Kako je nastao tvoj brend – koji je bio prelomni momenat kada si se odlučio da započneš svoj biznis?

Miljana Lazić: Brend je delom nastao iz egzistencijalne, a delom iz kreativne nužde, kao i iz potrebe za slobodom. Kreativan rad je ozbiljan pokretač, a kada se stvara brend, to je kao kad se rodi beba. Ti onda tu bebu čuvaš, hraniš, pa dođu prvi koraci, prve reči i onda kada prođe vreme vidiš da je ta beba porasla. Ponosiš se i uživaš u tome. 

Čija motivacija ti je pomogla da pokreneš i razviješ svoj biznis?

Moja drugarica Dragana Milivojević, slikarka i ekspert digitalne umetnosti, je bila moj glavni motivator u stvaranju brenda. U jednom momentu smo bile u sličnoj životnoj fazi, kao u nekoj filmskoj sceni, dve ucveljene žene, sveže razvedene i bez para. Dragana je odlučila da uzme stvar u svoje ruke, napravila mi je logo i sajt i tako je sve počelo.

Da li se tvoj rad po nečemu posebno ističe? Šta je prepoznatljivo?

Na početku su mi bili važni materijali i taj momenat spajanja različitih materijala u neku vrstu kolaža. Sada mi je bitnija forma, pa neki komadi postanu „sirov minimal”, ja ih nazivam „skulpture”. I dalje se oduševim kada naletim na super materijal i često mi bude inspiracija. Estetika modela je na granici avangarde i minimala, začinjena futurističkim notama i japanske ulične mode.

Čime se baviš u svakodnevnom životu – koja je tvoja profesija?

Formalno nemam obrazovanje iz bilo koje oblasti umetnosti, što mi se ponekad čini kao prednost. Potpuno sam samouka i učestvujem u stvaranju svojih komada od početka do samog kraja. Imati sopstveni brend podrazumeva da ili imaš gomilu skills-a ili gomilu ljudi oko tebe, koji obavljaju posao umesto tebe. Tako da, kada me neko pita šta radim, ja kažem da je bolje da me pita šta ne radim.

Da li može da se živi od „kreativnosti“? Da li ti možeš samo time da se baviš?

Živim od svog kreativnog posla kojim se bavim i čini mi se da drugi ljudi moj posao vide kao neku laganicu, zezanje. Iza svakog proizvoda stoji ozbiljan rad, mnogo stresa, neizvesnosti i konstantnog učenja novih veština.

Šta misliš da su prednosti, a šta mane kreativnog preduzetništva u Beogradu?

Mane kreativnog preduzetništva su sistemska neprepoznatljivost, mala sredina i slaba kupovna moć ljudi. Dobra strana je taj kult zajedništva koje mi kao društvo gajimo, da li zbog višedecenijske patnje i ratova ili nečeg drugog, ali ljudi se ovde brzo prepoznaju i udružuju oko iste ideje. Mislim da je to jedan od razloga opstanka nas kreativaca.

Šta misliš da je prvo što treba da se promeni u tom pogledu, da olakša „poslovanje“?

Kreativne poslove država ne prepoznaje kao posebnu kategoriju, već najčešće kreativce stavlja u proizvodne delatnosti. Mnogi pribegavaju otvaranju udruženja ili dobijaju stasus samostalnih umetnika, što nije suštinsko rešenje, ukoliko neko želi da živi od svog kreativnog rada. Država treba da donese nove zakonske i poreske regulative za takve delatnosti i na taj način pomogne umetnicima i ujedno smanji sivu ekonomiju.

O čemu govori tvoja umetnost, da li svojom umetnošću želiš nešto da podržiš ili se protiv nečega boriš?

Stvaranjem svojih komada borim se protiv šunda i kiča, te uniformisanosti i neobjašnjive potrebe da svi izgledamo isto. Modna industrija je jedan od najvećih zagađivača na svetu. Brzina kojom se smenjuju kolekcije je apsurdna. Moja želja i deja je da ljudi promene svoj mindset i počnu da kupuju manju količinu odabrane odeće, od lokalnih dizajnera i vintage radnji.

Koja muzika se čuje dok stvaraš?

Muzika je bitan deo mog stvaranja i života, uvek slušam nešto dok stvaram, od crkvene muzike preko Erik Satie, Fela Kuti, King Krule i dark elektro punka, pa sve do sevdalinki.

Najviše uživaš kad stvaraš?

Najviše uživam dok pripremam novu kolekciju za predstojeću sezonu. Onda nema spavanja i upadnem u euforiju do maksimuma.

Bez čega ne započinješ i ne završavaš dan?

Jutro mi je omiljeni deo dana, tako da, dan započinjem gledanjem u sunce, disanjem i raspodelom snage za predstojeći dan. Naravno kafica i limunadica su uvek tu. Toliko se stvari dogodi u toku dana, da večeri služe za procesuiranje svega i možda neki dobar film ili knjigu.

Gde možemo da te sretnemo u gradu? 5 mesta koja preporučuješ!

Često sam u radnji Klasa, u Čumiću, gde izlažem svoju odeću. Volim da obilazim pijace, zemunski kej, filmske festival i neke klubove po gradu.

Da li možeš da nam preporučiš nekog umetnika?

Moju prijateljicu Marijanu Kovačević i njen nakit „Koma” koji predstavlja nosive skulpture u vidu nakita, raznih oblika i teksture, živa bića sa druge planete.

Odakle dobijaš inspiraciju za svoje proizvode?

Inspiraciju pronalazim u svim fizičkim i metafizičkim oblicima oko nas i u nama samima, jer odeća je jedan oklop koji u isto vreme štiti i priča priču.

Gde nastaju tvoji radovi?

U potkrovlju svoga doma napravila sam radionicu i to je mesto gde se krčkaju sve kreacije. Rad od kuće ima svoje prednosti i mane, ali za sad je to najbolje rešenje.

Koji savet bi dala nekome ko započinje svoj „biznis“?

Svi misle da je dovoljna kreativnost za započinjanje nekog biznisa, izgradnje brenda. Hrabrost, dobra organizovanost i upornost su ključ i osnova dobrog poslovanja i trajanja. Za sebe volim da kažem da sam „mitsko biće”, jer činjenica da sam samohrana majka, umetnica, preduzetnica u Srbiji, zvuči kao potpuni mit. Moguće je, sve je moguće…

Ako želite da postanete deo kreativne zajednice Beograda, prijavite se na belgradecreative.net. 

Belgrade Creative Network je platforma koja promoviše Beograd kao kreativan grad, kroz kreativne preduzetnike koji u njemu stvaraju i deluju.

Projekat je podržan od strane Sekratarijata za kulturu grada Beograda.

Članak Iz ateljea: Miljane Lazić, Agnika se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sa njim smo razgovarali o različitim nišama vizuelne umetnosti kojima se bavi, radionici Kodiranje za umetnike koju priprema, koje umetnike preporučuje da istražimo i na koji način gleda na pitanja brenda i biznisa u umetnosti.

Nemanja Nikolić Prika

Kako je nastao tvoj brend – koji je bio prelomni momenat kada si se odlučio da započneš svoj biznis?

Nemanja Nikolić Prika: Više bih voleo da se umetnost/primenjena umetnost ne tretira kao brend. Mislim da su to drugačiji putevi koji se povremeno ukrštaju preko novca i društvenih mreža. Komodifikacija pretvara ljude, umetnike, umetnost u brendove. Naravno da neki to i žele, ali time, po meni, prave grešku u koracima. Moja želja kada sam završio FPU (odsek keramiku) 2004-te je bila da realizujem radove koji su mi bili u glavi, ispričam priču kroz skulpture, napravim izložbu i ako je moguće da živim od prodaje svojih radova. Ovo poslednje naravno da odmah nije bilo moguće. Tada na fakultetu ti niko ni reč ne pomene o prodaji i ceni tvog rada, a uskačeš u svet gde se skoro sve gleda (ceni) samo kroz cenu. Tvoj umetnički CV/biografija je samo budženje te cene u šuškavom ili laskavom smislu. Tako da razumem zašto ste me pitali kako je nastao moj brend, samo sam želeo da demistifikujem tu vrednosnu umetničku priču gde ni jedna krajnost od „umetnost nema cenu” do „brendiranje” nije korisna za nekog ko želi da živi od svoje umetnosti. Od tada do danas kao umetnik Nemanja Nikolić Prika istražujem glinu/porcelan kao materijal i moj izraz sam našao u kombinaciji porcelana i svetla od čega nastaju moji zidni svetleći panoi i lampe. U mom istrajavanju na tom putu i pronalaženju načina kako da živiš od onoga što voliš da radiš, 2015. godine sam sa grupom kolega osnovao Blatobran Galeriju, kao zajedničku potrebu da se prezentuju radovi od keramike na način za koji do tada nismo imali prilike u Beogradu.  

Čija motivacija ti je pomogla da pokreneš i razviješ svoj biznis?

Važna je podrška i pomoć porodice, prijatelja, kolega, da se upustiš u razvijanje bilo kog samostalnog posla, a naročito umetničkog. Ja sam je imao u svakom segmentu mog života. Hvala svima na tome!

Da li se tvoj rad po nečemu posebno ističe? Šta je prepoznatljivo?

Iscrtavanje, gužvanje, utiskivanje po površini porcelana koji je debljine od 1 do 2 mm i propuštanjem svetla kroz slojeve različite debljine, dobija se igra svetlosti i senki koje mom radu daju preopznatljivost u umetničkim krugovima koji prate keramiku. Već 15 godina radim u tehnici papir porcelan i što je još važnije od isticanja da i dalje uživam u procesu i trenutku kada završim neki rad i gledam ga u ateljeu.

Čime se baviš u svakodnevnom životu – koja je tvoja profesija?

Akademski keramičar – to mi piše na diplomi. Kolokvijalno umetnik. U svakodnevnom životu se bavim raznim nišama vizuelne umetnosti. Keramika, naravno, to mi je osnovna profesija, a pored toga generativna digitalna umetnost me zanima. Takođe, poslednjih nekoliko godina beležim (fotografijom, tekstom i adresom) nestandardne pojave na koje nailazim u gradu i od njih pravim svesku (art booklet) Preporuku – vodič kroz hibridnu kulturu Beograda. Sam je štampam, samoizdajem, poklanjam i prodajem u Blatobran galeriji. U njemu kroz primere, sebi i  drugima, objašnjavam odnos i tradiciju nekulture i kulture kod nas. Trenutno se bavim i pripremom predloga besplatne radionice „Kodiranje za umetnike“. Ranije sam sa još par entuzijasta organizovao besplatne radionice i promovisao kodiranja za umetnike (Processing.org) u prostorima za umetnost kao što su Kvaka 22 i Magacin Kraljevića Marka.  

Da li može da se živi od „kreativnosti“? Da li ti možeš samo time da se baviš?

U prošlosti sam radio paralelno razne kreativne poslove od škole crtanja i slikanja za vreme studiranja, dizajniranja nameštaja, enterijera, svetlosnih instalacija, produkcije radova za druge umetnike itd. Blatobran galerija je dosta doprinela vidljivosti mojih umetničkih radova tako da sada živim od porudžbina svojih radova.

Šta misliš da su prednosti, a šta mane kreativnog preduzetništva u Beogradu?

Sve je to u povoju i formiranju poslednjih 20. godina. Svi prostori u gradu i Srbiji koji izlažu, promovišu i prodaju umetnost, a vode ih umetnici, se podržavaju i međusobno sarađuju. Deluje mi da se razumemo i da se ne smatramo konkurencijom, već da smo vetar u leđa jedni drugima. Druga stvar je da li je to baš bio izbor ili moranje da bismo nekako opstali i postali vidljivi.

Šta misliš da je prvo što treba da se promeni u tom pogledu, da olakša „poslovanje“?

Otvoren razgovor o svim temama i traženje najboljeg načina ili više načina da svako u nizu funkcionisanja ove oblasti društva vidi svoj interes i preuzme odgovornost. Solidarnost i razumevanje nam fali više od zakona. Prikupljanje znanja, ličnih i internacionalnih iskustava će doprineti da budućnost bude lakša za sve. Mislim da već postoje razne inicijative za bolji položaj radnica/ka u umetnosti i kulturi.

O čemu govori tvoja umetnost, da li svojom umetnošću želiš nešto da podržiš ili se protiv nečega boriš?

Govori najviše o meni i mojim zapažanjima koje delim sa drugima kroz razne umetničke materijale i forme. U porcelanu više se bavim taktilnim, zamišljenim delom prirode i društva. Dok kroz Preporuku, besplatnim radionicama kodiranja za umetnike pokušavam da doprinesem nekim našim svakodnevnim problemima. Pokušavam da podržim neke vrednosti za koje su se izborile naše babe i dede, a to je da znanje i obrazovanje treba da bude besplatno i dostupno svima.

Kako preskačeš stepenike i boriš se sa izazovima samostalnog umetnika u Beogradu?

Vežbam. Idem svaki dan peške na šesti sprat. Iz mog iskustva, izbor je art kooperativa što se tiče preduzetništva u umetnosti.

Koja muzika se čuje dok stvaraš?

Radio Beograd 2, Radio Aparat ili te algoritam neke platforme posle prve pesme ili albuma odvede U svim pravcima – Darkwood Dub.

Najviše uživaš kad stvaraš šta?

Možda najviše uživam u mojim malim iskoracima van okvira moje dosadašnje umetnosti. Neki novi crtež na porcelanu, novi dizajn lampe, kada napravim neki novi generativan rad ili kada naletim na neki gradski pejzaž za Preporuku. U tom duhu uživanja u raznim mogućnostima i alatima koje umetnik danas može da koristi prezentujem i par generativnih radova.

Bez čega ne započinješ dan?

Limunada, čaj, kafa.

S čime završavaš dan?

Sa bolomu u leđima. Šalim se. Nemam neki ritual.

Gde možemo da te sretnemo u gradu? 5 mesta koja preporučuješ!

Ada Ciganlija radnim danom pre podne, Topčiderski Park, Park Ušce, Obale Save i Dunava, muzeji, paviljoni, umetnički prostori, galerije.

Preporuči jednog umetnika za koga misliš da treba da znamo?

Eh, samo jednog!? Preporučiću više. Stvarno ima sjajnih umetnika u svim segmentima umetnosti koje treba podržati i promovisati.   

Vladimir Mitrović, Aleksandra Jovanović, Aleksandar Jevtić, Mirza Dedac, Lana Rakanović, Sendi Kumalakante, Valentina Savić, Dragan Spasić Spasa, Jasmina Pejčić, Vojislava Čitaković Vrcelj, Tijana Djordjević, Marko Veselinović, Ivana Rackov, Stanko Tadić.

Odakle dobijaš inspiraciju za svoje proizvode?

Više je eksperiment, istraživanje u materijalu ili razmišljanje o nekom novom uglu i šta taj proizvod treba da doprinese, izazove u kontaktu sa njim.

Gde nastaju tvoji radovi?

Ideja te stigne u razim situacijama, a proces razmišljanja o umetnosti i radovima je konstantan. Onda se sve to u ateljeu materijalizuje analogno ili digitalno.

Da li postoji nešto zanimljivo o tebi/tvom radu što treba da znamo?

Kada sam jedne godine bio pozvan od majstora grnčara Bibile i Milete da radim kod njih u selu Zlakusa koje je poznato po keramici i dok sam pravio neke svoje skulpture i posude, prišao mi je neki od ostalih grnčara i pitao me da li može da uzme šaru koju sam ja utiskivao po površini posude da podseća na šišarku. Naravno da sam pristao. Tako da sam baš ponosan ako sam doprineo narodnoj radinosti. 

Koji savet bi dao nekome ko započinje svoj „biznis“?

Nisam bas tako samouveren da znam „biznis” da bih mogao da delim savete. Svakako može da svrati do Blatobran galerije i pita šta ga zanima. Uvek neko od nas 10 će mu pomoći i preneti sve što znamo. To radimo već godinama.

Ako želite da postanete deo kreativne zajednice Beograda, prijavite se na belgradecreative.net. 

Belgrade Creative Network je platforma koja promoviše Beograd kao kreativan grad, kroz kreativne preduzetnike koji u njemu stvaraju i deluju. 

Projekat je podržan od strane Sekratarijata za kulturu grada Beograda.

Članak Iz ateljea: Nemanje Nikolić Prike se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Igor Štanglicki

Kako je nastao tvoj brend? 

Gallery1250° je kolektiv nas šest – pet umetnica keramičarki i ja, šesti točak na šarenoj kočiji koja odlučno kotrlja već skoro deceniju. Kao kolektiv uspevamo da se izborimo sa većinom izazova koji su bili pred nama i nadam se da ćemo nastaviti istim tempom. Galerija1250° je nastala iz potrebe da stvorimo mesto gde mi kao kolektiv i kao umetnici odlučujemo kako se predstavljamo i komuniciramo sa svojom publikom. Ime smo izabrali po temperaturi na kojoj pečemo većinu svojih radova, što bi bila temperatura za tehniku izrade kamenine i porcelana. Fokus je keramika i porcelan stim da možete pronaći i naše grafičke radove, slike, crteže i akvarele. Ceo kolektiv poimence je: Iva Brkić, Miona Stefanovic, Marija Seman, Ivana Špoljarić, Bojana Jokmanović i opet ja. Svako od nas takođe razvija i vodi lični brend pod ličnim imenom.

Tako je i moj lični brend davno započet i naslovljen „STANG“ što je doslovno prvih pet slova mog prezimena. Zapravo, u startu nisam ciljano planirao da imam brend. Dogodilo se pred kraj studija. Svoje radove bih potpisivao imenom i prezimenom ili inicijalima, sve dok nije došlo do potrebe da napravim web site. U tom momentu je bilo neophodno registrovati internet adresu istog sajta. Tako se ime samo predstavilo pošto sam želeo da adresa bude jednostavna, i eto prvih pet slova prezimena. Dopalo mi se što zvuči kao onomatopeja. Ko god je čitao stripove, verujem da pamti kreativnost crtača u onomatopejama, jedna od zabavnijih karakteristika stripova. Zvuči skoro kao, a nije „Bang!“. Logo predstavlja olovku-raketu, jer grafitna olovka je uvek nekako bila osnova za sve što sam pravio. Uvek je bilo neophodno nekako da skiciram šta sam zamislio pre nego bih izveo, makar to bilo tri linije i dve reči, toliko da ja znam šta mi je bila osnovna ideja, a bilo je raznih i letele su na razne strane. Tako se predstavila sama po sebi „leteća olovka“ i postala logo.

Koji je bio prelomni momenat kada si se odlučio da započneš svoj biznis? 

Prelomni momenat za odluku da započnem biznis nije bio jasno definisan ali je definitivno izrastao iz želje da stvaram i trgujem svojim umetničkim radovima. U startu sam maštao kako bi bilo idealno da mogu da pronađem agenta koji bi se bavio prodajom i distribucijom mojih radova, dok bi se ja bavio izradom istih, tj svoje umetničke keramike. No, kako se takav model nije predstavljao kao moguć u lokalnim uslovima, oprobao sam se u raznim galerijama koje su velikom većinom nudile uslove komisione prodaje. To mi nažalost nije donosilo zadovoljstvo te sam se udružio sa ostatkom ekipe sa klase, koji su takođe bili nezadovoljni situacijom komisionih galerija. Prvo smo uspeli da otvorimo štand u Knez Mihailovoj, naspram FLU, gde je gradska uprava kao odredila mesto za uličnu prodaju rukotvorina i suvenira. Na istom mestu gde su danas štandovi tržnog centra Rajićeve ulice. Godinama kasnije sam se prezasitio suvenirskih radova i baš u pravom momentu dobio poziv od sadašnjih koleginica Galerije1250° sa idejom da se udružimo i zajedno započnemo svoju galeriju i brend. I tako je počelo. 

Čija motivacija ti je pomogla da pokreneš i razviješ svoj biznis? 

Galeriju smo pokrenuli kao kolektiv i najveća motivacija je došla od nas samih, međusobno. Takođe porodica, prijatelji i svi ljudi koji su bili oko nas, i koji su nas podržali. Želja mi je bila i ostala da stvaram objekte koji će ljudima koji ih koriste ulepšati svakodnevicu, uneti im dodatnu radost dok uživaju u svojoj omiljenoj hrani, piću ili već zavisno od objekata, kako god da ih koriste, itd. Ta radost mi je isto velika motivacija. Radost i podrška ljudi koji iskreno uživaju u objektima koje pravim i prepoznaju vrednost istih. Hvala vam svima od srca! 

Da li se tvoj rad po nečemu posebno ističe? Šta je prepoznatljivo? 

U poslednjih par godina mi je fokus na istraživanju našeg folklora i implementiranja tog nasledja u novi dizajn. Da povežem novo i staro. Kako  deo familije potiče iz Pirota i kako sam od bake nasledio milimetarske sheme za izradu ćilima, ta grafika mi je posebno interesantna. Takođe sam se bavio istraživanjem taktilnosti tekstura i reljefa objekata. Pošto su većinom upotrebni predmeti, svakodnevno su nam u rukama. Jedna tekstura se izdvojila kao najinteresantnija, iako je vrlo jednostavna, i postala mi omiljena. Većinu predmeta i dalje tako izrađujem.  

Čime se baviš u svakodnevnom životu – koja je tvoja profesija?

Imam nekoliko profesionalnih alter ega koje žongliram kroz život. Definisanje profesije se pokazalo kao dosta nezahvalno u mom slučaju. Probao sam nebrojeno puta i najbolje što sam uspeo je da ostavim parcijalni utisak na određenu publiku, koja prati jedan deo stvaralaštva, ili jedan alter ego. Tako da me jedni poznaju kao keramičara, dok me drugi poznaju kao grafičkog dizajnera, a treći kao muzičara. Dobar deo dana mi je zapravo vezan za grafički dizajn, koji je u najvećoj meri vezan za dizajniranje efekata u okviru filmske šminke. Tako me povremeno možete sresti i na filmskim setovima. Pored vizuelnih umetnosti me oduvek privlačila muzika, tačnije –  zvuk, u osnovi teksture i dinamika, kao i u apstraktnoj grafici. Samim tim se takođe bavim i zvučnom umetnosti (sound art), sakupljam terenske snimke (field recordings) i razne objekte pretvaram u instrumente koje takođe snimam i manipulišem softverskim instrumentima. Možemo opširnije nekom drugom prilikom o tom alter egu. A ako se nekom slušaju moje vratolomije – postoje online pod istim imenom i prezimenom i nije isključeno da u međuvremenu naletite na koncert ili galerijski audio rad. Nego, da rezimiram. Pokušavam i dalje da skratim odgovor kad me neko pita – a čime se ti baviš? Zasad je najkraće dizajnerski zanatlija, što se svede na birokratski rečeno – umetnik preduzimač. 

Da li može da se živi od „kreativnosti“? Da li ti možeš samo time da se baviš?

Apsolutno, s tim da možete iz prethodno opisanog trostrukog zanimanja zaključiti kako mi je neophodno nekoliko kreativnih frontova za takav ishod.

Šta misliš da su prednosti, a šta mane kreativnog preduzetništva u Beogradu?

Čini mi se da se ne razlikuje mnogo od prednosti i mana uopšteno svakog preduzetništva. Ukoliko posmatramo u odnosu na neku drugu sredinu gde je konkurencija veća i samo tržište zasićenije, u Beogradu bih rekao da i dalje nije došlo do takvog zasićenja i da je moguće pronaći svoju nišu, kao i svoju publiku.

Šta misliš da je prvo što treba da se promeni u tom pogledu, da olakša „poslovanje“? Neki zakon, da se stvoji zajednica itd… 

Svakako bi značila zajednica gde bi informacije bile dostupnije i gde bi se samim tim stvarila uzajamna podrška. Kada smo započinjali Galeriju1250, nismo imali uputstva kako se to radi. Bilo je neophodno da sami smislimo način kako da izvedemo taj poduhvat. Imao sam utisak da probijamo led i da smo u tom procesu uspeli da savetujemo pa i podstaknemo par kolega da i sami započnu svoja udruženja i galerije. Sada mi se čini da postoji dosta informacija kroz organizovane seminare i par portala gde je objašnjeno kako da se izborite sa birokratijom. Nažalost birokratija je i dalje nezgrapna i nameti nedovoljno prilagodjeni modelima koji postoje u drugim državama, a što bi svakako olakšalo poslovanje.

O čemu govori tvoja umetnost, da li svojom umetnošću želiš nešto da podržiš ili se protiv nečega boriš? 

Želim da moja umetnost ljudima unese radost u svakodnevicu. Da predmeti koje pravim budu zadovoljstvo korišćenja. Da ljudi žele da ih koriste i da im te momente moji radovi ispune uživanjem. Podržavam dnevnu dozu radosti u borbi protiv neizbežnih izvora nelagodnosti.

Kako preskačeš stepenike i boriš se sa izazovima samostalnog umetnika u Beogradu? 

U većini slučajeva posvećenim radom i dugačkim korakom. Kad zapnem, prepustim se sanjarenju. Uzdam se u maštu i kreativnost, rešim zagonetku, pa nastavim.  

Koja muzika se čuje dok stvaraš?

Trik pitanje za mene. Najčešće zavisi od raspoloženja, varira od muzike za meditaciju pa do vrlo intenzivnih nota, teških gitara ili jednostavne buke u obliku dinamičnih zvučnih tekstura. U poslednje vreme se razmenjujem kasetama kao da su ponovo osamdesete ili devedesete ljudi snimaju mixtape kao svoj izbor i međusobno razmenjuju. To je krenulo u jednom momentu za vreme karantina 2020, preko reddit grupe, pa se proširilo na druge socijalne mreže i sad im par tih razmena, skoro kao sličice, samo što ljudi baš posvete vreme izboru muzike i da ih snime. Te kasete slušam u ateljeu.  

Najviše uživaš kad stvaraš šta? 

Ovo je opet u mom slučaju trik pitanje. Generalno uživam da stvaram i ne bih mogao da odredim šta najviše. Pre bih mogao da odredim „kada“ nego „šta“. Zapravo, u poslednjih deceniju i više, životi su nam se neverovatno ubrzali. Razvijanje tehnologije nam omogućava da lakše i brže komuniciramo ili da jednostavnije i brže izvršimo određene radnje. Rekao bih da smo sve te olakšice uzeli da koristimo na neobičan način. Ispravite me ako grešim, ali… umesto da imamo više vremena za sebe i više mentalnog prostora, mi zapravo samo više stvari uspemo da uradimo, ili da ne kažem – više da obavimo. Tako da bih radije rekao da najviše uživam u momentima kada sam apsolutno posvećen stvaranju, bez dodatnih distrakcija i osećaja vremenskog ograničenja, jer je neophodno nešto sledeće da obavim. Najviše uživam u momentima stvaranja kada mogu duboko da se posvetim istom stvaranju i duboko odlutam u svoj svet sanjarenja, da zaronim u detalje izrade, bilo da je objekat ili grafika ili zvuk.

Bez čega ne započinješ dan?  

Istezanje zajedno sa mačkama, onako kako one najbolje umeju, preslikavam, pa potom mentalno razgibavanje uz omiljeni kofeinski napitak. 

Čime završavaš dan? 

Razbibrigom, čitajući ili gledajući neki sadržaj koji inspiriše na novo sanjarenje, da snovi budu još zabavniji i da naredno jutro bude još kreativnije.

Foto: Braca Nadezdic

Gde možemo da te sretnemo u gradu? Kojih 5 mesta preporučuješ? 

Najčešće na biciklu negde između ateljea i studija. Povremeno u lovu na ručak. Ima to mesto u Cetinjskoj mahali, Kutijica se zove. Potom poslastice, i stare i nove, onaj sladoled sa stavom u Maršala Birjuzova i Daifuku Mochi u Carigradskoj… i pravac ka kulturno-umetničkom sadržaju dostupnom za to veče. 

Preporuči jednog umetnika za koga misliš da treba da znamo.

Uh, večito najteže pitanje, skoro ekvivalent pitanju – koji ti je najbolji film. Možda radije da kažem ko mi je privukao pažnju u poslednjih par meseci, i to po kategorijama. Na primer, od lokalnih mladih mi je privukla pažnju dinamika tekstura i igra perspektivom kroz površine u grafikama Milene Petrović. Dok mi je od sveopšte priznatih, opet dinamika tekstura i igra detaljima u porcelanu Hitomi Hosono, privlači pažnju i inspiriše da nastavim eksperimente na taktilnosti površina u obradi svojih radova. 

Odakle dobijaš inspiraciju za svoje proizvode? 

Uporno i svakodnevno sanjarenje. Bilo šta može biti inspiracija da se pojavi ideja. Nije pravilo, ali se događa često da, gledajući neki video ili čitajući knjigu, misli malo odlutaju, pa shvatiš da već automatski prelaziš preko slova već neko vreme, a mašta uveliko sklapa oblik i šare tog nečeg novog. 

Gde nastaju tvoji radovi? 

Pošto ih mašta i sanjarenje krčka neko vreme, uvek je neophodno da se uhvatim gline u ateljeu i zapravo izvedem taj prvi komad. Kad to uradim,  ostaje u kući da ga malo testiram pre nego krene u svet i da pravim seriju sličnih.

Koji savet bi dao nekome ko započinje svoj „biznis“? 

Naoružati se pažnjom i strpljenjem. Ako voliš to što planiraš da radiš, ostalo je jednostavno. 

Ako želite da postanete deo kreativne zajednice Beograda, prijavite se na belgradecreative.net. 

Belgrade Creative Network je platforma koja promoviše Beograd kao kreativan grad, kroz kreativne preduzetnike koji u njemu stvaraju i deluju. 

Projekat je podržan od strane Sekratarijata za kulturu grada Beograda.

Članak Iz ateljea: Igora Štanglickog se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako je nastao tvoj brend – koji je bio prelomni momenat kada si se odlučila da započneš svoj biznis?

Pred petu godinu studija zaposlila sam se u proizvodnji jednog beogradskog brenda porcelana. Tu sam uživo videla kako se pravi posao dok sam brusila vrtenje na točku, što je bio moj posao. Tamo sam provela 3 godine i vremenom je počela da se krčka želja da 7 dana u nedelji izvodim i rešavam svoje ideje, koje su se već ozbiljno nagomilale. Tako sam se odmorila jedan dan i prekosutra počela da radim kao JANA KERAMICARKA.

Čija motivacija ti je pomogla da pokreneš i razviješ svoj biznis?

Drugari sa moje klase! Mi smo stvarno ekipa od početka. Neki od njih su u tom periodu već postigli uspehe i svesrdno su me podržali i ponudili sve što imaju i znaju.

Da li se tvoj rad po nečemu posebno ističe? Šta je prepoznatljivo?

Ne bih mogla da budem objektivna.  Jednom mi je Sonja  Lundin rekla da su sve moje forme plemenite.

Da li može da se živi od „kreativnosti“? Da li ti možeš samo time da se baviš?

Mislim da je sav živi svet zapravo uslovljen kreativnošću. To nam je dato. A sve okolo su isto kreacije. Ako me pitaš zarađujem li dovoljno  od keramike koju proizvodim, trenutno ne. A da ti kažem, to mi i nije cilj. Jedna profesija, ili jedan materijal – jedan smer, da, to je dobro za prepoznatljivost,  za nišu kojoj se obraćaš, dobro je za biznis i to je uspešan recept. Ja gledam da se oprobam u svemu za šta sam osetila da mi dobro ide, dokle god sam tako u mogućnosti.  Završila sam master na vajarskom odseku na FLU i to mi je, naravno, raširilo vidike. Kod njih je to mnoštvo medija kao sredstava kojima možeš da izneseš ideju dobrodošlo.

Volim kad obučem kombinezon i okačim alat za pojas. Volim da učim i sarađujem sa svim majstorima koje srećem. Od vodoinstalatera, građevinca, štampara… mehaničara koji mi sređuje motor. Letos sam, na primer, uz ekipu iz Niškog udruženja Blatologija, učila kako se pravi kuća od blata i slame. Radila sam na gradilištu mesec dana.  Mogu reći da sam tamo „plivala kao riba u vodi”.

Od 18. marta ću držati školu keramike u Manakovoj kući.  To su sve neke lepe mogućnosti da se opstane ali i da se razvijaju veštine življenja.

Šta misliš da bi trebalo da se promeni u pogledu kreativnog preduzetništva u Beogradu?  

Neki zakon, da se stvoji zajednica itd… Nešto što bi uticalo na atmosferu u kojoj svi živimo i u kojoj se obrazujemo. Red bi bio da, na primer, ovo što mi radimo bude svakodnevica. Da ne moramo da se ističemo kao posebniji od drugih a da se uz to žalimo i kako smo skrajnuti ili usmereni  na nekakve krugove. Volela bih da se obe ove istine promene.

Da pojednostavimo činjenicu – umetnost je konstantna i neophodna. Civilizacijski urođena i uvek u komunikaciji sa vremenom, i kao takva ne bi trebalo da deluje ekskluzivno. Hoću da kažem da je svaka jedinka na svetu bitna i da bi „jednakiji” trebalo da se obrazuju kao jednaki. Škole da neguju raznovrsnost i važnost svih potencijala u svim bićima. Takvom bi društvu svako doprinosio svojim potencijalom, bio poštovan i poštovao.

Koji savet bi dala nekome ko započinje svoj „biznis”?

Ne znam ja mnogo o biznisu. Nije to za svakog, ali svi mogu da probaju. Ja još uvek mnogo više ulažem/brinem o tome šta proizvodim nego kome ću i kako prodati.

O čemu govori tvoja umetnost, da li svojom umetnošću želiš nešto da podržiš ili se protiv nečega boriš?

Pa govori o meni. A ja se (u ovoj epizodi :D) borim protiv osrednjosti, opštih mesta, dosade. Želim da kroz svoj odnos prema keramici pomirim/izjednačim likovno i primenjeno. Želim da istaknem pažljivost kao osobinu. Kao svoju osobinu, osobinu predmeta koje pravim i na kraju, da oni koji koriste te predmete iz njih mogu da iščitaju ulogu likovnih elemenata dok ih koriste. 

Najviše uživaš kad stvaraš šta?

Bilo šta što mi ide glatko. Realno. Muke i začkoljice su super, ali ne može se reći da je to neki plezir. Konkretno, šolje sa drškom  FRCOKLE  su mi i dalje proizvod u čijem procesu najviše uživam. Mesim ih, merim, vrtim , pa obrađujem, pa pravim drške, pa ih lepim… ihhh…3 dana posla. Nekad i naglas hvalim kako su mi lepe.

Odakle dobijaš inspiraciju za svoje proizvode?

Iz svakodnevnog života. I skoro je konstantna. U zadnje vreme me jako izaziva komercijalan proizvod. Gledam šta bih da o toj temi poručim, kako da na to odgovorim.

Gde nastaju tvoji radovi?

U glavi. Ranije nisam umela, ali sada mogu potpuno plastično da zamislim stvari, funkciju kao i mesto u vremenu i prostoru. Naravno, greške umeju da budu dobra tačka za preusmerenje ili otvaranje za nešto novo.

Da li postoji nešto zanimljivo o tebi/tvom radu što treba da znamo?

Znajte da mi je zanimljivo.

Kako preskačeš stepenike i boriš se sa izazovima samostalnog umetnika u Beogradu?

Lakim skokom.

Koja muzika se čuje dok stvaraš?

Audio sadržaj mi je vrhunski bitan, a pošto sam solo u ateljeu, glumim urednicu  sopstvenog celodnevnog  informativnog i muzičkog programa. Imam velike baze podataka na raznim platformama za slušanje. Uvek su mi otvoreni tabovi na Mixcloudu, Radio Aparatu, Radio Beograd 2, Deezer… Bitno je da uvek imam sadržaj koji mi godi, zato hvala svim pravim urednicima programa koje izdašno konzumiram.

Bez čega ne započinješ dan?

Nisam od rituala i rutine. U stvari lažem. Imam jednu i to dobru. Kad ustanem radim vežbice. One kojima je počinjao čas fizičkog. Glava, gore, dole, levo desno, ramena, kukovi, kolena, gležnjevi (smeh). I sve brojim 1-2, 2-2, 3-2, 10-2, DO-STA. Posle malo skakućem.  Pravim se da preskačem vijaču. Eto, 15 minuta toga i stvori se osećaj strujanja krvi kroz celo telo. Svima preporučujem.

Gde možemo da te sretnemo u gradu? 5 mesta koja preporučuješ!

Kafe Franšiza Mirijevo. Šalim se. Ada Međica je jako zabavna. Gradska oaza. U prirodi si, a uređeno je. Ljudi koji tamo dolaze su u skladu sa tim.  Ima 4 kafanice, 3 su odlične. Demode na Paliluli je oldskul i ima dobru baštu. Idiott takođe. Takva mesta volim.

Preporuči jednog umetnika za koga misliš da treba da znamo!

Dragana Nikoletić. Žena sa kolicima za pijac. Svačim se ona bavi. Događaji koje organizuje su prave zabave i potpuno van svega na šta smo navikli. Prošle godine je, na primer, izlagala redimejd skulpture erotske tematike u frizerskom salonu na Zvezdari. Inače smo nas dve generacija na fakultetu, završile smo master u istoj klasi, iako je među nama preko 20 godina razlike.

Ako želite da postanete deo kreativne zajednice Beograda, prijavite se na belgradecreative.net. 

Belgrade Creative Network je platforma koja promoviše Beograd kao kreativan grad, kroz kreativne preduzetnike koji u njemu stvaraju i deluju. 

Projekat je podržan od strane Sekratarijata za kulturu grada Beograda.

Članak Iz Ateljea: Jane Keramičarke se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Emilija Beguš

Kako je nastao tvoj brend – koji je bio prelomni momenat kada si se odlučila da započneš svoj biznis?

U svom ateljeu sam radila nepune dve godine, završavala master, razmišljala svakog dana šta ću tačno da pravim i kako ću se predstaviti publici. Imala sam motivaciju i želju da započnem rad u svojoj struci. Isprva je to bilo pod mojim imenom i prezimenom, dok nisam osnovala firmu i dala joj konkretan naziv – Studio Cvat. Htela sam da započnem nešto što nije zamišljeno kao standardni brend nekih mojih proizvoda. Studio je za mene mesto gde se, osim što stvaram, bavim podučavanjem i širenjem znanja i svesti o keramici, ali i o umetničkom radu generalno. Tako u Studiju možete kupiti keramiku, ali i zakazati svoj čas keramike. Nema nekog prelomnog momenta, ne zanima me status samostalnog umetnika trenutno i članstvo u udruženjima. Osnivanje firme i studija je više praktičan poslovni potez i to gledam kroz taj objektiv. Svoj biznis smatram tek načetim i još uvek ga razvijam.

Da li se tvoj rad po nečemu posebno ističe?

Na svoj način i po svom senzibilitetu trudim se da unesem nešto novo i zanimljivo, bilo da su u pitanju drugačije forme, materijal, kolorit. Naravno, u mom radu ima i klasičnih upotrebnih komada koji se dobro prodaju i njih često i rado pravim, jer omogućavaju eksperimentisanje na poljima koja me zanimaju.

Čime se baviš u svakodnevnom životu – koja je tvoja profesija?

Svakodnevno se bavim poslom za koji sam se školovala – primenjeni sam umetnik keramike. Svojom profesijom smatram i stvaranje upotrebne i umetničke keramike, ali i rad sa ljudima na kursevima keramike koje držim svakog meseca već godinu dana. Nastavila sam da se bavim porodičnim zanatom i podigla to na viši nivo – pradeka je bio grnčar, deka se i dalje time bavi, a ja nastavljam porodičnu tradiciju dugu već 80 godina.

Reci nam nešto više o toj tradiciji.

Svoj prvi susret sa grnčarskim zanatom imala sam u svojoj kući i radionici mog deke. Svakog dana sam prolazila pored radionice, i kroz samu radnju sa svim proizvodima. Od malena mi je to bilo u vidokrugu i to sam gledala kao jednu uobičajenu stvar, iako sam kasnije kroz učenje shvatala kompleksnost i da je to jedan od najzanimljivijih zanata. Mislim da sam dugo nesvesno upijala svašta vezano za zanat, pa i samu ljubav i posvećenost tome, pre nego što sam zaista počela to i da učim, što se desilo tek kad sam napunila 20 godina. Možda nikada ne bih ni počela, da se nisam našla uvređenom novinskim člankom, gde moj deka daje intervju i kaže kako njegovi unuci – a ima ih tri, rade drugačije poslove i da nema naslednika. U tom momentu sam studirala nešto drugo, pročitala novine, spakovala se i otišla kući i rekla – ja ću da nasledim tvoj zanat. Moj prvi učitelj je i bio moj deka, koji je zanat nasledio od svog oca, odnosno mog pradede. Moj pradeda je prvi koji se ovim zanatom u porodici bavio, a naučio ga je tako što je u svom selu menjao džakove žitarica za šegrtovanje i učenje.

Zanat sam od deke učila par meseci, pre nego što sam odlučila da se pripremam za Fakultet primenjenih umetnosti i odsek keramike, koji sam i završila. I danas u našoj porodičnoj kući gde sam odrasla postoji zidana peć za keramiku, radionica i radnja. 

Da li misliš da može da se živi od „kreativnosti“?

Verujem da se može živeti od kreativnosti i imamo dosta primera za to. Moja profesija konkretno ima prednost jer smo u prilici da obučavamo i radimo sa ljudima koje keramika zanima kao hobi i relaksacija.  Preko kurseva upoznala sam ljude koji su postali i moje mušterije kasnije ili me preporučili za neke poslove. U poziciji sam da mogu samo ovime da se bavim i radim na tome da tako bude i ubuduće!

Šta misliš da su prednosti, a šta mane kreativnog preduzetništva u Beogradu?

Prednost je naravno uvek sloboda i fleksibilnost u radu i organizovanju svog vremena, što meni lično najviše znači. Mislim da je nedostatak kreativnog preduzetništva vreme koje je neophodno da se dođe do kupaca tih proizvoda i radova koje stvaramo. Zato mislim da je rešenje da se širi znanje i informacije o umetničkim i ručnim radovima, njihovoj vrednosti i značaju podrške za sve nas koji smo u ovom poslu, ali i kvalitetu koji kupci dobijaju.

O čemu govori tvoja umetnost, da li svojom umetnošću želiš nešto da podržiš ili se protiv nečega boriš?

Trenutno sam u radu fokusirana na upotrebne predmete, i kako spakovati u njih malo umetničko delo i podeliti sa ljudima lepotu neke forme koju svakodnevno koristimo. To je ono što me fascinira, svakodnevni rituali koje imamo – kao što je kafa. Svojim komadima želim da to vreme učinim posebnim i značajnim. Ja to vidim kao borbu protiv brzine koja nam je nametnuta i brigu o malim, sporim momentima koje provodimo sa sobom. Pritom, keramika je cela u procesima i nema ničeg na brzinu.

Kako preskačeš stepenike i boriš se sa izazovima samostalnog umetnika u Beogradu?

Nemam status samostalnog umetnika, svoju firmu i troškove održavam sama svojim radom, tako što kad je neophodno zakažem radionicu više, prihvatim porudžbinu više, uradim, i preskočim stepenike do slobodnog vremena, kada radim na nečemu što stvarno želim.

Koja muzika se čuje dok stvaraš?

U ateljeu je bitno da uvek nešto svira, nekad je radio sa stranom muzikom osamdesetih, to mi ne odvlači pažnju, ali uglavnom imam običaj da slušam cele albume. Najčešće Peppersi, Florence, Thievery Corporation i Steven Wilson.

Koji momenat najviše voliš dok stvaraš?

Najviše uživam dok još nisam počela da radim (smeh) i tek se pripremam, istražujem, crtam, razmišljam.

Odakle dobijaš inspiraciju za svoje proizvode?

Inspiraciju mogu nađem u bilo čemu, ako me to dotakne na neki način. Film, cvet, knjiga, školjka, pesma, parfem.

Gde nastaju tvoji radovi?

Svi moji radovi nastaju u mom ateljeu na adresi Gajeva 6, Zvezdara, gde svako može da svrati i zaviri i vidi šta se stvara.

Bez čega ne započinješ i ne završavaš dan?

Dan se ne počinje bez dva dupla espresa. Dan završavam čitanjem ili zapisivanjem ideja.

Gde možemo da te sretnemo u gradu?

Preko dana me uvek možete naći u ateljeu, popodneva provodim u dečijim parkovima sa ćerkom, bioskopu ili šetnji po kraju. Preporučujem pijacu (uvek!), cvećare (obožavam), knjižare, Narodni muzej i Kosančićev venac.

Preporuči jednog umetnika za koga misliš da treba da znamo!

Preporučujem umetnicu drugačije vrste. Plodovi njenog rada su umni i duhovni i ona nam je već dobro znana – pesnikinja Valentina Baktijarević.

Koji savet bi dala nekome ko započinje svoj „biznis“?

Da se okruži ljudima koji već imaju biznis.

Ako želite da postanete deo kreativne zajednice Beograda, prijavite se na belgradecreative.net. 

Belgrade Creative Network je platforma koja promoviše Beograd kao kreativan grad, kroz kreativne preduzetnike koji u njemu stvaraju i deluju. 

Projekat je podržan od strane Sekratarijata za kulturu grada Beograda.

Članak Iz ateljea: Emilije Beguš, Studio Cvat se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iva Radovanović stoji iza brenda haiku. i zalaže se za odgovornost prema prirodi i drugačiji odnos prema kupovini. Njen nakit je, u velikoj meri, napravljen od recikliranih materijala, a inspirišu je more, sunce i lakoća. Najviše je raduje podrška drugih mladih kreativnih preduzetnika, a brine pretežna okrenutost kupaca ka brzoj, instant modi. Iako studira Opštu književnost i teoriju književnosti, kako kaže, grafički dizajn je njen izbor i ono čime želi da se bavi.

O nazivu brenda, njenim počecima, ali i izazovima sa kojima se suočavaju lokalni brendovi i proizvođači u Beogradu i Srbiji, razgovarali smo sa ovom mladom autorkom.

Iva Radovanović

Kako je nastao brend haiku. i čija motivacija ti je pomogla da pokreneš i razviješ svoj biznis?

Iva Radovanović: Oduvek pažljivo pratim svoju kreativnost i trudim se da je ispratim i dođem do njenog oblika. Od onog trenutka kada je oblik postao ogrlica koja je spojila moje ruke i moju estetiku bilo je jasno čemu se treba posvetiti. Motivator da krenem mi je bila sopstvena mogućnost da prepoznam pravljenje nakita kao proces koji me na više načina obuzima i volja da opstanem u takvom procesu. S druge strane, podrška bliskih ljudi, pre svega prijateljica sa kojima sam pravila nakit jako dugo pre nego što je on dobio svoje ime i postao brend, mi je bila najveća motivacija.

Zašto baš naziv haiku.?

Haiku je pre svega referenca na minijaturnu književnu formu koja kroz svega nekoliko reči uspeva da dočara prirodu, atmosferu, nekakvo unutrašnje komešanje itd. Takvi procesi su mi uvek bili interesantni – kada se u malom dočara veliko i autentično. Od nekog trenutka tako nastaje i svojevrsna poetika po kojoj želim da živim i stvaram. Svaka moja ogrlica je minijatura ideje, osećanja ili uticaja koji se nekada više, a nekada manje uspešno ugnezde u sedef, perlu ili sukob materijala. Ujedno, želim da kroz ovaj brend podstaknem drugačiji odnos prema kupovini i odgovornost prema prirodi.

Proizvodi su napravljeni od recikliranih materijala? Kako to uspevaš? Gde ih pronalaziš?

Proizvodi su pravljeni od kupljenih i recikliranih materijala. Volela bih da svojim brendom učestvujem u kolektivnoj odgovornosti prema prirodi. Ne koristim plastiku, i volela bih da se svaki kupac haiku. nakita, ukoliko dođe do bilo kakvog kvara, javi da to besplatno popravim, nego da oseća da je primoran na još jednu kupovinu. Što se tiče recikliranog materijala, svi imamo stari nakit koji se više ne koristi i trudim se da ga sakupljam, rastavljam i pravim novo. Upoznajem se i sa glinom.

Odakle dobijaš inspiraciju za svoje proizvode?

Priroda mi je inspiracija. More, sunce i lakoća.

Da li može da se živi od „kreativnosti“?

Grafički dizajn je moj izbor, iako se za njega izvorno nisam školovala. Samouka sam, inače sam apsolvent Opšte književnosti i teorije književnosti, jer mi to takođe daje mogućnost da budem kreativna i na svakodnevnoj bazi, tako da eto, na sve načine pokušavam da živim od svoje kreativnosti.

Šta misliš da su prednosti, a šta mane kreativnog preduzetništva u Beogradu?

Ja sam nova u kreativnom preduzetništvu. Haiku. je mlad brend, ali za sada ono što me je najviše radovalo i što mi je veoma značilo je podrška drugih mladih preduzetnika. Postoji osećaj nekakvog zajedništva i “saučesništva” za koji verujem da je ohrabrujuć i važan. Što se tiče mana, i Beograd je deo globalnog problema koji podrazumeva okrenutost kupca ka brzoj, instant modi, dok se pažnja i dalje manje poklanja autentičnim proizvodima koji su rezultat nečijeg promišljanja i kreativnosti.

Šta misliš da je prvo što treba da se promeni u tom pogledu?

Problem je globalne prirode, ali verujem da bi sistemska podrška mladim preduzetnicima bila od koristi. Podrška bi mogla da bude različita, najpre kroz promociju održive kupovine, zatim kroz održavanje i uređivanje onih delova grada gde se nalaze radnje u kojima mladi preduzetnici izlažu. Na primer, sređivanje Čumić design district-a bi mnogo značilo. Čumić je idealna lokacija koja bi privukla i domaćeg i stranog kupca i koja bi mogla da bude mesto gde se nudi kreativni sadržaj, ali i prozivod.

Kako preskačeš stepenike i boriš se sa izazovima samostalnog umetnika u Beogradu?

Nisam ih preskakala, išla sam stepenik po stepenik. Od onog trenutka kada sam osetila da imam šta da ponudim postala sam svesna  svoje odgovornosti i svojih mogućnosti.

Koja muzika se čuje dok stvaraš?

Muzika je veliki deo svega sto radim, ali i tišina. Smenjuju se u zavisnosti od toga šta osetim da je više potrebno.

Bez čega ne započinješ i završavaš dan?

Dan ne mogu da počnem bez voća i kafe. A završavam ga uvek sa tišinom.

Gde možemo da te sretnemo u gradu?

Veliki sam ljubitelj kafe, pa me možete naći svuda gde su dobra kafa i muzika.

Preporuči jednog umetnika za koga misliš da treba da znamo!

Valentina Talijan, umetnica koja pod okriljem svog brenda Plantart okuplja umetnike kojima je priroda središnji motiv i glavna inspiracija. Fokus je i na ugroženim biljnim vrstama kojih moramo da se setimo pre nego što nestanu sa naših područija.

Ako želite da postanete deo kreativne zajednice Beograda, prijavite se na belgradecreative.net. 

Belgrade Creative Network je platforma koja promoviše Beograd kao kreativan grad, kroz kreativne preduzetnike koji u njemu stvaraju i deluju. 

Projekat je podržan od strane Sekratarijata za kulturu grada Beograda.

Članak Iz ateljea: Ive Radovanović, haiku. se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Marko Nikolić i Milica Poša su najbolji drugari koji su 2021. godine pokrenuli brend Disko Pečurka. Iako su dugo imali ideju o pokretanju nečeg zajedničkog, sam brend na kaju je nastao u roku od samo pet dana – smislili su ime i napravili svoju prvu kolekciju koju su predstavili na bazaru handmade stvari. Na njihovom Instagram profilu možete videti različite upotrebne predmete u obliku pečurki, ali i različiith oblika koji simbolišu i slave žensko telo. Kao glavne motive i inspiraciju za stvaralaštvo ističu slavljenje žene, ali i kvir zajednice, a najveća želja im je da jednog dana imaju svoj studio i da uspevaju da žive od onoga što vole da rade. Milica je apsolventkinja na Fakultetu informacionih tehnologija i praktikantkinja u jednoj IT firmi, dok Marko kao full time job trenutno radi u sferi PR-a u regionu od 25 zemalja centralne i istočne Evrope. Beograd vide kao veliko tržište, sa mnogo mogućnosti, ali i sa dosta konkurencije, što ih inspiriše. Smeta im što svi pričaju kako je lepo kada mladi ljudi pokrenu svoj brend, ali da niko ne misli o tome koliko je teško da započneš svoj brend i – opstaneš.

O njihovim počecima, inspiraciji i pesmama koje vole da slušaju dok stvaraju razgovarali smo sa ovim mladim autorima.

Koji je bio prelomni momenat kada ste odlučili da započnete svoj biznis?

Milica i Marko: Naša priča je počela krajem aprila 2021. godine kada smo se spremali za neki bazar na kom je Milica trebalo da izlaže svoj nakit koji pravi, a Marko prvobitno planirao da izlaže vintidž odeću koju prodaje u slobodno vreme. Ali, zbog handmade tematike tog događaja na koji smo se oboje prijavili, Marko nije mogao da izlaže odeću, jer ta odeća nije handmade, i nas dvoje smo sedeli i bili u fazonu:

-Šta ćemo sad oboje da izlažemo osim nakita, kad smo već platili tezgu za ceo vikend?
-Ajde da krenemo da pravimo one činije o kojima već mesecima pričamo da ćemo početi?!? 
-Ajde!

I tako smo nas dvoje, bez dana iskustva, samo počeli da pravimo naše činije i evo sad dajemo intervju za jedan od naših omiljenih magazina

Čija motivacija vam je pomogla?

Milica i Marko: Beskonačna motivacija i podrška naših najbližih prijatelja koji su sve vreme verovali u ideju ovog brenda i podržavali nas od samog početka je, možemo slobodno reći, bila jedna od ključnih stavki za naš opstanak. Oni su kupili 85% naše prve 2-3 kolekcije činija, kako za sebe, tako i za njihove prijatelje. Beskrajno smo zahvalni svima na tome i nikada im to nećemo zaboraviti. Druga stvar koja nas je motivisala, a i dalje nas motiviše jeste to što je naš cilj da prestanemo da radimo dosadne korporacijske poslove, i dođemo do tog nivoa da možemo da živimo od nečega kreativnog, kao što je ovaj posao.

Zašto baš Disko Pečurka?

Milica i Marko: Za ime nam je najviše vremena trebalo, u tom našem prekratkom procesu kreiranja ovog brenda – čitavih pet dana! Hteli smo da ime brenda asocira na nešto veselo, a opet psihodelično, da bude što jačih i uvrnutijih boja i oblika.  Sedeli smo i mozgali, pitali prijatelje da nam kažu neke asocijacije na veselo i psihodelično, ali nam se ništa nije dopalo. Nekako se reč pečurka sve vreme preplitala kroz te ideje, ali nismo želeli da ime brenda bude samo to. Želeli smo da ta reč bude asocijacija na nešto veselo, a da opet bude kul i možda malo retro i da kad čuješ tu reč uvek pomisliš na nešto dobro. I onda je reč disko isplivala i kada smo spojili disko i pečurka – to je bilo to. Veselo, catchy i asocira na nešto preludo. Kao da si na najboljoj žurci na svetu i to na pečurkama. Tako je nastalo naše ime, a mi smo samo sedeli u svojoj sobi, niti smo bili u klubu, niti na pečurkama.

Da li smatrate da danas ima više prostora za primenjene umetnosti?

Milica i Marko: Definitivno! U eri društvenih mreža, verujemo da svaka umetnica i umetnik uz upornost i konstantost mogu doći do svoje publike. Nismo preveliki fanovi novih medija, ali da nije njih – naš brend, takođe, ne bi bio trenutno gde jeste.

Da li može da se živi od „kreativnosti“?

Milica i Marko: Mi nažalost još uvek ne. Veliki je put pred nama dok ne dođemo do toga da možemo da se pohvalimo time kako je ovo naš jedini posao. Iskreno se nadamo da će taj trenutak doći, ali kako stoji stanje na tržištu – dug je put pred nama.

Šta mislite da su prednosti, a šta mane kreativnog preduzetništva u Beogradu?

Milica i Marko: Prednosti su to što je Beograd glavni grad naše zemlje i onda automatski kreativci imaju veće šanse da se brže povežu s drugim ljudima, brendovima, stvore nove i prave kontakte, što im olakšava da dođu do svoje ciljne grupe. Ali, u isto vreme, postoji velika konkurencija i samim tim je teže za svakoga od nas da opstane na tržištu. Izazov je veći, što se nama dopada!

Šta mislite da treba da se promeni kako bi vam poslovanje bilo olakšano?

Milica i Marko: Smeta nam to što uvek svi pričaju kako je sjajno što postoji sve više mladih ljudi koji stvaraju neki svoj unikatan brend, ali niko ne priča o tome koliko je finansijski teško da bilo šta započneš, a još teže da opstaneš na tržištu. Porezi i doprinosi su užasno visoki čak i za paušalce, a to je navodno minimum. Kada bi država svima dozvolila da prvih godinu dana (koji su uglavnom ključni za razvoj biznisa) nemaju finansijskih obaveza, bez ikakvih uslovljavanja, a imaju legalnu firmu – sve bi bilo mnogo lakše i verujemo da bi svi bili srećniji. Najviše nam je muka kada čujemo rečenicu „Bar ste na pozitivnoj nuli”.

O čemu govori vaša umetnost, da li njome želite nešto da podržite ili se protiv nečega borite?

Milica i Marko: Našom umetnošću želimo da podržimo sve žene, žensku seksualnost, kao i slobodu žena da budu žene. Želimo da slavimo žene i ženska tela takva kakva jesu, ljubav, autentičnost. Želimo da slavimo kvir zajednicu koja je, pored žena, veoma važna za naš identitet i opstanak u društvu u kom živimo, kao i za to ko smo mi prvenstveno kao osobe i kako doživljavamo svet oko sebe. Žene i kvir umetnice i umetnici su nas bukvalno odgajili i formirali u osobe koje smo danas i na tome smo im zahvalni beskonačno. Da nije bilo naših majki, baka, tetaka, sestara, prijateljica i prijatelja, kao i svih nama važnih umetnica i umetnika na koje smo se ceo život ugledali – naša umetnost ne bi bila ovakva kakva jeste.

Kako preskačete stepenike i borite se sa izazovima samostalnih umetnika u Beogradu?

Milica i Marko: Iskreno, ne znamo ni mi sami. Nismo iz Beograda.  OK, šalimo se…. Ali stvarno nismo iz Beograda, mi smo iz Pančeva (smeh).

Zanimljivo je kako ni jednom do sada nismo pomislili da odustanemo, a mnogo puta nam je bilo teško da nastavimo dalje, što finansijski, a isto tako i mentalno. Nekako smo se uvek vodili time da postoje ljudi kojima se dopada ono što mi radimo i da će uvek na kraju dana neko podržati naš rad, što i jeste tako. Ne samo u našem slučaju, već to mislimo da važi za svakoga ko je preduzetnik i na početku je. Samo ne odustajte!

Koja muzika se čuje dok stvarate?

Milica i Marko: Uffff, ovo je zapravo najteže pitanje. Kod nas ne postoji žanr, već raspoloženje tog dana ili određeni izvođač na kog smo trenutno naprženi (Rosalia i Steve Lacy) ili još gore – pesma koju vrtimo u krug dok nam ne eksplodira mozak (Flowers by kween Miley Cyrus). To često bude i neka pesma sa TikToka (Mae Stephens – If We Ever Broke Up) ili nešto iz serija koje gledamo u datom trenutku (White Lotus – Intro). Mi obožavamo muziku i generalno nam je muzika jako važan segment u životu. Zbog toga često volimo da podelimo na profilu našeg brenda plejliste sa pesmama koje slušamo u tom periodu ili na datu temu.

Šta najviše volite da pravite?

Milica: Najviše volim kada pravim činije sa facama, jer kroz njih mogu da ispoljim sve emocije koje osećam u tom trenutku. 
Marko: Najviše volim da pravim pečurke, jer znam da će doći trenutak kada treba da se prave tačke i tu tripujem svoju Yayoi Kusama eru.

Bez čega ne započinjete dan?

Milica: Bez doručka.
Marko: Bez duple doze epspresa i još ako je ristreto – moj dan je već uspešan.

S čime završavate dan?

Milica: Uz gledanje omiljene serije, a neretko i uz zdravu dozu plakanja. 
Marko: Verovatno trećom večerom za taj dan. (smeh)

Gde možemo da vas sretnemo u gradu, preporučite nam 5 mesta.

Milica i Marko: Majstor i Margarita, Koffein, Kafeterija, Cetinjska i u Pivskom zabavniku. Presmešno nam je što su sva mesta restorani, kafići ili kafeterije, ali nama su hrana i piće zaista uvek na prvom mestu i kada smo s te strane zadovoljni – sve može. Ne možemo npr. gladni da sedimo i stvaramo umetnost ili bilo šta drugo, jer to kod nas ne ide. (smeh)

Preporučite jednog umetnika za koga mislite da treba da znamo.

Milica: Pixieblood.
Marko: Zerina Bogućanin.

Odakle dobijate inspiraciju za vaše proizvode?

Milica i Marko: Nemamo nikakakav određen vid inspiracije, već se uvek vodimo time da koristimo boje i nijanse koje mogu da prenesu naša trenutna osećanja, a kada su u pitanju oblici činija – tu se trudimo da naš identitet i to ko smo mi i šta nas čini osobama koje jesmo pretočimo u sam oblik naših činija.

Gde nastaju vaši radovi?

Milica i Marko: U sobi, a leti u dvorištu, jer se sve brže suši zbog toplog vazduha. Živimo za dan kada ćemo imati naš Disko Pečurka studio.

Da li postoji nešto zanimljivo o vama što treba da znamo?

Marko: Stvar koju ljudi o meni ne znaju jeste da svakog dana moram da pronađem nekog novog muzičkog izvođača čija muzika može ozbiljno da mi ulepša dan i inspiriše me da uradim bilo šta. To je nešto bez čega stvarno ne mogu da zamislim svoj život. Danas sam rasprodao svoju 28. svetsku turneju pod tušem. (smeh)

Milica: Volim da sakupljam biljke, iako većina njih ne proslavi svoj prvi rođendan u mojoj sobi. (smeh)

Ako želite da postanete deo kreativne zajednice Beograda, prijavite se na belgradecreative.net. 

Belgrade Creative Network je platforma koja promoviše Beograd kao kreativan grad, kroz kreativne preduzetnike koji u njemu stvaraju i deluju. 

Projekat je podržan od strane Sekratarijata za kulturu grada Beograda.

Članak Iz Ateljea: Disko Pečurke se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U Srbiji postoji veliki broj umetnika i proizvođača koji se bave najrazličitijom vrstom stvaralaštva, ali često ostaju daleko od medijske pažnje koju zaslužuju. U pitanju su mali proizvođači koji prave autentične autorske radove – od grafika, preko odevnih predmeta do keramike. Kako bismo ispravili nepravdu, u saradnji sa Belgrade Creative Network-om pokrenuli smo serijal Iz ateljea u okviru koga vam predstavljamo lokalne proizvođače i umetnike i njihove proizvode i radove. Prvi atelje u koji smo zavirili je umetnice Nataše Bojanić, koja se bavi keramikom i koji se nalazi u Zemunu.

Nataša Bojanić je umetnica koja je diplomirala i masterirala na odseku keramika, na Fakultetu primenjenih umetnosti, a trenutno je i članica ULUPUDS-a. Pored rada u svom Studiju, radi i kao radni terapeut keramike u Bolnici za mentalne i psihijatrijske bolesti „Laza Lazarević “ Padinska Skela. Kaže da je najviše motiviše sećanje na početak kada sedi u ateljeu i radi, nikoga ne zna i niko nju ne zna. Smatra da je interent u velikoj meri doprineo vidljivosti različitih grana umetnosti, pa i same keramike, ali da je ipak u Srbiji još uvek nedovoljno cene. Uživa u svim stvarima koje pravi, a pogotovu kada su upitanju skulpture, ali i različiti upotrebni predmeti. Posetili smo njen atelej u Zemunu, a Nataša nam je tom prilikom otkrila šta voli da sluša dok radi, šta je najviše motiviše

Nataša Bojanić

Tvoj studio se nalazi u Zemunu, da li ovaj deo grada inspiriše tvoj rad?

Nataša Bojanić: Mislim da zato i obožavam Zemun. Dovoljno je da odem na Dunav, zagledam se u vetar i vodu, u narandžasto nebo ili jako mračno i oblačno… Nahranim ptice i dišem. Ili se prošetam do Gardoša kaldrmom, između prelepih kuća i ušuškanih dvorišta. Zavirujem u kvake i drvena vrata. Javim se komšijama usput. To je sasvim dovoljno da se u atelje vratim sveža za rad.

Kako je počela tvoja priča – koji je bio prelomni momenat kada si odlučila da započneš svoj biznis?

Nekako mislim da je prelomni momenat našao mene. Sedela sam danima i noćima u ateljeu. Nisam pojma imala o biznisu. Samo sam imala ludačku motivaciju da radom mogu sve. I to mi je upalilo. Kada sam došla u školu za keramiku, nekako sam bila sigurna da je to već moj zivot.

Čija motivacija ti je pomogla da pokreneš i razviješ svoj studio?

Nisam sigurna da je neko uticao na to, uvek sam sanjala o boljim uslovima za rad. Jako je teško išlo. Sve je išlo malo po malo. Imala sam popriličnu podršku mojih profesora. Možda su i ateljei keramičara u svetu uticali, oni imaju znatno bolje uslove od nas. Pa sam se nekako zapitala: Zašto ja ovako ne bih živela? Mada, nekada je bio dovoljan jedan sto i stolica da se čuda naprave, tako sam počela.

Da li smatraš da danas ima više prostora za primenjene umetnosti?

Definitivno da. Internet je poprilično doprineo vidljivosti naših radova. Kada sam počinjala nije baš ovako bilo. Sto se tiče moje struke, trenutno je postala hit u svetu, ali u Srbiji manje ljudi ceni keramiku kao granu umetnosti. Nadam se da doprinosim bar malo razumevanju i približavanju naše struke ljudima. Moj studio je otvorenog tipa i dosta ljudi uđe i prvi put se upozna sa procesom rada. To me raduje!

Šta misliš da su prednosti, a šta mane kreativnog preduzetništva u Beogradu?

Moja mišljenja se poprilično razlikuju od mišljenja nekih mojih kolega. Mislim da umetnik ne bi trebalo da ima određeni naziv brenda ukoliko se bavi umetničkim radom i izložbama.  Za mene je to trend, za koji nisam sigurna da je pravi put jednog stvaraoca. Ako imamo neki naziv brenda on može poprilično da nas sputava i ograničava u stvaranju novih radova, tema, inspiracija. Pretvaramo se u štanc radi prodaje, mada poštujem i taj put. Ali, ako stojimo iza svog imena i mi sami smo kao umetnik brend – možemo sve. Onda nema ograničenja nekim nazivom i određenim proizvodima. Eto, mislim da su to mane. Pednost je što možeš da imaš sopstvenu organizaciju, na neki svoj jedinstven način. Onda ništa nije moguće da ne upali.  I to se valjda sada zove preduzetništvo.

Šta misliš da je prvo što treba da se promeni u tom pogledu, da ti olakša „poslovanje“? Neki zakon, da se stvoji zajednica itd…

Umetnici sve više otvaraju svoje firme. Po mom mišljenju to se dešava baš zato što nemamo bolje regulisana udruženja. Ja sam član ULUPUDS-a, ali mislim da bi to sve moglo mnogo bolje da funkcioniše. Ne vidim sebe kao firmu.

O čemu govori tvoja umetnost, da li svojom umetnošću želiš nešto da podržiš ili se protiv nečega boriš? Možda smatraš da umetnost ne mora da bude aktivizam?

Moja umetnost prvo mora da me muči, da me tera da se koprcam danima. Onda je zapišem u vidu neke pričice koja je nastala iz emocija i raznih pitanja koja mi se otvaraju. Zaokružim je tako da bude teško dokučiva, ali da izaziva emocije. Ono što mi je dalo potvrdu od ljudi koji gledaju moje radove je da, u većini slučajeva, ljudi plaču. Kada se to desilo prvi put bila sam poprilično iznenađena, pa sam se posle navikla. Jako je teško takve teme raditi u keramici, priprema za izložbu dugo traje. Neke od tema su strah, prolaznost, a trenutno se bavim stihijom i pitanjima kako prirodni procesi utiču na nas. Kažem vam, to je jako teško izvesti u keramici. Imam velike ambicije za keramičke instalacije i to zahteva mnogo rada, kako tematskog i idejnog, tako i fizičkog.

Kako preskačeš stepenike i boriš se sa izazovima samostalnog umetnika u Beogradu?

Preskočim dva stepenika, pa se polomim na trećem. Još ako nosim keramiku onda se razbijemo obe. Situacija nije uvek lagana, ali kad uploviš u život samostalnog umetnika onda to nekako ide. Radujem se da sam došla do trenutka da samo sedim u ateljeu i stvaram, bez opterećenja. Prija mi što sada dobijam pozive za samostalne izložbe, a nekada sam morala mnogo da se pomučim da bih prošla na nekom konkursu. Ali, generalno je sve manje konkursa, sve ide na nešto „znaš me – znam te“  i to me porilično nervira i gledam da to zaobilazim. Moj najveći problem je skladištenje radova sa izložbi. Jednostavno, mi nemamo tržište za takvu vrstu radova. Ljudi vole umetnost da okače na zid, da koriste i da drže na komodi.

Raduje me kada moji radovi budu primljeni na inostranim izložbama. Kada sam prošla na jednom od najvećih Bijenala keramike u Koreji, stigao mi je video gde u belim rukavicama uzimaju moj rad. To poprilično zna da smori jednog keramičara u Srbiji. Obično takve izložbe i slanje radova moramo sami da finansiramo. Nemamo podršku države, iako nam pored imena piše Srbija.

„Moja umetnost prvo mora da me muči, da me tera da se koprcam danima. Onda je zapišem u vidu neke pričice koja je nastala iz emocija i raznih pitanja koja mi se otvaraju.”

Reci nam nešto više o radu terapeuta keramike?

Terapeutskim radom se bavim već nekih 6 godina. Pored časova koje držim u svom studiju, oprobala sam se i u radu na klinici za Psihijatrijske bolesti, Dr. Laza Lazarević. Držala sam neki vid terapije, keramikom i slikanjem. Dve godine intenzivnog rada sa pacijentima mi je dosta pomoglo da bolje razumem svoj pristup različitim profilima i uzrastima ljudi. Naučila sam se strpljenju, što je doprinelo i boljem radu sa decom i odraslima na časovima koje držim u svom studiju. Sa decom sam do sada imala sjajne izložbe i nagrade, kao i sa korisnicima ustanove Dr. Laza Lazarević.

Da li planiraš neku novu izložbu, ili želiš da nas podsetiš na neku prošlu?

Da, trenutno radim na novoj izložbi. Ono što sam sebi zadala je jedna jako teška tema, a radi se o prirodnim stihijama kamenja i stena. Instalacije deluju tehnički teško izvodljive u keramici, a porcelan kao jako fin i krhki materijal mi to teško dozvoljava, pa pokušavam da ga prevarim. Moja prethodna izložba je bila jedna velika instalacija kupatila u prirodnoj veličini, a izvođenje rada je trajalo dve godine. Od tada pauziram i još se odmaram. Poprilično sam se istrošila i teško da mogu sebe da prevaziđem. Bavila sam se temama straha, unutrašnjim borbama i emocijama. Nadam se da ću uspeti da istrajem sa ovom novom izložbom.

Koja muzika se čuje u tvom studiju?

Nekada pomislim: Ne daj Bože da mi neko uđe u atelje. Kada je leto slušam Fado, nekada radio Nostalgiju, pa čujem nešto lepo pa potražim na internetu, pa to slušam ceo dan. Kada imam mnogo posla onda pustim Halida Bešlića ili Užičko kolo. Obradujem se Zdravkom Čolićem i Jugoslovenkom, mada i Ana Bekuta dok glaziram keramiku mi da energiju. Nekada upadnu ljudi u atelje, a ja trčim da smanjim muziku (smeh).

Najviše uživaš kad stvaraš šta?

Šta god to bilo. Obična šolja koju napravim i oslikam. Za mene je uživanje i proba i razrada materijala za neku skulpturu. Šolje i neke druge upotrebne stvari dosta pravim. Od toga živim i finansiram svoje izložbe.

Bez čega ne započinješ i ne završavaš dan?

Ne počinjem dan bez ustajanja u 5 časova ujutru. To je moje omiljeno doba dana, kada sviće. Obožavam ritual sa kafom i to popilično potraje. Dan volim da završim takođe s kafom. Nekada se završava u sred noći, popijem kafu i spavam. Kafa je za mene nagrada što sam bila vredna.

Gde možemo da te sretnemo u gradu?

U Zemunu. Hranim ptice i gledam u vodu, narandžasto nebo i zeleno Ratno ostrvo. Ako vas to smori, e onda… A onda u mom studiju keramike, u Beogradskoj 11, gde radim. Dođite, skuvaću vam kafu rado! Možete me sresti i na izložbama u gradu. A sigurno ćete da me sretnete – na bajsu!

Sta savetuješ drugima koji žele da pokrenu svoj biznis?

Mene motiviše sećanje na moj početak. Sedim u ateljeu i radim. Nikog ne znam i niko mene ne zna. Nemam pojma gde i kome mogu da prodam rad. Ne znam ni kako mogu negde da napravim izložbu. Ko to izdrži i sve vreme sedi u ateljeu i radi, najjači je! Ja i dalje sedim i radim!

Sta bi sebe samu pitala?

Kada ćeš napraviti pauzu za šetnju nekom planinom?

Ako želite da postanete deo kreativne zajednice Beograda, prijavite se na belgradecreative.net. 

Belgrade Creative Network je platforma koja promoviše Beograd kao kreativan grad, kroz kreativne preduzetnike koji u njemu stvaraju i deluju. 

Projekat je podržan od strane Sekratarijata za kulturu grada Beograda.

Članak Iz ateljea: Nataše Bojanić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Aleksandra Tatić je mlada Novosađanka zainteresovana za različite forme istražavanja kreativnosti. Osnovne studije je završila na Fakultetu tehničkih nauka, na odseku za Scensku arhitekturu, tehniku i dizajn. Pored toga što se bavi dizajnom prostora SCENIab-a za razne događaje, ona je i autorka najrazličitijih kreativnih radova stvorenih tehnikom veza.

Na svom instagram profilu @o.lenka.o deli brojne radove izrađene tehnikom veza čija je autorka. U slobodno vreme svira klavir, pleše i piše. 2016. i 2018. godine period od mesec dana je posvetila obilasku Evrope biciklom – od Italije do Portugala!

Razgovarali smo s njom o njenim počecima, o tome šta bi poručila mlađoj sebi kao i mladima koji u sebi osećaju izuzetan kreativni potencijal, ali i o tome kako se trendovi u vezi sa hendmejdom menjaju i šta je u trenutnoj ekspanziji.

Imajući u vidu da je prva tvoja fotografija objavljena na instagram profilu @o.lenka.o 2015. godine, da li to predstavlja ​realno​ vreme tvog početka bavljenja vezom ili si počela ranije?

Sa vezom sam se prvi put susrela još dok sam bila u osnovnoj školi, tako da ta ljubav već dugo traje. Profil Lenka O napravljen je tek kada sam formirala ideju šta tačno želim da radim i pod kojim imenom. Tada, 2015. godine, to su bile samo ogrlice, a postepeno sam se okrenula većim formatima.

 Da li si pohađala neki kurs ili si samostalno naučila da vezeš?

Naučila sam da vezem sama, uz pomoć nekoliko tutorijala sa YouTube-a, kad zagusti. Svakako preporučujem bilo kakvu vrstu pomoći, ali ima nešto u tome kad sam pokušavaš da prokljuviš problem.

Kako si se zainteresovala baš za ovu vrstu kreativnog stvaranja?

Sve se desilo spontano. Pronašla sam prabakinu kutiju punu raznog konca i brzo shvatila šta sa njim da radim. Bilo mi je dovoljno izazovno da nastavim time da se bavim.

Kada se osvrneš na svoje početke iz današnje perspektive, da li si zadovoljna procesom kroz koji si prolazila?

Mnogo volim proces u svakom smislu, jer je zapravo on ta uhvatljiva linija promene. I u životu i u vezu, svakim korakom učila sam nešto novo, usavršavala tehniku a onda pomoću novog alata dolazila do inspiracije, koja dalje vodi na sledeći nivo. Kao neka igrica. I baš tako i bude – nekad uspešan, nekad manje uspešan, a nekad havarija. Mene je proces svakog rada pojedinačno, a onda i kada pogledam ukupno, uvek učio strpljenju.

Šta bi poručila ​mlađoj sebi ​koja tek počinje?

Uh, rekla bih joj da se što pre baci i predstavi stvarnom svetu i da je u redu da hobi ponekad bude prioritet, jer nikad ne znaš šta će iz toga izaći.

Koliko misliš da je danas među mladim ljudima važan kreativni rad i kreativno izražavanje?

Mislim da je onima koji imaju bilo kakav dodir sa kreativnim radom on stvarno važan, jer je to vid komunikacije, a neretko i jedini način da se pojedinac izrazi. Možda danas to nije neki „tradicionalni“ vid izražavanja pa ga zato ne prepoznajemo, ali on svakako postoji.

Čini se da instagram zajednica najrazličitijih rukotvorina i kreativaca raste iz dana u dan. Kakav je tvoj pogled na mrežu podrške među ljudima koji se bave sličnim poslom ili hobijem? Oseća li se tenzija u smislu rivalstva ili je više u pitanju prijateljska atmosfera?

To je tačno, zajednica stvarno raste! Kada sam krenula javno da se bavim vezom, čini mi se da domaćih dizajnera gotovo nije bilo. Sada se situacija drastično promenila i mnogo mi je drago zbog toga. Super je što postoji ta veza između tradicionalnog umeća kao što je vez i njegove upotrebe danas, i što se (samim tim) sve više ljudi za njega interesuje. Zato ne bih rekla da postoji rivalstvo jer svi imamo drugačiji izraz, prosto nismo konkurencija jedni drugima, bar ja tako vidim. Međusobno se podržavamo i delimo različita iskustva.

Kada smo kod društvenih mreža – koliko su one zaista važne u promovisanju svog kreativnog rada? Da li je put do publike i potencijalnih kupaca olakšann pojavom i upotrebom društvenih mreža?

Koliko su važne uverili smo se u doba epidemije, kada su postale jedino mesto susreta. Moram priznati da retko pribegavam promocijama, pre verujem da publika nađe put to mene. „Problem“ sa ručnim radovima je to što sam proces pravljenja iziskuje mnogo vremena, pa onda ni dovođenje publike putem promocije nema posebnu ulogu, ako to znači da više ne mogu da postignem sve da uradim. Ipak, za mene je najvažniji kontakt uživo i volela bih da postoji više prilika za izlaganje radova i taj susret sa ljudima.

U vezi sa tom temom, da li novu instagram opciju podrške malim biznisima smatraš korisnom i kakav je tvoj ugao gledanja na nju?

Moje iskustvo sa tom opcijom je da je ona odlična za umrežavanje i međusobno upoznavanje brendova, otkrila sam mnogo zanimljivih profila. Nisam sigurna koliko su naši storiji doprli do ljudi van zajednice. U svakom slučaju je lep osećaj kada te neko podržava i preporučuje.

Koji su tvoji omiljeni mali brendovi?

Baš ih je puno. Neki koji su mi omiljeni u poslednje vreme su Ganka, Dunja Ignis, Bi Žu, Manonija, Cinnamon Ceramics, Dulsineja, Naša Posla, Greška, JJ Agenda, Mina Hura, Magdalena K, Muno notebooks, Meesli clothing…

Da li „veruješ“ u inspiraciju, ili si više tip osobe koji smatra da su „​ideje i inspiracija svuda, a najvažniji trud i rad​“?

Mislim da je njihova sinteza ključna. Zanat je zanat, a inspiracija je vizija koju je nemoguće dostići bez puno rada. Inspiracija je važna, jer bez nje ostaje samo savršena tehnika koja sama za sebe nema šta da kaže. Ali, i inspiracija se vežba.

Šta za tebe predstavlja kreativnost?

Nešto neizbežno.

Po tvom mišljenju, koliko je važno za mlade ljude da pronađu određenu strast, hobi… Nešto što ih zanima i čemu bi se mogli posvetiti?

Mladi ljudi danas imaju ogroman izbor na svakom polju. Možda je to dobro, a možda je upravo taj dijapazon svega i svačega ono što je parališuće. Osim toga, dolaze generacije koje su više nego ikad fokusirane na sebe, na ono što njih privlači, čime žele da se bave i kako žele da se predstave. To mi deluje kao ohrabrujuć početak za istraživanje interesovanja. Za mene je bilo od ogromne koristi to što sam oduvek želela sve. I odmah, ako može. Te želje su me godinama vukle na razne strane, ali kako tokom odrastanja imamo sve manje slobodnog vremena, nekako se iskristališu najveće ljubavi. Važno je negovati talente i strasti, one ostanu kao neke vatrice koje nas kasnije greju i izvlače iz raznih slepih ulica. Važno je čuvati taj unutrašnji svet, da imaš gde da odeš kad ti se ne ide u realnost.

Nezaobilazna tema prethodnih meseci je svakako situacija epidemije virusa u kojoj živimo. Kako si se ti osećala i ponašala tokom ovog perioda? Koliko je uticalo na tvoju kreativnost i da li si zapazila veću ili manju motivaciju za njenim izražavanjem?

Za mene je ovaj period bio jedan veliki predah tokom kog se nisam osećala krivom što sam stala, jer je stao ceo svet. U tom smislu sam bila motivisana da nadoknadim sebi neke stvari koje su se dugo nalazile na čekanju, a koje su mi nedostajale – knjige, filmovi, serije. Ponekad tražimo još i još od sebe a ispražnjeni smo. Zato mi je ova pauza prijala – napunila sam baterije, nagomilala ideje i posvetila se onome što me ispunjava.

Da li misliš da ljudi i društvo danas dovoljno cene ​ručno izrađene predmete​ i da li vreme ​hendmejda​ zapravo tek dolazi?

Mislim da je drastična razlika u prihvatanju hendmejd proizvoda kod nas i u inostranstvu. Čini mi se da je ovde neprihvatljivo baviti se, zarađivati i živeti od posla koji nije mukotrpan. Hendmejd je popularan konstantno, ali fokus se menja: trenutno je vez doživeo ekspanziju. Generalno, ljudima su ručno rađene stvari lepe, ali mislim da im nije jasno zašto to košta. Deluje mi da će se to promeniti.

Koji su tvoji planovi za naredni period? Čemu ćeš biti posvećena; šta će biti u tvom fokusu?

U prethodnom periodu smo videli da planovi ne vrede mnogo. Šalu na stranu, ne mogu reći da sam neko ko planira, ali u budućnosti vidim pametno raspoređivanje nakupljene energije i ideja, privođenje kraju master rada, nadam se moru i uživam u „sada“.

Šta bi poručila mladima koji osećaju da imaju izuzetan kreativni potencijal, ali se plaše da ga izraze?

Isto što i mlađoj sebi: (u)pusti se!

Fotografije: Privatna arhiva

Članak Aleksandra Tatić: Mladima sa kreativnim potencijalom bih poručila: (u)pusti se! se pojavljuje prvo na Oblakoder.