Dok slušam tu rečenicu, postaje mi jasno da sam možda, ali samo možda, napravio grešku.

Kraj je marta, sjedim u bifeu Madlenianuma sa Nebojšom Bradićem. Ostalo je nešto manje od sat vremena do prvog repriznog izvođenja mjuzikla Company, koji je on režirao. Glumci i orkestar su već iza scene, poslednje pripreme su u toku, a kroz prozor iza Bradića vide se prvi gledaoci koji se okupljaju ispred pozorišta.

Od premijere je u tom trenutku prošlo desetak dana, utisci se polako sležu i pravi je čas da razgovaramo o ovom kultnom brodvejskom mjuziklu koji je prvi put postavljen u Beogradu.

Priča se vrti oko glavnog junaka Bobija koji slavi trideset peti rođendan, još uvijek nesiguran u to da li je vrijeme da se ženi ili ne, dok su svi njegovi prijatelji već jednom nogom u bračnim vodama. Neki sa više, neki sa manje uspjeha.

S obzirom na to da se i sam nalazim u sličnoj situaciji, mislio sam da je jasno zašto sam pomislio da je Bobi izložen pritisku okruženja da se i sam skrasi. Međutim, reditelj u tome ne vidi pritisak društva, već svojevrsnu podršku koju mu prijatelji pružaju.

„Danas ima puno mladih, uspešnih, sposobnih i spretnih žena i muškaraca koji su u dilemi da li da svoje živote nastave u okviru braka ili, pak, da jednostavno žive sa partnerima ili partnerkama. To je život u ovom vremenu. Živimo te naše fluidne ljubavi gde su relacije vrlo krhke, osetljive i u takvom jednom svetu odnosi se često završavaju, kao i što često počinju, pritiskom na jedno dugme telefona. Jedinim delete se ruše veze”, objašnjava Bradić.

Bez obzira na to da li se ovaj mjuzikl zalaže za ideju braka ili za ideju koja pokušava da ukaže na krizu braka, nastavlja Bradić, Company u stvari „govori o problemu usamljenosti, problemu nečega što svaki čovek nosi sa sobom.”

Sve to prije samo neku deceniju izgledalo je kao prava, (ne tako) mala revolucija.

Kako je Company promijenio pravila igre

Company jeste postao svojevrstan fenomen od trenutka kada ga je brodvejska publika premijerno pogledala 1970. godine. Tada već poznati Stiven Sondhajm pokazao je svu raskoš svog talenta, a njegovi muzika i stihovi donijeli su nešto što Brodvej do tada nije vidio, ni kada je u pitanju format, ali ni kada je u pitanju sadržaj.

„Cela priča je neka vrsta dream baleta. Ona se dešava u glavi junaka i nema klasičan zaplet”, objašnjava Bradić. „U tom smislu je ovaj mjuzikl bio inovacija kada se pojavio sedamdesetih godina, jer je izostao onaj klasičan linearan zaplet koji su mjuzikli do tada imali. On je uneo nešto što se zove koncept mjuzikl. Kasnije je to već postalo konvencija na Brodveju, tako da se mnogi mjuzikli, koji se danas izvode, baziraju na toj inovaciji koju je uneo sam Sondhajm. To što je tada bilo eksperiment, sada je mainstream.”

Ono što je za samu publiku vjerovatno bilo još važnije, prvi put je jedan brodvejski mjuzikl progovorio o njihovim problemima – o savremenom životu tadašnjih stanovnika Njujorka, pripadnika srednje klase, o njihovim odnosima, vezama, ljubavima, ali i o njihovoj usamljenosti i želji da na kraju dana zaspe pored nekog u gradu koji, kažu, nikad ne spava. Tada rekordnih četrnaest nominacija za nagrade Toni, od toga šest osvojenih, potvrdilo je da je sve to prepoznala i kritika.

Songovi iz mjuzikla ubrzo su postali nezaobilazan dio bilo koje brodvejske priče, a već za koju godinu prekoračene su i granice Brodveja.

Nove verzije devedesetih godina mjuziklu donose i novu popularnost. Koreografiju za brodvejsku produkciju iz 1995. godine radiće Rob Maršal, koji će koju godinu kasnije na veliko platno donijeti drugi brodvejski hit „Čikago”. Iste godine Company počinje da živi novi život i u Londonu, a u rediteljskoj stolici naći će se Sem Mendes. I on će, koju godinu kasnije, postati miljenik filmske publike zahvaljujući „Američkoj ljepoti” i 007 avanturi „Skyfall”.

Iz današnje perspektive, Company zasigurno izgleda kao nešto što će se vrlo brzo kopirati i na malim ekranima u brojnim serijama. Savremena priča o grupi prijatelja i njihovim manje ili više uspješnim vezama postaće sveprisutna, od serija kao što su „Seks i grad” ili pak „Djevojke”, preko „Kako sam upoznao vašu majku”, pa sve do „Fleabag” ili „Master of None”.

I posljednjih godina interesovanje za Company ne opada, a uz nova čitanja i nekoliko izmjena, mjuzikl brzo pronalazi put do nove publike, cementirajući svoj status važne stranice u istoriji popularne kulture.

Tako smo prije dvije godine vidjeli glavne zvijezde nove brodvejske produkcije kako priređuju čuveni Tiny Desk koncert. Usred pandemije, jedan Zoom poziv okupio je legendarne Meril Strip, Kristin Baranski i Odru Mekdonald da uz flašu vina proslave 90. rođendan Stivena Sondhajma i zajedno otpjevaju klasik „The Ladies Who Lunch” baš iz ovog mjuzikla. Nešto ranije Adam Drajver je bio nominovan za Oskara za glavnu ulogu u filmu „Priča o braku”, u kojem njegov junak u jednoj od scena izvodi čuvenu pjesmu „Being Alive”.

Šta sve to znači za ovdašnju publiku koja u 2024. godini prvi put gleda Company na jednoj beogradskoj sceni?

„To mnoštvo izbora zna da bude parališuće”

„Mislim da smo mi, u odnosu na te sedamdesete, verovatno malo bliži originalnoj postavi, nego što je to slučaj sa američkim društvom danas”, priznaje glumac Slaven Došlo.

U tamnom odijelu, sa mikrofonom prilijepljenim uz obraz koji će nositi narednih nekoliko sati, dočekuje nas u jednoj od sala za probe. S druge strane zida čuje se raspjevavanje njegovih kolega. Svi oni imaju zahtjevne zadatke, ali je jedini Došlo skoro sve vrijeme na sceni, a njegov Robert, kao glavni junak, prisutan u bezmalo svakoj pjesmi.

Odmah mi je laknulo kad je i on uočio da je Beograd dosta blizak Njujorku sedamdesetih, vjerovatno i bliži nego današnjem životu u tom gradu.

Tokom gledanja predstave, naročito tokom prvih nekoliko songova, u stilu prave Keri Bredšo, nisam mogao, a da se ne zapitam kome je i zašto potreban Company u Beogradu u 2024. godini. U prvi mah učinilo mi se da je priča pomalo prevaziđena, zaglavljena u drugoj polovini XX vijeka, da sve ono što je u originalnoj izvedbi bilo revolucionarno, danas publika uveliko podrazumijeva, a da se društvena angažovanost komada može eventualno potražiti u Robertovoj replici u kojoj zavidi prijateljima na prostranom gradskom stanu koji (čak!) ima terasu.

Međutim, kako vrijeme odmiče, Company otkriva u čemu je zapravo tajna ovog „najnjujorškijeg mjuzikla”, kako ga često nazivaju.

Pjesme koje se nižu su zbilja toliko dobre, pune duhovitih replika, nijansi koje odslikavaju različite partnerske odnose, da publici do kraja predstave postaje sasvim jasno da se neke stvari od sedamdesetih pa do danas ipak nisu promijenile. A to su emocije, želja za pripadanjem, ali i problemi sa vezivanjem, neodlučnost…

Iako mi je djelovalo u najmanju ruku čudno postavljati komad o savremenim vezama, a pritom potpuno isključiti postojanje aplikacija kao što su Tinder, Badoo ili Grindr i svega onoga što one nose, kroz Robertov odnos sa različitim partnerkama sasvim je jasno da je i on upao u zamku naizgled beskrajnog izbora, koji uvijek prati pitanje: šta ako iza ugla čeka neka bolja opcija?

Tu razgovor sa Došlom postaje zanimljiv i za nijansu ozbiljniji (naravno da mu je bilo izazovno da se sprema za ovu ulogu, da su songovi više nego zahtjevni, ali da je uživao u procesu i tako dalje).

„U pitanju je ta konzumeristička, tržišna utakmica u kojoj se ti konstantno nadaš da ćeš da izvučeš veću vrednost iz tvog partnera. Uz to, globalna umreženost, prilika da vidiš koliko različitih ljudi postoji, pa i to koliko se mi krećemo i koliko ljudi upoznajemo… To mnoštvo izbora zna da bude parališuće”, navodi glumac.

Prema Slavenovom mišljenju, istovremeno smo u jednoj konfuziji oko međusobne komunikacije, jer smo navikli da komuniciramo digitalno ili jer smo navikli da predstavljamo samo određene delove sebe.

„Veoma je teško u takvoj situaciji imati dovoljno strpljenja da bi mogao da se uspostavi odnos koji može da bude konstruktivan i plodonosan”, navodi Došlo.

Smije se dok izgovara riječ plodonosan, ali priznaje da u tom trenutku ne može da nađe bolju. Ipak, vrlo brzo se vraća ozbiljnom tomu i potom referiše na jednu društveno angažovaniju predstavu u kojoj je igrao.

„Pazolini je dosta pričao o tome kako su parovi konzumeristički konstrukt koji je izmišljen zarad komocije i komformiteta i da se više uparujemo da bi nam letovanja bila jeftinija nego iz nekih drugih razloga”, dodaje on, navodeći i tu ideju samo kao jedan od mogućih ključeva za tumačenje savremenih veza.

Pjer Paolo Pazolini, Margerit Diras i Oskar Davičo glavni su junaci predstave „Seks – umetnost – komunizam” koju je na sceni Bitef teatra postavio Bojan Đorđev, a u kojoj igra i sam Došlo. 

„Mislim da je najveći problem u tome što ljudi ne preispituju stvari koje su nasledili. Računaju da su to neke zadatosti koje moraju da se dese. Ali čini mi se da svako ko se bar malo zapita ili ko je tokom odrastanja u nekom sopstvenom iskustvu osetio da nešto od tog zadatog nije za njega, da ga nešto tu žulja, da onda to preispita i odredi se u odnosu na ceo taj pritisak. Jer pritisak u tom smislu da morate nešto – ajde, to je to, sad se oženiš, dobiješ dvoje dece, gledaš vesti i ideš u penziju – to postoji”, zaključuje on.

Emocije kao angažovani čin

Ubrzo nas prekida razglas. Glas sa zvučnika još jednom poziva na raspjevavanje i pratimo Slavena do susjedne sale, gdje se nalazi sa ostalim kolegama. Još koji minut nakon toga i evo nas na sceni pred poslednju probu.

Dok se ostatak ekipe priprema, razgovaram sa glumicom Oliverom Bacić, koja se savršeno nastavlja na sve ono o čemu sam razgovarao sa njenim kolegom. Toliko da mi na trenutak prolazi kroz glavu da li su, dok smo se probijali ka sceni uzanim zakulisnim hodnicima, ona i Došlo razgovarali o našem prethodnom razgovoru.

„Mislim da su emocije zaista ono što ovaj komad danas čini angažovanim. Emocije su kompleksne, ali kada su ovi odnosi u pitanju, tu nema vaganja. Ako nisu iskreni, direktni, onda su kratkotrajni, površni. Mjuzikl jeste angažovan u tom smislu”, objašnjava ona.

Olivera tumači lik kultne Ejmi, Robertove prijateljica koja doživljava pravi mali nervni slom na dan svog vjenčanja. Iako je, kako sama kaže, tek relativno skoro uplovila u bračne vode, priznaje da je rad na mjuziklu podstakao nova razmišljanja o vezama i brakovima.

„Svako ko dođe da pogleda ovaj komad može da se pronađe u njemu, jer svaki brak, svaka mala porodica, nosi sa sobom neku svoju priču. I vrlo često to ima i dobru i lošu stranu. Ovde ima mnogo komičnih momenata koje smo doživeli svi mi koji smo u braku. Ali, pored svega toga, vidimo šta je to što spaja ljude. Kompromis. Strpljenje. I ljubav, naravno”, smatra Bacić.

Tokom cijelog razgovora, glumica se poigrava pampurom u rukama, dok ja pokušavam da se sjetim da li to ima neku funkciju na sceni. Brzo mi priskače u pomoć, objašnjavajući kako pampur koristi tokom proba, za što bolju artikulaciju. I odmah mi postaje jasno zašto je baš njoj to posebno važno. 

Naime, ako neko od glumačke ekipe ovog mjuzikla ima najzanimljiviji, ali i najzahtjevniji komičarski materijal, to je svakako Bacić.

Njena Ejmi pjeva čuvenu pjesmu „Getting Married Today”, tokom koje proživljava pomenute muke uoči svog vjenčanja. Pjesma je poznata kao jedna od najzahtjevnijih koje je Sondhajm napisao, ne samo zbog originalnog sudara drame i komedije u jednom trenu, već i zbog nevjerovatnog tempa, ali i još nevjerovatnijeg broja izgovorenih riječi za tako kratko vrijeme.

Bacić se hrabro bori sa tim izazovom i bilo mi je teško gledati je na sceni, a ne pomisliti na sličnosti sa Sekom Sablić iz mlađih dana.

Robert, Bobi, Ejmi i Džejmi

Zanimljivo je svakako i to da je pomenuta Ejmi, kao i pjesma „Getting Married Today”, prošla kroz svojevrsne promjene u XXI vijeku.

Naime, novije postavke, prvo na Vest Endu (2018), pa potom i na Brodveju (2021) režirala je Marijan Eliot koja se odlučila na originalan potez. U njenoj verziji glavni junak Robert postaje junakinja Bobi, a priča dodatno dobija na savremenosti i značaju, kada se uzme u obzir pritisak stupanja u brak, sa kojim se žene bore znatno više od muškaraca.

U poslednji čas Eliot se odlučila za još jednu izmjenu, pa je tako Ejmi postala Džejmi, nakon što ju je talentovani Džonatan Bejli na improvizovanoj audiciji oborio s nogu. Kao tada mlada pozorišna zvijezda, Bejli ubrzo postaje svojevrsna senzacija Vest Enda, a „Getting Married Today” dobija sasvim novo čitanje, imajući u vidu to da se vjenčanje koje slijedi sada odnosi na Džejmija i njegovog partnera Pola.

Iako je u početku bio skeptičan, Sondhajm je u intervjuu nakon gledanja nove verzije mjuzikla iskazao oduševljenje savremenom verzijom. U razgovoru sa rediteljkom Eliot, koji je organizovao Njujork Tajms, on navodi kako ga takve stvari u pozorištu i dalje uzbuđuju.

„Ono što volim kod pozorišta jeste to što se razlikuje od filmova i serija zbog toga što imate priliku da uradite stvari drugačije od generacije do generacije. Kao što možete da imate različite glumce koji igraju Hamleta, tako možete da imate i različita tumačenja jednog komada, a da ga pritom ne narušite”, izjavio je tom prilikom.

Na tragu ove priče, nešto drugačija promjena dogodila se kada je Company postavljen 2021. godine u Malagi. Prava na mjuzikl otkupio je ni manje, ni više nego Antonio Banderas sa idejom da njegov Robert puni 50, umjesto 35 godina, donoseći tako drugačije čitanje savremenih veza i uloga u društvu, što je Sondhajm takođe odobrio.

To nas sve vraća u bife sa početka teksta, gdje i dalje sjedimo sa Nebojšom Bradićem, samo sada razgovaramo o tome da li je nešto od ovakvih promjena trebalo prirediti publici u Beogradu.

On smatra da su takve izmjene zanimljive, ali da u ovom slučaju ne mijenjaju bitno suštinu mjuzikla (u trenutku kada Bradić kaže da je na neki način glavni junak ovog mjuzikla sam Njujork, moj milenijalski mozak ne može da se zaustavi, a da ne pomisli na još jednu vezu sa već pomenutom serijom „Seks i grad”).

„Ono što je karakteristično za ovaj mjuzikl jeste da tim promenama nije izmenjena originalna partitura, niti zaplet, ono što zapravo čini dramu. Sve je i dalje sačinjeno od Furtovih jednočinki i Sondhajmove partiture. Muzika je i dalje živa i može da bude veoma komunikativna”, objašnjava Bradić.

Dok pričamo o revoluciji koju je Company donio na Brodvej, Bradić pominje još jedan, ništa manje poznati, mjuzikl. Čuvena „Kosa” premijerno je izvedena u aprilu 1968, dok je Sondhajmov mjuzikl na Brodvej stigao u aprilu 1970. godine. Međutim, beogradska premijera „Kose” dogodila se već 1969. godine u Ateljeu 212, pa me je zanimalo zašto se na Company čekalo toliko dugo.

„Tada je Mira Trailović, prilikom gostovanja Ateljea u Njujorku, videla izvođenje Kose i želela je da se to desi i u Beogradu. Zbog toga je Beograd na neki način upisan na pozorišnu mapu Evrope sasvim specifičnim znakom. Company je ipak imao zahtevniju partituru. Kosu je bilo lakše postaviti sa pevačima amaterima, sa glumcima koji umeju da pevaju. Sondhajma to nije moguće. On spada u tu klasu kompozitora i stvaralaca mjuzikla gde, da biste ga izvodili, morate da imate podjednako spretne glumce, izvrsne pevače, koji pritom umeju da plešu i da blistaju na sceni”, navodi Bradić.

„But alone is alone, not alive.”

Svako izvođenje Sondhajma u Beogradu za Bradića je događaj posebne vrste, jer je partitura Sondhajmovog mjuzikla podjednako izazovna i za glumce i za pjevače, ali i za teatar, producente, pa i za publiku.

Ovo izvođenje, pak, donosi poseban dašak Njujorka, koji se tek nazire kroz svedenu scenografiju, ali se više nego dobro osjeća kroz muziku, pa bi bilo nepravedno izostaviti Vesnu Šouc koja diriguje predstavom.

Ako je Company „najnjujorškiji mjuzikl”, onda je „Another Hundred People” sasvim izvjesno „najnjujorškija pjesma” u njemu, a Tanja Živković u ulozi Marte zaista uspjeva da dočara užurbanu atmosferu metropole.

S druge strane, Tatjana Dimitrijević u ulozi Kejti u jednoj rečenici sumira anksioznost svih onih kojima je život u velikom gradu (a za ove prilike računaćemo tu i Beograd) možda ipak previše zahtjevan kada kaže: „Ne želim više da jurcam po ovom gradu i pretvaram se da živim.”

Do kraja drugog čina, publika će se već prošetati kroz njujorške ulice, noćne klubove, dnevne i spavaće sobe, upoznavajući plejadu najrazličitijih junaka i junakinja, preispitujući njihove veze, vagajući kompromise, smijati se i istovremeno pitati koliko je kome slobode ostalo.

Sve dok ih Došlo na kraju ne dočeka sa sjetnom „Being Alive” u kojoj ne može, a da se ne zapita, čak više konstatuje, kako čovjek kad je sam nije živ.

Bez obzira na to da li je u pitanju pritisak ili podrška, partner ili prijatelj, Company na kraju ipak uspješno otvara različita vrata i ostavlja otvorenim različite mogućnosti za to ko sve može da vam pravi društvo u gradu koji nikad ne spava. Za ove prilike računaćemo tu i Beograd.

Mjuzikl Company će, nakon 7. maja, na srpskom jeziku, sa prevodom na engleski, biti izveden na Velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum i 27. maja.

Fotografije: Ana Melentijević

Članak COMPANY U BEOGRADU: O vezama, braku, usamljenosti i 35. rođendanu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kao fen-boju koji će obožavati skoro sve što Marvel studio samostalno, ili u saradnji sa Sonijem, izbaci, previše mi je lako da hvalim i dižem u nebesa Garfildovog Spajdija. Međutim, Garfild je 2021. godine snimio još jedan film kojim me je još više kupio – Tick, Tick…Boom, predivnu odu brodvejskim mjuziklima i umetnicima koji ih stvaraju.

Tick, Tick…Boom je mjuzikl zasnovan na istoimenom autobiografskom rok-monologu Džonatana Larsona, prerano preminulom tvorcu Rent-a, koji je pokazao da mjuzikli ne moraju uvek da imaju nekakvu grandioznu priču, već mogu da govore o ljudima iz vaše svakodnevice. Ali, sam Larson nije odmah shvatio da u njegovom okruženju mogu da leže inspiracija i materijal, i ovaj biopik mjuzikl upravo o tome i govori.

Film počinje tik pred Larsonov 30. rođendan. Larson radi u dajneru, ali mašta da postane veliki reditelj mjuzikla na Brodveju. Poslednjih osam godina se muči sa, očigledno preambicioznim, distopijsko-naučnofantastičnim mjuziklom Superbija, koji verovatno niko osim njega ne razume. I dok pokušava da se izbori sa kreativnom blokadom, koja se javlja samo kada treba da radi na ključnoj pesmi u drugom činu, njegov najbolji prijatelj i cimer Majkl (maestralni Robin De Hesus) odustaje od glumačke karijere, nalazi posao u marketinškoj agenciji i napušta stan, drugi prijatelj mu je u bolnici, a devojka želi da zna da li da prihvati posao u drugom gradu i da li bi on pošao sa njom. Larson oseća pritisak sa svih strana, bliži se tridesetoj, a još uvek ništa nije postigao, iako je ubeđen da je sledeća velika zvezda Brodveja. Sat otkucava. Svet samo što ne eksplodira.

Tick, Tick…Boom je predivna oda ne samo Larsonu i rediteljima mjuzikla, već i ostalim umetnicima, svima onima koji su osetili tu strast i želju za stvaranjem, ali i iskusili čitavu muku u tom procesu, bezbroj odbijanja, nerazumevanje okoline i osećaj da vreme ističe, da ništa niste uradili u životu i da možda nikada ni nećete. Larson nije bio pisac za čije je delo, da bi samo ugledalo svetlost dana, bila potrebna jedna štamparija. On nije bio ni solo muzičar kome je samo bila potrebna jedna sesija u studiju kako bi odneo demo traku producentima. On je pokušavao da uspe u formi umetnosti koja zahteva mnogo više ljudstva i mnogo, mnogo više novca, kako bi bila realizovana.

I reditelj filma, Lin-Manuel Miranda, savršeno razume tu borbu. „To je priča koju, jednostavno, previše dobro poznajem“, izjavio je Miranda za Veniti Fer. Imao je samo 17 godina kada je 1997. pogledao Larsonov Rent i tada je shvatio da i sam želi da stvara mjuzikle. Miranda će mnogo godina kasnije napisati nagrađivani mjuzikl Hamilton i mnogi ga, verovatno s pravom, smatraju Larsonovim naslednikom. „Kada bih smeo da snimim samo jedan film u životu, to bi bio ovaj i znam da bih bio ponosan na njega“, dodao je.

A ima i zašto da bude ponosan, jer je prilično efektno uspeo da prebaci Larsonov rok-monolog na veliko platno. Sa jedne strane funkcioniše kao klasičan mjuzikl, a sa druge strane imamo Larsona kao naratora koji u pozorištu, u mnogo intimnijoj atmosferi, izvodi upravo Tick Tick…Boom. Kroz čitav film, Miranda nas vodi napred-natrag između Larsonove životne priče i samog Larsona koji izvodi muzički monolog, pričajući nam tu priču. Naravno, originalni Tick Tick…Boom mjuzikl se umnogome oslanja na maštu publike i nekima se nisu dopali Mirandini pokušaji da vizualizuje Larsonovu naraciju koja se odvija mahom kroz stihove, ali mislim da je Miranda poprilično uspešno oživeo Larsonov svet, trudeći se, pritom, da ovo ne izgleda kao „još jedan mjuzikl“. Želeo je da napravi mjuzikl, ali nije želeo da scene izgledaju naivno, da svi oko Larsona odjednom znaju reči pesme i koreografiju.

To možda najbolje ilustruje scena u kojoj Garfild izvodi Boho Days. U pitanju je akapela kojom, u originalnom mjuziklu, Larson započinje predstavu. To je dosta lična pesma, prepuna internih šala i Larson bi prosto počeo da tapše u ritmu i peva sa publikom. Miranda je razmišljao kako da tu, izuzetno važnu pesmu, ubaci u film i odlučio se da je pretvori u improvizaciju na žurki. Žurka umire, što je najgori scenario za nekoga poput Larsona koji ne želi da se ona ikada završi. Zato počinje da udara u ritmu i smišlja reči usput, nešto što je Larson, navodno, jako dobro radio.

I u ovoj (kao i u mnogim drugim scenama u filmu , ali u ovoj posebno) čitav Garfildov šarm i talenat dolaze do izražaja. Garfildova gluma nikada nije bila sporna, ali mislim i da nikada nije ovoliko vladao scenom. Prosto je neverovatno šarmantan, nema drugog prideva koji bi ga opisao. Šarmantniji je više nego kao Piter Parker u bilo kojoj sceni sa Emom Stoun kao Gven Stejsi. Šarmantniji je više nego kao Eduardo Saverin kada na sudu pobeđuje Džesija Ajzenberga kao Marka Zakerberga u The Social Network. Uživanje je gledati Garfilda kako nosi poslužavnik sa porudžbinama u ovom filmu, a kamoli kako igra i peva uz originalne pesme Džonatana Larsona. Želećete da ga gledate kako komponuje i zajebava se. Želećete da partijate sa Garfildom.

Pored Garfilda i sjajnog De Hesusa, u filmu su još i Aleksandra Šip (X -Men: Apocalypse; Dark Phoenix) u ulozi Larsonove devojke Suzan i Vanesa Hadžens (High School Musical) kao Karisa, jedna od vokalistkinja. Zanimljivo je da i sam Miranda ima kameo u filmu – pojavljuje se kao kuvar u dajneru u kom Larson radi. Međutim, još simpatičnija su pojavljivanja ljudi sa Brodveja, onih koji su zaista poznavali Larsona i radili sa njim. Tako su se u filmu našle Ana Luizos i njena supruga Robin Gudman. Luizos je bila Larsonova prijateljica i producentkinja rok-monologa, a njih dve glume Džonatanove komšike koje su došle na žurku.

Miranda je za Veniti Fer izjavio da je Larson bio briljantan umetnik, da je stvarao genijalne kompozicije koje vam uđu u glavu u roku od sekunde, čak i kada bi se samo glupirao, smišljajući usput pesme o šećeru iz bara ili o bilo čemu što se u tom trenutku nalazi ispred njega. I Tick, Tick… Boom to savršeno demonstrira. Uživaćete u muzici, kao u priči, i spremite se za rolerkoster emocija.

Endru Garfild je nominovan za Oskara za najbolju mušku ulogu u filmu Tick, Tick… Boom. Prethodna godina je bila njegova, a to može da bude i ova. Znam samo da nikada nisam imao jasnijeg favorita za nagradu.

Izvor fotografija: Netflix

Članak Prikaz bez spojlera – Tick, Tick…Boom: Šarm Endrua Garfilda je dovoljan za ovaj mjuzikl se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Mjuzikl kao žanr je nastao u 20. veku i prisutan je i u pozorištu i na filmu, a neretko pojedini mjuzikli postanu popularni i na filmskom platnu i na sceni. To je slučaj i sa četiri od pet predstojećih filmova koje smo izabrali kao preporuke za ovoletnje kućno opuštanje i zabavu. Svaki od njih je doživeo ili svoj nastavak ili rimejk što samo govori u prilog njihovoj neprolaznoj popularnosti.

Ukoliko niste pogledali sledeće filmove sada je prilika za to, a ukoliko jeste onda se nadamo da ćete u predstojećim redovima naići makar na neke za vas nove i zanimljive činjenice. Sledi pet sjajnih filmova za sve one koje bi da se vrate u prošlost i barem na dva sata osete duh nekih drugih vremena.

Footloose (1984)

Ostvarenje reditelja Herberta Rosa prati priču inspirisanu stvarnim događajima koji su se krajem 70-ih godina prošlog veka odigrali u Oklahomi. Naime, u gradiću Elmor je ples bio zabranjen od njegovog osnivanja krajem 19. veka, a priča je odjeknula kada su se maturanati srednje škole pobunili i organizovali maturski ples, koga do tada nije bilo.

Ren (Kevin Bejkon) sa majkom stiže iz Čikaga u malu, zatvorenu sredinu – gradić Bomont gde započinje poslednju školsku godinu. Naviknut na sve što jedan velegrad kao što je Čikago ima da ponudi suočava se sa izuzetno konzervativnom okolinom, gde mladima nije dozvoljeno da čitaju po njih „štetnu“ i „grešnu“ literaturu, konzumiraju alkohol, pa čak ni da plešu – uopšte da budu mladi. Pored Kevina Bejkona koji se proslavio ovom ulogom i Lori Singer koja tumači Arijel, ćerku sveštenika i glavnog zagovornika svih zabrana i propisanog života (Džon Litgou), u filmu igraju Kris Pen i Sara Džesika Parker.

Film upotpunjuju veliki muzički hitovi: Boni Tajler Holding out for a hero, zatim numera Let’s hear it for the boy i naravno nezaboravna pesma Footloose Kenija Loginsa.

Dirty Dancing (1987)

Za večite romantike i ljubitelje plesa sledi film Emila Ardolina delimično inspirisan ličnim iskustvom scenaristkinje Elenor Bergštajn, po kojoj je zasnovan lik Bejbi. Izbačena scena plesa iz prethodnog filma na kome je radila It’s my turn navela ju je da napiše scenario Prljavog plesa.

Vanvremenska priča o zabranjenoj ljubavi, sada urađena u potpuno drugačijem formatu, puna muzike i pokreta. Priča o siromašnom mladiću, Džoniju (Patrik Svejzi), koji zarađuje držanjem časova plesa damama koje dođu na odmor i Bejbi (Dženifer Grej), ćerci uglednog doktora koja sa porodicom boravi u odmaralištu.

Koreografija Kenija Ortege, na koju je stavljen poseban akcenat, nezaboravna hemija pokreta Džonija i Bejbi i još nezaboravnija numera Time of my life, koja je osvojila Oskara, Zlatni globus i Gremija – čine ovaj mjuzikl zaista izuzetnim. Pored pomenute završne pesme koja je ispratila legendarni poslednji ples filma, tu su i numere uz koje nam se kukovi sami pokreću Hungry eyes, Be my babe, She’s like the wind i Love is strange.

Grease (1978)

Iako je od premijere filma prošlo čak 4 decenije prvi mjuzikl na koji većina ljudi i danas pomisli jeste upravo Briljantin. Originalna priča Vorena Kejsija i Džima Džejkobsa o grupi Greasers – američkoj subkulturi koju su činili tinejdžeri i mlađi pripadnici radničke klase tokom 50-ih i 60-ih godina, datira iz 1971. godine. Prvobitno je bila predviđena za pozorišnu scenu, međutim ’78. dolazi filmska adaptacija u režiji Rendala Klajzera, dok je novi scenario napisao Bronte Vudard.

Glavne uloge su pripale Džon Travolti i Oliviji Njutn Džon, koji igraju Denija – popularnog buntovnika srednje škole „Rajdel“ i Sendi – smernu devojku koja je tek stigla u grad. Sitne čarke i zamršeni odnosi dveju banda – muškeT-birds, čiji je predvodnik Deni i ženske Pink ladies kojoj se Sendi približava odmah po dolasku – čine okosnicu filma, a njihove pripadnike glavnim akterima.

Svi i sve jednostavno diše u ritmu 60-ih, pomalo naivno, ali šareno i uigrano. Glumačka ekipa svojim šarmom oživljava tinejdžersko doba i vodi nas u neki drugi život, ostavljajući brilijantnu muzičku zaovstavštinu u obliku pesama You are one that I want, Grease is the word, Summer nights i We go together.

Hair (1979)

Kosa je još jedan sjajan mjuzikl, ali je ujedno i ratna drama i upravo teme koje obrađuje ga izdvajaju. Nastao po istoimenom brodvejskom mjuziklu, film se bavi događajima koji su se zbivali 60-ih godina u Americi – hipi pokretom i regrutacijom mladića za rat u Vijetnamu. Režirao ga je češko-američki reditelj Miloš Forman, a za koreografiju je zaslužna Tvila Tarp.

Bukovski (Džon Sevidž) iz Oklahome stiže u Njujork odakle treba da ode kao vojnik za Vijetnam. Pre prijavljivanja u vojnu bazu odlučuje da iskoristi vreme koje ima u gradu i poseti znamenitosti. Tokom šetnje parkom nailazi na grupu hipika koju čine Berger (Trit Vilijams), Had (Dorsi Rajt), Dženi (Ana Golden) i Vuf (Doni Dakus) koji odlučuju da mu pokažu grad onako kako ga oni doživljavaju i pomažu da upozna devojku Šili (Beverli D’Anđelo) u koju se zaljubljuje.  

Film se bavi dvema zaista ozbiljnim temama toga doba, sukobima mišljenja, drugačijim životima i shvatanjima istog. Spajaju se različiti svetovi, s jedne strane vojnik iz malog mesta koji je spreman da dâ život za domovinu i sa druge grupa mladih Njujorčana koji žive u potpunosti van okvira i granica koje društvo postavlja, odbijajući da prihvate univerzalni šablon življenja, uvek bez posla, doma, velikih ambicija – otpadnici u očima drugih, ali opet sa svojim čvrstim uverenjima koja uspevaju da poljuljkaju Bukovskovu veru u sopstvena.

Za izbor pesama i celokupnu muziku u filmu zaslužan je Galt Makdermot. Pesma, zapravo miks dve numere Aquarius/Let the sunshine in je najupečatjivija i najsimboličnija u celom filmu, a samo neke od preostalih koje ispunjavaju film su Manchester, I got life, Hare Krishna, Ain’t got no i Good morning starshine.

Mamma Mia (2008)

A za kraj smo izdvojili što bi Amerikanci rekli something old  – niz dobro poznatih hitova švedske grupe ABBA koja je vladala evropskom i svetskom muzičkom scenom 70-ih, something new– mjuzikl snimljen 2008. godine, something borrowed– još jednu filmsku adaptaciju pozorišnog komada i something blue – Grčka, more, Mediteran. Uvod je mislim bio dovoljan da zaključite da se radnja filma odvija upravo oko venčanja u američkom stilu, ali na evropskom tlu.

Sofi (Amanda Sajfred) je odrasla u malom grčkom mestu Kalokairi sa majkom Donom (Merlin Strip). Budući da nikada nije saznala ko joj je otac odlučuje da razreši tu misteriju pre svog venčanja. Pored pomenutih glumica glavne uloge tumače i Pirs Brosnan, Kolin Fert, Stelan Skarsgord, Džuli Volters i Kristina Baranski.

Film pun smeha, zabave, razotkrivanja, nesporazuma, sjajnog plesa i vrhunske muzike. Takođe mu je prethodio mjuzikl sa britanskog Vest Enda iz ’99. koji je kao i filmsku verziju režirala Filide Lojd, a producirala Džudi Krajmer inače osoba koja je i prepoznala scenski potencijal pesama švedske grupe. Tekst je napisala britanska scenaristkinja Ketrin Džonson, a u procesu stvaranja su učestvovali i članovi samog benda – muški tandem koji je pisao tekst i muziku za sve numere Beni Anderson i Bjorn Ulveus.

Članak Top 5 mjuzikla za početnike se pojavljuje prvo na Oblakoder.