Obuka će predstavljati tromesečni proces, u okviru kog će biti obrađene teme poput uvod u novinarstvo i medijsku etiku; šta je novinarstvo zajednice?; medijska pismenost u proizvodnji medijskih sadržaja; razumevanje medijskih izvora i pristrasnosti u izveštavanju, izveštavanje o zajednici; video i multimedijalno izveštavanje; veštine intervjuisanja. 

Obuka obuhvata dvodnevni trening u Beogradu, o čemu će mladi/e biti obavešteni/e nakon selekcije. 

Nakon početnog treninga, kreće faza online i offline sastanaka tokom tri naredna meseca. Svaki sastanak baviće se određenom temom, a  biće to i prilika za učenje i razmenu sa trenerima/kinjama i vršnjacima/kinjama. Trener/kinja će biti i mentor/kinja koji/a će mlade u okviru obuke podržavati u proizvodnji medijskog proizvoda koji će biti praktični zadatak obuke.  

Nekoliko najangažovanijih mladih reportera/ki iz zajednice biće uključeno u drugu fazu, koja podrazumeva dalju obuku i rad sa mentorima. Nagrada će biti mentorski proces kroz rad čime će mladi reporteri/ke steći znanje kroz praktičan rad. 

Svaki od medijskih sadržaja koji nastanu u drugoj fazi rada, a koji su proizvedeni u skladu sa standardima Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan biće nagrađeni honorarom, a sadržaji će se objavljivati na MLADI sajtu i potencijalno drugim platformama, kao što su omladinski i/ili lokalni mediji.  

Kako bi se mladi/e prijavili, neophodno je da pošalju motivaciono pismo u Word ilI PDF formatu u kome će navesti:  

Svoje prethodno znanje ili iskustvo u novinarstvu ili izveštavanju o svojoj lokalnoj zajednici (ne morate da imate novinarsko iskustvo, možda ste koristili svoje društvene platforme za izveštavanje o zajednici) 

Svoje interesovanje, želju i motivaciju zašto želite da budete mladi/a reporter/ka u svojoj zajednici, kao i iz kog mesta/grada dolazite.

Rok za prijave je otvoren do 15. februara 2024. godine do 23.59, a motivaciono pismo dostavljaš na mejl aleksandar@media-diversity.org sa naznakom Prijava za mlade reportere/ke. Za sva pitanja i nedoumice, možete se obratiti Aleksandru Đokiću, na mejl aleksandar@media-diversity.org. 

Odabrani mladi/e biće obavešteni o ishodu selekcije do srede, 28. februara 2024. godine.  

Sve informacije o konkursu za učešće na obuci dostupne su na našem MLADI sajtu. 

Ovu aktivnost Insitut za medije i različitosti – Zapadni Balkan sprovodi u okviru projekta YoCoJoin čiji je vodeći partner Omroep Tilburg iz Holandije, zajedno sa partnerima iz Zavod Časoris iz Slovenije, SideStreetMalta iz Malte, Dublin Inquirer iz Irske, Media Diversity Institute iz Belgije i Nyugat Media iz Mađarske. Projekat su-finansira Evropska unija.

Članak Poziv za mlade reportere i reporterke koji žele da izveštavaju o svojoj lokalnoj zajednici se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iz ovog uverenja, Nacionalna koalicija za decentralizaciju razvila je pristup podrške aktivistima u lokalnim zajednicama širom Srbije. Zajedno sa partnerima Grupom 484, Fondacijom Jelena Šantić i regionalnim centrima iz Obrenovca, Kruševca, Niša, Užica, Zaječara i Sombora, i aktivistima širom Srbije, pokrenuto je više od 70 promena u lokalnim zajednicama, promena koje su u javnom interesu. Građanski aktivizam smo gradili kroz izgradnju kapaciteta lokalnih organizacija i regionalnih centara u oblasti vladavine prava i kulturne raznolikosti, promociju najuspešnijih inicijativa i njihovih postignuća. Podrškom lokalnim inicijativama podstaknut je razvoj lokalne demokratske kulture i aktivirani značajni društveni resursi za rešavanje najhitnijih potreba lokalnih zajednica. 

Nacionalna koalicija za decentralizaciju je zajedno sa partnerima i regionalnim centrima, počev od maja 2020. podržala 46 lokalnih inicijativa sa po 5.000 evra, uz mentorsku podršku za teme koje su od značaja za razvoj ovih inicijativa. Najboljih 20 inicijativa podržano je sa po 10.000 evra, kako bi napravili značajan iskorak ka obezbeđivanju sopstvene održivosti, ojačali svoju poziciju u lokalnoj zajednici i osmislili sistematsko rešenje za indentifikovani problem u zajednici. Priliku za institucionalnu podršku u visini od 40.000 evra dobilo je 8 inicijativa. Više o inicijativama možete pročitati na https://promeni.rs/dobrepromene/.

Članak 70 dobrih promena na lokalnom nivou se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Svetionik znanja u okviru pete generacije projekta okuplja srednjoškolce iz Beograda, Valjeva, Vranja, Vršca, Zaječara, Zrenjanina, Kruševca, Leskovca, Novog Pazara, Novog Sada, Pirota, Sremske Mitrovice, Užica, Čačka i Šapca.

Projekat se sprovodi uz finansijsku podršku generalnog sponzora Erste banke, dm drogerie markt u Srbiji i Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije.

Peta generacija je startovala početkom septembra trodevnim seminarom u Valjevu gde su timovi srednjoškolaca pored upoznavanja i druženja započeli rad na svojim idejama. Nakon seminara usledila je druga faza projekta – rad na idejama. U toku ovog perioda, mladi su imali priliku da slušaju nedeljne vebinare koje prate razvojni tok jednog projekta. Paralelno s vebinarima orgnizuju se i provere napretka u toku programa dok se organizuju i partnerske provere gde se mladi međusobno pomažu i na taj način razvijaju timski duh.

Mladi iz Čačka i Leskovca su uveliko počeli sa implementacijom svojih projekata na temu ekologije sa projektima Florin kutak i Zeleni horizont. Dok projekat Kultura pod bregom predstavlja projekat tima iz Vršca na temu kulture i umetnosti u ovom gradu. U toku jedne generacije Svetionika nastane 15 projekata za unapređenje 15 lokalnih zajednica u Srbiji.

Upravo ovi, ali i mnogi drugi projekti mladih imaju priliku da budu predstavljeni na završnom događaju pete generacije projekta Svetionik znanja ispred stučnog žirija. Stručni žiri je sastavljen od predstavnika uspešnih društveno odgovornih kompanija, koje imaju programe podsticanja omladinskog aktivizma i preduzetništva.

Bilo da njihova ideja odnese pobedu na Svetioniku znanja 5.0, ili ne, svi timovi će nakon završenog programa imati spremne projekte koje će moći da predstave kao lokalnu inicijativu mladih u svom mestu.

Članak Svetionik znanja – Mladi osmislili 15 ideja za unapređenje 15 lokalnih zajednica se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Volontiranje na šabačkom karnevalu bila je ulaznica u svet aktivizma za Miću Mišljenovića, studenta 3. godine Poslovnog fakulteta na modulu Upravljanje ljudskim resursima univerziteta Singidunum u Beogradu. Od te 2013. godine, pa do danas, dvadeset dvogodišnji Mića je bio član omladinskog odbora Unicefa, član je Saveta za mlade u Vladi republike Srbije, a najveću ljubav gaji prema izviđačima jer je i sam predstavnik Saveza izviđača Srbije.

Kroz razgovor sa njim, saznali smo zbog čega smatra aktivizam važnim, na koje sve načine učestvuje u pobošljanju svoje lokalne zajednice, a najbitnija stvar koja bi dovela da promena za Miću je promena perspektive. Od nekoga ko je kao mlađi slušao savete starijih, Mića je postao neko kome se sada obraćaju za savet, ima svoj izviđački vod, a učešćem u telima koja predstavljaju mlade i pokretanjem inicijativa na lokalnom nivou, Mića se trudi da doprinese poboljšanju ne samo mladih, već i šire zajednice kroz akcije koje osmišljava. Zbog toga ovaj serijal tekstova posvećenih mladim aktivistima započinjemo baš sa njim.

Mića Mišljenović

Da li se sećaš kada si počeo da volontiraš?

Slavni počeci… Ih! To je bilo 2013. godine, i, koliko mi se čini, to je bio šabački karneval, pošto mi u Šapcu imamo Čivijadu i čivijaški karneval. Tada sam se otprilike ja i doselio u Šabac i bilo mi je zanimljivo da gledam kako vode trupe i šta rade. Tu je bila gomila ljudi, a ja tada nisam imao nešto preterano društva i onda sam rekao: pa, što ja ne bih volontirao? Upoznajem nove ljude, učestvujem u nečemu zanimljivom i doprinosim nečemu što je veće od mene. Mislim da je ta aktivnost obeležila početak mog volontiranja.

Sigurno da nosiš lepa iskustva, jer da nije tako, verovatno ne bi nastavio sa volontiranjem?

Da! Volontirao sam i na tom događaju i kasnije na mnogim drugim. Iako sam bio samoinicijativan, usput su se pojavljivali ljudi koje sam mogao i da nazovem i da ih pitam za pomoć ili neko objašnjenje. Ono što mi je zanimljivo jeste da, kako sam ja prolazio kroz sve to, tako sam postajao stariji i vremenom sam ja postao taj koji daje savete mlađima.

Od volontiranja na karnevalu, došao si do toga da si postao član omladinskog odbora UNICEF-a. Kako je izgledao taj put?

Tamo sam došao kao predstavnik izviđača, jer su oni želeli, pošto su izviđači velika mreža, da nas uključe na neki način. Kao član omladinskog odbora radio sam na U-Report inicijativi. Na početku nisam ni sam bio svestan šta je U – Report i šta sve to znači, istraživao sam nešto malo o tome, ali nisam imao predstavu koliki to uticaj može da ima i čemu sve može da služi. Učio sam kroz rad i na kraju dobio širu sliku i susreo se sa novim načinima na koje možeš da doprineseš, ali sam i shvatio šta mi se sviđa, a čemu možda ne želim da posvetim toliko vremena. Bilo mi je kul što je UNICEF kao svetska organizacija odlučio da pokrene tako nešto i želeo sam da budem deo toga. Neka od zaduženja koja sam dobio i u kojima sam najviše uživao jeste sama priprema za promociju U – Report inicijative, pošto se priča tada tek zahuktavala i na nama, kao članovima mladinskog odbora, bilo je da snimamo i neke voice – covere i mogu da kažem da me je taj deo marketinga i saradnje sa drugim ljudima posebno zainteresovao. Na kraju mandata imali smo priliku da biramo nove članove odbora, dodali smo još neke kriterijume pored već postojećih. Bilo je preko 100 prijava, što me je posebno obradovalo, jer su to mladi koji vide priliku da na neki način doprinesu lokalnoj zajednici.

Šta misliš, koliko mladih zna šta je U – Report i zašto smatraš da je ta inicijativa važna?

Uz pomoć U-Reporta nekoliko hiljada mladih aktivno učestvuje u davanju mišljenja, a kada govorimo o bitnosti te platforme, sama činjenica da ona postoji i da sakuplja mišnjenja mladih ljudi na jedno mesto, te da kasnije obrađuje te podatke i formira neke informacije na osnovu kojih donosi zaključke i kasnije utiče ili na promenu politika ili donošenje nekih novih programa, jako je važna jer ti podaci kasnije imaju i određenu primenu.

A kada govorimo o izviđačima, zahvaljujući kojima si i pristupio članstvu omladinskog odbora UNICEF-a, kada si postao izviđač i zbog čega?

Tu priču često volim da prepričavam. Išli smo na izlet sa osnovnom školom, nastavnica fizičkog nas je vodila. Drug i ja smo otišli i mogu da kažem da smo baš dosta šetali kada smo primetili neke momke sa maramama u opremi koji su izgledali jako spremno. U autobusu smo seli pored njih i odlučio sam da ih pitam šta rade i da li mi možemo nekako da im se priključimo. Oni su nam objasnili gde da dođemo, a desilo se da je tih dana u toku bilo takmičenje koje su organizovali šabački izviđači, te su nas pozvali i na takmičenje tog vikenda. Otišli smo jer smo bili mladi, besposleni osnovci i bili smo u fazonu: što da ne!? Tamo smo dobili neki maleni šator i odmah shvatili koliko smo neiskusni, pošto je te večeri pala kiša, a mi o tome nismo razmišljali, već smo bili euforični i crtali po platnu. Početnička greška, jer je to impregnirano platno koje, kada se pipne, počne da propušta vodu. Ujutru smo se probudili plutajući po šatoru, noge i stvari su nam bile mokre, ali, potvrdilo se ono da, dok ne osetiš na svojoj koži, nećeš ni naučiti.

A kako su se kasnije odvijale stvari?

Krenula su posle toga druga izviđačka takmičenja koja organizuje više gradova u Srbiji na kojima se okupljaju odredi iz cele zemlje, a vremenom sam dobio i svoj vod, odnosno, svoju ekipu od nas petoro – šestoro koji smo konstantno išli na ta takmičenja za koja smo se spremali, okupljali svakog vikenda, kako bismo savladali sve discipline i već me sama priprema svega toga naučila da moram da obratim pažnju na razne aspekte. Trenutno vršim funkciju načelnika za međunarodnu saradnju, bavim se komunikacijom sa ostalim izviđačkim organizacijama širom sveta, učestvujemo na konferencijama regionalnog i svetskog nivoa, organizujemo sastanke, sklapamo nova partnerstva i održavamo već postojeća, pokrećemo inicijative, spajamo inostrane sa lokalnim jedinicama…

I kakva je zainteresovanost mladih za izviđače?

U Srbiji nas ima oko 3000, što izviđača, što bivših izviđača, što prijatelja koji aktivno učestvuju u pomoći lokalnim jedinicama. Podeljeni smo u odrede, a Savez izviđača Srbije je krovna organizacija koja okuplja 56 organizacija na lokalnom nivou. Negde gde možda neke druge organizacije ne bi funkcionisale, mi imamo izviđačku sekciju, tj. izviđački odred, na primer, u Svrljigu, Beloj Crkvi, Petrovcu na Mlavi, odred u Bogatiću, kome ja aktivno pomažem, ali i u mnogim drugim manjim mestima. A kada govorimo o zainteresovanosti, uvek mi je zanimljivo kada nekome predložim da se uključi u izviđače i dobijem odovor: pa, gde da idem u šumu da kampujem i da spavam u šatoru, tamo ima mnogo buba i ostalo, međutim, to zaista nije tako. Evo, ja sam nebrojano puta spavao u šatoru i nikad mi se ništa nije desilo, osim onog prvog puta, koji sam pomenuo. Mislim i da je ova korona dosta uticala ne samo na mlade, nego i na starije, i da ih je na neki način povezala sa prirodom, a neko na izviđaštvo gleda baš tako – kao način da se poveže sa prirodom.

Šta ti izdvajaš kao najbitniju stvar koju si naučio kao izviđač?

Definitivno snalažljivost. Možda sam je imao i pre nego što sam ušao u izviđače, ali mislim da sam, uz pomoć izviđača, kroz interakciju sa ljudima, učestvovanje na događajima i slično, imao priliku da se razvijam, tako da mislim da su ta snalažljivost i reagovanje u nekim nepredviđenim situacijama najvažnije stvari koje mogu da izvučem. Eto, na primer, na Smotri izviđača koja se organizuje na svake 4 godine, a koja je 2014. bila u Beloj Crkvi, sa preko 1000 izviđača iz Srbije i inostranstva, gotovo sve vreme je padala kiša, skoro 10 dana. Mi smo, naravno, mogli da se smorimo, no prihvatili smo situaciju i mogao si da vidiš ljude kako šetaju u kupaćem po kiši i blatu jer smo naučili da se prilagodimo situaciji i da iskoristimo najbolje od onoga što nam je ponuđeno.

Ti si i član Saveta za mlade Vlade republike Srbije, kako izgleda tvoje učešće u radu Saveta?

I u Savet sam ušao kao predstavnik Saveza izviđača Srbije. Pošto sam imao priliku da učestvujem na World Non-Formal Education Forum-u koji je održan u Riju, na kome je doneta deklaracija o neformalnom obrazovanju, koju sam preveo i želeo da predstavim nekome, taj neko je bio Savet za mlade jer sam od njihovog bivšeg člana dobio poziv da to uradim. Tada sam tek zapravo saznao šta radi Savet, tj. šta bi trebalo da radi i koje su njegove dužnosti, do tada nisam znao ni šta je Savet, ni da on uopšte postoji. Kada je KOMS ove godine otvorio konkurs za omladinskog predstavnika Saveta za mlade, prijavio sam se. Bio sam aktivan pre toga i u lokalnom savetu za mlade kada smo pravili lokalni akcioni plan za mlade, pa sam hteo da probam i ovo. Zajedničim angažovanjem ostalih članova Saveta i mene, imali smo više sastanaka u ovom mandatu nego što ih je bilo u prethodna dva zajedno. To stvarno smatram velikim napretkom i mislim da je važno da postoji takvo telo gde možemo da diskutujemo o bitnim temama i inicijativama i da prenosimo glas mladih. Na KOMS-ovom sajtu će se nalaziti i stranica gde će mladi moći da nam pišu konkretne predloge za unapređenje položaja mladih i to je stvarno kvalitetan korak napred i dobra osnova za generacije koje tek dolaze.

Učestvovao si i na forumu InterYes, reci nam nešto više o tome.

InterYes je i forum i trening koji je bio organizovan u Rusiji posle karantina, u momentu kada sam imao želju da nešto ponovo radim. Sa mnom je išla još jedna devojka koja je članica Saveta za mlade i na tom forumu imali smo priliku da čujemo dosta o saradnji Rusije sa drugim državama, posebno zemljama BRICS-a (Brazil, Rusija, Kina, Indija I Južna Afrika), mogli smo da delimo iskustva i primere dobrih praksi. Forum je trajao 2 dana, nakon kog je usledio trening na kome smo razvijali neke projekte koje su u vezi sa zemljama BRICS-a, ali i drugim zemljama sa kojima Rusija sarađuje, među kojima je i Srbija. Moj lični projekat je, naravno, bio povezan sa izviđačima i sa organizacijom kampa za učesnike iz Rusije i Srbije. Razradili smo ideju, plan i program i finansijski plan i, iako je trenutno na čekanju, smatram da postoji dobar osnov da se on i realizuje.

Koliko ti znači takva razmena iskustava i usvajanje novih znanja?

Znači dosta, u smislu da to što smo mi naviknuti na jedno i da nešto „tako mora”, zapravo ne mora. Ako postoji neki problem, mi smo naviknuti da taj problem rešavamo na određeni način, neka druga zemlja ima utkan u svoju kulturu neki drugi način, koji je takođe efikasan, a za koji treba možda manje vremena ili zahteva manji broj ljudstva. Zbog toga je bitno da pričamo, da diskutujemo. Učestvovanjem na takvim događajima, postajemo otvoreniji za prihvatanje nekih novih znanja i upoznavanje ljudi o kojima imamo predrasude ili imamo neko drugačije viđenje stvari, a to što mi mislimo možda i nije tako jer nam čak i mediji plasiraju određenu sliku koja nije uvek tačna. Još jedna dobra stvar je što tim putovanjima otkrivamo stvari o kojima do sada nismo razmišljali, a na taj način se povezujemo i za neke druge inicijative i ostajemo u kontaktu. Nikad ne znamo kada možemo pomoći nekome ili taj neko koga smo upoznali može pomoći nama.

Kako bi ti opisao mlade u Srbiji?

Kada se govori o predrasudama i razlozima zbog kojih su mladi neaktivni, uvek se navodi nedostatak prilika za njih, nezainteresovanost ili neki drugi banalan razlog, ali nije tako. Mislim da bi, kao društvo, trebalo da imamo prilagođen sadržaj za mlade, sadržaj u kome će oni hteti da učestvuju i neće ga doživljavati kao nešto što im je nametnuto, a da bi se tako nešto desilo, moramo da krenemo od osnove. Od predškolskog, pa preko mlađih i starijih razreda osnovne škole, srednje škole, fakulteta, vannastavnih aktivnosti, nekih vrednosti koje bi trebalo da negujemo kao nacija… Na svemu tome bi trebalo da se radi, jer kada se kaže „mladi”, asocijacija bude i njihova buntovnost i želja da promene stvari, međutim, često se dešava da budu razočarani. Trenutno okruženje možda nije takvo da motiviše mladu osobu da istraži svoje potencijale. Bavimo se više formom nego suštinom.

Zbog čega smatraš da je aktivizam važan?

Mislim da je važan zato što nam pokazuje da nekim našim malim koracima možemo da napravimo promenu, da to nije nemoguće, i da, ako ukažemo na problem, dobro planiramo i okupimo zajednicu, taj problem možemo da rešimo. Mladi možda misle da su bespomoćni u nekim stvarima, ali ako podele svoju ideju, sigurno će se naći neko ko će reći: e, to je super ideja, razmišljao sam i ja o tome, hajde da vidimo šta možemo da uradimo! Ja razumem ugao starijih, jer oni imaju možda neko veće znanje ili iskustvo koje stoji iza nekih odluka, ali mislim da treba više da podrže mlade u nekim stvarima. Možda osoba ne može da sagleda neki aspekt sa 15 godina, ali ne treba da joj kažemo kako nema pojma i uništimo joj snove i nadanja. Komentarima tipa: Šta ti možeš da uradiš? To ti je glupo! Ta tvoja ideja će propasti! mladima se seku krila, a mislim da bi stariji trebalo da im, na neki način, pomognu ili ukažu na to kako neku ideju mogu da poboljšaju umesto što ih kritikuju.

Tvoj rad usmeren je i na lokalnu zajednicu, koje promene mogu da nastanu aktivizmom na lokalnom nivou?

Daću malo širi kontekst kako bih lakše objasnio. Kao član Saveza izviđača Srbije i neko ko radi u izvršnom telu, mentor sam jednom odredu u čijem sam osnivanju pomogao, kao i u početnim koracima. Mogu da kažem da se taj odred od 2020. godine do sad dosta razvio i da je to iskustvo dosta pomoglo i meni i ljudima sa kojima sarađujem. Radili smo neke projekte i kao neformalna grupa i kao odred, a doprinosili smo i kao pojedinci. Evo jednog primera: početkom godine trebalo je da idemo na jednodnevni izlet na Cer, ali nismo mogli da organizujemo autobus. Poslali smo poruku na viber grupu koju imamo i pitali da li bi neko od roditelja mogao da vozi. Sa 9 automobila otišli smo na Cer, dobili podršku i od roditelja i od članova, i na taj način je jedna šira zajednica bila uključena u nešto lepo. Skoro smo, takođe, primetili divlju deponiju koju smo, zajedno sa drugim neformalnim grupama očistili. Epilog je bio 150 džakova smeća. Način razmišljanja je bio sledeći: ako uključimo što više ljudi, manja je verovatnoća da će neko od tih ljudi koji su učestvovali u akciji baciti smeće tamo gde ne bi trebalo, mnogo je verovatnije da će oni reći nekome da ne treba to da radi. Podrška zajednice motiviše nas da nastavimo sa aktivnostima i sličnim praksama i daje nam vetar u leđa. Iako nije bilo planirano, došli smo i na ideju na da mesto te, sada očišćene deponije, postavimo znak da su je očistili neformalna grupa Hajduci, kako se zovemo, meštani Crne Bare i izviđači i da na taj način probamo da utičemo ne samo na svest, nego i na savest građana.

Na koji još način smatraš da doprinosiš svojoj zajednici?

Mislim da najviše mogu da doprinesem i da doprinosim, zapravo, svojom perspektivom i svojim vremenom jer sam do sada najviše doprinosio zajednici pokretanjem inicijativa, o nekima smo i pričali. Organizovao sam i turnir u basketu, iako o košarci ne znam gotovo ništa, ali sam se obratio sportskom savezu i kancelariji za mlade, koji su to prihvatili i usvojili. Struje nije bilo, morali smo da razvlačimo kabl preko ulice do neke radnje, ali uvek se dese neke nenadane stvari, pa naučiš da se snađeš. Sve što sada radimo, imaće neke posledice u budućnosti. Iako lokalne inicijative nemaju uticaj na ceo svet, imaju za to neko malo mesto i ljude koji u njemu žive, a svi mi koji učestvujemo u njima ćemo izvući nešto iz toga.

Zbog čega bi ti nekome preporučio da postane izviđač?

Prvenstveno, zato što smo mi deo jedne velike porodice koja broji preko 57 miliona članova u svetu i u svakom trenutku možeš da se osloniš na nekog. Svako takmičenje koje organizujemo nije samo zabavno, već je i edukativnog tipa. I vezivanje čvorova i podizanje šatora i paljenje vatre … STOP! To su stvari na koje ljudi prvo pomisle kada čuju reč izviđač. Poenta je, u stvari, da ti ništa od toga ne možeš sam, to jest, možeš, ali će ti biti potrebno više vremena, međutim cilj svih tih aktivnosti je rad u timu. Onaj ko vodi tim treba da zna slabosti i dobre strane svake osobe koja je u timu i da na osnovu toga rasporedi aktivnosti. Taj neko treba da predvidi koje su sve potencijalno loše stvari koje se mogu desiti i kako će on reagovati, ako do njih dođe ili ih sprečiti, ukoliko je to moguće. Moraš da pregovaraš, da iznosiš mišljenje, budeš lider, ako je to potrebno. Ima mnogo tih aspekata koje ljudi ne vide. Ja takođe imam jako lepe uspomene od mlađih izviđača koji mi se javljaju, čak je jedna devojčica imala pismeni zadatak da opiše osobu koja joj je uzor i ona je opisala mene. To mnogo znači i baš je lepo kad se desi. Postoji i zviđački metod koji se sastoji od 8 stvari, ali o tome drugi put.

Koje su promene koje želiš u svojoj zajednici i da li ti je teško da uskladiš sve obaveze?

Kako planiram da uskladim sve obaveze? Paaaa, ide. Mislim da treba biti svestan svojih ograničenja i mogućnosti, ali da sve može da se postigne. Takođe, ne bi trebalo da obaveze percipiramo kao obaveze, već kao priliku za rad na sebi i neku aktivnost zbog koje ćemo naučiti nešto novo. Moram da priznam da ja često zaboravim koja su moja ograničenja i desi mi se da zaboravim na sebe. Mislim da ću primeniti nešto što sam naučio na jednoj konferenciji čija je agenda sadržala „alone time”, pola sata dnevno kojih treba da posvetiš sebi. Želeo bih da vidim promenu perspektive jer nije sve tako crno, već treba da se kritički razmišlja o stvarima i treba raditi na razvoju emocionalne inteligencije. To su stvari koje bih i kratkoročno i dugoročno želeo da vidim jer kako mi percipiramo svet, tako će nam biti.

Fotografije: Privatna arhiva

Ton: Marko Đukić, Digimedia

Članak Mića Mišljenović: Ne treba samo da utičemo na svest, već i savest se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Jedno takvo udruženje jesu i „Komšije sa Dorćola“ koje su nastale kao odgovor na postavljanje nove mreže trolejbuskog saobraćaja pre više od godinu dana. Planirani radovi na izgradnji trolejbuske trase nisu usaglašeni sa Generalnim urbanističkim planom, a imovinsko-pravni odnosi na prostoru planiranom za izgradnju terminusa „Dunavska“ još nisu rešeni. Međutim, to nije sve što „Komšijama sa Dorćola“ smeta. Ovi radovi višestruko utiču na svakodnevicu svih građana – ne samo onih koji na Dorćolu žive.

„Za početak, problem je estetski. Na više mesta su iskopane rupe i oko njih stoje kavezi. Gundulićev venac, na kome i ja živim, je jedan jako lep kraj Beograda, prepun lipa, zbog kojih cela ulica miriše. Oni su ga uružili. Zbog tih kaveza ne može nesmetano da se prolazi i ljudima je nemoguće da se mimoiđu na trotoaru. Ukoliko se u istom momentu tu zateknu baka sa štapom, čovek u kolicima i komšije sa psom, neko od njih će morati da ode na ulicu jer na trotoaru nema dovoljno mesta. A ulica je zakrčena zbog saobraćaja“, objašnjava Lena Cvetković, jedna od članica udruženja „Komšije sa Dorćola“.

„Radovi su i u Skadarliji i Dušanovoj, ljudi se vrte okolo-naokolo, parkiraju svuda, a nema dovoljno parking mesta. Ulice Dorćola nisu predviđene da trpe tu količinu saobraćaja. I sada, na sve to, oni uvode i trole. Ne treba da pominjem koliko ima starih zgrada koje se tresu jer infrastruktura ne može da izdrži toliku količinu saobraćaja. Pa, evo, meni se prvoj kada prođe autobus trese plafon. Ako sprovedu sve što su zamislili, na kraju će nama trebati gondola da nas sprovede negde jer ćemo biti potpuno blokirani“, nastavlja Lena i ističe kako ovo nije samo problem Dorćolaca, već i celog grada.

„Ako se dešava problem na Dorćolu, to će se osetiti i u drugim delovima grada. Već sada saobraćaj ne funkcioniše normalno. Ako se na Dorćolu desi čep, to će se odraziti i na Kneza Miloša i na druge ulice. Ljudi i dalje nisu dovoljno svesni toga i misle da su ti problemi isključivo lokalni. Zbog toga želimo da udružimo inicijative kako bismo ojačali.“

Međutim, građani kao da još uvek nisu toga dovoljno svesni. Zbog toga su „Komšije sa Dorćola“ želele da, osim protesta, kroz različite radionice i edukaciju podignu svest o postojanju ovog problema:

„Mi smo vrlo udruženi i skoncentrisani jedni na druge i na akcije. Osnovali smo udruženje, imamo redovne skupštine i sastanke, kao i pravni tim koji stoji iza nas. Zahvaljujući građanima koji plaćaju članarine imamo finansijska sredstva, a takođe smo dobili veliku donaciju i podršku Act-e. To nam je pomoglo u realizaciji treninga i obuka kako delovati na terenu i kako možemo da unapredimo naš aktivizam. Najveći problem sa kojim se susrećemo jeste nedovoljna masovnost, jer postoji mnogo problema u gradu i veliki broj inicijativa i udruženja koji se bore da te probleme reše. Da bismo organizovali neku veću akciju, potrebna nam je medijska podrška, podrška javnih ličnosti i što veći broj okupljenih građana. U svemu tome dosta nas usporava situacija sa pandemijom i skok broja zaraženih. Plan nam je bio da imamo masovnije i učestalije proteste, kao i radionice i edukacije, međutim, korona nas onemogućava u svemu tome.“

Korona, s druge strane, izgleda da nije omela izvođače koji su radove sprovodili i za vreme policijskog časa, na samom početku pandemije:

„Desilo se da su u sred noći, negde oko 2 ujutru krenule da rade mašine i da nešto kopaju. Onda smo svi izašli na ulicu i protestovali. Želim da napomenem da tada nije bilo nikakvih incidenata, iako je rečeno suprotno i u javnost je puštena informacija da smo mi prebili neke radnike. To nije tačno. Izašli smo jer smo hteli da vidimo šta se dešava u pola noći u sred policijskog časa. Međutim, šta su oni radili, mi i dalje nemamo pojma. Gasili su i palili mašine, ali nismo videli nikakve promene tada na osnovu kojih bismo mogli da zaključimo da je tu nešto rađeno“ ,govori Lena i podvači da sve više stiče utisak da oni „rade“, u stvari, figurativno, da bi se prikazivalo kako nešto rade, a kao da stalno otrpavaju i zatrpavaju jedne iste rupe i to se ponavlja u krug. U poslednjih nedelju dana postavili su dve bandere, a postoje i rupe koje stoje prazne.

Taj događaj nije prošao bez posledica: „Nedavno su naša dva sugrađanina dobila pismo da treba da se jave prekršajnom sudu zbog kršenja policijskog časa, na osnovu svedočenja trojice policajaca koji su ih navodno legitimisali, a zapravo nisu. Ponavljam, mi smo tada izašli na ulicu da bismo, pre svega, mogli mirno da nastavimo da spavamo, niko od nas nije bilo legitimisan, a njima je na adresu stigla identična prijava. Mi to ne tumačimo nikako drugačije osim kao meru zastrašivanja, pogotovo što su ove prijave stigle sa šest meseci zakašnjenja“, kaže Lena.

Još jedan problem koji se javlja jeste netransparentnost ovih radova, a čini se kao da ni sami izvođači nemaju jasan plan, jer po rečima jednog od njih, instrukcije i radne zadatke dobijaju na dnevnom nivou:

„Mi stalno dolazimo do novih informacija, ali nailazimo na problem jer se stvari obavljaju netransparentno. Pre nešto manje od godinu i po dana, izvođač je krenuo sa kopanjem rupa. Tada smo se prvi put pobunili. Posle toga smo išli da razgovaramo sa ljudima koji predstavljaju grad i različite sekretarijate, kao i sa gradskim arhitektom, Markom Stojčićem. Rečeno nam je da oni imaju sve dozvole.

Međutim, mi smo krenuli da istražujemo i „kopamo“ i došli smo do informacija da to nije tako i da ne postoje sve potrebne dozvole da bi se ovi radovi sprovodili. Na osnovu toga smo uspeli da pokrenemo pravne postupke zahvaljujući kojima smo uspeli da na neko vreme zaustavimo radove. Međutim, nama je rečeno da će to biti samo kontaktna mreža, što bi značilo da će se na Dunav stanici trole parkirati i okretati i da će se to dešavati u ranim jutarnjim časovima, dok će preko dana funkcionisati kao i do sad i da će se kretati svojim putem. Onda su odlučili da nešto promene, a šta – ne znamo jer dokumenta nisu transparentna i šta god da rade, ne postoji uvid javnosti, niti nas neko obaveštava o odlukama koje donose. To nije u skladu sa zakonom, jer mi kao pravno lice imamo pravo da znamo o čemu se tu radi.

Zvanično ne možemo da od njih saznamo ni o kojem je broju trola reč, gde će prolaziti, čemu će služiti i čemu sada one tu. Dakle, nešto se radi, a šta – to niko ne zna. Čak mislim ni da izvođač radova ne zna šta radi, jer su to tehnička lica koja izvršavaju neke zadatke koje, kako su nam rekli, dobijaju na dnevnom nivou.“

Zbog svega navedenog, „Komšije sa Dorćola“ prigovor Upravnom sudu nisu poslali prvi put, ali on je ponovo odbijen. U tom prigovoru, oni su tražili donošenje privremene mere odlaganja radova na postavljanju mreže. U obrazloženju, između ostalog, traže da dokažu štetu koja bi nastala ako do postavljanja mreže dođe, kao i da je u javnom interesu da se ti radovi obave. To znači da u javnom interesu izgleda nije da se zaštiti kulturno dobro koje je pod zaštitom države, a što u Zakonu piše. Ponovnim odbijanjem prigovora, „Komšije sa Dorćola“ dovedeni su u situaciju da ne mogu ponovo da podnesu isti prigovor, već im jedino ostaje da podnesu žalbu u postupku suđenja.

Nejasno je, takođe, šta će se desiti i sa drvećem koje postoji na mestima na kojima se obavljaju radovi: „Za sada su obrezali jedan broj stabala i rekli da je to neophodno, ali kada postave tu mrežu koju planiraju, ne znam da li će morati da dodatno seku drveće, iako su obećali da neće. Da postoji studija izvodljivosti, znali bismo šta možemo da očekujemo, ali mi sada, iz ove pozicije, nemamo tu viziju“, zaključuje Lena.

Udruženje građana “Komšije sa Dorćola” su rešile da pokrenu peticiju „Želimo parkić!“ za primenu vazećeg plana iz 2004. godine po kome je predviđena izgradnja parka na uglu Mihizove ulice i Herceg Stjepanove. „Nedostaju nam zelene površine. Dosta nam je saobraćajnih gužvi, zagađenog vazduha, želimo da dišemo! Hoćemo park za sve naše komšije“, poručuju ovi građani koji stoje kao poslednja odbrana od netransparentnih radova koji stanovnicima Beograda ne donose ništa dobro.

Članak Komšije sa Dorćola – udruženje građana protiv netransparentnih radova se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sa ljudima iz Zajedničke Akcije razgovarali smo o novim projektima koji se tiču očuvanja životne sredine, mladima koji učestvuju u njihovim aktivnostima i o tome na koji način građani mogu da unaprede svoje okruženje samostalnim delovanjem.

Kako je nastala ideja da se pokrene Zajednička Akcija?

Ideja da se pokrene Zajednička Akcija nastala je iz potrebe da odbranimo naš kraj od pokušaja gradskih čelnika da sprovedu čin urbanističkog terorizma u našem kraju, urbanistički zaštićenim zonama, novobeogradskim blokovima 70 i 70a.

Šta je bila prekretnica, kada ste odlučili da građani sami moraju da preuzmu inicijativu kako bi zaštitili svoju lokalnu zajednicu?

Prekretnica je bio plan za izgradnju ogromnog, visokog, sedam metara širokog, navodno „biciklističko-pešačkog” mosta, napravljen u sred Kovid pandemije, bez bilo kakvih konsultacija sa nama, žiteljima ovog kraja. Neko ko ne živi i nikad nije živeo ovde, odlučio je da u našem kraju napravi novi ulaz za Adu Ciganliju i pretvori ga u parkiralište za Adu. Ovaj napad gradskih čelnika, na nebrigom i korupcijom već degradiran kraj, izazvao je bes i ogorčenje među mnogima od nas. Vest se brzo pročula, mi smo se okupili pozivom za skup, koji je objavljen na društvenim mrežama. Na inicijalnom sastanku sa komšijama, u jednoj od najlepših novobeogradskih ulica, ulici Omladinskih brigada, u sred Korone i na dan republičkih izbora, okupilo se nas stotinak, svih generacija i „orijentacija”. Posle višesatnog sastanka, na savet pravnika iz komšiluka, odlučili smo da sutradan počnemo sa skupljanjem potpisa na njihov „plan”. Sledećeg dana, napravili smo štand sa stolovima za potpisivanje, tendom, posterima, flajerima… Pozitivna energija je počela da kruži krajem. Svi su hteli da se priključe, da pomognu, da potpišu. Našu borbu podržali su mnogi sjajni, veliki i mali ljudi iz kraja, a i iz drugih krajeva grada.

Potpisivali su stranci koji ovde žive, imali smo čak i liste za (ne)punoletne. Za samo 4 dana skupili smo skoro 8.000 potpisa protiv izgradnje mosta i garaža, uništenja našeg kraja i uništenja predivnog drvoreda lipa i energije koju ovaj deo ulice Omladinskih brigada nosi sa sobom.

Približite nam čime se sve bavi Zajednička Akcija – blok 70 i 70a?

Ova Zajednička Akcija nam je dala snage i vere da možemo stati na put samovolji i preokrenuti stvari. To je bio podstrek da krenemo u rešavanje i ostalih, višedecenisjki nagomilanih problema. Zajednička Akcija je prvo počela da se bavi problemom čistoće i neadekvatnog održavanja. Kao odgovor na nemar javnih službi počeli smo sa sređivanjem decenijama neuređivanih zelenih prostora.

U sledećem koraku, skupljanju ambalažnog otpada radi reciklaže, našli smo partera u jednoj privatnoj firmi. Počeli smo sa odvajanjem limenki, papira, stakla i PET ambalaže u dvadesetak zgrada. Ispilotirali smo projekat par meseci i pokazao se uspešnim. Dok se ne budu doneli pametni zakoni o obaveznom otkupu ambalaže u svim supermarketima, mi odvajamo i prodajemo naš sortiran ambalažni otpad firmama koje se bave recikliranjem. Plastiku, koja je najveći problem i opasnost za nas i našu životnu sredinu, poklanjamo romskim porodicama iz kraja, koje se bave ovim poslom.

Kao još jedan od problema koje smo mi komšije, svi zajedno, definisali bio je nedostatak zelenila kao jedan od prioriteta. Zbog toga smo odmah pristupili planiranju ozelenjavanja našeg kraja. U tom poslu angažovali smo stručnjake sa Šumarskog fakulteta, a za dozvole nadležne iz JKP Gradsko zelenilo. To je rezurtiralo planom sadnje i lokacijama za sadnju.

Novac smo počeli da skupljamo izmedju nas, malim donacijama. Ubrzo su počeli da nam se javljaju i ljudi iz drugih delova grada. Prošle jeseni smo na ovaj način skupili novac za sadnju skoro 500 sadnica i raznog materijala i alata za sadnju. Sada imamo i kolica. Ovog proleća planiramo da posadimo oko 119 sadnica. Paket od 150 sadnica smo dobili na poklon, a studenti Šumarskog fakulteta, sa njihovim prodekanom Nikolom Popovićem i radnicima JKP Gradsko zelenilo će nam pomoći da ih posadimo u novom parku koji planiramo da podignemo na delu Savskog keja u bloku 70a.

Recite nam nešto više o vašem projektu Zeleni koridor Beograda? Koliko i na koji način je taj projekat značajan i za ostale građane Beograda?

Pokušaj pretvaranja našeg kraja u parkiralište za Adu i izgradnja mosta su nas podstakli na pokretanje još jedne inicijative, inicijative za spajanje Savskog keja u blokovima sa Savskim kejom na Ušću. Inicijativu poznatiju kao „Linijski park novog Beograda”, koji uz „Linijski park Zemuna”, „Linijski park Dorćola” i „Linijski park za Adu”, treba da formira „Zelene Koridore Beograda”, biciklističko – pešačke koridore uz obale Save i Dunava. Svim Beograđanima želimo da pružimo mogućnost da se peške ili biciklama kreću kroz najlepše zelene delove grada, uz i do reka. Ovim projektom bi Beograd stavili na čelo gradova sa razvijenom biciklističko – pešačkom infrastrukturom, sjajnim ambijentom za zdrav život i izvanrednim mogućnostima za dalji razvoj urbane održive mobilnosti.

Još jedna od vaših akcija je ZA Beograd na biciklama, u kojoj je akcenat na tome da se sačuva Stari savski most i preuredi u biciklističku stazu. Da li postoji naznaka da će se taj plan u budućnosti usvojiti? Koje su moguće prednosti po životnu sredinu i grad Beograd ukoliko bi se projekat realizovao?

Naša akcija „ZA Beograd na biciklima” je kampanja sa tim ciljem i njome smo predvideli adaptaciju Starog Savskog (tramvajskog) mosta u biciklističko – pešački, kao i Starog železničkog mosta koji već par godina nije u upotrebi, a kojim bi, sa pripadajućom infrastrukturom, povezali Zemun i Novi Beograd sa srcem grada i ostalim delovima grada i, naravno, Adom i „Brdom”. 

Pre par meseci smo počeli sa izradom plana i idejnih rešenja za pomenutu lokaciju od Savskog keja u novobeogradskim blokovima do Savskog keja na Ušću. Naši mladi stručnjaci, arihitekte, urbanisti, pejzažne arhitekte, saobraćajni inženjeri, IT-evci rade marljivo na projektu. U projektu učetvuje čak i arhitektonski biro MB DISENO URBANO iz Santiago De Čilea. Uskoro, dolaskom lepog vremena ćemo imati javnu prezentaciju i stalnu izložbu rendera koja će biti postavljena na više mesta u našem kraju.

Takođe, jedan od velikih problema je i nedostatak parking mesta, te se ljudi parkiraju na nedozvoljenim površinama. Vi ste čak napravili i plan za rešenje ovog problema, da li ste dobili odgovore nadležnih? Ima li nagoveštaja da će se rešenje možda usvojiti?

Problem nedostatka 1.800 parking mesta je nešto čime se trenutno bavimo i radimo na predlogu projekta izgradnje garaža na obodu našeg kraja uz bulevar Jurija Gagarina i predloga regulacije saobraćaja unutar blokova. Uskoro ćemo i njega javno objaviti i staviti na javnu diskusiju, prvo među komšijama, žiteljima blokova, a zatim i opštinskim i gradskim čelnicima sa zahtevom da konačan predlog i sprovedu u delo, jer je zaista neophodno. Prosto, blok je postao mali i za parkiranje stanara, a tek kada „turisti” dođu u naš blok, postaje nepodnošljivo. Parkiraju na trotarima, pešačkim prelazima, pa čak nepropisnim parkiranjem blokiraju i prolaze do samih ulaza zgrada predviđene za hitne intervencije. Nekolicina komšija se organizovala i o svom trošku dodatno obeležila i „pojačala” žute linije, kako se ne bi našli u situaciji da sutra sanitet ne može da priđe do zgrade. Nekome tih par sekindi može spasiti život, a o tome, sada više nego ikada, moramo voditi računa.

Kako ljudi iz vaše okoline, koji nisu članovi Zajedničke Akcije, reaguju na vaš rad?

Nema mnogo ljudi koji danas u našem kraju, a ima nas oko 15.000, ne zna za Zajedničku Akciju. Komšije nam se svakodnevno pridružuju na društvenim mrežama, jer su oduševljeni dosadašnjim radom i rezultatima. Sami žele da doprinesu njegovom uređenju u jednu modernu, zdravu, humanu i za život sjajnu lokalnu zajednicu. Najdraže nam je to što nam se samoinicijativno pridružuju mladi, perspektivni ljudi – koji su još uvek studenti, a budući akademski građani. Prepoznaju nas po vizuelnom identitetu na društevenim mrežama i jednostavno osećaju našu zdravu priču, prepoznajemo se prosto po senzibilitetu. Ti ljudi su u dvadesetim godinama, puni snage i volje da za sebe i svoje najbliže stvore upravo gore navedeno – sjajnu lokalnu zajednicu. Jedino sa takvim majndsetom ćemo uspeti da promenimo loše navike i osvestimo ono što je najbolje za sve nas.

Koliko se mladi iz bloka 70 i 70a interesuju za aktivizam?

Neverovatno je koliko mladih i starijih imamo mađu aktivnim članovima. Deca od godinu dana, do seniora od 80 i više godina, su naši aktivni članovi i svakodnevno nam se javljaju sa željom da se priključe i doprinesu opštem dobru. Ovih par meseci se pokazalo da su upravo mladi prvi odreagovali pozitivno na naše akcije i da su oni najspremniji da se bore i vredno rade na poboljšanju uslova života i stanja životne sredine u našoj lokalnoj zajednici. Oni su jedan od glavnih stubova naše organizacije jer se mi bavimo progresivnim idejama, idejama koje su i starijima, a naročito mladima, bliske i u kojima žele da daju svoj pun doprinos i znanje koje poseduju.

Na koji način aktivirati mlade da se u što većem broju bore za svoju okolinu?

Otvorenošću za nove ideje i predloge, mi smo privukli i svakoga dana privlačimo ogroman broj mladih. Oni u ovakvom tipu lokalnih organizacija vide sebe, jer tu mogu da intervenišu i kreiraju budućnost kakvu za sebe žele. Sigurni smo da je to ključ našeg uspeha kao lokalne organizacije.

Nedavno ste imali problem sa sečom stabala koje je Gradsko zelenilo učinilo u bloku, kako nalazite rešenje u tim situacijama?

Uh, seča je suviše oštra reč kojom bismo opisali nemili događaj koji se desio. O čemu se tu zapravo radi… Radi se o ljudskom nemaru, gde je zbog loših vremenskih uslova i spleta okolnosi stradala jedna nevina sadnica mladog platana koju smo zajedno sa Zelenilom i zasadili. Dešavaju se pehovi i nepredviđene situacije u svakom poslu, to je normalno, a ono što je nas kao zajednicu pogodilo, i što po našem mišljenju nije normalno, je apsolutni nemar i ignorisanje te iste polomljene sadnice.

Dakle, u vlažnoj zemlji, zaglavio se točak kamiona koji je trebalo da odnese neka trula stabla koja su posekli, i napravio blato iz koga je jedino traktor i mogao da ga izvuče. Kako nije lako kontrolisati tako tešku mašineriju, polomili su i sadnicu i veliki kolac koji je štitio istu od nevremena. Mi smo izašli na lice mesta i snimili tragove koji ukazuju na pomenutu situaciju i uz malu podršku medija, posađena je nova sadnica, i novi kolac i pokrpli su brazde koje su napravili. Prigodno smo im se zahvalili na našem profilu i učvrstili saradnju koja je u obostranom interesu uz par razmenjenih mejlova.

Najviše nas je zapravo zaboleo taj pomenuti nemar i čuvena srpska deviza „app” kojom su se očigledno i oni vodili, u nadi da niko neće primetiti. Međutim, stvar je u tome što su građani to finansirali, sadili, negovali i tek će ih negovati. Mora se to poštovati, znate. Ne zbog nas, zbog Prirode. Ako mi nju ne poštujemo, neće ni ona poštovati nas. Svako drvo je važno, a danas možda više nego ikad’ pre.

Pored vaših akcija, veoma ste aktivni na mrežama i kada se govori o problemu zagađenja u Beogradu, koliko se u Srbiji zapravo vodi računa o takvim stvarima? Da li nedostaje još aktivizma u Srbiji?

Problem zagađenja i zagađenja vazduha nije nova vest. Bitno je podizanje svesti kod građana, o tome govori statistika gde je broj žrtava koje umiru od posledica udisanja lošeg vazduha veći od broja umrlih od Kovida. Postoji još jedna psihološka pojava zvana „kognitivna disonanca”, gde pored svih dokaza, čovek jednostavno ne može to da prihvati i živi u poricanju realnosti. To se dešava našem društvu. Upravo. Sada. Mi ne verujemo u to što vidimo. Nije da nećemo, prosto ne možemo, jer smo do juče slobodno disali i dok to ne osetimo na našoj koži ili vidimo promene na ljudima iz našeg bliskog okruženja, mi nećemo stati tome na put jer ne verujemo u to.

Za to vreme, gradske vlasti ne preduzimaju efikasnije mere zaštite. Ne investiraju u unapređivanje tehnologija termoelektrana jer košta milion evra po kilovatu, ali zato na drugu stranu „sipaju novac” u  rupu bez dna zvanu zdravstvo, jer ljudi moraju da se leče od posledica zagađenog vaduha. Ne investiraju u kvalitetne i skuplje filtere koje bi u termoelektranama sprečile prohod PM čestica u atmosferu, nego kupuju jeftinije kineske kroz koje prolazi sve što ne treba. Ne ukidaju korišćenje sirovog lignita kako za javne ustanove, tako i za domaćinstva, već kupuju sebi i bližnjima najbolje osveživače vazduha za prostorije. A to ih neće spasiti. Ni njih ni nas, jer zagađen vazduh pravi zagađen ekosistem. London je imao isti problem. 1952. „Veliki smog” je progutao grad i odneo oko 100.000 žrtava koje su umrle od posledica na direktan ili indirektan način, a onda su ’56. usvojili „Zakon o Čistom vazduhu” i nikada se više nije ponovila takva ekološka katastrofa. Oni su to uradili pre 65 godina. A gde je nama takva jedna regulativa na državnom nivou?

Slika smoga u blokovima

Nama svakoga dana ambalažni otpad zagađuje životnu sredinu sve više i više, zato i radimo akcije #pokupismeće da podignemo svest komšiluka da barem jednom nedeljno počiste svoje dvorište ili blok. Nismo u mogućnost da čistimo priobalje jer je suviše rizično i preteško, ali nas i te kako bole slike skoro pa ekološke katastrofe sa našeg keja.

Koliko je teško da kao građani promenite određene stvari koje su u neposrednom okruženju, a samim tim utiču na kvalitet života?

Teško je kad si sam. Nas je taman bilo dovoljno da osnujemo Udruženje građana i ono što nas pokreće je ideologija o zdravom životnom okruženju kako za nas, tako i za našu decu. Kad kažemo „našu decu”, mislim na svu decu koja dolaze na naš kej i stiču uspomene igrajući se na travi, na snegu ili voziti se Savom do Ade. Čitav projekat Savskih blokova je 70-tih godina zasnovan na tim postulatima da Savski kej bude naselje „po meri čoveka”. Dakle, voda, trava, sport i rekreacija, to je ono što je esencija naših blokova. Nas pokreću svakodnevne, male stvari. Od toga da, kada izađemo da prošetamo psa ili ispratimo dete do vrtića, odemo da gledamo u oblak ili odemo da bacimo smeće. Ako se ti u tim svakodnevnim stvarima ne osetiš komforno, tu postoji neki problem.

Zato radimo sve to što radimo. Nekako smo se se prepoznali mi, kojima je stalo, dok ostalih petnaestak hiljada, koliko nas ovde živi u dva bloka, jednostavno žuri kroz život. Svakako, želimo da im skrenemo pažnju, pa radimo na tome da vizualizujemo naše ideje i predloge za uređenje i unapređenje našeg kvaliteta života. Verujemo da ćemo time osvestiti komšije i uveriti ih u to koliko može biti bolji kvalitet života kada bismo imali linijski park za šetnju i biciklizam do Brankovog mosta i biciklističko – pešački most „Veza sa Gradom i Adom“.

Najteže je, u stvari, pokrenuti tromi i koruptivni državni sistem koji se i dalje temelji na komunističkom režimu, a kada se ta lokomotiva pokrene, onda to ide. Mi se svakodnevno trudimo da prepoznaju naše dobre namere i pomognu nam da zajedno ostvarimo ciljeve koji su dobri kako za nas, tako i za sve naše sugrađane jer se temelje na osnovnim potrebama čoveka za život u zdravom okruženju.

Imate li uvid u to koliko se ostale lokalne zajednice bore za svoja građanska prava?

Nemamo uvid u to, ali imamo potvrdne informacije da smo ih na neki način inspirisali i podstakli da se ugledaju na nas. Jako smo ponosni kada vidimo da je i neka druga opština ili grupa sprovela akciju čišćenja, sadnje, uređivanja smetlišta ili bilo kog drugog unapređenja urbane sredine. Svedoci smo klimatskih promena i porasta broja automobila u našoj metropoli. Prema podacima koje smo prikupili, statistika kaže da je broj registrovanih putničkih automobila porastao za 20% u odnosu na broj od pre 10 godina. A tada nije bilo 3,5 miliona ljudi u Beogradu. Zamislite samo koliko smeća danas pravi toliki broj ljudi!?

Tako da, jedini način da se građanin izbori za svoja građanska prava, jeste da uzme stvar u svoje ruke, da misli globalno, a da deluje lokalno i da svako od nas bude promena koju želi da vidi.

Koji su vaši naredni koraci, čemu težite?

Naredni koraci našeg udruženja su, kao i do sada, u interesu lokalnog stanovništva. Unapređivanje infrastrukture, uređenje kroz pejzažnu arhitekturu i modernizacija i zadovoljavanje potreba urbanog čoveka kome je prioritet da ostane povezan sa prirodom. Možda zvuči apstraktno, a zapravo je jako prosto – težimo ka boljem kvalitetu života, zelenijim blokovima i još lepšem keju. Reke su naše najveće bogatsvo, zato akcenat stavljamo na to da se ljudi vrate jedni drugima kroz aktivnosti na reci i zelenim površinama. Nema to veze sa životnim standardom, već je do vapitanja i vrednovanja pravih vrednosti. Ono što bismo mi voleli je da nam se pridruže svi ljudi otvorenog srca koji bi mogli na neki način da doprinesu našoj maloj zajednici i ostvare se kroz naše akcije.

Fotografije: Lična arhiva Zajedničke Akcije

Članak Misli globalno, deluj lokalno – Zajednička Akcija blok 70 i 70a se pojavljuje prvo na Oblakoder.