Festival se održava u prostorima koji su mesto okupljanja i razgovora mladih. Akademija umetnosti u Novom Sadu i Omladinski centar Opens.

8.11. Lokacija: Akademija umetnosti

Otvaranje festivala: Predstava „Kepler 452B” diplomski rad Irene Antin na tekst Tijane Grumić, koji kroz priču o glavnoj junakinji istražuje (ne)komunikaciju, poverenje, strah i čežnju za boljim životom. Nakon predstave, pridružite nam se u razgovoru sa autorskom ekipom.

9.11. Lokacija: OPENS

18h – Podkast UŽIVO Žena u kupatilu: „Kultura silovanja” 

Glumica i producentkinja Bojana Maljević i profesorka Ana Martinoli u razgovoru sa Tamarom Srijemac i Milicom Kravić analiziraju pojam „kulture silovanja” – normalizaciju i banalizaciju seksualnog nasilja.

20h – Poetski događaj: Sunce izlazi u 20h Uživajte u poeziji Maje Solar, Snežane Nikolić, Vitomirke Trebovac, Jovane Svirac, Jelene Anđelovske i Gabrielle Benak.

21:30h – Koncert Ane Paška + razgovor sa autorkom.

+Tokom celog dana očekuje vas Mini Bazar

10.11. Lokacija: OPENS

18h – Podkast UŽIVO Žena u kupatilu: Zašto #Nisam Prijavila? Koliko smo osnažene da prijavimo seksualno nasilje i uznemiravanje? Dejana Deksi Stošić i Daliborka Vojvodić Tomović u razgovoru sa Tamarom Srijemac i Milicom Kravić istražuju ovu temu.

19:30h – Podkast UŽIVO Žena u kupatilu: Osvetnička pornografija

Nikolina Tomašević i Tijana Stevanović u razgovoru sa Tamarom Srijemac i Milicom Kravić otvaraju diskusiju o fenomenima osvetničke pornografije.

21h – Projekcija filma „Zaceli me” Danijele Štajnfeld

*Program je besplatan i prostor OPENS-a je pristupačan za osobe sa poteškoćama u kretanju.

AFŽ 2024 podržali NKD i Sindikat UGS i GSKUM „Nezavisnost”.

Članak Budete deo Petog Autonomnog festivala žena – AFŽ se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ove godine tema Youth Rights Talks-a bila je pravo na obrazovanje kao osnovno ljudsko pravo i izazovi sa kojima se u tom procesu suočavaju mladi u Srbiji, od nejednakog pristupa obrazovanju preko nepoverenja u institucije, zabrinutosti i straha u vezi sa bezbednošću u školama, do potrebe za adekvatnom reformom obrazovnog sistema.

Ministar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Tomislav Žigmanov otvarajući događaj osvrnuo se na položaj mladih u našem društvu, ukazujući da mladi u Srbiji ne treba da pristaju na ulogu statista već da treba da budu partneri koji sa starijima razgovaraju i zajedno odlučuju. „Obrazovanjem dete postaje čovek i postaje građanin, a time postaje osoba koja baštini temeljne vrednosti ljudskih prava – solidarnost, empatiju, moralnu ispravnost, čovekoljublje, uvažavanje i prihvatanje različitosti bez čega nema humanog društva”, rekao je on, ukazujući da obrazovanje mora uvek i svuda biti dostupno svakome i da mora biti besplatno u svakom segmentu.

Ministar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Tomislav Žigmanov otvarajući događaj osvrnuo se na položaj mladih u našem društvu, ukazujući da mladi u Srbiji ne treba da pristaju na ulogu statista već da treba da budu partneri koji sa starijima razgovaraju i zajedno odlučuju. „Obrazovanjem dete postaje čovek i postaje građanin, a time postaje osoba koja baštini temeljne vrednosti ljudskih prava – solidarnost, empatiju, moralnu ispravnost, čovekoljublje, uvažavanje i prihvatanje različitosti bez čega nema humanog društva”, rekao je on, ukazujući da obrazovanje mora uvek i svuda biti dostupno svakome i da mora biti besplatno u svakom segmentu.

Pomoćnica ministra u Ministarstvu turizma i omladine Ivana Antonijević istakla je značaj neformalnog obrazovanja i važnu ulogu koje u tom procesu imaju nevladine organizacije. “Pored formalnog, neformalno obrazovanje daje ‘omoćavanje’ mladim ljudima, omogućava da mladi svoje znanje, iskustva i svoju u snagu prenesu drugima i da ujedno osveste svoj potencijal”, rekla je ona i dodala da je resorno ministarstvo tu da čuje, sasluša i vidi na koji način može delovati za mlade kroz institucije.

Vršilac dužnosti Stalnog koordinatora UN u Srbiji i predstavnik Svetske zdravstvene organizacije Fabio Skano pohvalio je Srbiju što je usvojila Strategiju za mlade, čiji je krajni cilj po njegovim rečima, da mladi postanu deo procesa donošenja odluka, dodajući da „znanje predstavlja moć koja mladima daje alat da budu aktivni članovi društva”.

Zamenica ambsadora delegacije EU u Srbiji Plamena Halačeva osvrnula se na značaj angažovanja, osnaživanja i povezivanja mladih kao strateškog fokusa EU. „Ovo je dragocena prilika da čujemo od mladih njihove ideje o tome kako prilagoditi obrazovni sistem punom ličnom razvoju, poštovanju ljudskih prava i sloboda, a najvažnije – njihovoj budućnosti“, rekla je Halačeva u svom uvodnom govoru.

Nakon svečanog otvaranja, usledili su govori deset mladih ljudi pod nazivom „Mladi drže čas“ na različite društvene teme: neformalno i formalno obrazovanje, pristup obrazovanju, značaj inkluzivnog obrazovanja, umetnost i obrazovanje, kvalitet obrazovanja, znakovni jezik u obrazovanju, kao i kreativni predlozi i inicijative koji bi značajno mogli da unaprede obrazovanje u Srbiji.

Nakon govora, usledio je razgovor mladih i predstavnika institucija, a potom panel diskusija „Obrazovanje: čemu i kuda“ o tome koje su nam promene u obrazovanju potrebne i koja je uloga mladih u svemu tome. Na panel diskusiji su učestvovali: Aleksandar Baucal, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Aleksandar Markov, predsednik Foruma beogradskih gimnazija, Tatjana Matijaš, Nacionalna asocijacija nastavnika Građanskog vaspitanja i saradnika (NAGVIS) i Elizabeta Jagica iz Unije srednjoškolaca Srbije.

Youth Rights Talks je događaj koji već šestu godinu zaredom mladima pruža prostor da slobodno izraze svoje stavove o aktuelnim društvenim problemima, da se sagleda i čuje perspektiva mladih, njihovi pogledi, mišljenja i lične priče. Pod sloganom #NeGaziCveće Youth Rights Talks 2023 je pored mladih iz čitave Srbije okupio i predstavnike međunarodnih organizacija, akademske zajednice, omladinske radnike, medije, donosioce odluka i institucije koje se na nivou politika bave pitanjima, izazovima i budućnošću mladih u Srbiji.

Organizator događaja je Beogradski centar za ljudska prava u saradnji sa Timom Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Srbiji. Događaj podržava Evropska unija i Ministarstvo turizma i omladine. Događaj je deo programa aktivnosti „75 dana za 75 godina Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima“.

Fotografije: Youth Rights Talks Promo

Članak Održan šesti Youth Rights Talks – #NeGaziCveće se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovogodišnja centralna tema YRT2023 je pravo na obrazovanje i pristup obrazovanju, obrazovni sistem i institucije, različiti oblici obrazovanja, od mirovnog obrazovanja pa do obrazovanja o ljudskim pravima, kriza u obrazovanju, kao i uloga obrazovanja u krizi.  Na ovogodišnjem YRT-u, posvetićemo se razmatranju aktuelnih izazova u oblasti obrazovanja, kao i mogućim rešenjima za unapređenje obrazovnog sistema, zajedno sa donosiocima odluka, radnicima u formalnom i neformalnom obrazovanju, akademskom zajednicom, predstavnicima civilnog sektora i drugim mladim ljudima.

Poziv je otvoren za sve mlade koji žele da učestvuju kao govornici/ce ili publika. Rok za prijavu je do 9.11. putem linka: https://forms.gle/2n34YZ2BEiEdFCig6

Više informacija o temi događaja i načinu prijave dostupno je OVDE.

Godinu za nama obeležili su izazovi u oblasti obrazovanja ispraćeni reakcijama nadležnih institucija koje nisu uspele u potpunosti na njih da odgovore, kao i problem u komunikaciji različitih aktera u ovoj oblasti. Nepoverenje u institucije, kao i zabrinutost i strah u vezi sa bezbednošću u školama, i dalje su prisutni. Ovakva društvena klima je iznedrila jasnu potrebu za adekvatnom reformom obrazovnog sistema. Baš zato, YRT je jedinstvena prilika da se o ovoj važnoj temi uspostavi dijalog sa mladima iz cele Srbije, kao i sa predstavnicima institucija, medija, omladinskih i organizacija civilnog društva.

Youth Rights Talks se ove godine održava 15.11.2023. u prostoru Karbon u Beogradu (ulica Severni bulevar 6A) i okupiće mlade, aktiviste, predstavnike institucija, organizacija, i medija.

Organizator događaja je Beogradski centar za ljudska prava u saradnji sa Timom Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Srbiji. Događaj je podržan od strane Delegacije Evropske unije u Srbiji i Ministarstva turizma i omladine. Događaj je deo programa aktivnosti „75 dana za 75 godina Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima“  

*Stavovi izneti u tekstu poziva ne odražavaju nužno zvanične statove EU, Ministarstva turizma i omladine i Ujedinjenih nacija u Srbiji. Sadržaj teksta poziva je isključiva odgovornost Beogradskog centra za ljudska prava.

Članak Poziv za mlade: Youth Rights Talks – najveći događaj o ljudskim pravima mladih u Srbiji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Festival uključuje umetnike i aktiviste koji deluju na međunarodnoj sceni i kod nas, koji osnažuju zajednice i povezuju različitosti i inspirišu građane na akciju. Program obuhvata pozorišne predstave, radionice, instalacije, koncerte, razgovore, filmove i stvaranje originalnog murala. Umetnici i aktivisti dolaze iz Argentine, Jermenije, Australije, Brazila, Danske, Nemačke, Holandije, Kosova, Norveške, Italije, Srbije i SAD.

Tokom festivala biće predstavljeni sledeći radovi:

Mural u saradnji sa zajednicom, pod nazivom Zidovi nade, kreiraju žene koje su pretrpele nasilje. Reč je o međunarodnom projektu umetnosti i ljudskih prava, obrazovanja, rešavanja konflikata, razvoja zajednice i očuvanja istorijskog sećanja koji vodi vizuelna umetnica i aktivistkinja Klaudija Bernardi (Argentina) sa ženama iz Srbije. Rezultat radionice je mural u gradu. Tema murala biće Glas koji se vidi i biće posvećen ženama koje su preživele nasilje. Mural će ostati trajno u javnom prostoru Beograda.

Radionice:

1. Ukrštanje: pozorište i ljudska prava – Radionicu vodi Jadranka Anđelić (Srbija). Ona će zajedno sa učesnicima tražiti odgovore na pitanja: kako pozorišne tehnike razvijaju odnose među ljudima, poštovanje različitosti, želju za upoznavanjem drugog? Kako kroz pozorište neslaganje pretočiti u dijalog, odbijanje u saradnju, strah od društvenih promena u stvaralački čin?

2. Afro-dijasporično telo – radionica koja će se baviti kolonizacijom tela, posebno u plesu, i njegovim oslobađanjem umetnice Barbare Lusi Karvaljo (Brazil/Nemačka).

3. Rad na solo performansu – od autobiografskog materijala do univerzalne priče

U ovoj radionici Karolina Spaić (Srbija/Holandija) analizira proces stvaranja solo performansa koji se zasniva na autobiografskom materijalu izvođača, ali istovremeno postaje univerzalan u cilju komunikacije sa publikom.

Program Preko linije nastao je iz potrebe da se predstave primeri feminističke prakse povezivanja, mirnog rešavanja konflikta i saradnje onih koji po zvaničnom narativu pripadaju suprostavljenim grupama. Ove godine biće prikazani primeri saradnje između teatara i umetničkih kolektiva Artpolis iz Prištine (Kosovo) i DAH Teatra iz Beograda (Srbija) čija saradnja traje više od 15 godina.

Učesnici: Zana Hodža (Kosovo); Sintija Koen USA); Ana Miljanić (Srbija); Ivana Milenović Popović (Srbija); Dijana Milošević (Srbija); Staša Zajović (Srbija)

Instalacije i performansi:

1. „Teorija zavese“ glumice Ivane Milenović Popović o nestalim bebama u Srbiji i značaju empatije.

2. Vođena šetnja „Solvitur ambulando” Grenland Friteatar  (Norveška) je šetnja kroz šumu, sa posebnim fokusom na drveće i klimatsku pravdu. Norveški umetnici žele da senzibilišu i podsete publiku o važnosti drveća za ljudsku vrstu, da se ponovo povežu sa prirodom i iskuse život drveća kroz šetnju i slušanje različitih vrsta priča vezanih za prirodu – ili umetnost hodanja.

3. Performans „I Love You” Snežane Golubović (Srbija/Nemačka) je odličan primer trajanja radnje koja se sastoji u konkretnom ponavljanju jednog elementa do njegovog prirodnog iscrpljivanja.

4. Performans „15 minuta u akvarijumu” je performans i interaktivna instalacija Alise Oravec (Srbija) za 12 osoba. Tema performansa je „brza moda“ i problem zagađenja okeana, nastala u saradnji sa IUI.

Pozorišne predstave:

1. „Corpus Mundi” – u produkciji Antagon teatra AKTion (Brazil/Nemačka) i izvođačice Barbare Lusi Karvaljo o svom putovanju od Brazila do Evrope kroz sočivo žene iz specifične latinoameričke kulture, njenom procesu dekolonizacije sopstvenog tela i uma.

2. „Kamara” – predstava Antagon teatra AKTion (Nemačka) o ljubavnom odnosu dva muškarca, gde se istražuje pojam novog pristupa „muškosti”.

3. „Devojčice” – Reflektor teatra (Srbija), dokumentarna predstava o odrastanju žene u Srbiji danas.

4. „Drveće pleše” – DAH teatra (Srbija) o važnosti očuvanja drveća i udruživanja da bismo ih zaštitili od nepotrebne seče.

Filmovi:

1. „Zemlja gde drveće leti” – u mirnoj danskoj provinciji u toku su pripreme za proslavu 50. rođendana Odin teatra, kompanije koja je promenila pravac pozorišta u drugoj polovini 20. veka pod vođstvom Euđenija Barbe. Sa najdalekosežnijih geografskih širina planete – Kenije, Balija, Brazila, Indije i Evrope – timovi dece, mladih i umetnika dolaze u grad Holstebro koji svojim akrobacijama, muzikom i glasom unose energiju u ovaj kolektivni događaj.

Nakon filma sledi onlajn razgovor sa Euđeniom Barbom i Džulijom Varli: „Moć umetnosti u radu sa zajednicom” (Danska/Italija). 2. Dokumentarni film „Sve(t) na leđima žene” bavi se pitanjima rodne ravnopravnosti i seksizma u svakodnevnom životu i medijima. Ideja autorskog tima je da kroz lično iskustvo višestruko nagrađivane srpske glumice i rediteljke Mirjane Karanović ukaže na predrasude i stereotipe patrijarhalnog društva sa kojima se žene na ovim prostorima svakodnevno susreću. Cilj filma je podizanje svesti i bolje informisanje građana o rodnim stereotipima u medijima i svakodnevnom životu kroz koncept seksizma.

Predavanje  „Umetnost protiv brutalnosti”Klaudije Bernardi (Argentina) bavi se umetnošću koju su stvorile žrtve državnog terora, oružanih sukoba i prisilnog izgnanstva.

Specijalni program: Zajednička promišljanja

Forum: Zauzimanje za drugog je borba za nas same

Forum Zauzimanje za drugog je borba za nas sameprepoznaje nužnost solidarnosti u svim vremenima, a naročito onim velikih promena, kada društvo lako zaboravlja ili čak aktivno tlači svoje najslabije članove.

Učestvuju: Gedi Aniksdal (Norveška), Branislava Jovanović (Srbija); Izabela Kisić (Srbija); Jelena Krstić (Srbija); Maja Mitić (Srbija); Olivera Simić (Bosna i Hercegovina/Australija); Karolina Spaić (Srbija/Holandija)

Moderira: Dijana Mitrović Longinović (Srbija)

Koncert

Marčelo – Marko Šelić Marčelo (Srbija) pisac i muzičar, objavio je 6 studijskih albuma i 6 knjiga, uključujući 4 romana. Redovni je kolumnista dnevnog lista Danas i koautor regionalne televizijske emisije Perspektiva koja se bavi mladima. Fakultet pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu dodelio mu je počasni stepen magistra humanitas za pedagošku delatnost i poseban doprinos razvoju kulture mladih.

Članak Festival DAH Teatra – Umetnost i ljudska prava 2023. se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Mladi u Srbiji imaju pravo da žive u bezbednom, mirnom, inkluzivnom društvu, gde se neguje kultura dijaloga i tolerancije. Ove godine, kada proslavljamo 75. godišnjicu Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, nastavićemo da se bavimo izazovima sa kojima se mladi suočavaju u ostvarivanju prosperitetnog i ispunjenog života u Srbiji. Mladi ljudi mogu značajno doprineti održivom razvoju svojih zajednica i postati mocń i pokretači promena”, smatra Fransoaz Žakob, stalna koordinatorka Ujednijenih nacija u Srbiji.

Ministar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Tomislav Žigmanov ukazao je da su mladi budućnost svakog društva i da zato svi moramo voditi računa i činiti sve sto je u našoj moći da stvorimo uslove da se njihove ličnosti i potencijali slobodno razvijaju u punini humane slike sveta.

„Moramo misliti o njihovom zdravlju, obrazovanju, ekonomskim pravima, ali i o kulturnom razvitku i uvažavanju razlika. Pri tom moramo mlade uključivati ne samo u procese kreiranja politika i mera koje se njih neposredno tiču, već u sva pitanja i u sve oblasti, jer ciljeve koje danas postavljamo oni će sutra ispunjavati i na njihovom temelju stvarati nove ciljeve i vizije,“ istakao je ministar Žigmanov.

Urednica izveštaja i koordinatorka Omladinskog programa Beogradskog centra za ljudska prava Nevena Trofymenko ukazala je na to da su mladi u Srbiji preopterećeni stambenim troškovima, da troše više od 40% budžeta domaćinstva na rentu ili ratu, te da prekarnost u sektoru zakupa kao i u oblasti rada predstavlja posebno opterećenje za mlade.

„Iznos do 110% minimalne zarade prima značajan udeo mladih u sve tri starosne grupe – 41,1% u grupi 15–19 godina, 31,6% u grupi 20–24 godine i 24,0% u grupi 25–29 godina. Nepriuštivost ostvarivanja prava na stan veliki je problem jer više od 80% ljudi u Srbiji ne može sebi da priušti da kupi ili iznajmi stan na tržištu. To za posledicu ima da mladi u Srbiji kasno osamostaljuju i da dugo ostaju u roditeljskom domu. Prosek godina za osamostaljivanje mladih u Srbiji je 31,5, žene sa 28.4, a muškarci sa 33.7, dok je u EU taj prosek 26.2 godina“, ukazala je ona.

Izveštaj se takođe bavi ostvarivanjem prava na zdravlje mladih, izdvajajući iskustva iz borbe sa pandemijom COVID- 19 koja su pokazala nepoverenje mladih u poruke koje dolaze od zdravstvenih institucija. Takođe ukazuje da diskusiju o mentalnom zdravlju moraju voditi e relevantni eksperti, uz zasnovanost na naučnim dokazima, i neophodnost da donosioci odluka slušaju i čuju potrebe i brige mladih. Izveštaj o ljudskim pravima mladih ukazuje i na posebno ugrožene već marginalizovane grupe unutar populacije mladih: mlade na selu, mlade Rome, i mlade pripadnike LGBTI populacije.

Ovo je četvrti po redu godišnji izveštaj o ljudskim pravima mladih koji predstavlja rezultat kontinuiranog praćenja ostvarivanja ljudskih prava mladih u Republici Srbiji, i sa kojim je tim Beogradskog centra za ljudska prava započeo 2019. godine. Od tada tim autora prati i analizira zaštitu i ostvarivanje ljudskih prava mladih u našoj zemlji.

Ceo izveštaj „Ljudska prava mladih u Republici Srbiji u 2022. godini” sa svim nalazima dostupan je OVDE.

Istraživanje i objavljivanje Izveštaja o ljudskim pravima mladih u Republici Srbiji u 2022. godini realizovano je uz podršku Tima Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Srbiji.

Članak Novi izveštaj o ljudskim pravima mladih u Srbiji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Godišnje priznanje zajednički su dodelile organizacije Građanske inicijative i Novi optimizam 10. decembra, simbolično u Zrenjaninu, gradu koji nema pijaću vodu više od 18 godina. Specijalna svečanost uručenja plakete održana je sutradan u Novom Sadu, tokom koncerta Darka Rundeka, poznate regionalne muzičke zvezde i angažovanog umetnika. Ovo je ujedno bila prilika koju su Rundek i predstavnice Inicijative, zajedno iskoristili da pošalju poruku podrške i solidarnosti sa lokalnim aktivistima sa Šodroša.

Pravo na vodu je jedna od najistaknutijih inicijativa civilnog društva koja se aktivno bavi zaštitom vodnih dobara i dostupnosti bezbedne vode u Srbiji. Danas je Inicijativa Pravo na vodu platforma, pod pokroviteljstvom Organizacije za političku ekologiju – Polekol, koja vodi, povezuje i podržava borbu za vodne resurse i srodna ekološka pitanja kako u zemlji, tako i u regionu. Članovi Inicijative su motivatori, savetodavci, prisutni na terenu, uvek tu da pruže podršku različitim građanskim inicijativama i organizacijama. Polekol i Inicijativa Pravo na vodu su osnivači Mreže žene za prirodu, regionalnog saveza za zaštitu reka „Odbranimo reke Balkana“ i članica Evropskog pokreta za vodu.

U Zrenjaninu je predstavnicama Inicijative, Ivi Markovic i Žaklini Živkovic, od strane Rodoljuba Šabića, advokata i bivšeg poverenika za informacije od javnog značaja, uručena karikatura priznatog umetnika, Dušana Petričića. Šabić je u svom obrazloženju rekao da se priznanje dodeljuje Inicijativi koja već duže vremena pokazuje da okuplja ljude iskreno posvećene velikom i vrednom cilju kakav je zdrava životna sredina, ljude sa verom u to da je taj cilj ostvariv i otporne na pritiske i napade vlasti interesnih lobija.

„Borimo se za pravo na vodu, koje priznaju Ujedinjene nacije, ali ne i Srbija, već ga svaki dan brutalno krši“, rekla je Iva Marković. Ona je podsetila javnost da je samo u Zrenjaninu voda iz česme zatrovana arsenom najmanje poslednjih osamnaest godina, da su otpadne vode u Srbiji u velikoj meri neregulisane, a da pravo na vodu obuhvata pravo da reke budu čiste i teku slobodno. Žaklina Živkovic se u ime Inicijative zahvalila na dodeli ovog važnog priznanja, ujedno upućujući i zahvalnost svim pojedincima i pokretima sa kojima solidarno učestvuju u borbi za životnu sredinu i prirodu u Srbiji i regionu.

Prisutnima je dodeljen poziv za izvorni štab Prava na vodu, odnosno da zajedno budu izvorište ekološke i društvene promene. Predstavnice Inicijative su istakle da je pred nama još mnogo borbe za ostvarenje ljudskog prava na zdravu životnu sredinu u Srbiji i rečima „Tek smo počeli!” ohrabrile sve da dok se to pravo ne ostvari nema odustajanja.

Saopštenje je u celosti preuzeto sa sajta Polekol.

Fotografije: Facebook stranica Pravo na vodu.

Članak Inicijativi Pravo na vodu uručeno priznanje – Heroji građanskog aktivizma 2022 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Danima unazad na ulicama Irana odvijaju se masovni protesti izazvani smrću dvadesetdvogodišnjakinje Mashe Amini koju je takozvana „policija za moral” pretukla jer „nije pravilno nosila hidžab”. Masha je nakon prebijanja pala u komu i umrla. Zvanično saopštenje policije je, međutim, bilo drugačije. Naime, oni su odbili da javnosti pokažu snimke iz kombija u kom je Amini pretučena i navode da je umrla od srčanog udara, iako porodica tvrdi da je devojka bila zdrava.

Kancelarija UN za ljudska prava saopštila je da je „policija za moral” u Iranu proteklih meseci pojačala svoje patrole, proganjajući žene koje ne nose maramu na ispravan način. Organizacija je istakla da se na video snimcima, čija je autentičnost potvrđena, vidi kako policija šamara žene, udara ih pendrecima i ubacuje u policijske kombije ako ne nose hidžab na propisan način.

Ubistvo Mashe Amini isteralo je žene širom Irana na ulice. One skidaju i pale svoje hidžabe javno, a ovaj vid protesta traje već danima i, kako mediji prenose, najmasovniji je u Iranu od 2019. godine. Najviše ih je na kurdskom severozapadu države, no iz njenog rodnog Sakeza proširili su se i na prestonicu Teheran, ali i na najmanje 50 gradova širom zemlje, navodi index.hr.

BBC-jeva Rana Rahimpur rekla je da se protestima pridružuje sve veći broj muškaraca i da ovo više nije samo iskazivanje nezadovoljstva zbog obaveznog hidžaba.

„Ovo su sada demonstracije protiv celokupnog postojanja Islamske Republike i rukovodstvo Irana suočeno je sa najozbiljnijim izazovom poslednjih godina”, kaže ona.

U centralnim i istočnim delovima Teherana policija je tokom noći u sredu, 21. septembra bacila suzavac, i uz pomoć snaga bezbednosti u civilu, napali demonstrante u ovim kvartovima, navodi Kasra Nadži, BBC novinarka. Tokom protesta zapaljeni su kontejneri i blokirane ulice, a učesnici su uzvikivali slogane protiv ajtolaha Ali Hamneja, Vrhovnog vođe i šefa države. Demonstranti su provalili u nekoliko policijskih stanica i vladinih kancelarija, a u nekima je podmetnut i požar. Policija je demonstrante hapsila i po kućama, kao i u prodavnicama gde su probali da nađu utočište, prenosi BBC.

Kompilaciju snimaka žena koje pale hidžabe na Tviteru je objavila iranska novinarka i aktivistkinja Masih Alinejad, uz poruku: „Od naše sedme godine moramo da pokrivamo kosu ako želimo da idemo u školu ili da dobijemo posao. Dosta nam je režima rodnog aparthejda”. Na društvenim mrežama takođe su postali viralni snimci devojaka i žena širom sveta koje seku svoju kosu, kao vid solidarnosti i podrške sa ženama u Iranu.

Kako prenosi Danas.rs, Instagram i Vacap, društvene mreže ne funkcionišu, te su korisnici u toj zemlji onemogućeni da razmenjuju i objavljuju sadržaj, a aktivisti navode da se tokom nemira često koristi taktika prekida interneta kako Iranci ne bi komunicirali sa spoljnim svetom.

Podsetimo – pre samo pola veka, Iran je bio sekularna država u kojoj žene nisu bile ograničene religijskim načelima i nosile su kupaće kostime i mini suknje. Tako je bilo sve do 1979. godine, kad je Iranska revolucija (poznata i kao Islamska revolucija) dovela do toga da se kraljevina transformiše u islamsku republiku. Sloboda koju je imao Iran pre revolucije najbolje se ogleda u statusu i položaju žena – najupečatljivije kroz životni stil, čemu svedoče fotografije žena pre 1979. godine, koje govore u prilog činjenici da je ideologija u potpunosti promenila način percipiranje žene u društvu. 

Ovo je definitivno još jedan primer koji ukazuje na razliku između države i ljudi koji u njoj žive i još jedan dokaz koliko interpretacija religije može uticati na slobode koje, iako jednom izborene, nisu zagarantovane. Naprotiv, on nam pokazuje da se iste slobode stalno iznova moraju osvajati. Iz današnje perspektive teško je zamisliti da su žene u Teheranu dobile pravo glasa pre nego one u Španiji i Švajcarskoj, da su mogle da upravljaju svojim telom, načinom oblačenja, da su mogle da biraju profesiju i bračni status. Stupanjem šerijatskog zakona na snagu, sve te slobodne su oduzete, a u ime žena počeli su da odlučuju muškarci.

Umesto da država nastavi da se razvija progresivnim putem, baveći se pitanjima kako da poboljša položaj žena, ljudskim i socijalnim pravima, dogodio se veliki distopijski zaokret koji je u tom trenutku delovao (a deluje i dalje) nezamislivo. Odjednom je pravo da se žene slobodno kreću ukinuto, a snimci sa nadzornih kamera na javnim mestima kao što su metroi koriste se za identifikaciju i kažnjavanje žena koje se ne pridržavaju obaveznog pravila o nošenju hidžaba. Žene se zbog „neprimerenog ponašanja” privode, osuđuju na kaznu zatvora, a mnoge od njih bivaju i ubijene.

Međutim, protesti koji se trenutno događaju jasan su znak da ne žele sve državljanke i svi državljani Irana da žive u opresivnom društvu. Pred njima su još mnoge borbe koje će se verovatno tek boriti. Ipak, svaka od sledećih borbi uslovljena je rodnom jer su jednakosti i slobode žena prvi preduslov za ravnopravnije društvo i bolju budućnost.

Naslovna fotografija: Izvor BBC

Članak Zbog čega je važno da znamo šta se dešava u Iranu? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Od lomače do (ne)dostupne medicinske intervencije

Istorijski posmatrano, ženska prava su se širila iz određenih centara u kom je feministički pokret prvi put izborio određene pobede, pa i oduzimanje ovih prava funkcioniše po sličnom principu. Zato nije čudno što, još uvek aktivna, pandemija virusa korona koegzistira zajedno sa drugom pandemijom iz senke – pandemijom patrijarhata. Ideje o oduzimanju osnovnih ženskih prava se zato šire, kao i svaki virus, onda kada se za to stvori plodno tlo, a iskustvo različitih humanitarnih kriza pokazuje da su upravo ovi periodi prelomne tačke u kom se stvaraju prilike — za poboljšanje položaja ili ugrožavanje postojećih prava.

Abortus, međutim, nije „pošast” savremenog sveta koji srlja u moralni sunovrat, kako se to sve češće ističe. Žene su uvek nalazile način kako da kontrolišu sopstvenu reproduktivnost. Studije o periodu progona „veštica” od XV do XVIII veka u Evropi i Severnoj Americi pokazuju da su često vešticama bile proglašavane žene koje su imale posebna znanja o ženskoj seksualnosti, trudnoći, rađanju, pa i prekidu trudnoće i kao takve su uživale autoritet među drugim ženama. Ove žene su znale za biljke za koje se smatralo da imaju abortirajuća svojstva. U delima mnogih feministkinja, ali i sećanjima naših baka, ostale su druge metode kojim su žene prekidale trudnoću, a koje su se odnosile na jaku masažu stomaka, umetanje nehirurških predmeta, poput igala i ofingera, u utrobu, odlasci kod nestručnih lica koji su izvršavali abortus u neadekvatnim uslovima i tako dalje. Abortusa je, dakle, uvek bilo, ali je bilo i smrti žena usled komplikacija. Procenjuje se da se i danas izvrši oko 25 miliona prekida trudnoća godišnje u nebezbednim okolnostima, zbog čega oko 7 miliona žena pati od određenih komplikacija. Ovo je življena stvarnost u zemljama gde je abortus ilegalan ili zbog cene nije dostupan svim ženama. U normalnim okolnostima, dakle adekvatnim medicinskim uslovima, procenat rizika i mogućih komplikacija kod abortusa u prvom tromesečju je 1%.

Iako nijedna žena ne bira tek tako abortus kao aktivnost za razonodu vikendom, abortus je temeljno žensko pravo i to spada u metaistine koje ne moraju da se izgovore da bismo svi znali da je tako. Pravo na bezbedan i dostupan abortus je ključan za psihofizički integritet žena jer kreće od vrlo proste činjenice — o sopstvenom telu odlučuje samo žena. Ako se ovaj princip dosledno primenjuje, to udara u same osnove patrijarhata jer se odnosi ne samo na odluku u vezi sa rađanjem, već na telesnost kao takvu i preliva se i na svaki oblik sprečavanja nasilja nad ženama. Drugim rečima, pravo izbora za koje se feministkinje bore, zapravo znači mogućnost kontrole nad sopstvenim telom i životom. Ukidanje ovog prava znači smrt za neke, a ropstvo za sve žene.

„Borba za život” — ali čiji?

Ovu činjenicu znaju i različite društvene snage koje nastoje da ograniče ili potpuno ukinu pravo na abortus. Budući da je pravo na abortus deo korpusa prava na sopstveno telo, logično je da se desničarske snage nikada ne zadržavaju na tome, već idu ka ukidanju svih zakona koji žene štite od muškog nasilja i barem nominalno garantuju jednakost. Zbog toga ni ne čudi što iste grupe koje se bore za kriminalizaciju abortusa nastoje i da zaustave primenu Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, tj. Istanbulske konvencije. Ova konvencija je važna na više nivoa — ona vrlo jasno ukazuje na strukturni karakter nasilja nad ženama, zahteva strukturnu podršku ženama koje su preživele bilo koji oblik nasilja i štiti reproduktivna prava žena, što znači rani prekid trudnoće, ali i zabranu prisilnog abortusa i sterilizacije. Istanbulska konvencija takođe u prvi plan stavlja pristanak kao kategoriju kojom se definiše nasilje nad ženama, odnosno — tamo gde nema ženskog pristanka, ima nasilja nad ženama. Time ona jasno štiti pravo žena na izbor u smislu kontrole nad sopstvenim telom u svim aspektima.

„Nikada ne zaboravite da je potrebna samo jedna politička, ekonomska ili verska kriza da bi prava žena bila dovedena u pitanje. Ova prava se nikada ne mogu uzeti zdravo za gotovo. Morate ostati na oprezu tokom svog života”, rekla je Simon de Bovoar, francuska filozofkinja i feministkinja. Teret humanitarne krize usled pandemije virusa korona najvećim delom su iznele žene, kao nevidljive radnice i taj momentum je prepoznala i iskoristila i ekstremna desnica koja je zaoštrila napad na ženska prava. U slučaju Poljske, „Ujedinjena Poljska” i „Pravni poredak”, kao aktivne ekstremno desničarske snage, radile su na prikupljanju potpisa za narodnu inicijativu kojom bi se sprečila primena Istanbulske konvencije. Poljska nije usamljena u ovome — ujedinjena sa Mađarskom, Slovačkom, Hrvatskom, Ukrajinom i Slovenijom radi na stvaranju „porodičnog” bloka koji će biti kontrateža Istanbulskoj konvenciji tako što će definisati prava i obaveze porodice.

Čitava borba protiv zakona koji štite žene se tako zasniva na fabrikaciji podataka i manipulaciji. Dok govore o „čedomorstvu” i upoređuju abortus sa holokaustom u stilu američkih fundamentalista, zagovornici ovih mračnih politika su svesni da ništa od toga nema veze sa istinom. Međutim, taktičnije je govoriti u javnosti o tome, pozivati se na apstraktna prava embriona i tradicionalne vrednosti, umesto reći da se suštinski zalažu za legalizaciju ženskog ropstva. O tome da je ovo pitanje samo vrh ledenog brega, svedoči i činjenica da je nakon najave obaranja presude „Rou protiv Vejda”, kandidat za senatora iz Arizone izjavio da se zalaže za zabranu kondoma na nacionalnom nivou, dok je republikanska predstavnica iz Tenesija najavila debatu koja bi dovela u pitanje ustavnost presude iz 1965. kojom je bila garantovana prodaja kontraceptivnih sredstava.

Iako su ove kampanje zastrašujuće, one nisu nove i jasno je kako normalizacija narativa o abortusu kao ubistvu otvara prostor za nove nivoe fanatizma koji, do tada marginalni, dobijaju svoje legitimno mesto u javnom diskursu. U Hrvatskoj je tako već godinama aktivna katolička organizacija Human Life International iz SAD koja kontracepciju naziva „korenom kulture smrti” i ona već 20 godina finansijski podržava hrvatske desničarske organizacije kojima je u poslednjh nekoliko godina dala preko 120 hiljada dolara. Međutim, ovakvo stanje stvari ne sprečava predstavnike ovih i sličnih organizacija da feministkinje koje se bore za reproduktivna i druga ženska prava nazivaju stranim plaćenicama, iako se tokovi novca organizacija kojim oni pripadaju mogu vrlo lako proveriti.

Budući da je u Hrvatskoj kampanja za zabranu abortusa postala prilično lukrativna aktivnost, građanke Hrvatske sve teže ostvaruju svoje zakonsko pravo na prekid trudnoće koje postoji od 1977. godine. Jedan od osnovnih razloga je diskreciono pravo koje imaju hrvatski lekari, a koje se odnosi na institut prigovora savesti koji dozvoljava lekarima da odbiju izvršenje abortusa. Otkako je 2003. godine prigovor savesti legalizovan, broj lekara koji koristi ovaj institut je u stalnom porastu, pa je do 2018. godine, 59% medicinskih radnika koji rade u bolnicama u kojima žene mogu prekinuti trudnoću odbijalo da izvrši abortus. Zbog toga građanke Hrvatske često prelaze granicu i abortus vrše u Sloveniji ili Srbiji, što u tom slučaju nije pokriveno sistemom zdravstvene zaštite. Zato je i ranije pomenutoj Mireli Čavajdi rečeno da ode u Sloveniju i tamo izvrši abortus na koji ima pravo kao poreska obveznica u državi u kojoj živi. Drugim rečima, zabrana abortusa samo jača privatni sektor, što dodatno pogađa siromašne žene koje ne mogu da priušte odlazak u privatnu kliniku ili van države. Situacija je utoliko gora, kada uzmemo u obzir da mnogi ginekolozi u Hrvatskoj, koji u državnim klinikama koriste insitut prigovora savesti, zapravo vrše abortuse u svojim privatnim ordinacijama, gde žene plaćaju nekoliko puta više istu intervenciju. U tom slučaju, ta ista savest im ne smeta.

Inflacija „stručnjaka” o ženskoj egzistenciji

Rasprava o zabrani abortusa se preliva i u srpsku javnost, pa se poslednjih godina, a posebno od početka ove godine, sve češće organizuju debate o toj temi. Jasno je da su mnoge od ovih ideja žive decenijama, ali često sasvim marginalne, i zato se postavlja pitanje kako dobijaju na značaju, do te mere da se pretvore u narodne inicijative i predstave kao legitimna javna rasprava? Poslednjih godina svedočimo proboju feminističkih tema u javnost i, posebno, u mejnstrim medije u Srbiji, ali gotovo uvek po istom principu – kroz pravljenje šou programa koji se predstavlja kao navodna objektivnost. Uistinu, postoje teme u kojima ima više nivoa interpretacije i debata je poželjna, ali i tada, ako, i samo ako, postoje relevantni sagovornici i stručnjaci na zadatu temu. U slučaju prava na abortus ili nasilja nad ženama, princip navodne objektivnosti u kom se dovode „za” i „protiv” akteri, ne doprinose informisanosti građanki i građana, već upravo suprotno — temeljna ženska prava svode se na apsurd koji će biti klikabilan. O pravu na abortus treba govoriti u medijima, ali, zapravo, o tome kako da ova procedura bude dostupna svim ženama, jer se i u sistemu zdravstvene zaštite plaća više stotina evra, što mnoge žene u Srbiji ne mogu da priušte. Treba govoriti o nehumanom tretmanu koji imaju žene koje prolaze kroz medicinski indukovan abortus u srpskim bolnicama. Međutim, umesto o načinu unapređenja postojećeg prava na abortus, mediji su zatrpani naslovima poput: „Haos u studiju zbog abortusa” (i slično), koji pomeraju fokus sa prava na senzacionalizam.

Zato je važno shvatiti koliku odgovornost imaju mediji u širenju ovakvih ideja i davanju legitimiteta inicijativama i pokretima koji ne moraju imati širu bazu među „običnim” ljudima načelno, ali mogu dobiti svojih pet minuta slave koji trajno mogu da oštete žene. Na radnicama i radnicima u medijima je odgovornost da dovode relevantne sagovornike, i to ne po principu „za” i „protiv”, jer biti protiv osnovnih ženskih prava znači biti za žensko ropstvo. Nedopustivo je da se u medijima kao kredibilni sagovornici na temu ženskih prava pojavljuju teolozi, ikakvi, a posebno oni koji imaju prijave za nasilje u porodici, profesori koji su zloupotrebljavali svoje pozicije moći za seksualno iskorišćavanje i ucenu studentkinja, ratni zločinci i svi drugi koji nisu na strani žena ili dece. Njihova prisutnost u medijima ne mora da znači zabranu prava na abortus, ali može značiti dodatno otežavanje ženama da do ove procedure dođu, kao i njihovu dodatnu dehumanizaciju.

Neće morati, jer sa druge strane ne stojimo mi, feministkinje, koje se bore za obaveznu vazektomiju i legalizaciju nasilja nad muškarcima. Mi se borimo za život dostojan čoveka. Zato svi zajedno imamo odgovornost da stanemo na put ovim mračnim tendencijama i da se borimo za svoje osnovno pravo koje, u suštini, i jeste pravo na život, jer je bez njega smrt mnogih žena izvesna.

Naslovna fotografija: Lauren Mitchell, Unsplash

Članak Čija su naša tela? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ukoliko ga ogolimo (a svi znamo da voli da bude golišav): dreg je kada se osoba jednog roda oblači i ponaša kao osoba suprotnog (iako znamo da ne postoje samo dva) roda. Ova, naizgled, jednostavna forma uspeva da pametno i zabavno istovremeno preispituje rod, estetiku, klasu, politiku i, generalno, mejnstrim kulturu.

Sklonost drega ka preterivanju ga čini zaraznim za gledanje. On je, takođe, ezoteričan, mističan i privatan jer uvek sa sobom nosi pitanje identiteta. Dreg može biti inspirisan Labudovim jezerom, Tifani minđušom ili rakom grlića materice. U dregu su androgenost, ženstvenost i muževnost jednako bitne kategorije. Dreg podržava i priziva tela svih oblika i veličina. Dreg je šarmantan i drzak, seksualan i naivan.

Imati jednu definiciju drega bila bi izdaja drega.

Zato koliko dreg kraljica – toliko i definicija.

Venue: Monster Ball
Location: Drugstore Beograd
House: Haus of KayGie

„Dreg je način da prenesem neke od svojih crteža u stvarnost.”
– Mia VanderCunt

„Dreg je za mene ljubavno pismo svim ženama koje su štitile mene kada ja to nisam mogla.”
– Karma Geddonia

„Eva je nastavak mene, konstanta kojoj težim, sloboda od normi, vid ekstremizma. Dreg je ulaznica za centar pažnje.”
– Eva Gas

„Dreg je tamo gde je sve po mom!”
– Ljubica kafekuvarica / Lilly Cafe

„Moja dreg persona je vrlo haotična i veoma nedefinisana. Volim da plivam u tom haosu, da se igram sa muško-ženskim eskpresijama ličnosti i tako iznenađujem svet oko sebe.”
– Sunnoka

„Dreg je umetnost, prikaz kreativnosti kroz kostim i nastup. Ali je dreg i porodica koja se štiti i međusobno pomaže.”
– Kelly with C

„Dreg me je oslobodio.”
– Sunnoka

„Dreg je način na koji filtriram svoje emocije, sve što je duboko zakopano i skriveno od očiju svakodnevice se pojavljuje kroz ovu umetnost. Dreg je najbolja, najjača i najkreativnija verzija moje ličnosti”
– Lana Vee

„Dreg je za mene zabava, sloboda, kreativnost, ali, bitnije od svega, provokacija upućena heteronormativnom društvu u kojem živimo!”
– Groteska

Jelena Simeunović rođena je 1989. godine u Pančevu, a svoju artističnu ekspanziju doživljava tokom života u Beogradu, gde su joj se dodatno otvorili spiritualni i kreativni kanali i osećaj za svet oko sebe. To je iskoristila i počela aktivnije da se bavi analognom fotografijom, jer smatra da kroz nju može najviše da prenese osećaje i boje koje vidi. Veliku inspiraciju za to dobila je od Vivian Maire, na čijim uličnim fotografijama ne vidi samo šta se dešava na ulici, već vidi teksturu, boju, dezen ženske haljine, način na koji neko stoji, horizontalne i vertikalne linije – sve.

Njeni radovi objavljivani su u okviru virtuelne izložbe Oblakoder magazina, sa temom „Boje naših sećanja”, gde je predstavila svet oko nas i uklapanje palete boja predmeta i ljudi u taj svet i na sajtu Lomography magazina gde su njene radove opisali kao fotografije sa živim bojama i lepim tonovima. Kombinuje prelepe vizuelne elemente poput šara, uokviravanja i upečatljivih boja sa gorko-slatkim tonovima sećanja i nostalgije. Želi da kroz svoju fotografiju prenese određeno raspoloženje i osećanja, jer smatra da će fotografije uvek imati tu moć da nas podsećaju jednim brzim pogledom, čak iako ponekad zaboravimo.

Nikada ne potcenjujte moć boja u fotografiji.
One mogu da vas vrate u trenu u trenutke koji su davno prošli.

Ove fotografije nastale su za potrebe izložbe „Pogledaj opet – stvarnost koju ne vidiš” u produkciji Oblakodera i Švedske ambasade u Beogradu.

Članak Belgrade is Burning (2021) se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Aleksandar Anđelković rođen je u Beogradu 1997. godine. U Moskvi živi od 2005. do 2015. godine i tamo otkriva svoj talenat za crtanje. Ljubav prema fotografiji nasledio je od oca i tokom studija u Beču na Elektrotehnici, amaterski počinje da se bavi fotografijom i vidi to kao svoj beg iz realnosti. Počinje da oseća fotografiju kao svoj izraz i svoju potrebu. Vrativši se u Beograd, upisuje grafički dizajn i odlučuje da počne profesionalno da se bavi fotografijom. Inspiraciju pronalazi u ljudima, u prostorima, u pričama. Bitno polazište za fotografiju su mu boje, atmosfera, čovek i njegove emocije. Inspiraciju za svoje fotografije pronalazi i u drugim vidovima umetnosti poput muzike, slikarstva, poezije.

Ove fotografije nastale su za potrebe izložbe „Pogledaj opet – stvarnost koju ne vidiš” u produkciji Oblakodera i Švedske ambasade u Beogradu.

Članak Trag koji ne vidiš se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Mihajlo Marković rođen je u Beogradu 1998. godine. Odrastao je u centru grada i svih dešavanja koje Beograd sadrži. Kroz crtanje grafita naučio je kako da istraži grad, krovove, dvorišta, razne “štekove”. Spontano iz toga razvija se fotografisanje u želji da iz svake “akcije” zabeleži što bolje fotografije. Krov je mesto koje ga je dodatno podstaklo da ono što u datom trenutku vidi i zabeleži. Uvek su se isticale te beogradske sive zgrade, koje su nalik jedna na drugu, a iza njih nova arhitektura koja će obeležiti neko buduće i novo vreme, nove ljude i novu kulturu. Počeo je više da primećuje svet oko sebe i sve je više želeo da ga nekako zabeleži i sačuva u tom trenutku. Fotografija je nešto što će ostati uvek tu i u istom onom trenutku u kom je nastala. Tu se javlja njegovo sve veće intersovanje ka njoj i ka samom aparatu.

Ove fotografije nastale su za potrebe izložbe „Pogledaj opet – stvarnost koju ne vidiš” u produkciji Oblakodera i Švedske ambasade u Beogradu.

Članak Beograd koji nismo upoznali se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Artinjan Artinović je rođen 1997. godine u Beogradu. Završio je Beogradsku politehniku na departmanu za industrijski dizajn. Svoj rad predstavlja kroz različite oblike dizajna. Multidisciplinarno stvaranje mu daje prostora da se izrazi kroz različite medije, od kojih je jedan – analogna fotografija. Dokumentuje različite oblike života i njihove prostore bez dodatnih elemenata. Svoje radove je izlagao na Mikser Festivalu, u Muzeju grada Beograda, Dev9t Festivalu, Sajmu nameštaja i drugim izložbama. Profesionalno se bavi dizajnom u advertajzingu, kreirajući kampanje za vodeće brendove u Srbiji. Inspiraciju traži u prostoru, prirodi i poeziji. Čeka da svane bolje jutro koje će promeniti sve.

Ove fotografije nastale su za potrebe izložbe „Pogledaj opet – stvarnost koju ne vidiš” u produkciji Oblakodera i Švedske ambasade u Beogradu.

Članak Decentralizovana borba se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prijave traju do 24. oktobra, a formular za prijavu pronađite na linku: https://forms.gle/uVgTq22bf7xLA9xr9. 

Više informacija dostupno je na sajtu http://www.bgcentar.org.rs/pocele-prijave-za-skolu-ljudskih-prava-vojin-dimitrijevic-2021/ kao i na profilima na društvenim mrežama fejsbuk, instagram i tviter.

Prijave se završavaju 24. oktobra.

Članak U toku su prijave za Školu ljudskih prava Vojin Dimitrijević se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Odmah mi je u ušima zabrujao ovaj izuzetan termin, pa sam odlučila da guglam – da li je iko ikada koristio termin masturbatorka? Konotacija mi je jasna, mada nisam čula ni za ovaj pojam u muškom rodu, kapiram da bi pravilno onda bilo reći – masturbator?

Takođe, nisam čula da se ijedan muškarac koji je prikazan kako se samozadovoljava u filmu ili seriji, naziva masturbatorom, mada, iskreno, termin dosta neobično zvuči. Svakako – da je muškarac u pitanju i da postoji scena samozadovoljavanja, to ne bi bilo nešto što bi ostavilo poseban utisak na publiku, a verovatno ne bi ni bilo povod za osudu, niti bi se našlo u naslovu teksta. Pa šta, svi muškarci to rade, zar ne? A žene? A, ne, žene to nikada ne rade, to nije za njih.

Nipodaštavanje ženske sekusualnosti nije niti nov, niti lokalan problem. U pojedinim zemljama seksualnost žena je kriminalizovana, a u „progresivnijim” zemljama vidovi diskriminacije uglavnom se baziraju na ignorisanju, negiranju, ili, internet rečnikom – šejmovanju. Ako smo mušku seksualnost prihvatili kao normalnu (pa šta, on je muško, pa to je sve normalno) toliko da nam se muška požuda trlja u lice na bilbordima, reklamama, Instagram postovima, pa čak postoje i „hramovi” posvećeni muškoj želji (bordeli), ženska seksualnost je ostavljena da ipak i dalje bude tabu tema, rezervisana za zatvorene ženske krugove i muške fantazije. U toj tišini, prirodna ljudska potreba – jer svaki čovek je seksualno biće, guši se i ućutkuje – bez ikakvog realnog razloga. Intima je jedna stvar i niko ne treba, niti ima pravo da zadire u tuđu intimu, ali javni govor koji sadrži osudu (aka šejmovanje) zbog pomenute seksualne aktivnosti je ipak nešto što je i te kako tema za razgovor – i za odbranu prava žena na seksualnost.

Smešno je što se u 2021. godini ljudi i dalje skandalizuju ženskom seksualnošću i što je taj neobičan dominantni narativ koji očigledno migrira vekovima iz kulture u kulturu da žene nisu seksualna bića i da služe za rađanje i muško zadovoljstvo, i dalje prisutan – podsvesno usađen u um mnogih, što je jedina pozicija iz koje mogu da razumem komentar masturbatorke. Namera komentara možda uopšte nije bila slanje mizoginih poruka, već šOkIrAnJe javnosti, ali kada su u pitanju ovakve teme, važno je da govorimo i o novinarskoj odgovornosti, jer je ipak reč o pozivu koji utiče na oblikovanje javnog mnjenja. Umesto da otvaramo ovakve teme (odličan primer de-tabuiziranja teme seksualnosti je serija Sex Education o kojoj smo pisali), mi moramo da vodimo „male ratove” kako bismo uspeli da odbranimo čast svake pojedinačne žene (hej, čast, kako muška reč!) za koju se otkrije da je seksualno biće. Pa nije ni čudo što su mladi zbunjeni i nesnađeni kada ne govorimo o važnim stvarima, nego ih guramo pod tepih dok delimo šOkAnTne naslove čije indirektne poruke ni ne promišljamo.

Nedavno sam se videla sa drugaricom i razgovarala o partnerskim odnosima. Neobično je u kolikoj je meri seks prisutan u našim životima, jer predstavlja najprirodniju stvar na svetu koja je važan deo svakog zdravog odnosa, a koliko o njemu retko ili uopšte ne govorimo. Još neobičnije je koliko je seks, uprkos nedostatku razgovora, sveprisutan na internetu, dostupan pred očima svakog korisnika (čak i dece), i to ne samo na sajtovima „specijalizovanim za takve sadržaje” – već bukvalno bilo gde. Izgleda da su ljudi preozbiljno shvatili onu marketinšku floskulu „seks prodaje”, ali nisu i dalje shvatili da seks sa sobom nosi i posledice. Kako imanje, tako i nemanje istog, tako i prerani seks, seks pod prisilom, seks sa starijom ili mlađom osobom, seks sa nekim koga volite ili koga ne volite – svaka vrsta seksa ima određene posledice po čoveka, koje mogu biti pozitivne ili negativne. Ono što je važno jeste da o njima govorimo otvoreno i da ih, bez preke potrebe, ne tabuiziramo.

Da se vratimo na naslov i film – i da je Dajana masturbirala (što jeste zadiranje u njenu privatnost i pitanje je da li je relevantno za film – ali to ne znamo – možda jeste?), to svakako nije razlog za osudu i prozivku, jer ženska seksualnost predstavlja najprirodniju stvar na svetu i za razliku od muške, predstavlja neistraženo polje, kako u oblasti anatomije (procenjuje se da je anatomija klitorisa, jedinog organa koji služi isključivo za žensko zaodovoljstvo, otkrivena TEK 1998. godine – komparacije radi, internet je izmišljen 1982. godine), a verovatno i psihologije (jer postoji veliki broj žena koje se stide svoje seksualnosti ili je ne osvešćuju zbog toliko nametnutih standarda o čednoj ženi ili prosto jer „nije pristojno”). Iako žensko telo i ženska seksualnost predstavljaju stalan predmet javne rasprave (najčešće iz neprimerene i nepozvane, muške perspektive) važno je da glasno o njima govorimo, tačnije da ih glasno odbranimo, jer očigledno postoji potreba. Žensko telo je žensko i samo žena ima pravo da njime upravlja i da o njemu odlučuje, a isto se odnosi i na žensku seksualnost. Ona je normalna, prirodna i lepa. Kao i sve žene.

Stoga, ako biti „masturbatorka” znači biti zdrava žena, žena koja ima, kao i svi ljudi, seksualne potrebe i nagone koji su zdravi i prirodni – onda nam ne preostaje ništa drugo nego da uz kritički ton prema nipodaštavajućim komentarima, nepotrebnoj osudi seksualnosti i uskraćivanju ljudskih prava, izokrenemo njegovo negativno značenje i pretvorimo ga u sinonim za žene sa zdravim seksualnim porivima, kao i da glasno uzviknemo – živele masturbatorke!

Članak Skrinšot: Masturbatorke se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Najavljuju novo zatvaranje!
Ostanite kod kuće! Budite odgovorni!
Možda si preležao koronu, ali jesi li si proverio da li imaš antitela?
Ma, samo sačekajte da se se pandemija završi, pa ćemo opet moći da putujemo, sve će biti kao pre!

Zbog velikog broja izraza, uprava Oxford University Press-a po prvi put nije mogla da izdvoji samo jednu reč kojom bi opisala duh godine za nama, a možda je i bolje što nije. Sada, godinu dana kasnije, možda nam manje bruji u ušima i manje obraćamo pažnju kada čujemo sve ove izraze, jer smo se na njih navikli, ali je najbolje čemu možemo da se nadamo da najupotrebljenije reči ove godine budu – vakcina ili antitela, ili možda neka nova reč kojom ćemo proglasiti kraj pandemije.

Ipak, u moru svih navedenih reči i izraza koje smo čuli nebrojeno puta u 2020. godini, ipak postoji jedna reč koja se nameće, i koja delimično jeste obeležila prošlu godinu, a to je izolacija.

Nova globalna kultura – kultura izolacije

Kultura izolacije nije nešto sa čime smo se prvi put susreli pod uticajem pandemije, ona se već godinama razvija pred našim očima i svoje uporište nema toliko u epidemiološkim okolnostima, koliko u razvoju savremenog stila života. Do pre sto godina skoro niko nije živeo sam, a danas je sve veći broj ljudi koji dane provode sami, radeći od kuće i živeći sami. Kultura izolacije je proizvod svetskih ekonomskih tendencija, proizvod razvoja kapitalizma koji je uslovljen tehnološkim napretkom. U poslednjih nekoliko decenija postala je posebno izražena, a najbolje je utemeljuje upravo industrija zabave uz podršku društvenih mreža.

Prosečan savremeni čovek (takozvanog zapadnog sveta) većinu svog budnog vremena više ne provodi u takozvanoj „stvarnoj“ realnosti među ljudima. Njegova svakodnevna komunikacija i socijalizacija prebačena je u prostor virtuelne stvarnosti – na društvene mreže, na sajtove, onlajn platforme, u različite savremene uređaje, od telefona do sata. U virtuelnoj stvarnosti savremeni čovek mnogo toga dobija – ceo svet mu je, popularno rečeno „na dlanu“ ili, možda preciznije, „na klik“. Sve informacije koje su mu potrebne dostupne su onlajn. To je prostor za igru, učenje, zabavu, istraživanje, ukratko – življenje. I to besplatan! Može li bolje?

Pa, ipak, u svetu u kome ništa nije besplatno, nameće se pitanje: ukoliko savremeni čovek toliko toga besplatno dobija u virtuelnom prostoru, šta je to što za uzvrat gubi? I koliko mu vremena treba da prepozna da, iako je to prostor integracije, u suštini, svakodnevno, ukoliko mu ne pristupimo kritički, on takođe postaje prostor najveće ljudske izolacije?

Nema besplatnog ručka (za korisnike digitalnog sveta)

„Legenda o izreci „nema besplatnog ručka“ navodno je nastala u vreme zlatne groznice na američkom Zapadu, koji se ponekad zove i „divlji zapad“. Kopači zlata su slobodno vreme provodili po improvizovanim kafanama i salunima. Kada bi se napili, često su izbijale tuče, koje su dovodile do ruiniranja lokala. Jedan vlasnik takvog lokala se navodno setio da svima koji naruče više od dva pića dâ i ručak. To je bila prevencija protiv brzog pijanstva. Tako je izgledalo da je ručak besplatan. On, naravno, to nije bio, jer je vlasnik lokala naizgled besplatne ručkove finansirao višom cenom pića. Kada su to otkrili, posetioci tog lokala su skovali izraz „nema besplatnog ručka“.” (Iz knjige Miroslava Prokopijevića Sloboda izbora)

Kao što za radnike iz legende ručak nije bio besplatan, tako i korisnici različitih pogodnosti i servisa na internetu, posebno društvenih mreža, ne koriste ih baš besplatno – iako nisu uložili direktno novac u njihovo korišćenje.

Iako ne plaćaju, na primer, mesečnu pretplatu, korisnici plaćuju provođenje vremena u virtuelnom prostoru davanjem ličnih informacija (dobrovoljno, ali nesvesno), ili tako što učestvuju u neplaćenom radu.

Na primer, da li ste znali da svakodnevnim korišćenjem emodžija doprinosite razvoju mašinskog učenja, tačnije posebnog polja koji se bavi razvojem emocionalne inteligencije kod mašina? Da li znate na koje načine Gugl monetizuje, deli i eksploatiše vaše podatke? Da Instagram, (tačnije Fejsbuk) koristi vaše biometrijske podatke bez vašeg znanja?

Dakle, svaki put kada pošaljete poruku na Vacapu, reagujete na status na Fejsbuku, tražite poklon za rođendan prijatelja na Guglu, pa čak i razgovarate o kupovini poklona, otključavate telefon otiskom prsta, ili fotkate selfi za stori na Instagramu, vi ostavljate svoje lične podatke i pružate brojne korisne informacije tehnološkim gigantima koji na osnovu njih dalje razvijaju svoje biznise, kao i nove tehnologije. Zbog čega je to problematično i kakve veze ima sa izolacijom?

Život po pravilima kalifornijske ideologije

Upravo u ovim, savremenim okolnostima, industrija zabave pronašla je razne načine da nas animira dok smo sami, izolovani, ali i da nas podstakne da se manje osetimo sami (i time više navikavamo na samoću). Prelepe ljudske tvorevine, kao što su filmovi, serije i različiti vidovi onaljn zabave, postali su rešetke za koje smo sami zalepili svoje ruke – jer niko nas ne tera da celodnevno bindžujemo serije ili skrolujemo na Instagramu, zar ne? Pa, ipak, pomalo je čudno što svi vidovi savremene zabave akcenat stavljaju na umrežavanje, a sa druge strane su se iz bioskopskih sala i velikih prostorija preselili na nove platforme i društvene mreže. Osim toga, industrija zabave se od prostora za socijalizaciju pretvorila u prostor koji savremenog čoveka čini usamljenijim nego ikada. Ma koliko puta vam lajkovali sliku, plejlistu na Spotifaju ili komentar o novoj seriji, činjenica je da iza ekrana u toj interakciji ostajete sami. Umreženi, ali usamljeni? Zasigurno otuđeni, ali dovoljno hipnotisani zabavom da to i ne primetite. Ili da vam barem ne smeta toliko.

Brojna naučna istraživanja, čak, pokazala su da su ljudi koji bindžuju serije često usamljeni ili depresivni. Jedno od njih, istraživanje koje je sproveo Univerzitet u Teksasu, upozorava na adiktivnost bindžovanja, kao i na zdravstvene posledice koje su podjednako alarmantne kao posledice koje nastaju kao rezultat fizičkih oboljenja. Depresija, usamljenost i nedostatak samokontrole se takođe mogu razviti kao posledica ne samo bindžovanja, već i alkoholizma i prekomerne upotrebe društvenih mreža. Možda nije loše da se zapitamo zbog čega toliko vremena dnevno provodimo na društvenim mrežama ili Netflixu? Da li je to navika koja vam je nametnuta zarad nečijih finansijskih interesa? Da li nas taj način provođenja vremena ispunjava? Da li je potrebno da preispitamo svoje digitalne navike? Da li one proširuju naše poglede na svet, ili ih, ipak, namerno sužavaju?

Nametanje ovakvog neumerenog ponašanja takođe ima i svoju pozadinu, a nju predstavlja kalifornijska ideologija – vrsta konkretne političke ideje koja se iskazuje u svojoj nevidljivoj kulturnoj hegemoniji, ili jednostavnije rečeno – dominaciji nad našim stilom života. Kalifornijska ideologija nastala je u Silicijumskoj dolini i predstavlja veru u emancipatorski potencijal novih informacionih tehnologija – tako su je 1996. godine opisali teoretičari medija Ričard Barbruk i Endi Kameron. Oni su dodali da je ona nastala kao miks životnih filozofija hipika i japija i da predstavlja veru u život u digitalnoj utopiji u kojoj će svi biti hip i bogati. Kalifornijska ideologija je za jako kratko vreme postala popularna među mladima, programerima, aktivistima, akademicima, ali i oportunističkim političarima i iskusnim biznismenima. Ubrzo, nova optimistična ideja sveta donela je, osim pozitivnog, i mnogo toga negativnog, a Barbruk i Kameron posebno ističu kao najveći problem činjenicu da je to ideologija koja veoma lako usvaja nasleđe robovlasničkih odnosa i koja, pre svega, doprinosi razvoju siromaštva i uništavanja prirodnih resursa.

Pojedini mediji analizirali su načine na koje tehnologija transformiše naša osećanja, navike i kulturu i ukazali na koje načine Silicijumska dolina zapravo neguje dosadu, usamljenost i sujetu. Ipak, s ozbirom na to da smo toliko srasli sa globalnom Silicijumskom kulturom, teško je kritički pristupiti sopstvenoj svakodnevici, pa nam čak i naučna istraživanja koja ukazuju na probleme savremenog života, nametanje i eksploataciju naših navika i objašnjavaju tehnološke uzroke mentalnih oboljenja, više deluju kao teorija zavere nego kao istina. A istinu je sve teže pronaći onlajn, među diskursima koje kroje Gugl, Fejsbuk i druge globalne kompanije i njihovi interesi.

Na korak do distopije

Proricanje distopijske budućnosti osnovni je motiv brojnih dela pop kulture, od književnosti do filma. I dok stvarnost nekada više liči na određene distopijske priče od drugih (na primer, požari u Kaliforniji izrazito su ličili na kadrove iz filma Blade Runner 2049, ali zato još uvek nemamo leteća kola kao u Metropolisu, mada ona malo liče na avione), u igri predviđanja budućnosti, apsolutnu pobedu odneo je Haksli, koji je smatrao da će ljudi u budućnosti biti kontrolisani putem zadovoljstva. Ljudolika bića koja žive u Hakslijevim sterilnim gradovima nestvarno liče na ljude savremenog sveta. U pozadini svakog njihovog zadovoljstva koji je donela lažna, tehnologijom uslovljena emancipacija, kriju se nevidljiva manipulacija, kontrola i uslovljavanje, a ne strah koji je Orvel opisao isnpirisan funkcionisanjem nacističkog režima. Ipak, posledica i ove kontrole uslovljene zadovoljstvom, ponovo je strah. Ali, to je potpuno drugačija vrsta straha – neopipljivi, konstantan strah da će nam se nešto desiti, strah koji predstavlja jednu posebnu vrstu ljudske usamljenosti – anksioznost.

Anksioznost se u savremenom trenutku pojavljuje kao društveni fenomen, posledica otuđenja čoveka od društva i od samog sebe. Ona je posledica te samoizolacije koju čoveku svakodnevno nameće savremena, tehnokapitalistička kultura zabave u kojoj živimo. U toj stvarnosti, čovek nije (kako je Marks rekao) otuđen od sredstava proizvodnje, već dolazimo do najgoreg distopijskog scenarija – čoveka koji je otuđen od samog sebe, koji je sve, samo ne slobodan, čija je svakodnevica, od posla do razonode, apsolutno uslovljena savremenim tehnologijama, čoveka koji se boji da bude sam, čiju produženu ruku predstavlja svetleći ekran. Možda je reći ovako nešto hiperbolisanje, ali ukoliko stavimo prst na čelo – da li je? Na koje načine provodite slobodno vreme u toku dana? Da li je vaš dan podređen notifikacijama, virtuelnoj predstavi sebe i celodnevnom gledanju u ekran? I u kakav vas to odnos stavlja sa drugim ljudima (i kome taj odnos koristi)?

Odsustvo ljudi kao preduslov odsustva kritičkog mišljenja

Ako možemo da kažemo da čovek kada postane deo mase, usvaja i mišljenja mase i postaje individua koja nema svoje mišljenje i ne radi na razvoju kritičkog mišljenja, isto tako možemo reći da čovek koji je izolovan, sam, je u podjednakoj opasnosti da bude lišen kritičkog mišljenja, izopšten iz bilo kakvog stvarnog života. Kako možemo znati kako izgleda život oko nas, ako ga sami nismo pogledali? Kako znamo koji su problemi ljudi oko nas, ako ih nismo videli ili pitali? Čovek koji nije u dodiru sa društvom, ne može ni da ga menja, jer nema priliku ni svojim očima da ga vidi.

Internet nam je doneo brojne interpretacije stvarnosti, ali čini se da su njegovi korisnici pri samom nastanku ove svetske mreže sa mnogo većom rezervom uzimali informacije koje su im na njoj dostupne nego mi danas. Danas, ukoliko vam nešto fali – pitaćete internet. Ukoliko ne znate kako da dođete do željene lokacije – tu je internet. Niste sigurni gde da jedete – pogledaćete na internetu. Internet je postao odgovor na svako pitanje, u tolikoj meri da savremeni čovek bez interneta svoj život teško i da može da zamisli. A da li bi mu možda bilo bolje bez interneta? Ukoliko ukucate ovo pitanje na Guglu, ovo je jedan od prvih odgovora na koji ćete naići:

Odgovor nam (očekivano) nudi firma koja se bavi softverskim inženjerstvom (hej, kalifornijska ideologijo!). Dakle, internet je predstavljen kao beskonačna riznica znanja, postao je i beskonačan prostor za širenje jednog viđenja sveta, sveta u kome aktivno učestvujemo, a da nas pritom niko nikada nije ni pitao da li i koliko to želimo.

Ukoliko svet posmatramo kroz ekran, društvene mreže i serije, gde nam je prikazano jedno, konstruisano viđenje stvarnosti, da li razvijamo kritičko mišljenje prema stvarnom svetu? Da li stvarno imamo uvid u izgled sveta oko nas, u procese koji se u njemu dešavaju i da li znamo kako neko pored nas živi? Sa kim možemo da uporedimo kako mi živimo? Da li uviđamo probleme koji su oko nas svakodnevno – siromaštvo, korupciju, ekološke katastrofe? Da li vidimo zajednicu čiji smo deo i da li zaista tako želimo da živimo – posmatrajući svet kroz okvir koji nam je neko servirao?

Od virtuelnog do stvarnog – u kom svetu zapravo živimo?

Možda ćemo u budućnosti provoditi više vremena živeći u virtuelnoj stvarnosti, nego u stvarnom svetu, naslov je teksta novinarke Beke Kedi o virtuelnoj realnosti iz 2019. godine.

Iako u tekstu piše o stvarima koje se predviđaju u narednih dvadesetak godina, ove godine, iskaz Beke o tome da ćemo provoditi više vremena u virtuelnom nego u stvarnom svetu, posle uticaja pandemije na naše živote deluje izrazito savremeno. U izolaciji, ljudi su se okrenuli svojim omiljenim prozorima u svet, uređajima koji nam omogućavaju da budemo uključeni u savremen svet. U ovim uređajima postoje čitavi svetovi čiji smo i mi aktivni članovi, a najvažnije mesto okupljanja prestavljaju društvene mreže – naš omiljeni, savremeni prostor za socijalizaciju.

Čak i pre ove, nametnute izolacije, savremene tehnologije dovele su do toga da se ljudi, društveno se umrežavajući i uživajući u proizvodima industrije zabave, zapravo izoluju. Više nemamo toliko vremena za druženje uživo, ali možemo da se dopisujemo ili igramo društvene igre onlajn po celu noć. Mrzi nas da idemo u pozorište ili bioskop, ali provešćemo noć ispred Netfliksa. Veliki broj onoga što nas svakodnevno usrećuje, svaka nova forma zabave i druženja, obitava na internetu, pa zašto ne bismo onda i mi?

Nije nepoznato da naučnici rade na razvoju ne samo veštačke inteligencije, emotivne inteligencije, već i platformi na koje ćemo moći da aploudujemo sebe. Ipak, postavlja se pitanje, da li će razvoj AI tehnologija više pomoći ili odmoći čovečanstvu? Da li je razvoj svake tehnologije zapravo korak ka boljitku ili ka agresivnijoj dominaciji nad životima miliona ljudi? I konačno, pitanje koje se tiče svih nas – ukoliko je aploudovan na platformu, da li čovek onda prestaje da bude čovek (ali to je možda pitanje za neki drugi tekst)?

Umesto zaključka – povod za razmišljanje

Uprkos upozoravanjima naučne fantastike, čini se da nam život uslovljen brzim razvojem tehnologije još uvek nije uništio čovečanstvo. Društvene mreže kao što je Tviter postali su (u pojedinim slučajevima) prostori oslobađanja slobode, a ne smemo zaboraviti da upravo te slobode veliki broj ljudi na svetu još uvek nema, jer internet nije dostupan celom svetu i da ih, pre svega, ne vidimo svi isto (jer svako živi unutar svog mehura, zaboravljajući da postoji svet koji je stran i nepoznat). Takođe, važno je da uprkos brojnim prednostima savremenih tehnologija, ne zaboravimo da sve tehnologije i platforme na koje se svakodnevno oslanjamo i od kojih sad već i zavisimo, nisu baš humanitarne tvorevine, već predstavljaju deo najbrže rastuće globalne industrije. One su skup poslovnih, a ponekad i političkih interesa i stvorene su pre svega radi zarade.

Zbog toga je važno da sa malo više kritičkog mišljenja pristupamo novim tehnologijama i da češće preispitujemo načine na koje one menjaju naše živote. Da se ponekad otrgnemo od savremenih trendova i posmatramo život svojim očima, a ne kroz ekran ili objektiv telefona. Jer takav, ograničen pogled na svet, doveo je do veće galame, ali do smanjenog aktivizma. Do rasta kolektivne depresije i ravnodušnosti, a smanjenja optimizma. Do odustajanja i pomirenosti sa svim društvenim problemima i političkim tendencijama koji nas okružuju, a ne do preduzimanja inicijative i rasta želje za promenom. Pa bi zato možda bilo bolje da ih ponekada, makar s vremena na vreme, preispitamo i da na svet koji nas okružuje bacimo pogled svojim očima, bez ikakvih heštegova ili filtera.

Naslovna fotografija:  Taja Spasskova

Članak Život u kulturi izolacije – kolika mu je cena? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Do 28. oktobra posetioci će moći da uživaju u programu festivala koji čine performansi, predstave, koncerti, umetničke instalacije, radionice, debate i susreti, razgovori umetnika, aktivista i publike, konferencija, kao i premijera predstave DAH Teatra o dečijim pravima „Za tvoje dobro“.

Program će se održavati uživo na nekoliko lokacija u Beogradu. Na prvom mestu u UK Stari grad, kući sa kojom uvek rado sarađujemo zbog njihove predusretljivostii i vrhunskog programa, u CZKD, u Malom pozorištu „Duško Radović“, u Kući ljudskih prava i Zadužbini Ilije M.Kolarca uz pridržavanje svih zdravstvenih mera i dozvoljenog broja okupljanja. 

Na Festivalu će se prikazati i istaći izvanredan rad i postignuća umetnika iz Srbije i gostiju iz Brazila, a drugi planirani gosti iz inostranstva zbog novonastale situacije će se priključiti preko onlajn platformi za konferenciju i diskusije. 

U okviru festivala će se predstaviti niz događaja koji su besplatni i otvoreni za sve, osim koncerta  u Zadužbini Ilije M.Kolarca. Donacije su dobrodošle, a sav prikupljeni novac će se donirati u Fond solidarnosti za najugroženije nezavisne umetnike.

Detaljnije o festivalu: https://dahteatarcentar.com/festival-umetnost-i-ljudska-prava/

Program festivala: https://dahteatarcentar.com/wp-content/uploads/2020/09/PROGRAM-FESTIVALA-SRP1.pdf

Zbog ograničenog broja mesta, organizatori mole sve zainteresovane posetioce da potvrde svoje učešće putem mejla najmanje dan ranije na adresu office@dahteatarcentar.com

Festival su podržali ambasada kraljevine Holandije u Beogradu, Fond za otvoreno društvo, kao i Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

Članak Festival Umetnost i ljudska prava u UK Stari grad se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kao jedna od najvažnijih tema od početka ove godine postavlja se tema digitalne bezbednosti. Pandemija virusa korona doprinela ukazala je na brojne zloupotrebe ljudskih prava u digitalnom prostoru. Samo neka od tih prava su pravo na privatnost i pravo na slobodu izražavanja.

Osim zloupotreba i povreda prava koja se dešavaju u digitalnom prostoru, postoje i ona koja se dešavaju i na ulicama gradova. Takav primer jesu biometrijske kamere koje su nedavno postavljene u Beogradu, koje, koristeći specifične tehnologije, beleže biometrijske podatke ljudi na ulicama.

Zbog čega je važno da se edukujemo o aplikacijama za dopisivanje koje su bezbedne, o pametnim kamerama koje nas „štite” ikako se pitanje digitalne (ne)bezbednosti reflektuje na korporacije, države i pojedince, pitali smo Đorđa Krivokapića, jednog od osnivača SHARE Fondacije.

Kamera i montaža: Milena Arsenić
Novinarka: Marina Zec
Naslovna fotografija: Tobias Tullius

Članak Oblakoderov Salon: O digitalnoj bezbednosti sa Đorđem Krivokapićem se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ukoliko vas zanima politička borba u Americi između dva suprotna shvatanja mesta žene u društvu, upakovana  u odličan scenario, glumu i kostime, a uz to uživate atmosferi 70-ih godina prošlog veka – nema sumnje da će vas Mrs. America osvojiti!

Serija se sastoji od 9 epizoda, od kojih svaka prati po jednu junakinju priče. U prvoj epizodi posmatramo Filis Šlafli, konzervativnu aktivistkinju, po kojoj je serija nazvana zove Mrs. America i koju tumači Kejt Blančet. Upravo tada počinje blagi zaokret u desno po pitanju feminizma i prava žena.

Radnja serije otpočinje Filisinim političkim uključivanjem u borbu protiv ratifikacije Amandmana o jednakim pravima (ERA), kako on ne bi stupio na snagu u Sjedinjenim Državama. Njen razlog? Izuzetno je konzervativno, tradicionalno nastrojena i smatra da u amandmanu koji preti da bude usvojen postoje naznake kako će žene preuzeti na sebe sve muške uloge – čak je išla toliko daleko da je smatrala (i druge žene u to uverevala) kako bi žene mogle biti mobilisane na front, jer se u to vreme odvijao Vijetnamski rat.  Zagovarala je mišljenje da bi žena trebalo da se ponosi time da bude domaćica, brine o deci i kući, jer je bila ubeđena u to da je američka žena najprivilegovanije biće na planeti. Ona ne bi trebalo da strahuje od mogućnosti da, pored svega toga, još bude primorana da radi ili pak da bi prilikom razvoda mogla izgubiti zaštitu, u slučaju ratifikacije Amandmana o jednakim pravima. U magazinu Refinery29, Šlafli je čak okarakterisana kao „najomraženija konzervativna politička sila u novijoj američkoj istoriji“. Njena vizija idealnog društva ne podudara se sa suprotnom stranom protiv koje se bori, čija je vizija idealnog društva drugačija: ravnopravnost polova, pravo na abortus, samostalan život, slobodu i identitet.

Na suprotnoj strani nalazile su se feminističke grupacije, koje su se zalagale za ratifikaciju ERA dokumenta. U ovim grupacijama, bilo je žena različitih profila i političkih uverenja, sa različitih strana političkog spektra – desno, levo, centar. Kao zagovornice prava žena i feministkinje, pojavljuju se Glorija Stajnem, popularna novinarka iz Njujork magazina koja se zalagala za proširivanje prava ženama, kao i reproduktivnog prava; Beti Fridan, autorka knjige „Ženska mistika“ (The Feminine Mystique); Bela Abzug ili Širli Čizholm, prva afroamerikanka koja se, među predsedničkim kandidatima demokrata, kandidovala za predsedničko mesto.

Rouz Bern u ulozi Glorije Stajnem

Zahvaljujući iznetim stavovima Filis Šlafli i njenih istomišljenica, vidi se koliko je perspektiva i ugao gledanja na određene važne činjenice promenljiva. Kako se Amandman sastojao iz samo 3 člana, nije ni čudo što je mogao biti podložno tlo za različita tumačenja.

Politička borba između profeministički i konzervativno nastrojenih ženskih grupacija je trajala čitavu deceniju. Kada se približila godina 1979. koja je označavala krajnji rok za ratifikaciju Amandmana u 38 zemalja, a on je bio priznat u samo 30 zemalja (5 njih je povuklo priznanje) – postalo je jasno ko dobija, a ko gubi. Ipak, činjenica je da ova serija važnost usmerava ka samom procesu koji se odvijao u američkom društvu, a ne toliko ka njegovom ishodu.

Margo Martindejl i Rouz Bern kao Bela Abzug i Glorija Stajnem

Međutim, na kraju ostaje i pitanje: da li je zaista Filis Šlafli bila antifeministkinja? U svom radu, ona se ipak na neki način bavila zaštitom žena i njihovih prava. Druga je priča to što je njena ideja savršenog života za američku ženu bila drugačija od one kakvu su imale njene protivnice. Scena koja se odigrala već u prvoj epizodi kada Filis prisustvuje sastanku, gde očekuje da će njeno mišljenje o SALT sporazumu (pregovori između SSSR-a i SAD-a oko ograničenja proizvodnje nuklearnog oružja) biti uvaženo, doživljava poniženje. Iako ona to ne želi da prizna čak ni sebi – ono je vrlo očigledno. I pored toga što je na tom sastanku jedna od najbolje upućenih u tematiku nacionalne odbrane, jedan od prisutnih muškaraca je zamolio da piše beleške sa sastanka jer je jedina žena u prostoriji.

Jedno je sigurno, Filis je bila izuzetno inteligentna i osvešćena žena, koja je prihvatila „muška“ pravila igre i upravo se njima i vodila. Otvorena je tema za polemisanje o tome da li je i nju progutalo ono protiv čega se borila, i da li je i sama nekad bila meta nepoštovanja zbog pola kojem pripada.

Ipak je na kraju važno naglasiti činjenicu da su se obe grupacije (feministička i konzervativna struja) izuzetno borbeno zalagale za svoje stavove. To što je jedna strana u datom vremenskom periodu pobedila, a druga izgubila, više svedoči o tome da su se velike odluke donosile od strane muškaraca, nego o samoj količini truda uloženoj za prihvatanje ili odbacivanje Amandmana o jednakim pravima. Nije teško pogoditi koja je od ove dve strane propagirala prihvatljiviju opciju iz muškog ugla gledanja – da li patrijarhalna i tradicionalna ili liberalna, feministički nastrojena strana?

Članak Mrs. America: koliko traje borba za ravnopravnost? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava krajem prošle godine uz podršku Tima Ujedinjenih nacija za ljudska prava objavio Nulti izveštaj o ljudskim pravima mladih u Republici Srbiji 2019, prvi celovit dokument objavljen u Srbiji koji se bavi temom ljudskih prava mladih i istraživanjem njihove pozicije u društvu. Nedavno, usled novonastale pandemije i globalne krize koja je nastala u svetu zbog nje, Omladinski program ponovo je rešio da „opipa puls” mladih, ali i da im pruži podršku i pomoć u teškim trenucima, kroz svoje onlajn kanale. Tako je nastala kampanja i prvi bilten O jednoj izolovanoj mladosti, uz podršku Tima Ujedinjenih nacija za ljudska prava. Bilten je svedočenje o izolovanim prostorima, promenama koje otvaraju nova pitanja, nove načine promišljanja, nove uslove učenja i nove načine komuniciranja koja su svima nepoznata.

Pitali smo Nevenu Nikolić, koordinatorku Omladinskog programa Beogradskog centra za ljudska prava, koja su to prava mladih koja su posebno pogođena trenutnom situacijom.

„Ne bih da dajem odgovor koji zvuči kao da je iz udžbenika, ali ljudska prava su nedeljiva, međuzavisna i međusobno povezana u tom smislu ne mogu da odgovorim precizno koja su to konkretna prava, zato mi pratimo širi kontekst stanja ljudskih prava mladih tokom pandemije Covid-19, ali planiramo da pratimo i po završetku pandemije, jer će se osetiti posledice pandemije, ali i posledice donošenih mera u svrhu suzbijanja pandemije, a tokom vanrednog stanja.”

Nevena dodaje da pandemija posebno utiče na osetljive grupe mladih koje su pored infekcija suočeni sa dodatnim rizicima koji su mnogima od nas nevidljivi.

„Život dostojan čoveka, hrana, bezbedan pristup čistoj vodi, obrazovanje, usluge podrške i lične asistencije sve su teži pod velikom ekspanzijom kooronavirusa, a nekim ranjivim grupama mladih to može da bude od suštinske važnosti u  ovoj borbi. Pored njih, naročito su pogođeni oni koji su izgubili posao ili im preti gubitak posla usled ekonomske recesije, usled čega mogu završiti na ulici. Skoro sam pročitala vest da oko trećina malih i mikro preduzeća u Srbiji predviđa da će usled ekonomske krize izazvane virusom i uvođenjem vanrednog stanja u narednom periodu morati da otpušta. Pitanje je kako će kriza izazvana pandemijom uticati na mlade preduzetnike i preduzetnice, na mlade profesionalce koji su na početku karijere. Tačno je da je država obezbedila zastoj u otplati kredita i najavila ekonomske mere koje bi trebalo da (makar za vreme vanrednog stanja) smanje trend otpuštanja radnika, ajde da vidimo kako to izgleda kad se spusti u polje sprovođenja”, kaže Nevena.

Tim Omladinskog programa Beogradskog centra za ljudska prava koji radi na aktuelnoj kamapanji: Nebojša Petrović, Demir Mekić, Nevena Nikolić, Uroš Ranković i Mina Vasović

Prema svedočenjima Nultog izveštaja, mladi nisu dovoljno upoznati sa svojim pravima, pa im je često potrebno pružiti dodatne informacije pogotovo u oblasti rada u koju su mnogi tek zakoračili, kao i u oblasti prava na adekvatno stanovanje, što se posebno odnosi na mlade koji žive u neformalnim naseljima i kolektivnim centrima. Koliko šira javnost, ali i politički funkcioneri nisu svesni ove problematike, Nevena je pokušala da ilustruje aktuelnim primerom.

„Kada vas neko na televiziji prekori da ne poštujete mere i da je jedino što treba da radite da ostanete kod kuće, u toplim domovima, pitam se da li imaju na umu šta za neke znači topli dom, bez struje i televizije pomoću koje mogu da se pravovremeno informišu i prate promene mera, koje se menjaju skoro pa svakog dana. Tu se otvara i pitanje fizičkog distanciranja i to u prilikama kada više generacija žive u jednoj sobi, kada to prosto nije moguće. I šta se dešava sa pristupom obrazovanju ukoliko nemate struju, a nastava se danas tako odvija, to jest na daljinu?“

Nevena ističe da iako je zatvaranje učeničkih i studentskih domova najverovatnije opravdano interesima javnog zdravlja, postavlja se pitanje da li je rok od 48 sati, koji je učenicima i studentima ostavljen za iseljenje prekratak.

„Trebalo bi imati u vidu da domovi za mnoge studente i učenike predstavljaju baš to – dom, mesto gde oni žive. Da li je 48 časova dovoljno za premeštanje jednog života? Visoka komesarka UN za ljudska prava, Mišel Bašele, kaže da pandemja Covid-19 donosi patnju i nanosi šetu svim regionima i predstavlja dalekosežnu posledicu po ljudska prava. Jesam li samo zakoplikovala? Jesam i verovatno samo dodatno problematizovala stvari. Ali hajde da se zapitamo zajedno da li virus postoji ukoliko nemaš šta da jedeš i piješ, ukoliko ne možeš da se okupaš? Da li virus postoji ako nisi čuo/la za njega? I kako ti da se odbraniš od njega?”

Prema saopštenju Komiteta za ekonomska, socijana i kulturna prava, istaknuto je da pandemija Covid-19 jasno ilustruje značaj nedeljivosti i međuzavisnosti svih ljudskih prava. Covid-19 predstavlja globalnu pretnju za zdravlje, ali Nevena dodaje da uzrokuje i pretnju za ostvarivanje građanskih i političkih prava jer neke od mera koje su države preduzele u borbi protiv pandemije donose stroga ograničenja slobode kretanja i drugih prava. Ona smatra da je jako važno da mere koje država donosi radi suzbijanja pandemije budu primerene i srazmerne kako bi se obezbedila zaštita svih ljudskih prava.

A kakvo je stanje u Srbiji kada govorimo o ljudskim pravima mladih uopšte?

„Aktuelni Nulti izveštaj o pravima mladih u Republici Srbiji 2019 pokazuje da su mladi u Srbiji zanemareni, da odlaze iz zemlje, da su nedovoljno uključeni u procese donošenja odluka, nedovoljno zastupljeni u medijima i posledično u velikom riziku od siromaštva.“

Prema nalazima izveštaja, mladi su najviše zainteresovani za ostvarivanje svojih ekonomskih i socijalnih prava. Nevena ističe da od početka 2020. godine, mediji u Srbiji sa pojačanom pažnjom izveštavaju o položaju mladih u našoj zemlji i da su otvorene teme migracija mladih, održivog stanovanja i izbora.

Zamolili smo Nevenu i da izdvoji ključne nalaze izveštaja, a ona je izdvojila saznanja:

• da su mladi u Srbiji starosti između 15 i 24. godine u duplo većem riziku od nezaposlenosti od odrasle populacije;
• da je većina mladih (57%) angažovana u nekom od prekarnih oblika zaposlenosti: na određeno (36%), na privremenim i povremenim poslovima (8%) ili radi na crno (11%);
• da mladi imaju 20% niže mesečne zarade, da svaki treći zaposleni mlađi od 30 godina ima zaradu koja je niža od 2/3 medijalne zarade, da osam od deset mladih prima zaradu koja je niža od republičkog proseka i petina mesečno zarađuje manje od minimalne zarade;
• da oko pola miliona ljudi u Srbiji starosti između 20 i 34 godine živi sa roditeljima, da jedna trećina njih nema izglede da počne samostalni život jer nema nikakve prihode, da veliki broj njih koji su zaposleni ostaje sa roditeljima jer ne mogu da iznajme stan i da od ostatka zarade pristojno žive i da mladi ljudi do stana dolaze nasledstvom ili uz finansijsku pomoć roditelja;
• da Srbiju mesečno napusti više od 4.000 ljudi, a godišnje oko 51.000, uglavnom mladih, što je otprilike jedna cela opština u Srbiji;
• da pristup zdravstvenoj zaštiti nije jednako dostupan, posebno mladima iz ruralnih sredina,
• da je kod mladih uzrasta između 15 i 29 godina primetna značajna stopa anksioznih i depresivnih stanja, koja su intenzivnije prisutna kod mladih slabijeg ekonomskog i socijalnog statusa (čak 45% mladih izjavilo je da je konstantno zabrinuto zbog nečega, 28% njih da im se dešava da često zaplaču, 12% navodi osećanje potpune bezvrednosti, dok 7% učenika navodi da im se dešava da razmišljaju o prekidanju života);
• da među mladima starijim od 18 godina samo 40% redovno koristi pravo glasa, dok 32,4% navodi da nikada ne glasa.

Kako zajedno možemo da se izborimo za poboljšanje prava mladih?

„Postoji nešto što često izgovaramo, a ide ovako: Ne o nama bez nas. Dakle o mladima i unapređenju njihovog položaja ne možemo da razgovaramo ako mladi suštinski nisu uključeni u kreiranje politike ili prakse koje se njih tiče ili može imati efektne po njih. Važno je da se napravi prostor da se čuje glas mladih, odnosno onih koji su autentično mladi i koji najbolje mogu da prepoznaju šta im je potrebno, a mi svi koji radimo sa mladima ili za mlade treba da se trudimo da im obezbedimo resurse za to ili da im stvorimo uslove da mogu da participiraju nesmetano”, zaključuje Nevena.

Oblakoder vas poziva da pratite izolovane priče mladih Omladinskog programa Beogradskog centra za ljudska prava i da se informišete o ljudskih pravima mladih i posebno o položaju  osetljivih grupa mladih. Ukoliko vam je potreban pravni savet koji se odnosi na ostvarivanje ljudskih prava ili želite da prijavite kršenje ljudskih prava mladih, podstičemo vas da kontaktirate Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava koji vam je uvek na raspolaganju.

Autor ilustracija: Nebojša Petrović

Članak Nevena Nikolić: Pandemija Covid-19 jasno ilustruje značaj nedeljivosti i međuzavisnosti svih ljudskih prava se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Jedna od osnovnih kategorija koja predstavlja izuzetno važan deo svakog društva jeste ekonomija. Danas živimo u svetu izrazitih ekonomskih polarizacija, jaz između onih najbogatijih i najsiromašnijih nikada nije bio veći. Ekonomska situacija svake države usko je povezana sa svetskom ekonomijom, što čini pitanje ekonomskih okolnosti pojedinca veoma kompleksnim. Ipak, čak iako postoje velike razlike u društvu, postoje i oni koji su malo različitiji od drugih – a to su žene. Ekonomski položaj žena i muškaraca nije isti, jer su žene „ekonomski ranjivija kategorija”. I tu ne govorimo samo o razlikama u platama, već i o razlikama u položaju, statusu i privilegijama koje su ekonomski uslovljene.

U Srbiji, razlika u platama između muškaraca i žena iznosi 16%. Kako do toga dolazi i šta to znači?

Kako bismo razmrsili kompleksnost pitanja „razlike u platama”, ali i položaja u industrijama, okupili smo 6 žena koje se svojim rečima, ali i delima, bore za bolju poziciju žena u društvu, ali posebno u svojim industrijama. One su: novinarka nedeljnika „Vreme” i urednica portala „Vugl” Jovana Gligorijević, dramaturškinja Tanja Šljivar, muzičarka Tamara Ristić Kezz, teoretičarka kulture i medija i aktivistkinja Marija Ratković, novinarka Iva Parađanin i novinarka i aktivistkinja Sanja Dojkić.

Šta znači „wage gap“, odnosno razlika u platama, i kako do nje dolazi?

Kada kažemo da razlika u platama između muškaraca i žena iznosi 16% veoma je važno objasniti šta to tačno znači. To ne znači da u svakom poslu razlika između plate muškaraca i žena iznosi 16%, već je reč o računanju koje se odnosi na ukupan godišnji iznos novca koji nije uslovljen razlikom na konkretnom radnom mestu, već na koji utiče više različitih faktora: uzimanje neplaćenog zbog brige o deci, porodiljsko odsustvo i trudničko bolovanje, razlike u zaradama u „muškim” i „ženskim” industrijama.

„Platni jaz je problem u celom svetu – ako želimo stvarne uzroke ovog problema, za to je svakako istorijski položaj žena, odnosno njihova sprečenost da zarađuju sve do 20. veka. U situaciji kada žene imaju pravo da poseduju svoj novac tek nešto manje od 100 godina, mi ne možemo očekivati da se naš rad jednako vrednuje, jer se uverenja o tome „šta je normalno” jako sporo menjaju. Po mom mišljenju, najveći problem je u tradicionalnim rodnim ulogama – stereotipima koji onda utiču na razvoj niza osobina i ponašanja koje se percipiraju kao zajednički za sve žene ili sve muškarce. Kaže se da su muškarci odvažniji ili skloniji riziku, a istina je da ih društvo ohrabruje da preuzimaju liderske pozicije u timu i ne snose kazne za promašaje na način na koji se to dešava ženama. Tipičan primer rada tih stereotipa jeste to što češće primećujemo žene kao loše vozače. Kada neka žena načini prekršaj, to se automatski pripisuje celom rodu, dok muškarci greše samo u svoje ime. Svako može voditi evidenciju za sebe – za većinu odvratnih stvari koje se dese u vožnji oko nas odgovorni su muškarci, voze agresivno, ne poštuju saobraćajne propise, na kraju krajeva – mnogo više ih je u zatvoru zbog prekršaja sa fatalnim ishodima”, kaže Marija Ratković.

Problem predstavlja i ekonomska i platežna moć različitih industrija, a uglavnom su industrije u kojima su žene zaposlene slabije plaćene od onih u kojima rade muškarci.

„One industrije koje su izuzetno feminizirane su lošije plaćene, iz prostog razloga što  kada iz neke industrije ode novac, muškarci pređu tamo gde novca ima, a nas puste da se igramo i „tripujemo“ da imamo neku moć i mediji su jedna od tih industrija, kao i prosveta i donekle zdravstvo. Mediji i prosveta su definitivno industrije u kojima novca nema, a većina zaposlenih su žene. Da ne pominjem radnice u tekstilnoj industriji”, objašnjava Jovana Gligorijević.

Iva Parađanin naglašava da je polje rada još uvek oblast u kojoj je žena najdiskrimisanija, pogotovo jer postoje pozicije na kojima se zapošljavaju isključivo muškarci, kao što su rukovodeće pozicije na kojima retko viđamo žene.

„Osim ove statistički očigledne diskriminacije, tu je još nekoliko nivoa na kojima je žena diskriminsana: radi u lošijim uslovima, često je žrtva uznemiravanja i mobinga, ne da joj se prilika da napreduje, porodiljske naknade su veoma niske ili izostaju. Ženski rad se i dalje smatra manje vrednim, žena se percipira manje sposobnom, a potčinjenost muškarcu je praksa koja se na polju rada i te kako još uvek tvrdo neguje. Razlika u plati je možda najilustrativniji primer rodne nejednakosti i nejednakih pozicija u jednom društvu, a prisutna je trenutno u svakoj zemlji na svetu. Negde sam pročitala da će po nekom istraživanju biti potrebno još 217 godina da se ova brojka izjednači”, zaključuje Iva.

Ko je najugroženiji ovim okolnostima?

„Najrizičniju grupu, koja će se najčešće naći u situaciji da bude manje plaćena, čine žene koje su udate i imaju dete, ili samohrane majke. U gotovo 100% slučajeva kada se dete razboli, majka je ta koja uzima bolovanje da bi se o njemu brinula. U toj situaciji ona ne može da se ograniči kao u slučaju sopstvene bolesti, da će raditi onaj broj dana koliko joj je odbijeno od plate već ona mora da bude odsutna koliko je dete bolesno, a deca se često razboljevaju naročito kada krenu u vrtić. Dakle, u ogromnom broju slučajeva je majka ta koja uzima bolovanje i dođe do trenutka kada  joj se taj broj dana odbija od plate zbog čega se stvara wage gap“, objašnjava Jovana Gligorijević.

Jovana Gligorijević i Sanja Dojkić su saglasne da i fenomen staklenog plafona (eng. glass ceiling) utiče na napredak žena u karijeri.

„Ono što se zove stalkeni plafon tebi kao ženi omogućava da donekle napreduješ u karijeri, a odnekle ti više ne možeš da probiješ mušku ekipu. Na primer, nećeš naći mnogo advokatskih firmi gde imaš ženu u vlasničkoj strukturi, odnosno kao partnera. Retko ćeš naći u IT industriji ženu koja je pokretačica startapa. Ima ih, čak istraživanja koja se odnose na preduzetnice pokazuju da je prosečan životni vek ženskog biznisa 2 godine. Dakle, svi oni podsticaji koje je država ranije imala su u suštini bačene pare, zato što žene odvlače i druge obaveze. O čemu se radi? Ona nema ono što mučarac ima – suprugu, koja će da preuzme obaveze hranjenja, održavanja higijene i vaspitavanja dece, nego treba da vodi biznis i da drži celu porodicu na plećima. Pričam u kategoriji udatih žena zato što su zapravo one te koje najteže probijaju stakleni plafon. Ako odlučiš da napreduješ do samog vrha, najčešće ćeš biti neudata u godinama kada to nije uobičajeno za ovo društvo i nećeš imati decu u godinama kada je to uobičajeno za ovo društvo. I opet ćeš nailaziti na predrasude, na osudu, jer dok je muškarac prodoran, žustar, energiračn, ti si histerična, drska, bezobrazna, kučka. Ako si žena koja je ambiciozna. To je percepcija koja je globalna, nije samo zastupljena kod nas”, zaključuje Jovana Gligorijević.

Položaj žena u različitim industrijama: ekonomski i statusni

„U svim oblastima je vidljivo da žene rade manje važne ili manje plaćene poslove”, ističe Marija Ratković i dodaje „da se pod ekspertima i najplaćenijim stručnjacima gotovo uvek smatraju muškarci. Pogledajte samo oblasti u kojima ima puno novca ili moći – u investicionom bankarstvu, profesionalnom sportu, kripto svetu, međunarodnom poslovanju, rok muzici, blokbaster filmovima ili vrhunskoj nauci – uvek ima malo žena ili su te žene desetinama puta manje plaćene od muškaraca. Naravno, i sam način upravljanja u tim poslovima nekada nije orijentisan ka ženama – ako se poslovi sklapaju u kafanama uz pečenje ili u klubovima uz kokain i elitnu prostituciju – svakako da žene imaju taj takozvani «stakleni plafon» jer su često izopštene iz mesta na kojima se zapravo donose odluke. Žena koja se u NBA borila za titulu prve žene koja bi bila selektorka jednog muškog NBA tima, ovenčana je sa mnogo više medalja i nagrada nego bilo koji njen muški kolega, pa ipak – prilika joj je izmakla. I čemu onda da se nada neka žena koja nije olimpijska šampionka.”

Naše sagovornice dolaze iz različitih industrija, te imaju i različita iskustva, koja ukazuju na to da postoji različit stepen solidarnosti, a upravo na važnost solidarnosti ukazala je Tanja Šljivar, govoreći o promeru svoje struke:

„Pozorišna scena u postjugoslovenskim zemljama nažalost jako malo funkcioniše po principu solidarnosti, ne samo ženske, feminističke solidarnosti, nego uopšte, esnafske. To naravno nije posledica loših karaktera, niti je ovo što ja govorim moralna osuda toga, već je pitanje neoliberalnog kapitalizma i tržišta u kome su svi primorani na konkurenciju. Odnosi nekih poslodavaca, radnika i radnica retko kada su transparentni i prosto ne postoje cenovnici koji bi utvrdili minimum po kome bi, bez obzira na pol ili bilo koju drugu odliku, izvršitelj ili izvršiteljka posla bili plaćeni. Mislim da je problem što se o tome malo razgovara, mislim da i dalje postoji stid oko pitanja honorara, i kod glumaca i glumica i kod mojih kolega dramaturškinja i dramaturga. Ipak, već neko vreme, grupa nas trudi se da, po uzoru na ono što su uradile kolege u Hrvatskoj, napravimo u Srbiji podgrupu u Udruženju dramskih umetnika Srbije u kojoj bi se nekako različiti dramaturški poslovi popisali po minimalnim cenovnicima. Naravno, u svakoj zemlji variraju iskustva i postoje uvek neke zvezde koje su i muškarci i žene, pa na osnovu toga, naravno, imaju veće honorare, ali da bi se tako nešto sprečilo, postoje razne uredbe o tantijemama i minimalnim plaćanjima.”

Tanja smatra da, kada se na sve te okolnosti, kao što su zahtevi tržišta za nadmetanjem, netransparentnost, loši uslovi u kojima se sklapaju ugovori, poslovanje preko agencija, izbegavanje učešća u plaćanju poreza i doprinosa, doda i rodni aspekt, postoji i dodatna diskrepancija između toga koliko su plaćeni muškarci i žene. Ističe da je malo bolja slika u dramskom pisanju, nego, recimo, u glumi, jer su se žene tokom poslednjih decenija stvarno  izborile i individualno i kolektivno za veću vidljivost. To žensko dramsko pismo je jako i postoji veći broj zvezda koje su žene, pa je situacija minimalno bolja u odnosu na rediteljke ili glumice.

U muzičkoj industriji na svetskom nivou postoje brojne inicijative i dokumenti koji predstavljaju podsticaj i pokušaj da se poboljša položaj žena u ovoj industriji, od kojih je najpoznatija Agenda 2030 (The 2030 Agenda for Sustainable Development) Ujedinjenih nacija. Brojne medijske kuće rešile su da usvoje ovu agendu, kao i brojni festivali, od kojih pojedini imaju i ambiciozni cilj, a to je da se rodna ravnopravnost u muzičkoj industriji uspostavi do 2022. godine. Među ovim festivalima je i slovenački MENT festival, o čemu je Oblakoder pisao prošle godine.

Tamara Ristić Kezz, koja je deo muzičke scene, ističe da je muzički posao uvek na neki način borba, jer ako se neko opredeli samo za muzičku karijeru, nailazi na različite probleme koji ga sputavaju u regulisanju osnovnih životnih uslova. Dodaje da je muzička industrija kod nas vrlo nerazvijena i da deo koji funkcioniše, često ne ide u korist zaštite autora i izvođača. Smatra da se položaj žena na sceni menja i da su žene danas zastupljenije na sceni, što ohrabruje i druge da na nju stupe.

„Ipak, čini mi se da se od žena očekuje mnogo više odricanja i da se ne posmatraju samo kroz prizmu muzike, nego su uključeni još neki parametri (poput seksualnosti). Takođe, poželjno je zadržati mladalački tj. devojkački izgled, ili bar duh. Jedna od najbitnijih razlika je što pozicija žene često i ne zavisi od nje same, nego od toga kako je drugi vide ili gde misle da pripada, dok se stav muškaraca lakše prihvata i uvažava.”

U novinarstvu, pozicija žena je takođe kompleksna. Iva Parađanin kaže da joj se na samom početku karijere dešavalo da mora da više dokazuje i sebe i svoje znanje od muških kolega.

Jovana Gligorijević nje imala loša iskustva unutar redakcije, ali smatra da je njena pozicija urednice redak slučaj u novinarstvu u Srbiji:

„Ozbiljan je pakao da dođeš do uredničke pozicije, da na televiziji dođeš do producentske pozicije. Mi ćemo videti na televiziji više ženskih lica i u novinama više ženskih imena, ali koliko imamo kolumnistkinja, koliko imamo urednica, i koliko imamo menadžerki i vlasnica? To je ono što je problem. Pustiće te da se igraš i da misliš da imaš moć odlučivanja, ali zapravo ćeš moći da postižeš rezultate samo ako imaš mentora ili neku očinsku figuru koja bdi nad tobom. Onda kada oni koji bi trebalo da ti budu podređeni, jer poštuješ proceduru, nalete na prepreku, ja ću zvati starijeg kolegu ili kolegu koji je hijerarhijski iznad mene da ode i uradi tako i tako, a to je isto ono što sam i ja rekla. I to je ogroman problem.”

Marija Ratković se takođe osvrnula na svoje novinarsko iskustvo i dodala da kada su postojali razumni uslovi, i dobro plaćeni honorari za pisanje, gotovo da nije bilo žena u toj branši, ali zato kada se radi bez budžeta – pojavila se poplava žena na vodećim uredničkim mestima, kolumnistkinja, novinarki, fotografkinja.

„Kad treba nešto da se radi za džabe, da se moli neko da ustupi materijal – to uvek rade žene, prave čuda u nenormalnim uslovima. Često me je sramota od muških kolega za koje sam pare pristajala da radim. I to ne prestaje, bez obzira što sam priznata i poznata, nedavno mi je kolega, i pored toga što zna koliki su moji honorari, bez blama predložio upola manju cifru. Jednostavno, ljude nije sramota da ženama ponude bilo šta, pa i zaista niske honorare. Bez obzira na iskustvo, platno smo na nivou muškarca početnika. Naravno, uvek sa radošću odbijam nepristojne ponude. Ali, bilo je i trenutaka kada sam bila prinuđena da pristajem na manje.  Kada sam se lečila od raka, za ceo mesec zaradila sam samo 10.000 dinara i sramotno je da u 21. veku žene budu prinuđene da žive od danas do  sutra, bez prava da se razbole.  I ne moramo uopšte da govorimo o utisku – manja plata je činjenica, lako proverljiva na bankovnom računu”, kaže Marija.

Sanja Dojkić smatra da je imala sreću jer je radila u ženskim kolektivima, pa čak i kad su postojale razlike u platama, nisu zavisile od roda ili pola. Kada je radila u pretežno muškim kolektivima, reč je bila o slabo plaćenim poslovima, tako da ni tu razlika u platama nije predstavljala problem – svi bili slabo plaćeni.

Drugi ekonomski pritisci: porez na roze i besplatan kućni rad

Kao veliki i ključni problem koji utiče na ekonomski položaj žena, naše sagovornice ističu isti fenomen: kapitalizam. Kapitalizam je prouzrokovao i učvrstio dve važne pojave koje utiču i na ekonomsku ranjivost žena: porez na roze i besplatan rad u domaćinstvu.

O porezu na roze pisala je Iva Parađanin, koja je istraživala ovu temu pre dve godine:

„U tom tekstu o roze porezu navela sam da je kapitalizam najgori seksista, i to je upravo to. Nije mu dovoljno što nismo dovoljno plaćene, što se izrabljujemo i što je veliki broj žena nezaposleno, već se gleda i kako da se ta lažna ženstvenost koju udruženo diktiraju kapitalizam i patrijarhat naplati. Dakle, žene u svetu, pa i u Srbiji ponekad više plaćaju određene proizvode samo zato što su naznačeni kao ženski, a osnovne higijenske potrepštine, poput tampona ili uložaka, u velikom broju zemalja se oporezuju kao lukuszna roba. Pre neki dan me je baš obradovala jedna sjajna vest da će u Škotskoj ulošci i tamponi biti besplatni, što je nezamislivo da može da se desi u našoj zemlji, ali hajde, na primer, ako već pričamo o uslovima rada, da poslodavci svojim zaposlenim ženama omoguće dostupne ove elemente na radnom mestu, to bi za početak bilo skroz u redu, s obzirom da je poznato da na nekim mestima žene tokom menstruacije nemaju čak ni vodu dostupnu.”

Marija Ratković je na master studijama istraživala feminizaciju šopinga, odnosno kupovine neupotrebnih dobara (ne kažemo da u šopingu kupujemo jaja i povrće) i istakla zanimljiv podatak – da su tržni centri, odnosno robne kuće nastali iz ženskih salona, odnosno ekskluzivno ženskih polujavnih prostora.

„U tim salonima žene su čitale poeziju, razgovarale o modi i slušale muziku i to je bio jedini oblik javnog života dostupan ženama u odsustvu prava na rad, bavljenje politikom, upravljanjem ili visokom umetnošću, tako da je kupovina, budući da je prvo bila vezana za kuću, a potom za gotovo isključivo ženske «slobodne» aktivnosti, oduvek domen žena i ne čudi me da postoje posebno dizajnirane ponude za žene. Roze porez je nešto što je tek poslednjih godina u fokusu – jer u skladu sa rastućim brojem žena u drugim oblastima, počele smo da preispitujemo neke temelje patrijarhalnog društva, pa i tu istorijsku vezu žena i šopinga”, objašnajva ona.

Iako su žene uslovljene da troše na osnovne higijenske proizvode, takođe se svakodnevno suočavaju sa jednom vrstom besplatnog rada, a to je besplatan rad u domaćinstvu, koji je, kako kaže Marija Ratković, zapravo uslov ostvarivanja žene. Ona dodaje da je to najveća od svih nepravdi – ta ucena da moraš da radiš neplaćeno ako želiš da ti društvo prizna da si uopšte vredna da postojiš kao žena.

„Mislim da će društvo početi da ceni žene onda kada njihov rad u kući, rad rađanja ili brige o deci ili starima bude stvarno plaćao. Silvija Federiči je rekla da je unutar kapitalizma prepoznat samo onaj rad koji je plaćen. Tako da afektivni rad, naša osećanja, rad u ljubavi ili u porodici – apsolutno odlazi u nepovrat, niti ga ko vidi niti ceni i 8. mart je odlična prilika da se toga podsetimo. Ali velika nevolja je u tome što su upravo ove neplaćene vrste rada uslov evaluacije ili samoevaluacije ženske adekvatnosti – pa ćemo često čuti primedbe da neka žena „nije dovoljno žena” ako nije uredna, ne čisti sama kuću ili još gore – ako se nije ostvarila u ulozi majke”, objašnjava Marija.

Sanja Dojkić smatra da svet opstaje i stoji na ramenima ženskog neplaćenog rada, koji prevazilazi domaćinstvo, jer se u neplaćeni rad ubraja i emotivni rad, još jedna vrsta nevidljivog rada koji obavljamo u svakoj životnoj sferi, a da nismo svesne toga. Ističe da je posebno problematičan status negovateljica, bilo da se profesionalno bave time, ili su u pitanju žene koje izlaze iz tržišta rada kako bi se brinule o bolesnom članu porodice. Dodaje i da profesionalno angažovane negovateljice i kućne spremačice najčešće doživljavaju seksualno nasilje i na njih takođe treba obratiti pažnju.

Kada govori o neplaćenom kućnom radu, Jovana Gligorijević ističe da je jedan od problema to što u društvu postoji podrugivanje kada se priča o toj temi. Takođe, dodaje da verovatno ne bismo razmišljali o tome da li je plaćen ili ne, kada bi rad unutar porodice bio ravnomerno raspoređen.

Ono što nju posebno uznemirava jeste činjenica da brak ponovo postaje ekonomski savez, jer se ispostavlja da danas ne možemo da ostvarimo neke elementarne stvari kao što su krov nad glavom, plaćeni računi svakog meseca, a da ne ulazimo u dug ili stambeni kredit, ako ne uđemo u partnerski odnos.

Ukoliko je to problem koji podjednako utiče i na muškarce i žene, zašto je važno da razmišljamo o ekonomskim razlikama između muškaraca i žena?

„Ekonomska stabilnost je u srži ženske nezavisnosti, na primer žena koja ima novca i koja je u mogućnosti da se sama izdržava će lakše da ostavi nasilnog partnera od one koja nema gde da ode”, zaključuje Sanja Dojkić. Jovana Gligorijević dodala je da ekonomska snaga daje samostalnost, nezavisnost i slobodu.

Sa kojim problemima se danas suočavaju žene?

U savremenom društvu žene se suočavaju sa nizom problema. U prilog tome svedoče i odgovori naših sagovornica, koje su mapirale različite goruće probleme koji utiču na savremeni život žena.

Jovana Gligorijević istakla je nejednakost u pravima koja su vezana za ekonomski položaj kao najveći problem, Tanja Šljivar osećaj da i dalje žene moraju duplo više da rade i da se trude kako bi ih neko ozbiljno shvatio i doživeo kao ravnopravne, Iva Parađanin izdvojila je nasilje nad ženama, kao i Sanja Dojkić i Marija Ratković. Sanja je istakla da uvek moramo pod nasiljem da podrazumevamo i psihičko i fizičko nasilje, kao i privatno i javno, a Marija dodala da ruku pod ruku s tim ide i sistemsko nasilje, nasilje u porodilištima, na radnom mestu, ekonomsko nasilje i naglasila da su zapravo svi oblici nasilja prema ženama nedopustivi. Tamara Ristić Kezz je izdvojila kao važan problem isključivost uloga u kojima jedna žena može da se ostvari, pri čemu misli na model odnosa nezavisne, uspešne poslovne žene i majke.

Različitost u odgovorima upravo ukazuje na činjenicu da postoji veliki broj problema sa kojima se žene svakodnevno suočavaju i veliki broj problema koji se moraju rešavati individualno, ali i sistemski. Upravo zbog toga, moramo postavljati pitanja koja se tiču ženskih prava i ženske (ne)jednakosti svakog dana, a ne da ih se setimo jednog dana u godini. Moramo svakodnevno analizirati poziciju žena u društvu, ali istovremeno slaviti i svaki njihov napredak. Najveću ulogu u tom razvoju, i toj borbi, upravo ima solidarnost, kako ženska, tako i opštedruštvena. Ukoliko njoj budemo težili individualno, bićemo korak bliži sistemskoj promeni, koja je nužna.

Zašto nam je danas potreban feminizam?

Tanja Šljivar: „Zato što te bitke nisu završene. Mnogo toga dugujemo našim prethodnicama, i, naravno, taj dan je dan sećanja na velike žene koje su bile i feministkinje i socijalistkinje, ali je takođe i dan gledanja u budućnost, u kojoj će naše naslednice imati mnogo više nego što mi sada imamo. Sve ovo o čemu pričamo, a i dalje se ne dešava, kao što su jednake plate, jednaka količina slobodnog vremena, jednako prizananje u poslu i prosto garanciju da neće biti uznemiravane ni u javnom ni poslovnom prostoru, kako verbalno, tako i seksualno, ali i na druge načine. Stanje  danas je mnogo bolje nego u prethodnih 200 godina, jer su pogurane mnogo od strane tih velikih borkinja, ali, nažalost, to i dalje nije dovoljno. Zbog toga nam je važan Osmi mart, zbog gledanja u prošlost, ali i budućnost.”

Tamara Ristić Kezz: „Pre svega da bi se žene edukovale, ujedinile i međusobno podržavale u ostvarivanju svojih prava. Problem sa feminizmom je što se često predstavlja i tumači na pogrešan način. Zbog toga je odbojan mladim devojkama i ženama koje u suštini jesu feministkinje, ali se ne izjašnjavaju kao takve, jer imaju pogrešnu sliku o njemu. Pitanje je kako se i koji feminizam propagira, ja sam uvek za onaj zdrav koji ženi dopušta da bude žena i kao takva se izbori za svoje mesto u društvu, bez bojazni da će je zbog toga osuditi.”

Jovana Gligorijević: „Moramo da se borimo za feminizam ako feminizam shvatamo kao ravnopravnost. Meni je stvar političke higijene da budeš demokratski orijentisan, da budeš antifašista i da budeš feministkinja ili feminista i tek u tom okviru možeš da budeš levičar, desničar, liberanac, socijalista, šta god. Ali bih volela da u 2020. to podrazumevamo, iako to nije slučaj. Regresiramo, međutim ne regresira samo Srbija, nego svet, jer mi se svi fiksiramo na domaću političku scenu, a predsednik Amerike je jedan Donald Tramp, Boris Džonson i Lafar su u Britaniji, a tu su i Orban, Erdogan, Asad. Svet je u rukama nestabilnih muškaraca. Zato nam je sada feminizam potrebniji nego ikada, jer je planeta u rukama nestabilnih muškaraca. Nestabilnost, šta god ona bila, je uvek nešto što se pripisuje ženama. Pokaži mi prstom važnu političku figuru hirovitiju od Trampa.”

Marija Ratković: „Feminizam je vazduh koji dišemo. Bez feminizma ne bismo bile osobe, već samo bezimeni organizmi. Između ostalog, bavim se ženskim istorijama, sećanjima na žene, pričama o ženama u prošlosti i sadašnjosti – ne postoji u literaturi, ekstremno je teško naći ime druge ćerke Jevrema Obrenovića, a ona je pripadala društvenoj eliti. U literarnom konkursu o super ženama iz svog okruženja, gotovo nijedan dečak nije naveo ime i prezime žene kojoj se divi – i gotovo svi su pisali o svojim mamama – dakle o ulozi, ne o osobi. Nigde nećete sresti mladog muškarca koji za životnog  uzora izabere ženu s imenom i prezimenom, čak uglavnom niko ni ne zna koje su to bile poznate naučnice, rediteljke, arhitekte ili sportistkinje. I to se dešava 2020. godine. Zato nam je i danas potreban feminizam.”

Iva Parađanin: „Da bismo opstale, živele slobodno i svoje.”

Sanja Dojkić: „Sve dok oslobađaju silovatelje u procesima koji nisu medijski pokriveni,  potreban nam je feminizam. Sve dok se žensko iskustvo i postojanje vređa i nipodaštava, potreban nam je feminizam. I sve dok zaboravljamo patnje žena koji nisu naše boje kože, naše kulture ili nisu višeg statusa, potreban nam je feminizam.”

Poruka ženama na danasnji dan

Marija Ratković: „Mi dugujemo ovom svetu, ovoj zemlji i narodu da se ne nerviramo i da budemo zdrave i žive. Sve ostalo ćemo same srediti.”

Jovana Gligorijević: „Moja poruka ženama i devojkama, devojčicama je da uvek i svuda budu glasne. Postoje naučne studije koje dokazuju da ljudi, i muškarci i žene, čuju upola slabije ženski glas od muškog. Ne morate da vrištite, ali naučite da dišete abdominalno da biste mogle da govorite glasno. Da budu glasne i da se čuju.”

Iva Parađanin: „Da osluškuju sebe, budu hrabre, neposlušne i drže ženu do sebe za ruku.”

Tanja Šljivar: „Ta stvar o pristanku. Šta je pristanak u našoj kulturi, kako bismo mogle da ga redefinišemo da ono što zovemo ženskom i muškom pozicijom i ulogom, pa i energijom: da razumemo da nije samo rod uloga, nego je stvarno i pol. Da je cela naša biologija i celo naše telo obeleženo kulturom i da mi možemo da pristanemo da budemo i najženstvenije jedan dan, a već drugi potpuno nenormativne i na drugoj strani spektra. I da se o tome svemu svakodnevno i iznova pregovara.”

Tamara Ristić Kezz: „Pitajte ljude u svom okruženju, naročito one koji vam poklanjaju nešto, da li znaju šta znači ovaj dan. Ako ne znaju, objasnite im.”

Sanja Dojkić: „Nisi kriva, nisi sama, biće bolje.”

Autorka ilustracija: Olga Đelošević

Članak Hleb i ruže: Položaj žena u savremenim industrijama se pojavljuje prvo na Oblakoder.