Sa druge strane, How to with John Wilson (Vodič kroz život sa Džonom Vilsonom) prva je mešavina dokumentarne serije i komedije sa kojom sam se susrela, a koja govori isključivo o pravim ljudima i situacijama. Emitovana je na Ejč-Bi-Ou kanalu u oktobru i novembru prošle godine. Džon Vilson (koji izgleda kao štreberasti, mlađi Luj Si Kej sa svom kosom na glavi) stoji iza kamere, scenarija, montaže, produkcije i režije, a Nejtan Filder (autor prethodno pomenute serije Nathan for You) jedan je od izvršnih producenata. Ukratko, Vilson nam kroz vizuru svog života u Njujorku daje blagonaklona uputstva i savete za svakodnevicu.

A kako to izgleda? Tako što Vilson uzme kameru, šeta se gradom i priča sa ljudima koje sreće. Svaka epizoda ima glavnu temu (ćaskanje, skele, pamćenje, prekrivanje nameštaja, deljenje računa u kafiću i kako napraviti rižoto), na koju se nadovezuje mnogo neobičnih i neočekivanih razgovora i situacija. (Slede blagi spojleri.) Npr. epizoda o ćaskanju uključuje prilično ozbiljan razgovor o samoubistvu (i to nakon snimanja „MTV Spring Break“ žurke); epizoda o pamćenju u jednom trenutku odvede Vilsona na konferenciju sa temom Mandela efekta gde se ispostavlja da svi ti ljudi svoja iskrivljena sećanja objašnjavaju teorijom o paralelnim vremenskim linijama; epizoda o pokrivanju nameštaja zaštitnim materijalima se izvitoperi u portret pokreta za ukidanje obrezivanja, a epizoda o rižotu nam iz prve ruke predstavlja odnos koji Vilson ima sa svojom stanodavkom.

Način na koji nam Vilson sve to prikazuje naizgled je dosta jednostavan. Svaku epizodu započinje i završava naracijom na zadatu temu, što ponekad zaliči na čitanje školskog sastava. Stvari koje pominje u tim svojim opažanjima obično su propraćene kadrovima iščašenih prizora na njujorškim ulicama. Na primer. kada pominje vremeplov, vidimo prizor nekakve parkirane limene krntije koja može asocirati na vremeplov, ili kada govori o tome kako je najbolji način da se otarasiš skele taj da se slupaš taksijem u nju, vidimo kadar taksija slupanog u skelu. Ponekad se u ovom postupku nazire i suptilno višeznačje, na primer, kada Vilson u kontekstu ljubimaca pominje svinje i u tom momentu vidimo čoveka koji u pozadini šeta svinju na povocu, dok su u prvom planu policajci (u engleskom slengu „svinja“ je pogrdan naziv za policajca). Ovo možda zvuči dosta prosto, ali zapravo nisam sigurna šta je suludije: broj neverovatnih scena koje je Vilson usnimio i koje pariraju onima sa Instagram profila What is New York (čovek koji svira flautu dok visi naglavačke, žena koja stavlja goluba u kesu i zatvara je štipaljkama, Kajl Meklahlan koji uporno ne uspeva da očita karticu na stanici metroa, muškarac koji priča o svom BDSM iskustvu na skeli…) ili trud kojim je te međusobno nepovezive slike iz gradskog života uspeo da uveže u koherentnu celinu kroz montažu i naraciju.

Ostatak epizoda ispunjen je Vilsonovim razgovorima sa najrazličitijim ljudima, ali narativne montažne sekvence strukturni su skelet svake epizode. Dovoljno je samo odgledati trejler da vam postane jasno koliko je muke i vremena moralo biti uloženo u montažu. Vilson je u jednom intervjuu rekao kako je na ovoj seriji radio godinu dana bez prestanka, a povrh toga je još nekih godinu dana otišlo na pripremu i traženje distributera. Kada uzmemo u obzir da se cela prva sezona sastoji od samo šest epizoda, od kojih svaka traje dvadesetak minuta (najduža je poslednja koja traje nešto manje od pola sata), jasno je koliko je Vilson posvećeno radio na ovome i neću biti začuđena ako bude završio u sanatorijumu tokom snimanja nedavno odobrene druge sezone. (Ovu Vilsonovu posvećenost ukratko ilustruje scena kada nosi kesu čipsa sa sobom prvo peške na planinu, pa žičarom na još viši vrh, pa onda helikopterom na najvišu dozvoljenu visinu kako bi proverio da li će vakuum kese pući kako tvrdi teorija koju je čuo od jednog sagovornika. Spojler: kesa ipak nije pukla na visokoj nadmorskoj visini.)

Vilsonove narativne montažne sekvence podsećaju me na dokumentarne eseje Krisa Markera, a njegovo intervjuisanje prolaznika, na primer, na novije dokumentarce Vernera Hercoga. Međutim, ono što razlikuje Vilsonov stil naracije od naracije u filmovima ova dva reditelja (osim činjenice da je kao komičar u startu pristupačniji široj publici, što može biti i dobro i loše) jeste to koliko se trudi da njegov način čitanja/izvođenja teksta zvuči kao da razgovara sa publikom. Često pravi pauze, govori „mmm“, mumla, pa čak i namerno pravi greške u govoru, da bi delovalo kao da nam se zaista obraća u neobaveznom razgovoru, a ne kao da je ono što nam govori unapred napisano i uređeno u skladu sa temom epizode. Što bi se reklo, namerno se pravi nevešt. To je, u stvari, super trik da se približiš ikojoj publici, a naročito onoj (televizijskoj) koja nije navikla na ovakav sadržaj. Ako može Sokrat, valjda može i Džon Vilson.

Američki TV kritičari posebno izdvajaju poslednju epizodu prve sezone kao najbolju, ali meni je ona najslabija jer mi deluje kao da ima najrazuđeniju strukturu. Moja omiljena epizoda je ona koja govori o skelama (druga po redu) jer nikad nisam razmišljala o skelama duže od nekoliko sekundi koliko mi je potrebno da skrenem pogled sa njih, a Vilson je uspeo ne samo da me zainteresuje za tu temu, nego još i da me nauči koješta o tom svetu. Najbolje mi je kako na jednom mestu podvlači sveprisutnost skela u životima Njujorčana: u jednoj sceni ulazi u kafić u kome se baš u tom trenutku prikazuje crtani film Spajdermen: Novi svet i kada uperi kameru u ekran televizora vidimo Spajdermena kako se vere po skelama. Dakle, ni superheroji nisu imuni na ovu urbanu neminovnost.

Ipak, najbolja scena u celoj sezoni dolazi u četvrtoj epizodi kada (spojler!) Vilson razgovara sa nepoznatim čovekom koji leži go od pasa nadole, na penisu nosi spravu za regeneraciju obrezane kože, a ta sprava je nekom sajlom prikačena za šipku od kreveta iznad njegove glave. Taj prizor je sam po sebi već dovoljno bizaran, a onda Vilson i njegov sagovornik počinju da pričaju o Parazitu, te imamo priliku da svedočimo tome kako ovaj polugoli muškarac vrlo nonšalantno, ali i nadahnuto, pred kamerom priča o tome koliko mu se dotični film dopao, ležeći tako na krevetu bez gaća pred nepoznatim ljudima, kao da je to nešto najprirodnije na svetu. Zapravo, za njega očigledno i jeste, čim je pristao da se pojavi u seriji (Vilson je u jednom intervjuu napomenuo da su svi učesnici dali zvaničan pristanak/dozvolu da budu prikazani). Dajte tom čoveku (i audio i video) opremu za podkast!

Kad se sve uzme u obzir, teško je opisati seriju kao što je How to with John Wilson. Šta god da napišem, neće biti dovoljno da prenese tu atmosferu. Čak ni trejler nije sasvim uspešan u tome. Vilson kaže da su on i Filder ovu seriju „pičovali“ studijima kao Planetu Zemlju (Planet Earth) u Njujorku, međutim, mene sve što sam videla podseća na neki veliki buvljak. I ljudi koje sreće, i mesta kojima se kreće, pa i sam Vilson koji izgleda kao neki hipster koji bi redovno hodočastio na buvljak. Oni koji su imali prilike da posete stari buvljak u Pančevu (koji treba biti pod zaštitom Uneska!) znaju kakvih se sve stvari i ljudi čovek na jednom pravom buvljaku može nagledati. E, pa, Njujork nam se kroz sočivo Džona Vilsona ukazuje kao buvljak koji u sebi integriše delove celog sveta, jedan antropološki buvljak par ekselans. I kao što ima onih koji vole buvljake i onih koji ih ne vole, tako je i sa ovom serijom. Ili će vam se baš dopasti ili baš neće. U suštini, Vilsonovi uvidi u svet oko nas nisu ni toliko jedinstveni ni toliko dubokoumni ili višeslojni, a jednokratni susreti sa strancima nam više govore o samom Vilsonu, nego o tim ljudima ili o stanju čovekove prirode uopšte. Čak i u tom slučaju, postoji određena doza poremećenosti u onome što Vilson radi, koja me je momentalno zagrejala za ovu seriju. U slučaju da je za vas ta doza prevelika, a i ako nije, uzgredno predlažem da bacite pogled na Netfliksovu stilski konvencionalniju dokumentarnu seriju Pretend It’s a City koja Njujork prikazuje iz vizure cinične, ali vrlo oštroumne i analitične Fren Libovic, u režiji Martina Skorsezea. Nikad dosta Njujorka, u kojem god buvljačkom taboru se nalazili.

Članak How to with John Wilson: Kroz buvljak (njujorškog) života se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prvi put kad sam videla oblakodere koji dodiruju nebo mislila sam da nisu stvarni. Iskoračili smo iz metroa i zapanjeni stajali pored ulaza u Centralni park i gledali gore. Kroz par dana sam se navikla i najveće zgrade ikada su postale svakodnevnica. Sposobnost adaptacije na dijametralno različitu okolinu je zapanjujuće čudna. Široke ulice, visoke zgrade, mnogo kola, mnogo ljudi, gužve i đubreta.

Međutim, stvar na koju se nisam navikla niti bih ikad volela jeste način života prosečne osobe u društvu i svakodnevnica, koju sam nazvala jednokratnom ili potrošačkom. Šokirala sam se količinom nepotrebne potrošnje vode, energije i plastike, zato što je tako lakše i jeftinije. Ogromna vozila, zato što im se tako može, svetleće reklame i sezonska odeća nošena u kesama kroz gužve iz istog razloga. Ljudi su mi nekad izgledali tako čudno i otuđeno, kao da su neki proizvodi na pokretnoj traci u fabrici, koji se samo manično sudaraju dok pokušavaju da stignu tamo gde žele, ne obraćajući pažnju ni na koga osim na ono što žele sad i odmah. U svetu gde se svako drugo bitno pitanje tiče životne sredine i naše umiruće planete, osetila sam se kao budala, jer toliko ljudi to ne zanima, i to se vidi na osnovu njihovih postupaka. Sitne svakodnevne stvari; navike koje bi promenili da žele. Osamnaestogodišnjakinja iz Srbije, zemlje gde procenat ljudi verovatno ni ne zna šta je globalno zagrevanje, vodi ekološki svesniji život nego prosečna osoba koja živi u Njujorku. A čak se ni ne trudim toliko, iskreno.

Pored toga, u toj verziji realnosti postoji ogroman problem sa beskućnicima koji su apsolutno svuda u svakom delu dana, i samo provode svoje dane sedeći naslonjeni uz zgrade dugačkih avenija, ili vozikajući se po metrou dok uglavnom razgovaraju sami sa sobom. Deo su takve svakodnevice i ljudi u okolini jednostavno ne obraćaju pažnju na to. Ako ti ne diraš njega, neće ni on tebe; svakako imaš nešto pametnije da radiš.

 To sve pomalo ruži  sliku ovog grada koji je oduvek bio mesto koje sam želela da posetim, iako znam da ništa nije savršeno.

Sa druge strane, veći je broj stvari i mesta koja izbijaju vazduh i oduzimaju dah u pozitivnom smislu, koje ovaj put i ovo iskustvo čine nezaboravnim. Mogla bih da nabrajam još, od muzeja preko parkova do celih delova grada i osećala bih se loše misleći da nisam rekla sve.

Svoje dečije snove ostvarila sam posetom zoološkog vrta u Centralnom parku (tamo žive pingvini sa Madagaskara) i ulaza u zgradu u kojoj živi Keri Bredšo (odrasla sam uz „Seks i Grad” na televizoru). U zoološkom sam se raspilavljena šetala okolo posmatrajući realno nesrećne životinje u srcu Njujorka. Mislim da sam prvi put uživo videla pingvine.

Posetila sam dva muzeja za koje sa sigurnošću mogu da tvrdim da su jedna od najlepših mesta na kojima sam ikada bila. U muzejima se osećam smireno, tamo bih provodila svoje dane.

Karta koju kupiš kada ideš u MET (Metropolitan museum of art) važi tri dana, jer fizički nije izvodljivo da se sve odjednom obiđe. To je za početak impresivno. Hodala sam kroz prostorije oduševljena umetnošću iz svojih omiljenih istorijskih perioda, kradenu iz Evrope i okolnih kontinenata, potom godinama taloženu na ovom divnom svetom mestu neprocenljive vrednosti. Imam tendenciju da se osećam malo i nebitno katkad se zadesim ispred nečeg bitnog ili rada umetnika u kojeg se kunem. Neretko su to Van Gog i Mone i u stanju sam da stojim ispred komada zauvek prateći svaki pokret četkice i boje koje se stapaju u različite nijanse jednog istog. Mogla bih da pišem o ovome do sutra. Pored toga, ostala sam bez daha izložbom koja se sastojala iz muzičkih instrumenata najvećih rok legendi koje su ikada živele, kao i na onu o modi i o celom pokretu ekstravaganze i preterivanja na divan način, koji se uokviruje u kategoriju camp; videla sam slike ljudi koji su po tim pravilima živeli i inspiracije i kreacije modnih kreatora najvišeg ranga.

Museum of The Moving image je takođe mesto u kojem sam ostavila komad svoje duše. Proživela sam svoje detinjstvo opet kada sam videla lutke iz The Muppet Show-a i Sesame Sreet-a. Videla sam protezu koju je Marlon Brando nosio u Kumu kao Don Vito Korleone, i minijaturu one visoke piramidne zgrade koja se stvarno koristila u prvom Blade Runner-u, demonsku lutku iz Isterivača đavola i još toliko stvari. O bože, koju sam čast imala. Pogledali smo neki filmić o tome kako je zapravo funkcionisalo snimanje dečijih programa i sci-fi filmova u osamdesetima i dan završili prejedanjem u nekom dajneru koji je izgledao kao izbljuvak svega mogućeg iz tog perioda u apsolutno najboljem mogućem smislu.

Kao pravi turisti otišli smo na Times Square, koji mi se i nije toliko svideo zbog gužvetine, napadnih reklama od kojih su me peckale oči (iako je u tome otprilike poenta) i grupica od pet do sedam policajaca naoružanih automatskim oružijem na svakom drugom bloku.

Takođe, pogled sa Bruklinskog mosta je nešto što ne verujem da ću zaboraviti. Potpisali smo se blizu nekih porukica koje smo našli na srpskom („Ćiro ljubavi, čekam te“ ili tako nešto) i na ćirilici napisali da je Kosovo Srbija. Koliko je to pametno, ne bih znala.

Zahvaljujući satu za trčanje mog brata, imali smo detaljan uvid u to koliko smo tačno prelazili svakog dana i prosek je bio oko dvadeset kilometara dnevno. Pauze smo uglavnom pravili po parkovima, koji su predstavljali male bezbedne oaze koje nas dele od ostatka užrbanog sveta. U nekim momentima je bilo naporno, možda zbog vrućine ili zbog toga što smo obilazili dosta stvari u jednom danu, jer ne znam ko je na takav tempo naviknut. Mama je pre polaska i nakon detaljnog istraživanja, napravila listu koju smo dan za danom težili da ispunimo i mislim da smo uspeli.

Kao i svaki veliki grad, Njujork je prekretnica različitih kultura, mesto raznolikosti koje vuče sa sobom razne kulture koje su vrlo lako dostupne prosečnom turisti. Posetili smo Little Italy i China Town, prvi put slučajno. jer smo se izgubili pa završili tamo,  drugi put ciiljano. Dosta dobre ukusne i ljudi koji pričaju kao Italijani iz Kuma ili ne pričaju engleski uopšte.

Hrana je bila uglavnom baš dobra. Pošla sam sa visokim očekivanjima za picu, vedži-burgere (ne jedem meso), slatkiše i sve je bilo divno. U nekim momentima sam se osećala kao prava stereotipna Amerikanka sa tanjirčinom punom uglavnom nezdrave hrane ispred sebe. Moj brat je izjavio da oseća kako se goji u više navrata, mama se tešila da je u redu, jer šetamo puno. Probali smo neki kul japanski sladoled koji se zove mochi i razvili blagi oblik zavisnosti od kiselih žele bombona.

Vreme je nesmetano prolazilo, nama je bilo lepo uz kratke pomisli da smo možda ostali par dana više nego što je potrebno, i put se približavao kraju. Jedva sam čekala da dođem kući, ali istovremeno i da dišem prljavi američki vazduh još maaalo duže. Jedino razočarenje u celoj situaciji je moje očekivanje da ću videti više pacova; oni su uvek bili jedna od prvih asocijacija na ovo mesto. Videli smo ih samo jednom u Centralnom parku i to je bio doživljaj jer su bili ogromni.

Put nazad ispraćen je osmosatnim gužvanjem u skučenom avionskom sedištu, bez nade da ću ikada normalno zaspati, a stjuardese koje su bile toliko suptilne i neupadljive čule su se kao da se gađaju bljutavom hranom i nisu pomagale.

Ne bih da generalizujem, ali mislim da sam ovim putem sebi potvrdila da ova zemlja za mene nikad neće biti obećana. Iako je bilo nezaboravno, i jedno od iskustava koje ću za života pamtiti, način života tamo daleko nije nešto što mi prija na više od jedne turističke posete. Nikada ranije nisam otišla na mesto gde sam se istovremeno osećala kao da malo želim kući što pre, malo mi je užasno interesantno i ostala bih dok ne vidim apsolutno sve. Ne znam kada ću otići sledeći put, ali nadam se da će se to ipak još jednom desiti.

Članak Prvi put u Njujorku se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U Spomen-zbirci Pavla Beljanskog večeras u 19 časova biće otvorena izložba „Maison Barilli: Belgrade / New York“ , čiji je autor Stefan Žarić.  Ovom izložbom Spomen-zbirka Pavla Beljanskog ujedno obeležava Dane evropske baštine 2018, kao odgovor na temu „Evropska godina kulturnog nasleđa – umetnost deljenja“, a postavka posvećena Mileni Pavlović Barili bazirana je na master radu Stefana Žarića „Modna ilustracija Milene Pavlović Barili (1926–1945)“, koji je nagrađen 2017. godine Nagradom Spomen-zbirke Pavla Beljanskog. Izložba od 52 eksponata predstavlja prvu postavku u istoriji nacionalne istorije umetnosti posvećenu isključivo modnim ilustracijama srpske multimedijalne umetnice: slikarke, modne ilustratorke i dizajnerke. Postavka pruža uvid u do sada malo poznatu celinu njenog rada, kao i bogat dokumentarni materijal o životu umetnice u različitim metropolama u kojima je živela i stvarala. Tim povodom smo se upoznali sa Stefanom, takođe ovogodišnji dobitnik nagrade Youth Heroes u kategoriji kulture i umetnosti, koju dodeljuje Exit Fondacija.

Kada je moda počela da te interesuje?

Stefan Žarić: Ja sam u stvari započeo osnovne studije svetske književnosti u Novom Sadu, a potom istorije umetnosti u Sjedinjenim Američkim Državama kroz program koji je nudio dovoljno prostora studentima za neke vrste inovacija i usmerenja, što nažalost program u Srbiji ne nudi. Tako da sam se zaljubio u proučavanje istorije teorije dizajna i pritom naravno mode, koja mi se nudila kao savremeni vid očuvanja onog prošlog u stvari. Uticala je i moja poseta Metropolitan muzeju u Njujorku i izložbi „Savage Beauty“ odnosno retrospektivi britanskog dizajnera Alexander McQueen-a, koja je potom proglašena za najposećeniju izložbu u istoriji sveta. I onda je meni palo na pamet na pitanje, zašto to nije bila izložba Pikasa, Rembranta, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović, zašto je to jedan modni dizajner i onda sam počeo da se bavim zaista, da kažem stručno, heritološki, muzeološki, istorijsko-umetnički proučavanjem mode i shvatio njen kreativni potencijal, da zaobiđe tradiciju, da provocira, a da sa druge strane ostane ostane u domenu nauke i da uopšte pribiži čak i druge vrste nasleđa. Srbija je zemlja sa dosta kreativnog potencijala, ali sa dosta komfora. I taj komfor mislim da guši muzejsku javnost Srbije. Ne želim da kažem da je neko ko je stariji nužno bolji ili lošiji, ali problem starijih kolega u domenu istorije umetnosti jeste kolizija ideja gde se javlja moda kao novo nasleđe, a da stariji kadar pokušava da očuva ono tradicionalno nasleđe koje može u stvari da očuva ideološki duh sredine.

Kakva je situacija u Srbiji kada govorimo o modi?

Taj neki kreativni potencijal mode, kroz fashion week-ove i muzeje, može dobro da se iskomunicira. Gde je sad Srbija u svoj toj priči? Srbija je žrtva istorijske karme čini mi se, što tuđe to i svoje, pa nažalost istorijski nismo mogli da razvijemo tu svest o modi. Ali od početka dvadesetog veka mi smo imali izvrsne dizajnere koji su radili u Parizu. Moja master tema, za koju sam dobio nagradu Pavle Beljanski za najboljeg istoričara umetnosti i radio svoju izložbu je Milena Barili. Milena Barili je jedina srpska umetnica koja je radila za američki Vogue, i ako odete u Njujork u arhivu u ovog časopisa,  u zgradi gde radi Ana Vintur, vi imate poređane sve naslovne strane, a naslovnu stranu za 1. jul 1940. godine je radila Milena Barili. Mi smo uvek imali dosta kreativnih ljudi, uključujući trenutno Roksandu Ilinčić koja oblači prve dame i Kejt Midlton, a mi ne znamo to da prepoznamo i brendiramo. Ja bih voleo da napravim izložbu, retrospektivu recimo Roksandinog dizajna, ali se plašim da će se to pre desiti u Londonu ili u Americi. Onda nekako kaskamo, jer veliki istoričari umetnosti u Srbiji smatraju da moda nije vredna bavljenja, a sa druge strane ni narod to ne razume. Što se tiče naših Fashion Week-ova, interesantan je podatak da je u Beogradu nastao prvi Fashion Week u istočnoj Evropi. To je vrlo bitna činjenica, pogotovo kada se u obzir da Srbija nije u Evropskoj uniji, a da druge zemlje oko nas jesu, što bi značilo da su na nekom planu razvijenije, a opet ovo se prvi put desilo u Srbiji i to devedesetih. Ono što je problem je što ne možemo da prepoznamo ideju, kada vidimo recimo nešto novo kod nas, vidimo da se to već negde drugde desilo i onda ne možemo da prepoznamo tu granicu između talenta i kapitalizma i naravno, veliki problem predstavlja ideja estrade i poimanja umetnosti u savremenom kontekstu gde se moda povezuje sa prostitucijom, drogom, lošim estradnim ličnostima sa vrlo diskutabilnim talentima. Zbog svega toga mora da prođe dosta vremena do trenutka kada će muzejska, stručna, umetnička javnost moći da prihvati da moda može da se izučava, a ne samo nosi kao statusni simbol.

Da li je Srbija inspirativna zemlja kada govorimo o modi i koliko?

Apsolutno. Moja, nekako dečačka ideja je da se osnuje jedan muzej mode i dizajna, za 10, 20 i više godina. Srbija je neiscrpna tema, mi smo kulturološki jako jedinstveni, čak i u kontekstu Balkana i Evrope uopšte. Kada pogledate samo arhitekturu Srbije i kuhinju, tako se sve odrazilo i na modu. Vi nemate nigde u Evropi primer da je ideja o oblačenju i estetizovanju sebe do te mere ukrštala zapadne i istočne uticaje i da je stvarala nešto autentično. Srbija je svakako neiscrpna tema. Ono što mene malo boli je to što nas zapad i dalje smatra za ono što mi u kulturologiji zovemo exotic other odnosno egzotični drugi, ali nije to nužno ni loše jer može da uperi i oči ka ovom kraju. Ja sam u Americi imao čak predmet Partizanski film, u MOMI je aktuelna izložba pod nazivom „Betonska utopija“, što ne mogu da verujem da se kod nas niko nije setio da napravi.

Da li to znači da ljudi u inostranstvu više pridaju značaja našoj kulturi nego mi sami?

Ne toliko, koliko žele da kapitalizuju ono što je jedinstveno. Mi ili nemamo resursa, ili smo okovani tim nekim patrijahalno-normativnim shvatanjima kulture, umetnosti, medija i bilo koje vrste izražavanja. Zašto se baviti spomenicima ili radom Roksande Ilinčić? Zašto se baviti modnim radom Milene Barili? Ona je na primer u srpskoj istoriji umetnosti bila upisana kao slikar, pa tek onda kao slikarka, a poslednje vreme joj je dodat epitet umetnica, primenjena umetnica, ja sam dodao i modna umetnica jer mislim da je to najvalidnije za njeno stvaralaštvo. Mislim da ne možemo sve da prepustimo vremenu i moramo da delamo, pogotovo jer se ti geografski okviri i evropski putevi, čini mi se, više zatvaraju nego otvaraju. Moramo da budemo kulturni ambasadori naše zemlje. Meni je jako prijalo kada sam u Estoniji završavao master, objavio sam studiju koja se bavila komparativnim pristupom estonskog i srpskog dizajna u sovjetskom odnosno jugoslovenskom kontekstu, pa mi je estonski ministar kulture poslao pismo i pozdravio taj čin kulturnog ambasadorstva. To mi je dalo vetar u leđ  i shvatio sam da ja zaista ne moram da budem institucionalan i da imam to dr ispred imena što možda neko forsira, već da prosto mogu da odem negde u svet, koliko mi to prilike dozvoljavaju, i da svoj glas nacionalne osvešćenosti pronađem u modi.

Kako bi ti opisao našu kulturu oblačenja?

Meni ono što je omiljeno u bavljenju modom i što treba nekom da bude polaznica u poimanju sopstva jeste kada je Koko Šanel izjavila da je biti dobro, lepo, prijatno obučen stvar lične kulture. Ja delim njeno mišljenje. Srbiju karakteriše ta specifičnost, naš mentalitet je jedno čudo koju mislim da ne može da objasni većina naučnika iz bilo kog domena. Ne morate nužno imati mnogo novca da biste bili lepo obučeni. To je pogrešna poruka o stilu koja se šalje u medijima da morate da imate dobar džep i novčanik da biste imali stila, a onda vidimo suprotno u medijskim prikazima da neko ko ima te silne hiljade i milione evra, da nema stila. Tu se jaz produbuljuje i tako opet diskreditujemo modu. I u Srbiji se uvek odmah nađe komentar na način odevanja, jer u Srbiji je dominantnan taj vizuelni utisak, naravno, vizuelna smo bića. Mislim da je teško okarakterisati da li imamo taj urban street style. Da li imamo visoku modu kao takvu? Nemamo u Srbiji. Ne postoji registrovani kreator onoga što se zove visoka moda ali imamo izvrsne dizajnere koji se trude da nadomeste taj jaz i iskoriste svoje znanje. U tom smislu, interesantno je razmišljati da li bi obrazovne ustanove u nekim novim akreditacijama nastavnih programa uveli istoriju mode ili kulturu oblačenja kao predmete ili čak čitave smerove.

Čime se trenutno baviš i koji su ti dalji planovi?

Ja sam u Srbiji sa skakutanjem po svetu. Volim da se vratim ovde, volim da provociram i golicam maštu publike i muzeja. Moj trenutni projekat je izložba „Modna kuća Barili Beograd-Njujork“ koja je realizovana u Galeriji Milene Pavlović Barili Požarevcu a trenutno ima svoju premijeru od 6. septembra do 28. oktobra u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu. To je prva koherentna izložba koja zaista naučno tumači opus Milene Barili u kontekstu studija istorije i teorije mode, a ne umetnosti ili muzeologije. Na izložbi je izloženo oko 50 modnih ilustracija Barilijeve, od kojih su mnoge objavljivane u Vogu, Harpers Bazaru, i drugim renomiranim modnim glasilima, a neke je umetnica stvarala po uzoru na kreacije Šanel, Skjapareli, Balensijaga. Tu su i originalna izdanja Voga sa Mileninim ilustracijama, njeni lični modni predmeti, i možda najinterestantnije, haljina i fascinator koje su dizajnirali Zvonko Marković i Dragan Smiljanić specijalno za izložbu, inspirisani Milenom.

U aprilu sam učestvovao i na konferenciji New Research in Dress History, gde sam bio prvi i jedini učensik koji je prezentovao modno nasleđe Srbije. Spremam se za neke konferencije u inostranstvu, jer je nedovoljno razvijen kadar i muzeji i u Srbiji ne postoje resursi za naučno bavljenje modom pa se trudim da to kolažiram inostranstvom. Ovog leta sam boravio u Škotskoj, gde sam se upoznao sa radom srpskog tekstilnog i modnog dizajnera, Bernata Klajna, o kom ne postoje reference u domaćoj nauci, a Škoti ga slave kao oca njihove tekstilne industrije. Voleo bih da ovo bude tema mog doktorskog istraživanja, tako da istovremeno pokažem i svetu i našoj sredini da moda može podjednakoda nas učini ponosnim, a ne samo Đoković i Tesla, i da kao narod posedujemo rafiniranost i kompleksnost duha koju često i sami zaboravimo da imamo.

Članak Muzej i moda se pojavljuje prvo na Oblakoder.