The Belarusian post-punk trio, known for turning cold, brutalist soundscapes into a global cult phenomenon, will perform at Luka Beograd Open Air Corner on July 7, 2026.

Blending Soviet-era synth textures with driving basslines and distant, echoing vocals, Molchat Doma have built a sonic world that feels both retro and strikingly present. From the viral explosion of “Sudno” to albums like Etazhi, Monument, and Belaya Polosa, their rise has been as atmospheric as their music – slow, immersive, and unmistakably their own.

Ahead of their return to Serbia, we spoke with the band about inspiration, evolution, live performance, and what it means to come back to Belgrade after their previous shows.

Your music is often associated with architecture and city landscapes. Are there places today that inspire you in the same way Minsk once did?

Molchat Doma: Our music is often associated with architecture and urban landscapes, especially brutalism, which is also reflected in our album artwork.

Today, we are probably more inspired by emotions and experiences connected to different life events – both positive and negative – rather than by specific places. However, architecture and urban environments played a very important role for us in the past.

Among the cities that have inspired us, we can mention Belgrade with its brutalist architecture, Berlin, Tbilisi, Kyiv, Minsk, São Paulo, and New York. Each of them has its own character, atmosphere, and visual language that, in one way or another, influenced our work.

After years of international touring, what still surprises you about performing for new audiences?

We travel to many cities, and it is always interesting to observe the reactions of new audiences. For them, it is a first encounter with our music, and for us, it also feels like something new every time – in a different context and place.

There is a sense of fresh energy: different people, different spaces, and completely different responses. The most valuable part is precisely that variety of reactions. They never repeat themselves and almost always differ from what we have experienced in other cities.

Was there a moment when you realized the band had become bigger than you expected?

That moment happened quite a long time ago, around 2019, when we were able to leave our previous jobs and fully focus on music. At that point, it became clear that the project had reached a new level and required our full commitment and attention.

Is there a song that surprised you in terms of its reception?

The songs “Toska” and “Kletka” became unexpectedly popular for us. We did not expect these tracks to receive such a strong response or create such a deep connection with listeners.

Looking back at your discography, do you see a clear evolution?

Looking at our discography, we can see a fairly clear story and development from album to album in many aspects, including the evolution of our sound. At the same time, it remains a collection of different life stages and ideas, each of which was important in its own way.

What emotion do you think is often overlooked in your music?

Our music is not entirely melancholic – there are also quite a few energetic and even dance-oriented tracks. In general, we believe our music is best experienced live, where you can go through the full range of emotions.

If you had to describe Molchat Doma without music?

We would say that we play electro-rock.

How do you know when a song is finished?

There is often an intuitive sense of completion – you simply feel when nothing else needs to be added. Of course, this also comes with experience: both from writing your own music and from listening to and analyzing the work of others.

How do you feel about your music being interpreted through a post-Soviet aesthetic lens?

We are comfortable with our music being interpreted through the lens of Eastern European or post-Soviet aesthetics. Post-Soviet brutalist architecture has always been a strong source of inspiration for us, and it is something we grew up with.

We are from Minsk, and the city itself has greatly shaped our perception and visual language, which later found its way into our music.

How does it feel to return to Serbia after several years?

We are very happy to return to Serbia and look forward to seeing both those who have already attended our shows and new listeners. We hope to surprise them once again. We have really missed Serbia.

 Photo: Alina Pasok i Karim Belkasemi.

Članak Belgrade’s brutalist architecture inspires us se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Beloruski post-pank trio, poznat po tome što hladne, brutalističke zvučne pejzaže pretvara u globalni kultni fenomen, nastupiće u Luci Beograd Open Air Corner 7. jula 2026. godine. Spajajući sintove sovjetske ere sa pokretnim bas linijama i udaljenim, eho vokalima, Molchat Doma su izgradili zvučni svet koji istovremeno deluje retro i izrazito savremen. Od viralnog uspeha pesme „Sudno“ do albuma Etazhi, Monument i Belaya Polosa, njihov uspon bio je jednako atmosferičan kao i njihova muzika – spor, imerzivan i prepoznatljiv.

Uoči povratka u Srbiju, razgovarali smo sa bendom o inspiraciji, razvoju zvuka, nastupima uživo i tome šta za njih znači ponovni dolazak u Beograd nakon prethodnih koncerata.

Vaša muzika se često povezuje sa arhitekturom i gradskim pejzažima. Postoje li danas mesta koja vas inspirišu na sličan način kao Minsk nekada?

Molchat Doma: Naša muzika se često povezuje sa arhitekturom i urbanim pejzažima, posebno brutalizmom, što se odražava i u omotima albuma. Danas nas više inspirišu emocije i iskustva povezana sa različitim životnim događajima – i pozitivnim i negativnim – nego konkretna mesta. Ipak, arhitektura i urbani prostori su ranije igrali veoma važnu ulogu za nas.

Među gradovima koji su nas inspirisali možemo pomenuti Beograd sa svojom brutalističkom arhitekturom, Berlin, Tbilisi, Kijev, Minsk, Sao Paulo i Njujork. Svaki od njih ima svoj karakter, atmosferu i vizuelni jezik koji je, na ovaj ili onaj način, uticao na naš rad.

Nakon godina međunarodnih turneja, šta vas i dalje iznenađuje na nastupima pred novom publikom?

Putujemo u mnogo gradova i uvek je zanimljivo posmatrati reakcije nove publike. Za njih je to prvi susret sa našom muzikom, a za nas svaki put deluje kao nešto novo – u drugačijem kontekstu i prostoru.

Postoji osećaj sveže energije: različiti ljudi, različiti prostori i potpuno različite reakcije. Najvredniji deo je upravo ta raznolikost. Reakcije se nikada ne ponavljaju i gotovo uvek se razlikuju od onoga što smo doživeli u drugim gradovima.

Da li je postojao trenutak kada ste shvatili da je bend postao veći nego što ste očekivali?

Taj trenutak se desio prilično davno, oko 2019. godine, kada smo mogli da napustimo prethodne poslove i u potpunosti se posvetimo muzici. Tada je postalo jasno da je projekat dostigao novi nivo i da zahteva punu posvećenost i pažnju.

Da li postoji pesma čiji vas je prijem iznenadio?

Pesme „Toska“ i „Kletka“ su neočekivano postale veoma popularne za nas. Nismo očekivali da će te numere izazvati toliku reakciju i tako snažnu vezu sa publikom.

Kada se osvrnete na diskografiju, da li vidite jasnu evoluciju?

Kada gledamo našu diskografiju, vidimo prilično jasnu priču i razvoj od albuma do albuma u različitim aspektima, uključujući i evoluciju zvuka. Istovremeno, to je i dalje kolekcija različitih životnih faza i ideja, od kojih je svaka bila važna na svoj način.

Koja emocija je, po vašem mišljenju, često zanemarena u vašoj muzici?

Naša muzika nije u potpunosti melanholična – tu su i energične, pa čak i plesne numere. Uopšteno, najbolje je doživeti je uživo, gde se prolazi kroz ceo spektar emocija.

Kako biste opisali Molchat Doma bez muzike?

Rekli bismo da sviramo elektro-rok.

Kako znate kada je pesma završena?

Postoji intuitivan osećaj završetka – jednostavno osetite kada više ništa ne treba dodati. Naravno, to dolazi sa iskustvom: i iz sopstvenog rada i iz slušanja i analiziranja tuđe muzike.

Kako doživljavate to što se vaša muzika tumači kroz post-sovjetsku estetiku?

U redu nam je da se naša muzika tumači kroz prizmu istočnoevropske ili post-sovjetske estetike. Post-sovjetski brutalizam je oduvek bio snažna inspiracija za nas i to je nešto sa čim smo odrasli.
Mi smo iz Minska i taj grad je u velikoj meri oblikovao našu percepciju i vizuelni jezik, koji se kasnije odrazio i u našoj muzici.

Kako se osećate povodom povratka u Srbiju nakon nekoliko godina?

Veoma smo srećni što se vraćamo u Srbiju i radujemo se kako onima koji su već bili na našim koncertima, tako i novoj publici. Nadamo se da ćemo ih ponovo iznenaditi. Zaista nam je nedostajala Srbija.

Fotografije: Alina Pasok i Karim Belkasemi.

Članak Inspiriše nas Beograd sa svojom brutalističkom arhitekturom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Uoči koncerta grupe IDLES 26. juna, odlučili smo da ovoj temi pristupimo iz ugla struke i razgovarali smo sa kliničkim psihologom i grupnim analitičarem Nikolom Ljubičićem. U intervjuu smo govorili o tome kako stereotipi o „pravom muškarcu“ utiču na mentalno zdravlje, zašto je muškarcima i dalje teško da potraže pomoć i kakvu ulogu emocionalna otvorenost može imati u izgradnji zdravijeg i humanijeg društva.

Razgovor o muzici grupe IDLES ovde postaje polazna tačka za širu diskusiju o savremenim shvatanjima muškosti, ranjivosti i psihološke dobrobiti.

Da li ste upoznati sa stvaralaštvom grupe IDLES i Džoa Talbota? Šta vam se dopada kod ovog benda?

Nikola Ljubičić: Za bend IDLES sam čuo jako davno, i sve do ovih ranih dana juna se nisam upuštao u dublje upaznavanja sadržaja njihovog stvaralaštva. Bez nepotrebnog podilaženja za koristi promocije ovog članka, sprovodim i treniram iskrenost i transparentnost, što je i važan deo filozofskog instrumentarijuma ovog benda, a ujedno i njihova velika privlačnost koju, ovako na prvu loptu, zapažam kod njih.

Džo Talbot je poznat po svom stavu prema stereotipima o muškosti. Za njega snaga ne počinje od grubosti, već od iskrenosti. Njegovi stavovi zasnivaju se na ranjivosti, emocionalnoj otvorenosti, odbacivanju nametnutih muških uloga i ideji da ljubav i saosećanje mogu biti oblik otpora jednako snažan kao i bes. Da li vam je ovaj stav blizak? Sa čim se slažete?

Ovde se ne treba samo složiti sa svim navedenim, već to zaista tako i jeste, i treba to posmatrati kao truizam i način funkcionisanja koji vodi u zdravlje u odnosu na nametnute društveno-kulturne (kapitalističko-patrijarhalne) norme koje, nažalost, predstavljaju, vremenom sve očiglednije, oblik patologije.  

Da li vam se muškarci često obraćaju na konsultacijama i da li razgovaraju o svojim osećanjima i traže pomoć psihologa ili terapeuta?

Procenat muškaraca koji se javlja za pomoć je uvek isti, ništa se nije promenilo. Jako je teško naći hrabrosti da se potraži pomoć. Zato su i osobe koje traže pomoć u startu hrabre, podnoseći veliki pritisak okoline one se i dalje odlučuju na korak koji je potreban kako bi napravili promenu. Konkretno, taj pritisak okoline je ne pokazati ranjivost, i mnogi ljudi pate u neznanju i zabludi nekritički preuzetih stereotipa koji su opasni po razne oblike zdravlja svakog pojednica. Kao čuvena kampanja za pušenje 1920-ih, koja je snagom propagandnog uticaja na nesvesno nametnula iracionalnu zabludu da će žene osvojiti slobodu i nezavisnost ako počnu da konzumiraju duvan. Sve što je ta kampanja postigla je povećanje profita duvanske industrije, i veću incidecu raka pluća kod ženske populacije u godinama koje dolaze.

Koliko stereotipi o muškosti i „pravim muškarcima“ utiču na psihološko stanje muškaraca, dečaka i rodno nebinarnih osoba? Sa kakvim zahtevima i temama u vezi sa tim se susrećete u svojoj praksi?

Problem psihološkog stanja svih nas je problem liberalno-kapitalističkog narativa koji sve vreme zbunjuje i navodi na pogrešan put sa “Pravim” stereotipima. Ko smo mi “pravi” kada nemamo osnovna ljudska prava? Većini svetske populacije su ta zagarantovana ljudska prava oduzeta, a mnogima se sve više oduzimaju, čak i u povlašćenim delovima planete. Ne samo da se dešava oduzimanje prava glasa, različitosti, prava na ekološku izvesnost, na pijaću vodu, već se veliki broj ljudi danas dehumanizuje. A većina svetske populacije ostaje nema na sve to, baš kao što je bila i pre i tokom drugog svetskog rata.  

Koliko često radite sa negativnim emocijama kao što su bes, stid, mržnja, bol i samoponižavanje? Koliko su te emocije često potisnute? Koliko često prelaze u želju za nasiljem ili u stvarno nasilno ponašanje?

Emocije koje navodite su sastavni deo funkcionisanja svake osobe, bilo bi čudno kada bi izostale. Onda kada izostaju u situacijama u kojima su adekvatne, onda govorimo o potiskivanju. Kada se ljutnja previše potiskuju, ili kada joj se dopušta da potpuno preplave afekat, kada je ima previše, onda govorimo o pasivnoj ili otvorenoj agresiji, ali i o ponašanju koje potencijalno može da preraste u nasilno. To je sastavni deo prakse, a preciznije postavljeno, i sastavni deo svakodnevnog radnog zadatka. Ono što je cilj je da se takve emocije i postupci prepoznaju i razumeju i da se o njima razmišlja, naravno, mnogo više nego što to sugerišu tradicionalne društvene konvencije.

Kakve posledice mogu imati muškarci (i njihovi bližnji) koji svakodnevno trpe pritisak društvenih očekivanja, a još nisu spremni da potraže pomoć psihologa? Opišite svoja zapažanja.

Najstrašnija posledica je da se podlegne tim pritiscima, da se ne pruži otpor. Muškarci tako ostaju u prividnoj poziciji moći, opsednuti individualizmom i kompetitivnošću, gde patrijarhalni stereotipi dominiraju i kod ženske i kod muške populacije, i gde je prostor za raznovrsnost i promenu gotovo nepostojeći. Društvene pritisak, je ustvari liberalna indoktrinacija, to je fetišizacija primitivnog, a ne verovanje u univerzalne vrednosti i važnost istorije i kulture kao osnove znanja kojim kritikujemo socijalne, političke, i eko-ekonomske* forme u kojima danas živimo. 

Kako pomažete klijentima da se nose sa pritiskom društva, nametnutih uverenja i negativnih emocija? Da li uspevate da zajedno sa klijentima prevaziđete ukorenjene stereotipe i uspostavite veću psihološku ravnotežu? Na koji način to postižete?

Svako može i mora sebi da pomogne, psihoterapeut je samo neko ko učestvuje u procesu konstantnog preispitivanja usmeravanjem na ono što je specifično važno za svakog pojedinca u individualnim ili grupnim procesima. Svaki trud se isplati, pa tako i ovaj psihološki koji je mnogima misteriozan i dalek. Paradoksalno, upravo je to psihološko ono što je svakome najdostupnije.

Verovatno je stereotip o „pravom muškarcu“ štetan ne samo za same muškarce, već i za društvo u celini. Kako vi gledate na to? Koje negativne posledice ovog društvenog konstrukta primećujete za sve ljude? Kakve trendove vidite u razvoju društva? Šta se već promenilo nabolje, a šta tek predstoji da se postigne?

Apsolutno je tako, šteta je za čovečanstvo. Zato što se dečaci odgajaju da ne budu kao žene, da ne plaču kao žene, simbolički se pogrdno upotrebljava ženski atributi kao opozit za hrabrtost. Dakle, ne postoji učenje o tome šta je dečak, nego samo da se ne bude kao ženski pol, u najboljem slučaju. Ali postoji nešto još strašnije od toga. Posledice toga mogu biti i da se mrzi ženski pol, kada niko to ne preispituje, čak i u opštoj populaciji.  Na taj način se vežbaju primitivni mehanizmi, deca se uče polarizaciji kao dominantnom društvenom narativu. Zato smo i svedoci raslojavanja, segregacije, rasizma, dehumanizacije…

Talbotov način razmišljanja je svež i drugačiji, i prkosi dominantnom diskursu. To je upravo ono što je promena na bolje, zapravo, taj kontinuitet zdravog razuma koji odoleva svim iskušenjima, koji se inherentan ljudskom rodu, i koji ne može biti ućutkan, niti uništen, uprkos svim diligentnim naporima dominantne većine i društveno-istorijskog nasleđa. 

 Molimo vas da date nekoliko preporuka našim čitaocima. Želeli bismo da se svi muškarci (i ne samo muškarci) osećaju bolje.

Ono što Džo uspešno pojašnjava je da se muškarci zapravo upoređuju međusobono, i još malo više od toga, oni traže potvrdu jedni od drugih, a ne od partnera koje vole, dok u isto vreme te iste druge muškarce doživljavaju kao rivale, rivale koje treba eliminisati. Ne postoji ideja sapostojanja ili kohabitacije, već samo eliminacije. Što je ekstremizacija. A ranjivost uključuje raznovrsnost. Mi ne možemo eliminisati neke emocije a neke ne, posledice amputacije su uvek vidljive i onesposobljavajuće, i uvek ostavljaju ožiljke. Vulnerabilnost je sastavni deo svakog živog organizma, i to treba prihvatiti. Ono što je promena je da se o tome razgovara, ali bi trebalo u budućnosti još o tome puno da se uči, i još važnije, da se efikasno primenjuje i sprovodi u delo.

Nikola Ljubičić, klinički psiholog, grupni analitičar, deset godina u praksi
Razgovor vodila: Tina Andrejeva, Connected Agency

Članak Posle „budi muško”: IDLES i novi jezik muškosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dok će Mitsko Biće publici predstaviti novi audio-vizuelni koncertni doživljaj, zidovi „Cvijete“ oživeće kroz slikarke Jelene Ilić, Jovanove majke, čime će se po prvi put njihovi umetnički izrazi susresti u zajedničkom prostoru. Koncert se održava u okviru programa „ProCVJETAvanje“ osmišljenog kao nastavak borbe za održivost ULUS-a.

Pred koncert smo razgovarali sa Jelenom i Jovanom o ovom susretu, sećanjima koja ih vezuju za „Cvijetu Zuzorić“ i o tome šta publiku očekuje kada se 30. maja ovaj prostor ponovo otvori na jedan sasvim nov način.

Kako ste se osećali kada ste saznali da će koncert biti upravo u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, prostoru za koji ste vezani kao članica ULUS-a i u kojem ste izlagali?

Jelena Ilić: Mnogo sam radosna zbog toga. Obradovala sam se još kada mi je Jovan rekao da bi voleo da sviraju u „Cvijeti“. Radujem se koncertu i uzbuđena sam. Puno je raznih isprepletanosti i povezanosti, osim ove najveće naše – sin i majka. U „Cvijetu“ smo dolazili na izložbe šetajući Kalemegdanom porodično dok je Jovan bio mali, a kasnije i sa njegovim mlađim sestrama. Posebno se sećam velike izložbe Ilije Bosilja i Jovanove radosti.

Ljudi iz tog prostora ga znaju odmalena, neki su mu i predavali u Dizajnerskoj školi, prate i slušaju njegov bend. A sada je došlo do saradnje benda i udruženja. Iz tog ugla, zanimljivo je posmatrati kako se životni krugovi ukrštaju – ULUS i Mitsko Biće.

Koncert je i početak programa „ProCVJETAvanje“, osmišljenog kao nastavak borbe za održivost udruženja. Program je okrenut stvaranju nove publike, jačanju kapaciteta članstva i saradnji kroz multimedijalne sadržaje, a prvi takav događaj upravo je koncert Mitskog Bića.

Šta za vas predstavlja taj prostor, tada kada ste izlagali, a šta sada kada vaš sin svira sa bendom?

Jelena: Prostori ULUS-a su važni za mene kao slikarku. Učestvovala sam na mnogim grupnim izložbama u „Cvijeti“, a imala sam i samostalnu izložbu u galeriji. Sada, kroz ovaj koncert, prostor dobija potpuno novu dimenziju. Doživeću ga na drugačiji način.

Važno mi je da pomenem i da je u toku donatorska izložba „Nije meni ništa. Vidite kako se smejem“, organizovana kao znak solidarnosti sa zaposlenima u ULUS-u. Izložba traje od 27. do 30. maja u Galeriji ULUS, u Knez Mihailovoj 37, a nakon toga svi zajedno idemo na koncert Mitskog Bića u „Cvijetu“.

Da li osećate neku vrstu povratka ili zatvaranja kruga u ovom trenutku?

Jelena: Imam osećanje susreta. To podrazumeva i neku vrstu povratka i zatvaranja kruga, ali pre svega otvaranje nečeg novog. Spajanje majke i sina, prošlosti i sadašnjosti, ličnog i umetničkog, porodice kao ključnog uticaja na stvaralaštvo – sve to jeste prisutno u ovom događaju. Jovan, koji je kao mali trčao po „Cvijeti“, sada u saradnji sa ULUS-om pravi koncert, uz moje radove.

Svako od nas radi nešto svoje, ali istovremeno ceo život utičemo jedno na drugo, svesno i nesvesno. Oblikujemo se međusobno. Ovo što će se dogoditi 30. maja deluje kao susret svega što radimo, pravimo i živimo. Kao zajednički rad koji je nastao spontano, nezavisno, a ipak kao da je oduvek postojao zajedno. Samo je sada postao vidljiv. Imam osećanje najdublje povezanosti. Volim njegove pesme i muziku i osećam koliko se naši svetovi prožimaju.

Jovan: Nadam se da se krug ne zatvara, već da će se spirala tek pokrenuti.

Šta želite da publika „pročita“ ili oseti kroz ovaj događaj?

Jelena: Volela bih da publika prepozna taj naš spoj, taj zajednički rad. Da se osećanje koje svako od nas nosi u svom radu – Jovan u muzici, a ja u crtežima – prepozna i prenese dalje. Kao zagrljaj.

Moji radovi ovde dobijaju novi smisao. Pesme i muzika podržavaju crteže koji kroz projekciju na zidovima galerije postaju živi. Čini mi se da su ključne reči ovde prepoznavanje i podrška. Jedan rad podržava drugi, i u tom spoju postaju snažniji, vidljiviji i čujniji. Dobijaju novi život.

Jovan: Ja bih voleo da ljudi osete da smo potrebni jedni drugima. Moj najbolji drug Mladen otvoriće koncert. Sviraću sa prijateljima iz benda na stejdžu. Oko nas će biti publika, a iza njih mamine slike. To sve zvuči kao neki portal. Idemo zajedno u neke nove svetove.

Da li postoji nešto što niste nikada javno rekli jedno o drugome, a što biste sada voleli da podelite?

Jelena: Mislim da ovim zajedničkim javnim nastupom govorimo mnogo više nego što bi reči mogle.

Pesme i crteži tako dobro idu zajedno, kao neki najlepši spoj. Jedno drugo podržava i podiže. Sve postaje snažnije. Moji crteži su mali i intimni, a ovde su dobili novi život — veliki su, kreću se, lebde po zidovima galerije uz muziku koja im je bliska. Ovo je nekako najbolja izložba koju mogu da zamislim!

Koja je najranija uspomena koju imate vezanu za majčino stvaralaštvo?

Jovan: Mamin atelje. Imala je sobu u stanu koja je bila njen atelje. Kasnije je to postala moja prva soba.

Sećam se da je jednom uzela neku moju brojalicu, preslikala je nekom belom bojom i stavila u kutiju da napravi „objekat“, „rad“. Bio sam veoma ljut zbog toga. Ali evo, sad kaže da će mi kupiti drugu.

Da li umetnost pomaže da se bolje razumete kao majka i sin, ili ponekad dodatno komplikuje?

Jovan: Čini mi se da je ranije mogla da bude nešto što komplikuje. Te slike su umele da deluju nedostižno i nedodirljivo. Sada, kada smo oboje porasli, umetnost je postala teritorija komunikacije. Kroz nju razgovaramo o tome šta osećamo i mislimo o sebi i drugima. I naravno, ona je prostor za beskrajnu igru, bez nekog unapred zadatog cilja, osim same igre.

Kada je prvi put majčin pigment prokrvario kroz tamu Mitskog Bića? Kako ti je došla ideja da njene slike postanu meso i kost vizuelnog identiteta benda?

Jovan: Kada sam pisao scenarije za spotove singlova, pokušao sam da se potpuno prepustim intuiciji i nesvesnom. Asocijativno sam povezivao stvari koje su mi važne duhovno i psihološki. Tako su nastali ljudi iz izmišljenog Grada Svetog Poverenja, oboleli od Nepoverenja. Trenutak njihovog povratka poverenju i sigurnosti jeste trenutak kada se pojavljuju mamine slike. To jeste veoma lično, jer su njene slike predstavljale neku vrstu njene sigurnosti, koja se dalje širila na nas kao porodicu. Ali, istovremeno, veoma je cenim kao umetnicu. Mislim da je izuzetno talentovana i da duboko razume kreativni proces.

Na kraju, ostaje i jedno pitanje: šta ćemo čuti i videti kroz taj portal, na tom mestu gde ćemo biti fizički zajedno — sa Jelenom i Mitskim Bićem, ali i sa njihovim kreacijama koje će se prvi put susresti na ovaj način. Kao što Jelena kaže – Cvjeta proCVJETAva 30. maja.

Fotografije: Miloš Radovanović Migovac

Članak Mitsko Biće u Cvijeti Zuzorić: susret muzike, slike i porodične priče se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Neka od tih mesta danas postoje samo u sećanjima. Druga i dalje odolevaju vremenu, menjajući oblike, ali ne i značaj. Sva zajedno čine nevidljivu infrastrukturu jednog grada – onu koja ne ulazi u turističke vodiče, ali ostaje upisana u njegov kulturni DNK.

O ovom nasleđu govori Dejan Drobac, suosnivač benda Virvel i gitarista i sintisajzerista, uz napomenu da je lista nestalih prostora nekada bila znatno duža i da je spreman da ispriča još mnoge od tih priča!

1. Klub Fili — Resavska 32 (više ne postoji)

„Podrumski prostor, kapacitet oko 100 ljudi. Prvi koncert ikada, septembar 2001. Posle tonske probe otišli smo na piće — vratili se i zatekli gužvu sve do stepenica i ulice. Bili smo u šoku.“

2. Klub Akademija — Rajićeva 10 (više ne postoji)

„Malo, ali kultno mesto u to vreme. Moglo je da stane možda 150–200 ljudi. Koncert je počeo u 2 ujutru, jun 2003. Prvi nastup posle pauze zbog trudnoće, dok je beba imala 6 meseci. Bilo je dobro vratiti se.“

3. Lagum — Svetozara Radića 15 (više ne postoji)

„Podzemne pećine, bukvalno katakombe. Stepenice sa ulice, spolja nevidljivo. Više pećinskih prostorija, uglavnom tehno/rave klub. Kapacitet oko 200–300 ljudi. Promocija drugog albuma, 2006. Radili su samo jednu sezonu i verovatno bankrotirali.“

4. Zabluda — Ruzveltova 4 (više ne postoji)

„Multifunkcionalan prostor — između restorana, kluba i kafića. Otvorio ga je Zoranov brat. Svirali smo na otvaranju, 2005. Zatvorio se za nekoliko meseci zbog finansijskih problema. Bio je kul, možda i previše kul za to vreme.“

5. CZKD — Birčaninova 21 (i dalje radi)

„Svirali smo uz stolice, lazy bagove i jastuke po podu. Posebna scenografija — svaki koncert imao je drugačiju.“

6. DNK, SKC Beograd — Kralja Milana 48 (više ne postoji)

„Tada nisu imali samo veliku salu koju su studenti nakratko oslobodili prošle godine, već i manji prostor. Tu smo svirali oko 10 puta. Danas je na tom mestu Delphi knjižara. Nekad je bilo lako zakazati koncert — samo pozoveš i uzmeš slobodan termin.“

7. Gun Club — Miloša Pocerca 10 (više ne postoji)

„Preko dana streljana, uveče klub. Čaure su bile svuda po podu. Najgori koncert ikada — ozvučenje je bio pogrešno namešten, na bini je zvučalo odlično, napolju katastrofa.“

8. KC Grad — Braće Krsmanović 4 (i dalje radi)

„Bili smo prvi bend koji je tamo svirao. Godinama kasnije počeli smo da radimo godišnje božićne koncerte, i oni i dalje traju.“

9. Kvaka 22 — Ruzveltova 39 (i dalje radi)

„Svirali smo oko 3 puta. Nema vazduha, nema opreme. Ali uz pomoć našeg tonca, koji donosi veoma skupu opremu i znanje, tamo zvuči kao BBC.“

10. Fest — Gradski park 2 (i dalje radi)

Prvi koncert posle kovid zatvaranja. Ujedno i prvi i jedini put da su svirali u Zemunu. „Zemun je druga dimenzija.“

11. Laika — Takovska 45a (više ne postoji)

„Rooftop klub blizu Botaničke bašte, sa terasom od 500 kvadrata. Svirali smo tamo 2–3 puta. Jednom smo zbog letnje oluje u poslednjem trenutku prebacili koncert sa broda — bila je gužva, ali bilo sjajno.“

12. Klub Doma Omladine — Makedonska 22 (i dalje radi)

„Manja sala, kapacitet 250–300 ljudi. Drugi i treći koncert koji smo tamo svirali bili su festivalski, oba puna. Moglo je besplatno da se zakaže, grad je subvencionisao, nije bilo pritiska da se prodaju karte — ‘onako kako bi trebalo da bude’. Više ne.“

13. Miksalište — Savamala (više ne postoji)

„Bio je to sjajan open-air festival na parkingu, koji je sada srušen (Beograd na vodi). Svirali smo sa Obojenim programom. Trajao je nekoliko godina. Više ne postoji.“

14. Knap — Đušina 5 (više ne postoji)

„Mali prostor. Svirali smo promotivni koncert pred album iz 2019. Prostor i dalje postoji, ali više nije pravi koncertni prostor.“

15. KC Rex — Jevrejska Street, 16 (više ne postoji)

„Akustika nije bila baš dobra za električne koncerte. Svirali smo poseban potpuno akustični koncert — sat i po, doneli sopstvene lampe i tepih. Publika je sedela. Snimak koncerta je na YouTube-u.“

16. Letnja Šikara — blizu 25. maja (više ne postoji)

„Brod na Savi. Kapacitet oko 300 ljudi, rasprodato. 2008. Radili su samo jednu sezonu. Koncert se završio onog trenutka kad je odsviran poslednji ton — momentalno je krenula letnja oluja, sva scenografija je uništena, oprema jedva spasena. Zajebali smo brod.“

Štampane fan ulaznice sa kolekcionarskim dizajnom dostupne su bez provizije na sledećim mestima: Škart (Beograd, Dorćol, Kneginje Ljubice 26), Fomin Bar (Beograd, Vračar, Sinđelićeva 3a), Zappa Bar (Beograd, Dorćol, Kralja Petra 41), Crni Ovan (Novi Sad, Ilije Ognjanovića 2). Online su dostupne preko sajta Tickets.rs

Članak Istorija beogradskih alternativnih koncertnih prostora se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pop duo koji čine Teo Golub i Robin Petić prošle godine objavio je zapaženi debitantski album Tamni talasi, koji je označio važnu prekretnicu u njihovom radu. Usledili su rasprodati koncerti u zagrebačkom Vintage Industrial Baru, nastup kao predgrupa Baby Lasagni u Boćarskom domu, a njihova pesma „Lanterna“ uvrštena je u soundtrack popularne serije Sram.

Live nastupi posebno su važan deo njihove priče jer kids from the sky osvajaju publiku atraktivnim koncertima i neodoljivom energijom. Upravo takav koncertni doživljaj donose i u Beograd, gde će publika imati priliku da čuje pesme poput „Onaj osećaj“, „Prolazna stvar“, „Fargo“, „Lanterna“, „Znamo malo“, „Film“, „Tamni bulevar“, „Ulica 22“ i druge.

„Ovo će za nas biti prvi nastup van granica Hrvatske i posebno nam je drago što će to biti upravo Beograd. Imamo veoma lepe uspomene odatle, spot za naš aktuelni singl ‘Tamni bulevar’ snimali smo u Beogradu i jedva čekamo da stanemo pred beogradsku publiku.“

Članak Kids from the sky po prvi puta u Beogradu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako je album objavljen pre više od pola godine, čini se da Mitsko Biće tek sada ulazi u novu fazu – onu u kojoj se muzika, vizuelni identitet i koncertna energija stapaju u celinu. U susret velikoj beogradskoj koncertnoj promociji albuma, zakazanoj za 7. februar u SKC Bazi, razgovarali smo sa frontmenom Jovanom Ilićem o promenama, radu na albumu, spotovima kao prostoru umetničkog izraza i ambijentu u kom se Mitsko Biće najlepše sluša.

Mitsko Biće

Za početak, recite mi zašto je došlo vreme da se Biće menja i kakve su promene u pitanju?

Jovan Ilić: Promena dolazi u momentima kada je ono staro neodrživo, kad je novo nužno. Album najviše govori o promenama u dimenziji shvatanja stvari, interpretaciji života i ljudskih odnosa. Pesme govore o težini i lakoći takvih promena. 

Pre više od pola godine objavili ste debi album, sada je došla na red i njegova promocija, kako ste odlučili da je sada pravi tajming za ovaj veliki beogradski koncert?

Spot za pesmu „Prijatelji” je posle skoro godinu dana napokon završen… Osim toga, bend je u međuvremenu počeo saradnju sa nama dragom Nastjom, menadžerkom koja nam predlaže svakakve strategije, te je ovo jedna od njih.  

Nedavno ste objavili spot za pesmu „Prijatelji” koji je pun simbolike i sa samim vašim imenom, kako je došlo do te ideje da baš ovaj album bude i vizuelno simboličan sa imenom benda?

Ja sam zaista srećan kada imam uslova da radim umetnost. Za pesmu je bio potreban spot i tu sam shvatio da imam mogućnost da ponovo radim ono što volim. 

Pesma „Prijatelji” meni predstavlja najvažniju poruku na albumu. Priča istovremeno o individualnoj promeni, ali kroz druge, kroz bliske odnose. Za takvu stvar ključno je poverenje, te se iz tog pojma rodilo puno raznih ideja koje ljudi mogu da uoče gledajući na YouTubeu pomenuti spot.

Šta vam je generalno ideja sa spotovima? Kojom logikom se vodite, šta je ono što zapravo jedan spot treba da predstavlja za bend – da li ima samo promotivnu svrhu ili je i nešto više?

Svakako ima svrhu promocije naše muzike koju stvaramo, ali meni lično ima i dimenziju novog prostora u kojem imam prilike da stvaram, te taj prostor ja jednako vrednujem kao i svaki koji mi je dat da u njemu budem prisutan kao kreativno stvorenje. Ovo bi trebalo da bude deo trilogije spotova sa uvezanom naracijom i karakterima.

Kako je izgledao proces rada na ovom albumu?

Uh, pa suštinski, bazirao se na izgradnji pesama od demo snimaka, tj. projekata. Oni su započeti kao demo snimci, često samo nekakvih harmonija i gruva, pa bi procesom bivali dovedeni do kompleksnijih aranžmana. Stalno sviranje tih pesama i slušanje započetih ideja, dovodilo bi nas iznova i iznova u komunikaciju s novim idejama. Zbog toga smo se vremenski ograničili, inače verujem, proces bi trajao duže i aranžmani bi bili još produbljeniji i ne znam koji bi kriterijum tada bio tu da nas spreči u daljem radu na istim pesmama. 

Šta su vam bili najveći uticaji i inspiracija u radu na njemu?

Od kad sam počeo da pišem pesme, uvek je tu negde postojala ideja o tome da snimim dobar alt indie rock album koji bi podrazumevao rad pod uticajima Stereolab, My Bloody Valentine, Pixies, Animal Collective, Beach House, naših Jarbola… sa nekom mojom poezijom i sa nekim mojim viđenjem takve muzike. Intenzivna nežnost je verovatno to što vidim da povezuje bendove koje sam naveo… Kompleksna, pevljiva, melanholična i intenzivna nežnost.

Na kakav je prijem album naišao kod publike, odnosno kakvi su komentari dolazili do vas i koji su vam bili najzanimljiviji?

Kada sam svojoj babi Caci pustio „Prijatelje”, rekla mi je: „Ne razumem, tekst ima samo tri reči…?!” Pustio sam joj sledeću stvar sa albuma. „Ova je bolja, ima više reči.”

Kako zamišljate savršeni ambijent za slušanje Mitskog Bića i vašeg novog albuma?

Šetnja po Zemunu.

Koliko vam znači što ćete u februaru nastupati i na MENT-u gde će imati priliku da vas sluša i neka nova publika? 

Boris, basista u bendu, imao je iskustva sa showcase festivalima. Koliko sam pokupio od njega i drugih kolega, to može da bude kul, a može da bude i bezveze.

Ne dopada mi se sama pozicija benda koji je tu da se nudi na prodaju, mada to možda i ne bi bio problem da postoji neka ravnopravnost nakon svega toga. Hoću da kažem, deluje da neki ljudi ipak žive od muzike, ali to izgleda nisu bendovi. Stara priča o odnosu trgovine i stvaranja. 

S druge strane, nadam se da ovo jeste prilika da neki normalni ljudi kontaktiraju sa nama i da nam ponude neke nove prilike. Najvažnija stvar je da svakako ponovo sviramo u Ljubljani, radujem se veoma da sviramo pred ljudima koji se tamo nađu!

Za kraj, šta publiku očekuje 7. februara?

Pa evo, cimamo se ko ludaci… Svirka će biti u SKC Bazi (Cetinjska 15, nekadašnji Subbeerni Centar), vrlo interesantnom prostoru, izgleda kao nekakva katakomba pod zemljom. Igraćemo se sa svetlom, bićemo u kostimima i na svakojake načine ćemo izražavati ono što smatramo da su ideje koje mogu biti jasno razmenjene sa publikom u okviru ove faze Mitskog Bića.

Fotografije: Miloš Radovanović

Članak Došlo vreme da se Mitsko Biće menja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Niko Nikolić je kantautor iz Beograda koji u svojim pesmama spaja indi-pop i rok sa lokalnim balkanskim motivima. Sa svojim bendom uživo stvara prepoznatljiv spoj gitara, moćnih i šarenih aranžmana, kao i Nikovog izražajnog pevanja.

Nakon debi albuma Drugo mesto (2020), Niko se vraća sa novim izdanjem Privatni indigo (2024), koje objavljuju Zeleni kačket i POP Depresija. Pesme sa ovog albuma oblikuju fantaziju posmatranu kroz prizmu svakodnevice: grad, selo, odnosi i unutrašnje dileme pretaču se u amerikana–folk–rok vožnju. Album je sniman u intimnoj kućnoj atmosferi, uz produkcijsku podršku Srđana Popova i bliskih prijatelja.

Karte su dostupne online (link) i u mestima Zaokret, Škart, MIR.

Članak Samostalni koncert Nika Nikolića u Sprat baru  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Drugi, značajno veći koncert, zakazan za 4. april, slavi punih 25 godina stvaralaštva. Virvel će predstaviti prošireni koncertni format – dug, pažljivo probran set, retke pesme, favorite publike i posebne goste. Biće to retka prilika da se čitav katalog benda pedstavi u jednoj večeri.

Tokom više od dve decenije, Virvel je oblikovao prepoznatljivu kombinaciju indi, post-rok, šugejz i eksperimentalne muzike – zvuk koji kritičari često smatraju ključnim za savremenu beogradsku i regionalnu alternativnu scenu. Kako je Popboks jednom napisao:

„Tajna istorija novije domaće muzike bila bi pusta bez zvučnih pejzaža koje stvara Virvel.“

Njihovi hvaljeni albumi i EP izdanja redovno dospevaju na regionalne liste, dok je izdanje Vreme posle (2024) dodatno potvrdilo stvaralački vrhunac benda. Balkanrock zaključuje:

„Ovaj beogradski shoegaze/indie/rock bend pokazao je poslednjih godina ne samo da nije ostao bez ideja, već je verovatno u svojoj najboljoj fazi.“

Ulaznice za oba koncerta — uključujući i ograničene kombo karte — već su u prodaji i dostupne su u posebnim oflajn prodajnim mestima u kolekcionarskom formatu, kao i na tickets.rs!

Naslovna fotografija: Jovan Marjanov

Članak Virvel najavljuje dva specijalna beogradska koncerta se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pretprodajna cena ulaznica je 2800 dinara i mogu se nabaviti putem Gigstix-a ili u Katakombe baru (Kneza Miletina 45), dok će na dan koncerta, ako ih ostane, koštati 3200 dinara. Early bird ulaznice su rasprodate za samo nekoliko dana. Za koncert vlada veliko interesovanje, pa je preporuka organizatora da se ulaznice obezbede na vreme. Link za kupovinu: https://shorturl.at/JLlIi

SATNICA:
Ulaz 20:00
Heavy Chest 20:30
Mild Orange 21:30

„Godinama slušamo toliko lepih stvari od naše publike u Srbiji, tako da je stvarno neverovatno što konačno dolazimo da nastupimo u Beogradu! Bend je trenutno u vrhunskoj formi, zato ćemo ovaj debi učiniti nezaboravnim. Očekujte strastvenu noć pune energije. Takođe smo veoma uzbuđeni što ćemo istražiti vaš glavni grad i videti šta sve sjajno nudi. Jedva čekamo i vidimo se u utorak“, poručio je frontmen Josh Mehrtens iz Mild Orange-a.

Otako su se 2016. godine okupili u Dunedinu, novozelandski Mild Orange postali su bend koji pripada celom svetu, izgradivši međunarodnu publiku zahvaljujući pesmama koje se otkrivaju poput tajni podeljenih među prijateljima i ljubavnicima. Ili kako je to Billboard rekao: „Mild Orange su usavršili stvaranje muzike za nostalgične.” Ovi indie rokeri doživeli su online eksploziju 2018. godine nakon što je njihov samostalno objavljeni debitantski album „Foreplay” putem YouTube-a dopr’o do svih kutaka sveta – posebno zahvaljujući singlovima „Some Feeling” i „Mysight”. Album je producirao i miksovao frontmen Josh Mehrtens, koji i dalje predvodi stvaranje i pažljivu produkciju njihovih izdanja.

Mild Orange postali su prepoznatljivi po svojoj alternativnoj mešavini sunčano obojenog dream popa i psihodeličnog rocka, ili kako oni vole da kažu – „melting melodies”, što donose i u svojim snažnim live nastupima. Sve su prisutniji na indie sceni zahvaljujući svojoj ambiciji i posvećenosti, a nastupali su u Severnoj Americi, Evropi, Aziji, Okeaniji i Africi. Nakon što su objavili svoj treći album „Looking For Space” – koji je Rolling Stone opisao kao „bend u svom najbujnijem izdanju” – i rasprodali koncerte u slavnim dvoranama širom sveta, od Njujorka, Pariza, Los Anđelesa, Varšave i drugih, bend se preselio u London gde su završili svoj četvrti album „THE//GLOW” koji je objavljen u avgustu.

HEAVY CHEST je muzički projekat iza kog stoji Novozelanđanin Andre Smith, a započeo ga je pre deset godina u Ouklandu. Opsesija pisanjem pesama počela je u ranom detinjstvu, najpre kroz dečački hor, a odrastanje u muzičkoj porodici okruženoj raznolikim zvucima i kreativnošću dodatno je podstaklo njegov razvoj. Kada mu je otac dao gitaru u ruke, to je označilo početak izražavanja kroz muziku. Od debitantskog albuma „Preheat”, projekat je prolazio kroz različite pravce i objavljivao raznovrsnu muziku. Andre danas nastupa kao solo izvođač, održava intimne koncerte i samostalno producira muziku.

Dan pre toga ekipa će nastupiti i u zagrebačkom Vintage Industrial Baru, takođe u organizaciji Hangtime-a.

Naslovna fotografija: Rob Thoro

Članak Mild Orange u utorak sprema indie spektakl u Zappa Bazi se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pretprodajna cena ulaznica je 2800 dinara i mogu se nabaviti putem Gigstix-a ili u Katakombe baru (Kneza Miletina 45), dok će na dan koncerta, ako ih ostane, koštati 3200 dinara. Early bird ulaznice su rasprodate u svega nekoliko dana. 

Otkako su se 2016. godine okupili u Dunedinu, novozelandski Mild Orange postali su bend koji pripada celom svetu, izgradivši međunarodnu publiku zahvaljujući pesmama koje se otkrivaju poput tajni podeljenih među prijateljima i ljubavnicima. Ili kako je to Billboard rekao: „Mild Orange su usavršili stvaranje muzike za nostalgične.” Ovi indie rokeri doživeli su online eksploziju 2018. godine nakon što je njihov samostalno objavljeni debitantski album „Foreplay” putem YouTube-a dopr’o do svakog kutka sveta – posebno zahvaljujući singlovima „Some Feeling” i „Mysight”. Album je producirao i miksovao frontmen Josh Mehrtens, koji i dalje predvodi stvaranje i pažljivu produkciju njihovih izdanja.

Mild Orange su postali prepoznatljivi po svojoj alternativnoj mešavini sunčano obojenog dream popa i psihodeličnog rocka, ili kako oni sami za sebe vole da kažu „melting melodies”, što donose i u svojim snažnim live nastupima. Postaju sve prisutniji na indie sceni zahvaljujući svojoj snažnoj ambiciji i posvećenosti, a nastupali su u Severnoj Americi, Evropi, Aziji, Okeaniji i Africi. Nakon što su izdali svoj treći album „Looking For Space” – koji je Rolling Stone opisao kao „bend u svom najbujnijem izdanju” – te rasprodali koncerte u slavnim dvoranama širom sveta, od Njujorka, Pariza, Los Anđelesa, Varšave i drugih, bend se preselio u London, gde su započeli rad na svom četvrtom albumu „THE//GLOW” koji je objavljen 8. avgusta 2025.

Fotografija: Rob Thoro

HEAVY CHEST je muzički projekat iza kog stoji Novozelanđanin Andre Smith, a započeo ga je pre deset godina u Ouklandu. Opsesija pisanjem pesama počela mu je u ranom detinjstvu, najpre kroz dečački hor, a odrastanje u muzičkoj porodici okruženoj raznolikim zvucima i kreativnošću dodatno je podstaklo njegov razvoj. Kada mu je otac dao gitaru u ruke, to je označilo početak izražavanja kroz muziku. Od debitantskog albuma „Preheat” projekat je prošao kroz brojne pravce i objavio raznovrsnu muziku. Andre danas deluje kao solo izvođač, održava intimne nastupe i samostalno producira muziku.

Dan pre toga ekipa će nastupiti i u zagrebačkom Vintage Industrial Baru, takođe u organizaciji Hangtime-a.

Članak Mild Orange premijerno u Zappa Bazi se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nakon beogradskog koncerta, bend Dolores će nastupiti 7. novembra u SKCNS Fabrici u Novom Sadu, zajedno sa Machom Ravel.

Za veliki beogradski koncert, Dolores pripremaju posebnu setlistu na kojoj će se naći novi hitovi, neobjavljene numere, stare pesme u novim aranžmanima za ceo bend, kao i omiljene obrade ovog sastava.

Dvojac Dolores koji čine filološkinje Ana Srećković Endži i Marija Vukčević nastao je tokom pandemije, 2020. godine, a autorskim pesmama su brzo osvojile srca publike. Dolores nije samo muzički projekat, već glas nove generacije žena koje bez zadrške pišu i produciraju ono što osećaju, ali i ono što publika intuitivno prepoznaje i voli. Inspirisane su direktno egzistencijalnim i introspektivnim motivima: slobodom, ljubavlju, pravdom, a njihov zvuk predstavlja jedinstven spoj retro synth popa, novog talasa i savremene alternative.

Njihov debi album „Šta te radi“ iz 2023. godine pisale su i producirale same, a produkciju nekih pesama sa albuma potpisuje i Petar Wagner Fantom. Ovaj album predstavlja emotivni vodič kroz stvaran život i donosi spoj jakih aranžmana, snažnih vokala i tekstova o svakodnevnim emocijama sa kojima gotovo svi mogu da se poistovete.

Kroz nežne i iskrene tekstove, Dolores obrađuju teme poput mentalnog zdravlja, odnosa i svakodnevnih borbi, pretvarajući lične emocije u univerzalno iskustvo.

Nedavni singlovi „DISKOnekt“ – omaž disku osamdesetih i „Ko gasi svetlo“ – emotivna downtempo numera, na kojoj gostuje sastav Retrospektiva, pokazuju da je duo spreman za novu fazu i da stvaraju muziku koja se sluša „na repeat“.

Ulaznice su u prodaji na prodajnim mestima servisa Tickets, kao i online, po ceni 1400 dinara.

Naslovna fotografija: Ivana Despotović

Članak Pop sastav Dolores ovog petka u Beogradu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Suzanne Ciani je pionirska kompozitorka, dizajnerka zvuka, petostruka kandidatkinja za nagradu Grammy i jedna od prvih predstavnica new age estetike, koja se još početkom 70-ih godina afirmisala kao vizionarka sintisajzera. Tokom studija kompozicije na Kalifornijskom univerzitetu Berkeley usvojila je analogni modularni sintisajzer Buchla, koji je postao njen životni saputnik. Od debija Flowers of Evil (1969) objavila je više od 20 solo albuma, među kojima se izdvajaju Seven Waves (1982), The Velocity of Love (1986) i povratnički LIVE Quadraphonic (2018), na kojem se vratila Buchla sintisajzeru.

Njen životni put predstavljen je u dokumentarnom filmu A Life in Waves (2017), a bila je istaknuta i u dokumentarcu Sisters with Transistors (2020), posvećenom pionirkama elektronske muzike poput Delie Derbyshire, Daphne Oram, Wendy Carlos, Laurie Spiegel i Pauline Oliveros.

Fotografija: Karel Chladek

Njena muzika korišćena je i u brojnim kompjuterskim igrama i reklamama. Između ostalog, pozajmila je glas i sintetisala zvuke za kultni Ballyjev fliper Xenon (1980) i stvorila legendarni reklamni džingl »pop-and-pour« za Coca-Colu. Za američku pop kulturu posebno je značajan njen televizijski nastup u emisiji Davida Lettermana 1980. godine, koji je publiku ostavio bez daha zbog neobičnih elektronskih zvukova.

Zajedno s drugim velikanima sintisajzera, poput Boba Mooga, Dona Buchle i Davea Smitha, uvrštena je u Kuću slavnih časopisa Keyboard Magazine. Takođe je dobitnica brojnih nagrada, među kojima su Moog Innovation Award, Independent Icon Award i The Golden Ear Award.

Uz ponovni uspon interesovanja za analognu sintezu zvuka u poslednjim godinama, popularnost njenih „učenica” poput Caterine Barbieri i Kaitlyn Aurelie Smith i sve veći broj globalnih zajednica posvećenih ljubiteljima sintisajzera, dalekosežni uticaj Suzanne Ciani je neprocjenjiv. Čak i u svojoj 80. godini ostaje izvor kreativnosti s brojnim projektima na horizontu, poput saradnje s britanskim producentom Actressom na poljskom festivalu Unsound.

Prije Ciani, s ekskluzivnim ambijentalnim live setom pod imenom OZemljen Sound Journey, predstaviće se jedan od pionira slovenskog tehna, producent, studijski majstor, mastering inženjer i polovina legendarnog dua Random Logic – Gregor Zemljič.

Suzanne Ciani, koja se prvi put nalazi u našem regionu, održaće u nedjelju, 19. oktobra, u Kinu Šiška trosatnu muzičku radionicu namijenjenu autorkama elektronske muzike. Radionica će biti zasnovana na njenom kultnom priručniku za Buchla sintisajzer iz 1976. godine, koji nudi odgovore na neka ključna pitanja analogne sinteze zvuka.

Fotografija: Dan Wilton

Učesnice radionice prethodno će na svoje računare instalirati patch za besplatni open-source program/modularni sintisajzer za različite platforme VCV Rack. Radionica je namijenjena onima sa predznanjem o modularnoj sintezi. Koristiće se softver VCV Rack. Radionica će se održati na engleskom jeziku, a prijave su moguće online.

Takođe organizatori su pripremili Sonica stipendiju za radionicu za jednu osobu, koja pokriva troškove radionice, prevoza, smeštaja i karte za koncert Suzanne Ciani. Više informacija saznajte ovde.

Koprodukcija:
MoTA – Muzej tranzitorne umetnosti, Zavod Festival SONICA, CUK Kino Šiška, Music Slovenia

Podrška:
Ministarstvo kulture RS, Grad Ljubljana – Odeljenje za kulturu, FLUX

Međunarodni program FLUX – Ženska digitalna kreativnost sufinansira Evropska unija.

Naslovna fotografija: Michela Di Savino

Članak Američka pionirka elektronske muzike Suzanne Ciani premijerno u Sloveniji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Regionalna turneja sastava Dolores počinje 5. septembra, nastupom u Podgorici. Nakon beogradskog koncerta, bend nastavlja sa zakazanim datumima – 9. oktobra u Ljubljani, 10. oktobra u Zagrebu, 11. oktobra u Rijeci i 7. novembra u SKCNS Fabrika u Novom Sadu.

„Ne propustite naš veliki beogradski koncert, jer pripremamo pregršt dobre muzike i posebnu setlistu koja će zadovoljiti svačiji ukus. Sviraćemo naše stare pesme u novom ruhu, u aranžmanima za ceo bend, kao i nove hitove i neobjavljene numere. I naravno, naše omiljene obrade. Biće i sjajnih gostiju iznenađenja, a veče će biti upotpunjeno impresivnim vizualima koje potpisuje Kosta Mushu. Vidimo se 3. oktobra u Zappa Barki! Počnite da razmišljate koju pesmu ćete nam tražiti na bis!“ – poručuje Ana Srećković Endži iz sastava Dolores.

Dvojac Dolores koji čine filološkinje Ana Srećković Endži i Marija Vukčević nastao je tokom pandemije, 2020. godine, a autorskim pesmama su brzo osvojile srca publike. Dolores nije samo muzički projekat, već glas nove generacije žena koje bez zadrške pišu i produciraju ono što osećaju, ali i ono što publika intuitivno prepoznaje i voli. Inspirisane su direktno egzistencijalnim i introspektivnim motivima: slobodom, ljubavlju, pravdom, a njihov zvuk predstavlja jedinstven spoj retro synth popa, novog talasa i savremene alternative.

Njihov debi album „Šta te radi“ iz 2023. godine pisale su i producirale same, a produkciju nekih pesama sa albuma potpisuje i Petar Wagner Fantom. Ovaj album predstavlja emotivni vodič kroz stvaran život i donosi spoj jakih aranžmana, snažnih vokala i tekstova o svakodnevnim emocijama sa kojima gotovo svi mogu da se poistovete.

Kroz nežne i iskrene tekstove, Dolores obrađuju teme poput mentalnog zdravlja, odnosa i svakodnevnih borbi, pretvarajući lične emocije u univerzalno iskustvo.

Nedavni singlovi „DISKOnekt“ – omaž disku osamdesetih i „Ko gasi svetlo“ – emotivna downtempo numera, na kojoj gostuje sastav Retrospektiva, pokazuju da je duo spreman za novu fazu i da stvaraju muziku koja se sluša „na repeat“.

Ograničen kontingent ulaznica po promo ceni od 1000 dinara može se kupiti u Zappa Baru, Kralja Petra 41, dok je naredni kontingent u prodaji na prodajnim mestima servisa Tickets, kao i online, po ceni od 1200 dinara, nakon čega će cena ulaznice u pretprodaji iznositi 1400 dinara.

Naslovna fotografija: Ivana Despotović

Članak Autorski pop duo Dolores najavljuju veliki koncert u Beogradu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„U Beogradu je za 6. septembar u Hangaru Luke Beograd najavljen Belgrade Riot Fest, što ne bi bilo ništa sporno da bendovi koji treba da nastupaju ne promovišu neonacizam i čiji su članovi bili ili jesu aktivni članovi fašističkih organizacija.

Jedan od njih je i domaći bend Terijer. Na njihovim nastupima često se izvode numere drugih neonacističkih bendova poput britanskog Skrewdrivera koji otvoreno slave Holokaust, SS divizije i odbranu tzv. „Bele Evrope” od migranata koji beže jer ista ta Evropa i NATO izazivaju ratove u njihovim zemljama da bi iz njih eksploatisali što rudna bogatstva i naftu, što radničku klasu, čime Terijeri staju na liniju odbrane NATO i EU koje navodno mrze.

Takođe, oni često izvode pesme koje slave klanje muslimana, poput onih od Baje Malog Knindže, koji je domaći analog neo-ustaškog pevača Thompsona koji slavi ubijanje Srba, o čijem smo masovnom fašističkom koncertu već pisali. Vokal Terijera je Duško Vujičić, čiji nadimak Dule Hitler dovoljno govori o tome kakve vrednosti zastupa. On je bio aktivan u neonacističkoj organizaciji Krv i čast, čiji su pripadnici mučki ubili romskog dečaka Dušana Jovanovića i glumca Dragana Maksimovića samo zato što su drugačije boje kože.

Ovi neljudi, uključujući Duleta Hitlera bili su članovi trenutno gotovo nepostojeće grupe Odred 18, koja je pod plaštom navijačke grupe služila fašistima da regrutuju mlade momke iz navijačke i pank supkulture u svoje fašističke sekte. Danas su ove grupe politički mrtve jer narod mrzi fašiste, pa su im ostali samo uglavnom zatvoreni događaji u njihovim pacovskim rupama.

Drugi bend je britanski Condemned 84 koji se smatra delom „Rock Against Communism” scene, preko koje su ljudi takođe regrutovani u Krv i čast. Oni su toliko duboko ogrezli u svojoj sektaškoj ideologiji da su odbijali da sviraju na koncertima na kojima nastupaju bendovi sa crnim pevačima. Ni publika im nije mnogo bolja, redovno ih na nastupima pozdravlja nacističkim salutiranjem.

Neophodno je ovakve mračnjake razotkriti na vreme kako bi antifašistička javnost jasno pokazala da je Beograd antifašistički grad i da za fašističke sekte nema mesta!

Smrt fašizmu!

AFA BGD”

Članak Saopštenje kolektiva Antifašisti Beograda povodom Belgrade Riot Fest-a se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sve od old-school EBM-a sa death metal vokalima, preko bučnog industrial disko punka, do post-punka koji oscilira između frustracije i euforije.

LINEUP

Denever (HU)
Bas, gitara i ritam mašina u post-punk/new wave zvuku sa primesama dream popa. Na turneji povodom debi albuma Economía Doméstica (2025).

Bunkerer (CZ)
Old-school EBM sa čudnim punk šmekom, oživljavajući etos pionira 80s industrial/new-beat pravca uz kompjuterizovane analogne sintisajzere, borbeni ples i oštru, „ferroconcrete“ poeziju.

Robovi Trotoara (CZ)
Spajaju modernističku melanholiju i mračnu frustraciju, obavijeni urbanim propadanjem. Da, imaju žive bubnjeve — ali koga briga?

Worm Man (SRB)
Iz dubina srpskog undergrounda. Lokalni projekat iz Opova sa visceralnim spojem mračne elektronike, sintetičke tenzije i oštrih vokala inspirisanih hardcoreom i black metalom.

Karte:
Oflajn: Škart (Kneginje Ljubice 26, Dorćol, Beograd) i Fomin Bar (Sinđelićeva 3a, Vračar, Beograd).
Onlajn:
XTIX (RSD/EUR): https://cutt.ly/grGDzZv1
Tickets rs (RSD): https://tickets.rs/event/drum_machine_domination_21520

Članak Drum Machine Domination – pank u Karmakomi se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Vizelj je trendseterski beogradski rok’n’rol bend, poznat po tome što su pioniri novog beogradskog underground zvuka, po energičnim nastupima uživo i nezaboravnim radijskim hitovima. Ljudi koji dođu na koncert Vizelja retko (nikad) ne izađu isti kao što su ušli.

Članovi benda su: Veljko Milinković (gitara i vokal), Aleksa Nedić (bas i vokal), Jelisaveta Todorov (bubnjevi i perkusije) i Pavle Petrović (klavijature, sampler, gitara, usna harmonika). Kako definisati ono što je neuhvatljivo? Od klasičnog roka, psihodelije, novog talasa i sirovog panka, do elektronskih bitova i brejkova sa fank bas linijama – Vizelj je istinska postmoderna tvorevina koju je teško svrstati u bilo koju kategoriju. Osnovani 2013. godine, postali su muzički ambasadori svoje generacije, zaslužni za pokretanje najvećeg alternativnog umetničkog festivala u Beogradu – Hali Gali, kao i istoimene kompilacije koja predstavlja novu generaciju punk-rock bendova iz regiona.

Njihov prvi album „Naj bolji“ objavljen je 2017. godine i sadrži jednu od njihovih najpoznatijih pesama „Nosorog“. Ovim izdanjem predstavili su svoj autentični „kvazi-pank“ pristup – pun kontradikcija, neočekivanih i smeoih lirskih konstrukcija, zaraznih refrena, humora i ironije.

Godine 2022. objavljuju drugi studijski album „Ne vidim te od dima“, na kojem gitara ustupa mesto britanskim elektronskim formama, uz poziv na ples i zadržavanje pank stava. Vizelj su poznati po bučnim i haotičnim nastupima uživo, često improvizovanim, koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Evropa ih je prvi put videla uživo 2019. godine na turneji po Velikoj Britaniji i Irskoj, a izabrani su i među 100 najperspektivnijih nezavisnih izvođača Evrope u okviru selekcije IMPALA „100 artists to watch” za 2023. godinu.

Od 2023. godine nastupali su na brojnim regionalnim i evropskim festivalima, delili binu sa izvođačima poput: Shame, Lucy Kruger & the Lost Boys, i dr.

Među najzapaženijim nastupima izdvajaju se: Liverpool Sound City (UK), Arsenal i EXIT festival (Srbija),Europavox i Velvet (Hrvatska), MENT (Slovenija) i FUSION (Nemačka).

The Sisters of Mercy su započeli svoj muzički put 1980. godine u Leedsu, kao projekat dvojice prijatelja, Andrewa Eldritcha i Garyja Marxa, koji su želeli da čuju svoje pesme na radiju.

Zanimljivost je da ime benda dolazi od pesme Leonarda Cohena. Prvi singl benda, „Damage Done” (A strana) / „Watch” / „Home of the Hit-men” (B strane) snimljen je iste godine kada su osnovani, a od tada bend prolazi kroz brojne promene u postavi i muzičkom stilu.

Njihov prvi album, „First and Last and Always”, objavljen je 1985. godine i postavio je temelje za njihov dalji uspeh. Album je snimljen sa postavom koja uključuje Eldritcha kao vokalistu, Craiga Adamsa na basu, Waynea Husseyja na gitari i nezaobilaznog „Doktora Avalanchea”, ritam mašinu koja je postala zaštitni znak benda. Drugi album, „Floodland” (1987.), donosi pesme koje su obeležile njihovu karijeru, poput „This Corrosion” i „Lucretia My Reflection”. Eldritch je preuzeo kreativnu kontrolu nad produkcijom, što je rezultiralo sofisticiranijim zvukom. Treći album, „Vision Thing” (1990.), predstavlja njihovo poslednje studijsko izdanje. Bend je ubrzo nakon toga prestao da snima nove albume zbog nesuglasica sa izdavačkom kućom. Iako od tada nisu objavili novu muziku, nastavili su da nastupaju uživo i izvode neobjavljene pesme.

The Sisters of Mercy su poznati po svojoj energiji na sceni i specifičnom vizuelnom identitetu. Njihovi koncerti su prava poslastica za ljubitelje kvalitetne muzike, a Eldritchova harizma i moćni vokali ostavljaju snažan utisak na publiku već punih 45 godina. Osigurajte svoje ulaznice na vreme i doživite najveće hitove ovih legendi uživo!

Događaj organizuje agencija Hangtime u sklopu programa Leto za Hengovanje:

24.7. The Sisters of Mercy, Vizelj @Hangar
26.7. Static X, Dope @Hangar
4.8. Dying Fetus, Rivers of Nihil @Bašta KST-a
24.8. Blind Guardian @Hangar

Članak Vizelj uz The Sisters of Mercy na otvorenom u Luki Beograd! se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Od klasično obrazovanog pijaniste do jednog od vodećih predstavnika savremene neoklasične muzike, Solely spaja minimalizam, filmsku atmosferu i klavirsku introspektivnost. Njegov debitantski album „Piano Solely“, objavljen u maju 2024. godine u saradnji sa američkom izdavačkom kućom ONErpm, ubrzo je stekao međunarodno priznanje, osvojivši srebrnu medalju na Global Music Awards u kategoriji neoklasične muzike.

Njegova muzika nosi narativnu snagu – kompozicije poput „Seagull“, „Memory“ i „Dream“ prenose priče kroz tonove, od šapata talasa do emotivnih sećanja, povezujući prošlost i sadašnjost.

Alex Solely je diplomirao na renomiranoj Državnoj muzičkoj akademiji Gnesin u Moskvi, kao i na Berkliju (Berklee College of Music) u Bostonu. Njegova umetnička vizija dobila je snažan vizuelni identitet već na beogradskoj promociji albuma „Piano Solely“ , gde su mu se na sceni pridružili gudački kvartet Meraki i kolega Kamil Egelev na klavinovi. Scenografkinja Alisa Solovjeva i vizuelni umetnik Aleksandar Ljapunov dodatno su obogatili atmosferu.

U martu 2025. godine, Solely je objavio koncertnu verziju kompozicije „Dream”, najavljujući svoj drugi album pod nazivom „The Home Concert“ (Kućni koncert), koji je objavljen 29. maja. Na nekoliko kompozicija gostuje violinista Artem Len, dok je ceo album masterovan u čuvenom londonskom studiju Abbey Road, poznatom po saradnji sa umetnicima kao što su The Beatles, Pink Floyd i mnogi drugi.

Za koncert u sali Beogradske filharmonije, Alexu Solely-ju će se na sceni pridružiti gudački kvartet Meraki, Milan Pavković na kontrabasu i Dušan Ivanišević na bubnjevima.

„Za mene je klavir ceo orkestar. Čujem žice, bubnjeve, pa čak i zvuk vetra u njemu.“, izjavio je Alex Solely, potvrđujući svoj poetski pristup kompoziciji. Njegova muzika ne teži tehničkoj virtuoznosti, već prenošenju iskrenih emocija i univerzalnih priča koje ne poznaju granice.

Ulaznice su dostupne na sajtu polakohedonist.rs/sr/events

Naslovna fotografija: Lucy Durasova

Članak Alex Solely – Prvi koncert u sali Beogradske filharmonije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Rošin Marfi, bivša članica kultnog britanskog dua Moloko, poznata je po svojim nepredvidivim scenskim transformacijama i harizmi. Publika u Beogradu imaće priliku da uživo čuje bezvremenske hitove poput „Sing It Back“, „The Time Is Now“ i „Ramalama (Bang Bang)“, kao i pesme sa njenog aktuelnog i kritički hvaljenog albuma Hit Parade (2023), koji je zabeležio veliki uspeh u Velikoj Britaniji i širom Evrope.

Prostor OpenAir Corner, smešten u industrijskom ambijentu Luke Beograd, biće specijalno osmišljen za ovu priliku – kao epicentar savremene muzičke umetnosti i urbane energije. Ulaz je otvoren od 19 časova, dok koncert počinje u 21 čas.

Ulaznice su u prodaji po ceni od 5.490 RSD, dostupne putem platforme cooltix.rs, kao i na prodajnim mestima Gigstix i Ticket Vision. Zbog velikog interesovanja i ograničenog kapaciteta, organizatori savetuju da se karte obezbede na vreme.

Koncert organizuje Strangefear, produkcija poznata po inovativnim muzičkim događajima na nesvakidašnjim gradskim lokacijama. Očekuje se večernji performans koji briše granice između koncerta, teatra i umetničke instalacije.

„Rošin Marfi nije samo koncert – to je iskustvo. Beogradska publika zaslužuje da vidi umetnicu koja ne prestaje da pomera granice muzičkog izraza“, poručuju organizatori.

Više informacija pronađite na linku.

Članak Rošin Marfi uskoro pred beogradskom publikom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kada se mešavini izvanredne gitare i vokala doda i njen neverovatan scenski nastup, jasno je zašto je nezaustavljiva sila u svetu savremenog bluza. Nije iznenađenje što iza sebe ima brojne nagrade i priznanja iz najviših krugova muzičke industrije. Tokom poslednjih 25 godina, Ana je kroz stalne turneje, nagrade i priznanja pokazala nepokolebljivu posvećenost muzici. Razvila se kao jedna od najdinamičnijih i najsvesnijih autorki i gitaristkinja današnjice.

Njen poslednji studijski album, Power, objavljen 5. maja 2023. za ArtisteXclusive Records, donosi upravo tu dinamiku — snažnu i ličnu priču o opstanku kroz veru, odlučnost i istrajnost. Pesme su nastale u izazovnim okolnostima koje su stavile na probu Aninu odanost muzici i njenu volju da izdrži kroz teške trenutke. Prošle godine Ana je pokrenula još ambiciozniji projekat: FANTASTAFUNK, potpuno novi, žanrovski šarolik big bend sastav sa 11 muzičara. Funk, gospel i soul spektakl.

Bruce Springsteen ju je nazvao „pakleno dobrom gitaristkinjom“, a nominovana je za sedam Blues Music Awards nagrada. Bila je jedina žena gitaristkinja u postavi legendarne Experience Hendrix turneje (2014–2018), uz imena kao što su Buddy Guy, Eric Johnson, Jonny Lang, i Kenny Wayne Shepherd.

Pojavljivala se na naslovnicama časopisa Vintage Guitar i Guitar Player. Njeni albumi Can You Stand The Heat (2013) i Unconditional (2011) proglašeni su za „Pick of the Week” od strane USA Today, a emitovani su i na NPR Music. Album POWER je 2023. dospeo na prvo mesto Billboardove Blues liste — liste najprodavanijih albuma u SAD-u.

Ana se nalazi u odabranoj grupi vrhunskih savremenih bluz-rok gitarista. Jedan od razloga za to je njena spremnost da uvek radi više i ide dalje kako bi usavršila svoj zanat. Ana i njen moćni bend konstantno putuju i nastupaju na vodećim bluz, džez i rok festivalima širom sveta. Zvanično je podržana od strane Fender, D’Angelico, Jim Dunlop i DR Strings. Scenu je delila sa velikanima poput B.B. Kinga, Joe Bonamasse, Gary Clark Jr.-a i mnogih drugih.

Povodom predstojećeg koncerta porazgovarali smo sa bluz divom, Anom Popović.

Stvaraš muziku više od dve decenije. Šta te i dalje drži radoznalom i kreativno gladnom?

Sve. Sve što još nisam stigla da uradim, pomešano s novom muzikom – čak i onom koju slušaju moja deca – svaki put me zapali nečim novim. Svesna sam da je lako izgubiti inspiraciju; to mi je zastrašujuće, kao kletva za muzičara.

Šta bi iznenadilo tvoje fanove da saznaju o tebi i tvom životu van scene?

Obožavam svog malog psa Enza – ukrao mi je srce iako nisam bila „pseća osoba“. Volim šetnje, šoping, kafu i izlaske. Klasična žurka – što luđe, to bolje. Ibiza prošle godine bila je pun pogodak. Beograd takođe ume da priredi dobar provod. I obožavam putovanja.

Da tvoja muzika opisuje neki grad ili mesto, koje bi to bilo i zašto?

Nemoguće je da opiše samo jedno mesto. Album „Trilogy“ bio je Nju Orleans, Memfis, Nešvil; „Blue Room“ – novobeogradski blokovi preneseni u ruralni Memfis; „Unconditional“ – Nju Orleans; „Power“ – Detroit, Los Anđeles, Dalas… Volim da upijem kulturu grada i da me način na koji ljudi sviraju inspiriše.

Kad bi mogla da sretneš bilo kog muzičara iz bilo koje ere, ko bi to bio i koji savet bi potražila?

Mnogo njih. Gledam puno dokumentaraca – „Sly Lives“ koji je režirao Questlove, „Summer of Soul“, fenomenalan film o Dylanu… Toliko inspiracije, a retko srećni krajevi. Kako izbeći isti ishod? Danas droge nisu tolika prepreka kao sedamdesetih, ali ostati relevantan, hladne glave i „debele kože“ – to tražim da naučim.

Koji je tvoj životni moto?

Učim decu onome što želim da ponesu od mene (i prevrću očima kad počnem), ali to je:
„Grlite se“ – (a oni treba da odgovore) – „Volite se.“

I: „Pružite sebi zadovoljstvo.“ To znači – radiš vredno, zaradiš, pa onda počastiš sebe i druge. Samoljublje, da bi mogao da voliš sve ostalo.

Ima li novih projekata, saradnji ili pravaca zbog kojih bi se beogradski fanovi mogli radovati?

Novi album je u fazi masteringa, spremamo omot i spotove. Izlazi u septembru i jedva čekam da ga sviramo uživo, posebno s velikim bendom.

Svirala si širom sveta – od Nju Orleansa do Tokija. Po čemu se publika u Beogradu razlikuje?

To je povratak kući. Znaju me od samih početaka. Pratili su svaki moj korak – od „devojke s gitarom“ koja je uzimala časove kod Točka, do formiranja prvog benda HUSH; neki se čak sećaju i proba u garaži. Pratili su sve moje postave i muzičke faze. Zato je to sasvim posebna publika.

Ulaznice za koncert su dostupne putem sajta tickets.rs kao i na njihovim prodajnim mestima.

Članak Ana Popović se vraća u BitefArtCafe se pojavljuje prvo na Oblakoder.