Radmila Petrović – Nisam znala šta nosim u sebi

5/5 *****

Zbog podkasta koji snimamo u poslednjim mesecima, fokusirane smo na junakinje u književnosti, a roman u stihu Radmile Petrović pružio nam je pravu poslasticu na tom polju.

Junakinja Radmila postoji i dela uprkos svemu i svima: uprkos ocu ostaje nežna i bavi se umetnošću, uprkos majci je borbena i ne ćuti, uprkos društvu ostvaruje svoju vezu sa vilom, a uprkos poslovnom okruženju napreduje i stvara sebi prilike.

Pesničke slike, bogatstvo motiva (od vile do korporacije), moderan i simboličan jezik i uzbudljiv svet glavne junakinje otvaraju čitav svemir mogućnosti za tumačenje i doživljaj. Bilo da se fokusirate na maline, babe, izložbe, uplatnice, livade ili ramena – otključavate poruke koje su istovremeno nove, inspirativne i duboko ukorenjene u našoj književnoj tradiciji.

Ne prestajemo da preporučujemo i citiramo Radmiline stihove – i drago nam je da je možemo pomenuti i ovde.

Hana Piščević – Igračka-plačka

5/5 *****

Hanina priča o odrastanju i ženskom prijateljstvu bila je prava mera stvari za nas.

Mešavina neizvesnosti i dramatičnosti sa svakodnevnim situacijama u kojima se moraš prepoznati vodi nas kroz duboku priču o percepcijama, sećanjima, klasnom pitanju, ženskom pitanju i savremenom trenutku.

Neopterećen velikim ambicijama i oslobođen viškova, roman zadire u najdublju intimu odrastanja devojčica i postavlja neprijatna, ali neophodna pitanja.

Posebnu draž daje humor koji nežno miluje nasuprot svim ranama i bolima o kojima čitamo.

Hanu preporučujemo i onima koji preporuku ne traže.

Pokondirena tikva i Gospođa ministarka

5/5 *****

Vratile smo se kanonu i u paru čitale dve najpoznatije junakinje naših komedija – Femu i Živku – i iznova se zaljubile u njih.

Dragoceno je što i danas možemo zastati nad sudbinama ovih žena i zapitati se: čemu se smejemo, a zbog čega smo tužne?

Zašto su toliko slične?
Šta ih razlikuje?
Ko su danas Feme i Živke?

Ova pitanja otvorila su prostor za novo čitanje kanona – sa poštovanjem, ali i spremnošću da ga preispitujemo.

Velike junakinje nose velike sukobe – univerzalne i duboko lične u isto vreme.

Zato: čitajte ih ponovo.

Než Sino – Tužni tigar

5/5 *****

U moru preporuka, potresna priča o seksualnom zlostavljanju devojčice nije mi bila prvi izbor.
Ipak, činjenica da ju je napisala žena koja je to iskustvo preživela i izborila pravdu na sudu, kao i odsustvo eksplicitnih scena nasilja, bili su dovoljni da je pročitam.

Nisam sigurna da sam ikada čitala važniju knjigu o granicama, traumama i nasilju kao fenomenu.

Ova knjiga otvara prostor da razumemo svet zlostavljanog deteta, ali i (u manjoj meri) svet roditelja koji se suočava sa sopstvenom nemoći.

Nemam dovoljno reči da je preporučim – ali mogu da obećam da niko neće zažaliti što ju je pročitao.

Tuve Janson – Iskrena varalica

4/5 ****

Roman prikazuje neobičnu dinamiku između brutalne iskrenosti i iluzije kao načina života.

Dve junakinje – Katrin i Ana – sa potpuno različitim životnim filozofijama, postavljene u isti prostor, otvaraju pitanje:
gde je granica između istine i manipulacije?

I ko zapravo drži kontrolu?

Autorka, poznata po toplom svetu Mumijevih, ovde ulazi u znatno mračniji i psihološki složen prostor – bez jasnih podela na dobro i loše, već kroz nijanse između iskrenosti, iluzije i moći.

Članak Biblioteka: Junakinje uprkos se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Helga Flatland – Moderna porodica 5/5 *****

Porodica i porodični odnosi su mi jedna od omiljenih tema, zato sam se ovoj knjizi baš radovala. I opravdano. Moderna porodica počinje od odluke sedamdesetogodišnjeg para da se razvede, ispričane iz tri perspektive njihovo troje odrasle dece, Elen, Liv i Hokona. Postoji taj blagi rašomonski momenat, ali ne da bi se pokazalo kako je istina relativna, već da bi se jedna porodica sagledala sa svih strana. Da bismo razumeli njenu kompleksnost i dinamiku. Svaka odluka ovde ima odjek. Jedan odnos utiče na drugi jer porodica je poput svemira u kojem jedna promena menja sve oko sebe. Ništa se ne dešava izolovano. Takođe, Helga obrađuje temu toga kako i kada smo odrasli, ostajemo deca svojih roditelja. I dalje zavisimo od njih, kao što i oni zavise od nas. I postavlja pitanje koliko zapravo poznajemo odnose najbližih ljudi oko sebe. Koliko toga izgovaramo, a koliko prećutkujemo? I, naravno, jedna od tema ove knjige je i sećanje. Kroz povratke u detinjstvo i zajedničku prošlost, likovi preispituju koliko su naša sećanja zajednička, a koliko lična i samim tim, koliko su zapravo pouzdana. Roditelji su isti, ali nikada nisu isti svakom svom detetu. Posebno mi se dopalo kako je uspela da se osećamo kao da likove poznajemo već dugo, kao da nam se kroz stranice poveravaju, iako sa svakim od njih provodimo relativno malo vremena.

Filip Džijan – Beti Blu 5/5 *****

Film po istoimenom romanu iz 1986. sam mnogo puta gledala i jedan je od omiljenih koje mi je mama otkrila kada sam bila tinejdžerka. Nisam ni znala da postoji knjiga i kad ju je BOOKA objavila, bilo mi je teško da se nateram da je čitam jer dobro znam kako se završava. Ali u jednom od onih čudnih raspoloženja kad mi se čini da sam u svađi sa svim knjigama i da mi se ništa ne čita, Beti Blu je došla na red. Da mi nije bebe, verovatno bih je progutala u jednom danu. Toliko me je uvukla da mi je bilo teško da se vratim u realnost. Priča je o impulsivnoj i nepredvidivoj Beti, koja sve oseća snažno i do kraja, i Žoržu, mirnom i naizgled običnom muškarcu koji, i bez ambicije da bude heroj, to u stvari jeste. Ovo je jedna od onih knjiga za koje, dok ih čitaš, veruješ da su istinite, da taj život i ti likovi zaista postoje. Možda to nije život autora, Filipa Džijana, ali je nečiji život. Negde se odvija ili se već desio, a da autor to i ne zna. I koliko god Beti Blu bila tragičan lik, ja sam u nju zaljubljena. U njenu snagu, vatrenost, u želju za pravdom. U to što ima glas i što se zauzima i za sebe i za druge. Zaljubljena sam i u njega, sposobnog, snalažljivog, vernog. Čoveka koji je na momente nesnosno strpljiv i hrabar u svojoj ljubavi. I iako sam se plašila kraja, posle čitanja ipak ostaje taj osećaj da, uprkos svemu, uvek postoji nešto za šta vredi živeti. Džijan piše direktno iz stomaka, sve je nefiltrirano, sirovo i ogoljeno. Ne pokušava da ublaži intenzitet, čak ga pušta da preplavi tekst i čitaoce. Osećamo miris, znoj, vrućinu, raspad i euforiju. I poetiku i prljavštinu.

Rejmond Karver – Odakle zovem 5/5 *****

Obožavam Karvera. Čini mi se da mi ga je neko dao prerano, u osnovnoj ili srednjoj školi, da bih mu knjigu uljudno vratila i rekla: „Ovde se ništa ne dešava.“ Smešno je kako sam tada bila naviknuta na literaturu sa preciznim uvodom, razradom i zaključkom. Na pouku koja je jasna kao dan. U pitanju su kratke priče u kojima se, zaista, uglavnom ništa veliko ne desi. Karver nam nikad ne otkriva sve. Drama je baš u tome što nam prećuti. Negde sam pročitala da su to priče o ljudima s margine, ali ne bih se složila. Pre bih rekla da su to priče o onome u nama što živi na margini. Naše nesavršenosti, mane i poroci dobijaju sopstvenog lika. Napetost je u pauzama, u naizgled malim stvarima, u ćutanju za stolom. Karver toliko dobro priča priče, da ne mogu ni za jednu da se setim kako je počela, kako je uveo likove ili gde se radnja dešavala, kao što za ljude koje najduže poznajem, nemam sećanje o tome kada i gde sam ih upoznala. Dok ti jedan od likova priča o pecanju, ti zaista veruješ da slušaš nekoga ko ume da peca. I dok čitaš, ne razmišljaš o književnosti, o literarnoj vrednosti knjige, o stilu, vokabularu (osim što ti nešto ushićeno šapuće u uvo: kako ovako dobro piše, hoću ja). Kao da posmatraš nečiji život kroz prozor. Ne znaš kako si se tu zadesio, šta se desilo pre i šta će se desiti posle, ali nije ni važno. Nasloni se na nešto i slušaj.

Dejvid Meki – Elmer i priča za laku noć 5/5 *****

Da budem iskrena, ovih dana i noći najviše čitam dečje knjige, svojoj ćerki, ali i sebi. Obožavam priče za decu jer me najlakše vrate u vreme kada sam bila mala, kada je sve bilo igra i zamišljanje. Izabrala sam baš Elmera Dejvida Mekija jer ima prelepe ilustracije i priču koja je zabavna, ali i jednostavna za malu decu. Elmer je šareni slon i postoji čitav niz knjiga o njemu i životinjama s kojima deli džunglu. U ovoj priči, on dobija zadatak da pričuva decu svoje prijateljice, dva mala slonića, i da ih na kraju dana uspava. Vodi ih kroz džunglu u dugu šetnju ne bi li zaspali od umora, ali to mu ne polazi za rukom. Usput sreću razne životinje i svaka od njih predlaže da im Elmer ispriča priču za laku noć i svako od njih predlaže svoju omiljenu.

Kada stignu kući, Elmer im ispriča priču o njima samima. Na kraju, slonići su zaspali, ali zaspao je i Elmer. Ova knjiga je lep podsetnik koliko su priče važne, ali i da će se ponekad, ili često, desiti da mi zaspimo pre dece.

Elizabet Straut – Oliv Kiteridž 4/5 ****

Volim Elizabet Straut. Njena Lusi Barton je jedan od onih likova koje bih, kao i Selindžerovu porodicu Glas, volela da poznajem, da s njima pričam telefonom, ležim na podu dnevne sobe ili šetam gradom. Oliv Kiteridž je sasvim drugačija od Lusi, maltene su sušte suprotnosti. Oliv je direktna, oštra, često neprijatna, ali istovremeno fascinantna u svojoj iskrenosti. U pitanju je nešto između romana i kratkih priča. Sve se odvija u istom gradu i među istim komšijama. Neke priče prate samu Oliv, a neke ljude koji žive oko nje. Elizabet nam približava život u srednjim godinama, kada se deca isele, brak se raspadne ili neko umre, kada na ovaj ili onaj način ostaješ sam. Ona stvarno poznaje ljude, način na koji razmišljamo ili radimo stvari i posmatra nas sa takvom pažnjom i ljubavi. Piše o naizgled malim stvarima, kroz lupu ili mikroskop. Svaki detalj otkriva karakter i život likova. Meni je ovde malo falilo Lusi Barton, malo svetla na kraju tunela. Ali to sam možda samo ja. Ili se možda plašim samoće. Ko će ga znati.

Članak Biblioteka: Hana Piščević se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Rumena Bužarovska – Toni 5/5 *****

Verovatno moja omiljena knjiga u 2025. godini, prvi roman sjajne Rumene čije kratke priče takođe obožavam (najveća preporuka za zbirku Moj muž). Glavni junak romana je Toni, jedan sredovečni tip zaglavljen u sopstvenim obmanama i neosvešćenostima, zbog čijeg ponašanja pate svi uključujući i njega. Ovaj tip je suma sumarum najgorih likova na koje su devojke nailazile. Ovo je roman mapa za bolje razumevanje posledica odvratnog patrijahalnog sistema koji nas odgaja, pa je zbog toga preporuka kao kuća i za muškarce i za žene.

Želimir Periš – Mladenka Kostonoga 5/5 *****

Ovo je epsko delo u svakom smislu, jedan ozbiljan, temeljan i detaljno opisan, i duhovit i tragičan roman o veštici Gili, o jednom drugom vremenu, ljudima, običajima, verovanjima koja su karakteristična za 19. vek i ova podneblja. 

Kroz priču Gile mi saznajemo sve o tome na šta su sve ljudi spremni, a često se kroz knjigu zapitamo i koliko je čovek sposoban patnje da podnese. 

Robin Norvud – Žene koje suviše vole 5/5 *****

Ceo život slušam da ne sudim knjizi po koricama, e pa ovoj knjizi ne treba suditi ni po nazivu ni po koricama. Sve me je odbijalo, ali kada sam krenula da je čitam, majko sveta i anđeli s neba. Ovo je must, drugarice drage. Ova knjiga vam kroz vrlo konkretne primere ukazuje gde sve gresimo, koje paterne ponavljamo, odakle nam sva ta uverenja i ostali destruktivni mehanizmi u odnosima. Kada kažem odnosima, ne mislim nužno odnosima između dvoje ljudi, ovo je značajna knjiga i u smislu promišljanja kakav odnos gajimo prema sebi. 

Nina Like – Nismo ovde da bismo se zabavljali 5/5 *****

Nina Like je sjajna skandinavska spisateljica (preporuka i za njen roman Poodmaklo), koja u ovom romanu secira književnu scenu Norveške. Glavni lik je propali pisac pred kojim je jedno izazovno suočavanje sa sukobom iz prošlosti. Iako ova premisa zvuči teško, roman je sve samo ne težak i turoban. Ona izuzetno duhovito opisuje sve dileme, egotripove, pitanja stvaranja, starenja i življenja, zato bih mogla da se kladim da će svako ko pročita ovu knjigu dobiti sjajnu zabavu.

Lidija Deduš – Ja se zovem Lidija Deduš 5/5 *****

Ko mi kaže kako je poezija samo nežna i dosadna očigledno nije čitao ovakvu poeziju. Lidija Deduš je sve – bolno iskrena, ranjiva, duhovita, snažna i razigrana, krhka i sjebana, otvorena kritičarka svih postmodernističkih bulšita koje živimo, pa ćete zato dok čitate ovu zbirku svako malo u sebi reći “jebote, pa i ja sam Lidija Deduš“ and i think it’s beautiful.

Članak Biblioteka: Jelisaveta Miletić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Karl Uve Knausgor – Jutarnja zvezda 5/5 *****

Okosnica “Jutarnje zvezde” je misteriozna, jako blještava zvezda koja se pojavljuje na nebu i koja nevidljivom silom utiče na sve na Zemlji, posebno na ljude i na životinje. Životinje počinju da se ponašaju čudno, ljudi gube razum, desi se nekoliko ritualnih ubistava, i konstantno imate osećaj da će nešto mega strašno da se desi. Roman je strukturiran kao niz priča iz prvog lica, svaka nazvana po svom pripovedaču. Ima ovde dosta aluzija na Bibliju, svako od ovih likova ima svoju verziju onoga u šta veruje – neki su veliki vernici, drugi su vernici ali u svom maniru, treći ne veruju u neke više sile uopšte. Ali tu je ta zvezda, koja na momente podseća da bi mogla da predstavlja dolazak nekog novog Isusa, ali isto tako, moglo bi lako i predstavljati dolazak nekog novog Lucifera. Knausgor je uvek sjajan, i velika preporuka za njegove knjige.

Pedro Lemebel – Strah me je, torero 5/5 *****

Pedro Lemebel, poznati čileanski umetnik i pisac, za svog života napisao je jedan roman. I to kakav roman je napisao. “Strah me je, torero” smešten je u Čile 1986. godine, u vreme borbe protiv diktature Augusta Pinočea i rađanja pokreta koji planiraju njegov atentat. Naša junakinja je Ludaja od Prekoputa, transvestit u četrdesetim, koja živi skromno i zarađuje vezući stolnjake za bogate žene. Zvuk nereda na ulicama utišava pojačavajući bolero muziku na radiju u kojoj maksimalno uživa. Ludaja je nepopravljivi romantik, voli snažno, oseća duboko, i sve to prenosi na čitaoca. Život joj se menja kada upozna Karlosa, mladića koji njen stan koristi za tajne sastanke i odlaganje misterioznih kutija. Paralelno pratimo i samog Pinočea i njegovu suprugu, scene se povremeno ukrštaju, naročito pri kraju romana. Bolero muzika je prisutna na svakoj strani ovog romana i stvarno je jedno neverovatno delo.

Olga Tokarčuk – Vuci svoje ralo po kostima mrtvih 5/5 *****

“Vuci svoje ralo po kostima mrtvih”, roman čiji naslov je oda pesniku Vilijamu Blejku, jeste u srži jedna misterija. Ali ne bih voleo da je tako gledate, niti ću koristiti termin “triler”, iako jeste u neku ruku “ekološki triler”, jer verujem da ovi pojmovi sa sobom nose neku stigmu lajt romana, a ovaj je sve samo ne to. Priča je smeštena na rubu šume na granici između Poljske i Češke (što čini roman izuzetno atmosferičnim), i prati život Janjine Dušejko, žene samotnjaka koja živi sama (do skoro je živela sa svoja dva psa koji više nisu živi), i dane provodi tako što izučava astrologiju i horoskop, i sa prijateljem prevodi poeziju Vilijama Blejka na poljski jezik. Obožava životinje i veliki je protivnik lova – veruje da je podjednako važan život i životinja i ljudi. Sakuplja kosti mrtvih životinja i onda ih zakopava, jer veruje da i životinje zaslužuju sahranu kao i ljudi. Jednog dana, Janjina i njen prijatelj Matoga će pronaći komšiju Veliko Stopalo mrtvog u svojoj kući, a u narednih nekoliko dana umreće još nekoliko muškaraca iz njihove zajednice. “Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” je jedna presjajna knjiga, jedna od onih koja će zauvek ostati uz vas.

 Di Braun – Sahranite mi srce kod Ranjenog Kolena 5/5 *****

Ne pamtim kada sam pročitao potresniju i snažniju publicistiku. Srceparajuća, zastrašujuža, teška za pojmiti – sve ono što se desilo na američkom kontinentu dolaskom kolonizatora prikazano je sa takvom snagom da mi pomen igre “kauboji protiv indijanaca” više nikada neće biti nikako smešno niti nevino. Ako vas zanima ova tema i generalno volite publicistiku, obavezno je imajte u vidu. Ali čak i da niste ljubitelj ovog žanra, verujem da će vam biti super jer je napisana fantastično, kao zbirka epizoda iz 19. veka ispričanih iz ugla stvarnih pripadnika starosedelačnih naroda, od Sjua, preko Čajena pa sve do Navaha i Apača. Njihova svedočenja oblikuju sliku jedne zaista ogromne nepravde koju nekako svet često ignoriše.

Kazuo Išiguro – Ostaci dana 5/5 *****

Kazuo Išiguro mi je možda i omiljeni pisac, i svaki njegov roman je drugi žanr – i u svakom pliva savršeno. “Ostaci dana” prati život Stivensa, engleskog batlera koji nakon Drugog svetskog rata kreće na put kroz englesku provinciju kako bi posetio bivšu koleginicu. Tokom putovanja, on se priseća svog života i karijere u službi lorda Darlingtona, aristokrate koji je gajio simpatije prema nacistima pre Drugog svetskog rata. Zapravo, roman je o promenama i o časti posla – kroz Stivensa saznaćemo koja je čast bila biti batler u Britaniji, i kako se sve to promenilo nakon Drugog svetskog rata kada biti batler prosto nije bilo isto. Čitajte Išigura, to je sve što mogu da vam kažem!

Članak Biblioteka: Marko Kovačević se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Branko Ve Poljanski – 77 samoubica 5/5 *****

Neverovatna ljubavna zbitija gospodina Nikifora Mortona, nadfantastični i brz ljubavni roman! I da, zaljubila sam se u njega 77 puta do sada i ovo je skoro uvek poslednja knjiga koju sam pročitala jer joj se iznova vraćam, a Nikifor Morton me je toliko inspirisao da sam počela i da mu pišem. 77 samoubica je kolaž misli i osećanja koji se sudaraju u vrtlogu nemira, ljubavi i borbe. Ova knjiga zaboravlja književne forme, ludački izgara u svojoj hrabrosti i nastoji da bude to što jeste. A ko je NIkifor Morton? On je mlad i besan. Vitak i ovisok kao mladi hrast. Gord i tiranski veseo. Ponosan. Ljut i silovit. Dobar i sentimentalan. Poslednja vrlina ležala je u dnu njegovih unutrašnjih magazina. Moguće i nije tako. Videćemo! Profesionalno zanimanje duhovnog lorda Mortona beše RAZARAČ SVETA! Volela bih da nastavite sami da komunicirate sa gospodinom Mortonom, verujem da će vam ostati u mislima i da će vam razoriti svet kao što je i meni: Lele meni, kuku tebi, svete.

Andrej Tarkovski – Martirologijum 5/5 *****

Knjiga dnevnika Andreja Tarkovskog koje je vodio od 1970. godine do svoje smrti 1986. ili kako je i sam Tarkovski želeo da se zove: Martirologijum tj. „knjiga stradanja“.Čitajući ovu knjigu, imala sam osećaj da ulazim pravo u njegov svakodnevni život, bez ikakvog posredovanja ili ulepšavanja. Radoznalo sam pratila svaku belešku, nailazeći na pitanja koja često i sama sebi postavljam i sa strepnjom iščekivala kako će izgledati poslednja stranica. Tarkovski je prilično jednostavno predstavljao svoje dane, rođenja, razgovore, ugovore, nedostajanja, nemoći, neke je stanice završavao skicom kuće, etiketom piva, šampanjca, spiskom šta sve treba da obavi, kupi za selo, iz kog položaja se glumci klanjaju publici, koje dugove hitno mora da vrati ili jednostavno sujetom: to je valjda život. Zato, svaka strana ove knjige vredna je čitanja jer je svaka sam život. Dok sada preporučujem vama da pročitate ovu knjigu, setila sam se dela beleške u kome Tarkovski piše: Ponovo sam pročitao Kastenedu: Časovi Don Huana. Sjajna knjiga i potpuno tačna, zato što 1) svet uopšte nije takav kakav nam se čini i 2) on bi zaista mogao da postane drugačiji pod određenim uslovima. Eto, možda nekome i ova preporuka bude od koristi.Naravno, mogla bih da izdvojim još mnogo trenutaka koji su me dirnuli ili iznenadili, u kojima sam se prepoznala  ali najvrednije je to što Martirologijum pruža iskustvo upoznavanja Tarkovskog onakvog kakav je bio u svojoj najdubljoj i najiskrenijoj verziji. Njegov jezik je precizan, um nežan, a njegova svakodnevica istovremeno teška i blistava, dakle, ljudska.

Judita Šalgo – Sabrane pesme 5/5 *****

Verujem da svi već znamo koliko je Judita Šalgo sjajna i važna. Dopada mi se što Šalgo i najmanjom promenom u jeziku otvara nova značenja koja uznemiravaju, pitaju i greju: to je sve što poezija treba da bude. Volim na koje sve načine govori o svom životu i ti načini jesu sve što bi poezija bila. Kad kaže „radim samo kako je napisano“  potpuno je razumem i verujem joj, a za mene je dobra poezija ona koja je verujuća.  I naravno da obožavam što ispada iz forme i traje u svom ritmu, na sijaset načina. Kakva žena!

Brza ljubav

O visokim stvarima povišenim tonom, 

o tankim potanko,

o vodi tečno, o nožu odsečno, 

zaokruženo o svetu. 

Brza u ljubavi, 

govorim na prvi pogled,

od prve gledam u drugio život,

s drugima živim u trećem licu, 

pred licem sveta stojim na četir noge, 

spremna da jednom petom začepim svih pet čula. 

u šest radnih dana stignem čak na kraj srca: 

sedmog, božijeg, s uvom na sedmoj bravi,

slušam ga gde mi u tuđoj glavi

krišom otkucava vreme za odmor.

Laslo Krasnahorkai – Ide svet 5/5 *****

On: Govori

       Propoveda 

       Oprašta se

Ovo je prva knjiga Lasla Krasnohorkaia koju sam pročitala: kroz 21 priču glavni junaci ove knjige su ljudi. Privuklo me je kada sam pročitala da se govori o ljudima koji imaju velika očekivanja i želje, da neprestano maštaju o odlasku ili napuštanju svoje svakodnevice, ali da oni zapravo nemaju hrabrosti da išta promene u svojim trivijalnim životima. 

Prva misao iz knjige koja mi je ostala u glavi jeste Sve pobune se odnose na celinu, podsetila me da je put natrag uvek kraći.

Nekad čovek ne ume da ignoriše osećanja koje su izazvale izvesne situacije  i to ga vodi ka detaljnim i beskrajnim objašnjenjima i razmišljanjima zašto se nešto desilo: sjajna tačnost u posvećnosti koja mi nije bila naporna ili dosadna, ali verujem da može delovati kao da se strpljenje čitaoca ipak zloupotrebljava. Često je ništavilo jedini pogled tog čoveka, ali u drugom trenutku on pamti i najmanji delić fleke koje je sunce obasjavalo, pamti da će uvek biti dovoljno svetlosti da se osvetli put.  Pročitaćete  kako čovek dolazi do gladne želje da sve što ima to i ostane njegovo, a način na koji Krasnahorkai piše o prisvojnim pridevima i sufiksima je interesantan i često mi se ostajalo u njegovim slikama. Trenutak kad mu ništa posetane sve: ponekad je odustajenje sve što nam treba da vidimo gde smo, da postavimo pitanje čuvene svojine. 

Ova knjiga je hrabra i originalna, komunicira čak i kad sluša samo sebe, čak i kad kreće izokola. 

U međuvremenu, pita kada smo poslednji put u sebi izgovorili reč dobro i kada smo poslednji put izgovorili reč zlo. Pa, kad smo? Da nismo možda neutralni?

NIŠTA MI ODAVDE NE TREBA

Ostavio bih sve, sva brda i doline, sve staze i bogaze, sve kreje u bašti, ostavio sve i svja, nebo i zemlju, proleće i jesen, ostavio bih izlazne puteve, noći u kuhinji, poslednji pogled ljubavni i sve grozničave drumove koji vode u gradove, osta-vio bih duboku tminu koja se spušta na predeo, težinu, nadu, čaroliju i spokoj, ostavio sve voljeno i blisko, sve što me je ganulo, potreslo, opčinilo i uzdiglo, ostavio bih plemenito, blagonaklono, prijatno i demonski lepo, ostavio svako pucanje pupoljaka, svako rađanje i postojanje, ostavio bih magiju, zago-netku, svu omamljenost daljinom, beskonačnošću i večnošću: jer ostavio bih zemlju ovu i zvezde ove, jer ništa odavde ne bih poneo, jer pogledao sam u ono što dolazi, i ništa mi odavde ne treba.

Igor Isakovski – Sovršen poet 5/5 *****

Knjiga Sovršen poet je objavljena u Skoplju za izdavačku kuću Ili‑ili i obuhvata poeziju Igora Isakovskog: preko 500 pesama.  Osim što mi je ova knjiga učinila veliku radost, imam potrebu da se zahvalim i svim ljudima koji su doprineli da se ona desi. Nadam se da će biti prevedena i objavljena i u Srbiji. Elem, za poeziju Igora Isakovskog najpre bih rekla da je srčana, prisutna, suočavajuća, žedna i nežna. Njegova peozija je slomljena čaša sa kojom bih neprestano nazdravljala. 

Jasno vam je da je on jedan od mojih omiljenih pesnika. 

Članak Biblioteka: Valentina Bakti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Azar Nafisi – Čitati Lolitu u Teheranu
5/5 *****

Kad sam počela da čitam ovu knjigu, nisam imala predstavu o tome koliko je ona povezana sa vremenom u kom trenutno živimo, iako su se dešavanja opisana u njoj odvijala tokom osamdesetih i devedesetih godina u Iranu – zemlji koja nam se čini daleka i geogafski i kulturološki. Što je zapravo veoma pogrešno! I to nam ovi memoari, između ostalog, i pokazuju, s obzirom na to da i mi živimo u vreme kada nije nerealno da nam neke slobode mogu biti oduzete preko noći. Azar Nafisi je kroz ovu knjigu opisala iskustvo univerzitetske profesorke u Teheranu, koja nakon otkaza usled “nepobodnosti” totaliratnom režimu, počinje da okuplja svoje studentkinje u svojoj kući, kako bi zajedno čitale knjige koje su u tom trenutnu u Iranu zabranjene – Veliki Getsbi, Gordost i predrasuda, Dejzi Miler, Lolitu i mnoge druge. Kroz njihove diskusije ne samo da se nama ta dela dodatno otvaraju, ona se zapravo rascvetavaju u kontekstu upravo tih društvenih previranja u Iranu tog vremena, tako da nam autorka pruža jedno potpuno novo viđenje književnosti, viđenje kakvo zaista nisam srela nigde drugde. A uz to, ovo je izuzetno slojevita priča o odnosima u akademskoj zajednici u jednom takvom društvu, odnosima koji su sve samo ne jednostavni.

Rumena Bužarovska – Toni
4/5 ****

Nakon pročitanih zbirki priča Rumene Bužarovske, jedva sam čekala da vidim kako će njena proza izgledati u formi romana. I nisam se razočarala, naprotiv! Koliko je sjajna u kratkoj formi i koliko ima sposobnost da vas na malom broju stranica zgrabi i fascinira, toliko je divno gledati kako se to njeno umeće grana u jednom romanu. Toni je neko koga svi poznajemo – ocvali wannabe mladić od pedeset i kusur, hronični mansplainer, ozbiljan pacijent za psihoterapiju i žešći lažov. Naravno, bilo bi veoma banalno kad bismo to tek tako dobili na tacni, a Rumena to zna – te nam daje jedan dublji uvid, pruža mogućnost da naslutimo zašto, i daje nam izbor da li ćemo ga osuditi ili ćemo ipak imati malo empatije jer je svaki taj Toni proizvod sistema. Ja empatije nisam imala, ali sam se glasno smejala u nekim situacijama koje su realno bile za plakanje – jer ako neko zna kroz crni humor da ubode suštinu, to je Rumena Bužarovska.

Min Đin Li – Pačinko
5/5 *****

Ovo je knjiga kojoj sam prišla sa dozom rezerve jer je moje znanje o samoj tematici i društvenom kontekstu bilo i manje nego skromno. A društveni kontekst je zapravo japanska aneksija Koreje 1910. i period koji je usledio, sve do 1989. I iskreno, ne morate znati ništa od toga da biste ovu knjigu i njene junake zavoleli svim srcem. Glavni junak je ovde cela jedna korejska porodica i njene četiri generacije, koje zapravo žive u lavirintu marginalizacije i diskriminacije kao Korejci u Japanu. Prva rečenica ovog romana glasi “Istorija nas je izneverila, ali nije važno.” i ona postavlja ton za dalji tok romana koji donosi izuzetno uzbudljivu priču, ali čije su srce upravo njegovi likovi – dostojanstveni, tihi, vredni. Min Đin Li piše jednostavno, ne oslanja se na metafore već na jasnoću i detalje. I upravo kroz tu stilski nenametljivu naraciju gradi duboko angažovanu sliku društvenih i istorijskih okolnosti koje oblikuju živote likova – naročito žene, čija snaga čini kamen temeljac ovog romana. Do kraja ovi junaci ostaju u vrtlogu upravo te surove igre čije ime roman i nosi – pačinko, ne znajući koliko će sreće imati, da li će moći da se otrgnu ciklusu traume i da se otrgnu toj istoriji koja ih je izneverila. Biser od romana!

Bohumil Hrabal – Previše bučna samoća
4/5 ****

Ovo je roman koji nas vodi kroz usamljenost jednog čoveka i njegovog života, gde su knjige jedini izlaz iz sveta koji je, čini se, zaboravio kako da voli umetnost i istinu. Radnja se odvija u periodu komunističke Čehoslovačke i priča o životu lika koji je odrastao u socijalističkom društvu, a koji se bavi reciklažom starih knjiga. Njegov posao je takoreći da uništava knjige, a kroz tu svakodnevnu, ritualnu destrukciju, on stiče duboko znanje o umetnosti, filozofiji, istoriji. I, iako je okružen knjigama, ostaje izolovan u svom malom svetu, u tišini. Roman je ispunjen raskošnim dijalozima, crnim humorom i dubokim refleksijama o životu, ali i društvenoj situaciji u komunističkoj Čehoslovačkoj. U suštini, ovo je jedan duboko filozofski roman koji je istovremeno vrlo ličan, kritikuje vlast, ali i istražuje važnost umetnosti, koju ni režim ni okolnosti ne mogu uništiti. Dakle, pravo bogatstvo na svega 100 strana!

Adanija Šibli – Sporedan detalj
5/5 *****

Ako postoji jedan politički i angažovan roman, a da nosi izuzetnu literarnu vrednost, to je Sporedan detalj, palestinske autorke Adanije Šibli, koji istražuje duboku ličnu i kolektivnu traumu kroz dva narativa. Prvo me je zainteresovala priča oko same autorke, koja je za ovu knjigu dobila prestižnu nagradu Sajma knjiga u Frankfurtu. Međutim, upravo u to vreme počeo je ovaj rat i genocid koji sada nažalost pratimo maltene live, te je dodela nagrade vrlo suptilno otkazana. Radnja romana se zasniva na stvarnom događaju iz 1949. godine, kada su izraelski vojnici silovali i ubili palestinsku devojku u pustinji Negev. Drugi deo priče prati mladu palestinsku novinarku koja nam, tokom istraživanja ovog zločina, otkriva ne samo potisnute istine o prošlosti, već i represiju koju je palestinski narod živeo i pre ovog rata sad. Roman se bavi temama nasilja, sećanja i revizionizma, postavljajući pitanja o tome kako se nositi sa istinom koja je dugo bila neizgovorena. Da sam morala da biram samo jednu knjigu koja će ove godine biti prevedena na srpski, to bi bila ova.

Članak Biblioteka: Zorana Karapandžin se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Đorđe Matić – Sve bilo je muzika (Kulturni centar Gradac iz Raške, edicija Raške duhovne svečanosti) 5/5 *****

Već godinama unazad moj izbor se svodi na ono što moram da čitam zbog emisija koje vodim na Radio Beogradu 2, a koje su u vezi sa književnošću, što je privilegija mog posla. Moja ovonedeljna privilegija, u tom smislu, bila je nova esejistička knjiga Đorđa Matića koja nosi stih po pesmi Arsena Dedića. Čuvenom kantautoru posvećen je i prvi esej u ovoj knjizi, a oni kasniji i Bobu Dilanu, Džimu Morisonu, Zdravku Čoliću, kako Đorđe Matić kaže, jednorogu naše muzike. Kuriozitet je da je knjiga štampana i na ćirilici i latinici, a Matić istančanim pesničkim jezikom ulazi u suštinu svih onih nota i stihova koji su presudno uticali na generacije stasale na ovim prostorima i to u formi eseja, žanra nepravedno zapostavljenog. 

Virdžinija Vulf – Gospođa Dalovej (Laguna) 5/5 *****

Nastavljajući misao sa početka prethodnog pasusa… 

Moj čitalački izbor se donekle ukomplikovao (ali i neizmerno obogatio) kada smo počeli da snimamo podkast Vredno priče u produkciji Kontrast izdavaštva. To me je vratilo ili prvi put odvelo do klasika, poput romana Gospođa Dalovej Virdžinije Vulf. Naredne godine će se navršiti jedan vek otkako je objavljena ova knjiga istinske ikone feminizma. Nezaboravna gospođa Dalovej kupuje cveće usred Londona dok Big Ben otkucava sate, preispitujući svoj identitet i svoje izbore. Njena postelja se, kako primećuje, sužava. Tu je i neuhvatljiva Sali Seton, pravi modernistički junak Piter Volš i tragični Septimus Voren Smit (koji u jednom strašnom času prestaje da oseća)… Upoznavanje ovih likova je samo jedan od razloga za čitanje ovog dela i danas i za još sto godina. Kao i Sopstvena soba, kojoj ću se temeljnije vratiti na nekom odmoru (ako, ikada…). 

Ja sam ta koja nisam. Razgovori sa Milicom Nikolić, priredio Nenad Milošević (Akademska knjiga) 5/5 *****

U godini kada je objavljena Gospođa Dalovej rođena je jedna po svemu posebna intelektualka – Milica Nikolić, a kako je ovde dosta toga u simbolici broja pet, možda vredi pomenuti da nas je napustila pre pet godina. Milica Nikolić je, dakle, doživela duboku starost, a preminula je nadomak one ulice koja deli Zemun od Novog Beograda i koja nosi ime jednog od najmlađih američkih predsednika. U dugotrajnim razgovorima sa Nenadom Miloševićem, pesnikom i urednikom, podelila je svoja sećanja na, kako izdavač navodi, tri epohe srpske književnosti. Milica Nikolić bila je istaknuta urednica i prevoditeljka, supruga Oskara Daviča, prijateljica Radomira Konstantinovića, Aleksandra Tišme i Vaska Pope, a njena sećanja su dragoceni trag jednog prošlog vremena na koje danas gledamo sa čežnjom, kako zbog kvaliteta književnosti, tako i zbog uzbudljivije književne scene. O njenom karakteru govori i to što nijednom tokom razgovora nije prekinula Nenada Miloševića. Sa tom mišlju treba ući u o čitanje knjige Ja sam ta koja nisam. Na ovogodišnjem Sajmu sam za dvesta dinara kupila njenu knjigu o poeziji Vuča, Matića, Dedinca, Ristića i Daviča. 

Radmila Lazić – Život posle života (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani Kraljevo, Edicija Povelja) 5/5 *****

Teško da bi ova lista mogla proći bez poezije, i to kakve. Među poslednjim knjigama koje sam čitala je nova poezija naše istaknute pesnikinje Radmile Lazić, za koju bismo mogli reći, kako to kaže i Robert Frost, da je u stalnoj ljubavnoj svađi sa svetom. Priznala sam Radi da je na mene, kada sam bila pri kraju gimnazije, snažno uticalo njeno Žensko pismo, a tu je i kultna zbirka Doroti Parker bluz, koju se nadam da ćemo uskoro čitati u novom izdanju. Ipak, u novoj pesničkoj knjizi Rada Lazić piše o smrti i svemu što sledi posle, o prijateljstvu i svetu bez žeravice i plamena, bez ganuća. Dvadeset dužih pesama i 64 litanije čitaoca suštinski suočavaju sa mišlju Adama Zagajevskog sa početka knjige – suviše smrti, previše crnog sjaja… Radmila Lazić će i ovom knjigom potvrditi da pesma definiše pesnikov odnos prema životu i svetu, a čitaoce suočiti sa strašnim i večitim pitanjem kroz stih – šta sa preostalom šačicom života?

Migel de Servantes – Don Kihot (Vulkan) 5/5 *****

Kako napisati koji red o knjizi koja je opšte mesto svih naših odrastanja i stasavanja? Susret sa Don Kihotom posle mnogo godina od prvog čitanja samo potvrđuje ono što svi znamo – knjige treba čitati iznova i iznova, u različitim periodima života. Sećam se da je kritičar Milan Vlajčić jednom prilikom na radiju rekao da ako nisi gledao film ili čitao knjigu deset godina, teško da je možeš smatrati pročitanom. Don Kihot je u meni izazvao snažne čitalačke emocije, još od epizode sa vetrenjačama koje vidi kao divove, preko dva stada ovaca koje vidi kao neprijateljske vojske, pa sve do svakog pojedinačnog reda ove knjige koji je upućen njegovoj nedosanjanoj Dulsineji, jer vitez bez ljubavi isto je što i drvo bez lišća i plodova, što i telo bez duše. Ovaj junak renesansnog duha će već u petom poglavlju hrabro kazati da zna ko je, a čitaoca suočiti sa spoznajom da sukob idealizma i realnosti donosi nemire, smeh i suze. 

Naslovna fotografija: Vera Trifunović

Članak Biblioteka: Sara Arsenović se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Slobodan Šijan – Pisci u bioskopu (Filmski centar Srbije i Službeni glasnik)
5/5 *****

Ova uzbudljiva, u novom izdanju i dopunjena knjiga, koju je priredio i uredio naš veliki filmski reditelj i scenarista, ali i vizuelni umetnik i akademik Slobodan Šijan neverovatan je izbor eseja, priča, segmenata romana i misli mnogih i različitih književnika, koji su se u tim svojim literarnim delima dotakli filma i njegove snage i osobenosti. Bio je veliki podvig sve to sakupiti, jer je reč o tekstovima koji sežu u predfilmsko doba, doba kad su književnici samo anticipirali ono što sad poznajemo kao film, pričama o brzini, o kinetičnosti, o kinematografima i panoptikonima, pa do današnjih dana. Raspon u kome su pisani ovi tekstovi je sigurno duži od jednog veka. Predivna je priča u kojoj Čiča Ilija Stanojević piše o boemu koga nema u kafani, jer se zaludeo kinematografom, tu je i Andrićeva pripovetka Panorama, prisutni su tekstovi zenitista, Ljubomira Micića o vezama filma i zenitizma, deo Terazija Boška Tokina, kritičara i filmadžije o kome Šijan zaista snima film pod nazivom Budi Bog s nama. U knjizi su uzbudljivi tekstovi Branislava Nušića o filmovima za odrasle, Bora Ćosić piše o senitizmu, a ne zenitizmu (poziva se na Maksa Seneta), Bogosav Vojnović Pelikan nam dočarava Beograd od pre sto godina, kaldrmu i jedan mali bioskop, slično čini i Bosa Slijepčević, nepravedno skrajnuta i zaboravljena kritičarka, Stanislav Krakov piše o bioskopu Nacional u Pirotu u kome jedan mladić gleda u devojku sve vreme projekcije, a ona oseća njegov pogled na sebi, tu je mnoštvo bekrajno uzbudljivih tekstova i priča ljudi kao što su Stanislav Vinaver, Živojin Pavlović, Radoslav Petkovic, Vlada Bajac, Judita Šalgo, Moma Dimić, Dinko Tucaković. Crnjanski je pisao o Mikiju Mausu, Čarls Simić o filmskom Beogradu svog detinjstva, pre odlaska u Ameriku, Bogdan Tirnanić o bioskopu na Čuburi. Izuzetno delo, koje se može čitati hronološki ili ne, na mahove, ali uvek sa radošću i zadivljenošću.

Savremene iranske pesnikinje – grupa autorki (Imprimatur)
5/5 *****

Još prošle godine na Sajmu mi je dopala šaka ova moćna i dirljiva antologija pesama iranskih pesnikinja. Ovo je izbor najrazličitijih poetika i biografija snažnih ženskih glasova, furioznih, autentičnih, ubojitih, nežnih, pesnikinja od Forug Farohzad koja se okušala i u filmu i tu ostavila trag delom Kuća je crna, do Persis Karim koja se osvrće na aktuelne političke i istorijske okolnosti. Njihov postupak je različit, ali su im teme često slične – sloboda, nezavisnost u telesnom i političkom smislu, patrijarhat, spoznaja sopstvene snage, radost uprkos svemu, život koji buja, paradoks da je život tako jeftin i da možeš da nestaneš u trenutku, bez traga, ali i da si živ, da je u tome i tragika i lepota, lepota, da dišeš, pišeš, sanjaš. Neverovatna knjiga.

Grejson Peri – Igra za galeriju (Službeni glasnik)
4/5 ****

Pre nekoliko godina u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine bila je priređena izložba čuvenog britanskog umetnika Grejsona Perija. Peri voli boje, paterne, kitnjastost, i sam se oblači kao žena, u šarene šlafroke, haljine i beskrajno je zabavan. Igra za galeriju nije ništa manje zanimljiva od njegove umetnosti, to je vodič kroz dekonstrukciju umetničkih mitova, zabluda, radosti i strahova pri odlasku u galeriju ili muzej, mala istorija opažanja i percepcije umetnosti. Peri je pronicljiv i lucidan, neke njegove teze su takve da smo sigurno i sami nekad pomislili slično, a neke vam mogu biti iznenađujuće. On postavlja pitanja šta u umetnosti vredi, a šta je kukavičje jaje, bavi se taštinom praznine, kapitalizmom u kome i umetnost ide u paketu kao proizvod, on se silno zabavlja, ukazuje nam na zamke, ali nas i oslobađa, daje nam smernice kako da sledeći put u muzeju budemo opušteni i pustimo da na nas umetnost deluje ili ne deluje.

Nada Kaurin Knežević – Drugi album (Imprimatur)
5/5 *****

Upravo završavam ovu knjigu koju sam dobila od same autorke, rođene Banjalučanke sa zagrebačkom adresom pre nekoliko meseci, kad je imala beogradsku promociju. Zapravo, tad smo se razmenile knjigama, a tim što je ona bila brža i već uveliko pročitala moju. Volim kad neko ima energetski naboj sličan mom, ali piše potpuno drugačije. Njene teme su one na koje ja retko pišem, ali koje su mi zapravo vrlo bliske, i drago mi je da ih neko ovako umešno i sa strašću obrađuje. A tema je život žene i njeno traganje za srećom i smislom, i to kako biva, simultano na različitim poljima, koja se međusobno često kose i ugrožavaju. Teme majčinstva, slobode, veze sa sobom i sa drugima, bilo da su oni primarna porodica ili partner, najvažnije su teme za autorku, koja pozajmljuje ime za svaku glavu od neke slavne pesme, pa otuda naziv Drugi album. I ti naslovi (Odbrana i poslednji dani, Ako priđeš bliže, Sa druge strane jastuka, Uskladimo toplomjere) sugerišu ton i prvac toka radnje. Autorka vispreno i znalački, sa iskustvom života na ovom podneblju secira naše i nama blisko društvo, njegove neuralgične tačke, patrijarhat, slobodu, povezanost, frustracije, generacijsku traumu. Kakav novi, sveži glas, jasan, uzbudljiv i jestiv, direktan i sočan u izrazu.

Hulio Kortasar – Sabrane priče 1 i 2 (Kosmos izdavaštvo)
6/5 ******

Moj uvek i zauvek omiljeni pisac, neko sa kim sam klinkula i ko je od tad moj večni sagovornik i saputnik, u hemoku u bašti, na moru, u kuhinji, planini, gradskom prevozu. Zato su ove dve knjige, koje čine definitivni skup svih Kortasarovih priča moj svevremeni izbor. Priča je mnogo, a ja u njima beskrajno uživam, pa nisam sigurna da li više volim prvi tom u kome su priče od 1945. do 1966, ili one u drugom, od 1966. do piščeve smrti 1984. Paradoks, humor, improvizacija, elegancija, trilerski obrti, čudne ljubavi, gradovi i mesta, Evropa i Argentina, osećaj za detalj, za fantastično i fantazmagorično, džeziranje, erotika, sve me je to kupilo u prvom susretu sa ovim piscem koga svi uglavnom najbolje znaju po romanu Školice, iako je on ipak najgenijalniji kao autor kratkih priča. Ovo je moja preporuka svima i svuda, iako sam svesna da je to moj ukus, i da možda ovaj pisac neće leći svima. Ali susret sa njim jeste ulaz u jedan čudesan svet. Priča je mnogo, pa ćete kad napravite jedan krug, poželeti da se vratite na početak.

Članak Biblioteka: Ana Vučković Denčić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Drugi zakon termodinamike“ Drago Glamuzina
5/5 *****

Radnja romana se odvija tokom jedne pijane večeri, prijatelji su okupljeni na rezidenciji za pisce. Počinju da igraju „igru“ – svako treba da ispriča neku svoju autentičnu priču, neki događaj iz života koji ih je na neki način promenio, povredio, posle kog su se osećali osramoćeno… Bilo koja priča, samo da je istinita i razarajuća. Tada počinje magija ovog romana. Svaka priča je neočekivana, tenzična, neke su tragične, neke su transcendentalne, neke začudne i duhovite. Autor je majstor prirodnosti replika i dijaloga, i zaista posle prve priče koju ispriča jedna od junakinja, potpuno si uvučen u to veče. Počinješ da se osećaš kao da, kao i ostali likovi, prisustvuješ nečemu velikom – jednoj večeri koja je neponovljiva i koja sadrži sve istine sveta. I zaista, na kraju romana, osećala sam se kao da sam promenjena osoba.

„Kuhinja“ Banana Jošimoto
4/5 ****

Priča prati junakinju Mikage koja se, nakon smrti svoje bake, suočava sa prazninom i usamljenošću. Ona svoj novi dom pronalazi kod dečaka njenih godina Jukija i njegove majke Eriko, kod kojih se seli ubrzo nakon bakine smrti. Iako je težište radnje na odnosu između Mikage i Jukija, njihove ljubavne priče, ipak, lik Eriko je sve vreme prisutan, prati ih kao senka i ubrzo postaje okosnica radnje. Roman zapravo prati njihov trougao. Iako mi je sam zaplet romana jako zanimljiv, kao i sami likovi, koji su zanosni, ipak na kraju sam ostala pomalo ravnodušna. Kao da mi je falilo da na nekom mestu stvar bude malo podignutija, jača, možda čak emotivnija? Ostaje mlak osećaj, pomalo hladan. Međutim! U svakom izdanju „Kuhinje“ nakon romana je i priča „Moonlight shadow“ (naslov je dobila po pesmi Majka Ofilda). I ta priča, kao da mi je upotpunila sam roman, ona ima taj intenzitet koji mi je falio.

„Kad smo bili mlađi“ Oliver Lovrenski
5/5 *****

Oliver Lovrenski je devetnaestogodišnjak koji piše o sirovom odrastanju u Oslu. Glavni lik i narator romana je Ivor, on i njegovi drugovi su grupa šesnaestogodišnjaka koji sve dublje gaze u svet opijata, nasilja i kriminala. Kroz kratka poglavlja, koja podsećaju na beleške koje bi neki tinejžer zapisao u svojoj svesci, u svoj dnevnik ili čak kao SMS poruku, mi pratimo njihove avanture, tuče, zaljubljivanja, razočaranja, očekivanja, snove, ali i postepeni sunovrat. Jezik romana je vrlo specifičan – bez klasične interpunkcije, čak ponegde i sa emotikonima. Stil potpuno oponaša sadržaj. Meni je čitanje ovog romana bilo baš interesatno iskustvo. Trebalo mi je malo vremena da se priviknem na takav stil i da se adaptiram na to šta zapravo čitam i koji su narativni postupci, za čim da tragam u tekstu. Na početku sam, možda čak, moram priznati, imala predrasude da je samo specifičnost stila čar ovog romana, ali zapravo nije. Kako odmiče roman, sve se dublje ulazi u psihologiju tih dečaka, u problematiku Osla, i okruženja u kom dečaci odrastaju. Roman je, kako odmiče, sve razorniji, potresniji i dublji.

„Sećanje na devojku“ Ani Erno
4/5 ****

„Sećanje na devojku“ je delo autofikcijske proze po kojoj je Ani Erno poznata. Autorka se priseća 1958. godine, godine kada je doživela svoje prvo seksualno iskustvo koje je za nju bilo traumatično. Ona u romanu preispituje procep koji se napravio između devojke Ani iz 1958. godine i Ani danas. Kao da je roman neka vrsta istrage – šta se dešava sa našim sećanjima i na koji način su ona utkana u naše današnje biće. A ono što mi je bilo posebno interesantno jeste kako je taj događaj odigrao ključnu ulogu u njenom bavljenju pisanjem. Ovo je prvi roman Ani Erno koji sam pročitala i moram da primetim, da je ovo redak slučaj mog uživanja u tome što sam se na trenutke osećala kao da se probijam kroz tekst. Rečenice su dugačke i isprepletene, svaka rečenica mora da se pročita po tri puta da bi se ceo njen smisao obuhvatio. To mi obično smeta, međutim, ovde je to slučaj upravo zato što su zaista rečenice prepune kompleksnih misli kojima se prosto moraš vraćati da bi primio ceo njihov smisao. Autorka neverovatno gradi tenziju, kroz čitav roman si u nekoj neizvesnosti i napetosti, samo čekaš šta će se loše desiti. Međutim, možda je upravo posledica tolike strepnje upravo ono što mi je zasmetalo, a to je taj fatalizam i mrak koji je obojio čitav roman. Kao da fali nešto lepo, neka pauza od gorčine, što će napraviti kontrast onom ružnom, da bismo lepo mogli još jače da osetimo.

„Probudiću se na Šibuji“ Ana Cima
5/5 *****

Ovde malo varam, s obzirom, da sam pročitala nekoliko romana skorije od ovog, međutim, mislim da nije dobio onoliku pažnju kod nas koliku zaslužuje, te tako bih iskoristila priliku da ga pomenem. Roman ima dve narativne niti. Jedna nit prati dvadesetčetvorogodišnju junakinju koja studira književnost u Pragu, prevodi sa japanskog jezika zaboravljenog pisca Kavašitu, izlazi sa jednim momkom i bori sa se svakodnevicom, dok druga nit prati dušu junakinje koja je zarobljena u kvartu Šibuja u Tokiju bez mogućnosti da pobegne. Ono što mi je bilo fascinantno je na koji način se ove dve linije uvezuju i kako ih je autorka isprepletala. Sve vreme sam se osećala kao da otrkivam nešto novo i nisam na kraju ni malo bila izneverena, kao što ponekad biva kada se na taj način gradi tenzija.

Članak Biblioteka: Nađa Petrović se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ježi Kosinski – Prisutnost (Laguna)
4/5 ****

Sigurno preko dvadeset godina znam za postojanje filma „Being there“, kod nas prevedenog kao „Dobro došli, gospodine Čens“, sa Piterom Selersom u glavnoj ulozi, ali i pored toga još uvek ga nisam pogledao. Nedavno sam video da je kod nas izašao roman po kom je film snimljen, knjiga Ježija Kosinskog „Prisutnost“, pa sam pomislio da je možda bolje da od njega krenem. Roman je kratak, pitak, duhovit i čita se za dan-dva. Priča prati Čensa, čoveka sa mentalnim poteškoćama, koji nikad nije napustio dom bogataša kod kog je radio kao baštovan. Čens je nepismen, nesposoban za samostalan život, i jedino u šta se razume su biljke. Spoljni svet ga nikad nije zanimao i sve što o njemu zna je sa televizije koju opsesivno gleda. Kada bogataš umre, Čens u njegovom skupom odelu napušta kuću, bez ideje gde će otići i šta će raditi. Čudnim i komičnim spletom okolnosti za kratko vreme postaje deo džet-seta, koji je oduševljen njegovim elegantnim izgledom i koji u Čensovim običnim pričama o biljkama vidi dubokoumne ekonomske metafore. Roman je fina satirična opservacija površnog društva koje po svaku cenu želi da pronađe spasioca.

Dragan Velikić – Bečki roman (Laguna)
4/5 ****

U svom novom romanu, Velikić se bavi događajem o kojem smo pre nekoliko godina imali priliku da čitamo u medijima. Prvobitna vest je glasila da je u Beču uhapšen mladi srpski psihijatar optužen da je pokušao da otruje kolege, da bismo ubrzo zatim saznali da je reč o sinu Dragana Velikića. Odluku da napiše roman o ovom slučaju, čitalac bi mogao da protumači kao Velikićevu potrebu da pojasni šta se sve tačno dogodilo, ali „Bečki roman” je mnogo više od toga. Centralnu priču, pogotovo u prvom delu knjige, zaista čini priča o hapšenju mladog srpskog psihijatra i svim okolnostima i spletkama koje su do toga dovele, ali roman podjednako govori o odnosu čoveka prema stranoj državi, o njegovoj ushićenosti dok u njoj sve funkcioniše i razočaranjem kad taj sistem pokaže svoje naličje. Velikić se dosta bavi i odnosom oca i sina, i postavlja pitanje koliko očevi svesno ili nesvesno žele svoje sinove da navedu na put koji su im unapred isplanirali, uveravajući sebe da to zapravo čine za njihovo dobro.

Brigite Rajman – Brat i sestra (Radni sto)
5/5 *****

Smeštena u Istočni Berlin, u period neposredno pred izgradnju Zida, roman „Brat i sestra“ nam donosi priču o spremnosti devojke Kristine da razuveri svog brata Urliha da prebegne u Zapadnu Nemačku. Kristina želi da spreči brata jer ga voli, jer su bliski, na momente deluje i previše bliski, ali istovremeno ona i iz ideoloških razloga želi da ubedi brata da bi odlazak u Zapadnu Nemačku bio greška. Knjiga upečatljivo prenosi razmišljanja i dileme mladih ljudi iz DDR, likovi su podjednako ubedljivi i verodostojni i dok iznose argumente za odlazak, kao i za ostanak. Posebno je zanimljivo sa ove distance čitati o preispitivanjima mladih ljudi šta znači biti dobar komunista i da li je to moguće ako si odrastao u porodici kapitalista. Glavnu priču u nekoliko navrata presecaju prizori iz prošlosti, od kojih najstariji slikovito prikazuju sudbinu ove porodice u poslednjim nedeljama rata, pomoću kojih, kako knjiga odmiče, sklapamo jasniju sliku o likovima i njihovim odlukama.

Pol Oster – Baumgartner (Geopoetika)
4/5 ****

Tužna vest nas je zatekla pre nekoliko meseci, kada je preminuo veliki američki pisac Pol Oster. Nedugo zatim u Srbiji je izašla njegova poslednja knjiga „Baumgartner”, koja na neki način može da se posmatra i kao Osterovo opraštanje od čitalaca. Za razliku od mnogih prethodnih romana, ovde nema nekog klasičnog zapleta. Priča počinje pomalo komično, zatičemo namćorastog starog Baumgartnera, profesora i pisca, kog usred posla prekida momak koji očitava struju. Nakon vrlo slikovitog i filmičnog početka, Oster nas nadalje konstantno seli iz sadašnjosti u prošlost i kroz brojne upečatljive scene pomaže da bolje upoznamo njegovog junaka, njegovo detinjstvo, mladost, brak, kao i sudbine njegovih predaka. Ko do sada nije čitao Pola Ostera, najbolje bi bilo da se sa njegovim stvaralaštvom upozna kroz neke druge romane, knjiga Baumgartner je pre namenjena njegovim fanovima, sladokuscima koji će, čitajući njegovu poslednju knjigu, moći da konstatuju koliko su zahvalni što su svih ovih godina pratili stvaralaštvo jednog takvog autora.

Arnon Grunberg – Azilant (Booka)
5/5 *****

Arnon Grunberg je ovog leta bio u Beogradu, gde je, govoreći o knjizi „Azilant”, rekao da ništa što se napiše o seksu ne može više da bude šokantno. Jedino što, po njegovom mišljenju, kod čitalaca može da izazove takav osećaj i nelagodu, jeste pisanje o parovima koji godinama nemaju seks. Upravo je to slučaj sa dvoje glavnih likova u knjizi „Azilant”. Međutim, kako roman odmiče, čitalac brzo uviđa da je to što nemaju seks možda i najmanje čudno kod njih dvoje. Kada žena, koju kroz čitav roman autor oslovljava nadimkom Ptica, sazna da je teško bolesna, odlučuje da se uda, ali ne za svog partnera, već mladog Alžirca koji traži azil. Knjiga je na momente komična i apsurdna, ali kako odmiče, sve više postaje čudna i bolna. Na neki način, ona kao da predstavlja Grunbergov zalet za pravo remek-delo „Tirzu”.

Članak Biblioteka: Marko Dražić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

SEPTOLOGIJA, DRUGO IME | Jun Fose

„Samo Fose može da piše ovako! Novi čitaoci koji žele da iskuse istinsku umetnost imaju razloga da se raduju DRUGOM IMENU. Sada je tu, prvi deo Foseovog dugo očekivanog magnum opusa SEPTOLOGIJA. I Fose nas nije razočarao: rečima stvara slike i glasove onako kako niko drugi ne može. Suptilni osećaj prisustva nečeg krhkog i dragocenog pokreće radnju, kao da slom i očaj neprekidno vrebaju ispod površine” (Sindre Hovdenak).

(Roman, prevod Radoš Kosović)

JESTIVA ŽENA | Margaret Etvud

Ovo je roman prvenac čuvene kanadske spisateljice, prvi put objavljen na srpskom jeziku. JESTIVA ŽENA govori o krizi identiteta sa kojom se glavna junakinja, Merien MekAlpin, suočava: šta da učini sa svojim životom? Posao i obezbeđenu egzistenciju ima; sada bi, u skladu sa društvenim očekivanjima toga vremena, valjalo da se uda, rađa decu i živi životom srećne domaćice. No, nešto u toj slici ne štima. Zajedno sa pristankom na veridbu i brak, ona u potpunosti gubi apetit. Da li oseća da će i sama biti progutana u instituciji patrijarhalnog braka?

(Roman, prevod Novica Petrović)

SABRANA DELA | Lidija Sandgren

Istinski brilijantan roman, koji predstavlja veliku priču o ljubavi, višegodišnjem prijateljstvu i umetnosti. Roman u koji možete da utonete, prepoznatljiv a ipak udaljen univerzum, putovanje kroz vreme i prostor koje je moguće samo u književnosti i likovnoj umetnosti. Dramaturško remek-delo, inovativno kao bilo koji roman Done Tart.

(Roman, prevod Svetlana Tot)

AIŠE IDE NA ODMOR | Konstantija Sotiriju

Konstantija Sotiriju biće naša gošća na Sajmu knjiga i FLEM festivalu. AIŠE IDE NA ODMOR je prozno delo, koje svojim naslovom obmanjuje nespremnog čitaoca i polako ga uvodi u priču o otuđenju, fluidnosti nacionalnog identiteta, o tradiciji i igri sudbine na kiparskom ostrvu, ali i o porodičnim odnosima i položaju žene u društvu, kao i o rasnoj netrpeljivosti. Sa jezgrom preuzetim iz istinitog događaja, veoma uspešno predstavljenim kroz dva dominantna narativna glasa i elementima iz kiparske narodne tradicije sa kojima tvore polifoniju, ovo je prva knjiga iz trilogije o kiparskoj drami. Autorka u njoj daje jedan drugačiji, svežiji pogled na, i dalje aktuelnu, temu podeljenog ostrva.

(Roman, prevod Saša Đorđević)

TEORIJA ČUDAŠTVA | Pavla Horakova

Pavla Horakova biće naša gošća na Sajmu knjiga, gde će predstaviti svoj roman TEORIJA ČUDAŠTVA. Ukratko, Ada Sabova je tridesetpetogodišnja naučnica koja radi u Institutu za interdisciplinarne studije čoveka. Voli svoj posao, široki teren za najneobičnija i katkad najuzaludnija proučavanja koja društvu možda ne donose mnogo dobrobiti, ali nipošto nisu nezanimljiva. Strastveno istražuje vizuelnu kompatibilnost među ljudima. Pronicljivo i neretko ironično komentariše pojave u društvu i dolazi do začuđujućih uvida. Glavna junakinja ipak žudi za još nečim, smislenijim i punijim…

(Roman, prevod Tihana Hamović)

Članak Sajamske preporuke: Treći Trg se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kao da samo bleje na policama i ne prestaju da me osuđuju. Znate onu dvojicu deda iz Mapetovaca, koji samo vise na balkonu i pljuju sve ostale? E pa to su moje nepročitane knjige. Osećam kako me mrze, gotovo ih čujem kako dobaciju svaki put kada prođem pored police. „Wow, zaista? Za ovo si nas uzeo? Da ti krasimo policu, budemo aksesoari? Šta, još jedna knjiga? Ma da, nema problema, stisnućemo se mi ovde, ima mesta za sve. E da, još bolje, tako, zagradi nas njome, da ne vidimo sunca. Na mlađima sve ostaje, iako im to nije garant da ćeš ih čitati, ali neka im, neka se lože. Bolje da si uzeo one lažne knjige iz salona nameštaja, znaš, to bi bio iskreniji potez”.

Ali nekako sam naučio da se nosim s tim pritiscima i živim s njima. Nisam ih osećao stalno, niti u jednakom intenzitetu. Knjige su bile raštrkane svuda po stanu, katkad bih video neku nepročitanu i dobacio „Ti si sledeća, veruj mi”, i samo nastavio sa životom. Međutim, nedavno se desio ključni trenutak, momenat kada je osećaj krivice naglo pojačan na maksimum i rešio da se zadrži na toj skali intenziteta.

Selio sam se i morao sam da skinem sve knjige sa polica, sortiram ih nekako i spakujem. Tako da sam morao da sakupim i sve nepročitane, svakog džangrizavog Mapetovca s balkona. To je bio pakao. Kao proslava dvadest godina mature, samo sa knjigama. Sve knjige su bile na jednom mestu, ali, kao i na svim maturama, postojala je jedna grupa, ne tako mala, za čije članove ste se stalno pitali „Ko su beše ovi? Otkud oni ovde? Ja ih doveo? Nema šanse!”.

Fora je što nije da ne želim da čitam te knjige. U teoriji želim ili sam barem, u trenutku kada sam ih kupovao, to jako želeo. Međutim, neki red mora da se zna. A kako taj red zavisi od faktora poput raspoloženja, godišnjeg doba i klimatskih uslova u najširem smislu, dakle vlažnost vazduha, jačina vetra, temperatura i subjektivni osećaj, pitanje je kada će određena knjiga doći na tzv. red. Naravno, kao što je to slučaj sa svim redovima u kojima smo čekali u životu, i ovaj može da se seče, postoji rizik da izgubite svoje mesto ili da vam se šalter zatvori ispred nosa. Ako ste knjiga, najbolje čemu možete da se nadate jeste da završite na TBR (to be read) listi, strpljivo skupljate prašinu i čekate svoju šansu. I da, da usput proganjate vaše vlasnike.

Naravno, nisam jedini koji pati od sindroma beskonačne TBR liste. Mnogi se suočavaju sa istim problemom i, po svemu sudeći, mnogo bolje se s njime nose. Ivana Balnožan (unbearably_bookish), bukstagramerka i odnevano autorka Makart Buktjuba, kaže da u ovom trenutku ne može da sa sigurnošću da precizira kolika je njena TBR lista.

„Ako govorimo o mojoj TBR listi uopšteno, tome stvarno, ali stvarno nema kraja. Sa druge strane, ako govorimo o TBR listi knjiga koje sam uredno napakovala na svoje police ili kindl, a nisam još uvek pročitala, to ne znam ni ja, jer ne smem da izbrojim. Na početku godine je bilo oko dvesta knjiga na toj listi, a od tada sam pročitala pedesetak, ali problem je u tome što sam barem toliko od januara i kupila.”

Marko Veljković (k.r.a.lj.e.v.i.c), pisac i bukstagramer iz Niša ima neku grubu cifru u glavi. “Kada sam izgubio nit od petnaestak memorisanih knjiga u telefonskim beleškama, veruj mi da sam prestao da brojim, ali mislim da je taj broj trenutno blizu pedeset.”

Ali šta je to što nas tera da stalno kupujemo knjige iako postoji velika šansa da ih nećemo čitati odmah po izlasku iz knjižare? Nije kao da će naslovi prosto rasprodati? „To se nikad ne zna!”, kaže Ivana. „Šalim se, ali se ne šalim, jer mi se desilo nekoliko puta, zapravo”. Sličan i opravdan strah ima i Marko. „Strahujem da će se neki ishajpovani naslov prodati, iako sam svestan da neće doći do toga, moja nenormalna podsvest mi uvek šapuće nešto drugačije.” Kaže da se nekada i plaši da će ostati samo pohabani primerci, a on voli da probere.

Međutim, šta kupovina knjiga predstavlja u ovom slučaju – ljubav prema književnosti ili samo loše upravljanje finansijama? „Ljubav uvek i pre svega”, tvrdi Ivana “zatim mehanizam koji mi pomaže da instant popravim sebi neki loš dan, zatim momenat sakupljanja (iste edicije, na primer), zatim „moram da imam i ove korice” momenat i tako unedogled”.

Marko kaže da obožava da čita, ali da ga to ne opravdava da gomila knjige. „U ovom trenutku na polici sigurno imam tridesetak nepročitanih knjiga koje će verovatno skupljati prašinu još nekoliko meseci”. Pošto, kako kaže, ne ume da odredi prioritete prilikom kupovine, pa je u pomoć pozvao suprugu koja planira i rukovodi kućnim budžetom. „Svim knjigoljupcima toplo savetujem da se venčaju za ekonomistu/štekaru, jer je to jedini način da opstanete finansijski u ovim teškim vremenima.”

Međutim, kupovinu knjiga i ne treba usko povezivati sa čitanjem, barem ne čitanjem tih knjiga koje ste upravo kupili. “Kupovinu knjiga i čitanje istih doživljavam kao dve potpuno odvojene aktivnosti i obe me čine srećnom”, kaže Ivana. Takođe, ona duboko veruje da će se sve te knjige kad-tad pročitati.

Tako da TBR listu samo treba prihvatiti, ona će uvek biti tu, samo će njena veličina varirati. A kada smo kod veličine TBR liste, koja se može meriti u metrima, policama, pa čak i čitavim sobama, da li postoji način da se TBR lista smanji? Ivana kaže da je previše mood reader da bi sebi mogla da to da priušti. „S vremena na vreme se trudim da se malo zauzdam kada je kupovina novih knjiga u pitanju, ali to je otprilike to.”

Marko se, sa druge strane, usled ogromne griže savesti odlučio za neke radikalnije metode. Rasprodao je većinu naslova čije je čitanje mesecima odlagao, shvativši da nikada neće doći na red. „Ostavio sam sedamdesetak knjiga koje želim obavezno da pročitam i napravio dogovor sa samim sobom da svakog meseca pročitam makar po jednu knjigu sa te liste.” Broj nepročitanih knjiga se tako smanjio na pedeset, a Marko je mogao mirne duše da nastavi da kupuje nove naslove. Ima čak i savet, instant recept, koji može pomoći u smanjivanju kako osećaja krivice, tako i TBR liste ili makar održavanja stasusa quo. „Jedna do dve knjige sa stare liste mesečno i jedna do dve taze nabavljenih.” Tvrdi da ćete “napraviti odličan balans – poštovaćete staru listu, ali se nećete odreći ni narednih kupovina”

Ja sam imao još radikalniji metod. Kada sam se selio i nosio kutije i kutije knjiga i stripova na peti sprat bez lifta, osetio sam težinu sopstveng poroka, u najbukvalnijem smislu. Potom sam kupio novu policu koja se automatski ispunila i na njoj nije bilo mesta ni za kakve dodatne knjige. Zato je na snagu stupio veto na kupovinu novih naslova. Ništa ne ulazi u kuću dok TBR lista u potpunosti ne iščezne.

I moram da priznam da je sjajan osećaj kada pročitate knjigu sa TBR liste. Kao da ste skinuli jedan mali teg, ili izgurali onaj Sizifov kamen do vrha, a on se nije skotrljao do dole, i, jebi ga, imate još pedeset istih takvih, ali nema veze, sada kada znate da možete izgurate jedan, moći ćete i tih ostalih pedeset. U pitanju je zadovoljstvo nalik onome kada očistite ceo stan, a verujem da svi ljudi stariji od trideset znaju koliko je to dobar osećaj. Jer i ovo je čišćenje, u neku ruku, čišćenje liste koja vas proganja.

Kada bih sad otišao od terapeuta, ne bih ni sedao na kauč, samo bih mu sa vrata rekao „Ej, pusti sve probleme, imposter syndrome, problematičnu prošlost i neizvesnu budućnost, počeo sam da čistim moju TBR listu!”. Terapeut bi me saslušao, odobravajuće klimnuo, a zatim pitao „Da li to znači da ne kupuješ nove?”. I tu bi me uhvatio, morao bih da priznam da sam poklekao iskušenju. Međutim, nije u pitanju potpuni relapse, jer se trudim da to što kupim ne završi na TBR listi. Dakle, kupim-pročitam, a ako znam da neću čitati odmah, onda se trudim da ne kupim. Ne garantujem da to uvek uspe.

Tako da su TBR liste neuništive, kao neke dobroćudne i slatke bubavšabe koje vam, umesto da izazivaju paniku i zgražavanje, zapravo čine dom lepšim (ukoliko za njih ima mesta). TBR liste nisu nikakav tabu, i ne moraju nužno da imaju snagu hroničnih bolesti koje vas svakodnevno podsećaju na njihovo prisustvo, već više funkcionišu kao neke beninge bakterije. Zato ih prosto treba prihvatiti. „Zamisli da se probudiš jednog dana i da ne znaš šta ćeš čitati! Noćna mora”, kaže Ivana Balnožan. „Na kraju krajeva, jedino i bitno u celoj priči je čitanje, a to je velika ljubav i velika konstanta u mom životu”, dodaje. Marko Veljković kaže da TBR liste nikada ne mogu da nestanu, ali ako se dobro organizujete, onda ne morate da se odreknete ničega. „Čak i da se ta lista neprestano povećava, ne opterećujte sebe velikim brojkama, nego uživajte u književnosti.” I ne mogu da se ne složim s njima.

A ako vam je ovo pomoglo da se izborite protiv guilttripovanja koje dolazi sa vaših polica, onda zapratite Ivanu i Marka za sjajne književne recenzije i preporuke.

Naslovna fotografija: Gülfer ERGİN, Unsplash

Članak TBR liste i sve naše nepročitane knjige se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Povodom jubileja, u ponudi knjižara Vulkan širom Srbije i na sajtu nalazi se i 10 specijalnih redizajniranih izdanja knjiga za sva vremena, koje će čitaoci moći da ostave u nasleđe budućim generacijama.

Među izdanjima kojima Vulkan izdavaštvo obeležava svoj 10. rođendan našao se nenadmašni klasik Derviš i smrt, najčuveniji i najnagrađivaniji roman jugoslovenskog i srpskog pisca Meše Selimovića. Redizajnirano izdanje jedne od najuzbudljivijih knjiga naše epohe u kojoj je kroz lik Ahmeda Nurudina ispripovedana tragedija ljudske sudbine sasvim sigurno će ljubitelji srpske književnosti želeti da imaju na svojim policama.

Na listi 10 specijalnih izdanja Vulkan izdavaštva svoje mesto je zauzela knjiga još jednog domaćeg autora, koja, iako po žanru krimi-roman, takođe donosi univerzalnu priču o sistemu duboko ogrezlom u korupciju u kome ipak ima mesta za heroje. Novo ruho knjige Deca zla obradovaće kolekcionare specijalnih izdanja i mnogobrojne ljubitelje romana Miodraga Majića, jednog od najintrigantnijih i najpopularnijih pisaca aktuelne domaće književne scene.

S obzirom da je odrednica „knjiga za sva vremena“ bila glavni kriterijum izbora 10 specijalnih izdanja, na policama knjižara Vulkan i na sajtu vulkani.rs mogu se pronaći i redizajnirana izdanja vanvremenskih dela genijalnog Oskara Vajlda, Slika Dorijana Greja, i čuvenog Antoana de Sent Egziperija, Mali princ, koje sigurno priželjkuju ljubitelji svetskih klasika.

Od nastanka 2013. godine, spajanjem izdavačke kuće Alnari i Mono i Manjana, Vulkan izdavaštvo važi za najveću izdavačku kuću u našem regionu i lider je u oblasti izdavaštva. U prethodnoj deceniji ova izdavačka kuća je na srpsku izdavačku scenu donela mnoštvo svetskih bestselera, popularnih domaćih izdanja, ali i neprolaznih klasika.

U prethodnom periodu u javnosti je postala prepoznatljiva i kao izdavačka kuća sa najatraktivnijim naslovima iz oblasti popularne psihologije, među kojima su konstantno najtraženiji Kaluđer koji je prodao svoj ferari Robina Šarme, Moć podsvesti dr Džozefa Marfija i Put kojim se ređe ide M. Skota Peka. U želji da izađe u susret svojim čitaocima, Vulkan izdavaštvo je u izbor 10 specijalnih izdanja kojima obeležava 10 godina uspešnog rada uvrstilo i najčitanija izdanja iz ove oblasti.

Obeležavanje 10. rođendana Vulkan izdavaštva u knjižare Vulkan širom Srbije donosi i redizajnirano izdanje uzbudljive priče o surovosti i strasti Sultanov harem: Sulejman Veličanstveni Kolina Falkonera, istorijskog romana Toma Rajsa Orijentalista, koji razotkriva misterije ljudskog karaktera u rukama mračnih sila civilizacije, i nezaboravne knjige o prijateljstvu i užasima rata Dečak u prugastoj pidžami irskog autora Džona Bojna, koja je u svetu prodata u više od devet miliona primeraka.

Kada su popusti u pitanju, od 9. do 31. januara, povodom ovog značajnog jubileja, na sajtu vulkani.rs cene svih izdanja Vulkan izdavaštva snižene su dodatnih 20%, pored redovnih 15%. Kupovinom tri ili više knjiga ostvaruje se popust od još 10%. Uz to, dostava knjiga je besplatna.

Članak Praznična atmosfera za ljubitelje knjiga u Vulkanu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Glavna junakinja je beogradska maskota, vrabac, ponekad odrasla u prisećanju svog detinjstva, a ponekad u poučnim avanturama kao odrasla kako bi deca izvukla lepe pouke iz njih.

Takođe BG Ptica ispolava ljubav kroz molitvu celom svetu, empatična je i voli da putuje. Priče su nastale tokom putovanja autorke, i upoznavanjem ljudske prirode na svim meridijanima.

Pet naslova objavljenih u Americi na srpskom jeziku su sledeći: Božićni kostimi, Pospana pred Novogodišnju Noć, Bajka o Beogradu, BG Ptica gradi kućicu na drvetu, Prijatelj BG Ptice iz daleke zemlje. Šesti naslov je u izradi dok traje pretprodaja, i naslov glasi:  BG Ptica u potrazi Izgubljeno-Nađeno, koja će biti završena da sa ostalim uđe u štampu.

Cilj pretprodaje je dobijanje sredstava za štampu, i doniranje takozvanih Uličnih biblioteka, kako bi mališani koji nisu u situaciji da imaju knjige u svom domu, mogu da pročitaju knjigu i vrate je da se ciklus nastavlja. Autorka se nada doniranju deset takvih instalacija od drveta u Srbiji, sa minimumom od dve stotine i četrdeset knjiga.

Nada Serafimović, autorka knjiga o BG PTici, rođena je u Beogradu 1985 .godine. Od 2008. godine radi kao ilustrator za dečiju literaturu i udžbenike. Sticajem okolnosti, mali izdavač iz Amerike je došao u dodir sa njenim pričama za decu i oduševljeno podržao i dao podstrek, kao i uslove da te ideje i skice mnogobrojnih crteža pretvori u seriju knjiga.

Do sada je osmišljeno preko deset, i od toga objavljeno pet naslova. Šesti naslov je u izradi. Posmatrajući humanitarni aspekt izdavaštva u svetu tokom poslednje decenije, shvatila je da je dobra namera uz platforme na internetu donela dobre šanse za dobre ljude, i nadam se da nećete posumnjati u humanitarni element pretprodaje, niti u dobru nameru autora da spoji lepo, korisno i važno u jedno. Za dobro je potreban samo pojedinac iza koga stane vredna nekolicina.

Štampa u boji, 20x20cm, meki povez, naslovi sadrže izmedju 44 i 48 stranica. Izdavač: Summer Island Press

Da bi donacije i uplate bile sasvim legalne i moguće, Nada Serafimović je sa svojim kolegama ilustratorima osnovala neprofitno udruženje, kako bi ovaj projekat bio prvi u nizu mnogih koji baštine ovu profesiju u Srbiji, i omogućavaju delovanje grupe na najbolji mogući način, i sada kao pravno lice. Srdačno se pozivaju i firme koje žele da učestvuju u uspehu ovakvih projekata, da se jave za donaciju.

Ovom prilikom obraća se ljubiteljima knjige koji svoju decu, kao i decu svojih najdražih žele da usreće jednostavnim pričama, sa jakim porukama, i vibrantnim ilustracijama. Primerci bi bili spremni za isporuku od Septembra 2022. godine.

Pretprodaja traje do 15. juna.

Članak BG PTica – knjige za najmlađe, autorke Nade Serafimović se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovo je najbolja stvar koja mi se desila u poslednje vreme, striktno tehnički gledano. Jer bukvalno čitam kad-god imam slobodan trenutak i kad-god uzmem telefon u ruke. Čak i dok pišem ovo, svako malo bacim pogled na moju digitalnu knjigicu. Nemoguće je odupreti joj se, jer je stalno tu. Čak i da ste ona osoba koja uvek sa sobom nosi knjigu u torbi ili makar neko džepno izdanje u, pa, jednom od džepova, knjiga na telefonu je vaš prijatelj. Živimo u 2022. godini i svesni ste da postoje velike šanse da zaboravite masku, bočicu sa dezinfekcionim sredstvom, ključeve od auta, pa i tu knjigu koju tvrdite da stalno nosite sa sobom. Ali jedna stvar koju sigurno nećete zaboraviti je vaš mobilni telefon. A u njemu će, pored svih aplikacija na koje trošite, kao i ja, makar sedam sati dnevno, biti i nekoliko knjiga.

Postoji više aplikacija za čitanje. Od Kindle aplikacije za Android i iOS, preko KOBO-a, Fullreader-a, Bookmate-a (gde možete čitati i dela na srpskom jeziku) i ostalih. Ja koristim Apple Books, zato što se automatski našla na mom telefonu i obožavam je. Naravno, tehnologija je dovoljno napredna, tako da mi nije potreban obeleživač, već samo uđem u aplikaciju i nastavim da čitam tamo gde sam stao. Mogu da podesim parametre, koliko minuta dnevno moram da čitam minimum i koliko knjiga godišnje moram da pročitam. I verujte mi, kada to podesite, isto je kao da ste aktivirali aplikaciju za trening. Prosto vas vuče da ispunite dnevne kvote. Osećate se loše ako niste čitali makar pet minuta dnevno, koliko je minimalna kvota, ali sigurno ćete čitati više od toga.

Zašto? Zato što je čitanje na telefonu odlično baš kada nemate vremena za čitanje. Jer, ako hoću da čitam knjigu, ja moram da odlučim da je čitam, da kažem sebi „e sada imam vremena za čitanje“ i uzmem knjigu. I ne samo da kažem, već da zaista stvorim sebi vreme za čitanje, da obavim sve druge obaveze, da zaista imam slobodno vreme koje ću, bez griže savesti, posvetiti čitanju. Ali sa knjigom u telefonu, mogu da čitam uvek, jer, šta god da radimo, realno, svako malo ćemo izvaditi telefon samo kako bismo iskulirali na sekund.

Osim ako nisam književni kritičar (a nisam) i ne radim u nuklearnoj elektrani u Springfildu, ne mogu baš da čitam knjigu tokom radnog vremena. Ali ono što mogu, i što treba da radim, jeste da odem po kafu, do toaleta ili ustanem da se samo provrtim po kancelariji kao ker. Da li tad imam mogućnosti da iz torbe izvučem knjigu i vremena da pročitam koju stranu? Ne baš. Ali dok čekam da provri voda, pročitam makar jednu stranu na telefonu. Veličina strane i broj reči se razlikuju nego u standardnoj knjizi, ali bolje išta nego ništa, zar ne?

Nedavno sam bio u restoranu i u jednom trenutku sam morao da odem do toaleta. Ispred toaleta sam zatekao jednu klinku kako stoji i čita knjigu. Neki young adult roman, simpatično nešto. Pitao sam je da li čeka red ili pronalazi neko čudno zadovoljstvo u čitanju ispred toaleta i rekla mi je da čeka red. I donedavno bih pomislio „Jao, kakva carica, toliko voli književnost da gleda da ugrabi svaku priliku za čitanje“. Sada mislim isto to, ali dođe mi i da kažem „Čitaš pravu knjigu? Lol, devojko, gde živiš ti? Pogledaj ovo, this is the next big thing“ i izvadim telefon poput trgovačkog putnika.

Samo sam stao u red iza nje i izvadio mobilni telefon. Tako smo oformili mali književni klub ispred WC-a. Ovo govori dosta o čitalačkim navikama Francuza, ali takođe govori i o prosečnom vremenu koje provedu u toaletima restorana. Nije isključivo i da su te dve prakse povezane. Sad, uvek može da se kaže kako je čitanje prave knjige bolje makar zbog toga što ne gledate stalno u ekran, što je štetno za vaš vid. Ali opet, u 2022. godini ne možemo a da ne gledamo u ekran. I ako već moramo da gledamo u ekran, možda je bolje da gledamo u nešto zanimljivo na tom ekranu, zar ne?

Osim ako ne planirate da uvedete neku diktaturu, uništite sve ekrane i time sprečite i potencijalnu robot revoluciju, nemojte mi izlaziti sa argumentom da čitanje na ekranu ne valja jer oštećuje vid. Život ne valja danas, generalno, pa se ne ubijamo zbog toga. Takođe, jeftinije je čitati knjige na telefonu. Postoje aplikacije koje se plaćaju, ali mnoge su besplatne, a elektronska izdanja knjiga su po običaju jeftinija od štampanih. Takođe, postoje sajtovi na kojima možete da nađete knjige baš jeftino. Baš baš jeftino. Skoro džaba, ako znate na šta mislim (namig namig).

Da li ovo znači da ću prestati da čitam štampane knjige? Apsolutno ne. I dalje se smucam po knjižarama i kupujem izdanja koja me zanimaju. Ali prosto ne bežim više od digitalnih knjiga. Nemam ništa protiv njih, volim ih, na njihovoj sam strani. Ne samo zato što imam kvotu za čitanje koju moram da ispunim u aplikaciji, već zato što mi se zaista dopada. I čitanje na telefonu ne isključuje čitanje fizičkog izdanja. Zapravo se ove dve tehnike čitanja međusobno dopunjuju. Nedavno sam toliko bio obuzet jednom knjigom koju sam čitao na telefonu da mi je devojka kupila štampano izdanje za rođendan. Poručila ga je, a zatim mi je rekla da prestanem da je čitam na telefonu, jer postoji rizik da ću je završiti dok mi ne stigne fizička kopija. Ali pošto sam već bio navučen na čitanje na telefonu, samo sam izabrao drugi naslov i nastavio u istom ritmu.

Nedavno sam slušao podkast u kom je gostovao jedan pisac iz regiona. Neću reći koji podkast, niti koji pisac je bio gost, ali čim kažem domaći podkast i regionalni pisac, možete da pretpostavite o kom je podkastu reč. Malo je teže pogoditi pisca doduše, jer ono što je pisac izjavio misle i govore skoro svi pisci iz regiona. Elem, tip je rekao nešto u fazonu „Mladi ništa ne čitaju, ja se zgrozim kada vidim kako samo gledaju u one telefone umesto da neguju jezik“ i bla bla bla „prave vrednosti“ bla bla bla „u moje vreme“ bla bla bla.

I sada imam novu životnu misiju, a to je da uhodim tog pisca i stalno pred njim gledam u telefon. Da sednem prekoputa njega u prevozu, i samo buljim u mobilni. A kada me pogleda sa gađenjem, odmahne glavom i ispusti gotovo nečujno „c-c-c“ – ali ja sam toliko puta čuo „c-c-c“ u životu da imam posebno istančan sluh za „c-c-c“, pa bez problema čujem i njegovo „c-c-c“ – kažem mu: „Ej, ne osuđuj me kad ne znaš ništa o meni. Iako buljim u telefon, ja zapravo negujem jezik. I ne samo da negujem jezik, nego ga negujem upravo čitanjem tvog romana. I znaš šta, nisam dao ni dinar za njega. Ali ono, dobar je, bravo.“

Naslovna ilustracija: Olga Đelošević

Članak Čitanje knjiga na telefonu je zapravo super se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Po završetku gledanja serije koju sam progutala, obuzeo me je izrazit osećaj neizdrža. Neizdrža što je taj svet, koji mi se toliko dopao, u kome sam „obitavala“ gledajući seriju, sada iz mog života nestao, što su ti ljudi nestali, te priče, razgovori i atmosfera koju serija nosi. U tih nekoliko dana mog bindžovanja, jer od serije nisam mogla da se odlepim, činilo mi se kao da sam se sa serijom stopila, da se moj život isprepletao sa životom likova. Neki ljudi koji su upotpunjavali moju svakodnevicu, nestali su. Mislim, realno, to je osećaj koji se često dešava ljudima kada odgledaju neku baš dobru seriju, ali ova situacija je bila drugačija jer me je tematika serije pogodila na ličnom planu, ili ,još bolje – u njoj sam se prepoznala (disklejmer: ne po pitanju infekcije, nego zbog postavljanja životnih pitanja haha). Likovi serije nalazili su se upravo u životnom dobu bliskom mom, pa su i pitanja koja su ih morila bila slična mojima – kuda sve ovo ide, da li sam na dobrom putu, da li su odluke koje sam do sada donela dobre, da li mi se život koji živim sviđa, da li bi trebalo da probam nešto novo, da li se bavim onime čime želim, da li sam osoba koja želim da budem? A to su pitanja koja je dovoljno teško postaviti, još gore, o njima promišljati ili, ipak najgore, sa nekime o njima razgovarati (pa nisam valjda nenormalna??? smeh). Ali ako se nameću u nekoj seriji, pa još nekim likovima tako napisanim da bi sa njima mogla/mogao da zamisliš da se družiš, postaju manje strašna. Čak, štaviše (ide ovaj stilski prihvaćen pleonazam) postaju možda i  privlačna, izazovna, da ne kažem i sasvim razuman predmet razmišljanja – nešto što više nije strašno i nešto o čemu bi trebalo da razmišljaš, a ne da izbegavaš. I tako, jedna serija i eskapizam koji ona donosi, kako bismo pobegli od svih tih pitanja, kada realno posle posla ili pred spavanje stvaaaaaaarno ne želimo da se njima bavimo, vraćaju nas u realnost i stvarnu potrebu za promišljanjem – i na to koliko to zapravo i nije toliko strašno (?).

Naravno, u mom slučaju to je bila serija, ali uvek može biti i knjiga, film ili pesma. Ili razgovor, hobi ili osoba. Različite su vrste eskapizama, ali i različite vrste momenata koji nas trigeruju da bežimo od toga da o životu razmišljamo. U slučaju nekih ljudi eskapizam se dešava u trenucima postavljanja pitanja koja se tiču ljudske egzistencije, odabranih životnih pravaca i donetih odluka (da se ne lažemo – svaka tema gora od prethodne, takođe – ovo je bio moj slučaj). Kod drugih, u pitanju je jednostavan instant-beg od svakodnevice kojom su nezadovoljni – bilo da je dosadna, jednolična, ili iz različitih razloga bolna i prespavljiva. Razlog za eskapizam može biti zaista bilo šta. A sam momenat eskapizma, utapanje u svet mašte koji nam je potreban, daje nam potporu, zaštitu i mogućnost „kapsuliranja problema“ i „privremenog nestajanja“ problema koji se dešavaju u stvarnom životu. Zapavo je možda najbolje definisati ovu vrstu savremenog eskapizma kao mogućnost odlaganja – odlaganja osećaja koji nam ne prija, donošenja velike odluke, suočavanja sa samim sobom? Šta god da je, savremeni svet pop kulture nudi pregršt „odlagača“ i svetova mašte. I da budemo iskreni, nekada je to jednostavno potrebno. A mašta je u savremenom svetu potcenjena, iako može da ima i oplemenjujuću i isceliteljsku funkciju. Samo da se ne izgubimo u njoj, kao ni u eskapizmu.

Ovih dana ponovo gledam istu seriju – prošlo je dovoljno vremena da sam zaboravila sve detalje pa da mi nije dosadna, a nalet životnih pitanja koja su me ophrvala su me vratila njoj. I ponovo mi prija da budem u društvu tih likova, u toj atmosferi i svetu, koji, kao i uvek, deluje jednostavnije i zabavnije nego stvaran. Tačnije, vratila sam se eskapizmu, bindžovanju i ušuškavanju. A kad se serija završi, opet će me čekati ista pitanja koja postavljaju likovi iz serije, samo ovog puta moja. Al’ do tad ću moći na njih da odgovorim. Samo da završim sezonu.

Članak Skrinšot: Eskapizam se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Posetioci će imati priliku da pred praznike uživaju u sniženim cenama i popustima domaćih izdavačkih kuća, pronađu inspiraciju za poklone i upoznaju se sa, kako starom, tako i aktuelnom književnom produkcijom koje nam domaće IK pripremaju. Očekuju nas i neformalna druženja sa domaćim piscima i pesnicima koji će potpisivati svoje knjige.

Ma sajmu će biti: PPM Enklava, LOM, Rende Izdavačka Kuća, Treći Trg & Srebrno drvo, Književna radionica Rašić, Radni sto, Areté, Besna kobila, DARMA BOOKS, NoRules izdavaštvo, Sumatra Izdavaštvo, Izdavačka kuća Strahor, Odiseja Izdavačka kuća, ŠTRIK, IK Silesija, Makondo, Ammonite Books & Records, IPC Media, System Comics, Bedem knjige, Jež izdavaštvo, Komiko Orfelin, FMK Knjige…

„Gradski sajam knjiga započeo je u KC Grad krajem 2019, a zbog pandemije nastavljen u ovoj godini. Letnji i Septembarski Gradski Sajam zaista su primetno pokazali koliko su izdavači, pisci i publika nedostajali jedni drugima u živom kontaktu i medjusobnoj interakciji”, kaže Jelena Pavlović iz Kulturnog centra Grad.

„Pratili smo novitete književne produkcije uglavnom online u veoma teškoj izazovnoj godini za sve i novim komunikacijskim okolnostima, tako da su sajmovi, a i program Booking koji smo pokrenuli ove godine, okupili ponovo i publiku i pisce i urednike izdavačkih kuća, pre svega u solidarnosti i podršci, ali i u odgovornosti prema kulturnoj sceni i snažnoj potrebi koju i mi kao organizatori osećamo.”

Ulaz je besplatan.

Članak Gradski sajam knjiga u Kulturnom centru Grad se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Angelina – Zoran Petrović

Ovo je roman o svim onim hrabrim ženama koje su u takozvanom Velikom ratu bile bezimene heroine borbe za slobodu. U njemu dve žene nose ime Angelina i nalaze se na suprotnim krajevima jednog porodičnog stabla. Angelina potomkinja pišući svoj diplomski rad, iz istorijskih dokumenata rekonstruiše život, iskušenja i stradanja svoje pretkinje Angeline. Takođe, upoznajemo se i sa misijom Škotlanđanki koje su se borile za ženska prava i koje u ratnu Srbiju dolaze kao dobrovoljne bolničarke, pokazujući tim činom kako se i u bezumlju ratnog krvoprolića bori za humanost i jednakost polova.

Autobiografija o drugima – Borisav Mihajlović Mihiz

„Osim očekivanja koje će ispuniti čitalac Mihizove knjige voljan da se po starinskom receptu, piscu itekako bliskom, pouči i zabavi, to djelo ukazaće mu na jednu književnu zakonitost, čije je mogućnosti srpska literatura u poslednje vrijeme pomalo zaboravila. Književnost najvišeg estetskog ranga ne nastaje nužno iz prevashodno umjetničkih intencija i zatvaranja u artističku samodovoljnost, već i onda kada je stvarana sa skromnom željom da se ostavi pisani trag o drugima, sebi i svom vremenu. Kontinuitet (auto)biografske proze postojano visokog kvaliteta od srednjovjekovnih žitija (Domentijan, Teodosije), preko memoarskih djela epohe prosvećenosti i romantizma (Simeon Piščević, Dositej Obradović, Mateja Nenadović, Nićifor Ninković, Jakov Ignjatović), pa sve do sličnih knjiga pisanih u dvadesetom vijeku (Branislav Nušić, Meša Selimović, Stevan Raičković) govori o određenim razvojnim potencijalima srpske književnosti. U tom smislu, Autobiografija – o drugima siguran je orijentir novim naraštajima čitalaca i pisaca: ona baca snažno svjetlo u prošlost, jednako kao i u budućnost, potvrđujući poznatu misao Miloša Crnjanskog da su memoari „uvek bili najbolji deo književnosti, osobito kada nisu doslovce verni“. – iz pogovora Vladana Bajčete

Deseti život – Saša Savanović

Deseti život je ljubavna priča, ali, bez ljubavi. Radnja romana se odvija u Beogradu, uzbudljivom i boemskom „novom Berlinu”, jeftinom zabavnom mestu u kome se žurke, seks i droga serviraju uz siromaštvo i očaj, mestu gde se nikada ne dešava ništa, ali je promena svuda. U prostoru između „svetle evropske budućnosti pravila i zasluge”, i tmurne surove sadašnjosti u kojoj su tržišni fundamentalizam, investitorski urbanizam i komodifikacija života postali nova igra u gradu, glavni protagonisti romana – zaposlenica u nevladinoj organizaciji koja mrzi svoj posao, i njen preduzetni nešto-kao dečko, plove kroz svakodnevicu pokušavajući da se uhvate za neku vrstu uputstava o životu, iako je, i njima samima, jasno da „niko više nije siguran kako treba živeti”. Granica između onoga što percipiraju kao stvarnost i stvarnosti se tanji jer o tome šta je istinito moraju da odluče sami: kada je slika jedina čvrsta, postojana stvar, postmoderno mrvljenje velikih narativa, nesposobnost da se održi bilo kakav stabilan identitet, da se negde pripada ili veruje u nešto, postavlja sopstvo-kao-sliku na mesto u koje su uprte sve oči. Ono što ostaje, negde u pozadani, je ono što se ne može uslikati.

Dete istog besa – Viktor Radonjić

Dete istog besa prevashodno je roman koji tematizuje identitetsku rascepljenost. Viktor Radonjić je taj fundamentalni raskol prikazao kroz dve narativne ravni – u vremenu u kojem se roman odvija, a u kojem se obrela i nacija koja tim vremenom biva ustreljena, i u samom glavnom junaku. Društveno-političke okolnosti famoznih devedesetih u Jugoslaviji, koje daju scenografiju ovoj knjizi, uslovljavaju razvojni put mladića koji se bori sa dezintegracijom države u kojoj je rođen i odrastao, dezintegracijom svoje porodice i, paralelno sa ovim procesima, dezintegracijom svoje ličnosti. Junak kojeg pratimo na stranicama ove knjige u konstantnim je tenzijama između svog karaktera i temperamenta: hipersenzitivan i emotivno atrofiran, nervno napet i bezdušno hladnokrvan, intelektualno isprovociran i mentalno utrnuo. I dok prve bombe na izmaku XX veka počinju da padaju po Srbiji, on dopušta iskonskom besu u sebi da presudi hoće li, ili ne, zaraditi sebi prefiks anti.

Dostojno jest

Dostojno jest je humanitarna knjiga koju je Kontrast izdavaštvo priredilo u saradnji sa organizacijom BELhospice (belhospice.org). Celokupan prihod od prodaje knjige će biti doniran ovoj organizaciji, čime smo želeli da podignemo svest naših sugrađana o najvećem nepoznatom problemu u Srbiji kojim se BELhospice bavi – činjenici da se nakon utvrđivanja terminalnog statusa pacijenata isti puštaju na kućno lečenje u trenutku kada im je lekarska nega najpotrebnija. BELhospice pokušava da pomogne ovim pacijentima i izbori se za rešavanje ovog dramatičnog zdravstvenog pitanja.

Hansenova djeca – Ognjen Spahić

Kraj je osamdesetih i Evropa će se zauvek promeniti; u rumunskoj zabiti, u poslednjem evropskom leprozorijumu, dva muškarca čekaju promenu sveta, jer njihova stvarnost bukvalno počinje da se raspada. Hansenova djeca je roman koji, opisujući diktatorski režim čaušeskovih i prirodu jedne bolesti, progovara o potlačenim društvima, zabludama, izuzetošću pojedinca iz istorijskih tokova ili pak prevelikoj uključenosti u njih i, najposle, zabludama i granicama „zdravlja“ i „čistote“.

Jesmo li to bili mi – Luiza Buharova

„Jesmo li to bili mi“ iznimno je zrelo i ujednačeno prozno ostvarenje. Autorica već od prve priče pokazuje da suvereno vlada formom, te da je bez obzira na to što se ovdje radi o prvoj knjizi njen stilski postupak izbrušen i valjano zaokružen. Ući na ovakav način u književnost, iako je Bouharaoua i ranije objavljivala i bivala nagrađivana za svoje priče, svakako jeste pokazatelj talenta koji može polučiti ozbiljne literarne rezultate. Dakako, književnost nije nikakvo takmičenje, ali u moru knjiga koje u recentnoj postjugoslovenskoj književnosti refrenično ponavljaju opšta mjesta odrastanja ili tranzicijskih vremena jedna ovakva knjiga dolazi kao osvježenje. Kako svojom tematskom zaokruženošću, tako i ujednačenom izvedbom. Luiza Bouharaoua svojom je knjigom pokazala da je posrijedi spisateljica na koju se u svakom smislu ozbiljno može računati u recentnoj postjugoslovenskoj književnosti.

Kintsugi tijela – Senka Marić

„Stil Senke Marić je poetičan i minimalističan, a pripovijedanje se ostvaruje realističkim prosedeom romana pisanog tijelom. Junakinja romana vodi privatni rat protiv bolesti, ali ovo nije knjiga samo o bolesti, nego je ovdje riječ o borbi za dostojanstvo, čulnost i eros. Nije dovoljno reći da je ovo zaista borben tekst, njegov užitak se krije i u poetskim opservacijama u kojima je potez hirurga ples kista po slikarskom platnu. Međutim, dovoljno je reći da je Kintsugi tijela hrabra knjiga pisana vlastitim iskustvom koje nam nudi toliko potrebnu nadu u pobjedu života nad smrću“. – Faruk Šehić

Klara i leksikon minimalnog života – Daniel Kovač

Ovaj neobični roman „Klara i leksikon minimalnog života“ na jedan čudan, dilanovski način govori o ljubavnoj priči Klare i Renalda. Od njihovog prvog, romantičnog i misterioznog susreta na ulici, pa do samog kraja, autor ove knjige će nam modernim i nesvakidašnjim pripovedanjem otvoriti vrata u intimni svet osećanja i misli jednog zaljubljenog para, koji možda živi među nama i jednako pokušava da emocijama u svom odnosu od sivila svakodnevice napravi svoj svet magije. Uz suptilne reference na pop-kulturu, muziku, filmove, književnost, fragmentarnom naracijom koja svoj vrhunac dostiže u leksikonu na kraju romana, gde će Daniel Kovač pokazati maestralan psihološki uvid u karaktere koje je oživeo, ovo je roman koji nam priča na koliko načina ljubavi koje se bore sa razlikama i životnim problemima mogu biti, i uvek jesu – jedinstvene i neponovljive.

Koloseum – Željko Obrenović

Da li je Koloseum urbana legenda ili to mesto stvarno postoji? Šta se dešava iza njegovih zidova? Šta privlači najbogatije i najmoćnije ljude na njegove tribine? Kolika je cena života u Srbiji? Kakve veze korupcija i migranti imaju s tim? Rizikujući sve zbog priče, jedna novinarka će pokušati da dođe do odgovora. Bivši bokser će, u potrazi za iskupljenjem, lično iskusiti. A ostareli kriminalac će, sa druge strane, sve to pokušati da ostavi za sobom.

Libreto – Danijel Gatanić

Španija trpi posledice radničkih protesta i katalonske borbe za nezavisnost. Glavni junak, Damir Romić, migrant iz Bosne i Hercegovine, trpi posledice sebe samog. Roman „Libreto“ je fantazija na temu ludila i humora, muzike i psihijatrije, ljubavi i rata, potrebe da živimo dostojanstveno i ljubavno i parodije koja nas na tom putu snađe i snizi. Njegova upečatljivost i snaga nadilaze kategorije dirljivog, ispovednog, lirskog ponaosob: „Libreto“ je temeljno, neporecivo i desentimentalizovano tragikomična priča.

Neće biti djece za rat – Dijala Hasanbegović

Zbirka pesama Neće biti djece za rat Dijale Hasanbegović stihovima igra nekoliko značajnih ironično-inverznih, tek prividno oksimoronskih igrarija: slobodu osvešćene teskobe; poverenje kritikujućeg glasa u svet; nežnu dobronamernost sarkazma. Svezemaljska buka – kako nam je već sasvim jasno – nesklona je čoveku, pa prema tome i poeziji, ali čitanje ove knjige je ogledna vežba za prevladavanje buke bukom samom, sve dok je buka zamahnuta ka licu sveta takva da su njeni uzvičnici hrabro ljudski. Dijalina knjiga ovo predočava pesnički ubedljivo i sa nedvosmislenošću manifesta.

Ništa nije ničije – Bojan Savić Ostojić

„Kabinet kurioziteta Bojana Savića Ostojića nam predstavlja „nečujni režim“ postojanja sveta u kome se istorija uči na buvljacima, a pijaca je njegova najstarija institucija. Pripovedač ovog romana istovremeno je neumorni hodač, strasni kolekcionar polovnih knjiga, uporni detektiv koji prati tragove propadanja svih Jugoslavija, ostavljeni ljubavnik i iznevereni prijatelj. U njegovom pijačnom cegeru nalaze se, kao posebne dragocenosti, dnevnici, spomenari, ceduljice i beleške, crteži i spiskovi želja anonimnih autora. Ovi artefakti, napisani naivno ali ubojito neposredno, rekonstruišu delikatnu priču o samoći i ljubavnom čekanju. Pročitajte je što pre, ne čekajući da knjiga počne svoj nevidljivi život na tezgama brojnih beogradskih buvljaka“. – Tatjana Rosić

Pod oba sunca – Ognjen Spahić

Branimir Bato Lončar, ražalovani kapetan JNA i njegova supruga Danica žive na svetioniku na Jadranu. Nasukani po kazni, nakon Batovog protivljenja zlostavljanju ratnih zarobljenika s Dubrovačkog ratišta u logoru Morinj, Boka Kotorska, razoreni i ličnom tragedijom Danicine neuspele trudnoće okončane sterilitetom, obrastaju sve dublje u drače koji ih okružuju, i fizički i metaforički, dok se iznenada u njihovom dvorištu ne pojavi dvoje mladih ljudi, kampera, u potrazi za slamkom koja će spasiti njihov raspadajući brak. Pod oba Sunca minuciozno i psihološki precizno oslikava likove, njihova stanja i osećanja, ogledana u tišini, ćutanju i neizrečenom. Ognjen Spahić ispisuje veliku temu o crnogorskoj krivici u jugoslovenskim ratovima, o promeni političkog i društvenog sistema koji je legitimisao zločine i obračune sa onima koji su se usprotivili bezumlju. Koristeći mladi bračni par kao antipod, roman pokreće i pitanja motivacije bračnih odnosa, ostanka ili odlaska.

Šaptači stihova – Zoran Petrović

Sudbine junaka ovog romana, iako raspoređene na međusobno udaljenim vremenskim ravnima, čudno se i na više nivoa prepliću.
Mesta susreta tih ravni obeležena su suštinom i svrhom pesničke tradicije, shvaćenom kao bogata riznica kulture raznih drevnih naroda i civilizacija. Pored toga, ta mesta ukazuju i na nimalo zavidne živote stvaralaca i proučavalaca književnosti, čije se teške i neizvesne egzistencije potvrđuju u istorijskom kontinuitetu, od davnih vremena, sve do danas. „Šaptači stihova“ obiluju alegorijama, legendama i predanjima iz davnina, a istovremeno govore i o prirodi osećanja savremenih mladih ljudi, koji traže način da se zbliže. Besprekoran Petrovićev stil i jezički izraz kojim poetski uobličava fragmentarnu strukturu ovog romana čuvaju u sebi visoke domete domaćeg proznog stvaralaštva. Kao što Agoni u svom sećanju od zaborava čuvaju najlepše stihove sveta, njihovu lepotu i dragocenost, zauvek potrebne čoveku. Jer poezija nije naša istorija, ona je naša duša, naša zajednička prošlost, ne ono što će mnogi na mnoge načine otkriti, već ono što je neotkriveno u svima nama isto. Možete srušiti kuću, čitav grad – ljudi će ih ponovo izgraditi, ali ako im uništite dela duha – i oni će se urušiti sami unutar sebe.

Solo el viento – Dejan Aleksić

„Jedino vetar“, sedma i ujedno najuspelija knjiga pesama Dejana Aleksića, nagrađena nagradom ,,Meša Selimović“ kao najbolja knjiga u ukupnoj izdavačkoj produkciji u 2011. godini, otkriva poseban pesnički senzibilitet. Aleksić u odnosu na svoje dosadašnje pesničko
stvaralaštvo unosi novine, posebno na planu forme i tematsko-motivskih sklopova, koji se kreću od verističkih, stvarnosnih okvira, do hipersimbolističkih spona, čime se postiže poseban asocijativni plan pesama. „U jednoj mojoj pesmi odranije postoji stih „Smisao blizu je“. Zaista se ispostavlja da je tako. Velike istine i duboki smislovi uvek su nadohvat našeg poimanja, pa se stoga nameće pitanje: kako je moguće da su nam tako teško dosežni? Otkriti stvarnost u prividu veliki je zadatak umetnosti. Na nesreću, mi češće otkrivamo obrnuto – privide u stvarnosti. Naš emocionalni sistem, naš kognitivni potencijal, naša imaginativnost – svi ti sklopovi funkcionišu prema zakonitostima koje smo izgradili na temeljima percepcije. A ona je, znamo, ograničena. Misija umetnosti, pa tako i poezije, jeste da, dekodirajući taj sirovi materijal, ukaže (bez obaveze da ga tumači) na smisao koji nadrasta ravni našeg logičkog poimanja sveta i sopstvenog mesta u njemu.“ (iz intervjua koji je autor dao povodom priznanja za knjigu „Jedino vetar“)

Svetkovina – Magdalena Blažević

Svet Svetkovine sastavljen od života žena koji neskriveno srljaju prema katastrofi, smešten u neimenovane gradove i sela Bosne pre, za vreme i posle rata. Naratorkino hiperrealistično, antipastoralno oko vidi sve one pukotine i rasede u životima ovih žena koje često previđamo maštajući o jednostavnosti prošlih života – junakinje se najčešće nalaze u bezizlaznim situacijama prouzrokovanim životom patrijarhalne sredine, krutim pravilima zajednice, ali i otkrivanjem seksualnosti i putenosti koja ih vodi u propast. U ovom magijskom, tradicionalnom i strašnom svetu otkrivamo iskustva žena, junakinja i žrtava koje bivaju ubijene, silovane, ubijaju svoju tek rođenu decu, zavode tuđe muževe, bivaju ostavljene, ili dižu ruku na sebe. One su te koje uvek naprave tu jednu kobnu grešku, a pitanje koje se kroz celu knjigu provlači jeste da li je njihov život od samog početka jedna vrsta greške – usuda u jednom zatvorenom društvu koje ne dozvoljava da se napravi pravi izbor. Tuga, nesreća i grubost ovih priča isprepletana je sa životom biljaka koje kroz knjigu cvetaju, zru i venu u svojoj lepoti, kao i životima reka koje nose sve, dalje od nesreće koja boravi na obalama.

The box – Slavoljub Stanković

„Roman o zapakovanoj generaciji. Suviše mladima da bi razumeli haos koji se oko njih rapidno širi, a opet dovoljno starima da bi nevoljno bili akteri istog. Zašto smo ga reizdali posle dvanaest godina? Zato što smo svi i dalje u kutiji, s tim što mi se čini da kutija postaje sve manja”. – Vladimir Manigoda

The Chasm – Darko Tuševljaković

Snažan društveni roman o Srbiji devedesetih godina i s početka novog veka, kao i o mladoj generaciji razapetoj između odlaska i opstanka u vlastitoj zemlji i o onim starijima, obuzetim nostalgijom i borbom protiv vremena koje ih prevazilazi. Slikajući život mladih ljudi u jednom uzburkanom vremenu i kombinujući elemente društvenog romana i fantazmagorije, pisac u Jazu oblikuje pozornicu na kojoj se, usred velikih političkih i istorijskih lomova, pokazuju upečatljivi likovi sa svojim ljudskim i intimnim dramama. Snažna priča o tome kako preživeti istoriju i sačuvati pravo na vlastitu različitost. Od Beograda i Kragujevca devedesetih do slike porodičnog odmora u Grčkoj, u paralelnim i ukrštenim pričama razrešavaju se lične i porodične drame, duga povest nasilja i borbe sa sobom i drugima.

The Quite Dead – Vladan Matijević

Matijević problemu likova zaglavljenim u svakodnevnom životu pristupa jezikom koji je otvoren za eksperimentisanje, ali zadržava potrebu za fiksnim sidrištem i klasičnim pripovedanjem. Iskustvo sveta čiji su različiti aspekti uhvaćeni i osvetljeni u osamnaest priča ove knjige, koju neki kritičari nazivaju „posttraumatskim parodijskim brevijarom“, dok drugi njen ton imenuju kao „tamnu stranu stvarnosti“, preklopljeno je paradoksom i lakoćom humora kao nivoima tretiranja iskustva tranzicije i stvarnosti, kao I sa pojedinačnim fantastičkim košmarnim kataklizmama ovih letargičnih, neprilagođenih i grotesknih likova. Stoga svaka priča, očigledno „zaglavljena“ između egzistencijalne utrnulosti i metafizičke snage apsurda „smrti pred smrću“, predstavlja više od hronike istorijskih događaja na ovom tlu, i posledične trivijalnosti osećaja života: svaka je jezgrovita i jezički razigrana parabola o sudbini pojedinca odvojenog od života.

Tiha zverka podneva – Gojko Božović

Knjiga Tiha zverko podneva sadrži izabrane pesme iz knjiga Elementi, Obližnja božanstva i Mapa. Nastajale u rasponu od petnaest godina, knjige iz ove trilogije po izabranom postupku i, pre svega, po temama kojima se bave i po doživljaju sveta predstavljaju celinu. Ta celovitost naglašava se ovom knjigom izabranih pesama. U njoj se od poznatih delova stvara nova celina. Pesme izabrane iz knjiga Elementi, Obližnja božanstva i Mapa, sa minimalnim izmenama, postale su deo takve, nove celine u okviru koje su tematski raspoređene kako bi se naglasile pojedine tematske linije (grad, mit, svakodnevica, vidljivo i nevidljivo, glasovi, hronika, putovanje) i kako bi se, u naporednom nizu glasova, zaokružila ova knjiga izabranih pesama u kojoj iza glasa pesme najčešće stoji glas hronike.

Twitter priče – Dragan Babić

„Kratka priča, otkad postoji, pokušava da odgovori na nemoguće, oksimoronsko pitanje: koliko to kratko, zapravo, može biti dugo? Ne postoji ni dužinska mera, ni objektivan kriterijum, barem ne u književnosti, koji bi mogao da precizno, neporecivo odredi šta je to kratko, i koliko je to, a šta je to dugo, i koliko je to… Naznačenu granicu, bolje reći proporciju, međutim, u našem dobu neumoljivo određuju novi mediji, na prvom mestu Tviter. Izvolite, imate 140 slovnih znakova, recite šta imate da kažete. Jezički fleševi Dragana Babića potvrđuju vajkadašnje pravilo da književnost preživljava i da se menja tako što apsorbuje sve vidove i forme ljudskog iskustva. U našem dobu to iskustvo komprimuje se u novim medijima, a svoj izraz, po milioniti put, ali uvek na nov način, pronalazi u minimalističkoj priči. I znate šta je paradoks? Time se vraća u drevnost, u prastaru igru duha, u predsokratovski fragment, u antičku sentencu, u poslovicu. Rečju, u jezgrovitu misao“. – Mihajlo Pantić

W – Igor Štiks

U svom najnovijem romanu Igor Štiks u prepoznatljivo veštim i na mnoge načine nesvakidašnje oblikovanim pripovedanjem čitaoce uvodi u pažljivo složen i sadržajan svet priče, zavodljiv i pametan, neobičan koliko i moguć. Varljivi identiteti koji se utrkuju sa junacima, Vladimirom i Valterom, te Evropa, kapitalistička i (post)socijalistočka, ulivaju se u neočekivano i pamtljivo čitanje napetosti, intrigantnosti, igara moći ali i moći same. Jedinstvena koliko i razigrana, sarajevska i dalmatinska koliko i pariska i rimska i berlinska, radikalna koliko i svakidašnja, W-priča zavodi svojim odnosom jednostavnosti i kompleksnosti. Sve i da čitaoci sa svakim pravom veruju da su ovladali znanjima i tumačenjima spram velikih pitanja društva, identiteta, ljubavi i istorije ideja, koje su tako često davale rezultate nepredvidljive poput barem nekoliko preokreta na putu ove romaneskne pustolovine, roman W će se ispostaviti kao intimnija, složenija i zavodljivija priča o onome što, između slobode i jednakosti, na sve načine – jesmo ili barem mislimo da znamo o sebi i svetu u kojem živimo.

Zovite me Esteban i druge priče – Lejla Kalamujić

Ponovljenom izdanju knjige kratke proze koja se istakla poslednjih godina i odjeknula u ne sasvim jasnom i poznatom prostoru nove regionalne proze, Zovite me Esteban, autorka je pridodala tri nove priče, celinu koju je imenovala Poslije, čija predmetna i osećajna osnova i prepoznatljivo pažljivo jezičko-stilsko raspoređivanje važnih, upečatljivih tema dovoljno mlade SFRJ generacije upotpunjavaju i preispituju njen sadržaj. Na taj način neke od antologijskih priča, poput priče „Šta će meni pisaća mašina“, dobijaju svoja naknadna zaokruživanja, nove pravce i produžetke kojima Lejla Kalamujić nastavlja i varira svoju autopoetičku strategiju razotkrivanja opšteg u malim perspektivama ili položaj pojedinačnog u širim okolnostima društvene istorije. Autofikcijska književnost čija upečatljivost se desila nenametljivošću ličnog, koje nije preplavilo ili poništilo angažovani horizont uravnotežen pripovedački zrelim književnim jezikom, umakla mnogim zamkama prirode svog žanra, u prozi Lejle Kalamujić dobila je važnu sagovornicu i saradnicu za svoju stvar. Zato se čini da Zovite me Esteban nastavlja da pulsira, da je njegov magnetizam književan, neupitan sa stanovišta značaja za književnost kakva se trenutno piše, i da čitaocima i autorki pruža nesvakidašnje ravnomernu meru promene – otvaranje za sebe i otvaranje za drugo(g) – zbog koje je, između ostalog, uzbudljivo i na svaki način zanimljivo čitati Lejline priče i drame.

Članak Domaća književnost za jesenje dane se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Elegije iz Oksopetre, Odisej Elitis

Elitisova zbirka pesama Elegije iz Oksopetre, objavljena na pesnikov osamdeseti rođendan, 2. novembra 1991. godine, okrenuta je mistički dubokom i metafizički (ne)dostupnom iskustvu zatvaranja ciklusa lirskog istraživanja sveta kao početku pesničkog iskustva. Sintaktički kompleksne i izazovne, okrenute vizijama i uspomenama, i u dijalogu sa tradicijom antičke lirike i filozofije (u prvom redu sa Heraklitom i Pindarom) koliko i sa nasleđem evropskog romantizma (Helderlinom, Novalisom, Rilkeom i Dionisijem Solomosom), Elegije iz Oksopetre čine zaokružen pesnički svet, nesvodiv na neposredni plan bogatih pesničkih slika i osnovnog emocionalnog tona. Naprotiv: refleksivna priroda ovih pesama poziva i obavezuje čitaoca da preuzme i uživanje i odgovornost pristupanja tekstu. Ovom izdanju Elegija pridružen je i zahvalno koristan pogovor prevodioca, heleniste dr Vladimira Boškovića, čija poslednja rečenica, koja se poziva na Elitisovo stanovište spram smrti, sugeriše upravo takav čitalački zahvat: „Kako je rekao Elitis, ako je smrt prva istina, tek nam predstoji da saznamo koja je poslednja.“

Ili ti ili svjetlo, Marko Pogačar

„Ili ti ili svjetlo” predstavlja izbor Pogačareve poezije iz njegove četiri do sada objavljene pesničke knjige, a u zbirku je uključena i nekolicina njegovih do sada neobjavljivanih pesama, koje su izdvojene u zaseban ciklus. Ovaj izbor sačinio je sam autor, koji za ovu knjigu kaže: „Čini mi se da Ili ti ili svjetlo predstavlja trenutno najbolji moguć presjek mog pjesničkog rada, pod uvjetom da sam ja i po čemu relevantan da o tome sudim. Ako nekog to zanima, ima manje-više sve pažnje vrijedno na jednom mjestu, u koricama jedne ne isuviše debele knjige. Sve to pod nadzorom jedne stroge, ali prilično pitome sove. „Ima tu Sv. Duha, kao u Danijela Dragojevića, ali i strašnog očaja, kao u Ujevića. A i nježnosti i munjevitosti generacije rođene osamdesetih. Marko Pogačar je čudo, nije potpuno jasno tko je, tko ga je smislio i zašto, očito je tek da je tu, centralan: teško je reći što započinje, svjetlost koja iznutra / puzi zidovima liježe tihe travanjska sjene / tikve cvjetaju, hrđa se runi… Kako sjajno doziva gustoću sjećanja, ne dotiće se samo čitateljevog tijela, već i njegovog rasutog micelija. Kako on zna što je čitatelj ćutio dok je uzbuđen pješke hodao prema Toledu da bi vidio Pogreb grofa Orgaze, kako se osjećao kad je izgubio Hajduk? Autor je strašan brat drugim velikim pjesmama koje su bile njegov kalem, stupnjuje svjetlost. S Pogačarom si ne samo hrvatsko, već i svjetsko pjesništvo podiže veliku krošnju.“ – Tomaž Šalamun

Izaberi jedno mesto, Jelena Lengold

Pesme Jelene Lengold, koje su osvojile tematski prostor urbanosti i intime, i čija intonacija ide od ushićenosti do melanholije, meditativne sete i intelektualne sumnje, snažno se utiskuju u čitalački doživljaj. – Mileta Aćimović Ivkov

Pesme snažnih osećanja i neposrednog i sugestivnog izraza. Ove pesme su, zapravo, priče u formi vanredno uobličenih pesama. – Gojko Božović

Jelena Lengold rođena je 1959. godine u Kruševcu. Do sada je objavila šest knjiga poezije, šest knjiga priča i jedan roman. Njene knjige su prevedene na brojne svetske jezike. Dobila je književne nagrade: Đura Jakšić, Biljana Jovanović, Žensko pero, Zlatni Hit liber, Jefimijin vez, kao i nagradu Evropske unije za književnost. Radila je kao novinar Radio Beograda, a zatim kao projekt-koordinator Nansenskolen humanističke akademije u Norveškoj. Sada je samostalni umetnik.

Lovostaj, Monika Herceg

Očigledna je snaga kojom je Monika Herceg u svojoj drugoj zbirci pesama „Lovostaj.“ glasno, direktno i razarajuće otvoreno progovorila o nekim od glavnih ženskih pitanja današnjice. Što je, imajući u vidu da je njena prva zbirka „Početne koordinate“ jedno od najnagrađivanijih književnih ostvarenja na savremenoj regionalnoj sceni, upravo ono čemu smo se nadali. Feminizam i borba za emancipaciju, uklještenost između izazova materinstva i profesionalnog ostvarivanja, femicid i nasilje nad ženama – sve su to socio-politička goruća pitanja sa kojima se pesnikinja hrabro uhvatila u koštac, uobličena u emotivno razarajuće angažovanu poeziju sa veoma visokim književnoumentičkim kvalitetom. Kako? Tako što i kada progovara o mitologiji i o tradiciji, Herceg to čini upošljavajući svu modernost svog poetskog nerva. Savremeni senzibilitet i pronicljiva pesnička intuicija omogućavaju joj da stavi jak akcenat na aktuelnost tematike koju obrađuje, a da ni na trenutak to ne zaliči na modu, kojoj mnogi ne uspevaju da odole. Umesto toga, Monika Herceg uspeva u onome što je Marko Pogačar tako upečatljivo opisao: „Ova je knjiga pisana kao magnet za metke upućene nježnim životinjama skrivenim negdje duboko u našim njedrima; njezinim čitanjem ta se sićušna bića čuva, njeguje.“

Moje drugo ti, Marija Knežević

Izbor pesama iz svih dosad objavljenih knjiga poezije Marije Knežević, i jedne neobjavljene, s razlogom je poneo naslov Moje drugo ti (2001). Naslov Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (2003) takođe bi mogao, bez obzira na brojčanu nepodudarnost, odgovarati izboru iz pesnikinjinog opusa. I kada nisu ljubavne ili o ljubavi, i kada na prvi pogled nisu u vezi sa „ja“ ili u vezi sa „ti“, Marijine pesme tiču se odnosa pesničke duše s drugim bićem, i tiču se ljubavi. U sebi nose proživljeno iskustvo destilovano u obliku stiha i slike. Duboke su i vedre i gorke i ironične. I lepe, premda neretko uprizore ružno. Jedinstvenog i neponovljivog izraza, prodorno stižu do „drugog ti“ i uzdrmaju ga. Jesu, kao Kafkin ideal umetničkog dela ‒ sekira za zamrznuto more u nama, i jesu, kao Sioranov ideal pesme ‒ opasnost. Poezija su punog života i poezija puna života.

Novembar tela i kalendara, En Sekston

En Sekston je objavila je desetak knjiga poezije, od kojih prvu 1960. godine, dok su neka dela objavljena posthumno. Iako se nije deklarisala kao feministkinja, pisala je feminističku poeziju, koja je, kroz grotesku i ironiju problematizovala stereotipne uloge žene u savremenom američkom društvu. Godine 1967. dobila je Pulicerovu nagradu za poeziju, za knjigu Live or Die.

Kroz opus En Sekston pratimo pojave, u rasponu od emancipacije žena, feminizma i kulturnih revolucija, pa sve do psihoanalize, konzumerizma, famozne otuđenosti savremenog čoveka i iznošenja privatnog života u javnost. Od skromne i slabo obrazovane domaćice iz konzervativne sredine, ona je postala poetski meteor u svetu modernističke poezije, ostvarila je uspeh u tom svetu, dekonstruišući pritom i njega i sebe. Potom je postala ekscentrična pop zvezda, da bi izmučena psihičkim problemima i zavisnostima okončala život patetičnim samoubistvom. Nije li ovaj životni put tek otelotvorenje stereotipnog američkog sna, sna miliona ljudi koji se može sažeti u maksimi: iz blata do zvezda (i nazad)? I upravo taj populistički kvalitet omogućava identifikaciju publike sa njenim stvaralaštvom. U srži svega su dirljiva i neizbrisiva uverenja da svi imamo šansu za uspeh i da smo ekskluzivni vlasnici sopstvenih sudbina, ma kako bolne ili tragične one bile. – Vladimir Stojnić

Pratišina, Alen Brlek

Alen Brlek (1988, Zagreb) autor je zbirki pesama “Metakmorfoze” (Algoritam) za koju je 2014. dobio nagradu Na vrh jezika, i “Pratišina” (2017, Kontrast). Član je Hrvatskog društva pisaca, evropske platforme za pesništvo Versopoli i deo muzičko-poetskog projekta Zaron.

Alen Brlek je bio pjesnik i kada to još nije znao. Dvije su, barem, u njega odlike pjesnika: sloboda i poštovanje. Sloboda njegova izraza, eksperimentiranje sa stihom, strofom, interpunkcijom pokazuju da mu je tijesno u okvirima, da bi pjesma pjesmom bila da mora biti nova i ranjena i naci svoje ležište u rijeci i pismu, koliko je to god moguce, da mora zaviriti u novo. Ništa njemu formalno nije sveto, a posvecenost poeziji je ocita. No, ne radi se tu samo o posvecenosti, radi se i o tome da duboko poštuje ono o cemu pjeva, da mu je, cijeli svijet, zapravo svet. – Kruno Lokotar

Prilike, Euđenio Montale

Suzdržano i ne zanemarujući prefinjenu dvosmislenost hermetičnog pevanja, sklonost prema fragmentarnoj lirskoj evokaciji i osvetljavanjima ključnih duševnih stanja, u stihovima Prilika mnogi su prepoznali teskobna osećanja i nemire pojedinca pred početak Drugog svetskog rata. Izborom lirskih subjekata i toponima tako da se pesničko iskustvo sabere u stanju „sna u prisustvu razuma“, Prilike stoje spram buke političke retorike i demagogije, i kao takve predstavljaju jedan od najznačajnijih antifašističkih umetničkih gestova svog doba.

Pesnik Euđenio Montale (1896–1981) rođen je u Đenovi. Loše zdravlje prekinulo je njegovo formalno obrazovanje i stoga je bio samouk. Leta je provodio u porodičnoj vili u seocetu čiji krajolik je imao jak i duboko presudan uticaj na njegovu poeziju. Isprva hoteći da bude operski pevač, bio je pod mentorstvom poznatog baritona Ernesta Sivorija. Međutim, postao je pesnik koji se može smatrati najvećim italijanskim pesnikom dvadesetog veka, i 1975. zbog poezije koja je, s velikom umetničkom senzibilnošću, interpretirala ljudske vrednosti snagom pogleda na život bez iluzija, osvojio Nobelovu nagradu za književnost. Nobelov komitet nazvao ga je „jednim od najznačajnijih pesnika savremenog Zapada“.

Priručnik za čekanje, Ivan Ergić

Ova zbirka je druga po redu knjiga nekadašnjeg fudbalera, a današnjeg uspešnog pisca i kolumniste.
Ivan Ergić (1981) rođen je u Šibeniku. Piše kolumne za Politiku, Tages Anzeiger, Tageswoche, zagrebački nedeljnik Novosti, portal Lupiga i povremeno za časopis NIN. Do sada ima jednu objavljenu zbirku u samizdat izdanju “Bajronovski junak”. Bivši je sportista.

Neočekivani pjesnik koji se iznenada pojavljuje i rešava poeziju koja dopire do kostiju, to je Ivan Ergić. – Srećko Horvat

Ovo je poezija muškarca koji svoju poziciju u svetu stalno preispituje i koji ni jednog trenutka nije zaboravio na svoj dečački stid. Andreas Sam koji ispisujući ove stihove uverava sebe da sve te mirise detinjstva, gladi i požude nije izmislio. Knjiga, koja će mi biti i sestra i ljubavnica. – Milica Milosavljević

Psihoterapeut, bivši sveštenik leči strah od Boga, Toni Hogland

Pesme Tonija Hoglanda intimnom i žustrom hitrošću propituju ljudsku prirodu i savremenu kulturu, smeštene negde između beščašća, stendap komedije i tuge. Njegove nove pesme nisu ništa manje obzirne prema ljudskom i ovostranom, ništa manje sumnjičave i ne manje zabavne, ali se okreću većim dubinama otvorenih osećanja. Duž šest zbirki, Hoglandova poezija je postala nežnija, obuhvatnija i veća. Pesme u knjizi Psihoterapeut, bivši sveštenik, leči strah od Boga upravljaju njegovu bistru viziju ka skrivenim prostorima – i prostranostima – ljudskih teškoća.

„U jednom intervjuu on kaže: ’Svaki dan je pun dirljivih, komičnih i kritičnih raskršća, mikroodluka koje definišu naš integritet, karakter, budućnost, duše. Blagoslovena je poezija koja uči kako da se ti mali paradoksi i strasti identifikuju i prepoznaju. (…) Kada pesma može da odrazi i koncentriše u sebi suptilnosti ljudskog glasa, ličnost i senzibilitet i viziju, teško mi je da razumem pesnike koji se odriču tog zadovoljstva…’

Upravo zato mu je lako polazilo za rukom da svojom poezijom stvara osećaj kao da smo seli pored nepoznatog čoveka na klupu u parku, koji se odjednom okrenuo ka nama i iznebuha počeo da priča prisno, jurodivo, nepovezano, isfrustriran ko zna čime i sa zrncima mudrosti u govoru koji nas iznenade neočekivanom lucidnošću. Time poezija Tonija Hoglanda, makar kada je ovaj XXI vek diktature individualizma u toku, ispunjava jednu od svojih možda najvažnijih i najplemenitijih uloga – pomaže da se, makar nakratko, osećamo manje usamljeni.“ – Danilo Lučić

Sang, Alen Brlek

U novoj pesničkoj knjizi Alena Brleka Sang sve je delikatno i promišljeno umreženo. Ona gradi poetski zaplet kroz interakciju jezičkih sila i čovekove pozicije u odnosu na njih. Dok pesnički subjekat stoji zapitan nad lingvističkom energijom koja ga preplavljuje, on istovremeno pokušava da se izbori sa svojom odrođenošću od prirode. A ona mu se čini podjednako čudovišnom i bliskom – oseća kako ga dubinski prožima, ali mu i semantički izmiče. Simboličko-tematska jezgra knjige Sang su artikulacija, arheologija i agrokultura. Ovo poslednje treba tumačiti kao ono što ta reč izvorno znači – kultura polja, kultura tla, u kome se talože slojevi našeg iskustva, naše kolektivne istorije prožete individualnom. Arheologijom se probijamo kroz te slojeve, otkrivamo ih, upoznajemo, ispitujemo, pokušavamo da ih sistematizujemo, da shvatimo šta oni znače po sebi, a šta znače za nas. Artikulacija dolazi na kraju, kada sve te nanose (raz)otkrijemo i vratimo ih na uvid svetlosti dana, onda pokušavamo da (pro)govorimo o njima i pred njima. Otuda nazivi pesama podražavaju cikličnosti promena zemlje i prirode u koje je čovek uhvaćen i traži idealan oblik svog sadejstva sa njima.

Alen Brlek (1988, Zagreb) autor je zbirki pesama “Metakmorfoze” (Algoritam) za koju je 2014. dobio nagradu Na vrh jezika, i “Pratišina” (2017, Kontrast). Član je Hrvatskog društva pisaca, evropske platforme za pesništvo Versopoli i deo muzičko-poetskog projekta Zaron.

Šar-planina, Milica Špadijer

Budući da je autorkin jezik najčešće metaforički stišan, i da upečatljivost narativnih scena i brza izmena asocijativno nanizanih iskaza zamenjuju bujnost klasičnih tropa, ove relativno duže, razglobljenije pesme slobodne strukture čine mi se najkvalitetnijim i najsnažnijim delom pesnikinjinog sveta. One neporecivoj svežini talenta i već osvojenoj osobenosti izraza dodaju preko potrebnu kompleksnost, koja od zanimljive poezije stvara veliku. (iz pogovora Bojana Vasića)

Milica Špadijer (1989), rođena dva dana nakon pada Berlinskog zida, tako i živi. Završila je Filološku gimnaziju, osnovne i master studije na Katedri za klasične nauke na Filozofskom fakultetu, a trenutno je na doktorskim studijama Fakulteta dramskih umetnosti. Radi kao novinarka, prevodilac sa grčkog jezika, profesorka grčkog i latinskog i piše za nekoliko internet portala. Dobitnica nagrade „Mladi Dis” za 2019.

Pročitajte naš intervju sa Milicom preko ovog linka.

Usta bez kapaka, Goran Korunović

Ovu knjigu trebalo bi čitati odjednom, kao da tekst ne dolazi spolja već kao da Glas (zapamćena podsvest, zabeleženi kolektivni san, sablasno snevanje, mȍra koja teče, uspomene koje silaze, nema stihija…) dolazi iznutra, iz zastrašujućeg sna, iz atavizama divljine i podsvesti, vatre, prirode: sveta životinja i šuma, planina, drveća, čudesnih bića, uglja, iz magme i slapova jezika i sinestezije onoga što će se postepeno uobličiti ili prerasti u društveno (ciklus Imovine). Jezički efekat mešanja pogled-je-glas, glas-je-pogled, Glas kao ono što će (se) slepiti, nastati iz aveti, sliti u pojedinačno: telo, sopstvo, govor, tekst… Kretanje: protejsko preobražavanje oblika, onoga što je u nama a nije sopstveno, pretapanja, prelivanja, od sna u telu do tela koje žudi da i na javi čuje sanjani, oslobođeni glas… – Danica Vukićević

Vežbanka za strah, Sara Radojković i Sonja Bajić

Ova knjiga – sveska predstavlja neobično delo u kojem se poezija i ilustracija kao autonomna umetnička dela ukrštaju i udružuju sa ciljem da pruže jedno malo drugačije čitalačko iskustvo. Baveći se temom straha ali i oslobađanjem od straha, poezija i ilustracija grade suptilne narativne niti usput ostavljajući prostora za to da se čitalac uključi u kreativni proces, onako kako on ili ona osećaju da treba.

Draga osobo koja ovu knjigu držiš u rukama, Hvala ti što si sa nama. Želeći da ti priuštimo jedno posebno čitalačko iskustvo, ohrabrujemo te da ovu našu vežbanku koristiš slobodno i kako god poželiš. – autorke

Svaka sveska sa linijskim crtežima može da se proglasi bojankom, ali kada crteži prate bodljikavu poeziju nastaje prava “bojanka za odrasle”. Te tzv. “bojanke za odrasle” nisu ništa drugo do vežbanke za strah. Hvala svakome ko mi pomaže da upoznam i zauzdam svoje demone, a Sara i Sonja su Vežbankom za strah ušle u taj krug pomoćnika. – Jana Oršolić, dizajnerka i edukatorka

Volfram, Bojan Vasić

Volfram je knjiga duboke depresije. Opisi prirode koji preovlađuju u njoj dati su kao prizori porušenih i opustošenih gradova. To je priroda viđena okom urbane poezije. Subjektivnost, koja poput volframovog vlakna osvetljava stvarnost, ne otkriva je kao nevinu već na nju preslikava svoje iskustvo i osećanja. I u izboru sijalice a ne sunca kao onoga što osvetljava svet vidi se taj urbani, apokaliptički pogled na prirodu. „Nešto, ako to želi, moglo bi da počne, ali ne i ovde, ne za nas”, kaže Vasićev lirski subjekat. U proznim pesmama ove knjige nema pauze. To su katalozi poređenja, metafora, knjževnih aluzija i citata, koji ne formiraju celovitu pesničku sliku niti misao već ukazuju na nemoć reči. Ja se rečima može izraziti samo u “slučajnosti dodira”, u “promašaju”, “ja sija kao laž”. Kompozicija knjige, u kojoj se posle trećeg ciklusa ponovo kreće od prvog, samo potvrđuje taj utisak beznađa u kome nema nikakvog napretka već samo ponavljanja, u kome je jedino kretanje kružno. Čak ni opis smrti kojom se knjiga završava ne označava nikakav kraj. Time se stvara samo još jedna rana u sećanju, koja zajedno sa pređašnjim ličnim i civilizacijskim porazima postaje deo nekog budućeg iskustva, u pokušaju da se takvo stanje prevaziđe. – Nikola Živanović

Vrijeme morfina, Mehmed Begić

Ove pjesme su borba da se očuva elementarna ljudskost u svijetu zvijeri. Zato ih treba prigrliti kao iskreno svjedočanstvo malih ljudskih tragedija. I treba im vjerovati, jer su lijepe od tuge i snažne od prave, poštene ljubavi. Mehmed did it again! – Marko Tomaš

U noći koja slijedi Meša neće primiti savršeni metak na mostu. Ima da ostane naslonjen na ogradu, zagledan u točak od bicikla dole u reci. On je svačiji i točak se kreće. Noć će doći a pesme nas neće napustiti. Nikad. – Milena Marković

Mehmed Begić (Čapljina, 1977) jedan je od osnivača i urednika mostarskog književnog časopisa Kolaps – vodič za urbane spavače. Njegovi prevodi pesama Leonarda Cohena objavljeni su u knjizi Moj život u umjetnosti, izabrana poezija i pjesme (Alternativni Institut, Mostar, 2003). Pisao je za bend Vuneny, kao i za Sanela Marića Maru. Njegovu je poeziju uglazbio duo Basheskia & Edward EQ na albumu Savršen metak. Kolumnu, naslovljenu Pisma iz Paname, objavljuje u online magazinu Žurnal. Već niz godina živi u Nikaragvi.

Vrijeme prije jezika, Monika Herceg

Vrijeme prije jezika zbirka je koja se čita u dahu, stihovi su joj gipki kao ptica u letu, a u ovom neobičnom vremenu doima se gotovo utješnom, ljudskom i neobičnom, spremnom da svakog tko ju otvori povede u svijet pjesničke igre i bogatstva riječi, a njome je Monika Herceg pokazala da je pred njom pjesničko vrijeme ispunjeno snagom, zrelošću i darovitošću. – Andrea Divić

Grčka reč theōrein, posmatranje, preslikalo se u pojam teoreme, naučnog zahvatanja ideje čija se istinitost može dokazati principima deduktivnog zaključivanja, postupka koji pomera osnovna ili suštinska svojstva prirodnih pojava i tela ka njihovom mestu u istini kojom je čitav naš svet pokretan. Skupa sa hipotezama i iskazima, teoreme u trećoj zbirci poezije Monike Herceg, Vrijeme prije jezika, strukturno i relaciono uvezuju impuls pevanja i stvaralačkog rekreiranja sveta u celinu ljubavi i slobode, smeštajući čitaoca u dokazive, bliske, osećajno uhvatljive stvarne dimenzije unutrašnjeg i fizičkog prostranstva. – Jelena Nidžović

Zemlja zemlja, Marko Pogačar

Poetski rukopis Marka Pogačara iznimno je kompleksan ili, kazano njegovim riječima: pjesma je gusta stvar. zavjesa s uzorkom. Misao mu se račva u raznim smjerovima, razvija se fragmentarno, okružena je spletom aluzija i asocijacija, retoričkim vatrometom govornika koji nudi i skriva tragove, koji se umješno kreće između izgovorenog i prešućenog, teksta i svijeta, poetike i politike. – Krešimir Bagić

Zavodljivo je ono što je barem mutno, nejasno pa i tamno, a Pogačar je majstor zavođenja. M. Pogačar je, naravno, opet napravio dobru knjigu, bitno izvan pisma generacije i njenog trenutačnog dosega. – Branko Maleš

Članak Izabrana poezija za letnje dane se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Frederik Begbede – Čovek koji plače od smeha

Frederik Begbede svojim novim romanom, najzrelijim i najubedljivijim u njegovom dosadašnjem opusu, staje rame uz rame sa Uelbekom i Depent, najžešćim i najlucidnijim hroničarima savremenog doba. Knjigu „Čovek koji plače od smeha“ možete pronaći u Bookastore knjižarama.

Nenad Teofilović – Fraktura

Na ovim stranicama život je opisan poetikom paradoksa – arhitekta, ophrvan urušavanjem, promišlјajući o spolјašnjem svetu, čiji je svedok i žrtva, dolazi tako do sebe i svojih unutrašnjih svetova. Ovo štivo, koje navodi na preispitivanje u okolnostima koje život donosi, možete pronaći u izdanju Derete.

Đorđe Bobić – Dnevnik jednog građanina

Bobićev Dnevnik jednog građanina neobična je knjiga na čijem početku stoji autorov uvodni esej o tome kako je nastao ovaj podsticajni i provokativni dnevnik. Potom slede kolorni crteži, ilustracije i karikature u kojima Bobić u slici, reči i boji iz dana u dan, iz nedelje u nedelju i iz meseca u mesec u toku pet godina, od januara 2015. do kraja maja 2020. godine, ispisuje uzbudljivu hroniku Beograda.

Karmen Marija Mačado – Njeno telo i druge žurke

Provokativni književni debi Karmen Marije Mačado oblikovao je čudesne, žanrovski gotovo neodredive priče u kojima se pripoveda o životima žena, telesnom užitku, ali i nasilju koje su trpela njihova tela. Zbirka je doživela nagli i veliki uspeh, proglašena je književnim fenomenom, a autorka je dobila status književne zvezde. Knjigu „Njeno telo i druge žurke“ objavila je izdavačka kuća Štrik.

Igor Štiks – W

U svom najnovijem romanu Igor Štiks u prepoznatljivo veštim i na mnoge načine nesvakidašnje oblikovanim pripovedanjem čitaoce uvodi u pažljivo složen i sadržajan svet priče, zavodljiv i pametan, neobičan koliko i moguć. Varljivi identiteti koji se utrkuju sa junacima, Vladimirom i Valterom, te Evropa, kapitalistička i (post)socijalistočka, ulivaju se u neočekivano i pamtljivo čitanje napetosti, intrigantnosti, igara moći, ali i moći same.  Knjigu je objavilo Kontrast izdavaštvo.

Ja – Elton Džon

New York Times je o ovoj biografiji rekao: „Knjiga koja pomera granice. Film Roketmen je tačna, ali skromna skica koja nije ni zagrebala površinu onoga što obuhvataju ovi memoari. Ovo nije knjiga o šokantnim detaljima koji su dospevali na naslovne stranice magazine, već o mukotrpnom putu do spoznaje o svom životu.“ Izdavač je Laguna.

Članak Umesto kulturnih dešavanja – nova književna izdanja koja možete pročitati se pojavljuje prvo na Oblakoder.