Pravda je prevara

Samoća prija

Ali i ubija

Ne odgovaraj

Samo slušaj

Iako je ćutanje muka

A nova jutra nisu obećana

Menjaš gradove i oblike

I u svakom si i srećan i tužan

Dok praviš prisilne korake

Neizvesnost te gužva

Razum je propast prirode

I znanje ume da boli

A ti i dalje ne znaš

Da li umeš da voliš

I crtaćeš granice između sebe i njih

A već sutra

Naći ćeš u sebi komadiće svih

Onih koje si prezirao

Svako će zašto naći svoje zato

U metalu i papiru

I među perjanim jastucima

Uvek ćeš se stideti starog sebe

A opet čeznuti za onim što je bilo

I nećeš čuti svoje

u nekim tuđim jaucima

Sam si svoj lek

Euforija

Očaj

Pa mir

Nauči da skočiš u mrak

I ne posmatraj

Ljude kao glinu

Irena Maksimović je rođena 1998. u Loznici. Studentkinja je treće godine Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Čitanje je zavolela zahvaljujući svom dedi. Prvo je čitao on njoj, a kasnije ona njemu. Iz ljubavi prema čitanju, ali i potrebe da svoj unutrašnji život pretoči u nešto materijalno i opipljivo, neočekivano se razvila i ljubav prema pisanju. Poezija i fotografija su filteri kroz koje posmatra i pokušava da razume sebe i svet oko sebe. Uživa u radostima, slobodi i patnjama studentskog života dok sa svojim prijateljima neustrašivo luta beogradskim ulicama.

Podstičemo vas da ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete nam svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com 

Članak Poezija utorkom: Irena Maksimović se pojavljuje prvo na Oblakoder.