Jedan od najlakše prepoznatljivih oblika senzacionalizma jeste jezik koji se koristi u samim naslovima. Formulacije poput „Pijan iskasapio ženu“ ili „Nevenčani suprug upucao je u stanu“ nasilje predstavljaju kao šokantan događaj namenjen privlačenju pažnje, a ne kao pojavu koju treba razumeti. Smernice Saveta za štampu izričito preporučuju da naslovi ne počinju izrazima poput „brutalno“, „jezivo“, „šokantno“ ili „horor“.

Senzacionalizam se, međutim, ne završava na naslovu. Detaljno opisivanje načina izvršenja nasilja, navođenje broja povreda ili rekonstrukcija poslednjih trenutaka života žrtve često nemaju informativnu vrednost. Umesto da publici približe problem, takvi detalji mogu dodatno traumatizovati porodicu i doprineti pretvaranju tragedije u medijski spektakl. „Novinarke protiv nasilja“ upravo ovakve detalje navode kao jedan od pokazatelja neetičkog izveštavanja.

Drugi važan problem jeste viktimizacija i prebacivanje odgovornosti na ženu. Izjave poput „često su se svađali“, „oboje su pili“, „bila je ljubomorna“ i sl. mogu stvoriti utisak da postoji objašnjenje za nasilje u ponašanju žrtve – kakva je bila kao partnerka, šta je obukla, sa kim se družila ili zašto nije ranije napustila nasilnika. Takva pitanja pomeraju fokus sa odgovornosti počinioca na ponašanje žene i stvaraju utisak da u njenim postupcima treba tražiti objašnjenje za nasilje.

Međutim, okolnosti ne mogu predstavljati opravdanje za nasilje. UN Women, UNFPA i UNICEF preporučuju pristup koji je usmeren na preživelu, izbegava okrivljavanje žrtve i stereotipizaciju, dok se pojedine organizacije koje se bore protiv nasilja nad ženama zalažu da se umesto termina žrtva koristi izraz „prebroditeljka nasilja” onda kada povrede nisu dovele do smrtnog ishoda.

Način na koji je slučaj predstavljen u medijima može proizvesti dodatnu, odnosno sekundarnu viktimizaciju žene i njenih bliskih osoba. Objavljivanje fotografija sa društvenih mreža, otkrivanje identiteta, detaljno opisivanje nasilja, prenošenje neproverenih informacija ili komentara koji krivicu prebacuju na žrtvu mogu značiti novo izlaganje iskustvu nasilja – ovog puta pred čitavom javnošću. „Novinarke protiv nasilja“ upozoravaju da takvo izveštavanje može ugroziti bezbednost žene, izložiti je pretnjama i dodatnim osudama, ali i otežati proces oporavka.

Fotografije preuzete sa društvenih mreža, informacije o adresi, članovima porodice ili mestu događaja mogu omogućiti identifikaciju žene čak i kada njeno ime nije objavljeno. Kodeks novinara i novinarki Srbije posebno štiti privatnost žrtava i naglašava da ni činjenica da je neki privatni podatak već objavio državni organ ne znači da medij ima opravdanje da ga prenese.

Viktimizacija se, međutim, ne događa samo kroz eksplicitno okrivljavanje žene. Poseban problem predstavljaju retraumatizujući vizuelni sadržaji. Fotografije povređenih žena, simulacije nasilja, prikazi mesta zločina ili fotografije žrtve i nasilnika postavljene jedno uz drugo ne doprinose razumevanju problema. Naprotiv, mogu ponovo proizvesti strah, osećaj izloženosti i druge negativne reakcije kod žena koje su nasilje preživele. Zbog toga Smernice preporučuju da se pažljivo bira ne samo ono što će biti napisano, nego i ono što će vizuelno biti prikazano.

Istovremeno, fokus se često premešta na počinioca – njegove izjave, ponašanje, fotografije, biografiju ili navodnu „ljubavnu priču“. Time nasilnik može postati centralni lik priče, dok žena ostaje samo žrtva događaja. Istraživanja i analize u Srbiji ukazuju upravo na taj raskorak: o nasilju se mnogo izveštava kada se ono dogodi, ali se znatno ređe govori o njegovim uzrocima, prevenciji i odgovornosti institucija.

Odgovorno izveštavanje zato umesto pitanja šta je žena uradila, treba da ukazuje na pitanja koja su u javnom interesu: da li je bilo prethodnih prijava, kako su reagovale institucije i šta društvo može da učini da se nasilje spreči. UN Women upozorava da mediji mogu ili da reprodukuju stereotipe koji podržavaju rodnu neravnopravnost ili da doprinesu promeni društvenih normi.

Nasilje nad ženama zato ne bi trebalo predstavljati kao privatnu tragediju, „zločin iz strasti“ ili nesrećan završetak partnerskog odnosa. On je deo šireg obrasca nasilja prema ženama. Uloga medija nije samo da zabeleži da se zločin dogodio, već da publici pomogne da razume zašto se nasilje događa, ko je za to odgovoran i kako ono može biti sprečeno. 

Odgovorno novinarstvo zato mora da insistira na tome da se izveštavanje o nasilju ne pretvori  u još jedan oblik povrede. Umesto da od tragedije pravi spektakl, mediji mogu da otvore prostor za razumevanje uzroka nasilja, odgovornosti institucija, mogućnosti zaštite i načina njegovog sprečavanja jer način na koji govorimo o nasilju utiče i na to kako ga društvo prepoznaje i pokušava da ga prevenira.

Naslovna ilustracija: Olga Đelošević

Članak Kako mediji izveštavaju o nasilju nad ženama se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Novina, sama po sebi, izaziva otpor. Tako se o vještačkoj inteligenciji nerijetko govori iz perspektive ugroženosti – etike, profesionalizma, kreativnosti, samostalnosti i interakcije sa drugima. Istovremeno propuštamo da razumijemo da vještačka inteligencija nije neki entitet koji je nastao van nas samih, već naprotiv, iz nas i za nas. Razumjeti izazove koje donosi, znači razumjeti čovjeka, razumjeti ljudsku namjeru i shvatiti da veliki broj artificijelnih tvorevina ima jednu zajedničku karakteristiku – pokušava da bude nalik nama.

Serijal Kodiranje stvarnosti**, koji emituje N1, rijetka je sinteza mnogobrojnih karakteristika vještačke inteligencije koje su predočene na opipljiv, razumljiv i utemeljen način. Kroz 11 epizoda, Kodiranje stvarnosti odgovara na pitanje kako vještačka inteligencija mijenja svijet medija, produkcije informacija, odnose u novinarstvu, demokratiju, ljudska prava, sadašnjost i budućnost. Koncept serijala osmišljen je u funkcionalističkom maniru, podsjećajući na pretpostavku Talkota Parsonsa da je društvo jedan složen mehanizam međusobno zavisnih podsistema koji moraju biti u harmoniji, u ravnoteži. Preduslov za to je interakcija i komunikacija. Kodiranje stvarnosti, u tom maniru, prepoznaje najrazličitije aspekte vještačke inteligencije i spaja ih u jednu viziju razumijevanja i cjelovitosti. Serijal uvažava značaj komunikacije sa publikom, pokazujući da je njoj i namijenjen, insistiranjem na interaktivnom segmentu koji je prostor za analiziranje kako publika razmišlja, osjeća i reaguje.

U sadržinskom smislu, koncept serijala je organizovan, inovativan i dinamičan. Sačinjen je od kratkih video formi koje kreativno predočavaju šta je mit, a šta je stvarnost, uvijek ostavljajući publiku sa dodatnim utiskom koji se pojašnjava u intervjuima sa novinarima i novinarkama, medijskim radnicima i radnicama, kao i teoretičarima i teoretičarkama medija. U trenutku preplavljenosti brojnim informacijama, teorijskim pretpostavkama i ličnim utiscima kako vještačka inteligencija modeluje svijet medija i naš lični svijet, Kodiranje stvarnosti na najsitnije djelove razbija pogrešne pretpostavke, stereotipe o upotrebi vještačke inteligencije, ali i njene opasnosti. Da bismo razumjeli šta je vještačka inteligencija, moramo se u kontinuitetu vraćati na čovjeka. Tako se u prvoj epizodi vrlo jasno naglašava da vještačku inteligenciju često opisujemo kao inteligentnu, previđajući to da ne posjeduje jasnu namjeru.

Još važnije, prvi dio serijala odvažno i jasno sugeriše da AI nije zamjena za ljudsku kreativnost, već je inspirisana čovjekom i njegovim neuronskim vezama. Mašinsko učenje, kao najrasprostranjenija forma vještačke inteligencije, sistem je koji uči iz dostupne baze podataka koju je kreirao čovjek. Stoga, serijal značajno više pažnje posvećuje upotrebnoj vrijednosti vještačke inteligencije, pritom ne ignorišući njene nedostatke i prijetnje, time omogućavajući publici da realistično spozna fenomen o kojem je riječ. Posebnu vrijednost serijal dobija kontinuiranim pozivanjem na primjere o upotrebi vještačke inteligencije, čime kreira odnos povjerenja sa publikom koja samoinicijativno može da provjeri svaku spomenutu tezu. Dostupnim linkovima, ispod svake epizode, publici se, takoreći, serviraju izvori spomenutih informacija.

U kontekstu analize uticaja na medije, Kodiranje stvarnosti ne poseže za bihejviorističkom perspektivom koja komunikaciju tumači kao sredstvo kontrole ljudskog ponašanja. Na taj način, na samom početku, naglašava se da je vještačka inteligencija važan novinarski alat čije razumijevanje nije privilegija, već nužnost svakoga ko se bavi novinarstvom. Ona nije tu da mijenja, već da pomogne.

Druga epizoda serijala odgovara na pitanje koje svi koji imaju dodira sa medijskom industrijom postavljaju – kako u praktičnom smislu izgleda primjena vještačke inteligencije, odnosno kako to pišu mašine, a ne čovjek. Takozvano automatizovano novinarstvo bi trebalo da služi publici, prikupljajući priče koje bi inače ostale van njenog dometa, pojednostavljujući ih do nivoa potpunog razumijevanja. Serijal jednom rečenicom stavlja tačku na diskusiju o zamjenjivosti čovjeka u medijima – novinari dodaju priči dubinu, meso i dušu. Vještačka inteligencija, sa druge strane, služi kao potpora novinarskoj kreativnosti i emociji. U istoj epizodi, u intervjuu, naglašeno je da je AI alat koji može da pomogne uvijek, a ne traži ništa zauzvrat. Takva teza nesumnjivo podsjeća na prve teorijske pretpostavke o konvergentnim medijima, koje je Itijel de Sola Pul definisao kao jedno fizičko sredstvo koje može istovremeno da pruža više usluga zauvijek mijenjajući jedan na jedan relaciju koja je postojala između medijuma i korisnika.

Analizirajući čuveni slučaj Panamskih papira koji predstavlja dokaz o svrsishodnoj upotrebi AI, Kodiranje stvarnosti predočava prednosti korišćenja vještačke inteligencije u pametnoj pretrazi, brzoj analizi nemjerljivo velikih baza podataka, koja će se na kraju isporučiti kao čitljiv proizvod publici. U ovom dijelu serijala primjetan je okret ka opreznosti koji dominira u četvrtoj, petoj, sedmoj i devetoj epizodi. Bez pesimizma i katastrofizacije analiziraju se stvarne prijetnje vještačke inteligencije uz napomenu da njima upravlja ljudski, a ne vještački um. Pronicljivo se naglašava da AI dobija svoju punu vrijednost onda kada se njene prednosti kombinuju sa novinarskim instinktom.

U tom kontekstu, pretjerano oslanjanje na vještačku inteligenciju, može zamagliti novinarsku intuciju koja je jedini pravi vodič u kreiranju priča, nalaženju izvora i otkirvanju istine. Četvrta epizoda serijala, stoga, obrađuje neizostavnu temu dipfejk sadržaja ne fokusirajući se u velikoj mjeri na to šta on jeste, već analizirajući kako ugrožava ono što je najvažnije u odnosu medija i publike, a to je povjerenje. Istaknuto je da AI istinu pravi predmetom pregovaranja, a javnost ostavlja zbunjenom čemu se može vjerovati, a čemu ne. Rješenje nije u otporu, već u kombinaciji vještačke inteligencije i ljudskog rasuđivanja.

Specifičnost ovog serijala je što, za razliku od većine analiza odnosa AI i medija, teret razotkrivanja istine ne prebacuje na publiku, priznajući da je nerealno očekivati vještine AI i tehnološke pismenosti od svakog građanina i građanke. Nasuprot tome, Kodiranje stvarnosti zagovara tezu da je rješenje u istrajnosti, odnosno u razvijanju kvalitetnog novinarstva, zasnovanog na činjenicama koje su jedini štit od laži. Ta teza podsjeća na pretpostavku o remedijaciji Dejvida Botlera i Ričarda Grusina, koja opisuje proces u kojem mediji prisvajaju različite medijske forme, tehnike i značenja. Tehnološke promjene, stoga, treba da dovedu do raznovrsnosti komunikacijskih tehnologija, novih alatki i društvenih praksi. Mediji neće nestati usljed tehnoloških promjena, već će stvoriti jake i međuzavisne veze, međusobno se reformišući.

U tom kontekstu je važna i tema stereotipa na kojima počiva prompt vještačke inteligencije, obrađena u petoj epizodi. Znamo da je vještačka inteligencija dobra onoliko koliko su dobri podaci na kojima počiva, te je upravo u tome suštinska uloga novinara i novinarki, da prepoznaju snagu svog uticaja i zaborave brzinu kao prvi kriterijum u svakodnevnom radu. Stereotipi su važni jer oblikuju emotivni odgovor publike, zato personalizovani sadržaj nerijetko dovodi do ostajanja u sopstvenom mjehuru ili, kako naglašava peta epizoda, eho komorama. Takav nedostatak vještačke inteligencije nesumnjivo podsjeća na tezu Leva Manoviča o programabilnim novim medijima koji su svedeni na numeričku formu i algoritme. Kada ostajemo u sopstvenom mjerhuru, kako Henri Dženkins naglašava, mi ostajemo na nivou kolektivne spoznaje, ja postaje mi. Informacije cirkulišu u grupi i uvijek su podvrgnute kolektivnoj procjeni, osporavanju ili potvrdi.

Spoznajući koliko je pitanje povjerenja humano, važno i trajno, Kodiranje stvarnosti ovu ključnu riječ spominje i analizira u brojnim epizodama. Na taj način, deveta epizoda pronicljivo evaluira efekte vještačke inteligencije na emotivni odgovor publike, sugerišući da je pitanje povjerenja uvijek otvoreno pitanje – da li će ono biti poljuljano ako auditorijum ne može da razlikuje stvarne i sintetičke voditelje? Pitanje na koje je odgovor samoevidentan, a opet nije dat. U narativnom smislu, Kodiranje stvarnosti se u svakoj dilemi i pitanju na koje prećutkuje odgovor, suptilno vraća na ljudsku dimenziju. Novinar u sudnici i AI analiza pravosudnog materijala, kako je rečeno u jednom od intervjua, nikada ne mogu biti poistovjećeni. Ljudski dodir ostaje nezamjenjiv i to je poruka koje se prožima kroz svaku epizodu serijala.

U analizi nedostataka i prijetnji vještačke inteligencije, izdvaja se zaseban segment koji nas ipak vraća na medijsku ekonomiju kao pristup, te bivamo opomenuti da je AI dio industrije koja ostaje oružje u rukama moćnika i vlasti, potencijalno ugrožavajući novinare i novinarke, njihove identitete, slobodu kretanja, ličnu bezbjednost. Postavljajući pitanje kako da se medijski radnici i radnice zaštite od nevidljivog nadzora, serijal obazrivo ističe – ko zarađuje na vijestima koje piše mašina? Čiji je AI sadržaj? Gdje je u svemu tome intelektualna svojina? Otvarajući temu autorstva i prava na privatnost, uz osvrt na svjetske medije koji su tužili određene grupacije zbog zloupotrebe podataka, serijal ne propušta da dotakne svaki aspekt savremene debate u kontekstu vještačke inteligencije, individualnosti i kolektiviteta.

Kodiranje stvarnosti je u naraciji snažan, prodoran, strukturiran i sveobuhvatan materijal koji povezuje, objašnjava i ništa ne ostavlja nedovršenim. U vizuelnom smislu obazrivo, primamljivo i, na momente, sarkastično, koristi vještačku inteligenciju da grafički dokaže suštinu izrečenog. Riječ je o materijalu koji je produciran u skladu sa najvišim standardima, čija će vrijednost iznova nastajati i rasti kroz upotrebu onih kojima je namijenjen. Ovaj serijal dekonstruiše stvarnost u kojoj živimo, postavlja standarde za temeljno bavljenje složenim temama i predstavlja nepresušan izvor informacija za mlade ljude, medijske radnike i radnice, kao i teoretičare i teoretičarke medija koji će u njemu naći teme, izvore, inspiraciju i djelić svog možda prećutnog stava. Okarakterisan snažnim i odvažnim porukama, serijal završava odzvanjajućom porukom: da smo mi na početku putovanja sa silom kakva je vještačka inteligencija, ali da ne zaboravimo da je pitanje njene budućnosti u našim rukama.

Kreativnost, preciznost i dubina poruka izrečenih u Kodiranju stvarnosti opipljiv su dokaz toga da će u odnosu mašinskog i ljudskog rasuđivanja, prevagu uvijek odnijeti ljudska dimenzija.

Autorka: doc. dr Jovana Davidović

* autorka je docentkinja na Fakultetu političkih nauka Univerziteta Crne Gore

** serijal Kodiranje stvarnosti dostupan je na platformi AI Media Hub. Produkcioni tim projekta čine autorka i kreativna producentkinja Ana Martinoli, izvršna direktorka Ikonija Jeftić, projektne koordinatorke i menadžerke komunikacije Virdžinija Đeković Miketić i Milena Stefanović, kao i producent Vuk Vuković.

Članak Granice algoritma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U takvoj atmosferi, mediji su postali jedno od glavnih bojišta, a govor mržnje sredstvo za dodatno produbljivanje društvenih podela. Umesto prostora za dijalog, javni prostor sve češće je pretvaran u poligon za targetiranje neistomišljenika, pri čemu se jezik vređanja i demonizacije postupno pooštravao. Posebno zabrinjava što se ovakva retorika nije zadržala samo u tabloidima i na društvenim mrežama, već je postala prisutna i u medijima sa nacionalnom frekvencijom, čime je njen domet višestruko uvećan.

Mediji kao glavna meta i izvor govora mržnje

Jedna od najalarmantnijih posledica političke krize, kako pokazuje istraživanje Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan, ogleda se u učestalosti napada na novinare i novinarke. Umesto da budu posmatrani kao profesionalci koji informišu javnost, oni su sve češće predstavljani kao politički protivnici. Takvo targetiranje otvorilo je prostor za ozbiljnije posledice na terenu, pa su novinarska udruženja upozorila na porast fizičkih napada prema onima koji su izveštavali sa protesta. Posebno zabrinjava činjenica da su u nekim slučajevima novinari i novinarke dobijali i direktne pretnje smrću, što pokazuje da govor mržnje u javnom prostoru ne ostaje na nivou retorike, već prerasta u realnu opasnost.

Monitoring Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan pokazuje da su mediji sami, paradoksalno, glavni izvori govora mržnje. Od ukupno 102 zabeležena slučaja u periodu od januara 2024. do jula 2025. godine, čak 41,5% dolazi upravo iz medijskih sadržaja. Ovo je poražavajući podatak koji ukazuje na sistemsku zloupotrebu javnog prostora od strane onih koji bi trebalo da građanima pružaju proverenje i relevantne informacije. Na drugom mestu po zastupljenosti izvora govora mržnje nalaze se političari i javni zvaničnici, sa udelom od 21,5%, što dodatno osvetljava vezu između političkih tenzija i načina na koji se oblikuje javni diskurs.

Uloga tabloida i televizija sa nacionalnim frekvencijama u ovom procesu posebno je problematična. Umesto da ispunjavaju svoju odgovornost prema javnosti i obezbeđuju balansirano informisanje, oni su se neretko pretvarali u saučesnike u širenju štetnih narativa. Senzacionalistički naslovi, agresivne kampanje i konstantno targetiranje određenih grupa doprineli su dodatnoj polarizaciji društva i produbljivanju nepoverenja u medije. 

Kombinacija političkih interesa i medijske moći stvorila je zatvoreni krug u kome govor mržnje postaje normalizovan i svakodnevno prisutan u javnom prostoru. Kada novinari, opozicija i građani budu označeni kao neprijatelji, a etikete poput „izdajnik” ili „strani plaćenik” pređu u svakodnevnu upotrebu, granica između kritike i otvorene demonizacije gotovo da nestaje. Upravo zato se sve češće postavlja pitanje – da li medijski prostor u zemlji još uvek funkcioniše kao prostor slobodne debate ili je pretvoren u megafon političkih obračuna?

Rodno zasnovano nasilje u javnom prostoru

Prema izveštaju Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan, u proteklih godinu i po dana oko 40 od 102 zabeležena slučaja govora mržnje imalo je elemente nasilja zasnovanog na polu. Seksistički i mizogini narativi i dalje dominiraju u medijima, naročito kada je reč o femicidima, akušerskom nasilju ili deljenju intimnih fotografija žena bez njihovog pristanka. Izveštavanje je često senzacionalistično i neprofesionalno, uključujući detalje iz domova žrtava ili lične informacije o porodicama, čime mediji sami doprinose reprodukciji štetnih stereotipa.

Izveštaj takođe ističe da je akušersko nasilje dugo bilo tabu tema, ali je tokom poslednjih godina postalo vidljivije zahvaljujući ženama koje su svoje priče počele da dele na društvenim mrežama. Jedan od primera navedenih u izveštaju je slučaj s početka 2024. kada je sestra žene koja tvrdi da je pretrpela fizičko i emocionalno nasilje tokom porođaja podelila njenu priču na Fejsbuku. Umesto da mediji pruže kontekst ili podršku, portal Novosti je postavio pitanje verodostojnosti svedočenja i prebacio krivicu na majku preminule bebe, dok je TV Prva stav ministrke o ženama koje govore o akušerskom nasilju predstavila kao „deo globalne agende protiv rađanja u Srbiji“.

Osim toga, izveštaj beleži da su žene u javnom prostoru, posebno političarke i aktivistkinje, često meta seksističkih napada. Dnevni list Kurir, prema izveštaju, senzacionalistički je pratio deljenje intimnih fotografija na Telegramu, kriveći žrtve i podržavajući patrijarhalne narative. Ovakvo izveštavanje, kako pokazuje monitoring, ne samo da reprodukuje rodne stereotipe već i normalizuje seksualno nasilje nad ženama.

Politički protivnici u žiži napada

Izveštaj Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan pokazuje da je politička retorika u Srbiji tokom prethodnog perioda doživela drastičan porast ciljanih napada na političke i ideološke protivnike. Poseban okidač bila je politička kriza izazvana urušavanjem nadstrešnice u Novom Sadu, što je dovelo do masovnih protesta i anti-korupcijskih pokreta. Od ukupno 102 zabeležena slučaja govora mržnje, čak 42 su uključivala elemente političkog targetiranja, a 30 od njih desilo se u periodu od osam meseci nakon incidenta sa nadstrešnicom. Poređenja radi, u prvih deset meseci prethodne godine zabeleženo je samo 12 takvih slučajeva.

Izveštaj ističe da su glavne mete bili aktivisti, civilno društvo, opozicija i nezavisni mediji. Dalje, masovni protesti krajem 2024. godine doveli su do porasta ovakvog jezika u medijima, gde su demonstranti redovno etiketirani kao „teroristi“, „fašisti“ ili „nacisti“. Tabloidi i televizije sa nacionalnim pokrivanjem, poput TV Prva i TV Pink, koristili su dokumentarce i priloge da diskredituju studente i aktiviste, prikazujući ih kao ekstremiste i političke agitatore.

Etnički i kulturni narativi kao oruđe mržnje

Etnička i kulturna mržnja bila je treći po učestalosti oblik govora mržnje u Srbiji, prema izveštaju IMD-a. Od ukupno 102 slučaja, 26 se odnosilo na etničke i rasne napade, najčešće na Bošnjake (26,9%), Hrvate (23,1%), Albance (19,2%) i Rome (19,2%). Izveštaj beleži da su ove narative često koristili mediji i zvaničnici kako bi dodatno stigmatizovali političke protivnike, pogotovo studente, aktiviste i opozicione političare.

Slično, narativi mržnje prema Albancima i Kosovu često su bili povezani sa sportskim i kulturnim događajima. Festival „Mirëdita, dobar dan“ u Beogradu iz 2024. godine, koji promoviše saradnju kosovskih i srpskih kulturnih scena, bio je otkazan pod pritiskom vlasti. Pre otvaranja, organizatori su bili meta tabloida i online napada, a pretnje su se manifestovale čak i fizički – Sofija Todorović, jedna od organizatorki, dobila je paket sa polovinom svinjske glave i pretnjom.

Jedan od medijski najpropraćenijih slučajeva rasne diskriminacije tokom prošle godine desio se u januaru 2025. godine, kada je pevačica Jelena Karleuša podelila fotografiju „crnog studenta“ sa jednog protesta, uz rasistički komentar nazivajući ga svojim „dostavljačem“ i tvrdeći da ne govori srpski. Student Brahim Dieye je snimio video u kojem je demantovao ove tvrdnje, potvrđujući da je student Univerziteta u Beogradu. Karleuša je tada imala dva miliona pratilaca na Instagramu, a njen nalog je kasnije uklonjen zbog govora mržnje. Tabloid Informer dodatno je ciljao studenta, tvrdeći da je Karleuša „otkrila lažnog protestanta“.

Smanjen, ali i dalje prisutan pritisak na LGBTIQ+ zajednicu

Izveštaj Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan beleži značajno smanjenje homofobičnih i anti-LGBTIQ+ narativa u poređenju sa prethodnim periodom, ali i dalje postoje konkretni slučajevi ciljanja queer osoba i njihovih nastupa u kulturi. Od ukupno 102 zabeležena slučaja, 19 je imalo elemente mržnje prema seksualnim manjinama, često u kombinaciji sa rodnim ili političkim komponentama.

Kultura i mediji i dalje igraju ključnu ulogu u oblikovanju narativa mržnje. Na primer, nakon Evrovizije 2024, tabloidi su queer izvođače predstavljali kao deo „gej agende“, dok su njihove performanse opisivali kao „satanističke“ i „demonizovane“. Podsećamo da je pobednik, non-binarni umetnik Nemo, bio predmet nacionalne televizijske kritike, gde su narativi o njegovoj seksualnosti ili rodnom identitetu predstavljani kao negativni uticaj na uspeh.

Slični napadi desili su se i na lokalnom nivou. Drag performans u Novom Sadu u kulturnom centru Crna Kuća 13 izazvao je talas homofobičnih komentara i pretnji. Far-right grupe i tabloidi, poput Informera, povezivali su izvođače sa studentskim protestima, nazivajući ih „blokaderima“ i „satanistima“. Pored medija, izveštaj naglašava zabrinjavajuću ulogu pojedinih javnih zvaničnika, uključujući premijera Đura Macuta, koji je u intervjuu za TASS tvrdio da LGBT agenda ide protiv tradicionalnih vrednosti Srbije.

Govor mrženje kao svakodnevica

Izveštaj Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan jasno pokazuje da govor mržnje u Srbiji više nije izolovani problem, već postaje svakodnevna praksa koja produbljuje podele i ugrožava javni prostor. Bilo da su mete novinari, političari, žene, manjinske grupe ili LGBTIQ+ osobe, sve češće se koristi isti jezik demonizacije, stigmatizacije i zastrašivanja, često potpomognut tabloidima i medijima sa nacionalnom pokrivenošću. U toj atmosferi granice između kritike, političkog protivljenja i otvorene mržnje gotovo nestaju.

Poseban izazov leži u kombinaciji političkih interesa i medijske moći, gde režimski narativi, senzacionalizam i selektivno targetiranje stvaraju zatvoreni krug. Kao što izveštaj pokazuje, ovakva praksa ne ostaje samo u retorici – pretnje, fizički napadi, online uznemiravanje i javna stigmatizacija postaju realnost svakodnevnog života. Na ovaj način, medijski prostor često funkcioniše više kao megafon političkih obračuna nego kao prostor slobodne debate i proverenih informacija.

S druge strane, iako je vidljiv pad homofobičnih narativa i neki napredak u vidljivosti rodno zasnovanih problema, jasno je da društvo još uvek nije razvilo mehanizme koji efikasno štite ranjive grupe. Izveštaj naglašava da je neophodno kontinuirano jačati medijsku pismenost, profesionalne standarde novinarstva i institucionalne odgovore, kako bi govor mržnje prestao da bude normalizovan i kako bi se javni prostor vratio funkciji informisanja, a ne zastrašivanja.

Članak Govor mržnje kao sredstvo za produbljivanje društvenih podela se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Studenti koji su pre deset dana krenuli biciklima u Strazbur, i dalje su vozili svoju rutu, a na društvenim mrežama viralna je postala izjava predsednice Narodne skupštine Srbije Ane Brnabić „ko se lača mati”… uglavnom, ne moram da objašnjavam, sigurno ste već videli.

Utisci od prethodnih dana nisu se još uvek slegli kada je sinoć u 22h na Instagram profilu brojnih fakuleta objavljeno: „SVI NA RTS!”

View this post on Instagram

A post shared by Fvm Blokade (@fvm_blokade)

„Javni medijski servis radi protiv svih nas. Kako regulator elektronskih medija (REM) ne postoji – niko ih ne može ukrotiti. Protest traje dok se ne raspiše novi konkurs za REM ili dok se RTS ne ugasi”, navedeno je u pomenutoj objavi.

Studenti u blokadi na ovaj način najavili su da će biti blokirana zgrada RTS-a u Takovskoj ulici, ali i ona na Košutnjaku.

Paralelno sa ovim blokadama počela je i blokada RTV u Novom Sadu zbog načina na koji javni servis izveštava o studentskim protestima i studentima biciklistima koji voze turu do Strazbura.

Prema pisanju portala N1, pripadnici Interventne jedinice i Žandarmerije su rano jutros, nešto posle 4.30h, stigle do zgrade RTV-a na Mišeluku, a studenti i građani su ubrzo potisnuti sa glavnog ulaza zgrade javnog servisa Vojvodine sve do pešačke staze, koja se nalazi na dnu stepenica ispred zgrade.

Međutim, pomenuti razlozi samo su kulminacija medijske polarizacije kojoj svedočimo, čini se, otkad znamo za sebe, zbog čega studenti insistiraju na slobodnim medijima.

Studenti su, u prethodnom navratu, takođe organizovali dvadeset dvočasovnu blokadu kao reakciju na izjavu voditeljke RTS-a koja ih je u programu nazvala „ruljom” (ubrzo se ogradivši da nije mislila na njih), što je dodatno podstaklo njihovu odluku da blokiraju ulaz u zgradu RTS-a. Slična akcija tada takođe je održana i u Novom Sadu, gde su studenti blokirali zgradu Radio-televizije Vojvodine (RTV) u znak solidarnosti sa kolegama iz Beograda.

View this post on Instagram

A post shared by Kreni – Promeni Niš (@kreni.promeni.nis)

Prilikom pomenute prethodne blokade dogodio se i incident u kome je policajca u civilu Lazara Baćića, sudeći po snimku koji se pojavio na društvenim mrežama, povredila Žandarmerija dok se pela Abardarevom ulicom ka RTS-u. Podsećanja radi, Baćiću je tada povređeno oko, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić je za napad na policajca u civilu optužio studente.

View this post on Instagram

A post shared by Bez Cenzure (@bezcenzure.rs)

Studenti Fakulteta dramskih umetnosti osvrnuli su se na ovaj događaj, čime su ukazali na činjenicu koja je svima već uveliko jasna – da nije postojao snimak, krivica za učinjeno delo bila bi pripisana upravo studentima. Jer ono što mediji prećute, postaje društveno nepostojeće.

Mole se pripadnici žandarmerije da se ovaj put ne tuku među sobom, hvala 💚

— FDU u blokadi (@sviublokade_fdu) April 14, 2025

I tu dolazimo do ključnog problema: kada medijska scena postaje sve više kontrolisana, ono što nam ostaje su rilsevi i storiji sa lica mesta da nam pokažu kako stvarno izgledaju Beograd i Novi Sad u ponedeljak uveče, kako izgledaju protesti u Sandžaku, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, i još važnije – kako izgledaju protesti u malim mestima sa svega nekoliko hiljada ili čak stotina stanovnika.

Sve bi to prošlo ispod radara. A ne bi trebalo da je tako. Ne bi trebalo da je normalno da gledamo storije umesto vesti. Ne bi trebalo da nam snimci sa protesta prvo stižu preko TikToka, pa tek onda (ako uopšte) dođu do informativnih emisija. I ne, društvene mreže nisu rešenje. One su refleks, odgovor na to što sistem ne funkcioniše. Ali ne mogu da zamene ozbiljno i odgovorno novinarstvo.

Društvene mreže su nas možda spasile da ne ostanemo potpuno u mraku, ali nisu izlaz. Izlaz je jasan: odgovorni mediji. A odgovorni mediji počinju od onih koji imaju najveću odgovornost – od javnog servisa. Njih ne plaćamo da ćute. Plaćamo ih da govore – i to tačno, pravovremeno i u javnom interesu.

Naslovna fotografija: Vesna Lalić

Članak RTS je od sinoć blokiran se pojavljuje prvo na Oblakoder.

vrstu zajednice među nezavisnim članovima, i dokumentuje njihov položaj, kao i njihovo osnaživanje i povećanje njihove vidljivosti širom Europe.

Reset! predstavlja svoj Atlas nezavisne kulture i medija, razvijenu i proširenu verziju opsežnog uredničkog rada sprovedenog kroz dve godine istraživanja, oličenog u organizaciji 64 radionice širom kontinenta i značajnom dokumentovanju koje se sastoji od članaka, intervjua i biltena.

Ovaj dokument je zamišljen kao osetljiva kartografija nezavisnih scena u Evropi. Podeljen na dva dela, ima za cilj da istraži specifične situacije širom kontinenta u zbirci članaka, intervjua i različitih portreta podeljenih u osam svezaka zasnovanih na određenimtemama (1. deo), kao i da se založi za poboljšanja i razvoj sistema finansiranja i u procesima prepoznavanja nezavisnih kulturnih i medijskih struktura u evropskim razmerama (2. deo). Tomovi Atlasa su napravljeni na osnovu i oko produkcija i pitanja koja su postavili članovi mreže, i strukturirani su kroz opsežan rad kustosa i uređivačkih i ikonografskih produkcija sa oko 110 saradnika.

„Nekoliko meseci od evropskih izbora visokog rizika, i u kontekstu u kojem je kultura u ozbiljnoj opasnosti da nestane iz prioriteta programa, Reset! mreža i njeni članovi preuzimaju na sebe potrebu da istaknu suštinsku ulogu kulture, medija, njihovih nezavisnih ekosistema i njihovog umetničkog i uređivačkog integriteta.” –  kaže Vinsent Kari (Vincent Carri), generalni direktor asocijacije Arti Farti.

Zajednički rad na redizajniranju (resetovanju) kulturnog i medijskog pejzaža u Evropi

Dajući svojim članovima, resursnim centrima, kao i lokalnim vlastima (spremnim da podrže pokret i služe kao poligon za testiranje novih praksi) platformu  za bolje upoznavanje koja ulazi u dijalog, rad i zajedničko delovanje od Budimpešte do Lisabona, od Kijeva do Prištine, od Amsterdama do Napulja, Reset! mreža radi na redizajniranju kulturnog i medijskog pejzaža u Evropi. Nadovezujući se na ovaj cilj, prvi deo Reset!-ovog Atlasa nezavisne kulture i medija zajednički je izgrađen u okviru osam tema:

1. Izražavanje otpora: upravljanje nezavisnom kulturom kroz probleme
2. Ekološki napori: potraga nezavisnog sektora za ekološkom posvećenošću
3. Širenje kulturnih veza: podsticanje nezavisnosti kroz zajednice i zajedničke prostore
4. Osporavanje dominacije: nezavisne inicijative za borbu protiv teritorijalnih neravnoteža u kulturi i medijima
5. Uklanjanje digitalne dominacije u kulturi: istraživanje alternativnih modela tehnološkim gigantima
6. Negovanje i čuvanje inkluzivnih kulturnih utočišta: diverzifikovati, prihvatiti i povećati svest
7. Kulturni mostovi: povezivanje sa mladima, održavanje međugeneracijskih veza i podrška novim inicijativama
8. Borba za nezavisnost u kulturi i medijima

Posebna pažnja je posvećena ravnoteži i reprezentativnosti raznolikosti saradnika, u smislu pola, rase, sektora aktivnosti i geografske lokacije – mapiranje doprinosa je savršeno reprezentativno za sve teritorije prisutne u okviru Reset! mreže, kako na nacionalnom (u smislu zemalja) tako i na intra-nacionalnom (u smislu urbano-ruralno). Dokumentacija je takođe napravljena sa ciljem da se promoviše evropska jezička raznolikost, što je suština rada Reset!-a, posebno davanjem mogućnosti autorima izveštaja sa radionica da pišu na svom jeziku.

Od osnovnih pokreta do inovativnih projekata, ove priče pokazuju kako nezavisni kulturni sektor ide ka izazovu negovanja održivije budućnosti. Reset! pokušava da posluži kao vodič kroz zamršeni pejzaž ovih transformativnih inicijativa, pojačavajući glasove onih koji, često delujući na marginama, preoblikuju naš kulturni narativ ka političkoj, socijalnoj, ekološkoj i ekonomskoj održivosti.

Ovaj prvi deo Atlasa, koji je osetljiv i raznovrstan, dopunjen je drugim delom sa drugačijim fokusom. Drugi dokument sadrži prvi deo uz dodatu dinamiku zagovaranja iznošenjem konkretnih predloga za promene, modifikacije, poboljšanja ili čak eksperimente u određenim evropskim sistemima kako bi se poboljšali uslovi pod kojima nezavisni akteri u kulturnom i medijskom sektoru deluju i postoje u Evropi.

Ovaj drugi deo Atlasa fokusiran je na pet konkretnih predloga, za evropske kulturne i medijske sektore. Besplatan i dostupan svima, predstavlja poziv na akciju I nastoji da postavi temelje za bolji i održiviji i evropski nezavisni sektor, koji:

– ukazuje na potrebe jačanja različitih udruženja koja sarađuju širom Evrope

– poziva na podršku nezavisnim radijima u zajednici

– poziva na etičku digitalnu transformaciju u Kreativnoj Evropi

– poziva na čuvanje nezavisnosti u kulturnom i medijskom sektoru Evrope

– predlaže poboljšanje i prilagođavanje granta Culture Moves Europe za inkluzivnu kulturnu mobilnost i poboljšane uslove rada.

Zahvaljujući svojoj dvostrukoj strukturi (Vol 1 i 2), Reset!-ov Atlas postaje važno sredstvo mreže za promovisanje svojih članova, njihovih aktivnosti i akcija, njihovih zabrinutosti i njihovih glasova, kao i njihovih predloga. Postaje deo šire dinamike zastupanja i razmene sa učesnicima iz evropskih institucija i nacionalnim predstavnicima članica, kao i sredstvo za širenje znanja široj javnosti, omogućavajući im da otkriju, cene i stoga podrže nezavisni kulturni i medijski sektor.

Ništa od ovoga ne bi bilo moguće bez izvanrednog rada koji je uradio Reset! članovi i koordinacioni tim u Lionu koji su kontekstualizovali, analizirali i uređivali prikupljeni i naručeni materijal za prvu dubinsku analizu stanja kulturne nezavisnosti u Evropi.

Reset! je evropska mreža, koju je pokrenula asocijacija Arty Farty iz Liona, koja okuplja i podržava nezavisne kulturne i medijske organizacije i broji  99 članova iz 26 zemalja. Reset! je okupio veliki broj nezavisnih kulturnih i medijskih organizacija od kojih je nekoliko i iz Srbije, a podrazumeva prostore, festivale, radio stanice, bioskope, knjižare, umetničke centre, agencije, različite resursne organizacije.

Među svojih 99 članova, Reset! Mreža uključuje dve organizacije iz Beograda: kolektiv izvođačkih umetnosti Eho animato i klub Drugstore.

Reset! mreža, na kraju, ima za cilj da istakne krhku situaciju i specifične potrebe ovih nezavisnih aktera, koji nisu ni pod kontrolom bilo koje javne vlasti niti su povezani sa velikim privatnim grupama.

Članak Reset! predstavlja Atlas nezavisne kulture i medija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ništa manje, ne smemo zaboraviti da važnu ulogu u borbi protiv rodno zasnovanog nasilja imaju mediji koji neretko na senzacionalistički način izveštavaju o slučajevima nasilja, a često to isto nasilje romantizuju, čime se ono u određenoj meri u javnosti abolira.

Početak kampanje „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“ obeležen je 25. novembra, na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Reč je o globalnoj kampanji u kojoj učestvuje više od 1.700 organizacija u preko 100 država sveta.

Ipak, o ovim temama treba govoriti tokom cele godine, jer je na isteku ove, 2023. ostalo još mnogo koraka koji bi morali da uslede kako bi borba protiv rodno zasnovanog nasilja bila mnogo efikasnija.

O kojim slučajevima su mediji najviše izveštavali?

Kada je reč o slučajevima rodno zasnovanog nasilja ove godine, Teodora Ćurčić, novinarka CINS-a, ističe da je svaki od njih pokazao kako naš sistem ne funkcioniše i ne štiti žene.

„Čini mi se da su slučajevi iz maja nakon masovnih ubistava u Ribnikaru, a posle i u Duboni i Malom Orašju, nakon toga privlačili veću pažnju zato što je to bio podsetnik za sve da postoji neki vid nasilja i neka, da kažem, grupa koja trpi i koja je žrtva nasilja već godinama, što možda nije bilo dovoljno primećeno. Jedan od najistaknutijih slučajeva dogodio se u Novom Sadu, gde je momak svoju nekadašnju partnerku ubio tako što joj je upao na posao”, odgovara Teodora na pitanje koji slučaj rodno zasnovanog nasilja je za nju bio najzapaženiji.

Za Aleksandru Mališić iz BEFEM-a, to je slučaj femicida u Gradačacu jer je nasilje nad ženama podigao na nivo medijskog spektakla – ubica je brutalno ubistvo svoje supruge uživo prenosio na Instagramu, dok je publika uživala u gledanju, navijala i pružala mu podršku.

„Mediji su vrlo brzo i uglavnom senzacionalistički preneli ovu priču, iako je snimak ubrzo uklonjen, šteta je već načinjena žrtvi i preživelima, a snimak se dalje prepričavao. U konkretnom slučaju, pokazalo se da novi mediji predstavljaju jednostavan i dostupan alat za brzo širenje i podsticanje nasilja prema ženama, ali i da ostavljaju dublje i razornije posledice po žrtve i njihovu okolinu”, objašnjava Aleksandra.

Osim toga, kako Aleksandra smatra, ovaj slučaj nam je slikovito pokazao kako je nasilje nad ženama društveni problem.

„Svi ti ljudi koji su gledali, lajkovali i podržavali ubicu, su naše komšije koje treba da pozovu policiju, to su ljudi zaposleni u našim institucijama koji treba da nas štite. Ljudi i dalje dominantno, ako direktno ne odobravaju nasilje, onda ga ne shvataju ozbiljno, jer je nasilje nad ženama prihvatljivo, upravo zbog toga što u društvu žene imaju lošiju poziciju i manje su vrednovane kao ljudska bića”, navodi Aleksandra.

Dejana Cvetković, novinarka iz Vranja, posebno se osvrnula na ispitivanje glumice Milene Radulović u postupku protiv Miroslava Aleksića, i apsolutno nedopustiva pitanja kojim se relativizuje nasilje.

„Dobar primer je što je advokat Zoran Jakovljević kažnjen zbog nepoštovanja suda zbog toga što je sve vreme dobacivao i smejao se, pokušavajući da diskredituje Milenu. Neophodno je da sud odbija neprikladna pitanja, kao i da kažnjava učesnike u postupku koji ne poštuju oštećene. Takođe, senzacionalističko izveštavanje o nasilju je nedopustivo i iznošenje detalja koje čitaoce stavlja u ,,ulogu sudije”. Ne postoje dve strane u nasilju, žrtva apsolutno nikad nije kriva. Milena je pokazala izuzetnu hrabrost i podstakla druge žene da prijave”, napominje Dejana.

Slavica Trifunović, PR organizacije IRIDA podelila je utisak da i ove, ali i prethodnih godina, institucije nisu radile svoj posao u dovoljnoj meri.

„Ako pogledamo i statistiku i broj femicida koji prelazi 25, onda dolazimo do toga da nešto zaista nije u redu. Dakle, ako imamo toliki broj femicida na godišnjem nivou, onda tek treba da zamislimo koliko žena u stvari trpi nasilje, a da mi za to i ne znamo, dok se nažalost ne desi nešto takvo. Ono što je bitno jeste da dižemo svest o ovom problemu i da počnemo od svih oblika nasilja jer fizičko nasilje nije jedino koje postoji, ali je najvidljivije. Mi smo u IRIDI u okviru 16 dana aktivizma organizovali promocije zbirke kratkih priča „I ovo je nasilje” u Smederevu, a drugu organizujemo u Zrenjaninu, kako bismo upravo skrenuli pažnju na oblike psihičkog nasilja koji postoje, a o kojima se pisalo i u samoj zbirci”, govori Slavica.

Negiranje nasilja uprkos činjenicama

Upravo Dejana je je dobitnica ovogodišnje prve nagrade Poverenice za zaštitu ravnopravnosti u kategoriji štampani mediji.

Tema kojom se bavila u svom tekstu je problem finansiranja Sigurne kuće u Vranju, a na tu ideju došla je radeći na drugom tekstu.

„Tada sam došla do saznanja od svojih sagovornica da u regionalnoj Sigurnoj kući, koja je namenja za sedam opština Pčinjskog okruga, nema mnogo žena iz drugih opština, sem vranjske, ili da se, kada se tamo nađu, ne zadržavaju dugo. Zastrašujući je podatak da više od 12 meseci u četiri od sedam opština nije bila smeštena nijedna žena jer, kako kažu – ‘nema nasilja’”, objašnjava Dejana.

Suzana Antić Ristić iz Odbora za ljudska prava koja vodi jedini SOS telefon za žene koji postoji već 20 godina i koji je pomogao mnogim ženama u Pčinjskom okrugu Dejani je bila ključna sagovornica. Kako Dejana objašnjava, često bi inistitucije menjale pristup na bolje prema ženama nakon što bi kontaktirale sa ovom organizacijom koja ih detaljno pripremi na sve ono što ih čeka u institucijama, i upozna ih sa njihovim pravima.

„Jedna žena iz jedne opštine u Pčinjskom okrugu mi je rekla da su joj javili da mora „hitno da napusti Sigurnu kuću jer lokalna samouprava nema novaca da plaća”, ali se zbog prehlade ipak tu malo zadržala. Naveli su da je ona tu ,,bez dece”, te će se snaći. Našli su joj posao i stan i doveli je u situaciju u kojoj je bila u riziku od femicida jer su je vratili u mesto u kom živi nasilnik koji je ubrzo saznao adresu i nastavio da bude nasilan prema njoj”, ističe Dejana.

Zbog toga Dejana smatra da mora da se preuzme odgovornost za propuste i da odgovorni budu sankcionisani jer ubijene žene nisu samo broj i statistika.

„Institucije nisu uspele da zaštite žene koje su im obraćale za pomoć, mi još uvek nemamo konstituisano Nadzorno telo za praćenje femicida koje bi analiziralo svaki slučaj i zvaničnu statistiku, već nevladine organicije ubijene žene broje iz medijskih izveštaja”, podvlači Dejana.

Neophodno je, kako ona kaže, da zaposleni u institucijama razumeju da nasilje nije jednaka pozicija i da se žene vraćaju nasilnim partnerima u proseku do 11 puta i da moraju ženu osnažiti i pružiti joj adekvatnu zaštitu.

„Zaposleni u institucijama i dalje katkad pokušavaju da pomire žrtvu sa nasilnikom što je vrlo opasno jer konflikt izjednačavaju sa nasiljem, žene sa kojima sam razgovarala su mi govorile da su im stručne radnice u Sigurnoj kući rekle da ‘treba da oproste’ i ‘da ni njih muž kući ne mazi’”, upozorava Dejana.

Ona napominje i da žrtve često usled nedostatka podrške odustaju od krivičnog postupka, a teret dokazivanja se nažalost prebacuje na žrtvu i, nakon njenog povlačenja, institucije često odustaju od postupka, iako je to delo koje se goni po službenoj dužnosti.

Dejana smatra i da je neophodno da zaposleni u institucijama budu senzibilisani i osnaže žrtvu i ukažu joj na to da ona apsolutno nije kriva, a mi živimo jednu drugu realnost da se žrtva tretira kao okrivljena strana i da se ona često ne brani samo od nasilnika, nego i institucija koje joj ne veruju.

Blage kazne za počinioce

S druge strane, novinarke CINS-a Teodora Ćurčić i Jovana Tomić dobitnice su prve nagrade za toleranciju koju dodeljuje Poverenica za zaštitu ravnopravnosti u onlajn kategoriji za tekst „Femicid u Srbiji: zločin i manje kazne”.

Kako Teodora objašnjava, dosta se pisalo o tome da su žrtve ranije prijavljivale nasilje i to se, nažalost, vidi i kroz njen i Jovanin rad.

„Kroz naše analize presuda, videli smo da dosta njih nasilje jeste prijavilo, ali smo hteli da vidimo šta se dešava posle, odnosno kako prolaze oni koji taj femicid počine. Bilo nam je potrebno dosta vremena, pošto kod nas femicid nije posebno krivično delo, pa nismo mogle da tražimo od suda da nam daju sve presude za femicid, nego smo u 25 Viših sudova u Srbiji prvo tražili presude za različita krivična dela”, navodi Teodora.

Ona objašnjava da su kroz rad na tekstu došle do saznanja da postoje 3 različita načina za klasifikaciju učinjenog krivičnog dela – „obično ubistvo”, zatim teško ubistvo, i nasilje u porodici koje kao posledicu ima smrt.

„Mi smo od februara prošle godine do, recimo, oktobra-novembra, čini mi se, skupljale dokumentaciju koju smo u međuvremenu polako analizirale i napravile smo našu internu bazu podataka da bismo iz nje mogle da izvlačimo zaključke, pa smo onda pre samog analiziranja pričale sa stručnjakinjama u ovoj oblasti koje su nam rekle na šta da obratimo pažnju. Mesecima smo skupljale dokumentaciju i da nismo naišle na razumevanje od ljudi koji rade u Višim sudovima, to bi verovatno trajalo i duže. Svaka je poslala po 4 ili 5 zahteva za informacije od javnog značaja. Oni su nam odgovarali i bilo im je komplikovano – zato što ne postoji registar, pa su morali da pretražuju”, prepričava Teodora.

Ono što je primećeno kao problem jeste da sudovi često uzimaju bizarne olakšavajuće okolnosti kada određuju kazne, pa one često ne budu adekvatne.

„Zbog toga nam je potrebno ne samo da usmerimo pažnju na konkretne institucije, koje moraju da zaštite žrtve odmah, već i da se borimo protiv strukturnih uzroka nejednakosti koji dovode do nasilja, kao što su nejednake ekonomske pozicije muškaraca i žena. Dakle, osim propitivanja odgovornosti nadležnih institucija kao što su policija, tužilaštvo i sud, potrebno je preispitivati i vrednosti na kojima ovo društvo počiva, kao i tražiti odgovornost vlasti za loš položaj žena u našem društvu”, zaključuje Aleksandra Mališić iz BEFEM-a.

Dobre reakcije nadležnih postoje, ali ne bi smele da ostanu na pojedincima

Teodora Ćurčić iz CINS-a navodi da adekvatna reagovanja u različitim slučajevima rodno zasnovanog nasilja ipak postoje.

„Jedan primer smo izdvojili, a to je onaj gde Viši sud u Čačku, u slučaju čoveka koji je svoju ženu ubio, kao olakšavajuću okolnost nije uzeo to što je porodičan čovek, otac troje dece (što smo videli u više primera). U presudi stoji da to što je nju ubio pokazuje da on zapravo nema osećaj za porodicu i lišio je svoju decu majke. Ono što smo videle i kroz razgovore sa stručnjakinjama, to je da postoje apsolutno dobri primeri u svakom sektoru. Postoje i policajci koji svoj posao rade kako treba i oni timovi koji se formiraju za zaštitu od nasilja, i tužiteljke i sudije…”, navodi Teodora.

Dejana takođe ističe da postoje senzibilisane sudije, tužiteljke i tužioci, zaposlene inspektorke u MUP-u, kao i pojedinici u centrima za socijalni rad za koje žene kažu da imaju pozitivna iskustva, kao u slučaju Milene Radulović i inspektorke Vesne Gašić Stojković.

„Ima pozitivnih primera i ovde na jugu. Ono što je poražavajuće je moj utisak da su takvi primeri retki i da je neophodno da se mizogina praksa u institucijama prema ženama promeni”, napominje Dejana.

Da su institucije mogle svakako da dodatno reaguju kada su situacije nasilja u pitanju i sprovedu akcije koje bi sprečile da dođe do femicida, smatra Slavica Trifunović iz IRIDE.

„Da zaštite žene, izreknu određene mere nasilniku, a uostalom i zakon bi po tom pitanju mogao da se promeni. Takođe, kako bi se rodno zasnovano nasilje sprečilo i pomoglo ženama da izađu iz takvih odnosa, potrebno je da u institucijama rade senzibilisani pojedinci i pojedinke, koji/e će na pravi način znati da ukažu ženama pomoć i stvore poverenje kod njih da će sve biti u redu i da mogu da im prijave sve što se dešava. Nažalost dešava se da žene prosto zbog takvih situacija izgube poverenje u nadležne, pa se pre obraćaju za pomoć određenim ženskim organizacijama”, kaže Slavica.

Sa druge strane, ona navodi i da bi trebalo da radimo na edukaciji i načinima kako prepoznati nasilje, ukoliko je neko izložen njemu ili je neko u našem okruženju ili zajednici žrtva.

„Takođe, bitno je uvek da prijavimo nasilje, ukoliko smo ga svesni, a ne da okrenemo glavu uz naznaku da to nije naša stvar i da znamo da možemo da ga prijavimo i anonimno i da ne treba da se plašimo da nasilnik i nama može da uradi nešto. Bitno je još da imamo razumevanja za žene koje prolaze kroz takve situacije i zašto nije lako prekinuti takve odnose. Čini mi se nekako i da mediji doprinose širenju te slike i predrasude prema žrtvama, da se krivica često i u društvu i u medijima svaljuje na žrtvu, kao da je ona sama to tražila ili izazvala, što je narativ koji doprinosi širenju i opravdavanju nasilja, ali i pojačavanju već sveprisutne mizoginije”, ističe Slavica.

Kako Teodora zaključuje, postoji u svakom aspektu neko ko svoj posao radi dobro, savesno, odgovorno, ko ima razumevanje za žrtve, ali da je potreban sistem koji radi i štiti žrtve, što mi nemamo.

„Nama treba da cela država funkcioniše kako treba, da ceo sistem funkcioniše kako treba i da te žene zaštiti, a ne da one zavise od toga da li će taj policajac koji dolazi da proceni rizik biti dobar ili ne, da li će neko ko odlučuje o tome da li će nasilnik ići u zatvor ili biti oslobođen, da li će ta osoba imati razumevanja. Dokle god mi bezbednost žrtava svodimo na to kakav je neki pojedinac u sistemu, a ne na sam sistem, imaćemo problem koji imamo i sad, zato što je femicid problem – jedan od, ali jeste problem za koji je odgovoran ceo sistem i kao što ne možemo da svalimo krivicu na jednu osobu, tako ne možemo ni da se pouzdamo u jednu osobu koja će ga rešiti”, podvlači Teodora za kraj.

Naslovna ilustracija: Sandy van Helden

Članak Čemu nas je naučila prethodna godina borbe protiv nasilja? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovog meseca, RadioAparat slavi svoj sedmi rođendan, a za sobom, što sa ponosom može da kaže, ima nebrojano emisija, autora koji su prošli kroz ovaj kolektiv ili su i dalje deo njega i svoju vernu publiku koja, kako i sama urednica Svetlana Đolović navodi, ima ogromno poverenje u ovu internet radio stanicu.

Radio je nastao u novembru 2016. godine na inicijativu beogradskog arhitekte Zorana Dmitrovića, suosnivača nezavisnog udruženja i galerije Kolektiv arhitekata. Prve tri godine radio je imao prostorije u izlogu u Karađorđevoj ulici, a onda je preseljen u Drinčićevu 20, gde se i dan-danas nalazi. Svoj sedmi rođendan, pored žurke u Sprat baru održane 14. novembra, proslaviće i velikim koncertom u petak, 1. decembra u Domu omladine, gde će nastupiti Dina Jašari, Emma i Jimmy, Bad Daughter i Bohemija.

Ovim povodom razgovarali smo sa urednicom Radio Aparata Svetlanom Đolović o svemu što nas tom prilikom očekuje, ali i o svim proteklim godinama i svemu što tek predstoji ovoj radio stanici.

Kako gledaš na Radio Aparat danas? Jesi li očekivala pre 7 godina da će ovaj projekat dočekati 7. rođendan?

Svetlana Đolović: Stvarno nisam. Trajanje je najveći izazov za medije u Srbiji, jer svako je zanimljiv godinu, dve-tri, ali kada krenu stvari svojim tokom i ustališ se u sistem, ljudi imaju tendenciju da traže neke nove zanimacije, a u stvari – ispostavlja se da mnogo ljudi kod nas želi takvu vrstu utočišta i da im je to potrebno. To je neka sigurna luka kada se probude ili puste preko dana, da znaju šta ih tamo čeka, koju su to ljudi, sistem vrednosti i to je ono što nam daje gorivo da nastavimo dalje. Finansijska isplativost je upitna u današanje vreme, ali ako sve orijentišeš ka tome da budeš isplativ, sigurno gubiš, jer moraš da praviš kompromise koji su teški. Zato smo mi rešili: bolje da budemo siromašni, nego da se kompromitujemo (smeh), iako mi mnogi zameraju tu moju kulturnu politiku.  

Kako vidiš ulogu Radio Aparata? Šta je ono što je najznačajnije?

Radio Aparat je mesto slobode i za slušaoce i za nas. Ljudi često očekuju od medija da se deklarišu politički, da oni odmah znaju da li su za ili protiv. Mi smo se odmah deklarisali tako da možemo sve da razumemo i možemo sve da kritikujemo, to nam je pozicija u kojoj volimo da funkcionišemo. Van toga, mislim da je najvažnije sidro Radio Aparata – muzika. Mi sve vreme pokušavamo da rušimo neke barijere, mitove i tabu teme vezane za muziku.

Reci mi nešto više o programskoj šemi Radio Aparata, koliko se to godinama menjalo?

U našoj uređivačkoj politici se ništa nije promenilo, s obzirom na to da je ona bila u sartu, kako je to super osmislio naš osnivač Zoran Dmitrović, da taj govorni deo programa bude prilagođen stvaraocima. Pravimo program prema ljudima koji nama dolaze sa svojim interesovanjima. Naravno, osluškujemo uvek šta se dešava u okolini, ali daješ autorima mogućnost da oni sami izaberu teme i ono čime će da se bave. U tom smislu se ništa nije promenilo.

Ono što je vremenom bilo drugačije je što su neke emisilije prvo išle jednom nedeljno, pa jednom mesečno, recimo, neke su zabišile svoj ciklus, neke su imale od starta na umu određen broj epizoda, neki su imali prosto potrebu da pauziraju i nađu neki novi elan. Ima svih mogućih varijanti, ali je u suštini ostala ideja da, ako imate želju da se nečim bavite i podelite to sa ljudima koji slušaju radio – izvolite! Mi vas nećemo sputavati.  

Nekima je Radio Aparat bio stanica, nekima neka vrsta utočišta, nekima aposlutna terapija, mesto uživanja, druženja, entuzijazma, neiskvarene amaterske ljubavi.  

RA prati lokalnu alternativnu muzičku scenu od svog nastanka, koliko se sama scena menjala tokom ovih godina?

Meni je sve čemu smo svedočili ovih sedam godina fascinantno i super. Koliko god sam nasetovana na alternativni pristup stvarima, uvek jednim okom pratim i šta se dešava u mejnstrimu. Uvek kažem – ultimativni cilj mi je da svi bendovi koje mi protežiramo uspeju. Bend koji je ozbiljan mora da teži većoj publici i veća publika će ga prirodno prepoznavati.

Na našoj listi na radiju je jako dobro što smo uparili ne samo stranu i domaću, već i regionalnu muziku, tako da muzičari iz različitih sredina osluškuju i uvek imaju informaciju šta rade ovi drugi. Lepo je i uzbudljivo videti kako ta anarhična priroda našeg neuređenog tržišta, kada se sve to stavi, jedno do drugog, zvuči fantastično. Najbolje se uživa u domaćoj muzici i prepoznaje kvalitet lokalne scene kada ih sve pomešaš.

Rođendan slavite koncertom u Domu omladine, kako je izbor pao baš na ovaj lajnap?

Ivan Lončarević je uvek želeo da, i u okviru Pop depresije kao izdavača, ali i koncertno malo više zaživi ta pop orijetisana muzika. Godinama mi je predlagao da napravimo neki lajnap koji je više u tom smeru, pa je faktički on sad sastavio i predložio ove izvođače, koji dosta dobro oslikavaju to što smo mi vrteli na plejlistama tokom svih ovih godina.

Dunju pratimo još iz Lovely Quinces, ona je zaista vrlo fascinantna i sada je kao Bad Daughter napravila nešto vrlo ozbiljno i zanimljivo, što je neki spoj elektronske i rok muzike i ovo će biti sjajna prilika da je po prvi put sa ovim projektom vidimo u Srbiji.

Sa druge strane, i geografski i muzički imamo Dinu Jašari, koja je jedna nežna, stidljiva izvođačica, koja već neko vreme osvaja region.

Oan je tipičan predstavnik siger song wrtiter-ski bedroom pop, koji je vrlo intiman i sa kojim se vrlo lako možeš identifikovati, naročito u kombinaciji sa njenim divnim glasom.

Bohemija nam je stari favorti, mi na Radio Aparatu jako volimo Niš i sve moguće bendove odatle. Ono što radi Bohemija je meni fascinantno – tako veliki kolektiv ljudi, vernost tom nekom hippie flower power konceptu i iskrenost u tekstovima, a opet divni su kao ljudi – svaki put kada dođu u Beograd, napomeenm ljudima da ih ne propuste.

Last, but not least – moj omiljeni indie power couple Emma i Jimmy, oni su fantastičan dvojac. Iako imaju samo tri pesme koje su objavili, snimili su dosta numera u studiju, tako da će taj koncert biti bogatiji, ali su mi njih dvoje i ovako fascinantni i taj njihov trud oko scene i talenat, kao neka dva dobra duha beogradske scene.

Slogan događaja je SEDAM GODINA VERNOSTI, kome je RA veran i zašto?

Pre svega svojim slušaocima, a slušaoci Radio Aparat su stvarno posebna fela. To je neka vrsta ljudi koja je najpre odana radiju kao mediju, mnogi od njih su uspeli već da odneguju decu uzrasta koji može da sluša radio i voli. Vernost i lojalnost publike koju ima prema nama je meni jako lepa. Ali ta slušalačka lojalnost ne podrazumeva blanko poverenje i nekritičku ljubav – sopstveni slušaoci će prvi da te isprozivaju (smeh), da ti kažu da im se nešto ne sviđa i slično – i meni je sve to super, da imaju svoja mišljenja. Takođe, vernost i prema našim saradnicima koji tako volonterski učestvuju u radu Radio Aparata svih sedam godina i taj međusobni odnos poverenja se prepoznaje.

Šta bi poželela RA za 7. rođendan?

Poželela bih trajanje. Da ne bežimo od neke transformacije, sve to što novi mediji nude kao mogućnost, fuzije stvari, ali opet – ne treba kvariti ni medij koji već postoji. Možeš ti da napraviš interaktivnost u nekom trenutku kada to treba i sve je to u redu, ali mislim da je radio jedan od tih jako tvrdoglavih i upornih medija, možda baš zato što je jednostavan, vrlo samoodrživ, jeftin produkcijski i ne zahteva dosta opreme.

Bilo bi lepo u nekom trenutku da možemo da plaćamo ljude, ali s druge strane, i taj momenat da je to mesto entuzijazma i slobodnog vremena za njegove stavraoce je isto lep. Ali za sada, mi smo tu i bilo bi lepo da potrajemo.  

Gde je RA u narednih 7 godina?

Mi nismo alergični na fuziju novog i sve što je novo, nama je blisko. Radio je takav medij koji uvek prigrli sve nove formate, ali je bitno da postoji i sam za sebe kao medij. Meni je samo žao što u celoj ekspanziji podkasta ljudi nisu razumeli jednu stvar, koja je vrlo bitna: razlika između simljenog audio programa, nečega što slušate naknadno kada se već završilo i lajv programa je zaista velika.

Vi kao slušalac imate potpuno drugačiji utisak kada slušate nešto što se dešava u isto vreme, bilo da pada kiša, koliko je sati, kakvo je raspoloženje – kada delite to sa slušaocima u lajv programu je zaista neprocenljivo u odnosu na to kada vi to slušate kada se već odigralo i završilo.

Ja uvek najvijam za lajv radio, pored sve ljubavi i poštovanja prema podkastima, ali mislim da će se vreme lajv radija vratiti i te komunikacije između onog ko stvara i onog ko sluša.

Fotografije: Privatna arhiva

Članak Radio Aparat je mesto slobode i za slušaoce i za nas se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Regulatorno telo za elektronske medije (REM) usvojilo je Pravnilnik o hitnom obaveštavanju javnosti o nestanku maloletnog lica koji obavezuje medije da u slučaju nestanka deteta postupaju u skladu sa propisanim pravilima. Pravilnik koji je nedavno stupio na snagu obavezuje televizije i radio stanice da po prijemu informacije od Ministarstva informisanja, bez odlaganja emituju obaveštenje o nestanku maloletne osobe. Osim putem medija, obaveštenja o nestaloj deci biće deljena i putem SMS poruka.

Obaveštenja o nestanku biće vidljiva i na autobuskim i železničkim stanicama koje imaju tehničku mogućnost emitovanja takvih poruka, kao i na aerodromu „Nikola Tesla“.

Prema rečima Igora Jurića, građani će i pre 1. novembra moći da vide kako će ovo izgledati u praksi, jer je planirano testiranje sistema, navodi se u tekstu na sajtu Danasa.

Mediji će prema pravilniku koji je usvojio REM biti u obavezi da po prijemu obaveštenja o nestanku deteta informaciju o tome emituju bez odlaganja ili izmena. Mediji su, takođe, u obavezi da u narednih osam sati od prijave nestanka, na svakih pola sata emituju informacije o nastanku, a nakon toga, na svakih sat vremena. Ova obaveza prestaje nakon 48 sati od prijave nestanka, a ukoliko se dete pronađe u međuvremenu, televizije su u obavezi da javnost obaveste o tome.

Obaveštenje o nestaloj deci medijima će slati Ministarstvo informisanja, dok će ovom ministarstvu podatke dostavljati Ministarstvo unutrašnjih poslova koje i donosi odluku o pokretanju sistema.

Kako bi se sistem pokrenuo, postojaće kriterijumi koji će morati da budu ispunjeni, istakao je Jurić u izjavi za Danas.

„O njima će predstavnici MUP-a detaljno govoriti na konferenciji za medije na kojoj će biti predstavljen sistem, ali neke mogu da navedem. Jedan od bitnih kriterijuma za pokretanje sistema će biti u onim slučajevima kada nestane dete mlađe od sedam godina, pošto je ono u tom uzrastu životno ugroženo čim je odvojeno od porodice. Isto tako, sistem će biti aktiviran u slučajevima kada nestane dete koje ima neki oblik invalididteta ili dete koje pije lekove bez kojih mu je ugrožen život. To su neki od kriterijuma, a o svima će detaljno govoriti predstavnici MUP-a”, rekao je Jurić.

Radna grupa koja radi na implementaciji sistema „Pronađi me” nastaviće sa radom i nakon 1. novembra sve dok i druga faza sistema ne bude zaživela. Druga faza će, kako ističe Igor Jurić za Danas, podrazumevati da se podaci o nestaloj deci dele i preko panela u tržnim centrima i bankama, elektronskih bilborda, kajrona na autoputevima, kao i putem društvenih mreža.

U proseku u Srbiji se svake godine prijavi nestanak između 1.300 i 1.500 dece, kako prenosi portal Radio-televizije Vojvodine.

„Srećom, najveći broj te dece se vrati, ali uvek ostane ta neka crna brojka, gde imamo uvek nekoliko mališana za koje nemamo rezultate potrage i ne znamo kakva je njihova sudbina. Ovaj sistem je namenjen toj brojci, kada znamo da je prošle godine konkretno prijavljeno 1.523 nestanaka dece, 1.518 pronađeno, dok se za petoro dece ne zna gde se nalaze”, rekao je Jurić za RTV.

Prema rečima Roberta Hovera iz Nacionalnog centra za nestalu i eksploatisanu decu (National Center for Missing & Exploited Children), oko 95% Amber alert slučajeva se reši u roku od 72 sata, prenosi sajt Amber Alert Srbija. U stranoj praksi pokazala se uspešnost uvođenja Amber alert-a, te uvođenje sistema Pronađi me može značajno da doprinese pronalasku nestale dece i svede potencijalne brojke na minimum.

Članak Domaća verzija američkog Amber alert-a pod nazivom Pronađi me počinje sa radom 1. novembra se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Mnoge reči koje svakodnevno koristimo nikada ne preispitujemo. Ipak postoje one druge o kojima često razmišljamo, a mogu postati i predmet ozbiljnih društvneih rasprava. Nažalost jedna od takvih reči je i reč feminizam. Jedna od najjednostavnijih definicija feminizma, koja je dostupna na Vikipediji kaže da je feminizam zbir društvenih pokreta i ideologija čiji je cilj definisanje, uspostavljanje i branjenje jednakih političkih, ekonomskih, kulturalnih i socijalnih prava žena. Ovo je jedna od definicija, ali feminizam je mnogo više. Šta je feminizam, kako ovu reč koristimo u javnom diskursu i zašto je važno da pozabavimo ovim pitanjem?

„Ja bih rekla da se i reč feminizam i sintagma danas sreću češće nego ranije, pogotovo kada su ženska prava u pitanju. Ono što je važno je i u kojim kontekstima ih srećemo, ko o njima govori i na koji način. Nažalost, veoma često oni koji ne poznaju ove koncepte govore o njima i to je možda najveći problem, jer se daje prostor na neki način neznanju”, kaže Tamara Ivančević, istraživačica iz oblasti studija roda.

Kada govorimo o pojmu feminizam, Jovana Gligorijević novinarka „Vremena” primećuje da, iako ne deluje uvek tako, danas imamo ipak bolji odnos prema pomenutom terminu, nego pre nekih –  10, 15 godina:

„Danas je daleko bolje, ali hjoš uvek nije dovoljno dobro. Još uvek možemo da vidimo, na društvenim mrežama, pogotovo kod starijih generacija, da postoje predrasude o feministkinjama kao ženama okje ne umeju da skvuaju jaje, koje treba da izgledaju na određeni način i da se ponašaju na određeni način. A znamo da feminizam i zalaganje za rodnu ravnopravnost spada u elementarnu političku higijenu.”

Anja Zečević, socijalna radnica iz Autonomnog ženskog centra primećuje da se sve više razbija stigma o reči feminizam:

„Ono što mi primećujemo u radu jeste da postoje različiti aspekti i afiniteti prema toj reči. Neko ima više negativan stav, i dalje prema tome, ali se sve više razbija stigma o toj reči i ona dobija svoje pravo značenje, što i jeste feminizam. Dakle, borba za rodnu ravnopravnost žena, protivljenje nasilju prema ženama i diskriminaciji. I ono što mi vidimo je da se više i u institucijama i u javnom diskursu ona dobija pravo značenje, ali i dalje je potrebno još mnogo rada na tome.”

A zašto nam je važno da razumemo ovako kompleksne pojmove i obratimo pažnju na to kako se odnosimo prema rečima?

„Kada mi nešto imenujemo, mi se hvatamo u koštac sa time. Jako su nam važne reči zato što nam je važno ono što one označavaju. Onog trenutka kada mi nešto imenujuemo, mi imamo odgovornost prema tome. Da naučimo na što je moguće raznolikije načine šta to što smo imenovalii znači, kako funkcioniše i kako ćemo ga mi dalje koristiti”, objašnjava Tamara Ivančević, istraživačica iz oblasti studija roda.

Veliku ulogu u kreiranju javnog diskursa imaju upravo – mediji. Tamara kaže da je odnos prema rečima femizam i ženska prava šarolik i zavisi od medija koje posmatramo. Ipak, postoje neki trendovi koji su posebno prisutni u mejnstrim medijima:

„Imamo mnogo tabloidnog izveštavanja i ono što je posebno problematično jeste da žene dominantno srećemo u crnoj hronici i estradi. Postavlja se pitanje gde su žene sagovornice iz struka i zbog čega ih nema u medijima. To je jedna velika zamerka i jedno veliko pitanje za apsolutno sve koji su u sferi medija.”

Najveći problem u radu medija, kada govorimo o izveštavanju o pravima žena, predstavlja – neznanje, kaže Jovana Gligorijević:

„Deklarativno svi mediji se zalažu za ženska prava, svima je stalo do rodne ravnopravnosti, ali tu se već surećemo ne toliko sa pojavom predrasuda koliko sa neznanjem. I onda ćemo naleteti na dobru nameru koja će rezultirati katastrofalnim primerom kako se ne-zalagati za rodnu ravnopravnost i ne promovisati je. Konkretan primer su slike pretučenih žena koje su deo sadržaja medija koji se zalažu za borbu protiv rodno zasnovanog nasilja. Kada je takođe reč o medijima, važno mi je da naglasim i da se ove teme sve bolje kotiraju – nekada su one bile one takozvane letnje teme kojima se popunjava sadržaj, kada nema drugih događaja, a danas već imamo situaciju da novinarke koje se bave temama, baš konkretno rodno zasnovanog nasilja dobijaju najbitnije nagrade u regionu za istraživačko novinarstvo.”

Anja primećuje da su u poslednjih par godina žene sve više edukovane i informisane o tome šta jeste nasije, koje vrste nasija postoje, kao i da prepoznaju šta su njihova osnovna prava i da postoje zakoni koji ih štite i od nasilja u porodici, kao i diskriminacije i mobinga na poslu – ipak to nije slučaj sa svim delovima stanovništva.

„Postoji neko stanovništvo koje prosto nema pristup takvim medijima i sa njima moramo više da radimo na tome da se informišu o svojim pravima”, objašnava Anja.

A koja su to ženska prava o kojima bi trebalo najviše da govorimo i koja su najugroženija?

„S ozbirom na ovu godinu i na broj femicida koji se desio od početka godine, mislim da je upravo najugroženije pravo na život i na život bez nasilje. Treba kao društvo da budemo više senzibilisani na tu temu i da se već postojeći zakoni primenjuju adekvatno i da se mere prema nasilnicima u skladu sa procenjenim rizikom primenjuju, kako bi žene bile zaštićene”, kaže Anja.

A kakav odnos naši sugrađani i sugrađanke imaju prema reči feminizam i sintagmi ženska prava? Kako bismo to saznali – Oblakoder je rešio da sprovede kratku anketu. Ono što je posebno važno da istaknemo jeste da smo primetili da su, više nego inače, ljudi bili obazrivi i nevoljni da učestvuju u anketi. To je bio još jedan od pokazatelja koliko su reč feminizam i ženska prava u Srbiji stimatizovani. Pa kako možemo da promenimo situaciju i odnos ljudi prema terminima feminizam i rodna ravnopravnost?

„Ja duboko verujem da je jedini način da se odnos prema bilo kom terminu u javnosti promeni taj da ga uporno koristimo. Kada pričamo o tome zašto je to važno, samo ova godina i broj femicida kao najesktremnijeg oblika i nasilja, ali i neravnopravnosti žena pokazuju da je važno da ih koristimo, jer je ovo sada već postalo, za žene, i pitanje opstanka i golog života.”

Ove termine je takođe potrebno usvojiti i u obrazovnom sistemu, kaže Tamara:

„Istovremeno bih rekla da je veliki problem potpuno odsustvo ovih pojmova iz obrazovnih sistema, iz kurikuluma, od osnovnog, preko srednjoškolskog, pa sve do višeg i visokog obrazovanja. Ovi pojmovi nisu uključeni i samim tim je logično da ih ne poznajemo dovoljno.”

Zašto nam je feminizam važan – i za muškarce i za žene?

„Ono protiv čega se feminiam bori, a to je patrijarhat, zaista podjednako uništava i muškarce i žene. Žene kao što vidimo ubija, i figurativno i fizički, dok pred muškarce stavlja nedrealne i nadrelne zahteve koje treba da ispune i očekivanja, dok sa druge strane ih takođe ograničava u nekim drugim segmentima kao što je komunikacija sa sopstvenim emocijama, izražavanje emocija, sve ono što se pripisuje ženama, kao negativno, baš zato što ne izražavaju, muškarci trpe posledice po mentalno zdravlje. Ja zbog toga verujem da je spas i za muškarce u feminizmu”, objašnjava Jovana Gligorijević.

Feminizam predstavlja preduslov za dostojanstven život za sve, a upravo zbog toga nam je važno i da poznajemo istoriju ženske borbe i feminizma.

„Ne postoji način da se upotpuni čovek i da se ispune svi čovekovi potencijali bez dostojanstvenog života i to je neka vrsta preduslova oko kojeg se slažemo ili se ne slažemo. Poznavanje istorije borbe žena i feminizma sa svim kritikama koje su došle i iznutra i spolja, konstruktivnim, zapravo nam sa jedne strane čuva sećanje na sve ono što je izboreno, na sve one koje su dale svoje živote ili kvalitete svojih života da bi se izborile za čoveka i nejgove potencijale. Ujedno, nama pruža znanje koje možemo dalje da koristio da i dalje čuvamo ono što je izboreno, ili da bijemo nove bitke. Nažalost, imamo mnogo posla, kada je to u pitanju”, zaključuje Tamara.

Članak Feminizam i ženska prava – kakav nam je odnos prema ovim pojmovima? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Koliko sati dnevno provodimo koristeći društvene mreže? Znamo da telefon koristimo u proseku između tri i četiri sata dnevno, ali koliko koristimo društvene mreže, nismo tačno sigurni. Ipak, ono što takođe znamo jeste da ih najviše koriste mladi i da oni u proseku na svakih osam minuta uzimaju telefon u ruke. Kako koristimo društvene mreže? Koje su štetne posledice korišćenja istih i zbog čega se informišemo preko njih, sve su to pitanja na koja ćemo odgovore dobiti do kraja ovog videa.

Kada govorimo o društvenim mrežama ono što prvo ističemo i što smo već pomenuli jete vreme koje provodimo koristeći ih. Ipak, svet multimedija nije novitet, pa provođenje velike količine vremena uz različite zabavne sadržaje, takođe, nije nešto što predstavlja novinu i neobično ponašanje, pogotovu među mladima.

„Zapitajte se samo kad ste vi bili mladi koliko ste vremena provodili ispred televizora? Zašto znate sve pesme iz City club-a napamet i sve tekstove Moby Dick-a? Zato što ste sedeli i imali ste mnogo vremena slobodnog i trošili ste ga na televiziju. Danas klinci samo troše na telefon. To je uglavnom TikTok, Instagram, YouTube i tamo naravno ostavljaju gomilu komentara, koji ako otvorite neki od svojih dnevnika kad ste bili mali ili nešto slično, videćete koliko krindž izgleda to kako ste razmišljali i šta ste pisali. Samo što je klincima to javno sada, pa mi možemo da vidimo i zgrozimo se kako ne znam šta klinci rade na Tik Toku. Da je nas neko tada snimao verovatno bismo izgledali jednako glupo”, navodi Goran Jankuloski, suosnivač kreativne agencije Žiška.

Sa druge strane, ono što se pojavljuje kao problem jeste razvijanje adiktivnih obrazaca ponašanja koji dovode do naše preterane privrženosti društvenim mrežama, ali i specifičnih negativnih posledica, kao što je, na primer, stalan strah od propuštanja, koji je vrlo prisutan među mladima.

„Ono što je moj utisak jeste da koriste društvene mreže za praktično svaki aspekt njihovog života, od zabave, informisanja, povezivanja sa drugima, praćenja nekih trendova. Dosta je ta internet kultura prodrla u sve sve pore života mladih i ako vi niste saznali za najnoviji TikTok trend, za novi MEME koji se pojavio, možda nećete biti popularni u društvu. U tom smislu, to je dovelo i i do stvaranja takozvanog Straha od propuštanja, odnosno, fear of missing out”, ističe Bojan Perkov iz Share fondacije.

Trenutno, najbrže rastuća društvena mreža je TikTok, video platforma za koju se procenjuje da ima oko milion i trista hiljada korisnika u Srbiji.

„Ljudi skroluju TikTok pet puta duže nego što skroluju Instagram. I zbog toga toliko vremena provode tamo i zato svi trendovi danas, kulturološki, počinju na TIkToku, zato sad diskurs počinje na TikToku, a onda se tek širi kroz ostale platforme”, objašnjava Goran Jankuloski iz Žiške.

A na koje vrste sadržaja ljudi najviše reaguju i šta najviše prate na TikToku?

„Ljudi reaguju na prve tri sekunde videa u suštini. A onda šta ćeš posle toga da uradiš zavisi od toga koliko si dobro iskoristio prve tri sekunde. Na TikToku najviše reaguju na ljude, možda reagovanje nije najbolja reč, ali najpre će zapamtiti takav sadržaj i dugoročno će imati smisla za influensere da prave takav sadržaj, a to je da nešto pričaju u kameru i od sebe naprave brend. TikTok je prilično postao niša, odnosno – upadneš u neku nišu i dobijaš sadržaj iz te niše. Prednost je što nije kao YouTube, ne upadaš samo u jednu nišu nego više njih, ali ako upadneš u nišu koja te interesuje i koja je korisna za tebe, na primer u marketing nišu, možeš da budeš baš upućen u dešavanja koja su aktuelna i koja predstavljaju tehnička, konkretna znanja”, navodi Igor Radulović,

Ipak, ono na šta je posebno potrebno da skrenemo pažnju jeste čitav niz problema koji postoje kada govorimo o društvenim mrežama i koji mogu imati negativne posledice na sve njihove korisnike.

„Lista štetnih uticaja društvenih medija može i jeste napunila jedno saslušanje u Kongresu, to je ono kada je Mark Cukerberg išao u kravati, pa smo se svi smejali. Uključuje sve od promocije nečega što se nikada nije dobro prevelo na sprski, ali što se zove echo chambers na engleskom, pa ih mi prevodimo kao mehure, bable. Poenta je da društvene mreže zatvaraju ljude sa svojim istomišljenicima i svi gledaju isti sadržaj. Sa druge strane, najšokantnije što je potvrđeno jeste da je Fejsbuk znao ovog leta da Instagram ima negativan uticaj na mentalno zdravlje tinejdžera, pogotovu devojčica koje kada su veoma osetljivom periodu izlaze na Instagram i onda svi sude o njima što dovodi do povećanja depresije i nekad do tragičnih ishoda”, govori Goran Jankuloski.

Kada govorimo o mladima i onlajn prostoru, posebno važan problem predstavlja i digitalno nasilje.

„Nikada ga ne možemo u potpunosti eliminisati, ali je potrebno barem ga svesti na najmanju moguću meru i stvoriti tu neku ideju mladim ljudima u glavi da su oflajn i onlajn izjednačeni. Kao što nije u redu vređati i napadati bilo koga na ulici, licem u lice, tako isto nije u redu raditi to onlajn”, objašnjava Bojan Perkov.

Igor Radulović iz Žiške smatra da postoji pomak u ponašanju na društvenim mrežama, posebno na TikToku.

„Deo društvenih mreža i pogotovo TikToka možda ima malo manje tog nekog eksplicitnog hejta i zapravo su mladi čak nastrojeni da brane ljude. Ovo pričam iz ličnog iskustva i iskustava nekih influensera. Možda bi ranije, pre deset godina, kada su mladi bili na Jutjubu, bi bili hejterski nastrojeni. Kao da su ovi mladi svesniji, da li zbog influensera koji su preterali pa se sada napravila neka kontra struja, nisam siguran, ali rekao bih da se ponašaju dosta odgovornije”.

Kada smo stlano okruženi društvenim mrežama i kada ih stalno koristimo to nas često sprečava da razvijamo različite delove naših ličnosti i može dovesti do ozbiljnih problema, kao što je poremećaj pažnje.

„Ja mislim da nikada nije bilo važnije da obezbediš sopstvenu medijsku pismenost. Moja generacija je imala taj luksuz da ima izbor da li će biti medijski pismena ii ne, mislim da naredne generacije za to apsolutno moraju da se izbore. Međutim ono što ja vidim kao problem o kome se najmanje diskutuje je poremećaj pažnje i koliko današnje generacije ne mogu da se fokusiraju, skoncentrišu na nešto i ne može da im bude dosadno. Dosada je neophodna za igru, igra je neophodna za kreativnost, a ako konstantno imaš telefon u džepu, tebi nikada nije dosadno”, objašnjava Goran Jankuloski.

S ozbirom na sve pomenute probleme, postavlja se pitanje kako možemo da ograničimo uticaj društvenih mreža i korporacija koje stoje iza njih. Bojan iz Share Fondacije ističe da je to jako važno, ali da je jako teško kontrolisati ih koristeći regulatorne okvire. Ipak, postoje određeni pomaci – Akt o digitalnim uslugama evropske unije i pre njega GDPR, Uredba o zaštiti podataka o ličnosti, od koje se mngoo očekivalo, a je dovela do toga da se plaćaju veće kazne, ali ne i druge promene.

„Negde taj kontekst ostaje isti da se zloupotrebe podataka i dalje dešavaju,da se prikupljaju podaci na način koji nije baš u skladu sa tim pravilima ili nije uopšte, da korisnici nemaju ideju šta se sa njihovim podacima radi i na koji način mogu da utiču na to i šta to znači zapravo za njihovu onlajn personu”,ističe Bojan Perkov.

Pa onda – šta kao pojedinci možemo da uradimo kako bismo bolje koristili društvene mreže I bili što zaštićeniji.

Jedan način na koji to možemo da uradimo jeste da promovišemo nešto što se zove digitalni detoks. Nije dovoljno da ostaviš samo telefon u džepu, moraš da ga ostaviš fizički daleko od tebe zato što tek tada prestaješ da iščekuješ sledeću notifikaciju i to ima veliki uticaj na tvoju biohemiju. Kada normalizujemo da ostavljamo telefone kao što ostavljamo patike na ulazu kada uđemo u stan, pa počnemo telefona da ostavljamo negde da nam ne budu na dohvat ruke, to će biti jedan korak ka tome. Drugi korak jeste da proveravamo s vremena na vreme listinge koji nam pokazuju koliko vremena smo proveli koristeći koju aplikaciju i da se zapitamo da li zaista to želimo ”, zaključuje Goran Jankuloski.

Članak Kako koristimo društvene mreže? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Devetomesečno istraživanje obuhvatilo je detaljnu analizu medijskih projekata u kulturi (2015-2022) koji su sufinansirani iz budžeta Republike Srbije: Ministarstva kulture i informisanja, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i informisanje i 152 lokalne samouprave.

Posebno su obrađeni i medijski projektidva javna konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja koji promovišu i afirmišu teme iz oblasti kulture u 2021. i 2022. godini. Ove konkurse je tokom dve godine raspisalo Ministarstvo kulture i informisanja, a konkurs je prelaskom informisanja u Ministarstvo za informisanje i telekomunikacije od ove, 2023. godine ukinut.

Istraživački novinari su analizirali 2.480 projekata koji su sufinansirani državnim novcem u ukupnom iznosu od 13.296.369 evra (1.580.907.323 dinara).

Detaljna analiza pokazala je da se medijski projekti sufinansirani državnim novcem najčešće samo deklarativno bave kulturom. 

Svi podaci koji će biti predstavljeni obuhvataju kompletnu analizu od 2015-2022. godine: ukupna izdvajanja, broj projekata, podelu na oblasti i podoblasti, izdvojen novac iz svih organa vlasti sa brojem podržanih projekata, medije koji su podržani, ali i podnosioce kojima su odobrena sredstva.

Na panelu će biti predstavljeni interaktivni prikazi, koji će trajno ostati na webu kao dobar alat novinarima, ali i studentima novinarstva, zaposlenima u Ministarstvu kulture,  Ministarstvu za informisanje i telekomunikacije i svima koji se dalje budu bavili ovom temom.

Rezultate opsežnog istraživanja na panel diskusiji u Kolarčevoj zadužbini će predstaviti Gordana Tadić, direktorka Kulturnog centra Kaleidoskop i glavna urednica magazina Kaleidoskop media, Duško Medić, analitičar, ispred Centra za održive zajednice i Vesna Milosavljević, urednica portala za kulturu SEECult, moderatorka panela.

Na panel diskusiji se očekuje učešće predstavnika Ministarstva za informisanje i telekomunikacije, Ministarstva kulture, Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Udruženja novinara Srbije.

Projekat „Pod lupom: Kultura u medijima – Šta podržava država?” je realizovan u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije.

Fotografija: Luka Novaković

Članak Predstavljanje rezultata medijskog istraživanja Pod lupom: Kultura u medijima – Šta podržava država se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Šta znače termini Copycat i Verterov efekat?

Copycat efekat predstavlja posledicu senzacionalističkog izveštavanja medija o nasilnim ubistvima ili samoubistvima, koje dovodi do podsticanja više istih ili sličnih događaja koji predstavljaju imitiranje. Pod Copycat efekte potpada i Verterov efekat, fenomen koji je definisao sociolog Dejvid Filips 1974. godine.

Kako bi potvrdio da li medijsko izveštavanje zaista utiče na povećanu stopu samoubistava Filips je osmislio empirijski istraživački program. Tokom više od decenije istraživanja, Filips je prikupio važne dokaze koji podržavaju hipotezu da obrasci ponašanja u društvu zapravo mogu delovati kao zaraze, te da postoji korelacija između medijskih reprezentacija i stvarnog društvenog ponašanja, navodi se u naučnom radu Operacionalizacija memetike – samoubistvo, Verterov efekat i rad Dejvida P. Filipsa.

Verterov efekat je naziv dobio po Geteovom delu Jadi mladog Vertera iz 1774. godine, tačnije zbog sumnje da je ovo delo, koje se bavi tematikom samoubista, izazvalo veliki broj samoubistava, koja su nastala kao imitacija onog iz Getovog dela. Priličan broj mladih čitalaca je imitirao Vertera, do te mere da je porast stope samoubistava bio direktan razlog zašto je ova knjiga zabranjena u mnogim zemljama, navodi se u tekstu na sajtu Alliance Vita. Knjiga je smatrana toliko opasnom da je zabranjena u Danskoj, Italiji i u gradu Lajpcig u Nemačkog, navodi se na sajtu Books on Trail.

Medijski efekat imitacije koji se pokazao kao fenomen pri izveštanju o samoubistvima, smatra se da ima isti uticaj kada su u pitanju masovna ubistva ili pucnjave i može igrati ulogu u drugim ekstremnim događajima kao što su domaći terorizam i rasno motivisani zločini, navodi Američko udruženje za Javno zdravlje (American Public Health Association). Sociolog Dejvid Filips takođe prepoznaje i fenomen koji naziva mass shooting contagion, a koji indicira da publicitet koji dobijaju zločini ovog tipa u medijima perpetuiraju istu vrstu kriminalnog akta, koje se vrši radi sticanja slave ili prepoznatosti (ozloglašenosti).

Termin copycat efekat je prvi put upotrebljen sredinom 20. veka kada je Dejvid Dresler, bivši izvršni direktor Odeljenja za uslovnu slobodu države Njujork i sociolog, iskoristio ovaj termin da u tekstu opiše obrasce kriminalnog ponašanja. Dejvid je u naslovu teksta koji je glasio „Slučaj imitatora zločinca” (Case of the Copycat Criminal) za Njujorkt tajms, 10. decembra 1961. godine, upotrebio ovaj termin kako bi objasnio zašto zločini često dolaze u talasima. Kada se niz sličnih zločina dogodi u datom vremenskom periodu, tvrdi on, postoji velika verovatnoća da će kriminalci kopirati jedni druge, navodi se u tekstu na sajtu JSTOR Daily.

Nakon Dejvidovog teksta u vezi sa temom copycat-a, autor i biheviorista Loren Kolman počinje da piše knjigu koju naziva The Copycat Effect. Pisac je više od dvadeset godina istraživao ovaj fenomen i tek 2004. godine objavio knjigu. Loren piše o uticaju koji mediji imaju na zločine i samoubistva, o načinima na koje možemo da se nosimo sa njegovim posledicama, ali i da se kao pojedinci i društvo suprotstavimo njegovim posledicama. On smatra da stalno izveštavanje o ovim događajima, a ne o događajima sa pozitivnom porukom, daje ovim kriminalcima neku vrstu slave. Pet minuta slave, naslovna strana, knjiga ili film koji su posvećeni ovim kriminalcima provocira druge pojedince sa tendencijom da se ponašaju na sličan način. Zbog ove vrste slave dolazi do „efekata kopiranja“, piše Loren u svojoj knjizi.

Kao što sam fenomen nagoveštava, nakon svega 24 sata od tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”, desio se prvi slučaj copycat-a u Srbiji. U četvrtak 4. maja rano ujutru devojčica je u osnovnoj školi Ruđer Bošković kuhinjskim nožem povredila jednog učenika i profesorku. Pored ovoga, kako prenosi Danas.rs, u Obrenovcu u osnovnoj školi „Jefimija“, jedan dečak je odmah nakon minuta ćutanja održanog zbog nemilog događaja, izvadio plastični pištolj i počeo da maše njime, uplašivši druge učenike. Slična situacija dogodila se i u Vojvodini, gde je dečak ubrzo nakon incidenta u OŠ „Vladislav Ribnikar” pretio da će učiniti sličan potez, odnosno, da će pištoljem napasti svoje drugare iz škole. Takođe, sinoć, nakon nešto više od 24 sata od masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar”, u Mladenovcu se dogodila još jedna masovna pucnjava u kojoj je život izgubilo osmoro, a teško je povređeno trinaestoro ljudi.

Kako mediji mogu da izveštavaju i šta mogu da urade?

Kada izveštavamo o situacijama koje mogu izazvati nemir i uznemirenost kod velikog broja ljudi, važno je, pre svega, kao što smo već istakli, poštovati Etički kodeks novinara Srbije. Ipak, pojednostavljeno, ono što je najvažnije, a što se odnosi i na pojedince, jer danas svako može biti svojevrstan medij i svako može da prenosi informacije putem društvenih mreža, jeste ne širiti paniku, kao ni spekulacije i nagađanja. Upravo širenje spekulacija i nagađanja u atmosferi povećane senzitivnosti dovodi do lavine lažnih vesti, koje mogu imati izrazito negativne posledice, kako na informisanje ljudi, ali i na njihovo mentalno zdravlje. Izveštavanje o ovako osetljivim temama mora se biti svedeno, istinito i usmereno na faktografiju, a ne potencijalne informacije i spekulacije. Oblakoder podseća medije na njihovu odgovornost i potrebu da se svojoj publici nađu, a ne da šire lažne vesti i potencijalno negativno utiču na mentalno zdravlje velikog broja ljudi.

Naslovna fotografija: Evert F. Baumgardner

Članak Šta je to Copycat efekat? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U izveštaju, čiji su autori Evropski centar za medijske slobode (ECPMF), Međunarodni institut za štampu (IPI), kao i Evropska federacija novinara (EFJ), navedeno je da je od januara do decembra 2022. zabeleženo 813 slučajeva kršenja medijskih sloboda. Na udaru se, kako je ukazano, našlo 1.339 pojedinaca ili medijskih organizacija, prenosi Glas Amerike.

Verbalne pretnje, uvrede putem društvenih mreža, fizički nasrtaji, pa čak i pretnje bombom (iako lažne), obeležile su godinu za nama i doprinele tome da 3. maj, Svetski dan slobode medija, novinarima i novinarkama u Srbiji ne bude povod za slavlje, već još jedan razlog za ukazivanje na to koliko je situacija po pitanju medijskih sloboda loša. Stoga smo pitali novinarke i novinare koji rade u različitim medijskim kućama kako vide slobodu medija u Srbiji i šta ona za njih predstavlja.

Jelena Božić, O radio

Foto: Privatna arhiva

Sloboda medija u Srbiji je trenutno kao neka ugrožena vrsta, koju pojedinci i pojedinke pokušavaju da sačuvaju od izumiranja. Ti čuvari, iako u manjini, vode celoživotnu borbu da objasne i pokažu koliko nam nestanak tih slobodnih medija ugrožava svaki sistem, a ti isti sistemi, vođeni pogrešnim ljudima, svaki dan rade na tome da utišaju sve što je od takvih medija ostalo. Zato moramo da ih čuvamo, podržavamo, prepoznamo i priznamo – svi mi građani i građanke zajedno. Izumiranjem slobodnih medija, izumiru i demokratija, pluralizam i kritičko mišljenje. 

Jelena Radivojević, KRIK

Foto: Milena Arsenić

Sloboda medija u Srbiji trenutno je veoma upitna i ugrožena – ono malo slobode što postoji izborili su malobrojni novinari koji žive svoju profesiju i koji su, nažalost, primorani da žrtvuju sve druge sfere života zarad te borbe i osvajanja slobode. Kada kažem da je sloboda sve ugroženija, stvarno to ne kažem kao frazu – konstantno se susrećemo sa novim oblicima pritisaka koji nas usporavaju u radu i utiču na psihičko i fizičko zdravlje. Već neko vreme u pritiske na medije su uključene institucije i predstavnici vlasti na svim nivoima, od lokalnog do republičkog, a sada se susrećemo i sa velikim brojem SLAAP tužbi koje protiv medija podižu ljudi iz vlasti i njima bliske osobe o kojima novinari istražuju. Cilj tih tužbi nije ništa drugo do zastrašivanje i sprečavanje novinara da se bave svojim poslom, uz neminovno iscrpljivanje njihovog vremena i novca. 

Smatram da je uvek važno pomenuti i u koliko teškoj situaciji se nalaze sve naše kolege van Beograda, odnosno van velikih gradova, koji su mnogo manje zaštićeni, a pod mnogo većim pritiscima lokalnih moćnika koje istražuju. I sve to dok jedva preživljavaju jer javni novac odlazi onima koji pišu kako vlast diktira. Mislim da je važno objasniti svima šta donosi sloboda medija i da se to postiže medijskim opismenjavanjem, kako ne bi postala samo fraza koju izgovaramo, jer bi bila velika šteta da u vreme kada su informacije dostupnije nego ikada, ljudi i dalje budu zaslepljeni propagandom.

Nikola Krstić, Dosije o medijima (NUNS)

Foto: Privatna arhiva

Sloboda medija u ovoj državi nije ugušena, niti je mrtva, ali je živa zakopana, u sanduku sa cevčicom za vazduh, koja izvire iz zemlje, samo da bi opstala živa. Politički moćnici, intelektualne elite i klerikalni komesari su mukotrpno radili da bi se tako danas nešto desilo. Novinari i novinarke u ovoj zemlji su ugrožena vrsta, love se poput belih medveda i sumatranskih nosoroga, dere im se koža sa leđa, dok se ne predaju mračnim silama propagande ili, jednostavno rečeno, ne odustanu od tog poziva i pređu u korporativno-marketinške vode u kojima je priliv novca stabilan. U suštini, da ne bude sve pesimistično, najmračnije je pred zoru, ali, nažalost, još nismo stigli dotle.

Jovana Gligorijević, Vreme i Novinarke protiv nasilja nad ženama

Foto: Privatna arhiva

Mislim da smo do sada svi sve rekli o načinima na koje je sloboda medija u Srbiji ugušena. Stalno ponavljamo kako to utiče na građanke i građane. Međutim, nedavno sam za Misiju OEBS-a u Srbiji radila u timu koji je sproveo istraživanje o mentalnom zdravlju novinarki i novinara. Podaci govore više nego pridevi, prilozi i epiteti.  Analiza je pokazala da od dijagnostikovanih mentalnih smetnji novinara, najčešće su bili prisutni anksiozni poremećaji, čak 71.6 odsto, zatim depresivni (41.8 odsto), kao i napadi panike u 34.3 odsto od ukupnog broja anketiranih. Oko 83 odsto iskusilo je sindrom sagorevanja na poslu. Toliko o slobodi medija. 

Iva Parađanin, Tampon Zona i Buro

Foto: Tina Marić

Slobodu medija u Srbiji trenutno vidim rastrzanu u vrtlogu haosa otvorene autokratije, senzacionalizma i krize identiteta. Sve više svedočimo prisilnom ili samovoljnom zaokretanju medija ka onome što je pogrešno i štetno, gde se glavna funkcija informativnih punktova potpuno izgubila ili namerno zaboravila i pretvorila u čistu manipulaciju. Ipak, tu su pojedinačni slučajevi hrabrih i razboritih novinara i novinarki, njihovih istraživačkih priča, kao  i neki autentični mini izvori informacija koji predstavljaju oazu u čitavom ovom ludilu, za koje iz petnih žila navijam i verujem da su budućnost zdravog vazuha u medijskom prostoru koji ćemo možda jednom i udahnuti. Zagovarenje rodne ravnopravnosti i ispravnu medijsku sliku žene istakla bih kao jedan od kamena temeljaca za slobodu medija. 

Zoran Strika, 021.rs

Foto: Privatna arhiva

Na pitanje kako vidim slobodu medija u Srbiji danas, odgovor može da bude da se ona teško vidi. Kada se uoči jedan problem, onda shvatite da biste rešili taj problem, morate da rešavate ujedno i neki drugi. Ukoliko je jedan od puteva ka slobodi ekonomska nezavisnost, a novinarstvo i mediji se ne shvataju kao javno dobro, što bi trebalo da budu, onda rešenje vidimo u tržištu. Međutim, problem je što tržište ne postoji ili je i ono pod kontrolom, pa bi i taj problem trebalo da rešavamo. I tako idete u krug. U Srbiji ne postoji sloboda medija, već postoje oaze kritičke reči koje uspevaju da opstanu.

Članak Kako izgleda medijska sloboda u Srbiji danas? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Drugi po redu Studio 63 je jednodnevni online radijski program koji će uz puno entuzijazma svih učesnika i autora emitovati dobru energiju i novogodišnju euforiju u etar.

Kako je cilj Studija 63 da se svake godine razvija i nadograđuje, tako ćete ovaj put imati prilike da čujete telefonska uključenja uživo sa gostima širom celog sveta, kao i uživo emitovanje dve muzičke emisije. Ove godine programska šema se sastoji od jedanaest emisija. Posebno se izdvaja emisija humanitarnog karaktera „Vidi Srcem”, u okviru koje se u saradnji sa Crvenim krstom organizuje prikupljanje novogodišnjih paketića za decu. Svi zainteresovani mogu učestvovati i doneti novogodišnje paketiće deci na adresu Fakulteta dramskih umetnosti za vreme trajanja programa, 29. decembra.

Ovu godinu ispraćamo uz puno ljubavi i prisećanje svega onoga što volimo, kroz interesantne emisije kao što su – „A ti mi pleši” emisija je koja u centar pažnje stavlja ples, gde možete čuti kako profesinalni plesači u Srbiji žive isključivo od toga što vole. „Afterfaks” je emisija čiji gosti su diplomirani studenti. Bavi se pitanjem „A šta posle fakulteta?”. Uz gostovanja i uključenja širom sveta slušajte kako su se oni snašli posle fakulteta. U emisiji „Pričaj mi o ljubavi” čućemo šta ovogodišnja klasa zvuka ima da kaže o ljubavi, čitaćemo malo poezije, a sve to uz najlepše ljubavne pesme. Ostanite sa nama da vam unesemo malo romantične atmosfere u ove tmurne zimske dane.

Programski sadržaj „Studija 63” možete pratiti u četvrtak 29.12.2022. godine u periodu od 09:00 do 21:00 putem linka na sajtu www.studio63.rs.

Program i sve ono što vas očekuje možete pratiti na instagram nalogu studio63fdu

Članak Novogodišnji radio – Studio 63 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iva Parađanin

Pre dve nedelje pokrenula si novu sezonu Tampon zone, koja je sada dobila novo izdanje jer si rešila da je pretvoriš u samostalni projekat, da ne kažem startap. U samom uvodu prve epizode i sama objašnjavaš ovo rečima da je to jedini način da se naši glasovi čuju i da se izbegne cenzura. Zbog čega je tako i zbog čega si donela odluku da Tampon zona postane samostalna produkcija i projekat?

Iva Parađanin: Tampon zona je od samog početka bila moj lični projekat, a kada kažem to ne mislim samo u tehničkom smislu da sam ga ja osmislila i napravila, već više u smislu da je nešto što meni mnogo emotivno znači. Svi razgovori koje sam imala prilike da vodim i koje ću voditi su intimni, iskreni i iziskivali su duboko poverenje sa obe strane. Žene su sa mnom delile najranjivija iskustva, lične borbe, izazove i načine na koje su ih pobedile. Radeći na prethodnim sezonama shvatila sam koliko je to poverenje važno, to jest, najvažnije, i koliko nikako ne želim da ga izigram. Svhatila sam da su ti razgovori vredni, puni informacija na koje ne nailazite svakodnevno i da želim da ih čuvam. Moram da ih vodim slobodno, bezgranično i glasno koliko je god to moguće. Nikom ne može da bude više stalo do ovog projekta i njegovog cilja nego što je to meni samoj, jer je u većim medijima on bio jedna od stavki koju treba uraditi, a meni je sve što želim da radim. Tu je i ta odgovornost da sve prenese baš onako kako je ispričano i ne želim da to ni trunčicu dovodim u rizik. Znamo svi koliko je jaka struja senzacionalizma koji se utkao i tamo gde smo mislilii da nikad neće, te želim da moj podkast bude izolovan od svega toga, kao planeta za sebe.

Imala sam sjajne saradnje sa medijima na kojima je Tampon zona bila emitovana i jako sam zahvalna što sam uopšte imala prilike da je oživim, ali čini mi se da svoj pun potencijal može dostići samo ovakva, slobodna i svoja. Sa druge strane, već sam skoro deceniju u medijima i konačno sam se osnažila i poverovala da nešto „moje” ima potencijal i kvalitet da uspe samo.

Za prvu sagovornicu izabrala si Anu Mihajlovski. Zbog čega si baš sa njom želela da razgovaraš i da sa njom otvoriš svoju novu ili, da kažem, prvu sezonu?

Mislim da je simbolično i vrlo dobro da nov život Tampon zone počne upravo pričanjem o položaju žene u medijima, i to one koja je i sama medijska radnica i od koje, po komentarima koje sam dobila, nismo očekivali možda priču koju smo dobili. To je upravo i jedan od ciljeva: razbijanje postojećih ramova u koje smo uramljene i rušenje predrasuda i stereotipa. Želela sam baš nju jer je neko ko je hrabar, odvažan, pametan i, ono što je najvažnije, neposlušan i neko ko ima više identiteta, a ne samo onaj jedan koji je društvo rešilo da sme da ima. Ta njena neposušnost je upravo u tome što se suprotstavila kalupu i u epizodi izrekla naglas krucijalne stvari kada je u pitanju oblikovanje i kalupljenje žena u našoj zemlji. Neverovatno je koliko se žena pronašlo u izjavama iz različitih profesija. Želim da sa svakom sagovornicom pokažem koliko su predrasude štetne i opasne i koliko je to individualno osvešćivanje i buđenje važno za svaku od nas.

U emisiji veliku pažnju posvećujete bezbednosti žena i razgovoru o savremenom svetu. Kakav je savremeni svet i da li se ti u njemu osećaš bezbedno?

Jako mi je teško da u istoj rečenici koristim „savremeni svet” i činjenicu da se većina nas oseća nebezbedno dok obavlja svakodnevne životne stvari: hoda ulicom, radi, studira, trenira, koristi prevoz ili provodi vreme online. Neverovatno je kako nam se strah utkao u svako životno polje, toliko da smo se saživele sa njim, prihvatile ga i izgradile individualne mehanizme za nošenje sa njim. Navikle smo da nam neko narušava intimne prostore i ugrožava nas prelaženjem granica.

Što se mene lično tiče, valjda sam se zbog tolikog bavljenja temom bezbednosti i nasilja prema ženama u jednom trenutku baš ohrabrila i osetila snažno i psihički i fizički, misleći da mi niko ništa ne može, a onda se dese stvari koje nas jednostavno sve ustrele pravo u leđa. Jedna takva stvar bio je intervju koji je objavio Informer i posle takvih pogubnih stvari koje društvo dopušta shvatiš da zaista nisi bezbedna, ma koliko hrabra, osvešćena ili mišićava bila. Društvo želi da budeš zastrašena. Ali zato moramo da iskorenimo strah i izlečimo sve te životne prostore koji bi trebalo da su podrazumevajuće bezbedni i slobodni. Ne na način na koji ćemo spašavati jednu po jednu od nas koja se davi u reci, već tako što ćemo ispitati zašto se toliko nas davi u njoj. Zašto društvu odgovaramo uplašene? Jer mu je potrebna naša pasivnost, a svaka autonomija i aktivna uloga žene preti da sruši ustaljene hijerarhije. I moj konačan odgovor na pitanje: Ne osećam se bezbedno jer sam prepuštena isključivo sama sebi. Institucije koje bi trebalo da nas štite to ne rade, čak u nekom broju slučajeva predstavljaju i pretnju, kao što je to bilo, recimo, u slučaju Sare Everard.

Takođe, u emisiji dosta govorite i o radu žena u medijima. Kakav je bio tvoj put? Pomenula si da si imala i neprijatna iskustva i komentare – kakve su bile te situacije i kako si se njima borila?

Borila sam se tako što sam rešila da ih pretvorim u neku veću borbu, kakva je ova koju pokušavam da izborim svojim delovanjem u medijima. S obzirom na to da sam rad u medijima počela u sportskoj redakciji, bilo je dosta diskriminišućih izjava i komentara, koje u tom trenutku nisam prepoznavala i razloge za njih tražila nesigurno u sebi. Osećala sam se loše, izgubljeno i onda se dešava luda sreća i ja tokom karijere nailazim na sjajne uredničke ženske figure koje me dalje formiraju i pune motivacijom i inspiracijom. Prvo je to bila Nina Kolundžija, a onda i Magda Janjić i Aleksandra Nikšić u redakciji VICE-a pored kojih sam ne samo puno toga naučila, već se probudila i shvatila kakvu moć kao neko u medijima  imam u rukama. Mislim da je taj mentorski rad užasno važan. Za mene je bio opredeljujuć.

U svom radu, još kada si radila za Vajs, pisala si ili snimala emisije na temu pozicije žena, a jedan od najpoznataijih tvojih radova bavi se temom selektivnih abortusa. Kako i zašto si odlučila da se baviš ženskih temama u novinarstvu i da svoj rad na ovaj način usmeriš?

Valjda kad jedom zagrizete i spojite taj lični aspekt sa aspektom aktivizma i shvatite da zapravo imate moć da nešto iole promenite, makar na mikro nivou, više nema povratka, već samo želite da idete i grizete dalje. Baš nakon tog dokumentarca sam možda najintenzivnije osetila koliku moć mogu da imaju mediji ako je iskoriste na pravi način i zarad nekog kolektivnog boljitka, a ne jeftinog klika. Iako je taj problem i dalje prisutan i ženska deca se i dalje abortiraju samo zato što su devojčice, o tome je počelo sve glasnije da se priča, a do skoro je bilo mračna tajna ne samo Crne Gore, već čitavog regiona. Nadam se da će uskoro na prevenciji tog problema poraditi i institucije, a ne samo pojedinci. 

Sa druge strane – kada novinar ili novinarka izabere određenu orijentaciju i da sebi prostora da izražava i lične stavove – da li to utiče na objektivnost rada? Kako ti posmatraš to?

Kada govorimo o temi ženskih prava, mislim da je nužno da to krene od ličnog i da se dalje grana u šire kontekste. Jednostavno – autentična, iskrena i otvorena ženska iskustva su toliko dugo billa cenzurisana i gurana pod tepih, da mislim da je krucijalno  zbog identifikacije da neke velike priče krenu upravo od neke male i lične. U tome je valjda cela poenta, da jedan glas pokrene čitav hor. Možda bi situacija da se bavim nekom drugom temom bila drugačija, ovako je baš važno da motivišemo i iniciramo te lične stavove, a ne da deklamujemo naučene i tuđe.

Autorka vizuala uvodne špice: Milana Trifunjagić

Kako doživljavaš medijsku scenu Srbije?

Ako govorimo o mejnstrim medijima, kao disfunkcionalni haos koji sve više obesmišljava ono što bi mediji trebalo da budu i okreće se novcu, umesto informaciji.

Kakva je pozicija Tampon zone u takvom medijskom tržištu?

Kada sam rešila da krenem u sve ovo samostalno, prvo sam sebe upitala šta je ono što meni nedostaje na medijskom nebu, kao nekom ko sve to konzumira i shvatila da je to autentični sadržaj koji ne flertuje sa senzacijom i ostaje odan misiji zbog koje je kreiran. Sadržaj kom mogu da verujem. Da li je postojanje jednog takvog malog medijskog punkta održivo i realno, još uvek ne znam (kažite mi vi haha), ali verujem da je potrebno i za sada se vodim time.

S ozbirom na to da otvoreno govoriš da si feministkinja, kako bi objasnila – šta je za tebe feminizam?

Uvažavanje i prihvatanje svega što su prethodnice izborile za nas i odavanje počasti toj borbi nekim novim osvajanjima. Za mene je feminizam buđenje.

Kada govorimo o ženskim pitanjima – koji su najveći problemi sa kojima se žene u Srbiji trenutno suočavaju?

Sigurno si primetila da poslednjih godina svedočimo jednoj kakofoniji ženskih glasova koji viču na najrazličitije teme i reaguju na ugnjetavanja i nepravde. Meni se čini da ti kakofonični glasovi zajedno čine jedan veliki, intenzivni glas koji nas sve žustrije opominje i bode da problemi sa kojima se suočavamo ovde postaju nepodnošljivi i da nešto sa tim mora da se uradi. Kao gorući problem bih istakla brojnost femicida i učestalost nasilja, kao i to što o ovome nemamo nikakve stručne podatke, već se oni beleže iz medija. Akušersko nasilje je još jedan crveni alarm koji godinama zuji, a povodom kog se na instuticionalnom nivou ništa ne preduzima, a tu je, naravno, i nepovoljan položaj žena na tržištu rada koji smo maltene potpuno normalizovali kao nešto podrazumevajuće.

Trenutno vrlo aktivno podržavaš ženske proteste koji su nastali isprovocirani intervjuom Informera sa višestruko osuđivanim silovateljem. Koliki odjek misliš da imaju glasovi žena na ulicama? Šta je sve potrebno da uradimo kako bi se on bolje i glasnije čuo?

U najnovijoj epizodi podkasta tema su upravo ovi protesti koji će se, nadam se, nastaviti. Meni je drago da smo posle duže vremena i posle toliko vikanja i šerovanja različitih inicijativa na društvenim mrežama konačno izašle na ulicu, u realan prostor, jer se neki problemi samo tako mogu rešiti. Ne znam koliki odjek može imati sve, ali mi je drago da je u ženskom zagrljaju na ulici i horskom vikanju i pesnicama u vazduhu pronađena neka nova snaga, solidarnost i emocija, koja verujem da ipak može da sruši bilo koji postavljeni zid. Taj raspon emocija od bola, besa, do tuge, sreće, euforije i ljubavi do sada nisam videla ni na jednom protestu i on govori, kao što moja sagovornica Jelena Riznić u podkastu kaže, da „čim se stvori neki prostor gde žene mogu da budu i da govore zajedno, tu se desi magija”.

Kada je u pitanju borba za ženska prava i poboljšanje pozicije žena – koliko misliš da su žene solidarne i kako ih možemo podstaći da budu solidarne i ujedinjene?

Nisu solidarne koliko bi trebalo da budu. Citirala bih Lepu Mleđanović koja kaže: „Ženska solidarnost počinje sa odlukom da čujem Drugu, da čujem njeno iskustvo, da pustim da njena priča izađe napolje onako kako je ona meni govori. A to znači da sam se složila da je iskustvo svake žene jednako vredno. Da sam sebi važna i da mi je druga važna”.

Ti prilično glasno podržavaš i, da kažem, „bodriš“ žene – ne samo kroz svoj novinarski rad, već i kroz prisustvo i aktivnost na društvenim mrežama. Kako posmatraš ovaj prostor borbe? Šta su nam sve društvene mreže donele?

Meni je ovaj prostor jako važan, ali u smislu aktivizma ne može postojati sam, bez onog fizičkog dela. S obzirom na to da svojom emisijom želim, pre svega, da doprem do svojih vršnjakinja, ali i mlađih devojaka, prisustvo na kanalima koje one koriste je neminovno, kao i obraćanje, za mene ponekad prebrzim i prešturim, internet jezikom. Ali, pokušavam da ih pratim i donosim sadržaj na te punktove, jer je važno doći do njihove pažnje.

U aktivističkom smislu, društvene mreže su bile revolucionarne, toliko nas je dobilo priliku da ispriča svoju priču, da se poveže sa drugim ženama, da se identifikuje. Ali ja sam sebi zadala zadatak da priče do kojih mi je stalo ne smem da ostavljam da se ugase u online prostoru, već da posle određenog vremena proverim šta je bilo sa njima i koji su dalji koraci.

Razgovor u prvoj epizodi si zatvorila pitanjem šta možemo poručiti devojčicama – pa bih isto to pitanje postavila tebi. Šta ti poručuješ devojčicama? Kojim rečima ih možemo osnažiti?

Da budu neposlušne, ruše okvire, plafone i zidove. Da osluškuju sebe i puste na slobodu taj unutrašnji glasić koji im govori šta treba da budu i da rade, jer baš tako treba.

Šta sve možemo očekivati od Tampon zone u ovoj sezoni – kojim ćeš se sve temama baviti?

Kao i do sada, svim temama koje nas sve suštinski zanimaju, a koje nam nisu dostupne u mejnstrim diskursu. Ono što će biti novo je da sam rešila da decentralizujem iskustva i više pažnje posvetim ženama iz unutrašnjosti Srbije. Očekuju nas i specijali od nekoliko epizoda koji se bave pružanjem korisnih informacija i predlaganjem praktičnih rešenja za neke od gorućih problema. Naravno, uz sve ovo, ja sve vreme osluškujem šta je to što ženama nedostaje da čuju i prilagođavam se tome.

Da li će ona možda izaći i izvan okvira podkasta i pojaviti se neki način i u „realnom“ prostoru?

Za sada ne smem ništa da otkrijem, ali svakako vizija jeste da Tampon zona postane multimedijalna platforma, a ne samo podkast.

Autorka fotografija: Tina Marić
Ilustracija: Crack and the City

Članak Tampon zona – slobodni prostor za ženske glasove se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ipak, iako je u pitanju jasan čin ubistva, u većini medija ovaj slučaj okarakterisan je kao velika tragedija i nesreća u kojoj je otac ubio svojoj ćerkicu. Nikoga neće iznednaditi što mediji još jednom pokazuju svoju sklonost ka senzacionalizmu, tabloidizaciji i profitiranju na tuđoj nesreći, ipak bitno je napomenuti da se ovde ne radi ni o kakvoj tragediji već isključivo ubistvu. Godinama unazad svedočimo sličnim slučajevima o kojima mediji izveštavaju o nesrećama, koje to nisu, već svesni postupci nasilnika, koje ni jedan državni organ nije procesuirao ili radio na tome da se preduprede ovakvi događaji. Godinama žene ćute i trpe, a onda kada prijave nasilje ili se obrate za pomoć institucijama, one se prave lude. Ovo nije prvi slučaj u kom vidimo da Centar za socijalni rad ne radi svoj posao, da institucija koja bi trebalo da zaštiti žene i decu od nasilnika, okreće glavu i/ili donosi odluke na njihovu štetu – od  nesavesnog ponašanja samih radnika i radnica do neodgovornih odluka.

U različitim svedočenjima, koje su upravo ovim povodom, podelile žene na društvenim mrežama, uviđamo kako nije uvek slučaj da žene zlostavljanje nisu prijavile, već da su institucije svesno okrenule glavu. Nije neretka situacija da je nasilnik ugledan advokat, doktor, profesor, načelnik koji ima određenu reputaciju prijatelje i takozvana ,,leđa’’ koja ga štite od svega, pa i toga da bude procesuiran, ma koliko dokazi o njegovim zlodelima bili jaki i evidentni. ,,Nažalost ovakvi slučajevi rešavaju se u ludnici, mrtvačnici ili sudnici. Svakako za dete bude prekasno”, odgovori su koje ćete čuti od nadležnih kada prijavite nasilje. Barem je tako bilo u slučaju koji je na društvenim mrežama podelila jedna žena deleći svoje iskustvo sa nadlaženim organima.

Dvogodišnja devojčica je 25. slučaj femicida u Srbiji od početka ove godine. Centar za socijalni rad je bio upućen u očevo nasilničko ponašanje i pretnje, kako navodi ženska organizacija Femplatz. Ipak, neko ko ima određenu moć i nalazi se na odgovornoj državnoj funkciji, odlučio je kako je otac nasilnik ipak dovoljno podoban da dobije starateljstvo bez nadzora. Neko je bio dovoljno savestan da zatvori oči na svaku logičnu i zdravorazumsku odluku. Taj neko je već godinama i decenijama država koja svim svojim instrumentima uljljukava patrijarhat i ugnjetavanje žena.

Dvogodišnja devojčica je 25. žena ubijena u Srbiji od početka ove godine. Koliko je još potrebno da nas bude kako bi institucije počele da rade svoj posao? Kada će početi da snose odgovornost za svoje odluke? Kada će žene moći da se oslone na državne organe i time zaštite sebe i svoju porodicu? Kada će mediji uvideti da relativizovanje nasilja ne dovodi do rešenja, već odmaže i podstiče nasilničko ponašanje? Kada će oni koji su tu da nas štite zaista to i da učine? Sudeći po dosadašnjem ponašanju – tek onda kada postane zaista izrazito kasno. A čini se da je ovaj slučaj samo potvrdio da smo do te granice već uveliko došli.

Naslovna fotografija: BBC/Katarina Stevanović

Članak Ko štiti žene? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U Srbiji je tokom protekle godine ubijeno najmanje 26 žena u partnersko-porodičnom nasilju, dok u prethodnih 10 godina, ovaj broj iznosi više od 320, kako navodi Autonomni ženski centar. Teško je utvrditi tačan broj žrtava jer zvanična statistika ne postoji.

Femicid, kao najekstremnija manifestacija rodno zasnovanog nasilja prema ženama, najčešće je u medijima prikazan na neadekvatan način kroz upotrebu izraza poput „horor“, „fatalna ljubav odvela u smrt“ ili „ljubavna tragedija“. Neretko se dešava i da mediji objavljuju fotografije mesta zločina, uz opise poput „pločnik na kome je (ime žrtve) izdahnula“ i slično. Uočljiva je čak i romantizacija zločina, uz iznošenje detalja iz života žrtve i nasilnika, ali i uz opise njihove veze kao „zabranjene ljubavi“ koja ih je odvela u smrt. Kada se nasilnik opravdava, bilo kroz njegove lične osobine (bio je ljubomoran) ili kroz svaljivanje krivice na žrtvu (opisivanje njenog ponašanja kao „slobodnijeg“ ili „nedoličnog“) može čitaoce da navede razvijaju neku vrstu saosećanja prema nasilniku.

Primeri senzacionalističkih naslova

O nasilju u porodici ili u partnerskim odnosima sve više se javno govori, ali uz nedovoljno ozbiljne rasprave i skretanja pažnje na ulogu i odgovornost medija i njihov mogući doprinos u podizanju društvene svesti i nivou informisanosti o porodičnom nasilju kao društvenom problemu, koji je svakodnevno prisutan u Srbiji.

Upravo analizom medijskih objava o nasilju prema ženama bavi se grupa Novinarke protiv nasilja koju čine medijske radnice iz različitih redakcija. Poslednja dostupna analiza obuhvata period od januara do decembra 2019. godine i ukazuje da je u više od polovine medijskih objava identitet preživele/žrtve bio otkriven. U izveštaju je skrenuta pažnja da je u više od trećine tekstova na ovu temu iznošeno više detalja nego što je bilo potrebno.

Izvor: Analiza medijskog izveštavanja (2019)

Prema pomenutom izveštaju o rodno zasnovanom nasilju prema ženama najčešće je izveštavano u kontekstu konkretnih slučajeva, dok se ređe dešavalo da se ovoj temi pristupalo na drugačiji način – kroz opis fenomena, prevencije i kroz navođenje načina zaštite i podrške.

Izvor: Analiza medijskog izveštavanja (2019)

„Izveštavanje o nasilju nad ženama je posebno važan deo medijske slike u okviru kog se mora postupati po određenim pravilima pisanja, a koja se uglavnom krše. I ove godine smo svedočili brojnim senzacionalističkim naslovima kada je femicid u pitanju, ali smo imali prilike da upoznamo i jednu novu pojavu. Mnogu portali su naime pod maskom pružanja podrške ženama iznosili nepotrebne detalje i tako škodili žrtvama i samoj istrazi, što je takođe jako opasno“, ističe Iva Parađanin, novinarka i članica grupe Novinarke protiv nasilja.

Iva takođe dodaje da kad su mediji u pitanju većina medija prati sličan model izveštavanja koji se svodi na senzacionalizam, eksploatisanje i degradiranje žena i da je potrebno apelovati na odgovornost onih koji te medijske sadržaje kreiraju.

„Svaki seksizam, svako pravdanje nasilnika ili pak okrivljavanje žrtve za ono što je doživela, utiče na stav ljudi o nekom problemu. Mediji su tu da edukuju, ali i da reprezentuju stvarnost i da određenim fenomenima daju ime i plasiraju ih onakvim kakvi su. Međutim, umesto toga oni često odlučuju da se služe jezikom stereotipa, diskriminacije i time potpiruju mizoginiju društva. Prosečan čitalac ili gledalac konzumirajući medij neretko se poistoveti sa stranom onoga ko izveštava, iako je stav medija često nečije lično, pogrešno i ženomrzačko mišljenje,“ zaključuje Parađanin.

Podstaknuti negativnim praksama medija, Novinarke protiv nasilja izradile su Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama, koje služe kao alat za poboljšanje kvaliteta izveštavanja o ovoj temi, razrešavanje dilema sa kojima se novinari i novinarke susreću, ali i pokušaj da se izbegne, ili makar smanji nivo ugrožavanja prava žena koje su pretrpele nasilje.

Prikaz simulacije nasilja – primer stereotipne fotografije koja prati medijski izveštaj o nasilju

Pri izveštavanju o slučajevima nasilja prema ženama, čini se da mediji nemaju odnos prema tome kako na žrtve nasilja utiču medijski sadržaji o nasilju i femicidu. Iz tog razloga je nastalo istraživanje „Kako vas žene čitaju“ Autonomnog ženskog centra.

„Rezultati istraživanja su, između ostalog, pokazali da više od 60 posto žena oseća strah, ljutnju, bes kada pročita neprofesionalne i neetičke novinarske tekstove i kao rezultat toga žene su demotivisane da izađu iz nasilnog odnosa. Uglavnom zato što mediji osuđuju žrtvu. Sa druge strane, kada su u pitanju primeri pozitivne prakse, žene izjavljuju da ih uglavnom takvi primeri motivišu na izlazak iz nasilja zato što osećaju podršku i ohrabrenje“, navodi Vedrana Lacmanović, jedna od autorki istraživanja.

U poslednjih par meseci u Srbiji posebnu pažnju su privukli slučajevi u kojim je nekoliko glumica prijavilo moćnike iz filmske industrije za seksualno nasilje. U izveštavanju o ovim slučajevima, među brojnim medijima je postalo primetno negovanje navijačke kulture, preterano zadiranje u život i intimu žrtve i iznošenje ekplicitnih podataka koji ne doprinose informisanju javnosti, već imaju isključivo senzacionalističku ulogu. Mediji su na sebe preuzeli ulogu sudije, a ne prostora za javno informisanje.

Novinarke protiv nasilja su se oglasile i tim povodom, i opet pozvale medije da profesionalno i etički vrše svoju dužnost i podsetile da je u ovakvim slučajevima uloga medija da se bave sistemskim problemom nasilja, a uloga pravosuđa da se bavi utvrđivanjem odgovornosti.

Ilustracija: Rachel Levit Ruiz

Kako bi svaki društveni problem trebalo da služi kao poziv na akciju i kolektivno osvešćenje, samim time i tema medijske predstavljenosti žena traži dublje promišljanje o tome na koji način bi stanje moglo da se poboljša.

Medijska koordinatorka feminističkog kulturnog centra BeFem, Jovana Netković, ističe da pozitivan pomak ipak postoji.

„Kako sam i sama radila u medijima, primećujem da je sada mnogo više medijskih sadržaja koji su feministički, da postoji podrška za novinarke koje se bave ovim temama i u nekim mejnstrim medijima, što ranije i nije bilo toliko često. Drago mi je da žene jedne druge podržavaju i da podrška dolazi i izvan feminističkog pokreta, pa tako nove generacije donose neku novu solidarnost i hrabrost“, kaže Jovana.

Medijsko predstavljanje žena, kao što smo već istakli, obeleženo je brojnim problemima kao što su neadekvatno i senzacionalističko izveštavanje o nasilju, pravdanje nasilnika i seksualizacija žena. Jedan od najvećih problema predstavlja činjenica što ne postoji efektivno pravno sredstvo koje medije može zaustaviti u ovakvom neprofesionalnom izveštavanju. Uloga medija je da se bave problemom sistemski rodno zasnovanog nasilja prema ženama, podizanjem društvene svesti i širenjem informacija o načinima zaštite i pružanja podrške žrtavama. Mediji imaju priliku da budu kreatori promena i prostori podrške, umesto da umesto da traumatična iskustva pojedinaca pretvaraju u klikabilne tekstove i naslove. To je nešto čega bi trebalo da budu svesni u svakodnevnom radu i misija koju bi trebalo da postave kao apsolutni prioritet, koji je važniji od broja klikova ili zahteva sponzora.

Autorke teksta: Danijela Nikolić, Marija Torodović i Marina Zec

Naslovna ilustracija: Rachel Levit Ruiz

Članak Nasilje nad ženama – sistemski problem, a ne povod za „sočnu“ priču se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Društvene mreže postale su svakodnevni deo naših života, ali je pitanje da li one verodostojno predstavljaju naše živote? Koliko vremena mladi provode na društvenim mrežama i kako ih koriste?

O ovim pitanjima razgovarali smo sa Milošem Skokićem, koji je jedan od osnivača digitalne agencije Žiška. Kroz razgovor, Miloš je pokužao da nam približi kako mladi doživljavaju društvene mreže i kako nastaju trendovi na mrežama. Takođe, razgovarali smo o tome da li poslodavci gledaju društvene mreže pri zapošljavanju i koje su neke od najzanimljivijih kampanja koje je radila Žiška.

U okviru emisije čućete i mišljenje mladih o društvenim mrežama.

Voditeljka: Marina Zec

Članak Antena 25: Mladi i društvene mreže se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U prvoj emisiji, simbolično, bavimo se odnosom mladih i medija, a ovoj temi razgovaramo sa Slobodanom Maričićem, novinarom portala BBC News na srpskom, koji iza sebe ima bogato iskustvo rada u različitim medijima. Slobodan je jedan od naših novinara koji je imao priliku da izveštava direktno sa Vimbldona!

U okviru emisije slušaćemo i anketu koju su pripremili novinari Oblakodera, i saznati šta mladi misle o medijima i da li ih prate.

Voditeljka: Marina Zec

Naslovna fotografija: CoWomen

Članak Antena 25: Mladi i mediji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na koje još načine možemo kroz medije da edukujemo o fenomenu nasilja pročitajte u Smernicama za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama i pogledajte novi video, koji je nastao u saradnji BeFem-a, UNDP Srbije grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama i Fonda B92.

Članak Kako mediji edukuju o nasilju prema ženama? se pojavljuje prvo na Oblakoder.