„Priručnik za solidan život” je književni prvenac Olivere Zulović koji prati odrastanje Ljube i Ljubice, kroz čije se iskrene i dečje razgovore upoznajemo sa ova dva lika i njihovim prijateljstvom.

„Ljubici i Ljubi zajednička je osetljivost. To je tačka koja ih povezuje. Osetljivost ih, međutim, ne parališe, već ih vodi u akciju. Oni ne saosećaju sa distance, već hrabro pomažu onima kojima je pomoć potrebna i tako ispravljaju stvari. Kad odrastemo, osetljivost postaje neželjena osobina. Dobija značenje slabosti, i u suprotnosti je sa onim što svet danas želi od ljudi. Međutim, na našu sreću, ona je i dalje prisutna. Nosimo je kao beleg, kao znak međusobnog raspoznavanja. Zbog toga mislim da je ova knjiga za nas, osetljive”, kaže autorka.

I, zaista, ova knjiga će vas naterati da preispitate sebe, prisetite se svog detinjstva i da, makar na trenutak, probudite saosećanje za glavne junake i njihove doživljaje, za koje će vam se učiniti da su se, možda, i vama desili.

Iako je ovo tvoja prva objavljena knjiga, postoje čitaoci kojima je od ranije poznata tvoja poezija. Da li je možda pisanje poezije uticalo na to da knjiga bude napisana u formi u kojoj jeste?

Na formu je najviše uticala činjenica da ne umem drugačije, ne umem raskošno da pišem, i u poeziji i prozi izraz mi je kratak, zgusnut i sažet. Oprobavala sam se i sa drugačijim formama, ali nisam bila zadovoljna. To je i razlog zašto pre ove knjige nisam pokušavala ništa da objavim.

Koliko dugo je nastajala priča o Ljubici i Ljubi i kada se javila inspiracija za istu?

Želela sam da napišem priču o prijateljstvu. Razgovori i situacije kroz koje Ljubica i Ljuba prolaze, nametala je moja svakodnevica u kojoj sa dečakom diskutujemo o različitim temama. Okolnosti u kojima se junaci nalaze takođe su naša i iskustva ljudi u čijim sam životima učestvovala.

Zbog čega ti je bilo važno da priču ispričaš iz dečje perspektive i šta je za nju specifično?

O velikim i važnim temama najčešće mislimo iz cipela odraslih, a mene je oduvek zanimao dečji ugao. Možda i ne toliko zbog samog ugla, koliko zbog toga što me je zanimalo kako su ih kasnije ta iskustva formirala. Recimo, kako će ih obeležiti bol, kako i zbog čega postaju hrabri, šta doprinosi njihovom prkosu. Osim toga, stalo mi je kako ono što radim i govorim vidi moje dete i kroz njegovu prizmu često posmatram sebe. Zato mi nije bilo teško da pišem iz te perspektive.

Osim uzrasta i osetljivosti, šta još povezuje Ljubu i Ljubicu?

Povezuje ih to što jedno zbog drugog postaju bolji. Tako je to u drugarstvu i ne govorimo ništa novo. O tome kako nas prijateljstvo čini boljim ljudima piše čak i u Gilgamešu. Ljuba postaje hrabriji i otvoreniji, a Ljubica zahvaljujući njemu ima osećaj da negde pripada. Oboje su na svoj način autsajderi, a verujem da mnogi pamte kakav je to osećaj.

Knjigu si posvetila nesavršenim roditeljima. Misliš li da postoje savršeni?

Mislim da postoje oni koji su našli način da budu bolji, ali ni oni nisu u svemu savršeni. Dobro je što nas novo vreme kroz razne pokrete uči da budemo nežni prema sebi, da naučimo da sebi opraštamo slabost. To je teško sa obrascima koje nosimo, ali nije nemoguće.

Da li je, po tvom mišljenju, suočavanje sa detinjstvom koje nije idealno, u stvari, odrastanje?

Defintivno jeste. Ali ono što sam naučila posmatrajući ljude, jeste da su za suočavanje potrebni i izvesni kapaciteti. Nije svako u stanju da se suoči sa detinjstvom, a ako mu to i uspe, nisam sigurna da svi znamo šta bismo sa tim saznanjima. Moramo da praštamo sebi nesavšeno roditeljstvo, ali da bismo išli dalje, moramo da oprostimo i svojim roditeljima.

Na šta prvo pomisliš kada čuješ „solidno”? Da li se sreća možda krije u nepretencioznosti? Da li život može biti dobar, ako je solidan?

Ne znam gde se krije sreća. Nekome je ona u malim stvarima, nekome je nedostižna. Za mene je pitanje sreće pomalo i neprijatno. Znam da za mnoge „solidno” ima derogativni prizvuk jer „solidno” nije odlično, a svi bismo želeli da budemo odlični. U knjizi Ljubica daje preporuke za solidan život jer je njen u tom trenutku komplikovan, pa onda solidno ne zvuči uopšte loše. Kao i uvek, sve zavisi od tačke iz koje se posmatra, a ono što je važno je da budemo dostojanstveni u svakoj toj tački, i da preživimo.

Koji savet iz „Priručnika za solidan život” je tebi najznačajniji?

Meni je važan savet da se ne treba uzdati ni u boga, ni u policiju, već sve moraš sam. Važno mi je da ličnu odgovornost prema svetu u kojem živimo prenesemo na druge.

U knjizi daješ viđenje o smrti kroz dijalog iz Jergovićevog romana, ali smrt prikazuješ i kroz prizmu Ane Vučković. Koliko je tebi inspirativan motiv smrti?

Oba ugla, tj. pogleda na smrt su mi bliska. O smrti je potrebno govoriti otvoreno, a još otvorenije o ljubavi. Jer, za slučaj da se smrt desi neplanirano, važno je da ne ostanemo nedorečeni.

Da li pratiš regionalnu književnu scenu? Koji pisac ili spisateljica su najbliži tvom senzibilitetu?

Pratim i čitam sve što je aktuelno i što mi preporučuju ljudi kojima verujem. U svakom se senzibilitetu malo nađem. Čitam upravo, sa velikim zakašnjenjem, Lanu Bastašić. Njeno pisanje je nešto posebno.

Kako bi izgledala crtica iz života dvanaestogodišnje Olivere koja bi najbolje opisala tebe danas?

Padaju mi na pamet dve crtice. Jedna je razgovor između baba Mire i mene, imala sam 12 godina kada sam je pitala jesam li lepa, a ona nije mnogo cinculirala, nego mi je rekla da ima mnogo lepših, ali da to za favorite uopšte nije važno.

I pada mi na pamet kako je moj otac mojoj sestri i meni grejao ruke dahom, jedne ledene zime. Ta njegova nežnost i udobnost bila je autentična. Sa devojčicama koje je otac nežno voleo, kad odrastu, o ljubavi nema pregovaranja. One tačno znaju kako ljubav treba da izgleda.

Članak Priručnik za solidan život – roman u kome će mnogi prepoznati sebe se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Posetioci će imati priliku da pred praznike uživaju u sniženim cenama i popustima domaćih izdavačkih kuća, pronađu inspiraciju za poklone i upoznaju se sa, kako starom, tako i aktuelnom književnom produkcijom koje nam domaće IK pripremaju. Očekuju nas i neformalna druženja sa domaćim piscima i pesnicima koji će potpisivati svoje knjige.

Ma sajmu će biti: PPM Enklava, LOM, Rende Izdavačka Kuća, Treći Trg & Srebrno drvo, Književna radionica Rašić, Radni sto, Areté, Besna kobila, DARMA BOOKS, NoRules izdavaštvo, Sumatra Izdavaštvo, Izdavačka kuća Strahor, Odiseja Izdavačka kuća, ŠTRIK, IK Silesija, Makondo, Ammonite Books & Records, IPC Media, System Comics, Bedem knjige, Jež izdavaštvo, Komiko Orfelin, FMK Knjige…

„Gradski sajam knjiga započeo je u KC Grad krajem 2019, a zbog pandemije nastavljen u ovoj godini. Letnji i Septembarski Gradski Sajam zaista su primetno pokazali koliko su izdavači, pisci i publika nedostajali jedni drugima u živom kontaktu i medjusobnoj interakciji”, kaže Jelena Pavlović iz Kulturnog centra Grad.

„Pratili smo novitete književne produkcije uglavnom online u veoma teškoj izazovnoj godini za sve i novim komunikacijskim okolnostima, tako da su sajmovi, a i program Booking koji smo pokrenuli ove godine, okupili ponovo i publiku i pisce i urednike izdavačkih kuća, pre svega u solidarnosti i podršci, ali i u odgovornosti prema kulturnoj sceni i snažnoj potrebi koju i mi kao organizatori osećamo.”

Ulaz je besplatan.

Članak Gradski sajam knjiga u Kulturnom centru Grad se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U sredu, 16. juna sa početkom u 19 sati prvi u nizu Booking pod nazivom „Mladi Dis” ugostiće četiri pesnikinje – Milicu Špadijer, Mašu Seničić, Aleksandru Jovanović i Milicu Rosić, laureatkinje književne nagrade „Mladi Dis” koja se godinama unazad dodeljuje za najbolji pesnički rukopis na završnoj manifestaciji „Disovo proleće” u Čačku. Pored toga što će nam govoriti o ovoj nagradi, mlade pesnikinje čitaće nam svoju poeziju, govoriti o svom stvaralaštvu, ali i o savremenoj domaćoj književnoj sceni, a čućemo i odlomke njihovih omiljenih autora.

Sutradan, u četvrtak, 17. juna od 19 sati u okviru ovog programa biće predstavljena nova zbirka poezije pesnikinje, scenaristkinje i dramske spisateljice Milene Marković „Deca” objavljena u izdanju IK LOM, na kojoj će, pored autorke govoriti urednik IK LOM Flavio Rigonat i pesnik Zvonko Karanović.

Cena karte i podrška Booking sceni: 100 RSD

.

Članak Booking – novi program u Kulturnom centru Grad se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Filipe, tvoj roman Podstanar je bio u užem izboru za Ninovu nagradu, čini se da je veoma primećen – govori se o njemu i u kritičarskim, ali i u širim čitalakim krugovima. Tako je bilo i sa tvojim prvim romanom. Ako se ne varam, i on je bio u izboru za Ninovu nagradu?

Ja sam sa prvim romanom upao u crnu rupu Ninovog kalendara. Roman je objavljen 21. decembra, zakasnili smo sa slanjem na konkurs i zato ne pripada nijednoj godini. Prijave su do 15. decembra, a od 1. januara kreću nove. Biću iskren kada je reč o Podstanaru – meni svako takmičenje znači i u njemu uživam. Odrastao sam trenirajući tenis, skakao sam u dalj na Štrandu, igrao sam poker u kamenčiće… Meni takmičenje odgovara. I sad se takmičim sa samim sobom da dam što bolji intervju, jer si me prozvala da dajem svima slične odgovore.

Nisam dovoljno zreo i nemam dovoljno putera na glavi da bih mogao da kažem baš me briga za Ninovu nagradu ili to je propalo. Nije propalo. Meni mnogo znači. Sviđaju mi se čak i ti krugovi – širi, uži, najuži. Ja volim da se diže fama, volim dramu i svaki osećaj koji iskače iz onog svakodnevnog. Stvarno sam bio u konstantnom uzbuđenju. Nije mi čak toliko ni do toga da je dobijem, a naravno da bih voleo. Više mi je do uzbuđenja, do drajva, do nekog čekanja i neizvesnosti. Mene takmičenje podstiče čak i kad pišem. Ne volim da igram kao Suarez u fudbalu i da grizem protivnike, to je besmisleno, ali volim kada priznamo jedni drugima da se takmičimo i da smo malo sujetni i ljubomorni. Ja jesam, a znam da i drugi jesu. 

Da li je beše Hemingvej rekao da ne želi da čita knjige drugih pisaca – ako je loše, ne želi da čita jer je to loša književnost, a ako je dobro mrzeće autora jer je bolje od onoga što je on sam napisao. 

Hemingvej je imao prepisku sa Ficdžeraldom koja je prelepa. Ficdžerald mu je stalno slao rukopise, a Hemingvej mu nikad nije rekao da mu je roman dobar. Samo je ponavljao da ništa od napisanog nije dostojno njegovog talenta. Tako je i danas. Meni kad neko pošalje…

Rukopis? 

Pa, kucopis (smeh). Uvek se malo uplašim pre nego što uronim u to. Šta ako je mnogo bolje od svega što sam ja napisao? Ipak, kad prođe vreme, bude mi veoma drago zbog uspeha knjige kolege ili koleginice. To je samo prvi impuls. 

Pomenuo si malopre i svakodnevicu. Svi mi strahujemo od dosade, od toga da ne upadnemo u nekakvu rutinu i da nam ne postane svaki dan samo odrađivanje stvari. Tvoj lik se ponaša flanerski na početku romana i uopšte se ne boji toga, čak i snažno grli taj osećaj. Da li je to zato što dolazi u novi grad? 

Šta zamišljaš kada znaš da treba da ideš na neko nepoznato mesto? Može ovo da bude retorsko pitanje, a možeš i da mi kažeš.

Zamišljam, recimo, pijacu. 

E, pa i ja isto. Zamišljam kako negde kupujem baget i to me čini beskrajno srećnim. Ja sam putovao sam. Uzeo sam Interejl i otišao u Švedsku. Radovao sam se toj apsurdnoj i apsolutnoj samoći. U nekom trenutku i sve te šetnje i sva ta iskustva postanu dosadna. Sve postaje rutina. Sitna uzbuđenja su ono što drži pozornost u tebi.

Tvoj lik je sve vreme u jednoj vrsti unutrašnjeg monologa i stalno traži ta sitna uzbuđenja. Kada sretne komšinicu Tamaru kaže sam sebi da je upravo ona njegovo sitno uzbuđenje. Sve vreme se pita da li će je i kada sresti… Možda svi stalno jurimo to. To može biti, recimo, flertovanje.

Da, flertovanje je možda osnov ljudske komunikacije. To je, recimo, sitno uzbuđenje koje drži, da se poslužim sada aktuelnim izrazom, endorfin visoko.

Ili odlazak u Ikeu. I to je sitno uzbuđenje, zar ne? Ikea je mesto istovremene sreće i tuge. Zašto tvoj lik odlazi u Ikeu? 

Ikee toliko dugo nije bilo u Srbiji i možda je baš zbog toga Ikea za mene mesto titrajuće sreće. Ikea je jedna od kolevki kapitalizma. U njoj postoji nešto voajersko, u gledanju svih tih domova koje nikada nećeš imati. Većina ljudi kod nas dođe u Ikeu da kupi nekakve sitnice, ne da uredi ceo stan. Ikea je, dakle, vrhunski prostor za voajerizam, a svaki voajerizam pruža uzbuđenje i tugu istovremeno. Prilikom svakog odlaska ponovo osetiš osećanje ushićenja i tuge. 

Još nešto je povezano sa upravo tim osećajem – strah od samoće. I tebe, pretpostavljam, plaši samoća?

Užasno. Sad mogu da navedem nešto što sam prepisao – zrelost je preduslov za samoću. Ne znam da li se slažem sa tim ili ne, ali samoća, kao što znamo, nije uslovljena ljudima, već sopstvenim osećanjem. Imao sam taj osećaj, kao i moj junak, kada ostanem sam u stanu, da moram da izađem uveče. Ne znam šta da radim i kako da ispunim vreme. Bilo je perioda kada sam i ja spavao sa uključenim svetlom jer ti je lakše da zaspiš ukoliko ne kažeš sam sebi da je vreme za spavanje. Teško je ugasiti svetlo i zaspati, jer kada se ugasi svetlo ne postoji ništa oko tebe. Za to mogu da vežem i strah od smrti – oko tebe nije ništa, samo ništavilo. Samoće se više plašim nego smrti. Ne plašim se ničega što nosi život. Samo se plašim tog ništavila i samoće. Kada se pomiriš sa smrtnošću, pomiriš se i sa samoćom. I to je možda ona zrelost sa početka odgovora. 

Kada već pominješ zrelost – ono čega si se dotakao u ovoj knjizi jeste razvoj jednog partnerskog odnosa do one tačke koju možemo nazvati zrelom. Tvoj lik se u takvom odnosu ne snalazi, a zašto? Šta ga muči? 

Pokušaću da ne odgovorim iz ugla knjige. Čini mi se da je veza jedan od najkompleksinijih odnosa na svetu. Ti uđeš sa svojim bagažom, osoba uđe sa svojim… Svaka nova veza podrazumeva sve više i više prtljaga. Toliko truda se ulaže u takav odnos (često uzaludno), ali opet bez toga ne možeš. Makar ja ne mogu. Možda neko može. Stalno pratimo nekakve već zadate obrasce i stalno pokušavamo da se prilagodimo tome. I onda ti odjednom zapadne ljubav u neki obrazac. I to je pitanje sad šta je naučeno, šta je istinsko… Velika je to tema. 

A sada sledi još jedna. Kakav odnos imaš prema sudbini? To je još jedna tema koju promišljaš u romanu Podstanar. Da li te takva pitanja opterećuju? 

Na ovako teško pitanje neću odmah da odgovorim. Neću odmah da brbljam. Ja se divim ljudima koji imaju jasne odgovore na ovakva pitanja. Da li postoji bog? Ne? Da? To je isto kao da li postoji sudbina. Mene plaše obe strane. Bojim se i smrtnosti i besmrtnosti. Zastrašujuća je ideja o povezanosti svega. Šta to znači? Da možeš da uradiš šta god, da doneseš bilo kakvu odluku, a završićeš na istom. Na šta onda svedeš stvari – na boga ili verovatnoću. Uvek odmotavajući klupko dođeš do niza slučajnosti. To je onaj deo u romanu o traženju posla… Život bi bio potpuno drugačiji samo da nam je u nekoj situaciji korak bio malo duži. Nemam pametan odgovor. Plašim se svega toga i to je jedino što osećam. 

Dao si čitaocima katarzičan kraj poglavljem Moje more (i moje prihvatanje). Zašto se avantura tvog junaka završava na plaži? 

Zamišljao sam mnogo nihilističkiji kraj kada sam počeo da pišem roman. Hteo sam da bude mračnije i tužnije. Ipak bila je potrebna nada. Kada sam prelistavao stranice, pomislio sam – okej, imaš radnika u Ikei koji je srećan bez razloga. Ako je neko srećan bez razloga sreća i dalje postoji, čak i ako je ne osećaš u sebi. Dovoljno je da sreća i dalje negde postoji.

More je oslobađanje. Taj trenutak u kom gledaš u nešto što je mnogo veće od tebe i što može da bude sve na ovom svetu. Ja ne znam da semiološki objasnim zašto more, ali svi znamo kakav osećaj more pruža. Ja sam roman završio u maju kada smo bili u karantinu. Očigledno je svima nama u tom trenutku bila potrebna nada. Verovali smo u to da će uskoro biti bolje i da ćemo pobeći negde, možda baš na to more. Mogu to da povežem tako, sa ove distance. Za deset godina će se možda nešto veće od toga nametnuti kao odgovor. Hteo sam da nazovem roman Sutra idem na more ili Sutra pomeriću brdo… 

Koliko se oslanjaš na autobiografsko prilikom pisanja (uz svest da postavljam pitanje na koje je nezahvalno odgovoriti)?  

Okolnosti mi nisu bliske, ali su mi bliska osećanja. To je ono što mogu da kažem za svaki svoj tekst. Radnja nije ispovedna, ali ono što osećam je ono što u tu radnju utkam. Ja nisam radio na građevini i nisam tražio posao u Ikei, ali ono što osećam to napišem. Ali opet, tu je sad ono staro – ne bi trebalo da ti pisanje bude zamena za psihoterapiju.

Volela bih da intervju završimo portretski. Ko je na tebe uticao, kako si se opredelio za pisanje, kako si formirao ukus? 

Ukus najpre muzički. Odrastao sam na panku. Bendovi su formirali način na koji izražavam sebe. U srednjoj školi sam imao bend. Putovali smo, svirali smo i to me je oslobodilo treme od javnog nastupa. Tek sam na faksu počeo da čitam. U srednjoj školi nisam imao strpljenja. Sva sreća pa se dogodio Erlend Lu na sajmu. Nepopularno je govoriti o njemu kao o velikom piscu, ali on je na mene uticao. Približio mi je književnost na neki način. Milena Marković je uticala na to da se zainteresujem za romantičare. Oni su dalje uticali na shvatanje glavnog lika kao persone koja negde ide i mnogo toga hoće. Ja mnogo hoću i stalno idem i zato mi je to prijalo. Ta misija glavnog lika je nešto što volim i kod savremenih pisaca. Volim da čitam Knausgora, od njega svašta može da se nauči, recimo, poimanje detalja… Mogu ovako u nedogled. Trudim se da mnogo čitam i baš pratim domaću savremenu književnost. 

Koga bi izdvojio? 

Roman koji me je oduševio je Yugoslav Ane Vučković. Čitao sam skoro Darka Cvijetića koji sjajno piše. Sad čitam Luizu Buharovu… Mislim da naša književnost ide u odličnom pravcu. Lišila se istorije, lišila se velikih tema i prešlo se na temu čoveka, a ne čoveka u istorijskim okolnostima. Meni je jasno što ljudi rođeni šezdesetih i sedamdesetih pišu o ratu. To je nešto što je, nažalost, obeležilo njihove živote. Mislim da je našu generaciju obeležilo nešto drugo i da mi o tome treba da pišemo. Malo me nervira kad se neka tema iskorišćava samo zato što ima prođu. 

A šta te još nervira, a u čemu uživaš? 

Uživam u fudbalu – u gledanju i u igranju. Uživam kada lako nađem parking. Uživam u šetnjama po gradu jer svakodnevno to radim. Uživam u sedenju u kafićima i restoranima. To je sve uobičajeno. Izrazito uživam u građevinskim radovima. Znam svaki građevinski rad u kraju – ko je izvođač, kada je počela gradnja, kada se završava… Opsednuto gledam one table i nacrte. Volim da gledam kako se gradi. 

Iako je estetski neprihvatljivo? 

Uzbuđuje me. Mene spomenik Stefanu Nemanji uzbuđuje, iako izgleda grozno. Mene Beograd na vodi uzbuđuje. Meni je sve to odvratno, ali volim da vidim kako nešto raste. Stalno čitam knjige o arhitekturi. To je manija koja će u meni uvek postojati, a istu maniju ima i moj otac. Ja sam živeo u Nušićevoj ulici u vreme kada su rekonstruisali Trg republike. Išao sam svako jutro kao penzioner sa rukama iza leđa i gledao kako napreduju radovi i kako premeštaju one kocke sa jedne strane na drugu. Sramotna je to stvar u vezi mene. 

Posle ovakvog priznanja, kaži nam konačno i šta te nervira. 

Nervira me kada neko sa kim se takmičim nema žara – igramo pes ili fudbal, moj protivnik gubi i kaže pa, dobro, šta sad. Malodušnost me nervira, kao i umor. Nervira me kada izgubim dan u stanu. Odrastao sam u šetnjama – hvala majci koja me je maltretirala. Šetali smo svaki dan bez obzira na prilike. To me je tada mnogo nerviralo, a sada me nervira kada ne izađem ceo dan. Samo cirkulišem i menjam mesta na kojima radim, jer ne mogu kod kuće. 

Fotografije: Milena Arsenić

Članak O sudbini, Ikei i sitnim uzbuđenjima sa Filipom Grujićem se pojavljuje prvo na Oblakoder.