„Prva intifada intervencija ZSP“

Tokom poslednjih 76 godina, Palestinci su primenjivali različite strategije kako bi ostvarili pravo na samoopredeljenje i pružili otpor cionističkoj kolonizaciji, koristeći se kako oružanom borbom tako i diplomatskim naporima. Značajna prekretnica u ovim naporima bila je osnivanje Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) 1964. godine pod pokroviteljstvom Arapske lige. Organizacija je bila zamišljena kao telo koje će ujediniti različite palestinske frakcije i zastupati palestinske interese na međunarodnoj sceni. Od 1969. dominantna frakcija u okviru PLO-a postaje Fatah – predvođena Jaserom Arafatom. No njena struktura svakako nije bila monolitna i uključivala je brojne frakcije s različitim ideologijama i strategijama. Njen deo su bili i Narodni front za oslobođenje Palestine (PFLP), marksističko-lenjinistička frakcija koju je osnovao Džordž Habaš. PFLP je poznat po zagovaranju revolucionarnog socijalizma i po svojim istaknutim napadima, poput otmica aviona, kojima su skrenuli globalnu pažnju na palestinsku borbu. Druge frakcije, poput Demokratskog fronta za oslobođenje Palestine (DFLP) i Palestinskog oslobodilačkog fronta (PLF), takođe su igrale ključne uloge u oblikovanju raznovrsnih političkih i vojnih pristupa organizacije.

Poster PFLP-a, 1970. Arhiva Palestinskog muzeja

Inicijalno, PLO je organizovao gerilske napade na izraelske ciljeve iz baze u Jordanu. Nakon što su proterani iz Jordana, PLO se preselio u Liban, gde je uspostavio baze u južnom delu zemlje i bio uvučen u Libanski građanski rat (1975–1990). Posle izraelske invazije Libana 1982., organizacija se povlači u Tunis. Uprkos brojnim izazovima, PLO je postigao značajne diplomatske uspehe. Godine 1974. priznat je kao „jedini legitimni predstavnik palestinskog naroda“ od strane Arapske lige i dobija status posmatrača u Ujedinjenim nacijama. Time su uspeli da učvrste svoj međunarodni legitimitet. 

Rezolucijom Generalne skupštine UN 3236, 1974. priznato je pravo Palestinaca na otpor protiv okupacije, uključujući pravo na oružani otpor, kao i pravo na samoopredeljenje. Ovo pravno priznanje oružanog otpora postavilo je osnovu za Prvu intifadu, koja je izbila u decembru 1987. godine. Prva intifada (na arapskom ustanak ili pobuna) bila je izazvana rastućim frustracijama zbog izraelske okupacije i oštre vojne vlasti na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze.

Intifada je mobilisala sve delove palestinskog društva – Beit Sahour, blizu Vitlejema, 1988.

Ustanak je bio odgovor na godine ekonomske nepravde, društvenog nezadovoljstva i ograničene političke slobode. Isprva obeležena spontanim protestima, štrajkovima i građanskom neposlušnošću, intifada je ubrzo prerasla u širi pobunu koja je uključivala nenasilni otpor i nasilne sukobe s izraelskim snagama. 

I pored brojnih uspeha, mnogi Palestinci i njihovi saveznici optužuju Palestinsku oslobodilačku organizaciju da je vremenom počela da sarađuje s okupatorom i da je prihvatila kolonijalizaciju dela istorijske Palestine. Ovakve kritike se pojavljuju nakon potpisivanja Sporazuma iz Osla, 1993. godine, koji je u početku slavljen kao istorijski dogovor s ciljem uspostavljanja okvira za buduće rešenje dve države. Sporazum je doveo do toga da palestinska strana prizna državu Izrael a da Izrael prizna samo PLO kao predstavnika palestinske vlasti ali ne i državu Palestinu. Tada se uspostavlja Palestinska uprava za upravljanje delovima Zapadne obale i Pojasa Gaze. Iako je sporazum inicijalno doneo nadu za mirno rešenje sukoba, ključna pitanja od kojih milioni palestinskih života zavise ostala su nerešena – poput statusa Jerusalima, granica i povratka proteranih lica raseljenih širom regiona i sveta. U isto vreme, kontinuirana izgradnja nelegalnih izraelskih naselja na Zapadnoj obali dodatno je nastavila podrivati poverenje Palestinaca u mirovni proces. 

Druga inifada u Gazi

Druga intifada, poznata i kao Al-Aksa ili Jerusalimska intifada, izbila je zbog odbijanja Izraela da u potpunosti sprovede Sporazum iz Osla i okonča okupaciju. Ovaj ustanak, koji je trajao između 2000. i 2005. godine, bio je odgovor na višegodišnje tenzije izazvane izraelskim akcijama u Jerusalimu, kulminirajući masovnim protestima i nasilnim sukobima. Kao prelomna tačka za početak Druge intifade bio je događaj iz septembra 2000. godine, kada je izraelski lider opozicije, Ariel Šaron, u pratnji više od 1000 naoružanih policajaca i vojnika, ušao u kompleks džamije Al-Aksa u okupiranom Istočnom Jerusalimu, koja važi za treće najsvetije mesto islama posle Meke i Medine. 

Druga intifada donela je intenzivan talas palestinskog otpora, dok je izraelski odgovor uključivao vojne akcije i vazdušne napade, u kojima je poginulo preko 3.000 Palestinaca. Do slabljenja ustanka je došlo nakon smrti lidera PLO-a Jasera Arafata 11. novembra 2004. godine.  Vlast preuzima Mahmud Abas, koji je od strane velikih sila viđen kao umereniji i saradljiviji lider, i već u februaru 2005. otpočinje pregovore sa Arielom Šeronom.U isto vreme Izrael je povukao vojsku i nelegalna naselja iz Gaze, što je predstavljeno kao kraj okupacije, a u realnosti je storilo uslove za pooštravanje blokade i izolaciju pojasa 2007. godine. 

Jedna od posledica Druge intifade je i poštravanje odnosa i sukob između Hamasa i Fataha. Nakon izbora 2006. godine na kojima je pobedio, Hamas je preuzeo vlast u Gazi. Odgovor Izraela i međunarodne zajednice je bio poštravanje sankcija i potpuna blokada Gaze. Izrael od tada kontroliše granice, vazdušni prostor i obalu, što je dovelo do katastrofalnih uslova života usled ograničenja pristupa pijaćoj vodi, električnoj energiji kao i zabrane uvoza osnovnih potrepština, poput pelena i sunđera. U isto vreme međunarodno pravo i dalje smatra Gazu okupiranom teritorijom.

Između 2007. i 2021. godine, izraelske snage su više puta izvodile napade na Gazu, često nazivane „košenjem trave”. Ovaj termin, koji koriste neki izraelski zvaničnici, odražava ideju o korišćenju sile za potčinjavanje Gaze i njenih grupa otpora. U istom periodu na teritoriji Gaze je vođeno četiri sukoba između palestinskih grupa i Izraela: Prvi rat u Gazi (2008-2009), Rat u Gazi 2012, Rat u Gazi 2014, Izraelsko-palestinska kriza 2021 godine. U ovim sukobima ubijeno je više hiljada palestinaca, a više stotina hiljada je raseljno. 

Veliki marš povratka Gaza 

Kao odgovor na blokadu i izraelske napade, Palestinci u Gazi organizovali su Veliki marš povratka (2018–2019), zahtevajući pravo na povratak izbeglica i okončanje blokade. Tokom protesta, desetine hiljada učesnika suočilo se s izraelskom vojskom, koja je koristila bojevu municiju, gumene metke i suzavac. Ubijeno je preko 200 ljudi, uključujući decu, medicinske radnike i novinare. Ovaj događaj pokazao je da čak ni mirni otpor ne izbegava brutalnu represiju, produbljujući očaj i sumnju u diplomatska rešenja, dok je mnogima učvrstio uverenje da je nastavak otpora jedini put ka pravdi i slobodi.

Međutim, nijedan događaj nije privukao toliko globalne pažnje na opsadu Gaze kao događaji koji su se odigrali 7. oktobra 2023. godine.

Operacija „Potop Al-Akse” bila je velika vojna akcija koju su 7. oktobra 2023. pokrenuli Hamas i druge palestinske grupe otpora, uključujući Islamski džihad i manje militantne frakcije. Iako Hamas jeste najveći i najorganizovaniji pokret u Gazi, svakako nije jedini i ne deluje samostalno kako se to prikazuje u Zapadnim medijima. Palestinski izvori nikad ne pričaju samo o Hamasu, već u Palestinskom pokretu otpora, koji pored Hamasa čine i druge organizacije kao što su Islamski džihad, PFLP, Komitet narodnog otpora i druge. Ova široka kolaciji okuplja grupe koje su ideološki različite, ali ujedinjenje u borbi za oslobođenje Palestine.

Operacija je od strane Hamasa predstavljena kao odgovor na izraelske akcije u džamiji Al-Aksa i šire nepravde vezane za palestinska prava i  okupaciju. Osim što su zarobili taoce, cilj napada bio je izazvati ozbiljnu štetu okupatorskoj  infrastrukturi i osporiti njenu bezbednost.

Uprkos pokušajima Izraela i njegovih saveznika da Palestince i njihove pristalice etiketiraju kao teroriste ili simpatizere ekstremizma, ovaj globalni pokret nastavlja da raste, potaknut rasprostranjenim ogorčenjem zbog razmere patnje u Gazi i sve većom svesnošću o dugotrajnoj nevolji palestinskog naroda. Daleko od slabljenja, ova solidarnost signalizuje promenu u globalnom javnom mnjenju i rastući izazov narativima koji su decenijama dominirali diskursom.

*naslov je parafraza izjave Lejle Kalid

Članak Gde ima opresije, ima i otpora se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pre nešto više od dve nedelje, počela je nova sezona u Novom bioskopu Zvezda. Za razliku od prethodnih sezona, ova je imala posebnu najavu. Ovogodišnji Beldocs, festival dokumentarnog filma, zatvoren je premijerom filma Okupirani bioskop koji govori o okupaciji bioskopa Zvezda. Zbog svega navedenog, sa ekipom iz Zvezde razgovarali smo o planovima za ovu sezonu, problemima sa kojima se suočavaju i budućnosti ovog bioskopa. Za Oblakoder govori Vladimir Gvojić, koji za sebe kaže da radi sve i svašta, ali da je najsrećniji kada se bavi filmom, i momak koji se predstavio prosto kao Bob, student IT-a, koji se ozbiljno bavi filmskom produkcijom.

Krajem maja počela je nova, četvrta po redu, sezona u Novom bioskopu Zvezda. Kakvi su vam planovi za ovu sezonu?

Bob: Imamo pripremljen program za veći deo leta i objavljujemo ga unapred bar 2 nedelje. Pored filmskog programa, planiramo da možda ubacimo još neke kulturne događaje: koncerte, izložbe, postavke i slične stvari.

Vladimir: Želeli bismo i da pojačamo pozorišnu scenu. Ovde su se 3-4 predstave igrale i voleli bismo, ako je to moguće, da neke manje studentske nezavisne predstave dovedemo u većem broju. To su kolege, a i njima je teže nego filmadžijama.

Sezonu ste otvorili domaćim filmom Ljubav sa okusom baruta, ali pored tog, na repertoaru, bar za sada, nema domaćih filmova. Zašto je to tako?

Vladimir: Celo prošlo leto smo imali jedan dan posvećen domaćim filmovima, uglavnom jugoslovenskim, ali ove i novijim. Stvar je u tome što prosto ovo leto nema tako mnogo domaćih filmova koje bismo mogli da pustimo i koje bi imalo smisla puštati. S druge strane, ta opcija uopšte nije isključena i verovatno će u nekom trenutku da se desi. Svakako planiramo da puštamo studentske filmove sa svih fakulteta koji budu zainteresovani. Ja sam uređivao taj program prošle sezone i svaki dan sam ispratio. Prosto, ograničen si u jednom određenom smislu na filmove koje si pustio nekoliko puta. Interesovanje za domaći film, na moju veliku žalost, jednostavno nikada nije uspelo da zaživi u toj meri u kojoj vlada interesovanje za strani. Mi smo repertoarski uvek imali jednu zvezdu vodilju, a to je: da li ih voliš ili ne voliš i da li voliš ili ne voliš tog reditelja je stvar ukusa, ali nam je jedini parametar bio da to zaista budu dobri filmovi.

Koliko ljudi je trenutno angažovano oko Zvezde i kako odlučujete koje filmove ćete prikazivati?

Vladimir: Trenutno nas je između 10 i 230, nikada nismo uspeli to da prokljuvimo. Teško je reći, jer imamo dosta ljudi koji su nam spoljni saradnici, pomažu oko tehničkih pitanja, kad treba da se nešto teško ponese i slično. Isključivati bi bilo nezavidno, a nabrojati ih sve ne znam koliko bi bilo realno, ali recimo da core ekipu čini nas šest. Dogovaramo se između sebe koje ćemo filmove puštati. Sednemo i napravimo program. Prve dve godine smo imali tematske dane, na primer „sreda Trećeg sveta“ i tada smo prikazivali filmove o Trećem svetu ili filmove koji su nastali tamo. Posle toga smo imali cikluse i nedelje. Ove godine nismo programe nazivali posebno, ali smo napravili neku sistematiku i sada se dogovaramo u okviru kog dana šta puštamo. Neke filmove prosto moramo da ponavljamo i po više puta u toku sezone, jer nam stalno stižu poruke na stranicu. Klasike uglavnom puštamo na zahtev publike, jer smo mi te filmove gledali davno, pa je pitanje da li bismo ih se setili i tu nam dosta pomaže. Nemamo PR-a i osobu koja se bavi stranicom, ali se trudimo da ispratimo tu stranicu i imamo sluha za ono što publika želi. Nekada pustimo i ono što mi smatramo da treba da se gleda.

Kako se sada postaje član kolektiva Zvezde – da li ima mesta za nove članove ili ste se ustalili?

Vladimir: Onaj inicijalni broj od stotinu i nešto ljudi se stesao na jedan uži krug. Stvar je u tome što mi nikada nismo bili neka grupa kao što su to, na primer, navijačke grupe, ljudi koji idu u Crveni Krst ili ljudi koji idu na neki ples. Mi nikada nismo funkcionisali po tom principu i nismo se trudili da nešto raširimo to članstvo, s jedne strane, a, s druge strane, bila je priča da je ovo sektaška organizacija, da ne može da se prođe, da moraš da se istetoviraš, zakolješ mačku i ne znam šta da uradiš da bi se priključio. To zaista nikad nije bilo istina. Jedino što je neko trebalo da uradi da bismo ga mi smatrali jednim od nas jeste da dolazi ovde i da pokazuje interesovanje za to što se ovde dešava, možda je Bob najbolji primer, jer…

Bob: Jednostavno, ovo nije neko društvo gde ti dođeš i dobiješ člansku kartu. Jednostavno dolaziš, družiš se sa ljudima i ako ide – ide.

Vladimir: Evo, Bob je došao ovde u toku druge sezone. Nas trojica smo stajali ispred, pričali o programu i on je nama prišao i rekao da bi voleo da se priključi. Mi, pošto nismo navikli na taj sistem, smo mu rekli da dođe sutra. On je došao i nastavio je da dolazi i našao je tu svoje mesto. Svoje mogućnosti je pretvorio u svoje obaveze i tu je i dan – danas.

Svojevrsna najava za ovu sezonu je bila premijera dokumentarnog filma Okupirani bioskop na zatvaranju Beldocsa. Šta mislite o tom filmu i da li ćete ga prikazivati u Zvezdi?

Vladimir: Tako je, mi smo hteli i da otvorimo ranije, ali smo imali dosta radova građevinskih: dizajnerskih (enterijera i eksterijera), sanacija krovova i instalacija itd. Što se tog filma tiče, ja lično nemam neki poseban input, a da li ćemo ga prikazivati, ne znam. Nije nemoguće da hoćemo, a nije nemoguće ni da nećemo.

U tom filmu, jedan od učesnika okupacije kaže da bioskop pripada filmskim radnicima koji nemaju gde da prikazuju svoje filmove. Da li je Zvezda ostala na tragu te ideje?

Vladimir: Jeste, zato sam baš spomenuo studentske filmove, jer filmski radnici koji najmanje imaju mogućnosti da prikazuju svoje filmove su svakako studenti. Svi ostali nekako uspeju da nađu svoj prostor. Svakako smo uvek bili otvoreni da nas neko pozove sa željom da prikaže film. Mi smo isto njih pozivali – od mlađih kolega, kao što je Nikola Ljuca, pa do starijih profesora na FDU kao što je Oleg Novković i slično. Apsolutno je to ostalo kao jedan od osnovnih razloga što smo i dalje tu. Mislim da si to malo loše shvatio, on je rekao da bi bioskop trebalo da pripada, ali on ne pripada ni nama ni filmadžijama, nego, koliko znam, on je u privatnom vlasništvu neke firme sa Bahama. Možda su sad i Kajmanska ostrva, tu of-šor zonu je teško ispratiti.

Kakav je odnos sa komšijama?

Vladimir: Pokušali smo da ostvarimo kontakt. Postoje komšije koje su ok s nama i primetim nekada da gledaju film sa prozora. S druge strane, imamo komšije koje su nas gađali jajima, pa je tu bilo verbalnih sukoba. Bilo bi neodgovorno s moje strane da optužujem nekog iz komšiluka, ali svake godine kada smo ulazili, sačekalo bi nas neprijatno iznenađenje. Recimo, jedne godine je neko gađao platno katranom i isekao kablove za zvuk. Ove godine nam je neko ušao i zalio nam open-air mešavinom životinjske masti i motornog ulja.

Zvezda je počela kao skvot i radi već 4 godine što je čini jednim od najuspešnijih primera skvotovanja u Beogradu. Koji je trenutni status Zvezde? Kako vidite budućnost Zvezde?

Vladimir: Pravno i legalno se malo šta promenilo od kada smo ušli. Država pravno nije imala nikakav odgovor na pitanje Zvezde, zbog simptomatične situacije vezane za privatizaciju i zakone o privatizaciji. Neki sudski procesi se sad polako završavaju i status Zvezde je neizvestan. Nekoliko ideja postoji za budućnost Zvezde. Meni je najbliža ideja da ovo postane neka verzija Kino kluba Beograd, samo drugi deo, pošto Kino klub Beograd ne postoji već godinama. Kino klub Beograd je bila institucija koja je omogućavala mladim ljudima, neafirmisanima i amaterima da se bave filmom u zajedništvu sa drugim ljudima koji se bave filmovima. To bi praktično bila jedna mala filmska fabrika koja bi omogućila ljudima da snime film.

Za kraj, koje filmove sa svog repertoara biste preporučili našim čitateljkama i čitaocima?

Vladimir: Sredom i subotom, kada su arthouse i savremeni filmovi, ni bi bilo loše pogledati ko je reditelj, da li je snimio neki film koji vam se sviđa i kakva je radnja filma. A za jedan lagodniji pristup, mislim da su ostali dani sasvim u redu.

Bob: Petkom u ponoć imamo te bonus projekcije, uglavnom horora. Meni su najzanimljivije te projekcije u ponoć, jer su ljudi koji tu dolaze meni najzanimljiviji. Ne dolazi puno ljudi, ali je osećaj kao da sediš sa ortacima, a ne u bioskopu.

Autor teksta: Aleksa Petković

Članak Hoćemo u Zvezdu na film? se pojavljuje prvo na Oblakoder.