Većina intervjua koje si dala povodom nove knjige počinje od pitanja u vezi sa prvom rečenicom u prvoj priči. Hajde da umesto toga napravimo vezu prve i poslednje priče – reč je o smrti oca u oba slučaja. Čini se kao da si želela da simbolički napraviš pun krug.

Ja sam izgleda ovisna o tim krugovima i kružnim strukturama. Moram biti iskrena i reći da nisam sama došla do toga – sa urednikom iz Frakture Seidom Serdarevićem sam dogovarala redosled i on je predložio da prva priča bude Šuma. Ja sam insistirala da poslednja bude Tata stiže kući. I to je odjednom imalo smisla, jer sam htela da zbirka funkcioniše kao koncept, da ne budu samo sabrane priče koje sam skupila sa raznoraznih strana. Mislim da je i jači taj komentar o patrijarhatu ako knjiga počinje i završava tako.

Ubistvo oca znači ubistvo patrijarhata i to brutalno ubistvo. Kada sam prepričala prijateljici prvu priču rekla mi je da je zvuči grozno i da ne zna da li bi mogla da čita Mliječne zube.

Nisam pisala sa namerom da stvorim nekakav efekat. Više prilazim tome – okej, želim da govorim o ovome, želim da govorim o patrijarhatu, ali ne čistom patrijarhatu u smislu zlog oca i dobre majke. Ne želim da stvaram stereotipe. Htela sam da tome priđem na neki simbolički način i da pokažem kako patrijarhat zapravo izranja iz jezika i iz kompletnog društva, ali i kako pogubno može da deluje na glavu porodice – na oca. Te priče o tome kako je on neispeglan, gladan i bolestan su zapravo ono što njega ubija. Zanimljivo je kako nam, kad gledamo filmove, nije problem da vidimo neku jako tešku scenu i da kažemo da je film odličan ili umetnički. Pun simbola. Sa druge strane, od književnosti očekujemo stalno suvu stvarnost. To sam pogotovo primetila u Hrvatskoj, na primer, jer kod njih sad vlada taj teror stvarnosne proze. U jedinoj kritici koja je tamo izašla piše da ta prva priča nije moguća, da to nije nešto što se događa. Jako je zanimljivo to čitanje književnosti u ključu da li se ovo događa ili ne, ali mene mnogo više zanima to simboličko čitanje – da pokažem kroz priču koja je gotovo bajka kako funkcioniše patrijarhat. Mi kada čitamo bajke se ne bavimo time da li Crvenkapa može da ostane živa u Vukovom stomaku. Bavimo se nekom većom pričom, nečim što postoji iza toga. Žao mi je ako su nekome priče previše traumatične. Neka se čitaju u simboličkom ključu, ako je bukvalni pretežak.

„Nisam želela da kritikujem loše roditeljstvo koliko da pokažem da mali ljudi oko nas gledaju sve. Sav taj Balkan prolazi kroz njihova mala tela i njihove male glave, taloži se i nekako će izaći.”

Pomenula si film – čitajući priče sam razmišljala o tome kako bi dobro funkcionisale u nekakvom filmskom omnibusu. Da li bi tebi bilo zanimljivo da gledaš ove priče na ekranu, možda da adaptiraš tekst za filmski ili pozorišni scenario?

Apsolutno. Ipak, volela bih da to uradi neko ko se time bavi, budući da ne radim ni u pozorištu ni na filmu. Volela bih da zbirka inspiriše nekoga, bila to jedna priča ili cela knjiga, da uradi nešto drugo. To bi svakako bilo drugačije, ali nemam problem sa tim – uvek me zanimaju ta različita čitanja, ali i koliko vizuelnog potencijala ima u književnosti. Meni je književnost ipak najdraža zato što tu imaš samo jezik i ne postoji ništa van jezika. Kao da ti čitalac kaže evo ti ovaj prozor vremena da uđeš u moju glavu i da mi govoriš šta da mislim. Zato ja biram književnost, ali volela bih, naravno, da vidim kako neko drugi to čita – bilo da je reč o fotografiji, ilustraciji, filmu… Svakako podržavam.

Veoma je zanimljiva ta vizualizacija – iako skoro sve priče mogu da se dešavaju i tokom osamdesetih i devedesetih, pa i dvehiljaditih, ono što je sigurno jeste da se dešavaju na ovim našim prostorima. Sećam se naslova jednog intervjua koji si dala, a koji kaže Zauvek ću pisati o Balkanu. Sad gledamo Balkan kroz oči dece. Zašto ti je bio zanimljiv baš taj ugao?

Ima mi smisla da pišem o onome što poznajem a, sa druge strane, ne mora da znači da će mesto radnje uvek biti Balkan. Mislim na ceo set vrednosti kada kažem Balkan. Mislim i na jezik koji koristimo kroz odnose… To je ono što me zanima. Balkan kao fizička odrednica je poprilično neuhvatljiv, jako je teško povući mu granice, svako ih povlači tamo gde želi. Jako je teško to definisati i objasniti strancima kroz šta sam prošla kada sam živela negde drugde. Pitaju te šta tačno znači kada napišeš ili kažeš to je balkansko ili to je Balkanac. Tad imam osećaj da bih morala da napišem knjigu kako bih objasnila (smeh). Odrastanje u takvom kontekstu je specifično. Mi svi, kao zajednica, imamo posttraumatski stres, a onda unutar toga, kao deca, smo morali da se naviknemo i prihvatimo određena ponašanja. Pogotovo mi – deca generacije koja je ratovala. Za nas su manje ili veće traume neminovne. Postojale su važnije stvari tada – da ima šta da se jede i obuče, da ideš u školu (ako je otvorena). Nije bilo vremena za bavljenje finom pedagogijom kakva danas postoji. Tek ćemo videti kako će se ta trauma odraziti na naše živote. Nisam želela da kritikujem loše roditeljstvo koliko da pokažem da mali ljudi oko nas gledaju sve. Sav taj Balkan prolazi kroz njihova mala tela i njihove male glave, taloži se i nekako će izaći… Kako će taj Balkan da izgleda za dvadeset ili trideset godina zavisi od taloga koji je ostao u njima.

Da, a kada govorimo o Balkanu, posebno je zanimljiva ta sprega uzroka i posledica i to je nešto što si veoma suptilno provukla kroz sve priče. Da li su roditelji uzroci, a deca posledice i u kom to trenutku deca prestaju da budu posledice. Kada sam videla najavu za knjigu Mliječni zubi, pomislila sam da ćeš imati samo junakinje, ne junake, da ćeš prikazati samo perspektivu devojčica. Veoma mi je drago što čitamo i priče o dečacima, a volela bih da u kontekstu uzroka i posledica pomenemo priču Dan na bazenu.

Bilo bi nedovoljno govoriti o patrijarhatu samo sa jedne strane. Nisam osoba koja misli da konstantno moramo da pravdamo feminizam tako što govorimo da je dobar i za muškarce. Ne mora nužno nešto da bude dobro za muškarce da bi bilo dobro za društvo, ali u ovom slučaju zaista jeste dobro i za muškarce. Htela sam da pokažem rađanje patrijarhata, a u poslednjem trenutku sam odlučila da taj dečko iz priče na bazenu ima šansu da se izvuče i da ne ponavlja greške svog oca.

Trenutak kada odbija limunadu?

Da, i kada se okreće i odlazi. Iako mu je jako teško. Svi smo mi makar jednom čuli nemoj tako da razgovaraš sa mnom, kako to razgovaraš sa svojim ocem, kako to razgovaraš sa svojom majkom. U slučaju ovog dečaka se radi o veoma toksičnom ocu kojeg sam vizuelno htela da povežem sa Spajdermenovim arhetipskim neprijateljem – Goblinom. Ljudi kojima je dečak okružen su antiheroji i onda se stvara taj sukob svetova – u jednom stalno vlada dobro i dobro pobeđuje loše, a u drugom je njegov otac koji se ponaša kako se ponaša. Apsolutno su me zanimala sva deca i znam da ima mnogo dece kojima se nisam bavila. Zanimao me je i klasni momenat i odnos grad-selo, različite generacije – od najmlađeg do adolescentskog perioda. Mogla bih da napišem knjigu samo o devojčicama i pisala sam više o devojčicama, ali bilo bi jednostrano da se nisam okrenula i toj drugoj strani patrijarhata koja ostavlja jak uticaj na dečake. Oni će danas sutra biti ti muškarci na poziciji moći i ponavljaće iste obrasce.

Lana, ovo je tvoj povratak priči. Zašto? Pomenula si na početku razgovora i koncept ove zbirke. Da li je danas koncept zbirke priča nekakav imperativ? Moraju li sve priče biti povezane nekakvom crvenom niti?

Drago mi je što si rekla povratak priči, jer mnogo ljudi roman Uhvati zeca vidi kao moje prvo delo. Ne krivim nikoga – prethodne knjige su objavljene u malim edicijama kojih danas gotovo da nema. Preko Zeca su ljudi čuli za moj rad. Sad mi kažu knjiga priča je nešto drugačije, a meni je to povratak u ono što najviše volim. Dve zbirke koje sam ranije objavila su drugačije – u jednoj su tri duže pripovetke, a u drugoj su sabrane priče, sve u vezi sa Banja Lukom, ali nisu imale toliko jak koncept. Htela sam to da ispravim sa ovim. Meni se jako sviđa kako je govorio Danilo Kiš – pravim knjigu. Dakle, priđeš joj kao nekom konceptu i razmisliš o svemu – iz koje perspektive, koliko priča, koje dužine, po kom redosledu, zašto po tom redosledu… Malo ljudi je primetilo da je, s obzirom na to da je reč o Balkanu, jedna priča napisana na čistom hrvatskom standardu, a jedna na ekavici, na čistom srpskom standardu. Ta čistoća me zanimala. A tu i forma. Kad god dobijem ideju, prvo razmislim o formi. Ona dodaje značenje sadržaju, pojačava sadržaj i to je ono što se često zaboravlja. Meni je žao za Zeca, da sam mogla da ga odštampam u nekom formatu koji se kružno čita, kao one vizit karte što možeš da okrećeš, ja bih sigurno to uradila. Tada bih mogla da kažem ljudima da je to krug, nema početka i kraja. Svakako, koncept je meni veoma važan. Imala sam okosnicu kada sam odlučila da citat na početku svega… stoji jedno dete, bačeno u podrum otvori knjigu.

Volela bih da iskoristim priliku da progovorimo i o drugim aktuelnim temama. Objavljen je najuži izbor za Ninovu nagradu, jel imaš svog favorita?

Moj favorit je Darko Cvijetić, roman Što na podu spavaš. Moram da se ogradim – to govorim, a nisam pročitala sve knjige iz najužeg izbora.

Više romana je stiglo ove godine nego ikada. U senci prošlogodišnjih dešavanja, kakva su tvoja razmišljanja o Ninovoj nagradi? To pitam i zato što je roman Uhvati zeca bio u finalu sa romanom Zabluda Svetog Sebastijana Vladimira Tabaševića 2019. godine.

Mislim da je Ivan Milenković, član žirija, rekao da je sve to deo folklora Ninove nagrade. Ništa mi tu nema veze sa književnošću i sve je to jako tužno. To su neke stvari koje pripadaju više rijaliti programima nego književnosti. Bilo mi je tužno da neko pohvali moju knjigu tako što popljuje knjigu mog kolege ili obrnuto – neko popljuje mene kako bi pohvalio kolegu. Mi smo u istome, bavimo se istom umetnošću i treba da se trudimo da povećamo broj čitalaca. Poenta je da kada neko pročita moju knjigu odmah posle uzme neku drugu. Verujem u solidarnost, a ova nagrada podstiče kapitalističko i takmičarsko rivalstvo gde na vrhu ima mesta samo za jednog. Mi svi onda podržavamo činjenicu da se u ovoj zemlji kupuje jedna knjiga godišnje, a to je knjiga koja je dobila Ninovu nagradu. Ja ne želim da neko kupi samo moju knjigu ove godine. Kakav mi je to onda čitalac, ako će da čita samo mene? To mi je nešto najtužnije na svetu. Mnogo mi je važniji onaj čitalac koji mnogo čita, pa pročita i moju i kaže šta mu se sviđa, a šta ne. To što su neke kolege odlučile da bojkotuju doprinosi tome da se okrene značenje – čini mi se da tako dodaješ vrednost toj nagradi i pokazuješ da je mnogo bitna. Ona svakako jeste važna ali njena istorija, kao i istorija bilo kog drugog kanona, nije bez grešaka. Mi moramo da se setimo da to nije neka institucija koja postoji van nas. To je određeni broj ljudi koji u jednom momentu donose jednu odluku. Ima tu dosta stvari koje meni smetaju.

Verovatno i to što fama postoji samo oko Ninove nagrade.

Jeste. Zašto ne govorimo o drugim nagradama? O pesničkim nagradama, na isti način? Zašto ne govorimo o tome da je Maša Seničić prva žena koja je dobila ngradu Dušan Vasiljev? Zašto njena knjiga nije sutradan postala bestseler? Zašto ne govorimo o nagradama koje dobijaju kratke priče? Sve se centralizovalo i to je ono što odmaže književnosti. Samo smanjujemo broj relevantnih pisaca i žanrova. Na stranu što je ove godine, u širem izboru, bilo 34 muškarca i 4 žene što je sramota. Ne radi se o političkoj korektnosti…

Ali, znaš koliko će ljudi reći da se radi samo o tome? Da žene verovatno manje pišu, da ne bi tako trebalo da posmatramo stvari…

Da, ali ja bih volela jednog dana kad budemo imali u širem izboru 34 žene i 4 muškarca da takođe kažu isto. To se neće desiti. Ako budu 34 žene u širem izboru onda će da nastane sveopšti haos, hajka i javna lomača po principu evo šta nam radi feminizam, jadni mi pisci, oduzimaju nam mesto. To je dupli standard. Zanimljiv je taj broj 34, jer sam baš pročitala kako su prošle 34 godine dok prva žena, Dubravka Ugrešić, nije dobila Ninovu nagradu. Ovo je kolektivna sramota. Ako izdavači nisu poslali dovoljan broj knjiga koje su napisale žene, onda upravo oni treba da se pitaju zašto ih ne objavljuju.. Ako kažu da je to zato što rukopisi nisu dobri, onda treba da se pitaju zašto ti rukopisi nisu dobri, šta su čitali, na čemu su odrasli i konsistuisali svoj književni ukus, pa im je ovaj roman dobar, a onaj nije. Sve to ima svoje zašto. Nemoguće je da u društvu, u kom su žene obrazovane jednako kao muškarci, 50% stanovništva prosto lošije piše. Mi onda prihvatamo činjenicu da smo prirodno inferirorne, da prirodno lošije pišemo i to se tako ogleda za divno čudo – u Srbiji. Ne u Britaniji, ne u Švedskoj, Nemačkoj… Tamo žene divno pišu, a u Srbiji žene ne znaju da pišu i Ninova nagrada to pokazuje. Smešno je govoriti o tome. Naš pisac Saša Stanišić, koji ima zavidnu karijeru u Nemačkoj i piše na nemačkom jeziku, je rekao, kada sam objavila taj spisak, da bi iz bojkota istupio da se njegovo ime našlo tamo. Ja sam mu rekla da je to zato što nije više balkanski mušakarac (smeh).

Pomenula bih i roman Uhvati zeca koji je nagrađen Evropskom nagradom za književnost i doživeo je veliki uspeh. Na koliko je jezika preveden do sada?

Sveukupno 13 jezika, većina prevoda izlazi ove godine.

I sama govoriš nekoliko jezika, kakav je osećaj kada čitaš svoju knjigu prevedenu na drugi jezik? To pitam i zato što neretko koristiš mnoge reči i fraze koje su teško prevodive. Naravno, ovo je široka tema, nikada nije isto čitati knjigu u prevodu i u originalu, ali jesi li zadovoljna prevodima?

To je veliko pitanje. Bilo je nedavno i nekih studija o tome kako danas pisci dok rade razmišljaju o tome da li je to prevodivo na engleski jezik. To nije dobro jer utiče na odluke u pisanju, sakati neke lokalne književnosti. Recimo, ja neću da iskoristim ime Đorđe, jer kako će to da izgovori neko van našeg govornog područja. Ja o tome ne razmišljam. Znam koliko je teško, jer sam sama prevodila Zeca na engleski. Svesna sam da je to neki drugi tekst i to mi se dopada. Mislim da ne postoji savršen prevod. Sviđa mi se to što prevod donosi i to što se gubi u prevodu. Kada sam čitala španski ili italijanski prevod imala sam osećaj da je to delo prevodioca. Jeste tvoja knjiga, ali je njegov ili njen jezik.

To je zapravo značaj prevodioca koji često stavljamo po strani ili zaboravljamo.

Jeste. Zato se trudim da uvek pomenem ime prevodioca, jer rade ogroman posao. Tu imaš odgovornost i prema sebi, ali i prema tuđem delu na celom jednom podneblju. To se kod nas desilo sa Virdžinijom Vulf. Dugo nije bila dobro prevedena. Ja sam prezadovoljna prevodima na ove jezike koje mogu da pročitam, a za mađarski stvarno ne mogu da ništa da kažem (smeh).

Ono na šta bih se vratla pred kraj ovog intervjua jeste solidarnost. Tokom vanrednog stanja si pokrenula serijal Instagram emisija i ugostila mnoge regionalne autore i autorke, razgovarali ste o književnosti, a upravo ovih dana lansiraš projekat sa slikarkom i spisateljicom Milicom Vučković koji se zove Psi i ostali. Kako bismo predstavili ovu emisiju, šta je vaša ideja?

Meni je važno da promovišem kolege i koleginice jer na taj način promovišem književnost. Time sebi povećavam broj čitalaca, jer povećavam broj čitalaca u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj… Od projekta Tri plus tri sestre gde smo govorile o drugim književnicama, do tog lajva kod Lane kako ga je nazvala Milica Vučković. Htela sam da iskoristim karantin, bila sam u Zagrebu, nedostajali su mi neki ljudi. Zaista mislim da mi, koji imamo tu privilegiju da smo više u javnosti i imamo više medijskog prostora, treba to da iskoristimo i pričamo o kolegama i koleginicama. Ja sam prvu priču objavila 2007. godine, prvu knjigu 2010. i čekala sam devet godina na medijski prostor. Znam kako je raditi, pisati i objavljivati kao da se nije dogodilo ništa. Sada, kada imam prostor, to koristim da skrenem pažnju na kvalitetne knjige kojih itekako ima. Upravo tako smo Milica i ja došle na ideju da pokrenemo serijal emisija Psi i ostali samoinicijatnicno, bez para, bez ikakvih sponzora. Srećom imamo nekoliko prijatelja koji znaju da barataju kamerom i mikrofonom.

Ti montiraš.

Dotle došlo – ja montiram (smeh). Svakako, često se nalazimo u Vjernom psu i pričamo o književnosti. Meni se mnogo sviđa što je Milica iz sveta slikarstva, njen pristup književnosti je organski, neposredan i direktan. Nije zatrovana, kao ja, svim tim teorijama Filološkog fakulteta. Volim kako ona čita. Meni su najdraži razgovori o književnosti sa njom, u kafani. I onda smo došle na ideju da vratimo književnost u kafanu i dovedemo zanimljive goste kako bismo na otvoren način razgovarali. Jeste i vreme i trud i posao koji je neplaćen, ali osetiš neko zadovoljstvo. Snimile smo deset emisija… Mi to zovemo emisija (smeh). To su kratki razgovori od pola sata sa raznim ljudima, mahom iz književnosti. Sklonile smo se od te potrebe da to bude savršeno izmontirano, savršeno snimljeno i izrežirano… Forma je manje bitna, za sada nam je sadržaj na prvom mestu.

Zašto se emisija zove Psi i ostali? To je naslov kultnog romana Biljane Jovanović.

Prvenstveno smo odabrale to zbog Biljane Jovanović koja je bila jedna od naših najvažnijih spisateljica. Nažalost prerano nas je napustila, ali iza sebe je ostavila nekoliko važnih knjiga. To je jedna visokokvalitetna književnost o kojoj se ne govori dovoljno, iako postoji međužanrovska nagrada sa njenim imenom. Nama je veoma žao zbog toga i zato smo napravile omaž njenom jakom književnom glasu koji je deo našeg kanona i naše istorije. Osim toga, snimamo u kafani koja se zove Vjeran pas, pa se sve poklopilo.

Ideš u Cirih krajem januara, na rezidenciju?

Imala sam tu sreću da me pozovu iz Literaturhaus-a u Cirihu na rezidencijalni program za pisce. Neće me biti pet meseci. Izlazi Zec na nemačkom stoga imam obaveze i u Austriji i u Švajcarskoj i u Nemačkoj. Rezidenciju ću iskoristiti da radim na novom romanu. Potrebno mi je, kao i svima posle pandemije, da se malo maknem.

2021. će svakako biti bolja od prošle godine.

Ja se samo nadam da ne očekujemo previše od ove godine, a sa druge da ne idealizujemo ono vreme koje je bilo pre pandemije kao nešto što je izgubljena divna prošlost. Nije sve bilo tako divno i treba da se toga setimo. Možda, kada se izvučemo iz pandemije, treba da nastavimo tamo gde smo stali i da popravljamo ono što smo mislili da je normalno.

Fotografije: Ema Bednarž

Članak Lana Bastašić: Zanimalo me je odrastanje dece na Balkanu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pre oko dve godine Mario Vargas Ljosa napisao je kako je feminizam postao najodlučniji neprijatelj književnosti.

„Najodlučniji neprijatelj književnosti, koji nastoji da je izleči od
mačizma, višestrukih predrasuda i nemorala, sada je feminizam.
Dakako, ne mislim na sve feministkinje, već samo na one najokorelije,
iza kojih stoje čitavi sektori koji, paralisani strahom da će ih smatrati
reakcionarima, ekstremistima i falokratama, otvoreno podržavaju tu
antiknjiževnu i antikulturalnu ofanzivu.”

U svom tekstu Ljosa objašnjava ekstremne primere prevlasti feminizma u književnosti, aludirajući na to kako političke ideje mogu da progutaju umetnički sloj teksta. Da ne bismo ostali u tonu uopštavanja, treba da naglasimo kako je individualan slučaj ukoliko je umetnički tekst neuspeo zbog potrebe autora da po svaku cenu dokaže teoriju. Međutim, negativno odnošenje prema feminizmu, upštavanje ovog pojma, podela autorki na osnovu snage feminističkih ideja koje ispoljavaju u delu, deluju kao poziv na stalno pravdanje autorke pred javnim mnjenjem.

Ukoliko izuzmemo podelu žena na feministkinje i nefeministkinje, okorele i neokorele, u rečima i delima mnogih žena možemo da naslutimo feminističke ideje. O njemu se govori i kada se slikaju porodični odnosi u patrijarhalnoj zajednici, nasilje u porodici, težak položaj samohrane majke i nezaposlene žene. Pisanje iz ugla žene zahteva iskustvo koje ona preživljava, a neminovno je da će to iskustvo podrazumevati sudare sa sistemom koji joj je vekovima nametao određene uloge. Eto odgovora na pitanje – zašto žene ne bi samo pisale? To je valjda ono što rade, samo pišu.

S obzirom na to da onaj koji stvara podražava ono što vidi i oseti, zašto bismo isticali žensko ili feminističko kao nešto što je neprirodno, propagandno ili antiumetnički? Da li je to zaista tako?

Kako je u našoj sredini (mislim pre svega na zemlje koje nas okružuju) razgovor o feminizmu još uvek tabu, a istovremeno i velika tema (čini se da je postala velika tema sa zakašnjenjem) važno je povremeno napraviti presek. Naime, sve boljom saradnjom koju uspostavljaju pojedine izdavačke kuće, regionalne spisateljice postaju čitanije. Važno da zastanemo i ponovo razmislimo o tome šta nam one poručuju.

Svojom pojavom na književnom festivalu Krokodil 2019. godine, Rumena Bužarovska zadobila je pažnju publike u Srbiji. Posebno značajan bio je njen roman „Nikuda ne idem”. Međutim, pomenutom romanu prethodi zbirka pripovedaka „Moj muž”, prvi put objavljena 2014. godine. U njoj autorka oživljava jedanaest priča iz ugla jedanaest različitih žena. Kako je i sama istakla, priče kroji spajajući različite celine koje je nekada čula: „Priče jesu iskrene svakako, jer se radi o istinitim osećajima. No nisu faktički realne, nego su prepoznatljiva dešavanja svima nama.”

U pričama su oživljene teme koje su i danas aktuelne u našem društvu (na Balkanu, ili još uže – u zemljama koje su nekad činile Jugoslaviju). Žene koje susrećemo u zbirci pričaju o svojim muževima, roditeljima, kolegama i deci. Ona piše o proslavi jednog Osmog marta u kafani i banalnom raspletu događaja koji poništava uzvišenost datuma koji se slavi. Slika likove oca, muža i sina, a naspram njih ćerku, suprugu i majku. Spaja priče o seksualnosti, strahovima i patrijarhatu i tako bez ulepšavanja slika prizore u jednom društvu. Odnos između muža i žene zanimljivo je oživljen u priči „Moj muž pesnik” u kojoj se junakinja zaljubljuje u sliku kakvu je pesnik iz naslova projektovao o sebi, a brak ogoljava pred njom „muža pesnika” pred kojim se neće osećati nikada dovoljno pametnom. Slika u koju se zaljubila godinama bledi, a pred njom su samo stihovi pesnika koje uopšte ne voli. Posebno je važno obratiti pažnju na priču „Lile”, ukoliko želimo da osvetlimo odnos majke i ćerke, uslovljen uticajima okoline i majčinog porekla. Junakinja, u strahovima od kontrole i sopstvene prošlosti, ne povezuje svoju ćerku sa majkom. Priča slika jednu avanturu posete baki u selu i kobne nakon nje. Tema prevazilazi okvire jedne kulturne tradicije. Otvara se pitanje o tome šta se desi kada individua pokušava da nametne sebi novi sistem življenja, onaj kome ne pripada. U snažnoj potrebi za kontrolom, pred nama je otkriven veliki strah jedne žene – ona se plaši da će postati nalik na svoju majku.

Magdalena Blažević, spisateljica iz Mostara, u svojoj zbirci pripovedaka „Svetkovina”, poput Rumene Bužarovske, daje glas ženama. U jednom intervjuu ona ističe kako se nije dvoumila oko tema koje će osvetliti.

„Prvenstveno biram ženska iskustva jer su mi poznata i bliska, tako da su u središtu priča junakinje koje se bore s krutim pravilima seoske sredine, u nesretnim su brakovima, odbačene zbog preljuba, izvanbračne trudnoće, žude za drugačijim životom, za ljubavlju i ispunjenjem seksualnih i drugih fantazija. Izvana one su dobre majke i supruge, izvršavaju svoje obveze, ali kad zatvore oči započinje njihov tajni život. One na taj način opstaju.” (izvor: Nezavisne novine) 

Zanimljivo je kako svojim stilski urednim i jasnim pisanjem odstupa od određenje „žensko pisanje”, koja su nekad bila neizostavni epiteti uz ocene rada spisateljica. Suvišno je isticati kako i ona piše iz ženske perspektive. U kritikama možemo pronaći kako njeno pisanje nema feminističku ideju u osnovi jer je intelektalno i uzvišeno. Jasno je da spisateljica ne pribegava širenju feminističkih ideja radi poistovećivanja sa određenim feminističkim talasima. Ona stvara, a dok stvara svet po uzoru na onaj u kome je živela otvara i brojna pitanja u položaju žena u maloj bosanskoj sredini.

Surovost koju sa sobom nose pojedine priče iz njene zbirke prisutna je zahvaljujući istinitosti pojedinih događaja. Naime, priča „Kapa” nastala je u sećanje na trinaestogodišnjakinju ubijenu 1993. godine. Spisateljica ju je zabeležila u svoj dnevnik kada je bila devojčica. Godinama kasnije, ta priča dobija svoju konačnu formu.

Junakinje „Svetkovine” ne ponašaju se u skladu sa društvenim normama. Društvo ih karakteriše kao posrnule. One su čedomorke, preljubnice, neretko su surove prema drugim ženama i žive bez namere da obuzdaju svoje želje. Ovakve junakinje rođene su u granicama tabua. Seksualnost i telesnost jedne žene predstavljala se kao nešto što je neophodno sakriti. U takvom okruženju rođene su junakinje priča „Mlin” i „Nini, sine”.

Tonka iz priče „Mlin” mentalno je zaostala te nije svesna nove uloge u kojoj se našla. U njoj je pristutna samo misao o tome kako da ućutka bučnu bebu i kako da umiri postporođajne bolove. Kosana, šesnaestogodišnja junakinja iz priče „Nini, sine” porađa se na autobuskoj stanici i razmišlja o tome kako bi bacanjem novorođenčeta u reku mogla da nastavi svoj život, neobeležena večnim teretom samohrane majke. Ipak, bez podrške oca deteta, ona se prepušta toj ulozi.

Posebno zanimjiva tema u okviru feminizma jeste žensko telo. Magdalena Blažević, između ostalog, slika telo majke. Izazovno je predstaviti snagu i teret tela u književnom delu. Kroz istoriju žensko telo bilo predmet ispitivanja i inspiracije, Senka Marić doprinosi velikoj temi u svom romanu „Kinstsugi tijela”. Međutim, ona o ženskom telu govori intimno, smelo , jednostavno i depatetizovano, otvara se pitanje – šta se dešava sa telom žene koja boluje od raka dojke. Piše o bolu koji traje dugo i koji ostavlja za sobom ožiljke, kao uspomene. Ona smešta telo žene na operacioni sto, pred primanje anestezije. Pred nama je junakinja na hemioterapiji, u kadi slane vode, pred ogledalom u kome vidi svoje grudi kako se odvajaju od nje. Otvaraju se brojna pitanja o ženstvenosti. Dok stoji pred ogledalom i posmatra svoje, nekada čvrste, a sada izranjavane grudi, pita se kada se gubi seksualno i zanosno u ženskom telu. Ona prelazi put d saznanja da ima rak do novog prihvatanja sopstva. Na kraju uviđa da je telo pokret.

Sara i Le(j)la, junakinje oživljene u romanu „Uhvati zeca”, Lane Bastašić, predstavljaju dve strane koje pokušavaju da pronađu identitet u sredini koja im to onemogućava. Poslednje decenije 20. veka na Balkanu bile su obojene pomeranjima geografskih, humanih i društvenih granica. U okviru tih promena oslikani su likovi dve žene, koje biraju dva suprotna pravca sazrevanja. Nije retkost ukoliko naiđete na poređenje Lane Bastašić i Elene Ferante. Zanimljivo je kako se u našoj recepciji ističe tema ženskog prijateljstva i tumačenje takve teme kao feminističke. Svakako, čini se da svaka žena, ma o čemu pisala, pisaće o feminizmu. Odnos između Sare i Le(j)le jeste slika „ženskog prijateljstva”, ukoliko je nužno da budemo striktni oko određivanja pola. Ipak, ovo je priča o prijateljstvu i potrazi za sopstvom. Ispisan rukom žene koja percipira svet, ovaj roman ne moramo nazivati „ženskim”. Prijateljstvo između pomenutih junakinja prikazano kroz napet  i nimalo romantizovan odnos dve jedinke spojene u detinjstvu i jednoj patrijarhalnoj sredini obojenom temama nacinalizma, patriotizma i naglašenom potrebom za pripadanjem.

Ana Miloš, mlada spisateljica iz Beograda, u svojoj zbirci pripovedaka „Kraj raspusta” slika likove žena koje odbijaju uloge koje im društvo nameće. U priči „Zabran” opisana je mlada majka koja pokušava da uspostavi odnos sa svojom ćerkom, nezavisno od pritiska koji joj pravi društvo, a pre svega majka koja pokušava da kontroliše njeno majčinstvo. Uloga majke problematizovana je i u priči „Mir”. Otvara se pitanje – kako majka treba da tuguje?

U želji da prevaziđe nenadoknadiv gubitak deteta, ona nastoji da pronađe svoj mir u seksualnim zadovoljstvima, kupovini i banalnim temama koje će je svakodnevno udaljavati od pomisli na gubitak. Priča „Srećna banana” na širem planu problematizuje temu „dobre žene”. Kako bi opravdala sedam godina braka i učinila da ta cifra i kvalitativno podrži vreme provedeno sa jednim muškarcem, junakinja odlučuje da uplati kurs na kome će poboljšati svoje veštine, a akcenat stavlja na veštinu oralnog zadovoljavanja. Reakcije muža nakon razotkrivanja i njena potreba da slaže slikovito predstavljaju odnos između muškarca i žene u sredini obojenoj patrijarhalnim postulatima o moralnoj ženi.

Kada govorimo o feminističkim idejama koje se naziru u romanima pomenutih spisateljica, ne govorimo o romanima koji propagiraju političke ideje niti uspostavljaju dogmu.

Pomenute spisateljice (mada ovaj niz imena možemo beskrajno da širimo) nisu okorele, kako je Ljosa označio izvesne autorke govoreći o feminizmu u književnosti, a pre svega nisu uništile umetnost. Naprotiv, one prave utabanu stazu za buduće generacije spisateljica, koje neće pisati ženske priče, pesme i romane, već – priče, pesme i romane.  

Članak Pet značajnih regionalnih spisateljica se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dobitnica je BeFem nagrade za feministički obračun i genijalnu prijateljicu domaće književnosti, 8. marta ove godine. Lanina knjiga „Uhvati zeca“ je priča o odrastanju i sazrevanju dve prijateljice, Le(j)le i Sare, u burnim vremenima kakve su bile poslednje decenije prošlog veka. U knjizi je isprepletano pitanje identiteta; njegovo oblikovanje po sopstvenom nahođenju ili pak po nahođenju vremenskih i prostornih, ali i društvenih faktora. Nakon čitanja se možemo zapitati: koliko nas društvo u kom živimo oblikuje i da li je moguće „pobeći“ od sebe, makar to podrazumevalo život u državi kilometrima udaljenoj od svog rodnog mesta?

Lana kaže da joj nije bila želja da piše o „ženskom prijateljstvu“, ali da su joj ženski likovi bliski i da je preko njih uverljivije mogla preneti ono o čemu je zaista želela da piše – a to je potraga za identitetom u zemlji u kojoj je cela ideja identiteta dovedena u pitanje. U knjizi se prepliću motivi poput zemlje čuda i zeca, kao što je to slučaj u „Alisi u zemlji čuda“ Luisa Kerola. Tu su i elementi koji podsećaju na Moju genijalnu prijateljicu, italijanske autorke Elene Ferante, poput neraskidive povezanost i razvoja odnosa dve prijateljice kroz život.

Sa njom smo razgovarali šta znači solidarnost za društvo, značaju književnosti za mlade, pitanju identiteta, ali i o važnosti emancipatorskog aspekta u obrazovanju devojčica i kako on utiče na poboljšanje celokupnog društva.

Smislila si način kako bi petak veče svima nama u izolaciji učinila interesantnijim – a to je emisija, odnosno razgovori sa piscima i spisateljicama na tvom instagram profilu. Kako si došla na ovu ideju i da li ona za sada ispunjava tvoju prvobitnu zamisao?

Imam mnogo prijatelja među piscima i spisateljicama u regionu i imala sam želju da se s njima čujem. Smatram da svi oni zaslužuju pažnju i osjećam se privilegovanom što ih poznajem i mogu s njima da razgovaram o književnosti i mnogočemu drugom. Ovo je bio način da se ti razgovori otvore za širu publiku. S druge strane, poslije nekoliko mjeseci, imaću lijepu video arhivu razgovora s nekim od najzanimljivijih autora i autorica iz regije, što je pravo malo blago. Ne bi mi bilo ugodno koristiti ovu situaciju da promovišem sebe, čitam svoje tekstove ili prodajem svoju knjigu. Ima mi više smisla u ovom trenutku pokazati solidarnost, zajedništvo i podršku.

Koliko je važna međusobna podrška pisaca iz regiona?

Meni je veoma važna i uvijek radim na tome da promovišem kolege i kolegice, preporučim ih agentima i izdavačima, govorim o njima na društvenim mrežama, itd. Pisanje i ego su usko povezani i vrlo je lako skliznuti u toksični modus operandi – to je ideja da postoji ograničen broj mjesta, da jedni drugima nešto oduzimamo, te da smo isključivo konkurenti. Za mene je to jasan pokazatelj kako je kapitalistički zakon džungle ušao u kulturu, gdje ne bi trebalo da ga ima. Zato su nam se i nagrade pretvorile u reality show. Vrlo rano sam postala svjesna da smo toliko zaokupljeni egom i traženjem «sljedećeg genija», da književnost polako gubi svoj društveni značaj. Postala je kao kakav elitni hobi nekolicine «intelektualaca», a za takvu situaciju smo prvenstveno krivi mi koji se njome bavimo. Zato mi je važno pomagati svojim kolegama i kolegicama, jer ako njih nestane, nestaće književnih časopisa i festivala, na kraju će nestati i čitalaca, a onda ovo čime se bavim postaje besmisleno.

Kada smo kod sadržaja tokom trenutne situacije, kako se ti nosiš sa njom i koliko je ona uticala na tvoje funkcionisanje?

Prije svega, ja imam tu privilegiju da se bavim poslom koji inače radim od kuće, u izolaciji koju sam sama sebi nametnula. Mnogi su u ovoj situaciji izgubili posao, a drugi, opet, moraju da rade poslove koji su sada visokorizični, tako da mislim da nemam pravo da se žalim. Međutim, u razgovoru s drugim piscima i spisateljicama, shvatila sam da svi kolektivno patimo od nemogućnosti pisanja u ovoj situaciji. Uslovi su naizgled idealni, ali činjenica je da je stvarnost trenutno preuzela kormilo – svijet je jednostavno previše i teško se isključiti i zaboraviti na to što se događa vani.

Rekla si da ti poređenje sa Elenom Ferante godi, ali da to dokazuje da je na Balkanu egzotika pisanje o ženskom prijateljstvu. Zbog čega misliš da je to tako; sa čime povezuješ tu pojavu?

To se pokazalo tačnim kada je knjiga izašla u Španiji. Ni jedan jedini intervju koji sam tamo dala nije pominjao žensko prijateljstvo, svi prosto kažu prijateljstvo, knjiga o prijateljstvu, bez potrebe da markiraju to žensko kao nešto posebno. Već sam ranije rekla da takva situacija više govori o podneblju nego o mojoj knjizi. Za mene, prosto, žena nije novost, a ženske teme nisu egzotične. Ja pišem o ljudima i, svidjelo se to nekome ili ne, pedeset posto njih su žene.

Što se tiče same knjige Uhvati zeca, motiv vezan za pitanje identiteta je uvek aktuelan, pogotovo jer se mnoge generacije mogu poistovetiti sa njegovom potragom. Koliko je ovaj motiv, po tvom mišljenju, važan kod mladih ljudi i šta misliš da može da ga podstakne?

Mislim da je uvijek važno govoriti o identitetu i o tome šta se pod njim podrazumijeva. Glagol biti je izrazito arogantna i opasna riječ. U našem regionu on i dalje diktira mnoge životne obrasce, podstiče isključivanje i diskriminaciju, i zato je posao umjetnika i umjetnica da ga konstantno dovode u pitanje. Tema fluidnosti i promjenljivosti identiteta, ideje sebe, će me uvijek zaokupljati u pisanju. Samo pisanje je stvaranje kroz jezik, likovi na početku i na kraju knjige nisu isti, u svim tim riječima nešto im se dogodilo. Isto je i s nama – mijenjamo se, izmišljamo se, pripovijedamo sami sebe.

Fotograf: Milan Ilić

Koliko je važno čak i nominacijama za prestižne nagrade da se među imenima nađu ženska imena i da li to povoljno utiče na promenu diskursa u književnosti, na skretanje pažnje na ženske spisateljice?

Prije samih nagrada, važno je stvoriti društveni, kulturni i mejnstrim prostor u kojoj žene mogu i žele pisati. Čini se da je to već postignuto, ali ako pogledate bliže, to je daleko od istine. Mnogi naši genijalci (jer smo na Balkanu opsjednuti idejom starog genija) imaju kod kuće ženu koja im je i kuvarica, i sekretarica, i čistačica, i lektorka. O tome se ne govori mnogo. Postoji, takođe, onaj fantom o kojem je pisala Virdžinija Vulf – fantom autocenzure, želja da se piše tako da se dopadneš nekom muškarcu, što se mahom dešava na podsvjesnom nivou, budući da je kanon u sklopu kojeg smo se obrazovale mahom muški. Dodajte na to činjenicu da vam se od malih nogu govori kako nije dobro da previše pričaš i praviš se pametna, kako ne treba da kvariš atmosferu, i kako je tvoje da uljepšavaš. Sve to zajedno ne može da iznjedri kvalitetnog pisca. Nije, stoga, dovoljno pobrojavati žene u nagradama, niti nagraditi neki roman samo zato što ga je napisala žena. Ali dati vizibilitet onim ženama koje su ga zaslužile – to je neizmjerno važno za sve one djevojčice koje sjede u učionicama čije zidove krase fotografije muškaraca. Ti zidovi im govore da je mjesto intelektualnih radnika rezervisano za dječake.

Primetno je da imena autorki postaju sve zastupljenija, međutim, kakav je zaista njihov položaj u književnim krugovima? Da li smatraš da budućnost nosi svetle momente za žensko stvaralaštvo?

Mogu govoriti samo iz svog iskustva, ali poznajem mnoge spisateljice koje su doživjele slične stvari. Istina je da će vas, kao spisateljicu, i nagraditi, i objaviti, i pozvati na neku književnu veče. Na površini djeluje kako imate jednake šanske kao i vaše kolege. Međutim, ispod površine priča je drugačija. Nailazite na patroniziranje na svakom koraku. Muškarci koji su postigli mnogo manje od vas osjećaju se pozvanim da vas savjetuju, ispravljaju, obraćaju vam se kao da razgovaraju s djetetom. Otkad sam počela pisati, konstantno je tu negdje u mojoj blizini neki stariji gospodin koji ima ideju šta ja treba da radim i kako treba da pišem. Ako pokažete da znate sastaviti prostoproširenu rečenicu, da imate mišljenje koje vam nije problem braniti javno – onda ste pretjerale, ističete se, previše iskačete, samo kukate, itd. Po njima, najbolja spisateljica je ona koja se ne čuje. Ako želimo, kako ste rekli, svijetlu budućnost za žensko stvaralaštvo, moramo prestati da se pravdamo i objašnjavamo na svakom koraku. Moramo nadjačati snishodljivi smiješak gospodina genijalca. U tom smislu sam mnogo naučila od Rumene Bužarovske.

Koliki je pravi uticaj u ohrabrivanju devojčica, devojaka, žena primerom uspešnih savremenih spisateljica?

Nisam političarka, niti sociološkinja, ali jednu stvar znam sigurno – društva u kojima se podstiče emancipacija i obrazovanje djevojčica mnogo su razvijenija od onih u kojima to nije prioritet. Naime, možete uporediti društvene sisteme prema tome kako tretiraju djevojčice i rezultati govore sami za sebe. Zato, kada kažem da je važno kako obrazujemo djevojčice, kako ih podižemo, kako im se obraćamo, ne govorim samo o feminizmu, govorim o razvoju cjelokupnog društva. Možemo se hvaliti kako kod nas djevojčice imaju pravo na obrazovanje i poslove isto kao dječaci, ali činjenica je da treba da prođe mnogo vremena kako bi djevojčice shvatile da zaista mogu biti šta god žele. Ako odrastate u društvu u kojem se intelekt i ,,pametna” zanimanja uvijek vezuju za muška imena, podsvjesno razvijate uvjerenje da su samo muškarci sposobni obavljati te poslove kako treba.

Izvor fotografije: Lanin instagram @lanabasta

Koliko misliš da je književnost bitna i zastupljena kod mladih?

Mladi zapravo čitaju mnogo i nervira me kada se moja generacija, a pogotovo starije generacije, žale kako je nekad bilo bolje. Uvijek je to nekad bolje i pametnije – više se čitalo, više se razgovaralo, itd. Činjenice su zapravo suprotne – istraživanja pokazuju da milenijalci čitaju više od njihovih roditelja. U tom smislu, elektroničke knjige i audio-knjige su odlična stvar, jer će dobri tekstovi imati priliku stići dalje i ja to u potpunosti podržavam. Smeta mi arogancija nekih kolega koji krivicu nečitanja svaljuju na mlade i ,,njihove mobitele”, kad smo zapravo mi ti koji smo se svojevoljno odvojili od njih, njihovih života i vremena u kojem žive. Najviše sam uživala u razgovoru sa studentima Filološkog fakulteta u Beogradu: imali su izrazito kompleksna pitanja i zanimljiv pogled na moj roman, neki od njih su čak primijetili neke stvari koje su meni promakle. Želim pisati knjige koje su relevantne generacijama koje dolaze i, ako mladi prestanu čitati, onda smo ih iznevjerili mi koji smo njih i njihove probleme izbacili iz svojih knjiga. 

Koje knjige su najviše uticale na formiranje tvoje ličnosti?

Budući da sam po struci anglistkinja, to su prvenstveno bili Džojs, Vulf, Nabokov, itd. Međutim knjiga koja mi je promijenila pogleda na svijet kada sam bila dijete jeste Beskrajna priča Mihaela Endea. Uz nju sam zapravo shvatila moć pričanja priče i sposobnost koju jezik ima da pobijedi Ništa koje nagriza zemlju Fantaziju.

Da li misliš da su u načelu problemi sa kojima se mladi ljudi suočavaju slični; bez obzira na geografske granice, etničku pripadnost, jezik kojim govore? Šta bi im poručila kao pomoć u toj borbi?

Svi se mi suočavamo s istim problemom, a najveći među njima je neoliberalni kapitalizam i teror slobode da dostignemo svoj maksimum jer nas u suprotnom uvjeravaju kako zaslužujemo da budemo na ulici i gladujemo. Nadam se da će ova pandemija makar doprinijeti da se sjetimo važnosti kolektiva i da zaista imamo resurse i mogućnosti da brinemo jedni o drugima. Sigurna sam da će mlađe generacije pamtiti ovu godinu i pripremiti se, bolje od nas, da djeluju kao zajednica, a ne kao raspršeni skup svemogućih egocentričnih pojedinaca.

Članak U Salonu sa genijalnom prijateljicom – Lanom Bastašić se pojavljuje prvo na Oblakoder.