cilj nekadašnje države.

Glumica Jelena Ilić u ulozi Brene Pesme

Kakva je razlika između šoubiznisa danas u odnosu na onaj koji je postojao u Jugoslaviji? Ovim projektom obuhvaćene su mnogobrojne društveno-političke transformacije i pitanja provučena kroz filter samo jednog imena, koje je, složiće se mnogi, najveća atrakcija tog vremena. Podseća nas na osećaj kolektivnog iskustva i zajednice tokom socijalističke kulture na jugoslovneskim prostorima.

Pored jugonostalginčnih momenata kojima nisu odolele starije dame iz publike, predstava se bavi i danas prisutim problematikama. Jedna od Brena, koju igra glumac Ivan Marković predstavlja preobražaj mladog momka Živojina u šoubiznis ikonu Brennu. Dva slova n su ono što ga deli od već postojećeg imena pevačice koja je ujedno i njegov idol. Probleme, prepreke i osećanja sa kojima se nosi transeksualna osoba na estradi, Ivan iznosi veoma dobro, donoseći na scenu razigranost, smeh i sveprisutnu tegobu.

,,Šećeri, nisam ja uvek izgledao ovako,” kaže u predstavi Ivan Marković kao Brenna

Lepa Brena project je premijerno izvedena u decembru od kada se redovno može  naći na repertoaru Bitef teatra u Beogradu.

Izvor fotografije: kolekcija Bitef teatra

Članak Lepa Brena project u Bitef teatru se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ideja programa Leto u MuzeYu je da se oživi plato ispred Muzeja Jugoslavije i da prostor dobije novi značaj i da privuče lokalnu publiku koja u najmanjoj meri posećuje muzej. Gotovo svi programi su namenjeni lokalnoj zajednici, jer je ideja programa da ona počne da doživljava Muzej Jugoslavije kao svoj, i da redovno posećuje programe. Program Leto u muzeyu biće zbog toga ispunjen raznovrsnim besplatnim kulturnim sadržajima: koncertima, filmskim projekcijama i pozorišnim predstavama.

Muzej ima i novi kafe koji je još jedan od načina da lokalna publika počne da koristi prostor muzeja u svakodnevnom životu. Na toj lokaciji će biti organizovan i drugi događaj u okviru programa Leta u MuzeYu koji će se održati u nedelju, a nastao je kao plod saradnje Muzeja Jugoslavije sa ljudima iz  Kišobrana, Zaokreta, Kabineta i Burger House-a. Pred Piknik razgovarali smo sa Sarom Sopić, kustoskinjom Muzeja Jugoslavije o ovom događaju, ali i o progamu Leto u MuzeYu.

Kako je došlo do toga da se Piknik organizuje u Muzeju Jugoslavije?

Sara Sopić: To je već ustaljen i poznat program u Beogradu. Mi smo se uvezali sa njima kako bismo spojili njihovo iskustvo u organizaciji, a mi smo ponudili prostor i malo smo tematizovali Piknik, tako da će ove godine biti u pitanju JugoPiknik.

Šta će se još naći na programu Leta u MuzeYu?

U julu imamo nastup benda Moussaka koji se kroz surf rock bavi obradama folk pesama iz Jugoslavije, što je tema kojom se do sada nismo bavili i zanimljivo nam je da napravimo događaj koji izlazi iz okvira onoga što biste očekivali da se dešava u muzeju. Nakon toga će nastupiti SKRECh MAJSTOR LJUBAN, tako da će tema večeri biti folk muzika iz Jugoslavije koja će dobiti novi prizvuk.

Program završavamo uz veče YU vinila koji je sada već standardni deo letnjeg programa. Zvali smo razne dj-eve koji se bave tim vinil diging-om i uglavnom će se kao i do sada muzika bazirati na fanku, ali će biti i nekih upliva u ono što se nekada slušalo sa novim aranžmanima. Tu će biti i berza ploča u organizaciji Paralel festivala.

Zbog čega nam je potrebna reinterpretacija jugoslovenskog kulturnog nasleđa?

Pre svega, jasno je da su danas muzeji mnogo više od institucija koje čuvaju kolekcije zbog kojih su osnovani i izložbenih prostora za delove tih kolekcija. Muzeji u celom svetu, pa i kod nas, se sve više okreću publici i negde vide publiku kao primarni razlog svog postojanja, a rad na programima koji su usmereni na publiku je dominantan svda u svetu. I pored toga, važno je vratiti se i na to zbog čega neki muzej postoji i koja je njegova uloga, a definitivno je da je uloga Muzeja Jugoslavije da se bavi interpretacijom jugoslovenskog nasleđa. Programi koji su namenjeni razvoju publike treba da reflektuju tu neku osnovnu viziju i misiju našeg muzeja, a to je da se bavimo jugoslovenskim nasleđem. Ja mislim da je to jako važno jer i u našem društvu, a i u celom regionu je tema Jugoslavije jako prisutna i važna i svi imaju jak stav, bio on izrazito negativan ili pozitivan. Očigledno je da je to tema kojom moramo da se bavimo, a čini se, pogotovo u Srbji da, pošto je u pitanju škakljiva tema, svi izbegavaju da se bave njom i zbog toga je i veća odgovornost na nama da pokrenemo razna pitanja na tu temu i da se kroz različite načine bavimo tim nasleđem.

Kakav je prošle godine bio odaziv mladih za letnji program?

Mi smo iskreno baš bili iznenađeni time koliko je dobro prošao program jer nismo znali uopšte šta da očekujemo. U celu organizaciju programa smo se upustili entuzijastično, bez realne ideje o ishodu. Do tada nismo znali  kako izgleda organizacija koncerta koji je namenjen velikom broju ljudi, dok ove godine već nekako znamo šta radimo. Nismo imali ni predstavu kakva će biti reakcija ljudi, ni koliko će ih biti. Za prošlogodišnji 25. maj organizovali smo nastup VIS Limunada, aludirajući na velike jugoslovenske festivale koji su se održavali u Opatiji, i upakovali smo koncert uz modnu reviju na kojoj su mladi dizajneri imali priliku da pokažu svoje nove kreacije koje su bile inspirisane jugoslovenskom modom, uz savremenu verziju sleta sa balerinama iz La Pirouette studija i decom iz svratišta. Na tom događaju je bilo 2500 ljudi i mi stvarno nismo mogli da poverujemo.

Nakon toga je bio zanimljiv nastup benda Nežni Dalibor koji je tada izbacio novi album, koji je nama zvučao kao oda vrednostima koje su se izgubile iz savremene upotrebe jer imaju jugoslovenski koren, a neke od njih su ipak pozitivne, poput antifašizma ili bratstva i jedinstva. Mi smo videli da se ti pojmovi gube i da je naša uloga da ih revitalizujemo, kao i pitanje borbe za radnička prava koje je prisutno bilo na tom albumu. Bendu je to bila jako zanimljiva interpretacija, jer oni to uopšte nisu videli na isti način kao mi, već je to bila njihova lična priča. Sve to zajedno je dovelo do toga da je taj nastup bio nikad posećeniji koncert benda, jer je osim njihove standardne publike na koncert došla i publika muzeja.

Letnji program Muzeja Jugoslavije je doveo do neverovatnog efekta mešanja publike, jer sam muzej ima neki legitimitet i uživa određenu vrstu poverenja kod jedne vrste publike, a sa druge strane upravo programima koje biramo privlačimo publiku koja možda ne bi došla samo zbog muzeja.

A kakav je odnos mladih prema jugoslovenskom nasleđu?

Ne bih izdvojila mlade kao grupu, ali je odnos prema muzeju dosta povezan sa odnosom prema Jugoslaviji, komunizmu i Titu. Ovaj muzej se zato ne posmatra kao kulturna institucija, još uvek, koja se svojim programima bavi jugoslovenskim nasleđem, već kao mesto gde se nalazi Titov grob i nekako je uvek stav prema tom periodu i prema Titu preslikan i na muzej. Često nam se dešava da ljudi namerno ne žele da uđu u muzej jer je to njihov jasan izraz prema tom vremenu.

Mi često imamo dečije radionice, i neretko mi se dešava da mi deca kažu da su im roditelji rekli da idu na užasno mesto i da ne slušaju ništa što im se ovde kaže jer je to propaganda. To su neke očigledne frustracije koje postoje u društvu.

A sa druge strane imamo veliki broj publike koja dolazi iz čiste nostalgije, gde mi znamo da je to deo veliki i važan deo naše publike, ali sa druge strane ne želimo da budemo viđeni kao nostalgično mesto ili utopija, već zaista da gradimo kritički odnos prema tom periodu.

Kod mladih se čini da nije izražen tako jak stav,  niti antagonizam, niti pozitivan stav, već neka potpuna indiferentnost prema jugoslovenskom nasleđu. Oni danas ne znaju puno o tome, a nekako ih puno ni ne zanima i to se najviše odnosi na srednjoškolce. Znaju nešto što su čuli od svojih roditelja, u formalnom obrazovanju se uglavnom do tog perioda ne stigne jer se to radi u osmom razredu i četvrtom srednje, što je vrlo osmišljeno, potpuno se ne bave tom temom, pa samim tim mladi nemaju nikakvu ideju o tome. Sa druge strane u umetnosti se baš oseća uticaj jugoslovenskog nasleđa, pogotovo u grafičkom dizajnu i u muzici. Taj trend revitalizacije druge polovine 20. veka se svugde u svetu oseća i jako je popularan. Tako da postoje različiti slojevi i čini mi se da je zato rad na kreiranju programa muzeja jako važan i kompleksniji nego u drugim muzejima gde su stvari jasne.

Sa kime najviše komunicirate onda ovim programom?

Ideja je da se različiti programi obraćaju različitoj publici, to bi bilo idealno. Ali sa letnjim programom najviše komuniciramo sa tim mladima koji nemaju nikakvo znanje niti stav o Jugoslaviji i ne povezuju kulturni sadržaj koji danas konzumiraju sa uticajem jugoslovenskog nasleđa. Upravo zbog toga je zanimljivo komunicirati sa njima, a sa druge strane ideja je da se promeni imidž muzeja i da ljudi počnu da nas doživljavaju kao muzej koji se na objektivan način bavi tim periodom, a ne kao političkog subjekta koji širi komunističku propagandu.

Da li je moguće uopšte promeniti tu sliku?

Te promene se dešavaju jako sporo, jer je ogromna trauma koju ovo društvo ima i to je nešto što ne sme da se negira. Samim tim što je ona toliko vidljiva, važno je praviti programe koji će da se sa jugoslovenskim pitanjima suočavaju, iz kojih može da uči i društvo, ali i mi sami. Svi negativni stavovi koji se vide kod srednjoškolaca nisu neočekivani, jer oslikavaju stav njihovih roditelja o Jugoslaviji u trenutku kada su oni rođeni. Zato mi je uvek uspeh kada srednjoškolci dođu sa negativnim stavom, a mi razgovaramo sa njima i uvidimo makar malu promenu u pogledu na Jugoslaviju.

Koje vrednosti koje su povezane sa jugoslovenskim nasleđem pokušavate da osvestite kod mladih kroz Leto u MuzeYu?

Sa različitim izvođačima se aludira na različite vrednosti. Za bend Nežni Dalibor je bila u pitanju borba za radnička prava i ceo taj pokret osnaživanja radnika koji je danas izgubljen. Osim toga antifašizam vidimo kao važnu vrednost.

Da li ste imali neprijatnih iskustava sa izvođačima zbog njihovog stava o Jugoslaviji?

Zaista ne. Nikada nam se nije dešavalo da imamo negativan feedback, ali nam se dešavalo da gotovo 80 posto umetnika koje pozovemo nikada pre toga nije posetilo muzej. Svi znaju za muzej, prate programe, žele da nastupaju, ali nikada nisu bili u njemu. Upravo to je nama znak da ovim programom radimo pravu stvar, jer su i oni sami, kao i njihova publika, zapravo naša publika. Pozivajući njih pokušavamo da privučemo ljude koji inače ne dolaze.

Članak Leto u MuzeYu – Revitalizacija jugoslovenskog nasleđa se pojavljuje prvo na Oblakoder.