Zavirili smo u njenu kolekciju i pogledali šta se sve to krije na njenim policama.

Kako si počela da ideš na buvljake?

Marija Kosić: Na svakodnevnom nivou prođem Kalenić i Cvetkovu pijacu i tu njihovu „buvljačku’’ sekciju. Mislim da je intezivno krenulo kada sam se doselila u Kursulinu na Vračaru, a i radim u okolini, pa mi je relacija kuća-posao podrazumevala prolazak pored Kalenića. Cvetkovu sam, opet, bolje upoznala kada sam se preselila na Zvezdaru. Buvljake, u klasičnom smislu, obilazim u prethodnih pet-šest godina, kada sam shvatila da mi se dopada ta „đubre’’ sekcija (smeh), pa isplaniram odlazak do pančevačkog ili nekog u okolini Beograda.

Sećaš li se neke od prvih stvari koje si kupila tamo?

Ne pamtim baš prvu stvar, ali sećam se da se pre jedno šest godina održavao Escape festival na moru i tada smo znali da će biti havajsko tematsko veče. Niko od nas u tom trenutku nije imao tu klasičnu havajsku košulju, pa smo ciljano otišli na Kalenić da za 50 do 100 dinara nabavimo košulje, jer sam znala da ih tamo dosta ima.

Šta sve skupljaš i kupuješ?

Kod mene odlasci na buvljak nisu toliko povezani sa samom kupovinom, u dosta slučajeva ga obiđem iz potpuno drugih razloga i ništa ne kupim, napravim neki materijal ili u glavi ili zabeležim telefonom. Ipak, nakon toliko godina, imam pozamašnu kolekciju zaista svačega. U početku mi je bilo interesantno da se oblačim po buvljacima, jer mi je garederoba tamo, u svakom smislu – i stilskom i etičkom – bliža nego kupovina u velikim lancima, pogotovo što možeš da nađeš neke zaboravljene marke iz maminih i bakinih ormara. Garderobom sam se potpuno zasitila i mislim da dugo ništa od odevnih predmeta nisam kupila na buvljaku. Sada, kako opremamo stan, više kupujem neke komade nameštaja, dekorativne elemente, keramiku, otkako sam postala mama – i dečje igračke, jer mislim da je suludo na njih davati velike novce kada one i izvan prodavnica kruže u sistemu.

Jesi li nekada skupljala i baš neki određeni predmet?

Imala sam kratke periode kada sam nešto skupljala. Na primer, stalno nailazim na kasice i nekako mi se nametne da bih, eto, mogla da sklonim sve kasice sa buvljaka u nekom trenutku (smeh). Ali, brzo sam odustala, jer sam shvatila da ja nisam takav kolekcionar i da je suludo da prikupljam kasice prasice – neću nikada završiti tu kolekciju, a nema ni tu neku umetničku vrednost. Volim da skupljam za druge ljude kolekcionare, za koje znam da prikupljaju, recimo, stripove ili stare arhitektonske časopise ili Jugokeramikine šoljice, pa njima kupujem, ako nešto tako uočim, jer znam da za njih to nema samo upotrebnu, već i neku drugu vrednost. Jedno vreme sam skupljala minijaturnu keramiku koja ima neku primenu – minijaturne setove za ručavanje, šolje, vaze, pa sam shvatila da ni to nema smisla (smeh). Trenutno najviše kupujem knjige, pa ako naiđem na neku za koju mislim da meni i mojoj porodici ima vrednost, onda je sklonim sa buvljaka. I, da – biljke koje mi uvek skrenu pažnju.

Skupljala si i babuške. Reci nam nešto više o tome.

Da, skupljala sam ih u jednom periodu, jer sam naišla na neke koje su mi delovale jako posebno i retko, nisam znala da tigar može biti babuška (smeh). S druge strane, bilo mi je zanimljivo to rusko nasleđe, pogotovo književnost, onda su mi i babuške postale interesantne. Malo su mi i nostalgične, jer su ih članovi porodice iz Rusije dovlačili, pa mi imaju i tu porodičnu vrednost. Krenula sam spontano da skupljam, ali sam, isto kao i sa kasicama, brzo shvatila da ne mogu imati svaku babušku i da ne treba ni da je imam. Dosta sam ih i poklonila, a onda je i muž Nikola ošmirglao tri babuške i naslikao kao da smo na njima sin i nas dvoje (smeh). 

Marijin deo kolekcije babuški

Marijina porodica kao babuške

Kako si krenula da prikupljaš razne umetnine?

Nikola je slikar, pa mislim da ga je to i profesionalno zanimalo. Kad vidi neki vredan rad, zanimljiva mu je priča tog rada od nastanka do buvljaka: kako je on uopšte tu završio, ko je to uradio, a uz njega sam i ja počela da obraćam pažnju. Smešno je i tužno što je ta sekcija, bar na Kaleniću, dominantno kontejnerska – neko je to, zapravo, bacio. Nalazili smo i radove afirmisanih umetnika, knjigu koju je potpisao Rastko Ćirić, drvoreze i linoreze, koje bi onda Nikola tiskao sam u svom ateljeu i na taj način nastavljao nečiji tiraž (smeh). Zanimljivo je i kada je Opština Vračar izbacila biste koje su stajale u holu, pa smo Nikola i ja opremili njegov atelje tim skulpturama za neke jeftine novce. Dečji crteži su mi nešto baš vredno. Tužno je kad neki dečji rad završi na buvljaku, a opet i razumljivo, zbog hiperprodukcije crteža u dečjem uzrastu. U jednom trenutku, verujem da svaki roditelj krene da ih se ratosilja (smeh). Takvi uramljeni crteži su mi posebno vredni i njih sam uglavnom sklanjala sa buvljaka sa idejom da, kada sam pokrenula profil Buvljak i renesansa, možda nekada napravim neku izložbu buvljačke umetnosti i prikažem i tu neku dečju galeriju.

Imaš li neku anegdotu sa buvljaka?

Imam dosta, jer idem skoro svaki dan. Ljudi, kad gledaju profil Buvljak i renesansa, pitaju: Kako ti nalaziš sve to, ja odem i ne nađem ništa. Da, ali ja prikažem nešto što sam tokom mesec dana našla, hiljadu puta odem i ne nađem ništa. To mi je kao neka meditacija ujutru, koliko god zvuči pretenciozno, ali nekako kad prođem Kalenićem, tu skupim energiju. Smešno je da sam, zbog svojih čestih dolazaka, jedno vreme bila svrstana u kategoriju preprodavaca, što nisam (smeh). Sada, u poslednje vreme, mislim da „buvljak zna šta mi treba’’, jer se u poslednjih pola godine desilo da želim nešto što je prosta konzumeristička želja ranga stolica nekog poznatog lanca ili klompe nekog skandinavskog brenda i dobijem ih na buvljačkom tanjiru kroz neko kratko vreme. Da nemam svedoke, ljude koji znaju da mi je to želja, mislim da bi bilo da izmišljam (smeh).

Šta je ono što te inspiriše na buvljacima?

Buvljak je meni zabavan. Tu nema koncepta vremena, sve je smiksano – vrati te u prošlost i vidiš neku stvar koju si zaboravio da si imao, a čini da se osetiš prisutnim i u sadašnjosti. Interesantno je i koliko ne mora biti vezan za mesto. Znam jednu ulicu u Zemunu koja nedeljom postaje buvljak. To nije nikakav buvljak, već podni aranžman koji ljudi iznesu (smeh). Interesantno je kako on nastane i nestane negde gde ga najmanje očekuješ. Ono što me isto jako zanima je kako funkcioniše pijaca, ko su ti ljudi i otkud oni tu i zašto je, na primer, baš ponedeljak glavni dan na Kaleniću bez obzira na vreme – kišu, sneg, sunce.

Marija Kosić

U kom trenutku si odlučila da pokreneš profil Buvljak i renesansa i zašto? 

Profil sam pokrenula dok sam bila trudna tokom pandemije, jer valjda nisam znala šta ću sa sobom. Volim društvene mreže i mislim da mi dobro ide vođenje Instagram naloga. Često se šalim da sam polu žena, polu Instagram (smeh). Imala sam ideju da okačim negde sve te kolekcije i da imam neki sajt, ne da bih prodavala, već više ovako, kao neku digitalnu zbirku toga. Onda sam shvatila da je to preveliki zalogaj i da bi mi, ako bih morala da fotkam kod kuće pod nekim super osvetljenjem i dobrim apratom, to oduzimalo dosta vremena. Shvatila sam da ionako u galeriji u telefonu imam više fotki buvljaka nego deteta (smeh). Ova instant verzija kačenja fotki sa mobilnog telefona mi je imala više smisla, i nisam morala uvek da kupim taj predmet. Nemam na profilu mnogo pratilaca, niti se trudim da ih imam, jer – ni ne posvećujem mu dnevnu pažnju, ali je sjajno što su ljudi dobro reagovali. Od hiljadu pratilaca, koliko ih ima, imam utisak da sam komunicirala sa njih devetsto. Dobila sam i super preporuke za buvljake po Srbiji koje bih mogla da obiđem i na neke od njih sam već i otišla.  

Imaš li neke savete za one koji ne idu tako često na buvljak, a hteli bi?

Ima onih starih fora, koje ja i ne volim baš nešto – praviš se da nisi preterano zainteresovan i preoduševljen ili da ne pitaš prvo za predmet za koji si zainteresovan, već za neki drugi. Opet, na kraju – ili znaš to da radiš ili ne znaš. Recimo, ja sam loša u cenkanju, pa ni ne pokušavam (smeh), ali često su  i cene takve da to ne zahtevaju. Zanimljivo je da ljudi, kada pričaju o buvljaku, uglavnom pričaju o ranojutarnjem odlasku, recimo, na Najlon ili pančevački, a mali trik je da, ako dođeš malo kasnije, kada se već prodavci pakuju, cene su osetno niže. U tom nekom smislu, ako se nisi probudio u cik zore, okej je da odeš na buvljak, pronaći ćeš nešto i doživeti neko iskustvo. Ljudi nisu svesni šta sve možeš da nađeš na buvljaku i koji je kvalitet robe – često su u ponudi dobri brendovi ili, na primer, biljke koje kao da su gajene u nekoj instituciji 50 godina. Na Cvetku sam tako uočila neke kožne cipele, za koje sam milsila da bi se Nikoli dopale i kupili smo ih za 800 dinara. Bezveze sam ih posle guglala i ispostavilo se da su u pitanju ručno rađene cipele iz Francuske i da se izrađuju po meri, a koštaju od 700 evra, pa naviše.

Kako izgleda to povezivanje kolekcionara i ljudi koji dele isti hobi kao ti?

Na profilu sam imala ideju da prikazujem razne kolekcionare, pa sam uradila i mini intervju sa pančevkom Marijom Samardžić koja skuplja Jugokeramikine šoljice. U planu je da uradim još inervjua. Jedan lik skuplja deteline sa četiri lista, onda imaš ljude koji skupljaju usko specifične stvari za koje pomisliš da ni nema konzumenata, na primer – staru gvožđariju, ključeve i slično. Često se ljudi jave sa idejom da kupe nešto od mene i brzo shvatiš koga šta tu zanima i onda, kada naiđeš na nešto, uvek možeš da fotkaš i pitaš šta, na primer, neki logotip znači, odakle je taj predmet i slično. To umrežavanje je jako zanimljivo, ne menjaš salvete, kao što se nekada radilo, već to neko iskustvo i pronalazak.

U čemu je draž kolekcionarstva?

Dosta sam čitala o tome zašto ljudi nešto skupljaju – od teorija da nadomešćuješ neku emociju iz detinjstva, do toga da legitimizuješ korišćenje slobodnog vremena jer to radiš u slobodno vreme, a deluje ti da radiš nešto smisleno (smeh). Mislim da je draž u tome što ti predmet nema jednu vrednost i ne gledaš ga više samo kao upotrebnu ili dekorativnu stvar, nego mu daješ i neku ličnu ili socijalnu dimenziju, na kraju i materijalnu vrednost.

Članak Sa police: Marije Kosić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Često se kolekcionarstvo prenosi sa kolena na koleno, a takav je slučaj bio i sa kolekcijom autića koju poseduje Aleksandar Manevski. Njegov otac krenuo je sa prikupljanjem, sada već, odl tajmer autića, još sedamdesetih godina. Aleksandar je kao dečak nastavio da ih sakuplja, a sada njegova kolekcija broji oko četiristo različitih modela malih i velikih automobila, ali i drugih prevoznih sredstava, aviona i motora. On je već kao desetogodišnjak znao napamet sve automobile koje proizvodi Bburago, najpoznatiji proizvođač maketa, te govori kako je bio prava biblioteka za automobile. Najčešće ih kupuje u prodavnicama dečjih igračaka, a ponekad naručuje i sa interneta, međutim, više voli da ih kupi odmah, tog trenutka, kada ih vidi. Njegov dream car je Ford Mustang iz ’69, a voleo bi da u kolekciji poseduje i čuvenu Golf dvojku.

Sa Aleksandrom smo razgovarali o prikupljanju i čuvanju autića, ali i o načinu na koji ih održava, a on nam je pokazao i neke od najdražih modela iz svoje kolekcije.

Kako i kada si počeo da skupljaš autiće i praviš kolekciju?

Aleksandar Manevski: Zapravo je nasledno, od tate, on je ranije skupljao, pa sam ja nastavio. Dok sam bio mali, autiće su mi kupovali roditelji, uglavnom su to bili Bburago autići. Tada nisam ni znao šta je kolekcija, ali se vremenom upotpunjavala. Kako sam sve više i češće kupovao, autići su se skupljali, gde dolazi do momenta da je tata na sajtu Bburaga našao listu koji sve autići postoje, kako bismo znali šta nam nedostaje. Međutim, kada odemo u prodavnicu, taj papir uopšte nije bio potreban, jer bih ja stao ispred rafa, i tačno znao koji imam, a koji nemam. On posle proveri i sve se poklapa. Bio sam kao pokretna biblioteka, znao sam sve o tim autićima, čak i u kojim bojama se proizvodi određeni model.

Šta sve poseduješ u svojoj kolekciji? Koji su najstariji?

U celoj kolekciji ima dosta old tajmera, to je još moj otac skupljao. Na primer, dok sam bio mali, sa njima nisam smeo da se igram jer su bili krhki, mogli su lako da puknu, bili su samo za gledanje. (smeh) Tata je to kupovao po Nemačkoj, Italiji, a danas ti old tajmeri imaju preko pedeset godina.

Znaš li otprilike koliko ih imaš na svojim policama?

Sada ih ima preko 300 – 400 komada, tata ih sakulja još od sedamdesete, a ja sam početkom 2000. nastavio, tako da se nakupilo.

Kako nabavljaš autiće?

Nešto može da se nađe i onlajn, a može i uživo, kad se naleti. Skoro je bio sajam autića, ali ja nisam čuo na vreme, bio sam na nekom putu. Drugarica je slučajno naišla i pošto zna da volim autiće, odmah mi je javila. Na tom sajmu su se čak i prodavali, pa sam joj rekao: ajde vidi nađi mi Mazdu RX7. Uglavnom uvek znam šta mi fali i šta bih voleo da imam.

Generalno zavisi kako naletiš, često se nađe na pijaci. Bburago autići mogu da se nađu i u Maxi i Idea prodavnicama. Zapravo se najviše kupuju u prodavnicama dečjih igračaka, tu je najveći izbor. Ja dugo nisam aktivno skupljao, jedno tri- četiri godine sam malo zapostavio to, vreme prolazi, faks, obaveze, ali volim da kupim kad naletim.

Da li postoji neka marka ili proizvođač koji ti je omiljen?

Bburago marka je definitivno najpopularnija. Iskreno, ja ne pratim previše nazive proizvođača, nije mi to toliko bitno. Kupujem kada mi se dopadne model automobila. Ako vidim Mercedesov koji mi se sviđa, kupujem ga odmah. Više volim starije automobile, na primer modele iz devedesetih.

Koji je tvoj dream car?

To je Ford Mustang iz ’69 godine. Njega sam dobio pre dve godine od drugara za rođendan, nisam ni znao da je Bburago napravo i tu stariju kolekciju. To je bio pobednički poklon, posle toga me ništa više nije zanimalo.

Ti si nam i doneo neke, upoznaj nas malo bliže sa njima, zašto si baš te izdvojio?

Ovaj auto je specifičan, to je Mercedesov 300 SL Gullwing, odnosno zovu ga i Galebova krila, zato što mu se vrata otvaraju kao galebova krila, ka gore. Auto je proizveden ’54 i proizvodio se do ’57, tad u to vreme je bio ludilo. Njega sam skoro naručio, našao sam ga na internetu. Čovek je prodavao taj i isti takav model, samo kabriolet. Kad sam video, prosto sam morao da ga kupim.

Fića – Abarth verzija, njih imam nekoliko, u različitim bojama. To je neki naš simbol, pa sam ga zato i doneo.

Tu je i stari Mini, poznat, naravno, po Mister Binu. Mnogo volim taj auto, kada bih ga našao sada, voleo bih da ga kupim. Mislim na onaj pravi (smeh).

Plavi Porše 911 mi je jedan od omiljenih, sa njim sam najviše voleo da se igram, ne znam zašto, verovatno zbog boje i svega toga, tih detalja, bio mi je zanimljiv. U poređenju sa ostalim Poršeima, bio je drugačiji. Imao sam onu tepih stazu i nisam prestajao da se igram njime.

Naravno, poneo sam i Golf MK4, u Srbiji najpoznatiji auto. Krivo mi je što nigde nisam našao Golf MK2, to bi stvarno bilo lepo imati u kolekciji.

Jesi li se nekad poigravao, pa pokušao da ih rastaviš i sastaviš?

Velike modele da. Mislim, i male, ali njih nećeš nikad sklopiti i vratiti u stanje kao što su bili. Pokušavao sam više puta i sve je na šraf, čak su i mali na šrafić, ali oni ne mogu da se sastave kako treba. Kod velikih se svaka guma skida, kvalitetnija je izrada, pa je i lakše sklopiti ih.

Kako si ih rasporedio na svojim policama, da li imaju neki poseban raspored po kategorijama?

Old tajmeri su na jednoj polici, motori su na drugoj, džipovi, policijski, vatrogasni autići na trećoj. Takođe, sakupljam i avione, pošto sam završio Vazduhoplovnu akademiju, ima ih svuda i po plafonu, lusteru. Nije to samo kolekcija autića, nego i ostalih prevoznih sredstava. Volim to, probudi mi neki adrenalin. Pokušavao sam i da sklapam makete kad sam bio manji, tada je bilo tih časopisa u kojima dobiješ maketu.

Pokazao si nam i nekoliko autića sa Diznijevim junacima i nalepnicama, je l’ to neka limitirana verzija? Da li ih proizvode često?

Nisam siguran, ali u to vreme, vrlo moguće da je bila limitirana verzija, ne sećam se tačno jer sam bio mali kad sam ih dobio. Tada su Diznijevi junaci bili mnogo popularniji nego danas, pa je veoma moguće. U poslednje vreme nisam viđao autiće tog tipa, sa nekim nalepnicama, brendovima, uglavnom naiđem na obične klasične modele.

Koliko je zahtevno održavanje?

Podosta. Na police stane oko dvadeset – trideset malih autića. Na primer, kabriolete moraš pojedinačno da čistiš. Ove ostale možeš zbrda-zdola da pređeš, jer ne možeš da ih oštetiš, dok ove osetljivije moraš da paziš. Uglavnom ih čistim jednom mesečno.

Koji auto iz kolekcije si poslednji kupio?

Skoro sam našao onaj stari Volkswagen kombi iz šezdesetih, a poslednje što sam uzeo bio je Mercedesov Meklaren. To je najveća maketa koju imam. Kod njega se sve otvara, vrata, gepek, hauba, točkovi se okreću, a kad ih pomeraš, pomera se i volan, toliko su išli u detalje.

Imaš li neki koji ti je baš važan ili zanimljiv?

Svi autići su mi dragi podjednako, ali kada kupim neki nov, on je u tom periodu atrakcija. Kao mali sam se igrao svakim od njih, ali taj novi uvek bude zabavniji od ostalih, pa se tih dana ne odvajam od njega. Ne bih mogao da izdvojim, ali, eto, možda ti sa Diznijevim junacima.

Jesi li nekada razmenjivao autiće, ukoliko poseduješ duplikate? Možda sa društvom, da li su ih i tvoji vršnjaci sakupljali?

Duplikate nemam. Imam, na primer, jedan model u više različitih boja, ali nikada nisam razmišljao o toj razmeni. Dok smo išli u osnovnu školu, imao sam drugare koji su imali autiće, ali niko nije bio kolekcionar da bi moglo da dođe do neke trampe. Ali na primer, tačno znamo – kad se ide na rođendane, za poklon se uglavnom nose autići.

Koliko ovaj kolekcionarski hobi iziskuje ulaganja?

Iskreno, zahteva ulaganje, kao i sve što skupljaš iz hobija. Možemo da kažemo da je trošak. Ovi manji autići se kreću od 500 do 1000 dinara, a ovi veći idu i preko par hiljada dinara.

Da li ti više voliš manje ili veće autiće?

Dok sam bio mali, voleo sam manje, a sada veće, jer su kvalitetnije odrađeni, moćniji su. A i valjda tako ide sa godinama. Sada najviše volim prave automobile.

Da li postoji neki autić koji ti nedostaje u kolekciji i kojeg bi baš voleo da imaš, sem Golfa dvojke?

Na primer, Toyota Supra MK4, to je legendarni auto devedesetih. Nisam ga još uvek našao, znam da ima da se poruči, ali nikada nisam išao toliko daleko da sam naručivao autiće iz stranih zemalja. Uglavnom volim da, kad vidim auto, kupim. Nekako, ako treba da čekam mesec – dva dok stigne, izgubi se ta želja. Voleo bih da posedujem i Nissan GTR R34 i, naravno, Mercedesovu G klasa, to nemam.

Članak Sa police: Aleksandra Manevskog se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sve je počelo u Prištini kada si kupio svoju prvu Star Wars figuricu, kako je to izgledalo?

Relja Ilić: Davno sam bio najpre moderator, pa administrator, na forumu Crtaći.info i tu je najaktivnija grupa bila za igračke. Nesvesno sam čitao sve što ljudi pišu o igračkama i tako sam ušao u to, nije bilo planski. S obzirom na to da sam studirao FDU, bili smo na snimanju filma na Kosovu i otišao sam da kupim pljuge na nekoj trafici, gde sam zatekao gomilu pez dispensera Star Wars. Uzeo sam ih sve i postavio sam sebi pitanje: šta će ti to uopšte, ali dopalo mi se nekako da sve to bude zajedno na jednom mestu.

Jesi li inače fan Star Wars-a?

Nisam uopšte fan, što je najbizarnije od svega. (smeh)

Kako se dalje razvijala strast prema kolekcionarstvu?

Počeo sam da kupujem na nekim portalima i prodajnim mestima, oglasima, pa potom i na berzama i buvljacima. U jednom trenutku Pez-a više nije bilo na oglasima, pa sam morao da počnem da tražim i van Srbije. Tako sam naišao na jednog Nenada iz Austrije i objasnio mu da sam relativno skoro počeo da ih skupljam, da ovde više ne mogu da ih nađem i ponudio mu neku vrstu razmene. Njemu se to dopalo, jer je verovatno prepoznao tu neku strast kod mene i tražio mi je adresu. Jednog dana mi je stigla strašno velika kutija prepuna pez figurica. Tako sam dobio neke retke stvari.

Kako sam zašao dublje u kolekcionarstvo, krenuo sam da skupljam Štrumpfove – zašto? Nemam pojma. Tako sam i tu kupio sve što je moglo da se kupi – od 1966. do danas i imam ih preko 500 u kolekciji. Strava je što imaš i regularne, ali i super Štrumpfove. Ovi super su dolazili sa automobilima i tim nekim dodacima i to je ipak malo ređe naći. Onda se to proširilio na gomilu drugih PVC figura, da bih kasnije prešao na Nindža Kornjače. Sećam se da mi je mama, kada sam bio dete, kupila Rat King-a i Bakster Stockman-a iz tog crtaća i oni su tada stvarno bili moji najbolji drugari, u tom smislu da sam ih nosio gde god da idem. Tu mi se otovrio čitav svet i krenuo sam da otkrivam sve više i više stvari.

Dakle, ne skupljaš nove figurice?

Uglavnom skupljam one koje su pripadale periodu kada sam bio dete – osamdesete i devedesete. To vreme me podseća na crtaće koje i danas volim, crtaće koji su rađeni tradicionalnom i stop trik animacijom, zato jurim karaktere sa kojima sam odrastao. Naravno, imam i one iz sezdesetih i sedamdesetih, postoje i neke novije i modernije. U suštini, skupljam sve što mi se dopada, kad malo bolje razmislim, ali sam ipak negde ograničen na osamdesete i devedesete.

Koliko figurica imaš otprilike?

Okviran broj je svakako preko 5000-6000 svega i svačega.  Znam maltene svaku figuricu koju posedujem, ali uvek se nešto zaboravi, naročito kad je dodatna oprema u pitanju, sitnice koje se uvek gube, pa mi zato dobro dođe Toybrut Instagram profil. To je jedna vrsta kataloga, klasera, dobar podsetnik kad nečega ne mogu da se setim. Sa druge strane, pomaze mi da objasnim ljudima šta skupljam jer je velika razlika između „igračkice” i „akcione figure – kolekcionarskog primerka” (smeh). Sa treće strane, hteo sam da se povežem sa ljudima iz celog sveta koji se bave istim stvarima jer konekcija i održavanje kontakata je strašno bitna stvar u svetu kolekcionarstva. Ta poznanstva su mi vrata ka nedostižnim figurama.

I, na kraju, kada se bude dogodila moja mini manufaktura, moj novi san – moja prva akciona figura, imaću odličan prostor za promovisanje.

Da li znaš poreklo svake figurice?

Da, uglavnom znam odakle su, na njima često i piše gde su proizvedene. Ono što je zanimljivo su bootleg, knock-off figure gde ne znaš poreklo. Onda pričaš sa ozbiljnim kolekcionarima i kroz to shvatiš da su se prodavale u određenom periodu u toj i toj zemlji i saznaš tako razne informacije, kao slagalicu, sklapaš priču sve dok se ne pojave realni dokazi. Recimo, ima ta jedna linija koja je mučila sve kolekcionare, niko nije mogao da nađe informacije o poreklu, godini proizvodnje, nazivu linije i koliko je figura u setu. Bila je samo spekulacija da je u pitanju firma Simba iz Nemačke i trenutno znamo da je 5 figura u setu, s tim što ni za to nismo sigurni, već sami zaključujemo na osnovu boje, načina farbanja, materijala od kojeg su napravljene. Internet pretraga nije dala rezultate, pa sam se dosetio da im pišem preko Fejsa. Našao sam profil, postavio par pitanja u privatnoj poruci, poslao slike figura radi potvrde i dobio sam odgovor nekoliko dana kasnije. Firma je potvrdila da su oni proizvodili tu liniju Age of Rage dvehiljadite godine, da je pravljena samo sa EU tržište. Set je imao 6 figura – Flame, Rock, Hurricane, Swamp, Ocean i Ice. Sad znamo sve što je potrebno, vredi širiti priču dalje i informisati ljude da je misteriozna linija identifikovana.

Šta su uopšte bootleg, a šta knock-off figurice?

Najlakše je objasniti ovako, bootleg figure su kopije originala, a knock-off su figure pravljene po uzoru na original. Dakle, bootleg je figura je uglavnom lošeg kvaliteta, najrazličitijih boja, uglavnom sklepana i ofarbana bez posebnog smisla i onda je strava jer možeš naći više različitih figura istog karaktera. Dok su, sa druge strane, knock-off figure pozajmile izgled originala i dale jednu potpuno drugu liniju sa novim karakterima. Ali, ako zađem u to da knock-off figure imaju bootlege, pa ti bootlezi knock-off, mislim da ćemo se samo zbuniti još više (smeh).

Ali, sad kad pričamo o bootlezima, moram još da spomenem da je ta vrsta figure razvijena u malim nezavisnim radionicama. Tako su se razvijali umetnici jer su pravili svoje verzije omiljenih karaktera, gde uglavnom ne postoji masovna proizvodnja, već su to unikati ili limitirane serije, sami se bave izradom, kolorisanjem, dizajnom i pakovanjem.

Ranijih godina, osamdesetih i devedesetih, fejk/lažnjaci su uglavnom bili prodavani na ulici ili u dollar store prodavnicama i cena im je bila izrazito niska. Ali, kako se internet razvijao, tako se i baza kolekcionara širila, kao i sama priča o postojanju bootleg linije koja je nastala u, recimo, Jugoslaviji, Poljskoj, Grčkoj, Argentini, Meksiku, Španiji, pa su danas neki primerci naročito skupi.

Kako si krenuo da tražiš igračke po buvljacima?

Buvljaci su u početku bili jako haotični. Ako nemaš neko predznanje, nije jednostavno otići na buvljak i biti u fazonu: e, sad ću da kupim figure iz osamdesetih ili devedesetih. Ako imaš bar neko predznanje, stvarno možeš da nađeš jako dobre stvari u tom džumbusu. U početku mi je bilo teško da razvijem istraživački mod kojim ću pronaći određene stvari, ali vremenom, svakodnevnim učenjem i time što sad već godinama idem na buvljake, mogu tačno sa 50 metara da spazim ruku koja viri iz neke kutije i vidim da je to Nindža Kornjača koja mi fali (smeh).

Od koliko odlazaka na buvljak pronađeš nešto, a koliko se puta vratiš praznih ruku?

Ranije ne znam da li je postojao neki dan kada se vratim praznih ruku, danas je izazov zbog korone i sve većeg broja preprodavaca, ali čak i u ovoj situaciji može svašta da se nađe.

Imaš li neku omiljenu kolekciju?

Pa, sve (smeh)! Generalno, najviše volim one stvari do kojih je teško doći. Najviše sam zavoleo te bootleg-e i knockoff-ove, jer su drugačiji od originala i imaju čak i notu bizarnosti u sebi – vidiš zrikavog Ramba ili Robokapa koji ne liči na Robokapa i zove se Robert Cop (smeh). Stvari koje su bizarne i smešne ljudima nisu zabavne, ali danas to i te kako cene, tu vrstu, nazovimo, tresh-a. Detetu to sigurno nije zabavno, jer vidi „ružnu’’ igračku i ne želi sa time da se igra, a, sa druge strane, original je original jer prati crtani film i onda dete hoće da ima figuru kao iz crtaća.

Je li imaš neku kolekciju koju pokušavaš da upotpuniš?

Naravno da imam, i uvek će toga biti, samo što je danas sve teže i teže doći do primeraka koji nedostaju, preprodavci napucavaju cene, sve je postalo skuplje. Meni je više to: idem na buvljak, pa šta nađem, nađem i najsrećniji sam ako tako upotpunim kolekciju, to ti je kao potraga za blagom (smeh).

Koliko ti je bitno povezivanje sa drugim kolekcionarima?

Meni je zamena/menjaža/trejd bitniji od prodaje/kupovine figura, pa sam se iz tog razloga konektovao sa ljudima odavde, ali kako su oni često puta ispadali nekorektni, proširio sam svoju ideju malo dalje, tako da kada kupujem na buvljaku figure za sebe, konstantno gledam i za druge, naročito zbog inostranih kolekcionara jer postoje neke stvari koje oni ne mogu da nađu, i obrnuto. Oni traže za mene, ja za njih i tako se razmenjujemo. Danska, Francuska, Nemačka, Španija, Grčka, Italija, Poljska, Amerika, Kanada, Britanija, Hrvatska, Bosna, Makedonija – to su samo neke zemlje u kojima sam pronašao ljude sa kojima sam trejdovao. To mi je najdraže jer je na obostrano zadovoljstvo – usrećio si nekoga, a i on tebe.

Kako uspevaš da održavaš te figure i kako se boriš sa prašinom?

To je večna patnja (smeh)! Trenutna situacija je takva da većinu držim u kutijama jer nemam mesta gde da ih držim. Sve što je na policama je sa tri prsta prašine i jedva čekam neko toplo vreme da sve to sredim – operem svaku figuru zasebno za šta mi treba jedno tri dana i još dva dana da sve to vratim na police (smeh). San svakog kolekcionara je da ima posebnu sobu u koju će smestiti sve i koja će služiti samo za to. Moj san je muzej! Figure čekaju nestrpljivo, moje ideje se samo nadograđuju i znam da bi ovaj grad (Pančevo) dobio novo bitno mesto i tako se ponovo našao na mapi sveta. Podrška je važna! Ko zna, možda se san i ostvari jednog dana.

Za kraj, u čemu je draž kolekcionarstva?

Nije jednostavno objasniti, ali definitvno je stvar da tražiš konekciju sa detetom koje si prerastao i tim vremenom koje više ne postoji. Pokušavaš da vratiš osećaj koji si imao kada bi ti kupili neku igračku ili kada bi ti je neko doneo na poklon. Uvek pokušavaš da se vratiš tom nekom osećaju, iako je to potpuno neizvodljivo. Javljaju se neke druge emocije, zadovoljstvo kada kompletiraš neku liniju i onda kada ti se dešavaju gluposti u životu, staneš ispred tih figurica i one te potpuno smire i fokusiraju. Umesto bromazepama, gledaš svoje figure (smeh). Shvatiš kako je to jedan divan hobi koji te nauči da budeš strpljiv i ne budeš pohlepan.

Bitno mi je i da spasim igračke od zaborava i uništavanja. Kada čujem priče kako su roditelji to bacili u kontejner, srce mi se slama. Uvek pomislim na crtani „Mali Hrabri Toster”, omiljene stvari jednog deteta ostaju zaboravljene jer dete odraste i odseli se u drugi grad, ali stvari jednog dana reše da mu se vrate, pa krenu u avanturu. Na kraju završe na otpadu, ali ih u baš tom trenutku njihov, sad već odrasli, gazda spasava od uništenja i zaborava, vraća im nekadašnji sjaj i život je lep.

Uvek pitam ljude za igračke, da sačuvam što više mogu, da im ponovo dam smisao i da se više nikada ne zaborave. Zato ToyBrut, zato muzej.

Fotografije: ToyBrut, Marijana Ranisavljev

Članak Sa police: Relje Ilića se pojavljuje prvo na Oblakoder.