Autor: Mihajlo Andrić

Članak Soundtrack života jednog idiota se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Jedan od frontmena sastava PPT je i Mihajlo Andrić, muzičar, umetnik, pravnik, čovek u košulji i sakou, čupavac, ludak, voditelj i prijatelj. Novinari često kažu da je najveći izazov kada intervjuišete prijatelje i ljude koje poznajete, ali pošto je Mihajlo svojevrsna podeljena ličnost, uspela sam da odvojim Mihajla prijatelja i razgovaram samo sa Mihajlom polu-frontmenom benda. A on je bio spreman za razgovor i imao je mnogo toga da kaže.
(Fun fact: Mihajlo i ja smo se upoznali tako što sam ga ja intervjuisala tokom emisije „Kaži dragička“ na radijskom programu Beograd 202).

Nedavno je objavljen prvi album benda PPT.  Šta se čekalo 5 godina?

Ovo nije vreme albuma. Mi smo na početku razmišljali da izbacujemo samo singlove. Svaki album i izdavanje albuma je više luksuz za bend i momenat ostvarenosti, dokaz da si već na nekom ozbiljnom planu. Pre toga je moralo nama da dođe u glavu da smo mi stvarno bend i da se se sve stvarno dešava, da imamo svirke i da neko želi to da čuje. Tek tada smo mogli da dođemo do trenutka da stvarno snimimo album. Ali opet ostajem pri tome da je to više zbog nas, kao jedna etapa života. Sada uvek možemo da kažemo da imamo album iza sebe.

Kako ste vi prepoznali da ste stvarno bend?

Mi smo se okupili, kao što i samo ime albuma kaže, u nedostatku volje i smisla. Tako je sve nastalo, bez ikakvog plana i razmišljanja šta ćemo mi u budućnosti da budemo, a i pre svega šta ćemo da sviramo. U nekom trenutku ljudi su počeli da banjavaju na probe, da nas podržavaju, da nas pitaju kad će svirka, pa smo održali prvu svirku i to nam se jako dopalo. Nakon toga su se nizale svirke jedna za drugom, što je prava stvar, jer je momenat kada ti ostvaruješ sebe kao umetnika upravo taj momenat interakcije sa publikom.

Kako nastaju vaše pesme?

To je sve momenat improvizacije i nalaženja u studiju. Neki član nešto pripremi , ili ne, i onda mi krećemo da bacamo rime na to, pošto se naši tekstovi zasnivaju na tom bačenom fristajlu. Novije stvari su sa malo više teksta, dubine i razmišljanja, a ove stare koje su nastale ranije nisu bile uvek takve, ali smo ih na albumu ostavili da budu baš onakve kakve su bile u izvornom obliku, jer je to duh nekog vremena kada smo snimali te pesme, sa tim prvim fristajlom i prvom emocijom koja je tada bila prisutna. Zato na albumu možete čuti kako je izgledao razvoj našeg stvaranja, od pesme „Čiliram“ koja nam je bila prva, do poslednje pesme „Da li veruješ u to“. Tačno se čuje koje su nas emocije vodile i šta nas je inspirisalo u različitim trenucima. To je dnevnik, to su sve one pesme koje nismo zaboravili, jer mi iza sebe imamo četiri nesnimljena albuma koji su nastajali na probama i nestajali u vazduhu u isto vreme. Mi smo često koristili probe da izdivljamo maksimalno i često nam pesme nisu ostajele u sećanju. Međutim ovih 12 sa albuma su se baš urezale.

S obzirom da do sada niste imali album i da niste bili prisutni na sceni godinu dana jer niste nastupali, a i da su se toliko dugo skupljale sve te pesme  koje ste sada objavili, da li ste taj album doživeli kao teret?

Ogroman. U nekim trenucima nas je baš gušio, ja sam bio jako tužan što se čekaju stvari. U ovom životu, većina stvari se čeka. Kada se snimaju stvari, mi zavisimo mnogo od usluga drugih ljudi jer nemamo izuzetne pare koje možemo da uložimo u to. I onda kada ljudi ne rade to za pare i rade iz ljubavi, moraju da ostave po strani one stvari od kojih stvarno žive, da bi uspeli da urade ono što rade za ljubav. A ti moraš da sačekaš taj trenuatk i prihvatiš kompromis sa vremenom koje ćeš da izgubiš da bi uopšte došlo do albuma. Možda i nije bila najpametnija odluka da stanemo sa sviranjem dok snimamo album, jer ono što vuče bend je upravo svirka. Ja znam da smo mi najživlji i da ljude u bendu najviše raduje kada mi imamo svirku, jer ona stvara pozitivan pritisak. U ovih godinu dana smo izgubili mnoge probe i sada to sve moramo da nadoknadimo.

Kako izgleda kada ne sviraš godinu dana ili sviraš jako malo i onda odjednom objaviš allbum i pripremaš veliku svirku?

Kao i sve stvari koje radimo, radimo ih u poslednjem trenutku. Ja sam navikao da se to meni dešava u životu, to je krug iz kog ne mogu da izađem. Čak i kada napravim plan, najbolji sam kada radim u poslednjem momentu. Sada je prisutna ogromna presija pred svirku, da mi to moramo da spremimo, jer sviramo sami, predstavljamo sebe, ovo je naš praznik, i on mora da bude najveći. Dužni smo publici koja očekuje spektakl. Ja u stvari ne mogu da ih nazovem publikom, to je naša ekipa i ljudi koji su nas pratili od Dangube do dan danas. Većina tih ljudi uopšte nije iz rokenrol voda. Neki deo jeste, ali postoje oni koji dolaze samo na nas, a na druge rokenrol svirke neće doći. I ta naša svirka, ono što je živo tu, to je njima rokenrol. I mi smo dužni da ga predstavimo u najboljem svetlu.

Šta čini taj rokenrol koji vi predstavljate?

Momenat, to je momenat. Emocija, maksimalmo kurčenje. Mi izlazimo iz ovih normalnih ruha koja nosimo inače preko dana i na dan koncerta od nas ostaje samo ono divlje, sirovo, prljavo, samo divljačka emocija.  Ono što je animalno u čoveku, ti skidaš ove maske današnjeg sveta, konsenzuse, ali ono što preovladava u meni je ta emocija da si iznad svih i sad moraš da se nosiš sa tim osećajem kako je to biti titan.

Kako će izgledati koncert?

Sviraćemo ceo album, ali ćemo opet odati poštu i pesmama koje se nisu našle na albumu jer su jednostavno bile suviše daleko od cele koncepcije albuma, međutim ostale su nam drage jer su to neki momenti naše svesti i isplivavanja iste. Koncepcijski će biti podeljeno tako da emocija bude u stalnom uzdizanju i spuštanju.

Kako izgleda živeti u nedostatku volje i smisla?

Ovo je takvo vreme, iskreno. I ne mislim da se to samo odnosi na nas kao muzičare, nego na društvo uopšte. Osećam sve manje volje od ljudi da bilo šta promene, da budu to što jesu, da kažu ne, jer pobunjeni čovek, što kaže Kami, je onaj koji kaže ne. To je nedostatak volje u današnjem čoveku, ne samo na našem albumu, ili u muzici i umetnosti. Umetnost je možda najviše ta koja se prkosi svemu tome. Ali ovo je priča o običnom čoveku koji ustaje mrzovoljan ujutru, radi posao koji ne voli od 9 do 5, dolazi kući, ponekad je zatvoren u krugu sa ljudima kojima ne pripada, nego sporazumno pristupa sa njima u odnos jer šta ako bude sam i da li može sam. Problem je u tome što savremeni čovek misli da je u samoći besmislen.

Da li bi ti mogao da budeš sam?

Ja moram da budem sam određeni deo dana. Čovek je iskren samo u samoći. Tu si sam, tu ste ti i tvoja savest i na neki način Bog. Da bi voleo druge i da bi dao smisla drugom biću ti moraš da naučiš da budeš sam.

Kada govorimo o tebi, samoći i učenju, čini se da si za potrebe nekih pesama na albumu uslovno rečeno „naučio“ da pevaš, čemu nisi sklon. Da li to znači da će se vaš zvuk menjati u budućnosti?

Definitivno će se menjati na bolje što se tiče mog pevanja, jer kada sam krenuo sa ovom pričom, ja sam pročitao knjigu Scar Tissue Entoni Kidisa i on isto nije znao da peva. On je bio komičar koji najavljuje druge bendove, i onda je osnovao RHCP sa svojom ekipom i to me je kupilo, jer kao ne znam da pevam, smešan sam, kupovali su me uvek likovi kao Cane, umem da njačem i nije bilo potrebe da znam da pevam. Ali stvar je u tome što povrh svih tih stvari, to ograničava bend. Oni bi mogli znatno više kada bih ja mogao da otpevam nešto kao čovek. Zuka može, on lepo peva. Ono što ja moram da uradim je da treniram disanje i da budem bolji, jer će nam onda dometi biti znatno širi.

Vas je šestorica i imate dva pevača. Danas se uglavnom vodi računa o ekonomičnosti benda, ili je u pitanju one man show i čini se da je vreme velikih bendova prošlo. Što ste vi izabrali da vas bude šestorica i da imate dva pevača?

Pa to je prirodno krenulo, mi smo se podelili da nas bude dvojica, kao vokala i da delimo tu ulogu frontmena. A stvar je u tome što smo mi rapcore, a u repu nije ništa neprirodno da bude dvoje troje, petoro ili kao u Wu Tangu devetoro članova u sastavu. A što se tiče ostatka, razumemo mi da je to veliki trošak i da treba mnogo opreme, ali stvar je u tome što mi ne smatramo sebe bendom. Mi se tripujemo da smo bend, a u stvari smo ekipa. Ne posmatramo jedni druge kao e ti si mi trošak, koliko ti koštaju žice, šta ćemo sa tvojim pojačalom i kako ćemo da ga prebacimo od tačke A do tačke B. Mada doduše mi i dalje nismo imali te izazove sa prelaženjem velikih distanci, ali pošto se volimo mislim da to neće nikada biti problem i da ćemo se organizovati tako da nas bude i ostane šestorica, a ne da se smanji obim toga zbog prirode posla.

Tokom stvaranja pesama, koliko je teško ispošovati želje svih članova i da li se nečije nameću?

Tu se učiš osnovnim načelima demokratije, pre svega dogovoru. Nekada moraš da budeš ti taj koji nameće ideju, a nekada taj koji ćuti. Kada vidiš da je neko izgoreo u svojoj ideji saslušaš ga, možda ima poente jer vidiš da je on to osetio i da to stvarno misli i takvu ideju uvek treba probati. Kada se proba na licu mesta, svi to mogu da čuju. Ako si nešto zamislio i odmah to pokušaš, to će osetiti i ostali članovi benda, da li je to stvarno dobro, a dobro je ako se svi naježimo. To je kao sa porodicom, neki dani su nam loši, nervozni, a neki dobri, ali za svaku sitauciju treba imati strpljenje. Jedino što je važno jeste da postoji jasna organizacija i uloge. Bend je jedna zajednica, ali svaki umetnik je egoista i bitno je da uklopimo svoje egoe i da ih gajimo zajedno, jer u suštini mi predstavljamo jednu celinu, našu svest benda i tu prestaje posebna svest. Veoma je bitan taj momenat zajednice, da mi to svi radimo za nas, a ne svako za sebe.

Koliko je teško ili lako odlučiti da se baviš muzikom kod nas?

Pogrešnog čoveka pitaš, jer mi nikada nismo odlučili da ćemo da se bavimo ovime.

Znači niste odlučili?

Ne, ne, svako ima svoj život i svako se bori u životu sa svojim profesijama i zarađuje za sebe.

Dakle nije vam ambicija da se bavite samo muzikom?

Ne znamo to. Ali to je povezano sa onim fazama, mi smo još u mladosti, a u mladosti ti ne znaš i ne praviš plan da ćeš se baviti nečime, to jednostavno osetiš. A da bismo mi osetili da treba da ostanemo u ovome, moramo da dobijemo feedback sa druge strane, od publike.

Da li bi ti mogao da se baviš samo muzikom?

Ja sam rođen sa idejom u glavi da ne treba da se bavim konvencionalnim stvarima. I nikada me nisu privlačile takve uloge.

Kao na primer, uloga pravnika.

Pa eto, da. Ja sam diplomirani pravnik. Neki ljudi žive za to, da budu advokati. Ili lekari, stomatolozi. Meni te uloge nikada nisu predstavljale nešto posebno, uvek su mi bili veliki ljudi koji su pisci, slikari, muzičari. Ti poslovi kao što su lekar, mlekar, apotekar, oni čine društvo, ali ono što je esencija života je umetnost. Tako da, ako se zadesi da imamo priliku, ne mogu da kažem za sve, ali ću ja prvi biti taj koji će preseći.

Kako to onda izgleda s obzirom na činjenicu da vi nemate izdavača?

Pa sada ću ti reći jednu veliku istinu o muzičkoj industriji ovde i mladim bendovima. U suštini, veća je farsa oko svega toga šta mi svi radimo i koji smo mi bendovi, i šta se tu sve dešava, više se ljudi kurče jer mogu to da rade zahvaljujući društvenim mrežama, nego što stvarno ima potrebe za time. U stvari je sve to veliko cimanje, da li će ti ljudi doći na koncert, koliko ćeš prodati karata, ljudi imaju problem sa tim, izdavači tu znače, ali evo konkretno za nas ljude boli uvo. Sve se zasniva na tome da se ti iscimaš da zamoliš nekog da tebi izda album, a koliko će ti to značiti? Bez nekih stvari se može. Mi smatramo da se može bez izdavača i da kada bude bio pravi momenat, nas će izdavač sam naći, kada i ako prepozna kvalitet. A ovako da ja molim nekoga da izda moj album, to ne ide. To je bespotrebno. Ono što je bitno je da se sluša. I da, kada je svirka, da se dođe. A da li ćemo mi da budemo potpisani za veliko ime ili ne, to je pitanje trenutka. Biće nam bolje, ali ne znači da će da nam doprinese izuzetno.

Pa da li su vam uopšte onda potrebna fizička izdanja?

Jesu, ali to je opet farsa da će, ukoliko potpišeš ugovor sa izdavačem, on to da ti uradi i da će da se prodaje u radnji gde će ljudi kupovati. Mislim, realno, jesi ti otišla u skorije vreme u prodavnicu i kupila neki cd? Koliko ljudi je to uradilo? Pogotovo cd mladog alternativnog benda. Bendovi urade 300 cd-ova, a onda prodaju 50, ostalo podele i na kraju im se to ne isplati. Moj stav je da treba raditi stvari kada vrede. Ako ćemo da radimo cd izdanja onda ćemo da ih prodamo, naravno da je potrebno fizičko izdanje, kao što je i album neki momenat u bendu gde si se ti ostvario. To je deo diskografije. Bez fizičkog izdanja, da se ne zajebavamo, album ne postoji. Sada više nije vreme kada ti slušaš cd ili ploču, nego sve radiš preko interneta. Cd je ukras, ploča je ukras koji ti stoji na polici, ali ja bih prvi voleo da mi stoji moja ploča u sobi.

Zašto je uopšte bitno imati album kao zatvorenu celinu? Za nekoga ko stvara kontinuirano, to može da bude svojevrstan kalup.

Moraš jer inače stvari ostanu nedorečene. I potrebna je komunikacija sa publikom koja postoji, tebi je potrebno da im daš album jer će bez pesama biti izgubljeni na svirkama. Takođe album je tu da bi te čuli neki novi ljudi, on je uslov da stigneš do nepoznate publike.

Pa možete da izdajete samo singlove.

Jeste, u pravu si, ali šta te više vuče, izdao je pet singlova ili ima album iza sebe?

Mene album.

Pa kod svakoga je tako. To su stvari koje kupuju uho, kao što kada izbaciš spot, to ti kupuje oko i zato singlovi imaju više pregleda kada imaju spot, jer je to mali ugođaj za svakog čoveka, mali film. Živimo u jednom verbalnom i grafičkom dobu. Verbalno nas privlače reči, kampanje, propaganda. Tako da sama reč album vuče uvo, ti nesvesno osećaš veće poštovanje zbog te reči. A vizuleno je postalo dominantno, manje je sluha, nema njuha i dodira, samo mi daj da gledam, da vidim kako je to dobro, da bude što lepše, daj mi što više efekata, daj mi 3d, 6d cvikere.  Daj mi da budem što bliže svemu tome, da ja ne moram da se iscimam oko bilo čega.

Pa kako su onda ljudi iscimaju na svirku?

I tu je vizuelni momenat jak, to je predstava.

Pa je l ima nešto osim vizuelnog?

Ima, muzika naravno nisam rekao da ne živimo uopšte u muzičkom dobu. Ali, gledaj to ovako.  Alternativna beogradska scena ima 4000 ljudi koji slušaju i vrte se po koncertima istih bendova. Oni idu i slušaju muziku. Tako imaš jedno 4000 ljudi koji čitaju knjige. Ali imaš zato 50 000 ljudi koji će da gleda filmove, ili serije. A znaš li zašto? Jer film ili seriju odmah pogledaš, ne moraš da se cimaš i završio si. Za muziku i književnost potrebno je veće strpljenje i ulaganje sebe.

Kako onda možete da privučete nove ljude da dođu i čuju vas?

E pa to je taj momenat koji je bitan. Ja koliko god da sam opušten povodom tih stvari, moraš da imaš marketing pošto živimo u takvom dobu, kao i naravno da imaš dobar materijal koji možeš da ponudiš. Povrh sve ove priče, umetničke, mi smo ipak na tržištu. To može grafički da se prikaže, proizvodi i tražnja za istim, kako ona raste, koja je reklamna funkcija itd. Ti izdaš album da bi te čuo neko novi jer ne možeš da širiš priču o svojoj muzici od uha do uha do beskonačnosti. Mi možda možemo da je proširimo po Beogradu, ali teško da će taj glas da ode do Niša ili Novog Sada.

Kako vi radite marketing?

Sve nam je to novo, jer mi nismo ti ljudi da nešto živimo za to da se predstavimo u što boljem svetlu jer je sve to velika fama. Ali naravno propaganda i reklama, taj marketing, moraju da budu fama, da te prikažu kao što posebnijeg, većeg i boljeg, da bi dobio feedback, jer je sve to u stvari psihologija.

Malopre smo razgovarali o vizuelnom delu – da li planirate neki spot?

Pa sada,  posle albuma, kada smo skinuli taj teret, dolaze novi tereti. A to su tri nova spota koja će biti za pesme koje su prve na albumu, a to su „Da li veruješ u to“, „Mikrofon na pod“ i „Belegiš“. „Mikrofon na pod“  je u pretprodukciji, scenario je napisan i već radimo na pripremama njegovog ostvarivanja. Naši spotovi su osmišljeni i volimo da radimo neke priče u spotovima. Krenuli smo od spota „Slabo“, to je predstavljanje nas, preko „Ludaka” , u kome predstavljamo prelazak iz divljine i animalnog u današnji svet i izlog u kome se mi nalazimo i prodajemo kao roba, a to je baš taj marketing. Sledeća ideja će malo više biti vezana za sam album i pričaće priču o konačnom pucanju čoveka od besmisla i beznađa.

Sada kada budete imali koncert, planirate da se aktivno bavite promocijom i daljim radom.

Tako je. Neki plan koji nismo ni pravili i koji sada smišljam u ovom trenutku je da nastavimo sa svirkama, već imamo pozive za februar i neke humanitarne svirke, to uvek hoćemo. Za početak drugog feburara smo u Zrenjaninu, u klubu Mitraljez sa bendom Sink. Ono što je sigurno, potrudićemo se što više da promovišemo album van Beograda, jer što se mene tiče, što više nastupamo u Beogradu, to će nam on biti manji, a ovi ostali gradovi će ostajati veliki, jer u njima još niko ne zna ko je PPT.

Kako ti doživljavaš muzičku scenu?

Šarena je. Glupo je reći da nema dobrih bendova, klinaca, scene. To govore ispijeni ljudi bez ikakve želje da prikažu svet onakvim kakav jeste. Ono što je važno, kao i uvek, i što će uvek biti tu, su klinci koji osećaju bunt i potrebu za stvaranjem, koji postoje i prave muziku. Taj duh u Beogradu je širok i raznolik. Postoje oni koji su se progurali, jer su im starije ekipe, bendovi i izdavači izašli u susret da ih vuku i to je neki lanac kako to treba da izgleda. Ono što nam fali definitivno su ti lanci, da stariji bendovi vuku mlađe bendove, jer će onda ti mlađi da vuku svoju sledeću generaciju. A bez tog lanca nema scene i kontinuiteta. Tako da muzike ima, samo fali da mlađi budu istrajniji, jer rokenrol duh podrazumeva da u bilo kojoj situaciji ostaneš u njemu. A stariji moraju da imaju svest da nisu dužni da samo zatvore svoje, već i da započnu novo.

Vi više niste klinci baš.

Pa da, mi smo srednja generacija. Sa druge strane mi smo i dalje klinci u muzičkom smislu. Ne mogu posle jednog albuma da kažem da pripadamo srednjoj generaciji kojoj pripadaju Artan Lili, Straight Mickey and The Boys, Turisti itd. Ne osećamo se kao da pripadamo toj generaciji, jer su to već ostvarena imena, a mi nismo još toliko napredovali. Mi smo u deficitu zbog ovih 5 godina. I nismo mlađani sad, ali treba sebe postaviti na mesto. Na ovom albumu treba dalje da se gradimo. Od našeg zvuka i nas zavisi kuda ćemo se kretati dalje, naravno i od publike, ali mi smo ti koji treba da ih privučemo. 

Vi ste neki rapcore, rock, itd. Na rock sceni je mnogo manja podrška nego u rep sceni. Kome vi pripadate kada ste nešto između, kome se vi okrećete?

Naš digitalni izdavač je My people magazine koji je namenjen samo za rep. Ali mi smo ipak rokenrol. Ne mogu da kažem da sam ikada pripadao rep populaciji. Ja jako poštujem rep jer ono što on predstavlja ne predstavlja nijedan drugi muzički pravac, a to je realno stanje ulice i običnog čoveka na toj ulici koji živi sve poteškoće koje takav život može da donese. I to ne može da predstavi džez, ili fank, to može samo rep, to je poezija betona, ona je hladna. Svako ko repuje poistovećuje svoj život sa tim hladnim betonom pod nogama, a ja ne mogu da kažem da sam živeo kao reper i ne mogu da se poistovetim sa repom na taj način. Ali mi jesmo hardcore, predstavljamo rapcore. Mi smo ta linija teškog zvuka i basa, koji je blizak repu. Iskreno ja ne bih uopšte da se stavljam u bilo koji kalup. Mi smo PPT i ja bih voleo da se u budućnosti uopšte ne kategorišemo, već da neko kada čuje našu pesmu zna da je to PPT, a ne neki pravac.

Za koga postoji PPT, kome se obraća?

Sve je počelo od ekipe, njima se obraćamo na prvom mestu, jer oni doživljavaju ovaj album kao njihov i jeste tako, oni su ga napravili jer da nije njih mi ništa ne bismo ni snimali. Posle se to proširilo, došli su i ljudi koje je privukla sama muzika, a ne prijateljstvo. Danas svi oni zajedno čine kult. Kada radimo svirku, mi ne sviramo sami. To je jedan umetnički performans, gde se oni koji dođu svaki put ponašaju kao da su na žurci i da je to njihova žurka, da su je oni organizovali. Oni nisu tu kao prava publika, nego se ponašaju kao deo benda i onda im više ništa nije zabranjeno. I zato ja na svirkama uvek volim da im poručim da su oni PPT, da bez njih mi nemamo ime ni smisao. Obavezno uperim prst u nekog koje tu prvi put i poručim mu nešto jer se onda taj novajlija oseća kao deo priče, kao deo benda. Taj recept se do sada pokazao kao proveren, jer svi ti kojima sam poručivao nešto, opet se pojave sledeći put i na taj način mi odgovaraju, da smo sada zajednica. Ima li šta lepše od toga?

Autorka fotografija: Milena Arsenić

Članak Mihajlo Andrić: Momenat kada ti ostvaruješ sebe kao umetnika je momenat interakcije sa publikom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Unošenje prve pilule donelo mi je spašenje. Svetim obredom, poput pričešća, opet sam ostvario vezu sa Bogom. Voda je sprala poslednju gorčinu, a ja sam po prvi put posle dugo vremena bio inspirisan da uradim nešto novo. Toliko vremena, previše mogućnosti. Da li da krenem da trčim? Bojim se da to moja kolena ne bi izdržala. U slučaju da sam  i imao hrskavice na pretek, da izdrži ovo zakržljalo telo, morao bih smisliti gde bih trčao. To jest ka čemu? Ka gradu? Ka Batajnici? Grad je za mene označavao uvek zaboravljenu avanturu u kojoj sam pijan tražio sebe ili trenutak u kome sam svestan svog postojanja. Međutim sada za razliku od mnogih jutara posle tih avantura, ove bih se zapravo sećao. Možda bih čak i našao to što tražim. To me je prestravilo više nego bilo kakva trezvenost. Pošto sam otpisao grad kao odredište, prešao sam unutrašnjim okom preko žutog znaka sa crnim natpisom „Batajnica“. Ispred te ploče stajao je bilbord „Napuštate Beograd, srećan put“. Bio sam na lekovima, ali nisam bio lud. Nisam želeo da se pronađem, ali još manje bih voleo da se izgubim. I dok sam precrtavao trčanje sa unutrašnje velike liste slobode, zazvonio mi je telefon. Bio je to Laki, sa ponudom iz snova.

„Ajde obuci se, idemo do kladže“- reče mi kratko Laki, sveže navučen na aparate.

Nije mi trebalo puno da odlučim. Odgovorio sam mu da me čeka ispred zgrade, dok sam navlačio farmerke u jednom potezu. Kroz glavu su mi prošli Kinezi koji su zavisnike od heroina skidali igranjem WOW-a. Uvek sam mislio da je to najgenijalnije hladno skidanje na svetu. Hladna ćurka uz igrice. Idi ubij sedam medveda u šumi i uzmi isto toliko krzana od njih. I tako bezbroj mrtvih životinja i njihovih delova kasnije, ti si čist. Nisi više na žutom. Ali si navučen do srži na igricu. Osamdeseti si nivo, imaš 120 kila i bezbroj ortaka koje nikad nisi video u životu. Bolje nego nulti nivo u životu, 65 kila i šaka jada od ortaka koja ti ostane posle heroina, ako mene pitate.

Bili smo ushićeni dok smo hodali ka kladionici. Meni je ona pre mnogo godina postala potpuno strana jer sam ja ipak pronašao svoj sport, ali su neki ortaci nastavili da treniraju. Laki nije bio veliki talenat. Igrao ga je u periodima dokonosti, popunjavajući slobodno vreme. Ali u tim periodima, nekako bi sve više širio pojam slobodnog vremena, zamenjujući stvarni posao za sate stajanja ispred aparata. I tako je to radio do trenutka kad mu se sve smuči, a to je momenat kada ga aparat toliko povuče da na posao ne ode, jer je sa svojom električnom dragom igrao valcer celu noć dok ga ona ne bi, kao svaka loša žena, izmuzla do poslednjeg dinara. Međutim sada je bio kao košarkaš koji se vratio posle duge povrede sa namerom da ovaj put bude legendaran. Ja sam tu bio samo rookie, koji sanja milione. I tako su novajlija i veteran uz razgovor o tiketima koji su poznanici zamalo uhvatili, prošli kroz elektronska vrata spremni za dozu zavisnosti.

Prvi deo minijaturnog Vegasa ispred nas bio je onaj klasičan. Hrapavi glasovi koji se probijaju kroz oblak dima. Iz daljine gledajući, zamišljam kako su se vlasnicima tih glasova stolovi za kojima sede spojili za telo zajedno čineći jednu neverovatnu simbiozu. Biće koje mnogo pije, još više psuje i uvek ima listu ispred sebe, naravno sa predoborom ribom u dresu na naslovnoj, da bi to mistično biće uvek moglo iznova da pomisli na svoju erektilnu disfunkciju i kaže samom sebi u bradu: “Uf šta bih ti radio, samo da mi je 20 godina manje“. Samo taj stvor zaboravlja da je i pre 20 godina bio tu za istim tim stolom koji mu je kasnije srastao za noge.

Probili smo se kroz maglu i stigli u drugi deo koji je nas, dvojicu kopača zlata, zanimao. Prvo što primećujem jesu zidovi crveni kao krv. Ali kad kažem crveni kao krv, ne mislim na krv koja poteče kad se posečete žiletom. Ovo je boja krvi koju vam vade za analize, boja koja govori jezikom Mordora i vatre, nijansa krvi koja je uzeta, a nikad nije vraćena. Međutim ta digresija ne može dugo da me okupira zbog svetlosti neona. Nešto nas vuče ka prvim aparatima. Laki i ja idemo u krug oko njih. Grafika tako dobro izgleda, gotovo kao neka igrica.

„Ovaj aparat ne može biti zao. Ja ću sesti ovde“- govorim Lakiju, sve vreme hipnotisan neonom.

„Čuj ne može. Može, ali ti gamoraš ga voleti, jedino tako će ti dati pare. Idem ja dalje da potražim svoju sreću“ – reče Laki i nestade negde daleko u svetlosti.

Možda bih se i zapitao zašto moj drugar nije seo pored mene da igramo zajedno, ali čini mi se da već razumem kako ovo funkcioniše. Moraš da osetiš koji će ti aparat dati, kao ljudi koji traže podzemne vode sa parčetom drveta po kući, da se slučajno krevet ne bi stavio na pogrešno mesto. Moraš biti na pravom mestu u pravo vreme. Osetio sam se tako i u usta svoje svetlosti gurnuo prvog Vajferta. Igra je mogla da počne.

Prvo sam bio skocentrisan na slike ispred sebe. Misao mi se prevrtala po kolonama i linijama. Tema je bio stari Egipat, a svaki igrač bi logično trebalo biti arheolog. Ispred mene leteli su skarabeji, hijeroglifi, faroani. Anubis mi je šaputao na lakoverno uvo.

„Pritisni, tako, tu iza je grobnica“. – govorila mi je pseća glava: „Ajde još jednom, ne boj se, zlato je tvoje, ajmo povećaj ulog, više zlata ćeš dobiti“

Ne možeš reći ne Anubisu.  I dok sam ja povećavao uloge, on mi je polako vadio organe. Osećao sam prazninu u svom telu, ali sam bio siguran da mi je srce ostavio, jer je nešto moralo da  šalje adrenalin kroz mene. Kad je došlo do kuke u nosu, meni nije ostalo mnogo mozga za vađenje. Radila je samo jedna ganglija, ona koja je čekala da udahnem proklestvo mumije. Anubis je kružio oko mene i uvijao me u svoju balzame, poput pauka koji uvija muvu u mrežu, dok ta ista muva poslednjim atomom snage gura nove novčanice u bezdan. Lice mi je ostavio slobodno i u usta mi na svaka dva minuta stavljao cigare. U jednom trenutku sam ih i žvakao. U nosu sam osećao miris smole, a oči su mi bile umorne, prekrivene paučinom, ali maksimalno skoncetrisane na cilj. Nađi grobnicu, Indijana. Tu je, osećam, par vrtenja ispred nas.

Tada me je iz bunila trgnuo ženski glas: „Da li želite nešto da popijete gospodine Džons?“

„Da popijem?“- sklonio sam balu i kroz duvanske zube šapnuo: “Anubise?“ Međutim ispred mene je bila još veća zver. Usta su joj bila veća od psećih. Bila su sklona reciklaži i mogla su u nekoj formi poslužiti kao lepak ili dobra izolacija. Ali ova su poslužila za konobarisanje i za privlačenja onih bića koja su imali stolove umesto nogu koje sam ranije spominjao.

„Da li ste znali da imate pravo na besplatno piće s obzirom na to da igrate?“ – progovorio je plastični otvor.

Antibiotik je progovorio umesto mene: „Vodu. Kiselu vodu.“ i podsetio me je da je trenutno na svojoj lađi u bešici i da se bori sa piratima kapetana Bakterije.

I dok je izolacija otišla po vodu, ja sam malo došao k sebi. Prvo su počeli da mi se vraćaju zvukovi. Negde iznad moje glave je zvonilo. Ovo je gore od školskog zvona koje te probudi kad zaspiš na času, pomislio sam i podigao pogled ka zidovima. Zvuk je dolazio iz ekrana na kojem su se vrteli milioni. Džekpotovi. Četiri vrste. Neko je dobio najmanji džekpot na uplatnom mestu Resnik 3. Verovatno onoliko koliko je uložio, možda i manje, ali zvonjava nije prestajala. Toliko zvanično je predstavljeno da svi imamo šanse. Svi smo jednaki i imamo pravo na slobodu i potragu za srećom. Čak i ljudi iz Resnika 3. Američki san. Roki prvi deo, u iscepanoj trenerci trči kroz Resnik i juri kokošku u svom dvorištu. Pred meč dobija blagoslov od popa i ide pravo u kladionicu po svoj džekpot. Srećnog li skota…

I dok mi stiže kisela voda izlazim iz starog Egipta jer mi sećanje na Anubisov zadah diže dlake na vratu. U trenutku dok sebi opipavam mesta po telu da proverim da li su mi svi organi na broju, shvatam da mi je ostalo malo kredita u igri. Po ekranu tražim igru koja bi me izvadila i ostavila sve u unutrašnjosti na mestu. Alhemičar? Da je barem jedan od tih mučenika našao pravu formulu i pretvorio bakar u zlato, možda bih i poverovao da će meni dati neku kintu, ali pošto su svi uglavnom završili mrtvi tako što su ih spržile sopstvene hemikalije, od te ideje brzo odustajem. Sledeća igra obećava. U pitanju je pecanje.

Ja iskreno nikad nisam bio neki fan pecanja. Za sebe mogu da kažem svašta, ali da sam strpljiv čovek, to sigurno nisam. Uvek sam više voleo da gledam u vatru nego u vodu. Plus crvi i ljigava riba sa kojom se posle ulova slikam pored glave kao merilo uspeha tog dana, za mene nisu predstavljali neki užitak. Međutim za razliku od Egipta, ovde su na ilustracijama svi bili nasmejani. I pecaroš i ribice. Niko neće biti povređen, niko neće biti trofej. Barem ne za porodični album. Zabacujem svoju udicu i čekam da mi se linije povežu tako da riba dobro zagrize. Za to vreme razmišljam o ribarevoj sreći, ali ne zato što će uloviti nešto, nego zato što je sve oko njega mirno. Nema žene da ti sere, nema dece da se deru. Sloboda čoveče, sloboda. Misao nosi voda, kao što meni odnosi pritiskanje dugmeta. Napokon dobijam željeni bonus, a ribice kreću da grizu. Cela reka se probudila. Somovi se praćakaju, a moja mreža puna je tostolobika. Kako je dobro biti pecaroš, govorim sebi u bradu, dok mi se krediti povećavaju. I taman dok se zahvaljujem rečnim vilama na ulovu, počinjem da osećam pogled na sebi. Aparat pored mene, sedeo je takođe kolega pecaroš. Mada ovaj nije alas samo u igri, već je tako i obučen. Vojničke pantalone i duboke čizme. Lice mu odaje utisak kao da je za života popunio par porodičnih albuma sa slikama trofeja. Odavno seda kosa i crveni Pall Mall 100s mi to skoro i potvrđuju. Ali oči nisu mirne, niti su kao ravno more, već su razorene olujom. Osetio sam da se jako davno nasukao na stene i da je u tom urganu izgubio celu posadu. Taj pogled pun dasaka i burića u ogromnom talasu bio je prikovan za moj ekran.

„Nije loše, zar ne?“ – govorim kolegi, čisto da probijem tenziju.

„Viđao sam i gore.“- odgovara mi stari alas: “Premali ti je ulog. Hvataš samo sitnu ribu.“

„Mislite?“ – pitao sam ga ubeđen da sam upravo odrao automat.

„Danas je tu lik uzeo 35 hiljada.“ – kaže mi ribolovac: “Povezalo mu svih pet najvećih riba, ali je igrao na ulog 500.“

Ribolovačka priča, pomislio sam, ali samo pomislio. Trebalo mi je samo sekund da počnem da povećevam ulog. Naravno nisam ni bio svestan da sam istog trena umesto riba, ja zagrizao mamac.

„E tako“ – reče mi starac i vrati se svojoj igri.

Udica mi je prošla kroz usnu i osetio sam ukus metala u ustima. Nisam mogao da se opirem morao sam da idem napred. Umesto mirisa reke u sebi sam osećao miris močvare. Aparat me je vukao kroz mulj i trsku. Pritiskao sam dugmad, misleći da zabacujem udicu, a ustvari sam gurao sebe sve dublje u živi pesak.

Nisam sreo ni jednu ribu satima, tek po koju žabu. Već odavno gladan, razmišljao sam o žabljim batacima. Gadna pomisao na ljigavu nogicu postala mi je odjednom sasvim privlačna. Samo što sam znao da u ovom trenutku ni bednu žabu ne bih mogao da ulovim. I tako sam se koprcao dok mi u novčaniku nije ostalo ništa, a u stomaku samo jedan crv. I to ne bilo koji. Bila je to pantljičara koja je pojela sve moje pare i hranu iz stomaka da bi potom pojela samu sebe. I kao da mi je neko čuo misao, ispred mene se stvorila tacna puna čokoladica.

„Izvoli.“ – rekla mi je groteska. Ja sam bio toliko gladan da mi je bilo muka, ali je moj kolega pecaroš uzeo 3 Marsa i odmah proždrao sve. Tada mi je sinulo. Pa ovo je sigurno neko zlo doba, a ovim starcima pada šećer i potrebne su im čokoladice da im podigne glave. I napokon sam ja podigao glavu i iščupao rđavu udicu iz usne.

Zidovi bili su još više natopljeni davalačkom krvlju. Voštane figure, užasne poput onih iz muzeja u Jagodini, proždirale su oko mene čokoladice i udarale po dugmićima. Jedan čovek je igrao oko ruleta i pritiskao u isto vreme na tri table. Tri puta veće šanse, tri puta manje para. Oznojan do gaća plesao je svoju haku i drao se reči koje ne znače ništa. Oko njega vrtela se radnica otkopčanog dugmenta na dekolteu, koja je čekala da dobije svoju dnevnicu u slučaju da njega krene. Najstrašnije je to što pored sve tehnologije u koju je kladionica uložila novac, nisu odvojili ni 500 dinara za kineski sat. Naravno i to je bilo proračunato. U paklu ne postoji vreme.

Ali ovo nije bio moj pakao. Ne želim večnost provesti balzamovan sa udicom u ustima plutajući po močvari. Znoj je krenuo da mi lije niz arkadu. Moram pobeći odavde što pre, rekao sam u sebi da bih potom pošao ka izlazu. I samo što nisam izašao iz vatre, kada sam iza sebe čuo ludački smeh. Đavo je došao po svoje, pomislio sam. Nisam smeo da se okrenem da mu vidim lice. Nek me ubije sa leđa, barem ću umreti bez njegovog lika kao poslednje slike u oku. Smeh se međutim ponovio i to nije bio nikakav đavo. Bio je to Laki!

Vratio sam se nazad i zatekao ga za gomilom hemikalija obučenog u nešto nalik na monašku odoru. Ispred njega stajala je hrpa bakra po kojem je posipao nekakvu zelenu tečnost. Sve vreme je izgovarao reči na latinskom, koji sam znao da ne zna, s obzirom na to da smo obojica iz mrtvog jezika pali na popravni u drugom srednje.

„Laki?“ – uhvatio sam ga za ramena i protresao.

Gledao je kroz mene ludačkim pogledom, pa sam ga protresao još jednom i izgovorio njegovo ime. Samo što to više nisu bila slova na koja se odaziva, shvatio sam trenutak kasnije.

Napokon me je pogledao u oči i rekao mi: “Ja sam kralj Mida. Pretvoriću te u zlato.“- da bi potom vrisnuo u smeh od kog sam se skoro usrao u gaće. Krenuo je da igra oko mene, da me poliva tečnošću i da govori: “Convertus aurum!“

Tog momenta sam znao da je kraj. Izgoreo sam. Bio sam prestavljen, ali pre svega besan. Mogao sam ga ostaviti ovde i pobeći što dalje od ovog pakla, ali nisam. Udario sam ga iz sve snage posred vilice i on, kralj Mida, se zateturao kao pijan. Zatim sam ga još jednom puk’o u slepoočnicu. Njegovo visončansto udarilo je o neonsko svetlo iza njega i odbilo se na pod. Izvan svetla u pozadini čuo sam komešanje. Jedva sam podigao Lakija sa poda dok je polako dolazio svesti držao se za moj vrat iz sve snage.

„Jebote Laki, težak si kao da si od pravog zlata, u pičku materinu“ – škrgutao sam zubima reči dok smo izlazili iza prvog aparata.

Čim smo krenuli ka izlazu, ka nama su krenuli zombiji. Plastična radnica je vrištala da hoćemo da pobegnemo. Vriskom je pokrenula opštu mobilizaciju voštanih figura koje su krenule ka nama. Probijali smo se kroz milion ruka koju su pokušavale da nas zadrže unutra. Plivali smo po površini reke Stiks, a duše mrtvih nisu želele tek tako da nas puste nazad u život. Pecaroši su se okupili na njenim obalama i zabacile udice na čijim vrhovima su bile čokoladice. Video sam kako nas Anubis čeka na samom kraju sa srpom koji je mogao da nas obojicu iz cuga preseče na pola. Iz očaja krenuo sam da vrištim: “Nemamo više novca! Nemamo ni dinara!“

Osetio sam kako ruke popuštaju. Rekao sam magične reči. Vatra oko nas krenula je da se smiruje, a sa zidova prestala je da lije krv. Svi su se vratili za aprate. Anubis nas je pustio da prođemo i dok smo prolazili kroz vrata kroz koja se niko ne vrati, pokazao nam je srednji prst.

Bez volje, novca i gladni do srži, do kuće smo ćutali. Noć je bila skoro pri kraju, a ulice ispred nas potpuno prazne. Laki je uspeo sam da hoda, ali nismo hodali zajedno nego je on išao dva, tri metra ispred mene. Kad smo stigli do mog ulaza samo mi je rekao da se neko vreme neće vraćati u kladionicu. Odgovorio sam mu da se ja nikad neću vratiti i dok je odlazio doviknuo sam mu: “Convertus aurum!“ Nije se ni okrenuo.

Čim sam ušao u svoj dom setio sam se antibiotika. Istog trena sam ih bacio kroz prozor. Neka mačke leče svoje bešike. Sipao sam burbon i izašao na terasu na kojoj me je čekala okačena ležaljka, više lepa, nego udobna. Pustio sam da mi se kanapi zariju u leđa i otpio jedan cug. I sigurno bih utonuo u san da nije krenulo da sviće. Crveno sunce je raslo u daljini poput ogromnog pulsirajućeg srca.  Digao sam čašu u znak pozdrava, a zrak boje viskija krenuo joj je u susret. Potom se pretvorio u ruku, a u ruci je takođe bilo staklo, samo sa drugom markom proizvođača na istom. On i ja smo se poklapali po piću, ali ne i po ukusu, jer naravno niko nije bio savršen. U trenutku kada su se čaše kucnule, začuo sam glas: „Ne odustaješ Adame?“

Nasmejao sam se samom sebi. Zamislio sam koliko bi sranje u svetu nastalo da je prvog čovek nazvao Adem, a ne Adam.

„Zapravo znaš da te čujem imbecilu. Nikad nisam razumeo tvoj humor.“- reče On i povuče ruku ka sebi da potegne na eks. Umesto toga nastavi kratko rečenicom: “Da si bio malo duhovitiji možda bih te manje kažnjavao, ali uvek si bio tvrdoglavac.“

„Kad bih znao kako, ja bih nazdravljao tebi, a ne ti meni.“ – odgovorio sam mu. I tu ga uhvatih nespremnog i uspeh da mu izmamim najmanji osmeh na svetu.

„Dobro je da nisi. Ajde sad na iskap!“ – reče mi srce i poteže žestinu kao revolver. Bio je brži naravno, a na Divljem Zapadu je poznato da je brži kauboj uvek bio i živi kauboj.

I dok mi se gorčina slivala niz duplju, a lice gubilo zategnutost, rešio sam da ga pitam: “I sutra pakao?“

„Od prekosutra ako misliš na bešiku. Od sad ako misliš na sve ostalo. Pogotovo ako misliš da kreneš na trčanje do Batajnice“ i glas utihnu uz gromoglasan smeh, ostavljajući iza sebe samo cvrkut ptica. On je ipak bio najveći komičar…

Dok crveno sunce svog mezimca konačno ušuškava u san, negde u daljini čuju se crkvena zvona. I duboko u komorama mozga on postaje zvuk za džekpot u Resniku 3. Puštam da me gospodar podsvesti ukrca na svoje kočije sa osmehom na usnama. Svi smo mi u svom paklu, dobro je dok nismo u tuđem.

Članak Kada lekovi ne šljakaju se pojavljuje prvo na Oblakoder.