Sa Pavlom Krivokućem jednim od članova Serbia Upside Down-a, razgovarali smo o biciklizmu, razlozima zbog kojih su odlučili da krenu u ovu avanturu, izazovima i najlepšim momentima sa putovanja, ali i o tome koliko je Srbija prilagođena biciklizmu.

Odlazak u nepoznato naziv je vašeg novog dokumentarnog serijala u okviru kog nas vodite kroz petodnevno putovanje po Srbiji. Zbog čega ste odlučili da ovaj serijal bude snimljen baš u Srbiji?

Pavle Krivokuća: Većina kolega i prijatelja iz inostranstva nikada nisu bili u Srbiji niti su to planirali. Osim što nemaju sliku naše zemlje, ne poznaju kulturu i nisu imali priliku da osete atmosferu Balkana, takođe, nisu znali ni za sva prirodna bogatstva koja imamo. Tim povodom želeli smo da predstavimo našu domovinu u što boljem svetlu. S obzirom na to da je bicikl za nas i rekreacija i sredstvo transporta, pitali smo se: Zašto ne bismo napravili biciklističku turu u Srbiji i poslali neku jedinstvenu sliku naše zemlje u svet?

Koliko su trajale pripreme i da li postoji neka posebna logistika kad se vozi bajs, a uporedo i snima?

Pripreme za samu turu su trajale oko 6 meseci i pored očiglednih pripremnih aktivnosti (smeštaj, hrana, transport i sl) naš naročit fokus je bio da smislimo kako ćemo snimati samu seriju i koji koncept želimo da postignemo. Nismo želeli da remetimo samu vožnju i ritam koji definišu bisciklisti već prateći ih sa dva vozila „hvatamo” kadrove i momente prirodno bez presije i bez predefinisanog scenarija. Ono što bih još naveo je da smo ovladali umetnošću pakovanja – 10 biciklista, 6 ljudi iz produkcije smo upakovali u jedan automobil i kombi sa svom opremom, stvarima, vodom i hranom, šatorima i alatom neophodim za 6 dana puta. Uzmite u obzir da smo svakog dana menjali lokaciju i prošli put od Valjeva do Kopaonika.

Ako pričamo o fizičkoj pripremi ona je zahtevala da se krene sa redovnim vožnjama bajsa 4-5 meseci pre same ture i neki interni cilj koji smo postavili je da svako izveze makar 1000km na bajsu pre ture kako bi bio kondiciono spreman.

Kako je izgledalo snimanje jednog ovakvog serijala s obzirom da deluje jako spontano, a ipak veoma profesionalno?

Snimanje same serije bazirali smo na učenjima dobijenim kroz snimanje našeg prvog Dokumentarnog filma – Dve Zemlje Jedna Priča. U samom procesu pripreme i realizacije snimanja veoma nam je pomogla domaća ekipa iz Bureau TwentyTwo koja je preuzela ulogu produkcije, režije, kamere, fotografije i montaže i još mnogo toga. Sa veoma limitiranim budžetom koji smo imali uspeli smo da napravimo mini dokumentarnu seriju na koju smo stvarno ponosni. Naravno, uvek je tu bilo i dosta učenja u hodu i improvizacije – na primer trebalo nam je par dana da se uhodamo kojom brzinom je najbolje da vozimo auto kako bi kamerman iz gepeka uhvatio dobar kadar a da istovremeno ne smetamo biciklistima iza nas. Do četvrtog dana snimanja već smo uhvatili dobar ritam pa smo uspešno i obavljali intervjue iz gepeka.

Koliko je izazovno sav snimljeni materijal spakovati u 5 epizoda od po 25 minuta?

Bureau TwentyTwo nam je pomogao i u ovome. Naročitu zahvalnost imamo za Miloša i Mlađena iz B22 ekipe koji su izneli lavovski posao i prošli kroz desetine sati materijala i upakovali sve u 5 dinamičnih epizoda. Ovo je bio ogroman zadatak kako smo imali preko 30 sati materijala po kameri i ukupno 3 kamere, plus propratan materijal i animacije.

Šta vam je bilo najvažnije da prenesete kroz seriju?

Naša misija je dvostruka: da prenesemo kroz priču i video kako Srbija kao biciklistička destinacija ima da ponudi mnogo toga i može lako da se nosi sa svetskim biciklističkim destinacijama i da popularizujemo rekreativni gravel biciklizam i dokažemo ljudima da sa malo kondicije mogu da imaju sjajna iskustva.

Krenuli ste iz Valjeva put Tare što je nekih 115 kilometara vožnje, a nakon toga je prosek pređenih kilometara svakoga dana bio između 50 i 100km, šta vam je bilo najizazovnije na tom putu?

Svaki dan vožnje je imao svoje izazove i svoje lepote – prva dva dana se postavljao ritam i razbijale one najgore upale, u srednjem delu ture imali smo dosta otvorenih Pešterskih pejzaža samim tim i malo zaštite od sunca, a poslednjeg dana popeli smo dve planine od podnožja pa skoro do vrha – Goliju i Kopaonik.

Pored fizičkih izazova i mentalni su bili veliki. Svakog dana smo imali dosta vertikalnog uspona i to je samo po sebi izazov za sebe koji se mora savladati ako mislite da uspešno završite turu ovog formata. Konstantni usponi umeju da zadaju mentalne glavobolje, ali sa druge strane, kada se to prođe onda se osećate nepobedivo i sve buduće prepreke su daleko manje.

Kako ste odabrali rutu puta, zašto baš taj deo Srbije?

Kada smo krenuli da planiramo turu gledali smo pre svega krajeve koji su nam poznati i gde imamo prijatelje i porodicu kao podršku. Samim tim, za toliko je logistika i istraživanje bilo lakše. Dodatno zbog terena imali smo priliku da u par dana prikažemo neke od naših najlepših planina i pejzaža.

Koliko je Srbija prilagođena za bicikliste?

Srbiji nedostaju desetine hiljada kilometara uređenih biciklističih staza i biciklistička infrastruktura (hosteli, kampovi, servisi). Uprkos tome Srbija ima sjajan potencijal za bicikliste, dosta različith prirodnih lepota, dinamičnog terena i mogućnost da se kampuje šatorima i kamperima na velikom broju lokacija. Ovo su potvrdlie i reakacije naših gostiju iz Nemačke koji planiraju opet da dođu i voze sa nama.

Koliko guma je otprilike puklo tokom ovog putovanja?

Sve ukupno oko petnaestak.

Koje su vam najdraže uspomene sa putovanja?

Meni lično najdraža uspomena je reakcija jednog gosta iz Nemačke koji je doživeo pejzaže slične Majorci, zatim Bavarskoj crnoj šumi i na kraju valovitoj Toskani i to sve u tridesetak kilometara raspona na putu od Kokinog broda do Uvca. Tu sam imao „aha” momenat toga koliko zaista Srbija ima da ponudi.

S obzirom na to da je ekipa muška, da li možda imate ideju da se i devojke priključe na nekoj narednoj ekspediciji?

Ono što se ne vidi kroz našu mini seriju je da mi imamo aktivnu gravel bicikilističku zajednicu koja je do ovog trenutka narasla na preko 100 članova. Ono na šta smo naročito ponosni je da preko 30% članova su biciklistkinje i da se kroz naše aktivnosti trudimo da promovišemo i podržimo ženski biciklizam. Nadamo se da će ova brojka još više narasti.

Šta biste preporučili nekome ko želi da proba nešto slično?

Poručili bi da vam za vožnju bicikla nije neophodno ništa više osim bicikla i dobre volje. Često se ljudi uplaše kada nas vide u opremi i kada pogledaju kilometraže koje prelazimo. Lepota biciklizma je u tome – što više vozite biciklu, možete više da vozite i to je jedini trening koji vam je potreban. Imamo dosta primera u zajednici gde su ljudi od veoma male fizičke aktivnosti za svega par meseci veoma laganih vožnji došli do toga da mogu da izvezu 80km u jednom danu. Ako vam se svidi užitak vožnji lako ćete kupiti i bolju biciklu i opremu spram apetita, ali da bi krenuli potreban vam je podmazan bajs i par slobodnih sati.

Šta pripremate u narednom periodu?

Ove godine u planu su nam mikro događaji za po 5-15 ljudi. Planiramo vikend eksepedicije gde će nam fokus biti na istraživanju Istočne Srbije, baš sada za Prvi maj vozimo po Negotinskom kraju. Takođe, u saradnji sa Dionysus Experience ekipom, pokrenuli smo i novi vid događaja koji kombinuje vino, hiking i biciklizam, pa ćemo imati i nekoliko događaja tog tipa.

Za kraj plan nam je da svakog meseca orgnaizujemo meetup-e u Beogradu i okolini i pozivamo sve zainteresovane da nam se priključe. Samo nam pustite poruku na UpsideDown.cc i dodajemo vas u Viber grupu naše zajednice.

Članak Petsto kilometara za pet dana biciklom kroz Srbiju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Poslednji ples u tri vremenske linije prikazuje razvoj Čikago Bulsa od jednog od nezametljivijih timova do najpopularnijeg profesionalnog košarkaškog tima devedesetih. Prva epizoda uvodi nas u sezonu ’97-’98. u kojoj se tim bori za šestu En-Bi-Ej titulu, ali onda se paralelno otvara i kontekst dotadašnjih uspeha: dolazak Majkla Džordana u Čikago sredinom osamdesetih kao i dugo priželjkivani uspon tima početkom devedesetih. Prestrojavanje sa jednog vremenskog toka na drugi – čas gledamo arhivske snimke utakmica iz Džordanove (spojler za troje ljudi koji to još uvek ne znaju) poslednje sezone u Bulsima, čas slušamo svedočenja o početku slave najbolje postave Bulsa početkom devedesetih, čas saznajemo o Džordanovim počecima i stanju američke košarke osamdesetih godina – dovoljno je dinamično da zainteresuje i najravnodušnijeg gledaoca. Moram da priznam da sam par puta pomešala događaje sa početka devedesetih sa događajima iz sredine devedesetih, ali frizura Denisa Rodmana mi je služila kao verni putokaz.

Osim Majkla Džordana koji zauzima najvažnije mesto u ovoj mini-seriji kao kapiten i najvredniji igrač Bulsa, i uopšte najveći košarkaš svih vremena (GOAT – Greatest Of All Time), posebna pažnja posvećena je i Skotiju Pipenu – kolebljivoj potpori iz senke, Denisu Rodmanu – ekscentričnom mangupu, Stivu Keru – koji se svojevremeno fizički obračunao sa Džordanom, i FIlu Džeksonu – nekonvencionalnom treneru Bulsa koji se u nastojanju da unapredi svoj tim koristio metodama zen budizma i indijanskih verovanja. Ova petorka me podseća na postavku Nindža kornjača (neka mi obožavatelji En-Bi-Eja ne zamere na ovom poređenju): Džordan je Leonardo jer postupa kao ozbiljan vođa do te mere da postaje dosadan; Pipen je Rafaelo, po sposobnostima skoro jednak Leonardu premda je skrajnut, pa zbog toga ima luksuz da preispituje autoritet ali i muku da se izbori za sebe; Rodman je naravno blesavi Mikelanđelo; Ker je Donatelo (najslabija karika ove komparacije); a Džekson je, sasvim razumljivo, Splinter! Džeri Kraus, generalni menadžer Bulsa, bi iz njihove perspektive bio Šreder/Sekač, samo nisam još smislila ko bi bili Bibop i Rokstedi. A ni Krang!

Majkl Džordan, Skoti Pipen i Denis Rodman

S obzirom na to da je ovo dokumentarna serija o košarci, ima dosta polemisanja o različitim potezima, tehnikama napada (npr. Džeksonov metod trougla), odbrani, pobedama, porazima, provokacijama, izdajama, sportskim skandalima, ali sve je predstavljeno na način koji je i laicima pristupačan i zabavan. Kao npr. „Džordanova pravila“, koja su Džordanovi suparnici koristili da ga oslabe tokom igre, pa i iznerviraju, kako bi ga sprečili da postigne uobičajeno sumanut broj poena po utakmici. Gledaoci imaju priliku da čuju bivše igrače Bulsa, njihovu bivšu konkurenciju i različite stručnjake kako pričaju o ovim pravilima i da istovremeno gledaju arhivske snimke poteza kojim su Džordanovi protivnici izluđivali svog rivala.

Majkl Džordan i fenomenologija njegovog uspeha ipak je centar ove mini-serije, iako je fokus ponekad i na drugim saigračima i suparnicima. Osim što saznajemo kako je počeo da se bavi košarkom, koliko mu je bio važan odnos sa ocem, zašto je u jednom trenutku prestao da igra košarku i prekvalifikovao se na bejzbol, takođe vidimo i kakav je egomanijak bio, koliko nije prezao ni od čega da bi dobio ono što hoće (granica je ipak postojala – sem povremenih koškanja, nikad nije fizički zlostavljao svoje saigrače), a vidimo i to da nije bio bezgrešan (između ostalog, voleo je da se kocka). Lajtmotiv ove dokumentarne mini-serije jeste Džordanova opsesija time da uvek mora biti najbolji. U svojim ahilovskim nastojanjima često je išao preko svake mere, pa se tako dešavalo da i fizički onesposobljen (npr. usred trovanja hranom ili nakon povrede noge) odigra utakmicu bolje nego 90% kolega. Pri kraju serije postupak predstavljanja te Džordanove „tvrdoglavosti“ počinje malo i da zamara jer ne mogu da izbrojim u koliko navrata je ponovio da je uradio nešto samo zato što mu se neko suprotstavio ili mu je prkosio. Po meri inaćenja moglo bi se reći da je Džordan kao neki zalutali srpski sin (neka mi ovog puta on ne zameri na ovom poređenju).

Što se mene tiče, smatram da su Pipenovi komentari zanimljiviji (o njegovom baritonu i da ne pričam!) jer je imao mnogo više i spoljnjih i unutrašnjih sukoba u odnošenju prema timu i menadžmentu. Džordan je u svojoj slepoj ambiciji i disciplini ponekad umeo da zaliči na automat, pa zašto ne reći i – bankomat, ili na nekakvog neopipljivog mitskog junaka, dok je Pipen realniji, bliži smrtnicima, sa više mana. Pri tom, ne mislim na košarkaške mane, nego na njegova vrednosna i psihološka previranja. Ukratko, lakše je poistovetiti se sa Pipenom nego sa Džordanom.

Leteći Majk

Mnogima je najupečatljiviji deo Poslednjeg plesa prizor Džordana kako plače na podu kada (još jedan spojler za ono troje ljudi) osvoji četvrtu titulu na Dan očeva nakon smrti svog oca. Međutim, na mene je najveći utisak ostavio momenat kada čuje vlasnika Bulsa, Džerija Rejnsdorfa, kako kaže da je ponudio Filu Džeksonu da bude trener još jednu sezonu ali je Džekson odbio, i kako zatim objašnjava da nisu produžili ugovor sa Džordanom i drugim igračima posle sezone ’97-’98. jer navodno nisu imali dovoljno para, a nisu hteli da im nude da igraju za manje novca. Iz Džordanove reakcije je jasno da često razmišlja o tome šta je sve još mogao da postigne samo da je rukovodstvo Bulsa imalo volje da mu ponudi još jedan ugovor. Pomisao na makar još jednu titulu, na još rekorda koje je mogao da obori, još lovorika koje je mogao da pobere i još sponzorstva koje je mogao da ugrabi, samo podvlači Džordanovu nezasitost i neprestanu težnju ka višem, većem i boljem. On zna da je bio najbolji, da je možda još uvek najbolji, ali priliku da bude bolji i od najboljeg mu više niko ne može vratiti. Na trenutak vam skoro pa bude žao najuspešnijeg košarkaša na svetu, Vavilonske kule savremenog sporta.

Poslednji ples bavi se i sveopštim senzibilitetom devedesetih, a ne samo Džordanom i Bulsima. Način na koji prenosi duh i kulturu devedesetih sličan je onom iz prethodnog dokumentarnog serijala I-Es-Pi-En produkcije, O-Džej: Stvoreno u Americi (O.J.: Made in America). Nakon što me je taj serijal apsolutno oduševio, nisam sumnjala da će mi se i Poslednji ples svideti. Hronotop devedesetih je u ovoj mini-seriji još naglašeniji jer se u njoj vrlo izdašno koriste pesme raznih muzičkih žanrova iz tog perioda. Osim muzike, tu su i tadašnje slavne ličnosti, inserti iz televizijskih vesti, intervjui sa navijačima na ulici, snimci sa utakmica, itd. Ne treba zaboraviti ni to da se pojavljuju i košarkaši sa ovih prostora, pre svega Toni Kukoč, a u pozadini i Nikola Lončar i Dragan Tarlać, kao i jugoslovenska košarkaška reprezentacija sa Olimpijskih igara 1988. godine.

Ipak, ako bliže uporedimo ove dve I-Es-Pi-En dokumentarne serije, videćemo da se radi o dve različite teme – Poslednji ples je konkretan, sportski dokumentarac, dok O-Džej: Stvoreno u Americi ima veći zamah, te na Simpsonovom primeru iznosi kritiku američkog društva koje kipi od klasnih i rasnih nejednakosti. Međutim, i Poslednji ples se u par navrata dotiče politike, koliko god minimalni ti doticaji bili. Jedna od značajnih fusnota jeste komentar Baraka Obame o tome koliko je bio razočaran Džordanovom odlukom da ne podrži demokratskog kandidata na izborima za senat 1990. godine i njegovom apologetskom izjavom da „i republikanci kupuju patike“. Ova opaska na prvu loptu deluje veoma cinično, ali zapravo je vrlo transparentna: profit je profit, i Džordan je to znao.

Er Džordan 1, prvi model džordanki

U O-Džej: Stvoreno u Americi više puta smo mogli čuti kako Simpson sebe smatra toliko velikim i poznatim, da misli da ga niko ne percipira kao crnog ili čoveka bilo koje druge boje, već da ga ljudi vide samo kao O-Džej Simpsona. Bez obzira na potencijalnu problematičnost ove njegove izjave, čini mi se da je Majkl Džordan zapravo taj koji je uspeo da dostigne nivo individualne slave koji je potreban da obriše sve kolektivne identitetske odrednice. Nakon utakmica Bulsa, Džordana su jurili i stari i mladi, i muškarci i žene, i crnci i belci, i svi ostali diljem planete samo da bi dobili njegov autogram ili da bi ga barem ugledali izbliza. Čvrsto verujem da nema osobe koja ne zna ko je Majkl Džordan ili je barem to bilo nemoguće ne znati devedesetih. U vreme kada je osvajao šestu titulu, verovatno nisam znala šta znači skraćenica En-Bi-Ej, ali sam zbog Svemirskog basketa (Space Jam) volela Džordana i još uvek čuvam album sa sličicama iz tog filma (u seriji se inače pominje samo u osmoj epizodi, i to na manje od pet minuta). Čak i jedan od ignorantnih vampira iz serije Šta radimo u senci (What We Do in the Shadows) polaže test za američko državljanstvo samo zato što hoće da bude zakoniti građanin zemlje koja je iznedrila „tim snova“ Olimpijskih igara 1992. godine na čelu sa Džordanom.

Poslednji ples nam, dakle, ukazuje na to kako je Majkl Džordan postao simbol, ili bolje rečeno – brend, svetske slave i uspeha, a ujedno i na to da je bio junak vlastitog doba kao vrhovni izdanak kapitalističke rase, sredine i trenutka. Brdo novca koji je zaradio kroz različite marketinške kampanje sigurno nadmašuje količinu novca koji je zaradio igrajući za Bulse. On u ovom dokumentarcu sa gotovo istim ponosom govori i o svojim košarkaškim podvizima i o sreći koju je imao sa džordankama i ugovaranjem sponzorstva sa Najkijem. U stvari, i Svemirski basket koji sam toliko volela kao mala samo je jedna dugačka reklama, ali to sam shvatila tek kasnije. Iako mi je neumorna promocija raznih kompanija ubedljivo najbljutaviji aspekat Džordanove karijere, Poslednji ples je uradio sjajan posao da i njega osvetli u podjednakoj meri kao i ostale momente.

Ovoj izuzetnoj dokumentarnoj mini-seriji se zaista  malo toga može zameriti i svesrdno je preporučujem svima, bez obzira na to iz kakvog okruženja dolaze, ali posebno ako pate od nostalgije za devedesetima. Na kraju krajeva, ne može se ni Džordanu zameriti na komercijalističkoj halapljivosti. Ko još ne bi voleo da bude kao Majk?

Članak Poslednji ples – više od igre se pojavljuje prvo na Oblakoder.