Ali šta to zapravo znači? I koliko uopšte znamo šta se dešava sa podacima koje svakodnevno delimo?

Šta se zapravo dogodilo?

Kompanija za deljenje fajlova WeTransfer objavila je da ne koristi sadržaj koji korisnici postavljaju na platformu za treniranje modela veštačke inteligencije. Ova izjava usledila je nakon talasa kritika na društvenim mrežama, izazvanih izmenama u uslovima korišćenja, koje su neki korisnici protumačili kao potencijalno dozvoljavanje upotrebe njihovih fajlova za AI obuku.

Za BBC News su iz kompanije poručili da „ne koriste mašinsko učenje niti bilo koji oblik AI za obradu sadržaja deljenog putem WeTransfer-a, kao i da sadržaj ili podaci nisu prodavani trećim stranama.”

WeTransfer je, po rečima BBC-a, zatim ažurirao spornu klauzulu u svojim uslovima korišćenja, navodeći da je tekst sada jasniji kako bi se izbegle pogrešne interpretacije. Prvobitno je ta klauzula uvedena radi potencijalnog korišćenja AI tehnologije u svrhe moderacije sadržaja i detekcije štetnih materijala.

Ipak, deo korisnika, posebno iz kreativne industrije, izrazio je zabrinutost da bi se njihovi fajlovi mogli koristiti ili deliti bez dozvole, pa su razmatrali prelazak na druge platforme. Iz WeTransfer-a su potvrdili da su izmene u klauzuli izvršene upravo zbog ovih reakcija korisnika.

Nova verzija uslova korišćenja stupa na snagu 8. avgusta i navodi da korisnici daju dozvolu za korišćenje sadržaja isključivo u svrhe funkcionisanja, razvoja i unapređenja servisa, u skladu sa politikom privatnosti.

Kako kompanije koriste naše podatke za treniranje veštačke inteligencije

Od 27. maja, Meta, kompanija koja stoji iza Instagrama i Facebooka, počela je da koristi javne objave i fotografije korisnika u Evropi za treniranje svoje nove veštačke inteligencije. To uključuje informacije koje ste podelili javno, kao što su ime, profilna fotografija i objave u javnim Facebook grupama ili na javnim Instagram profilima. Poruke u privatnim grupama i na privatnim profilima nisu obuhvaćene ovim korišćenjem. Prema Meti, ovaj korak je neophodan kako bi njihova AI bolje razumela evropske jezike i kulturne specifičnosti.

Slične prakse koriste i druge velike tehnološke kompanije. Na primer, Google, Microsoft i OpenAI prikupljaju ogromne količine podataka sa interneta kako bi trenirali svoje modele veštačke inteligencije. Ti podaci uključuju javno dostupne informacije, tekstove, slike, a često i korisnički generisani sadržaj s različitih platformi. Ovo prikupljanje izaziva brojne kontroverze, posebno u pogledu zaštite privatnosti i poštovanja autorskih prava.

Prema tekstu Euronews-a, Britani Kajzer, uzbunjivačica iz slučaja Cambridge Analytica i aktivistkinja za zaštitu podataka, ističe da Evropljani imaju snažniju pravnu zaštitu zahvaljujući GDPR-u (Opštoj uredbi o zaštiti podataka) u poređenju sa korisnicima u većini drugih delova sveta. Iako ostvarivanje ovih prava može biti komplikovano, građani Evrope ipak imaju mogućnost da se zaštite i kontrolišu na koji način se njihovi podaci koriste.

Dok neke kompanije omogućavaju korisnicima da se isključe iz procesa prikupljanja podataka, često je nejasno koliko se tačno prava poštuju i kako se ti podaci kasnije koriste. Takođe, često godinama nakon što se deši povreda prava korisnika saznamo da su zapravo naši podaci bili korišćeni na određeni način, a da mi nikada nismo dali saglasnost ili bili obavešteni o tome. Upravo zbog ovoga raste zabrinutost javnosti, ali i regulatora, da se nejasnoće oko upotrebe podataka mogu zloupotrebiti, što može ugroziti privatnost korisnika.

Zaključak – šta znači „ne koristimo fajlove“, a šta nije rečeno?

Iako je WeTransfer potvrdio da ne koristi sadržaj fajlova koje korisnici šalju za treniranje AI modela, postavlja se pitanje – da li to znači da su naši podaci u potpunosti bezbedni? Privatnost ne zavisi samo od onoga što eksplicitno šaljemo, već i od svega što se automatski beleži o tom procesu. Kada pričamo o fajlovima, obično mislimo na njihove sadržaje, fotografije, videe, dokumente, ali često zaboravljamo na metapodatke, odnosno podatke o samim fajlovima: vreme slanja, veličinu, IP adresu pošiljaoca, uređaj sa kog je poslat, lokaciju, e-mail adrese pošiljaoca i primaoca i slično, koji po izveštaju časopisa International Journal of Computer Techniques, mogu sa sobom nositi mnogobrojne izazove. Ovi podaci su na prvi pogled nevidljivi, ali i te kako vredni u kontekstu analize korisničkog ponašanja.

Većina digitalnih platformi u svojim politikama privatnosti ostavlja prostor za korišćenje upravo tih metapodataka, najčešće uz formulacije poput „radi unapređenja usluge“ ili „u analitičke svrhe“. Iako to zvuči bezazleno, kako navodi online portal Security Boulevard, analiza metapodataka može otkriti obrasce ponašanja, profesionalne odnose, geografske lokacije i druge osetljive informacije, čak i bez pristupa samim fajlovima.

U eri kada se tehnologije mašinskog učenja razvijaju ogromnom brzinom, granice između onoga što je „neškodljivo prikupljanje podataka“ i „invazije na privatnost“ postaju sve nejasnije. Čak i ako WeTransfer trenutno ne koristi AI za analizu sadržaja, ostaje pitanje – da li bi to moglo da se promeni u budućnosti i koliko pažljivo čitamo sitna slova u „Terms & Conditions“ dokumentima koje redovno prihvatamo?

U tom smislu, potrebna je veća transparentnost platformi, ali i veća digitalna pismenost korisnika, kako bismo zaista razumeli šta sve delimo, čak i kada to ne vidimo direktno na ekranu.

Članak Kako WeTransfer koristi naše fajlove? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na samom događaju govorili su Goran Sandić saradnik Beogradskog centra za ljudska prava, Milijana Rogač novinarka Istinomera i Jovana Radovanović edukatorka. Razgovor je moderirala Milica Mutavdžić.

Ključne činjenice o kojima je bilo reči u izveštaju Mladi i pravo na informisanost u digitalnom prostoru su: kako se mladi informišu, šta znači biti dobro informisan, gde mladi pronalaze informacije o temam koje su im važne, čemu mladi (ne) veruju, koje teme žele, ali i teme u vezi sa obrazovanjem i digitalnim nasiljem.

Milijana Rogač govorila je i o dezinformacijama u digitalnom prostoru, kao i o velikoj rasprostranjenosti lažnih vesti. Ona je istakla da su mladi koji su učestvovali u istraživanju govorili da iako su svesni lažnih vesti, makar jednom su poverovali u neku lažnu vest. Milijana je takođe, ukazala na sve veću popularnost deep fejk sadržaja, kao i da se sa tom „novom” pojavom tek treba izboriti.

Predstavljen izveštaj u svom završnom delu daje konkretne preporuke ka unapređenju ostvarivanja prava na informisanost mladih u digitalnom medijskom prostoru.

Na osnovu fokus grupa koje je organizovao Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava, prikazani su podaci, koji se tiču toga kakve teme mladi žele da čitaju u medijima. Mladi su izrazili posebnu želju da u medijima više čitaju istorijske teme, što je jednim delom podstaknuto trenutnim stanjem, odnosno situacijom u Ukrajini. Mladi su podelili da usled manjka takvog sadržaja ne mogu da uđu u dubinu trenutne situacije jer ne znaju pozadinu, te da bi više medijskog sadržaja na ovu temu bilo veoma važno i korisno.

Mladi sa lokala istakli su da teme u vezi sa kulturom ne stižu dovoljno do njih, isto tako i teme o omladinskoj politici ili teme u vezi sa mladim preduzetnicima, kao primeri dobre prakse. Isto tako i teme u vezi sa mentalnim zdravljem, ekologijom, ekonomijom i politikom. Pored toga, mladi su istakli da bi želeli da čitaju sadržaj koji će kreirati mladi.

Između ostalog, mladi koji su učestvovali u fokus grupi govorili su da bi bilo značajno da se u okviru fakulteta organizuju mentorski programi, koji će im pomoći i pružiti savete i podršku o prilikama za napredak i praksu.

Na događaju je pored razgovora o odgovornosti medija i značaju neformalnog obrazovanja bilo reči i o formalnom obrazovanju. Na ovu temu govorila je Jovana Radovanović, rekavši da formalno obrazovanje prepoznaje važnost medijske pismenosti, samim time, jer ulazi u srednje škole kao jedan od izbornih predmeta, ali da je često izazov za profesore i predavače.

Nakon toga, održana je i mini radionica Da me maneš s #fejknjuzom, odnosno rad u grupama sa mentorima, a zatim je usledilo i prezentovanje rezultata, kao i diskusija.

Mentorke su bile Marina Zec, čiji se tim Majstorice bavio medijima, tim Detektivke Jovane Radovanović, bavio se temom edukacije, a tim koji se bavio temom organizacije mladih i za mlade, moderirala je Lana Nikolić.

Ovim događajem završen je ciklus obuka, treninga i radionica u okviru projekta #antifejk.

Fotografije: Nebojša Petrović

Članak Predstavljen izveštaj Mladi i pravo na informisanost u digitalnom prostoru se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Klikbejt tekstovi su tekstovi za koje smo već, čini se, odavno naučili da primarno služe generisanju što većeg broja ulazaka na sajt, a ređe objektivnom informisanju čitalaca. Ilustrativno, i naslov ovog teksta koristi se tipičnim klikbejt metodama, iako ostatak teksta ipak ima edukativnu svrhu. Zbog čega onda, ako već znamo šta možemo da očekujemo od klikbejt tekstova, uporno klikćemo i nasedamo na njih?

Šta su klikbejt tekstovi i čemu oni služe?

Prema stranici Medijska pismenost koju uređuje Raskrikavanje, klikbejt je senzacionalistički naslov koji pogrešno predstavlja članak ili videoprilog koji najavljuje, sa ciljem da privuče čitatelje/ke da kliknu na takav link. Clickbait je engleska reč nastala spajanjem riječi click (klik) i bait (mamac), te doslovno znači „mamac za klikove”. Dakle, klikbejt naslovi su naslovi koji namenski nastaju kako bi „namamili” čitaoce. Odluka o ovakvim naslovima nastaje kao posledica želje za ekonomskim uspehom, a ne radi boljeg informisanja čitalaca. S ozbirom da pažnja čitalaca sve kraća i da se veliki broj ljudi informiše samo prelistavajući naslove koji iskaču na društvenim mrežama, a da savremeni onlajn mediji ekonomski zavise od broja ljudi koji uđu na sajt, klikbejt naslovi nastali su kao rezultat ekonomske potrebe da medij navede čitaoce da zapravo uđu na sajt i pročitaju vest, a ne samo naslov.

Temin klikbejt prvi put je 2006. godine iskoristio Džej Geiger u tekstu o ovoj vrsti naslova na svom blogu. Geiger u tekstu klikbejt opisuje kao bilo šta dovoljno zanimljivo da privuče nečiju pažnju. Od 2006. do danas, klibejt naslovi evoluirali su, a razvijeni su i precizni šabloni za pisanje ovih tekstova, od kojih su samo neki korišćenje sledećih modela za pisanje naslova: X (broj po želji) načina da …(dopisati tekst), ovako nastaje (dopisti tekst), nećete verovati šta (dopisati tekst), ili ovo je poslednji (dopisati po želji) koji će vam ikada biti potreban u životu.

Kao odgovor na klikbejt, nastao je veliki broj inicijativa, projekata i sajtova, ali i šaljivih i satiričnih sadržaja. Pa, tako, osim ozbiljnih projekata i inicijativa koje rade na ukazivanju zavodljivih metoda klikbejta, tu su i internet grupe i stranice poput Sve nebitne pojave sveta ili Pošasti srpskog novinarstva, koje ukazuju na njih kroz šaljiv ili ozbiljan ton, kao i specijalizovani sajtovi poput Njuz neta koji piše „vesti u ogledalu”.

Kako „rade” klikbejt naslovi?

Klikbejt naslovi, osim što su manipulativni, koketiraju sa metodama koje se koriste i na slot mašinama u kladionicama. U pitanju je igranje sa dopaminom i emotivnim reakcijama, kao i sa ne-trpljenjem neizvesnosti. Profesor marketniga Džona Bedžer, koji izučava socijalni uticaj na Univerzitetu u Pensilvaniji, ističe da su emocionalno uzbuđenje i stepen fizičkog odgovora koji na neku emociju imamo, ključni za to hoćemo li kliknuti kad vidimo naslov-mamac. Recimo, i tuga i bes su negativne emocije, ali bes je moćniji, jer je stepen fizičkog odgovora visok.

„Pokreće nas, čini da planemo, tera nas na akciju”, objašnjava Berger u tekstu za magazin Wired. „Bes, strepnja, humor, uzbuđenje, inspiracija, iznenađenje — sve su to prodorne emocije na koje se klikbejt naslovi oslanjaju”.

Američki ekonomista Džordž Lovenstajn ističe još jedan razlog zbog čega klikćemo na klikbejt naslove, a to je teorija o pukotini u informaciji. Prema ovoj teoriji, svaki put kada se pojavi praznina između onoga što znamo i onoga što ne znamo dolazi do emotivnih posledica. Lovenstajn dodaje da takve pukotine izazivaju osećaj uskraćenosti koji je označen kao radoznalost, a da je radoznala osoba motivisana da stekne informaciju koja nedostaje kako bi smanjila ili eleminisala taj osećaj uskraćenosti. Dakle, iza svakog klikbejt naslova, postoji jasna pshologija zbog koje ćemo kliknuti na njega.

Ipak, ukoliko smo sto puta kliknuli na klikbejt tekst i ostali uskraćeni za suvislu informaciju, zbog čega i dalje klikćemo na njih? Prema tekstu magazina Wired o klikbejt naslovima, ističe se da istraživanja pokazuju da su ljudi spremni da podnesu ogromnu količinu razočaranja i frustracije ukoliko postoji šansa za dobijanje pozitivnog ishoda. Dakle, sto puta ćemo kliknuti na klikbejt naslov, jer možda sto prvi put tekst bude smislen i dobijemo ono što smo želeli. Isto kao i na slot mašini u kladionici.

Zbog čega su ovakvi tekstovi problematični?

Osim što se igraju sa ljudskim emocijama i u svojoj suštini nastaju radi „zavođenja” i profita, a ne radi informisanja publike, ovi naslovi su problematični jer se često vezuju za manipulativne tekstove i lažne vesti. Takođe, uz ovakve naslove, publika se praktično anestezira, umesto da se „uzbudi”, jer, ukoliko smo dnevno ŠOKIRANI minimum 15 puta, postajemo ravnodušni i pasivni, nikada zapravo šokirani nečime što se desi.

Takođe, ovakvi tekstovi opravdavaju prioritizovanje profita u odnosu na informisanje i postavljaju standard koji favorizuje ovakve, loše prakse. To ide dotle da čak i sami novinari gube iz vida problematičnost korišćenja ovakvih naslova. Čak je neverovatna i potreba redakcija i novinara da opravdaju sebi zbog čega koriste klikbejt kao metodu pisanja naslova. U jednom tekstu na jednom od domaćih portala, novinarka na ekstenzivan način objašnjava zbog čega redakcije koriste klikbejt tekstove uz obrazloženje da su dva osnovna razloga za davanje klikbejt naslova tekstovima licemerje čitalaca i konkurencija. Iako je činjenica da u tom tekstu postoje izvesne istine, opravdavanje loših šablona i praksi ne čini ih ništa manje lošim, zar ne?

Kako odoleti klikbejtu?

Za prosečnog čitaoaca onlajn vesti, najbolji štit protiv klikbejtova jeste biranje relevantnih i respektabilnih medija za informisanje, ali i edukacija. Edukacija na temu klikbejta, lažnih vesti, načina provere informacija i različitih vrsta manipulacije koje se mogu pojaviti u tekstu, osnovna su oruđa kojima se čitaoci mogu koristiti. Eduakcija ove vrste dovodi do jasnog prepoznavanja negativnih šablona i do manje podložnosti manipulaciji.

Kako se navodi na sajtu Medijska pismenost : Ako čitajući naslov članka osetite strah ili neodoljivu želju da saznate najavljenu šokantnu, revolucionarnu ili ekskluzivnu informaciju, a zatim otkrijete da sam tekst ne sadrži ništa slično, jedino što vas može „šokirati” jeste to da ste ponovo naseli na ovaj vid reklamiranja suštinski beznačajnih i ispraznih medijskih sadržaja.

I, zaista, nakon čitanja ovakvih tekstova koji prate klikbejt naslove, osećanje koje ćete najverovatnije doživeti jeste razočaranost, umesto zadovoljstva. Stoga, edukacija i informisanje jedini su načini da se zaštitite od uticaja ovakvih naslova i tekstova, kao i, naravno, izbegavanje medija koji koriste ovakve naslove. Jer, iako mediji zavise od zarade, uloga medija u društvu jesu informisanje i edukovanje, a ne samo korišćenje čitalaca za potrebe sticanja profita. I to je važno da ne zaboravimo.

Postani i ti lovac na lažne vesti koristeći #antifejk! Šeruj lažnu vest na svojim društvenim mrežama ili u komentaru ovog teksta uz hešteg!

Naslovna ilustracija: Judy Zhang

Članak NEĆETE VEROVATI zbog čega su nam klikbejt tekstovi toliko privlačni? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovakve digitalne navike, kao i fenomen skraćene pažnje, ali i sve brži tempo života, bez sumnje su pogodno tlo za širenje lažnih vesti. Pitanje je, da li i u kojoj meri umemo da ih prepoznamo? Pored toga što je potrebno da odvojimo vreme (koje uglavnom nemamo, ili ga rađe koristimo za nešto drugo), kako bismo obratili pažnju na istinitost podataka koji nam se serviraju preko raznih platfomi, neophodno je da aktiviramo i kritički pristup kada konzumiramo sadržaje na internetu. Stoga u ovom tekstu možete pronaći savete na koji način sebe možete zaštiti od lažnih vesti, bile one naizgled bezopasne, šaljive, ili kreirane tako da imaju manipulativno dejstvo na osobu do koje dolaze. A evo nekih načina koji će vam pomoći da ne budete obmanuti:

1. Proveravajte izvore informacija

Kada do nas dospe neka informacija, pre svega treba da pogledamo odakle ona dolazi – da li je do nas došla sponzorisana objava? Da li nam je od ranije poznat medij (u kontekstu nekoga ko prenosi poruku)? Da li informacija dolazi od nekoga kome verujete? Ovo su samo neke od stvari koje treba proveriti kada pročitate neki tekst. Čak i ako je vest o nekoj naizgled bezazlenoj stvari, svaka lažna vest je potencijalno opasna, a širenje iste može da dovede do posledica neslućenih razmera. Zato uvek proveravajte izvor od koga informacija dolazi.

2. Proverite autora/autorku teksta

Još jedna stvar na koju treba da obratite pažnju kada pristupate određenom tekstu je autor/autorka. Svaki kredibilan tekst biće potpisan imenom i prezimenom, a kada je reč o tekstu koji sadrži dezinformacije ili poluinformacije, uglavnom će, na mestu autora/autorke stajati inicijali ili će tekst biti nepotpisan. Ovo „pravilo“, naravno, ima i izuzetak – stoga proverite i tekstove o kojima je taj/ta isti autor/autorka pisao/la. Na osnovu toga ćete moći da naslutite da li je to osoba za koju možete verovati da prenosi istinite, objektivne i pravovremene informacije, što je nešto sto bi svaki /svaka novinar/novinarka trebalo da radi.

3. Proverite da li je još neko pisao o istoj temi

Ukoliko sumnjate u verodostojnost neke informacije ili izvor koji je plasira – proverite da li je još neko pisao o ovoj temi. Međutim, budite obazrivi. Neretko se dešava da od onoga ko prvi objavi vest, ostali mediji kasnije tu istu vest preuzmu prostom „copy/paste“ metodom, bez ikakve prethodne provere ili istraživanja. Ovo se najčešće dešava kao posledica trke za klikovima, šerovima, lajkovima i „lenjosti“ novirana koja ne nastaje nužno iz nezainteresovanosti, već na to i utiče nedostatak vremena potrebnog da bi se jedna tema istražila dublje. Najbolji primer ovoga su lančane objave o nečijoj smrti koje su često bile neistinite. Zato, prilikom proveravanja da li je neko pisao o određenoj temi, koristite i druge „alatke“ sa ovog spiska koje će vam pomoći u ispitivanju istinitosti informacije.

4. Proverite činjenice

Kada je u pitanju lažna vest, ono što će nedostajati u samom tekstu jesu validni linkovi, koji ,onda kada je informacija validna, u tekstu služe da istu potkrepe, dodatno objasne ili stave stvari u širi kontekst radi boljeg razumevanja. Osim linkova, treba obratiti pažnju i na ostale informacije. Ovde se možemo poslužiti i postavljanjem novinarskih pitanja – ko, šta, gde, kada, kako i zašto, a uz svako od njih i pitanje – zbog čega? Iako na prvih pet pitanja možete imati istinite odgovore, pitanje zbog čega se neka informacija plasira, kao i način na koji se to radi, može vam otkriti potencijalan manipulativni karakter vesti.

5. Posebnu pažnju obratite na to da li je tekst koji ste pročitali u potpunosti istinit

Ova tačka posebno je važna, pogotovo zato što su kreatori lažnih vesti toliko vešti, da će vam „upakovati“ informaciju tako da je što lakše „progutate“. U stvaranju i fabrikovanju lažne vesti, dobićete nekoliko istinitih informacija koje će uglavnom biti pozicionirane na samom početku teksta, a za cilj imaju zadobijanje vašeg poverenja. Kako tekst odmiče i vaša pažnja slabi, tako će u tekstu početi da se pojavljuju dezinformacije ili poluinformacije, koje ćete, na taj način, lakše prihvatiti, nego da su se one našle na početku teksta. Zato svaki tekst čitajte sa punom pažnjom. Na taj način zaštitićete sebe od prihvatanja lažne informacije kao istinite.

6. Obratite pažnju na pravopis i nazive

Kada u tekstu uočite slovnu grešku, nije uvek previd u pitanju. Slovne greške jako su svojstvene i često ih možete naći u lažnim vestima. Ovo se posebno dešava kada je reč o vlastitim imenima, bilo da se radi o ličnim imenima, nazivu kompanija, poznatim ličnostima… Na ovaj način, onaj ko plasira lažnu vest štiti sebe od potencijalnih tužbi ili posledica zbog namernog plasiranja neistine. Kada je, pak, slučaj plasiranja lažne vesti iz nehata ili neznanja, dakle, kada se greška dogodi nenamerno, tada je uglavnom reč o previdu, jer tu ne postoji ovo „ograđivanje“ od odgovornosti koje smo pomenuli kada se lažna vest objavljuje s namerom.

7. Ne zaboravite da je manipulacija moguća i ako govorimo o fotografiji, video sadržaju ili nekom drugom vizuelnom elementu koji nije samo tekstualni

Fotografije i video sadržaji nisu uvek autentični, iako možda na prvi pogled ne izgleda tako. Sa napretkom tehnologije, vidovi foto i video manipulacije podignuti su na izuzetno visok nivo, čime teško možemo razlikovati istinu od dobrog fotošopa. Ipak, postoje načini da se proveri da li je reč o „pravoj“ fotografiji – pri čemu, takođe, treba obratiti pažnju na izvor fotografije – ukoliko je ona autentična, gotovo uvek će biti potpisan fotograf. Situacija je identična kada je reč i o video – sadržaju. Pa, ipak, ono na šta posebno treba obratiti pažnju je kako se određeni foto ili video materijal koristi u tekstu, odnosno, koji tekst prati vizuelne elemente. Nije redak slučaj da je fotografija istinita, ali da je tekst smešta u potpuno drugi kontekst, koji je neistinit, a u cilju potkrepljivanja lažne vesti.

8. Proverite da li je reč o šali

Postoje sajtovi koji su specijalizovani za pisanje lažnih vesti, ali oni za krajnji cilj nemaju lošu nameru, već isključivo šalu i zabavu. Takav je, na primer, Njuz.net, iako tekstove napisane kao šalu, često „na prvu loptu“ ne možemo razlikovati od pojedinih istinitih dešavanja. Međutim, društvene mreže su te koje obično naprave zabunu među internet korisnicima, u čemu prednjači Twitter, na kome različiti profili objavljuju različite šaljive tvitove, sa ciljem da nekog nasmeju, ali sarkazam i ironija često ne budu prepoznati, pa ovi tvitovi postanu viralni i na ostalim društvenim mrežama, čime dovode do pravih malih ratova u komentarima među neistomišljenicima. Problem sa daljim deljenjem lažnih vesti, ma koliko one bile šaljivog karaktera, je taj što će uvek postojati neko ko to neće shvatiti, čime se povećava verovatnoća da će neke lažne vesti ostati neotkrivene, možda i zauvek.

9. Kritički pristupite čitanju

Kritičko promišljanje neophodan je preduslov kako bi bilo koja od navedenih stvari uopšte mogla da bude proverena. Potrebno je, dakle, svakoj informaciji pristupiti uz određenu dozu sumnje, preispitujući dublje značenje. Kritičko promišljanje neophodno je kako bismo mogli da bolje razumemo društvene kontekste, promene i dešavanja, što će nam dosta olakšati prepoznavanje neke lažne vesti, kao i razlog zbog koga je ona plasirana. Ovo, naravno, ne znači da treba da razvijamo teorije zavere i idemo iz krajnosti u krajnost – od neispitivanja ničega do preispitivanja svega, ali kritičko mišljenje upravo tome i služi, kako bismo bili obazrivi i umeli da prepoznamo kada određena informacija može imati manipulativno dejstvo na nas.

10. Prijavite lažnu vest

Upravo zbog učestale pojave lažnih vesti koje sve više uzimaju maha, razvili su se i pojedini mehanizmi koji za cilj imaju smanjenje broja lažnih vesti. Doprinos u razotkrivanju lažnih vesti imaju takozvani „fektčekeri“ kojiproveravaju istinitost vesti. Takođe, postoje i sajtovi kojima možete prijaviti lažnu vest, onda kada naiđete na nju. Oblakoder je, upravo u cilju suzbijanja lažnih vesti, pokrenuo #antifejk kampanju, koja se oslanja upravo na sposobnosti mladih da prepoznaju lažne vesti.

Postani i ti lovac na lažne vesti koristeći #antifejk! Šeruj lažnu vest na svojim društvenim mrežama ili u komentaru ovog teksta uz hešteg!

Članak Kako da prepoznaš lažnu vest na internetu? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U narednih sedam meseci, Oblakoder će se baviti fenomenom lažnih vesti, uticajem lažnih vesti na mlade i medijskom pismenošću mladih. Kako bi ukazao da mladi, koji su često u javnosti i medijima predstavljeni kao pasivni i neinformisani, zapravo to nisu, Oblakoder je pokrenuo kampanju koja se oslanja upravo na sposobnosti mladih da prepoznaju lažne vesti. Smatramo da mladi jesu digitalno i medijski pismeni i da uveliko mogu da doprinesu u borbi protiv lažnih vesti.

Kako mladi mogu da učestvuju u #antifejk kampanji?

1. Tako što će ukazivati na lažne vesti (razotkrivati ih na društvenim mrežama) koristeći na svojim postovima na društvenim mrežama Instagram, Twitter i TikTok hešteg #antifejk. Oblakoder će skupljati sve lažne vesti na koje mladi ukažu i na osnovu njih napisati izveštaj o vrstama lažnih vesti koje su svakodnevno nametnute mladima.
2. Kroz popunjavanje upitnika o odnosu mladih prema lažnim vestima putem ovog linka.
3. Kroz šerovanje Oblakoderovih postova o #antifejk kampanji i širenju informacija o ovoj kampanji u svojoj digitalnoj mikro-sredini.

Prvih 10 ljudi koji budu ukazali na minimum 3 lažne vesti koristeći #antifejk hešteg na svojim objavama na društvenim mrežama dobiće Oblakoder ceger po izboru i print izdanje prvog broja Oblakoder magazina na poklon.

Projekat ,,Anti-fejk – program osnaživanja mladih u oblasti medijske i informacione pismenosti” nastao je uz podršku Beogradske otvorene škole, a zajedno će ga, u narednih sedam meseci, sprovoditi Oblakoder i Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava. 

Članak Oblakoder poziva mlade da učestvuju u #antifejk kampanji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Fondacija Propulsion Fond i Ministarstvo kulture i informisanja već sarađuju na obavljanju određenih aktivnosti u vezi sa razvojem i unapređenjem medijske i informacione pismenosti u Republici Srbiji, a fokus novog projekta i saradnje je razvijajanje sposobnosti čitanja, tumačenja i procenjivanja medijskih sadržaja. Nakon otvaranja konferencije je potpisan Memorandum o saradnji između Ministartsva kulture i informisanja i programa Nova pismenost, kao i između Nacionalne akademije za javnu upravu i programa Nova pismenost.

Konferencija se sastojala od 4 različite panel diskusije. Na prvom panelu, pod nazivom Medijska pismenost u formalnom i neformalnom obrazovanju, se diskutovalo o tehnološkoj pismenosti u školstvu i edukaciji. Kako je istakao dr. Branislav Ranđelović iz Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja: „To što je neko tehnološki spretan (deca, tinejdžeri), ne znači da su tehnološki pismeni.” Iako mnogi ne razlikuju medijsku pismenost od spretnosti, postoji evidentno raščlanjenje ova dva pojma. Mladi su možda imali mogućnost da odrastaju i razumeju kako tehnologija fukncioniše i kako je mogu najefikasnije koristiti, ali to ne podrazumeva da su upoznati sa određenim pravopisnim pravilima prilikom korišćenja.

Nebojša Đurđević je u svom obraćanju, između prvog i drugog panela, poručio publici da je potrebno uložiti svestan napor kako bi se digitalno opismenili. Kako je rekao Netkabinet, besplatna internet platforma za učenike i pomoć za učenje na daljinu, u saradnji sa USAidom rade na tome da svi koji rade u edukaciji razviju digitalnu i tehnološku kompetenciju, kao i šira javnost.

Na drugoj panel diskusiji – Digitalna sadašnjost i budućnost – se razgovaralo o brzini digitalizacije u poslednjih godinu dana zbog pandemije virusa korona. Generalni direktor VIP Mobile-a, Dejan Turk, je istakao da je digitalizacija posla i školstva bila brža u poslednjih godinu dana u odnosu na proteklih pet godina. Ana Mirković, ekspertkinja za medijsku i informacionu pismenost, je takođe napomenula da danas: „Više nema granica između onlajni oflajn realnosti. Onlajn realnost dominira, s obzirom da danas komuniciramo, lečimo i edukujemo putem interneta.” Te da je bitno da se prepustimo digitalizaciji svakodnevnog života, zato što nam olakšava život i sve je na dohvat ruke.

Nakon druge panel diskusije, publici su se obartili Klaus Daman, direktor Deutsche Welle Akademije za Zapadni Balkan, i Darko Soković, direktor programa Nova pismenost. Daman je saopštio kako je Srbija trenutno svrstana u najaktivnije zemlje u regionu. Takođe je potvrido da se Srbija nalazi na dobrom putu za digitalnu budućnost.

Miša Stojiljković, voditelj Radio Beograda, je predvodio razgovore trećeg panela, po nazivu Medijska pismenost za novo doba. Glavna tema diskusije je bila bezbednost i bonton dece prilikom korišćenja interneta i društvenih mreža. Kako je navela ekspertkinja za medijsku i informacionu pismenost, Ana Martinoli, deca i tinejdžeri često zaboravljaju da mi ne primamo samo sadržaj, već ga i stvaramo i delimo sa drugima.

Četvrti i poslednji panel, Medijska pismenost na međunarodnoj sceni, je moderirala Maja Zarić, predstavnik Ministarstva kulture i informisanja. Ova diskusija bila je fokusirana na saradnju između Vlade Republike Srbije i međunarodnih organizacija, kao što su OEBS i Evropska unija, sa naglaskom na to da Evropska unija posvećuje mnogo resursa medijskoj pismenosti, a da su u Srbiji nedavno završena dva projekta koja su kao fokus imala mlade ljude, studente i njihove nastavnike ili mentore. Partner u organizaciji Propulsion Goran Zarić je akcentovao da se medijska pismenost mnogo brzo razvija i zahteva kontinuiranu pažnju i učenje o tome. Potrebno je neprestano usavršavanje kako bismo otkrili skirvene dimenzije i bolje razumeli digitalnu pismenost i tehnologiju.

Snimku konferencije možete pristupiti putem Youtube kanala Ministarstva kulture i informisanja.

Autorka teksta: Iva Sopta

Članak Online konferencija Nova pismenost za novo doba se pojavljuje prvo na Oblakoder.