Lanina pitanja za Anđelu

Kako bi opisala svoj strah?

Anđela: Strahovi koje imam su ograničavajući. Strah od zmija me koči da koračam najlepšim stazama, strah od aviona da putujem i otkrivam svet (ok, malo i pare), a njihov miks tj. strah od smrti, koči me da budem srećna u trenutku, jer mislim da nečim to moram da „platim”:. Strahovi mi oduzimaju energiju, jer mislim o stvarima koje ne mogu da kontrolišem. Kada sam prepoznala da me strahovi koče u svojim ambicijama, željama i borbi, potražila sam pomoć i posvetila se sebi i to je bila najbolja odluka.

Smeš li da podeliš čega se najviše plašiš, šta izaziva tvoju anksioznost?

Anđela: Prvenstveno sve vreme me grize, odakle mi pravo na takve osećaje kada sam na neki način privilegovana divnim stvarima oko sebe. Plašim se cene toga. Najveći strahovi su mi smrt roditelja, a potom sopstvena smrt ali zbog roditelja jer me užasava pomisao da prođu kroz to.

Katastrofiziranje je moj ortak, ali posle mnogo rada sa stručnom osobom, počela sam da kontrolišem  ortaka, koristim humor da se izlečim itd.

Da li se više bojiš tih loših stvari koje mogu da se dese ili straha samog?

Anđela: Iskreno, više ne znam. Stručna osoba bi znala da odgovori. Ja mislim da se bojim tih loših stvari prvenstveno, ali sam strah znam da je prirodan i treba da postoji u određenoj dozi, ali daleko od te da ti ugrožava zdravlje i funkcionisanje.

Da li deliš sa ljudima taj svoj osecaj anksioznosti?

Anđela: Možda i previše. Prijatelji već znaju kako da mi pristupe kada govorimo o nekim stvarima, kao što su poslovi, projekti, za koje se odmah plašim da neću uspeti. Pomažu mi da racionalizujem, i podsete me da i u najgorem scenariju – nije kraj sveta. Ja sam svega toga svesna, ali taj „overthinking’’ je još uvek nekad jači.

Kako prevazilaziš te trenutke kada se jako bojiš?

Anđela: Ne bih baš rekla da se bojim, već dođem u taj stadijum da samo iščekujem da će nešto loše da se desi, svaki majčin poziv se plašim da donosi loše vesti, svako nejavljanje da se nešto dogodilo. Srećom taj stadijum je redak a nepodnošljiv, ali uvek moram da pričam sa nekim tad, da mi pomogne u racionalizaciji.

Što se tiče strahova, npr. od zmija, nema pomoći, paralisana sam i ne idem u šetnje po planini koje bih volela. Ali ima da rešim to, ipak sam fotograf!

Šta ti okolina kaže kada govoriš o tome?

Anđela: Zavisi, uglavnom od prijatelja samo podrška, ali ima i mnogo ljudi koji misle da pravim dramu jer „ne znam za gore’’. Kao što sam rekla, imam sreće u porodici i sa prijateljima i polako, nadam se, sa karijerom, pa oko čega imam ja to da se brinem??? I mene grize savest oko toga, i nekad se osećam razmaženom i krivom.

Da li primećuješ u generacijama mladih pojačan strah?

Anđela: DA! U različitim oblicima. Pa i apatija je možda uzrok nekog straha od nemogućnosti ili sigurnog neuspeha.

Živimo u jako brzom vremenu, naše generacije su živele u vreme bez kompa sa fiksnim telefonom, a upravo sada mi je stigla notifikacija NA SATU!

Kako je sve brže, mislimo da moramo i mi, da će nam nešto pobeći, da smo stari, da nema vremena, „sad je kasno’’,  sve su to ozbiljne posledice evolucije i reakcija na promene načina života. To je bar neko moje razmišljanje na tu temu. Ja nisam stručnjak.

Kako hrabriš sebe, a i druge koji se boje?

Anđela: U hrabrenju drugih, dolazi na red jaka, samouverena, čvrsta Anđela koja je 100% sigurna da je u pravu i koja ume da pomogne i inspiriše ljude da se smire ili dobiju trunku volje. Dobijala sam mnogo komplimenata da bih bila dobar terapeut. Ali to je samo empatija i razumevanje jer sama isto osećam.

Kod hrabrenja sebe, sva sigurnost pada u vodu i vapim za razgovorom i validacijom. Nažalost.

Ali mnogo se toga promenilo i mnogo sam čvršća, em sa godinama, em što se bavim sobom u tom smislu, ne dam sebi da stanem. A kad mi treba i vidim da upadam u „loop’’, potražim pomoć.

Anđelina pitanja za Lanu

Kako bi opisala svoj strah?

Lana: Kao užasnu močvaru ili neku hladnu vodu koja se polako penje i onda me tako skroz zapljusne. Nemam nikakve spoljne simptome ali me u potpunosti preplavi taj osećaj hladnoće u grudima, i ponekad mi lupa srce. Takođe osećam i kao da imam neki kamen na grudima, neki pritisak, uz emociju beznadežnosti. Jednom rečju – grozno. Najviše me stresira što se strah pojavljuje nepredvidivo, na najrazličitije okidače i nikad ne mogu da budem spremna na njega, a sa druge strane veoma često se bojim samog straha.

U kom trenutku misliš da je vreme da se obrati za pomoć stručnjaka?

Lana: Onda kada strah počne da nam diktira ritam dana, to da li ćemo da odemo na neko okupljanje ili prosto u šetnju, da li ćemo nekoga pozvati telefonom. Pored toga, onda kada učestaju misli straha, i kada broj tih rečenica koje kažu da će se nešto loše desiti premaši broj dobrih, random misli koje su obične. Problem je u tome što se mi ponekad toliko naviknemo na to stanje uma da ne možemo ni da raspoznamo je li to normalno stanje uma ili ne. Nama je normalno i nama je to prosto tako. Ja sam shvatila da to što mi se dešava nije baš tipično kada sam popričala s nekim dragim ljudima i osetila da je vreme za stručnu podršku. Pored toga, sam taj osećaj kao da se stalno preko mene preklapa voda užasa mi je prosto dosadio, izmorio me je, i odlučila sam da je vreme da se posvetim sebi i da se odmorim.

Znam koliko si produktivna, ne dozvoljavaš da te strahovi sabotiraju, da li si do toga došla sazrevanjem ili borbom sa sobom?

Lana: Kod mene je, kako mi se čini, produktivnost rezultat želje da budem što manje nasamo sa strahom iznutra. Onda se zatrpavam poslovima i radim da ne bih mislila. Tako nažalost radi veliki broj mladih sa kojima sam razgovarala. Svakako, tu ima i prirodne želje za znanjem, deljenjem, učenjem, razvijanjem, ali ima i negacije straha takođe. Rekla bih da sam stalno u procesu pregovaranja sa sobom, trudim se da to ne bude borba, nego stalni unutrašnji razgovor, sa što više razumevanja i topline, mada moram priznati da mi je to mnogo teško.

Koji bi savet dala mladima koji imaju strahove kao mi, ali nisu svesni koliko je to često?

Lana: Da razgovaraju o tome sa ljudima koje vole, svaki put kad to osete. Da osluškuju i svoje telo i emocije. Da se ne boje (kao što sam ja) da kažu „strah me je”. Može da se napravi čak i neka „šifra” sa ljudima koji su nam bliski, i onda oni znaju da se bojite pa vas izvedu iz prostorije ili te neke situacije gde se ne osećate prijatno, ili vas samo zagrle.

Rekla bih, naravno, i da odu kod psihologa, ako ikako mogu da izdvoje taj novac, makar se odricali nekih drugih stvari. Samo kad smo dobro u glavi i srcu možemo da osećamo život u punoći, zajedno sa smrću i rođenjem, prirodom, muzikom, i ostalim lepim stvarima kojima je svet bogat.

Po tvom opažanju, da li te okolina razume i koliko su prisutni strahovi u ljudima koje znaš?

Lana: Kad sam počela javno da govorim o tome shvatila sam koliko me zapravo razumeju ljudi, i koliko nas ima sa tim osećanjem – samo treba neko prvi da ustane i kaže i onda se drugi ohrabre i kažu mi ono što sam i sama govorila „MISLILA SAM DA JE SAMO MENI OVAKO.”

Mladi su mnogo, mnogo uplašeni i pod pritiskom, veliki broj njih sa kojima sam u kontaktu kroz svoj rad su mi govorili o tome da se boje, i opisivali su mi kako izgleda, vrlo slično tome što i sama osećam.

Tada se uvek trudim da im kažem da je tako i meni, da znaju da nisu sami, da sam tu da razgovaramo o tome, da ohrabrujemo jedni druge. Nekad je jedna lepa reč sve što nam je potrebno kad se bojimo.

Kako se boriš sa svojim strahovima i da li misliš da se može „raditi’’ na njima?

Lana: Razgovaram sa psihilogom na psihoterapiji, kao i sa svojim dečkom, i ponekad sa mamom. Kad sam sama a uplašila sam se obično pošaljem dečku poruku i sam njegov odgovor mi je dovoljan da se umirim malo.

Mislim da je uz podršku sve moguće, zato i radim na prevazilaženju straha od smrti ljudi koje volim, i raznih drugih podvarijanti ovoga. Samo moramo da dobijemo mnogo poruka od ljudi oko nas da su tu, da nas čuju, da im je važno, da nam veruju. Tako imamo dovoljno snage da krenemo sa radom na strahu.

Da li misliš da strahovi mogu iščeznu ili su deo nas a samo mi postajemo jači?

Lana: Strah kao takav teško može da iščezne kako mi se čini, samo mu se izvor menja. Pošto je moj strah veliki i ponekad ga je teško nositi nadam se da ću bar postati jača, i moći da ga adekvatno nosim i razumem, a na kraju i makar malo umanjim.

Podeli sa mnom / sa nama jedan savet, princip kako da razmišljamo kada dođe do krizne situacije i nesigurnosti?

Lana: Ja se uvek vratim u to gde sam sada, gde sedim, šta vidim, podsećam sebe da se to strašno ne dešava u ovom trenutku, da možda nikad i neće, fokusiram se na to da sam bezbedna i nabrajam šta je sve ok umesto šta će sve užasno da bude. U suštini, pomaže mi to pitanje „gde sam sada” i kada se vratim u realnost, bude malo lakše za početak, a svi koji se tako jako boje znaju koliko je i to malo olakšanje značajno.

Članak O anksioznosti: Lana Nikolić i Anđela Petrovski se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako je došlo do toga da dobiješ nagradu „Youth Heroes“?

Milica Đilas me je zvala i rekla mi da sam dobila nagradu. Bila sam toliko zbunjena, kao izvučena iz vode. To je nagrada koju sam jako želela da dobijem, ali nisam imala hrabrosti da se prijavim sama, jer me strašno sramota. Milica me je i naterala da se prijavim. Ne volim da me ljudi posmatraju kao heroja, jer mislim da ovo što ja radim, treba svi da radimo. Ne nužno ove oblasti koje mene zanimaju, već da učinimo sve što možemo za društvo oko sebe, čime ćemo pomoći da ljudima bude bolje, uključujući i nas same.

S obzirom na to da si učestvovala u raznim organizacijama i inicijativama,  kako odlučuješ kojim ćeš se inicijativama priključiti i u kojim akcijama će učestvovati, ako zanemarimo vreme, kao ograničavajući faktor? 

Odlučuje pre svega moralni i emotivni deo mene – samo postavim sebi pitanje mogu li da stanem iza toga svim srcem. Na prvom mestu se nalazi odgovornost koju osećam da imam jer moj glas može da se čuje, jer mogu da govorim u ime drugih i da koristim svoje potencijale za opšte dobro i pozitivnu promenu.

Teško mogu da odbijem aktivnosti koje se bave radom sa mladima uopšte, kao i neke teme koje se tiču medija, radio novinarstva, sveta digitalnog, ili inkluzije.

Kada prestaješ sa nečim? Šta odlučuje da se isključiš iz neke organizacije čiji si deo bila?

Isti parametri kao i za stupanje u neki aktivistički „gas”, što kažu mlađe generacije. Cilj mora da nam bude isti – pozitivan uticaj na okruženje, briga o ljudima, briga o generacijama koje dolaze, odgovornost prema okolini uopšte.

Ukoliko se dogodi da nam se putevi raziđu u tom smislu, nema šanse da mogu da ostanem u tome, prosto bih bila toliko emotivno uznemirena da ne bih mogla da spavam. Da bih mogla da radim najboljim kapacitetom, i moji saradnici moraju da budu podjednako, ako ne i više motivisani od mene.

Posebno ne mogu da podnesem licemerje i laganje, a sa tim sam se zaista susretala u radu, kao i eksploataciju mladih pod plaštom volonterizma. Danas mogu da ustanem i otvoreno govorim o tome, i veoma sam srećna zbog toga. Možda je najlakše reći – slušajte srce. Ako je uznemireno, znate šta vam je činiti.

Kada si primetila da to što radiš donosi neku promenu?

Primetim svaki put iznova kada me neko zagrli posle emisije, kada mi ljudi priđu na ulici da mi kažu da me prate na Instagramu. To me ponekad malo preplaši i osećam se kao da me neko grdi, jer nemam baš osećaj da se toliko vidi sve što radim, a sa druge strane mislim da radim obične stvari – ukazujem na ono što mi je važno da menjam u društvu, stalo mi je do mladih, i uopšte, do ljudi, i volim da razbijam neke stereotipne slike o ljudima koji se razlikuju na bilo koji način. Posto mi je stalo do ljudi i sveta, i sve što radim, radim srcem. Drago mi je ako se to vidi, i još više, ako nekome na bilo koji način, makar mrvicu, znači.

Fotografija: Institut za Digitalne komunikacije

Na koji način organizuješ vreme? Šta radiš kada se desi da se probudiš mrzovoljna?

Kalendar mi izgleda vrlo interesantno, prepun je različitih boja. Nemam određenu boju za određene stvari, pa sve to izgleda haotično, kako mi kad dođe.

Veliki triger koji čini da budem mrzovoljna obično bude moje telo. Kada ono nešto neće, a ja hoću. Ili bol. Tada sam nervoznija, uznemirenija i to ide jedno s drugim.

Bojim se i potresa me činjenica da mi, kao zajednica, činimo sve da zaboravimo sve ljude koji nas na neki način uznemiravaju, koji su na neki način bolesni. Mi želimo da se to ne vidi. Da nas i naše živote niko ne dira. Da ne govorimo o smrti. Ne govorimo o gubicima. Volim što bar pomislim na te ljude jer se nadam da makar ta jedna malecna iskrica, kao jedna lepa želja može na neki način da dopre do njih. Ne mislim da je to moja specijalna karakteristika, mislim da bi svako od nas trebalo da zna da nas od te zavese, koja uključuje neko specifično životno stanje, nezgodu, gubitak nekoga koga volimo, ništa ne odvaja. Ništa nas ne štiti od toga. Mi samo imamo iluziju da je tako. Zbog toga ne stižemo da volimo ljude oko sebe.

Fotografija: Elle Srbija

Kako je izgledalo tvoje odrastanje?

Odgajana sam kao osoba koja nema hendikep, te sam tako izgradila i svoj identitet. Kada razmišljam o sebi, uvek razmišljam da imam prave noge. Ne iz želje, već tako sebe vidim u svojoj glavi. S druge strane, dugo sam se najbolje osećala u unutrašnjoj izolaciji jer je veći problem od toga što ne mogu da igram žmurke bio taj da stvari o kojima želim da pričam, drugima nisu bile zanimljive.

Sećam se da sam u srednjoj školi sedela sa tadašnjom drugaricom i pitala je: kako mi znamo da se ivica stola za kojim sedimo tu završava? Šta nama to garantuje? Ona mi je na to rekla da nisam normalna i da treba da idem kod psihologa. Onda sam prestala da govorim o takvim stvarima. Ima previše preseka koji su uticali na to da ja budem slojevita i stalno u nekom sukobu, nemogućnosti velikoj da razrešim identitet i pronađem odgovore, jer je proces razumevanja različitosti nešto što traje i ne mislim da će ikada biti završen.

Dosta vremena je prošlo od perioda srednje škole. Da li i dalje analiziraš stvari nesvojstvene drugim ljudima i kako sada biraš osobe koje te okružuju?

Ljudi dele dosta sličnih iskustava, a kada bi ih razmenjivali, ne bismo bili toliko sami i ne bismo se osećali kao da nismo važni. Jedino što sam naučila tokom godina je da se na nekom nivou malčice zaštitim. Drugo, tempo života koji vodim uticao je na to da se ljudi isfiltriraju i da ostanu samo oni koji mogu da me razumeju, i sa kojima, na kraju krajeva, mogu i da ćutim. Oni kojima mogu da kažem da sam jako umorna i da moram da legnem, bez obzira na to što želim da u tom trenutku budu tu, sa mnom, a da opet svako od njih ima slobodu koju i mi očekujemo od drugih.

Kako se nosiš sa bolom koji osećaš svakodnevno? Deluje kao da ti to ne predstavlja nikakav problem.

Nikada neću prihvatiti to i ne trudim se uopšte. To nije normalno stanje. Čovek koji ti kaže da je prihvatio svoj hendikep, bol koji oseća ili nešto treće, mislim da zaista laže. Probajte sebi da ugnječite prste i dok to radite da ćaskate. Da li biste mogli ikada da se naviknete? Ne. Tvoje telo stalno šalje signal da ga boli. Problem je u tome što se taj signal ne ugasi nikad.

Dakle, nisam prihvatila. Nisam naučila. Ne umem da živim sa tim. Učim svakog dana i nadam se da neće biti gore. Ne želim da prestane, znam da neće. Želim samo da ne bude lošije. Naučila sam vremenom da se ne ljutim na svoje telo, nego da mu pomognem, ako ikako mogu. Zapravo je ceo taj dijalog koji moraš da vodiš sa ljudima užasno iritantan i to mi je najteži deo. Zamaraju me pitanja mogu li, je l‘ mi teško… Pitaj me je l‘ hoću na vinjak. To me zanima.

Jednom si navela da u najveće „male pobede” ubrajaš izlazak iz kade. Šta se još nalazi na tom spisku?

Male pobede doživljavam svakog dana. U momentu kada otvaram vrata, moram da pustim štake (tzv. “magične štapiće”). U tom trenutku, kvaka mi je oslonac. Desi se da neko cimne vrata, a ja uspem da ne padnem. Kada donesem prašak za veš iz prodavnice. Ili uspem da prenesem šerpu do stola, a da mi ne ispadne. Definitivno, najveća „mala pobeda“ je i dalje izlazak iz kade, još iz perioda dok sam živela sama. Jer, ako ne izađem iz kade, ne mogu da odem na posao, ili bilo gde drugde. Tada je problem veoma konkretan.

Takođe, voliš i da slikaš, pišeš poeziju i da čitaš. Koliko vremena imaš za te stvari?

Nažalost, ne mnogo. Moj dan počinje u pola osam ujutru, a završava se u ponoć, nekad i kasnije. Uglavnom čitam uveče, kad se vratim sa posla, a slikam subotom, po mogućstvu ujutru, zbog svetla, a i rasterećenosti jer znam da imam i nedelju pred sobom. Takođe, ponekad čitam preko celog vikenda, ako mogu ostale obaveze da stavim na čekanje. Poeziju pišem retko ovih dana, jer za to moram da budem nečim podstaknuta i relativno koncentrisana. Posvećujem vreme i podkastima i dokumentarcima, i svaki slobodan trenutak koristim za to. Može se reći da je moje slobodno vreme uglavnom posvećeno kopanju po umetnosti ili nauci na ovaj ili onaj način.

* I pošto razgovor vodimo pred sam početak njene emisije, sa nama sedi Ana Stambolić, koja joj je gošća tog dana. Koncept emisije je takav da gosti sami biraju temu, dok je ona tu da bude skretničar koji im daje prostor da iskažu šta je ono što im je važno. Dalji razgovor teče tako što joj u muzičkim pauzama postavljam ista ona pitanja koja je ona postavila Ani u programu uživo.

Tema emisija je ljubav. Šta ona znači za tebe?

Ljubav me je suštinski promenila. Ovde ne govorimo o majčinskoj, očinskoj ili sestrinskoj ljubavi, već o emotivnom partneru. To je odrastanje i menjanje.  Imala sam sreću da mi se to dogodi na jedan lep način, mada mislim da ljubav ne može da bude loša, iako sam zbog iste patila.

Na koji način koristiš društvene mreže?

Kada je reč o društvenim mrežama, koristim ih na način da „ostavim kontent i pobegnem“. Ono o čemu vodim računa je da ne skrolujem, a često proveravam notifikacije. U velikoj meri stvaram sadržaj i društvenim mrežama pristupam iz lične perspektive, te ih koristim kao glasilo.

Kada ćutiš?

Vremenom sam i to naučila. Kao i mnogi mladi ljudi, i ja se ponekad ne posvećujem slušanju, već žurim da kažem svetu nešto pametno što imam. Nekada je najvažnije što možemo da uradimo za sebe, ali i za druge, da ćutimo i slušamo.

Koliko puta u toku dana izgovoriš ili čuješ reč „izvini”?

Ja se mnogo izvinjavam i nije mi uopšte teško da kažem izvini, mislim da je to mnogo važno. Nekada se izvinjavam i za stvari za koje ne bi trebalo. Ta teskoba do koje dolazi kada treba da se izvinimo proizilazi iz toga što mislimo da smo nepogrešivi i da sebe urušavamo time što se izvinjavamo, a zapravo, kada to uradimo, tada se proširujemo. Naravno, desi se da pogrešimo, s tim da moram da naglasim da ja ne verujem u grešku kao takvu.

Pogrešno učimo da greške postoje, ja bih tu kategoriju izbrisala, jer sam osećaj greške, a onda i krivice, dovodi do nastajanja najvećeg broja problema kod svih nas. Zapravo, mi sve vreme pokušavamo, na način na koji najbolje možemo, da damo svoj maksimum, i koliki god da je maksimum u tom trenutku, on je dovoljan, on je naš. Mi pogrešno naš maksimum poredimo sa drugim ljudima, a zaboravljamo da su ti drugi ljudi krenuli iz drugačijih pozicija. Pogrešno je samo ugroziti nekoga. Sve drugo je postupak.

Da li često tražiš pomoć?

Živimo u kulturi gde se svako priznanje nekoga da nešto ne može,ne ume ili da nije dobro podvodi pod zvono kukanja. Onda mi nekako, da ne bismo bili slabi, ranjivi, da ne bismo otkrili tu ljudsku stranu koju svi imamo, razvijamo i sebe i mlade ka tome da se pomoć ne traži, da možemo sve sami, što mislim da je baš bezveze i da bi trebalo ostaviti mnogo više prostora da se otvorimo ka drugima, jer svet ne polazi iz nas i sami ne možemo ništa. Jedino jedni sa drugima možemo nešto da učinimo.

I s obzirom na to da se emisija koju vodiš zove „Perspektiva“, koja je tvoja perspektiva?

Moja perspektiva je da uradim šta god mogu, najbolje što mogu. Da napravim fondaciju za mlade koja će im dati sve ono što ja nisam imala kao studentkinja i kao mlada osoba. Dakle, neke normalne i uobičajene stvari, kao što su, na primer, odlazak na pivo, na kolače, neka odeća koju možda žele, šminka… ali ne samo one stvari koje se očekuju od studenata. Da troše novac isključivo na knjige. Pa, ko je još trošio stipendiju na knjige? Dobro, ja jesam, ali ne na one za faks, već na one koje sam želela da čitam. Hoću nekako da ispravim tu nepravdu, da postoji mesto gde mladi mogu da dođu i kažu: slušaj, treba mi novac, nema ko da me finansira. Ja sam bila studentkinja koja nije dobijala novac od roditelja, ja sam morala sve sebi da napravim sama, i prosto znam koliko je to teško, opterećujuće, strašno. Ti u tom momentu ne osećaš tako. Srećan si jer si tu gde jesi, jer učiš to što učiš, jer ti je data prilika da budeš tu. Želim to da promenim.

Fotografije preuzete sa Fejsbuk profila Lane Nikolić

Članak Lana Nikolić: Ne volim da me posmatraju kao heroja, ovo što ja radim, treba svi da radimo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Tvoj osmeh je
Kao sveže oprana jabuka
Pod mlazom hladne vode
Koju moram smesta da zagrizem.

Sabiram se u tvojim rukama
Ti si voda koja me sa svih strana obuhvata
Pronađena sam najzad za nas oboje
Neutopljena, ipak.

Životinja sam mračna
Što se malolas tek iz kaveza slučajno otvorenog
Najednom bacila van u zeleno
Sad juri pravo ka tvojoj aorti
Najzad oslobođena.

Lana Nikolić

Ilustracija: Momo Kapor

Članak Preskočili smo uobičajene korake: Lana Nikolić se pojavljuje prvo na Oblakoder.