Zamislite da su Bane Bumbar, Fićko, Miki Rubiroza i Ljuba ista generacija? Kako bi izgledao taj susret u njihovom Beogradu, u nekoj bezvremenoj galaksiji koja je progutala pola stoleća jaza? Da li bi eksplodirao taj sudar okolnosti i svetonazora, ili bi se ipak lako stopili u pejzaž jedne mladosti? Iščekivanje u kom se prepliću beznađe i nada i neizvesnost u neznanju kakva zora će da svane. I da li će jutro promeniti sve kako su pevali Stjepan Jimmy Stanić i Indexi, ili ipak ništa promeniti neće, kako se plaše The Boyzi?

Želiš let za dalek svet.
Sanjaš san da možeš sam…

Da li je Beograd postao svet kako je maštao Bane u onom razgovoru na peronu, dok je ispraćao Mikija u isti? Vraća li se Filip odande u svoj svet i svoj grad, nesrećan, al’ lep? Da li bi se ovi momci mimoišli sa Anđelom po svim tim avionima i vozovima, u potrazi za smislom i dolce vitom? Ili pak u potrazi za sobom usled besmisla? Da li je žudnja za inostranstvom, nekim Parizom, Islandom il’ Nemačkom ćorsokak ili izvor puta? Srlja li ta mladež, na toj trasi u nepoznato ili pak udiše budućnost, jer je život tek pred njima? A možda je vreme od šezdesetih do danas učinilo da svet oko nas postane samo relativan pojam i dobrano izbrusilo individualizam kao lifestyle. Relativan, jer su se lične, a različite percepcije, iskustva i sudbine u međuvremenu izdigle iznad univerzalnog, kao takvog.

Dobro jutro

A kad se vrate kući tako rasuti, gde bi se skupljali? Kako bi se provodili? Na okretnim igrama, na košarkaškim terenima Kališa ili možda na nekoj elektro žurci, na brodu 20/44 recimo? I da li bi se češće viđali u Cetniskoj ili na Tašu, iznad bivše škole, kod JAT-a? A eto, ipak je svanulo, tu kod crkve Svetog Marka, na mestu njihovog okupljanja, kako kažu stihovi jednog pesnika Bore. Čistači u žutom i danas, kao i onda, peru ulice sabajle. Parovi iz parka i danas kao i onda vraćaju se iz parka posle nekih nezaboravnih noći. A jesu li ta jutra zaista donela nešto novo i dobro u njihove živote? Ima li još uvek “Poleta” u omladini, ili je sve kao dan mrmota, jer svitaće podjednako tako i kad oni ne budu više mladi. I kad zadrigli, bolesni i izborani, sedi ili proćelavi na nekoj godišnjici u kafani budu pevali sa raštimovanim orkestrom onu znanu:

(odjavna špica)

“Poklanjala si, al’ si krala
i nevjerna si bila ti.
Ne, suviše mi nisi dala
o mladosti, o mladosti.
O mladosti moja.
To škrto sunce što je palo,
ta ljubav jadna, rani sni
za uspomene to je malo
o mladosti, o mladosti.
Daj stani načas i daj mi snage
da oprostim se bar od nje
i da mi društvo pjesmu svrši
i da se čaša ispije…”

Još prepun nade što da radim,
na pola puta tek smo mi.
A jutros već su drugi mladi,
o mladosti, o mladosti.
O mladosti moja…
Pa zbogom, budi bolja s drugim
i daj im više nježnosti,
jer to je ništa što ja gubim
o mladosti, o mladosti…..
Daj stani načas i daj mi snage
da oprostim se bar od nje
i da mi društvo pjesmu svrši
i da se čaša ispije…”

The End
Autor teksta: Aleksa Ćelap

Članak Tako se postaje čovek se pojavljuje prvo na Oblakoder.