Bioskopi su za mene bili mesto novih doživljaja, pritom ne mislim samo na priče koje su se dešavale na platnu ispred nas. Sećam se kada sam sa roditeljima išao da gledam prvi deo Gospodara prstenova u bioskopu Vilin Grad, onom izdanju bioskopa pre gašenja i renoviranja. Roditelji su sedeli pozadi, dok smo brat i ja bili u nekom od prvih redova. Udobno smo se smestili između dva starija čoveka, od kojih je jedan pušio sve vreme (potpuno normalna praksa u svim zatvorenim prostorijama u ono vreme, tako da bez osuđivanja), dok je drugi zaspao onog trenutka kada je družina ušla u Rivendel i unajveće hrkao dok je Boromir umirao (potpuno nenormalna praksa, čak i u ono vreme, tako da je malo gre’ota). Jasno pamtim i kada je neki tip prošao ispred projektora, pa mu se silueta ocrtala na platnu, što nas je navelo da pomislimo da smo ugledali istog onog čoveka koji stalno prolazi na snimcima sa piratskih VHS kaseta, pa smo bili u ekstazi kao da smo srelu poznatu ličnost (ne znam kolikom procentu ljudi koji čitaju će ova referenca biti razumljiva ili značiti išta, ali šta je tu je).

A zatim je nastupilo mračno doba za niške bioskope, kada su se skoro svi zatvorili, a onaj jedan koji je nastavio sa radom nije prikazivao većinu novih filmova. Ukoliko smo hteli da gledamo novog Bonda ili Avatar, morali smo da idemo u Beograd, što je pak predstavljalo potpuno novi doživljaj, ali moram da priznam da nije bilo baš finansijski isplativo. Tokom tih godina bez bioskopa, čitava jedna generacija filmofila formirala se isključivo zahvaljujući piratskim DVX/ DVD snimcima i kasnije torentima. Ali vremenom su stvari došle na svoje i bioskopi su ponovo počeli sa radom. Prvo se otvorio bioskop Kupina (sada već zatvoren, nažalost), potom renovirani Vilin Grad, a nekoliko godina kasnije i sinepleksi u tržnim centrima.

U Nišu ne živim već duže vreme, ali se trudim da svaki put kada dođem pogledam barem jedan film u bioskopu, zarad dobrih starih vremena. Bio sam tamo u avgustu, i zbog gustog rasporeda, delovalo je kao da ovog puta neću stići da odem u bioskop. Ali onda sam sa prijateljima neplanirano završio u kafiću Planinarskog doma u tvrđavi i tamo zatekao veliko platno, projektor i zvučnike. Prikazvali su se Američki grafiti Džordža Lukasa. Sedeo sam sa ekipom koju nisam video mesecima, ali mogao sam da se usredsredim na razgovor tek kada sam video Kurta kako se ukrcava na avion.

Po završetku filma sam saznao da je projekciju realizovala ekipa studentata iz organizacije Niško-budžetni bioskop. Istovremeno sam osetio ponos i ljubomoru. Ponos, jer retko šta može da me oduševi i usreći kao priča o studentima koji, nezadovoljni filmskom ponudom u Nišu, odlučuju da sami organizuju projekcije po kafićima. A bio sam ljubomoran na njihove godine, energiju i inicijativu, pitajući se do ostatka večeri zbog čega se sam toga nisam setio u njihovim godinama. Ali zato su i mlađi ljudi tu, pretpostavljam. Da ispravljaju greške lenjih milenijalaca.

Niško-budžetni bioskop aktivan je već neko vreme, a jedna od njegovih osnivačica, Una Mladenović, bila je dovoljno ljubazna da sa mnom porazgovara o njihovom radu, selekciji filmova i tome kako im je palo na pamet tako genijalno ime.

Ko čini ekipu Niško-budžetnog bioskopa?

Ekipu činimo Emilija Drašković, studentkinja na Filozofskom fakultetu u Nišu, Đorđe Marković, grafički dizajner i student Akademije umetnosti u Nišu, i ja, master likovna umetnica (takođe iz Niša, ali živim u Novom Sadu).

Ime je toliko dobro da me čudi da ga neko već ranije nije uzeo i zakonski zaštitio. Pa, kako ste vi došli do tog imena?

Skroz spontano, u pivnici, dok smo pokušavali da smislimo neku igru reči. Hteli smo da ime zvuči trashy, jer nam je ideja bila da ceo događaj bude opušten, nimalo pretenciozan. I naravno, ime se naslanja i na to da nemamo nikakav budžet, pa bukvalno sklepamo movie night kako znamo i umemo.

Šta vas je nateralo da pokrenete Niško-budžetni bioskop? 

Stalno smo se žalili kako u Nišu nema šta da se radi i kako bi nam dobro došlo neko mesto gde možemo da se okupimo tokom nedelje i pogledamo neki dobar film. Plus, stvarno fali događaja gde možeš jednostavno da „izblejiš” sa ekipom i uživaš u filmu.

Ko su filmski selektori u vašoj grupi i kakvi su kriterijumi za odabir filmova?

Svi troje se dogovaramo oko teme za veče. Ponekad čak pravimo i Instagram ankete da vidimo šta ljudi žele da gledaju, a onda svako od nas bira film koji misli da najbolje odgovara toj temi.

Ko je zapravo vaša publika i kako reaguje na događaje koje organizujete?

Kad smo krenuli, nismo imali pojma kakva će publika dolaziti. Iskreno, iznenadili smo se koliko je mešovita – dolaze i srednjoškolci i stariji ljudi, i to bez obzira na temu večeri. 

U kojim prostorima instalirate Niško-budžetni bioskop i kako birate prostor koji je pogodan za film?

U poslednje vreme smo bili u nomadskoj varijanti jer naš „matični” prostor AKC Fuzz u Nišu ne radi leti. Puštali smo u različitim prostorima, ali od zime se nadamo povratku u AKC Fuzz.

Da imate čarobni štapić, šta biste promenili u niškoj filmskoj ponudi?

Definitivno veći izbor! Više čudnih, alternativnih, studentskih i amaterskih filmova. Voleli bismo i filmske večeri koje u isto vreme postaju tačke okupljanja za zajednicu.

Postoje li planovi za neke dodatne aktivnosti osim projekcija filmova?  

Planiramo u budućnosti moguće pop-up izložbe mladih umetnika i tematske žurke koje bi mogle da se nadovežu na određene tematske filmske večeri.

View this post on Instagram

A post shared by нишбби (@nishkobudzetni.bioskop)

Šta je sledeće na filmskom repertoaru?

Kako su admini-studenti trenutno do guše u ispitnim rokovima, najverovatnije ćemo sledeći event organizovati za Noć veštica – i u skladu sa tim definitivno  horor repertoar!

Eto. Nišlije, filmofili, ljubitelji devete umetnosti ili samo ljudi koji bi da pogledaju neki dobar film u nesvakidašnjem prostoru, zapratite Niško-budžetni bioskop na Instagramu i obratite pažnju na njihov program.

Članak Za dobar filmski ukus nije potrebno mnogo novca se pojavljuje prvo na Oblakoder.