Centralne teme ovogodišnjeg događaja bile su interkulturalni dijalog, regionalna saradnja i uloga mladih u izgradnji mira. Tokom dva dana, mladi učesnici bavili su se pitanjima tolerancije, liderstva, zajedništva i aktivizma, dok su razmenjivali ideje o stvaranju novih veza i zajedničkih koraka ka boljoj budućnosti za sve.

Prvi dan događaja, 19. novembar, bio je posvećen pričama mladih govornika iz različitih delova regiona. Deset govornika koji dolaze iz različitih gradova u regionu podelili su svoje lične priče, sa posebnim fokusom na teme poput tolerancije, međusobnog prihvatanja, prevazilaženja predrasuda i promocije pomirenja. Njihova izlaganja obuhvatala su konkretne predloge za jačanje regionalnog dijaloga i saradnje, ističući značaj kulturnih i društvenih inicijativa kao mostova za povezivanje mladih.

Drugog dana, 20. novembra, održana je panel-diskusija koja je otvorila ključna pitanja za budućnost mladih u regionu. Teme poput uloge mladih u jačanju regionalne saradnje, suočavanja sa prošlošću i definisanja sledećih koraka u stvaranju zajedničke budućnosti bile su u fokusu razgovora.

Tokom događaja mladi su učestvovali i u izradi zajedničke umetničke instalacije i imali priliku da budu gosti desete epizode YRT podkasta, koji se snimao na licu mesta.

Pored toga što je dvodnevni događaj stavio u fokus pomenute teme, jedna od važnih stvari je što su mladi tokom dva dana imali i priliku da se međusobno upoznaju i razmene iskustva, što vodi upravo ka gorepomenutom cilju – budućoj zajedničkoj saradnji.

Jedna od ključnih poruka ovogodišnjeg događaja bila je važnost zajedništva i regionalne saradnje kao temelja za stabilnu budućnost mladih u regionu. Mladi govornici, njih desetoro iz različitih gradova, podelili su svoje lične priče o toleranciji, pomirenju i prevazilaženju predrasuda, ističući da uzajamna saradnja mora postati praksa koja će oblikovati budućnost regiona.

Aleksa Nikolić iz Niša govorio je o teretu prošlosti i osvrnuo se na to da prošlost treba prihvatiti, ali da je za mlade danas pre svega važno gledati u budućnost, te da kroz dijalog zajedno možemo izgraditi mir u regionu.

„Mi mladi nismo i ne treba da budemo nosioci prošlih konflikata i grešaka, već treba da ispišemo novu priču za Balkan, priču u kojoj nema mesta za strah, mržnju i nesporazume. Mi smo generacija koja želi da radi zajedno i da zajedno premostimo strahove i predrasude koje su postavile generacije iza nas. Mi nismo deo problema, već deo i ključ rešenja”, istakao je on.

Aleksa je dodao i da proces izgradnje poverenja i mira nije brz i lak i istakao je da je to „dugoročan proces koji zahteva sistemsko rešenje i konkretne ideje i akcije”.

Upravo o konkretnim idejama i akcijama govorila je Ida Butković iz Zagreba, koja je navela da je ples jedan od vidova povezivanja, u šta se i sama uverila u sklopu Erasmus programa. Ona je takođe istakla važnost ideje povezivanja mladih ljudi kroz zajedničke projekte i upotrebu kulture i umetnosti u tu svrhu:

„Mislim da bi umetnički festival koji bi mladi stvarali za mlade, ostvarujući direktni dijalog, bio idealan za početak dublje povezanosti i saradnje mladih u regionu. Na taj način bi se mogla stvoriti mreža mladih koji bi zajedničkim stvaranjem promovisali toleranciju, borbu za mir i međusobno prihvatanje – kako razlika, tako i sličnosti.”

Govori su bili prožeti snažnim porukama o značaju povezivanja i solidarnosti, uprkos razlikama koje su često isticane u prošlosti. Njihove priče su upravo pokazatelj da mladi mogu biti predvodnici promena i nosioci nove struje – da nas razlike mogu spajati, a ne razdvajati.

Posebno je istaknut značaj zajedništva, a razmena ideja tokom dvodnevnog događaja pokazala je da postoji velika spremnost među mladima da zajednički rade na rešavanju problema i prevazilaženju razlika.

Jedna od poruka koja se najviše isticala bila je da mladi imaju kapacitet da budu nosioci pozitivnih promena, o čemu nam svedoče i učesnici na ovogodišnjem Youth Rights Talks događaju.

Youth Rights Talks već sedmu godinu zaredom pruža mladima platformu da izraze svoje stavove, razmišljanja i ono najvažnije – predloge o društvenim problemima koje oni smatraju relevantnim. Ovogodišnji događaj bio je posebno značajan jer je okupio mlade ljude iz čitavog regiona. Događaj je još jednom potvrdio da mladi imaju ključnu ulogu u oblikovanju budućnosti u regionu, oslanjajući se na međusobno razumevanje, zajedničke vrednosti i, pre svega, volju za prevazilaženjem izazova.

Fotografije: Nebojša Petrović

Članak Youth Rights Talks 2024 – Razlike nisu barijere nego mostovi se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Izveštaj istražuje trenutno stanje i izazove u oblasti ostvarivanja prava na informisanje mladih na internetu, medijsku pismenost, lažne vesti, digitalno nasilje, značaj medijske pismenosti u formalnom i neformalnom obrazovanju i daje odgovore na sledeća pitanja:

 Kako se mladi informišu na internetu?

Koliko su mladi izloženi lažnim vestima i kako one utiču na njih?

Čemu mladi (ne) veruju?

Kakve sadržaje mladi žele u medijima?

Gde je prostor za kvalitetnije izveštavanje o mladima i za mlade?

Izveštaj u završnom delu daje preporuke na čijem je oblikovanju učestvovalo više od 50 ljudi u čijem je fokusu rad sa mladima i/ili medijima, kao i mapu puta sa konkretnim koracima koji bi u praksi mogli da utiču na unapređivanje stanja u oblasti ostvarivanja prava na informisanje mladih u digitalnom prostoru.

Članak Objavljena konačna verzija izveštaja Mladi i pravo na informisanost u digitalnom prostoru se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na samom događaju govorili su Goran Sandić saradnik Beogradskog centra za ljudska prava, Milijana Rogač novinarka Istinomera i Jovana Radovanović edukatorka. Razgovor je moderirala Milica Mutavdžić.

Ključne činjenice o kojima je bilo reči u izveštaju Mladi i pravo na informisanost u digitalnom prostoru su: kako se mladi informišu, šta znači biti dobro informisan, gde mladi pronalaze informacije o temam koje su im važne, čemu mladi (ne) veruju, koje teme žele, ali i teme u vezi sa obrazovanjem i digitalnim nasiljem.

Milijana Rogač govorila je i o dezinformacijama u digitalnom prostoru, kao i o velikoj rasprostranjenosti lažnih vesti. Ona je istakla da su mladi koji su učestvovali u istraživanju govorili da iako su svesni lažnih vesti, makar jednom su poverovali u neku lažnu vest. Milijana je takođe, ukazala na sve veću popularnost deep fejk sadržaja, kao i da se sa tom „novom” pojavom tek treba izboriti.

Predstavljen izveštaj u svom završnom delu daje konkretne preporuke ka unapređenju ostvarivanja prava na informisanost mladih u digitalnom medijskom prostoru.

Na osnovu fokus grupa koje je organizovao Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava, prikazani su podaci, koji se tiču toga kakve teme mladi žele da čitaju u medijima. Mladi su izrazili posebnu želju da u medijima više čitaju istorijske teme, što je jednim delom podstaknuto trenutnim stanjem, odnosno situacijom u Ukrajini. Mladi su podelili da usled manjka takvog sadržaja ne mogu da uđu u dubinu trenutne situacije jer ne znaju pozadinu, te da bi više medijskog sadržaja na ovu temu bilo veoma važno i korisno.

Mladi sa lokala istakli su da teme u vezi sa kulturom ne stižu dovoljno do njih, isto tako i teme o omladinskoj politici ili teme u vezi sa mladim preduzetnicima, kao primeri dobre prakse. Isto tako i teme u vezi sa mentalnim zdravljem, ekologijom, ekonomijom i politikom. Pored toga, mladi su istakli da bi želeli da čitaju sadržaj koji će kreirati mladi.

Između ostalog, mladi koji su učestvovali u fokus grupi govorili su da bi bilo značajno da se u okviru fakulteta organizuju mentorski programi, koji će im pomoći i pružiti savete i podršku o prilikama za napredak i praksu.

Na događaju je pored razgovora o odgovornosti medija i značaju neformalnog obrazovanja bilo reči i o formalnom obrazovanju. Na ovu temu govorila je Jovana Radovanović, rekavši da formalno obrazovanje prepoznaje važnost medijske pismenosti, samim time, jer ulazi u srednje škole kao jedan od izbornih predmeta, ali da je često izazov za profesore i predavače.

Nakon toga, održana je i mini radionica Da me maneš s #fejknjuzom, odnosno rad u grupama sa mentorima, a zatim je usledilo i prezentovanje rezultata, kao i diskusija.

Mentorke su bile Marina Zec, čiji se tim Majstorice bavio medijima, tim Detektivke Jovane Radovanović, bavio se temom edukacije, a tim koji se bavio temom organizacije mladih i za mlade, moderirala je Lana Nikolić.

Ovim događajem završen je ciklus obuka, treninga i radionica u okviru projekta #antifejk.

Fotografije: Nebojša Petrović

Članak Predstavljen izveštaj Mladi i pravo na informisanost u digitalnom prostoru se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na događaju će predstaviti nalaze izveštaja Mladi i pravo na informisanost u digitalnom prostoru, u čijoj izradi su tokom prethodnih meseci učestvovali mladi iz cele Srbije svojim autentičnim iskustvima. Izveštaj u završnom delu daje konkretne preporuke ka unapređenju ostvarivanja prava na informisanost mladih u digitalnom medijskom prostoru, pa će na samom događaju kroz diskusiju povezati različite aktere u čijem je fokusu ova tema, i zajedno definisati dalje korake u primeni ovih preporuka u praksi. 

Tokom samog događaja prisutni će imaćete priliku da:

• Saznaju aktuelne podatke koji se odnose na stanje u oblasti digitalne i medijske pismenosti na internetu
• Čuju jedinstvena iskustva mladih ljudi koji su putem fokus grupa pomogli da razumemo njihove navike i potrebe informisanja; (i upoznate neke od njih)
• Upoznaju različite aktere koji rade sa mladima i/ili medijima i zajedno sa njima doprinesete u oblikovanju preporuka koje se odnose na unapređenje prava na informisanje u digitalnom prostoru
• Učestvuju u definisanju konkretnih koraka ka ostvarivanju ovih preporuka
• Upoznaju se sa #antifejk projektom osnaživanja mladih i Youth Led timom koji ga vodi

Broj učesnika je ograničen, a prijave su otvorene do 20. aprila u podne na linku:  https://forms.gle/KYkpNqWeg1Bth91X7 

Zvanični jezik događaja je srpski. Događaj je pristupačan osobama sa invaliditetom. Molimo vas da u prijavi naznačite da li vam je potrebna refundacija putnih troškova. (Za učesnike/ce van Beograda.) 

Članak Otvorene prijave za događaj Kako do manje #fejka u digitalnim medijima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovo su samo neka od pitanja o kojima će se diskutovati na #antifejk tematskim online razgovorima, koje Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava organizuje u narednom periodu u cilju boljeg razumevanja navika mladih u digitalnom prostoru. Autentične anonimne izjave sa ovih razgovora postaće deo prvog Izveštaja o pravu na informisanost mladih u digitalnom prostoru koji aktivno pripremaju za proleće.

Za učestvovanje na razgovoru nije ti potrebno nikakvo predznanje, samo internet konekcija i sat vremena dobre volje za diskusiju sa drugim mladim ljudima o pitanjima koja se odnose na digitalnu svakodnevicu.

Tvoje mišljenje je neprocenjivo važno! Prijavi se za jedan od šest ponuđenih termina upisivanjem svoje mejl adrese na termin grupe koja ti odgovara, sačekaj mejl malo pred razgovor i pridruži se. Link za odabir termina je: https://doodle.com/meeting/participate/id/RdGxDx7e

Za kraj – Ukoliko imaš dva minuta, pozivamo te da popuniš i #antifejk anketu na linku: https://docs.google.com/forms/d/e/1FAIpQLScHkySxOC8GXiAM_tAJvG1Y9tqB2XG3tq7IbKaCloFDiUu6Dw/viewform

Članak Pridruži se #antifejk tematskim razgovorima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava tokom februara meseca organizuje besplatne treninge za mlade u šest gradova Srbije na temu medijske i informacione pismenosti, sa ciljem da mladima prenese veštine kritičkog čitanja medijskih sadržaja u digitalnom prostoru, kao i konkretne veštine dekonstruisanja medijskih sadržaja, sa posebnim osvrtom na primere iz lokalnog medijskog okruženja.

Ukoliko si mlada osoba iz Beograda, Lapova, Ivanjice, Sokobanje, Bačkog Petrovca ili Gornjeg Milanovca, pridruži se jednodnevnom, besplatnom treningu i nauči više o medijskoj pismenosti u digitalnom prostoru, kroz konkretne primere i rad u grupi.

Šta ćeš dobiti učestvovanjem na treningu?

#antifejk trening ima za cilj da ti prenese veštine kritičkog čitanja medijskih sadržaja u digitalnom prostoru, kao i konkretne veštine dekonstruisanja medijskih sadržaja, sa posebnim osvrtom na primere iz tvog lokalnog okruženja. Ovakva znanja i veštine će ti pomoći da prepoznaš različite tipove manipulacija i dezinformacija, čitaš „između redova“ i odgovorno se odnosiš prilikom konzumiranja i deljenja sadržaja na internetu. Za učestvovanje u #antifejk treninzima nije ti potrebno nikakvo predznanje, a na kraju završene obuke dobićeš i sertifikat o učešću.

Kome je namenjen #antifejk trening?

Trening je namenjen prvenstveno mladima od 18 do 30 godina iz Beograda, Lapova, Ivanjice, Sokobanje, Bačkog Petrovca i Gornjeg Milanovca, ali i drugim mladim ljudima koji žele da unaprede svoje veštine snalaženja u digitalnom medijskom prostoru.

Ko vodi #antifejk treninge?

Treninge sa mladima vodiće Milena Popović i Jovana Prešić, novinarke Istinomera koje se godinama bave analizom medijskih sadržaja i fenomenom lažnih vesti. Svaki #antifejk trening se sastoji od tri kraće radionice prilagođene potrebama mladih, a datumi održavanja treninga su:

• 2.2. Gornji Milanovac (online)
• 7.2. Sokobanja (online)
• 11.2. Ivanjica (online)
• 21.2. Bački Petrovac
• 25.2. Lapovo
• 28.2. Beograd

Kako da se prijavim?

• Popuni kratak upitnik najkasnije dva dana pred termin treninga. Link za prijavu je: https://forms.gle/h9De9WmoBGXh6eHr7
• Na tvoju adresu iz prijave stići će program treninga i materijali za rad;
• Zbog dinamike rada broj učesnika/ca je ograničen;
• Ukoliko imaš dodatnih pitanja piši na mejl youth@bgcentar.org.rs.

Napomena: Zbog trenutne epidemiološke situacije u vezi sa koronavirusom, još uvek nije utvrđeno da li će treninzi u Beogradu, Lapovu i Bačkom Petrovcu biti održani online ili uživo. Svi učesnici/ce će blagovremeno biti obavešteni o detaljima održavanja radionica.

Projekat ,,Anti-fejk – program osnaživanja mladih u oblasti medijske i informacione pismenosti” nastao je uz podršku Beogradske otvorene škole, a zajedno ga sprovode Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava i naš magazin.

Članak Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava poziva mlade na jednodnevni #antifejk trening se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ko su uopšte ti zmajevi? Da li govorimo o mitskim bićima ili šarenim dečijim igračkama? Kakav značaj imaju zmajevi u avganistanskoj kulturi? A kako ih vidi slovenska mitologija?

Podkast „Priče o zmajevima” ispituje iskustvo pet mladih ljudi koji dolaze iz različitih kulturoloških stvarnosti, a koji su svoj (privremeni) dom pronašli u Srbiji. Iz potrebe da se pozabave simbolikom zmajeva, nastala je i šesta priča.

Urednica i voditeljka: Mina Vasović
Dizajner zvuka: Niko Nikolić (Pavle)
Dizajner: Nebojša Petrović
Konsultant: Demir Mekić

Ovaj podkast deo je projekta Youth Media Intercultural Hub koji sprovodi Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava, uz finansijsku podršku Međunarodne organizacije za migracije i Evropske unije. Medijski partner projekta je naš magazin.

Članak I ko su uopšte ti zmajevi? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pored Amira, u ovoj epizodi javljaju se Samer, Odai i Ekram, kojima je Srbija bila samo privremeni dom. Svoje novo mesto pronašli su sada negde drugde, a baš odatle šalju nam svoje poruke.

Podkast „Priče o zmajevima” ispituje iskustvo pet mladih ljudi koji dolaze iz različitih kulturoloških stvarnosti, a koji su svoj (privremeni) dom pronašli u Srbiji.

Gosti: Amir Ataš, Samer Al-Akad, Odai Almughrabi, Ekram Aktaš
Urednice: Mina Vasović, Tamara Jovanović, Danijela Čorbić, Lana Gitarić, Aleksandra Kuzmanović
Dizajner zvuka: Niko Nikolić (Pavle)
Dizajner: Nebojša Petrović
Konsultant: Demir Mekić

Ovaj podkast deo je projekta Youth Media Intercultural Hub koji sprovodi Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava, uz finansijsku podršku Međunarodne organizacije za migracije i Evropske unije. Medijski partner projekta je naš magazin.

Članak Priče o zmajevima: Romantični bokser i družina se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Podkast „Priče o zmajevima” ispituje iskustvo pet mladih ljudi koji dolaze iz različitih kulturoloških stvarnosti, a koji su svoj (privremeni) dom pronašli u Srbiji.

Gost: Sajfudin Mirzada (Saifuddin Mirzada)
Urednica i voditeljka: Mina Vasović
Dizajner zvuka: Niko Nikolić (Pavle)
Dizajner: Nebojša Petrović
Konsultant: Demir Mekić

Ovaj podkast deo je projekta Youth Media Intercultural Hub koji sprovodi Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava, uz finansijsku podršku Međunarodne organizacije za migracije i Evropske unije. Medijski partner projekta je naš magazin.

Članak Priče o zmajevima: Iz klupe na posao se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Gosti su bili Hava Batajeva, mlada devojka koja je iz Čečenije u Srbiju stigla pre skoro četiri godine, Lazara Marinković, novinarka BBC na srpskom, koja ima godine iskustva medijskog izveštavanja o migracijama i rada sa migrantima i Aleksandra Kuzmanović, studentkinja Fakulteta političkih nauka i polaznica projekta Youth Media Intercultural Hub organizovanog od strane Beogradskog centra za ljudska prava.

Hava, nesigurna u svoje znanje srpskog jezika, govorila je o samom početku velike promene u njenom životu. „I had a problem with word migrant, razumeš?“, rekla je simpatično i dodala: „But I am free. Više nego ostali. I feel no pressure“.

„Hava, mnogo simpatično zvuči kada tako pomešaš srpski i engleski“, rekla sam joj.

„Ma nemoj“, nasmešila se ona.

Lazara Marinković se bavi izveštavanjem o migrantima dugi niz godina. Prisetila se tragične sudbine šestogodišnje devojčice koja je na nju ostavila snažan utisak. „Znate, ta porodica je tužila državu Hrvatsku. Nakon što su ih vratili da se u sred novembra peške vraćaju šinama u Srbiju, nakon što je njihovo dete na tim šinama izgubilo život. I ta presuda koju su dobili nažalost neće vratiti njihovo dete, ali je veliko priznanje. Kroz ljudske priče najbolje možemo da govorimo o nekom širem društvenom problemu“, rekla je Lazara.

Aleksandra Kuzmanović je govorila o svom iskustvu na Youth Media Intercultural Hub-u. Kaže da je zahvaljujući tom programu počela drugačije da posmatra svet oko sebe. Najviše su joj se dopale radionice edukatora Demira Mekića. „Svako kretanje za mene je pozitivna stvar. Neka promena. Evo ja sam došla iz Valjeva u veći grad, migrirala na neki način. To je iz moje perspektive pozitivno“, istakla je Aleksandra.

A u pozadini, zvuk šerpi i tiganja. Bojan Karoh uposlio je ljude u crvenim keceljama sa natpisom Priče o zmajevima zbog jednog cilja – napraviti šftu, tradicionalne kurdske ćufte. Nije nam otkrio sastojke, za njih su znali samo njegovi pomagači u keceljama.

Lara Pantić osmislila je nešto drugačiji plan, ona sprema kuglice od urmi zajedno sa Milicom iz BG Centra. Miris istoka ispunio je prostoriju. Kao i buka od miksera, ali gosti nisu zamerili zbog toga.

„Migranti su ljudi u pokretu“, zaključila je Lazara. Ova perspektiva je zaista važna, doživeti migranta kao čoveka koji prolazi kroz neku promenu, koji se kreće, nasuprot opšte prihvaćenoj negativnoj konotaciji ovog pojma.

Međunarodni dan migranata podseća nas na univerzalnost ljudskih prava. Nažalost, već sedam godina od takozvanog pika migrantske krize, nemamo svi jednak pristup tim osnovnim pravima, onim što po pravilu stičemo samim rođenjem. Neki su se rodili na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku. I zato se kreću, zbog toga su u pokretu. U potrazi za onim što je drugima garantovano.

Kada su se kamere isključile, Bojan nas je poslužio ćuftama. Ljudi se razmenjivali iznenađene poglede, koliko je bilo ukusno! Uz to je poslužio salatu u soku od limuna. Kakva aroma! Nisam videla da se iko ovde u Srbiji toga setio, mi stavljamo ulje i sirće po navici.

Razišli smo se sa osmehom na licima i nadom da je barem jedna osoba čula priče ove tri sjajne osobe i dopustila da joj one promene pogled na svet.

Događaj je organizovan u okviru projekta Youth Media Intercultural Hub koji sprovodi Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava, uz finansijsku podršku Međunarodne organizacije za migracije i Evropske unije. Medijski partner projekta je naš magazin.

Autorka: Sofija Ljubišić

Fotografije: Nebojša Petrović i Sofija Ljubišić

Članak Priče o zmajevima uživo uz specijalitete sa Bliskog istoka se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Razgovor je vođen na engleskom jeziku.

Podkast „Priče o zmajevima” ispituje iskustvo pet mladih ljudi koji dolaze iz različitih kulturoloških stvarnosti, a koji su svoj (privremeni) dom pronašli u Srbiji.

Gošća: Hava Batajeva (Hava Bataeva)
Urednica i voditeljka: Mina Vasović
Dizajner zvuka: Niko Nikolić (Pavle)
Dizajner: Nebojša Petrović
Konsultant: Demir Mekić

Ovaj podkast deo je projekta Youth Media Intercultural Hub koji sprovodi Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava, uz finansijsku podršku Međunarodne organizacije za migracije i Evropske unije. Medijski partner projekta je naš magazin.

Članak Priče o zmajevima: Poput ptice se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava nedavno je pokrenuo podkast pod nazivom Priče o zmajevima koji okuplja svestrane mlade ljude iz različitih kulturoloških stvarnosti. Pričali su o mladima u Iraku i mladima u Srbiji, osećaju slobode u tuđoj zemlji, avganistanskoj poeziji i muzici, razlici između Srba i Čečena, upoznavanju putem društvenih mreža, školskom sistemu u Avganistanu, boksu i mnogo čemu drugom.

Kao nastavak podkasta, uz priču sa inspirativnim i različitim mladim ljudima, druženje, kuvanje i muziku, biće održan događaj Priče o zmajevima uživo, pod sloganom Kuda se krećeš?

Kroz prijatan i topao razgovor govoriće se o temama transformacije, promene i kretanja na nivou društva i pojedinca. Koliko promene utiču na naš identitet? Da li su one neizbežne? Da li nas uče da ih prihvatamo, ili nas ipak plaše? Ka čemu se danas krećemo?

Paralelno sa razgovorom za glavnim stolom, u kuhinji će se odvijati priča za sebe. Bojan Karoh pripremaće šftu, poznate kurdske ćufte, a društvo će mu praviti Lara Pantić koja će spremati kuglice od urmi.

Događaj će dodatno upotpuniti muzika sa plejliste Priče o zmajevima, koja predstavlja mali interkulturalni kolaž omiljenih pesama mladih koji su dosada gostovali u podkastu. Od Adel, preko Ahmada Zahira, do Dina Merlina.

U podkastu učestvuju:

Lazara Marinković, novinarka BBC na srpskom

Hava Batajeva, mlada devojka iz Čečenije

Aleksandra Kuzmanović, studentkinja FPN i učesnica programa Youth Media Intercultural Hub

Podkast uživo vodi:

Mina Vasović, autorka i voditeljka Priče o zmajevima

Podkast možete pratiti uživo u subotu, 18. decembra od 13h na njihovom Facebook-u i YouTube-u.

Prethodne epizode podkasta Priče o zmajevima poslušaj na platformama Spotify i Mixcloud.

Događaj se organizuje u okviru projekta Youth Media Intercultural Hub koji sprovodi Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava, uz finansijsku podršku Međunarodne organizacije za migracije i Evropske unije. Medijski partner projekta je naš magazin.

Članak Priče o zmajevima uživo: Kuda se krećeš? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Razgovor je vođen na engleskom jeziku.

Prevod Masijeve pesme „World of the pain”: 

One day I will die away from the world of pain,

One day I will go from here to the world of cold.

I am leaving.

Where is the end of pain?

Where is the cure for my broken heart?

My heart is alone and I want that aloneness.

I want to have sympathy with the pain of the world.

But who should I tell, that my story is not finished?

Silence reigned at midnight.

Open the closed doors!

There is no tolerance inside the broken heart

My spirit-bird flies anywhere it wants,

to start stories of love

To the masses you see arguing

Tell them hello from Massi

Podkast „Priče o zmajevima” ispituje iskustvo pet mladih ljudi koji dolaze iz različitih kulturoloških stvarnosti, a koji su svoj (privremeni) dom pronašli u Srbiji.

Gost: Masi Nazari (Massih Nazari)
Urednica i voditeljka: Mina Vasović
Dizajner zvuka: Niko Nikolić (Pavle)
Dizajner: Nebojša Petrović
Konsultant: Demir Mekić

Ovaj podkast deo je projekta Youth Media Intercultural Hub koji sprovodi Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava, uz finansijsku podršku Međunarodne organizacije za migracije i Evropske unije. Medijski partner projekta je naš magazin.

Članak Objavljena druga epizoda podkasta Priče o zmajevima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Youth Rights Talks je održan u Mama Shelter-u, ali i u onlajn formatu, te su svi zainteresovani mogli da prate događaj putem Zoom linka, Youtube kanala Mladi Bg Centar i live prenosa na njihovoj Facebook stranici.

Događaj je bio pristupačan i osobama sa invaliditetom, sa obezbeđenim tumačenjem na srpski znakovni jezik.

Voditelji ovogodišnjeg YRT bili su aktivistkinja Milica Knežević i glumac Milan Kolak.

Lana Nikolić, saradnica za ljudska prava Tima UN i Ognjen Pantić, koordinator projekta bili su facilitatori, te su putem Zoom-a komunicirali sa mladima, pratili komentare, diskutovali i razmenjivali mišljenja.

Događaj je otpočeo u 11 časova, pozdravnim govorom Françoise Jacob, stalne koordinatorke Ujedinjenih nacija u Srbiji i Sonje Tošković, izvršne direktorke Beogradskog centra za ljudska prava.

Zatim je usledio i čas kuvanja sa Larom Pantić, autorkom stranice Moj doručak koja je tog jutra mladima dala ideju kako da naprave zdrav doručak kojim će smanjiti otpad i bacanje hrane.

U okvuru prvog bloka govora Ptice pevaju uzbunu obratilo se petoro mladih ljudi koji su govorili o vazduhu, vodi, zemlji, kao i ostalim ekološkim problemima sa kojima se susreću u različitim mestima iz kojih dolaze.

Na samom događaju učestvovalo je jedanaestoro mladih govornika i govornica koji su poželeli da sa drugima podele svoja iskustva, mišljenja i rešenja za probleme u vezi sa zaštitom životne sredine.

Aleksandra Kuzmanović iz Valjeva govorila je o aerozagađenju u njenom gradu, a sa nama je podelila i razlog zbog kog se prijavila na ovogodišnji Youth Rights Talks.

„Slučajno sam saznala za ovaj događaj, iskočilo mi je na Instagramu, pročitala sam i prvo pomislila da se prijavim kao gledalac. Onda sam shvatila da je ovo prilika da ja podelim svoju priču sa drugima. Svesna sam jednog problema, zašto ovim putem ne bih ukazala na to? Sa tim razmišljanjem sam se i prijavila. Moja tema je bila aerozagađenje u Valjevu. Odrasla sam u tom gradu, suočila sam se sa tim problemom i shvatila da ljudi tu temu guraju pod tepih, ne bore se za bolje. Tako sam odlučila da ovim putem kažem nešto naglas. Uspeh mi je ako sam bilo koga motivisala da se pokrene“, istakla je mlada govornica.

U pauzama između govora, video klipovi Sandre Silađev i nastup Nika Nikolića i Lune Škopelje podigli su atmosferu i opustili govornike/ce, kao i gledaoce.

Drugi blok govora Kad procveta Asfalt približio nam je priče mladih koji žive promene. Govornici i govornice pričali su o konkretnim inicijativama koje preuzimaju za sve nas u brobi za zdravu okolinu. Mladi su ukazali da se ove teme, iako nekada lokalne, zapravo tiču svih nas. Hrabro i otvoreno su govorili i o aktuelnim temama u vezi sa kompanijom Rio Tinto, kao i o mogućim posledicama po životnu sredinu.

Govornica Milica Babić istakla je da je YRT divno iskustvo i da prvi put govori na nekom događaju. Ona je sa gledaocima podelila svoju priču o očuvanju ugroženih vrsta, a nama objašnjava šta je nju podstaklo da razmišlja upravo o toj temi.

„Podstaklo me je to što, sada kada se priča o velikom zagađenju, uvek se gleda kako to utiče na nas, a ne obraća se pažnja kako to utiče na ostala živa bića. Zatim, tu su i drugi problemi, lov, krivolov, trgovina životinjama“, istakla je Milica.

Poslednji segment razgovora bio je rezervisan za ključno pitanje ovogodišnjeg YRT a to je upravo #KakoĆemoDalje kada je rešavanje ekoloških tema u pitanju.

U ovoj panel diskusiji učestvolali su Aleksandra Petrović iz Tima Ujedinjenih nacija za ljudska prava, Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Žaklina Živković ispred Inicijative Pravo na vodu. Moderator panel diskusije bio je Nikola Arsenić ispred Udruženja građana Kreni – Promeni.

Zaklina Živković je ukazala na jedan od problema, rekavši da nemamo osnovna prava kada pričamo o životnoj sredini. „Više od milion stanovnika u Srbiji, posebno u Vojvodini, ne pije zdravstveno ispravnu vodu.“

Govorilo se i o uličnom aktivizmu, učešćima mladih, ali i neophodnom učešću struke pri rešavanju ovih problema. Panelisti su se osvrnuli i na kvalitet života, klimatske promene, probleme sa otpadnim vodama, nekontrolisanu urbanizaciju na zelenim površinama i mnoge druge teme.

Ovogodišnji, četvrti po redu, Youth Rights Talks zatvorili su Nevena Trofymenko i Demir Mekić iz Beogradskog centra za ljudska prava. Oni su istakli da će i u godinama pred nama nastaviti da se bore za ovu važnu temu.

„Jako je važno da osvestite moć koju imate u sebi i kakvu promenu možete da proizvedete svojim delovanjem, ne odustajte u ono što verujete“, poručila je Nevena svim učesnicima i gledaocima.

Iako nas razgovori o životnoj sredini često ostave u dubokom razmišljanju, uznemire, rastuže ili razbesne, neophodno je govoriti o ovoj temi, širiti znanja, ideje i potencijalna rešenja. Tako ćemo zajednički doći do ideje #KakoĆemoDalje.

Ukoliko niste ispratili ovaj događaj, u celosti ga možete pogledati na Youtube kanalu Mladi Bg Centar.

Youth Rights Talks 2021 organizuje Beogradski centar za ljudska prava u saradnji sa Timom Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Srbiji.

Autor fotografija: Nebojša Petrović

Članak Održan četvrti Youth Rights Talks #KakoĆemoDalje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako oni vide našu kulturu, jezik i mentalitet? Šta za njih znači biti mlad u Srbiji, a šta biti mlad u, na primer, Iraku? Kako izgleda upoznavati Beograd na jeziku koji nije srpski? Koliko je nekome iz Avganistana lako da se snađe sa našim gradskim prevozom? Koliko je naše tržište rada pristupačno nekome iz Čečenije?

I ko su uopšte ti zmajevi?

Prvi od pet zmajeva bio je mladi Bojan Karokh, zanimljiv i otvoren momak sa mnogo iskustva i tetovaža. Bojan je do svoje petnaeste godine živeo u Iraku, a u Srbiji je već više od četiri godine. Za te četiri godine stigao je da se zove i Goran.

U novom podkastu poslušajte šta ima da kaže o mladosti, medijima i osećaju slobode, na svoj jedinstven način. I to sve na tečnom srpskom.

Pored toga, Bojan je govorio i o druženju i prijateljstvu sa mladima iz Srbije, kao i o domaćoj muzici, koju, kako kaže, svakodnevno sluša.

Do sledeće epizode, koja će biti on air već u sredu u 18h, poslušajte ovu nadahnjujuću priču i otkrite šta to Bojana čini mladim zmajem.

Gost: Bojan Karokh

Urednica i voditeljka: Mina Vasović

Dizajner zvuka: Niko Nikolić (Pavle)

Dizajner: Nebojša Petrović

Konsultant: Demir Mekić

Ovaj podkast deo je projekta Youth Media Intercultural Hub koji sprovodi Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava, uz finansijsku podršku Međunarodne organizacije za migracije i Evropske unije. Medijski partner projekta je naš magazin .

Članak Pokrenut podkast Priče o zmajevima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Učesnici i učesnice iz Beograda, Vranja, Šida i Kikinde bili su u prilici da od novinara Dušana Blagojevića čuju korisne informacije na temu medijske manipulacije i govora mržnje u medijima.

U okviru radionice održane prošle nedelje mladi polaznici/ce imali su priliku da od novinara nedeljnika Vreme Momira Turudića i Natalije Jovanović, novinarke Magločistača, saznaju zanimljive i korisne stvari u vezi sa izveštavanjem o izbeglicama i migrantima.

Tako je bilo i na ovoj radionici, polaznici su tokom ova dva dana sa Blagojevićem diskutovali na temu medijske pismenosti, o razvoju kritičkog mišljenja, načinima manipulacije u medijima, kao i o stereotipima koji se lako zlupotrebljavaju kada je reč o osetljivim grupama.

Na samom početku, prvog dana predavanja, Dušan je kroz lažno predstavljanje skrenuo pažnju mladima koliko se zapravo lako manipuliše. Naime, on se poigrao sa svojom ulogom kredibilnog predavača kome mladi treba da veruju i na taj način im plasirao razne netačne podatke o sebi. Samim time, ukazao je polaznicima/cama da iako je neko naizgled verodostojan, opet treba kritički posmatrati i promišljati, kako izgovorene reči tako i vizuelno plasiran sadržaj.

„Jako je važno da razumemo da medijska pismenost ne podrazumeva samo poznavanje medija. Zapravo treba da nas izoštri i pripremi kako da posmatramo vest. Medijska pismenost podrazumeva pregršt alata“, rekao je Dušan.

Blagojević se posebno osvrnuo na načine korišćenja emocija pri manipulaciji u medijima. Takođe, prikazao je zanimljive primere kojima su se različiti mediji služili kako bi manipulisali čitaocima.

Predavač je govorio i o manipulaciji na društvenim mrežama, a posebno se zadržao na manipulaciji kroz fotografiju koja u medijima igra važnu ulogu u plasiranju i promociji lažnih vesti, jer fotografije u nama često bude emocije – koje su ključ i osnov manipulacije.

Stereotipi, dezinformacije, cenzura, prikrivena reklama, propaganda, klikbejt naslovi, samo su neki od načina manipulisanja koje je Blagojević istakao na radionici.

Na samom kraju prvog dana radionice, učesnici su kroz zanimljivu igricu, dve istine jedna laž, morali da jedni o drugima pogode koja informacija je laž, a koja istina, kako bi na taj način zaokružili i primenili istaknute smernice.

Drugog dana radionice, Dušan je govorio o foto forenzici. Polaznicima je predstavio par alata uz pomoć kojih će lakše moći da prepoznaju fotografiju koja je sumnjiva. Jedan od napoznatijih i najkorišćenijih je Googl pretraga, zatim Yandex, Forensically… Takođe, predavač se osvrnuo i na prikaz dece iz Afrike u domaćim i stranim medijima. Kroz različite primere, mladi učesnici/ce sve više su uviđali mehanizme manipulacije na ovu i druge teme.

Pored toga, govorilo se i o govoru mržnje u medijima. Blagojević je istakao i primer masakra u Ruandi, koji je nastao podstaknut upravo medijskim izveštavanjem.

Učesnici i učesnice ove, i te kako interaktivne radionice, neprestano su diskutovali i sa ostalima delili svoja mišljenja o određenim primerima ili smernicama koje je sa njima podelio novinar Dušan Blagojević.

„Rekla bih da se kod mene možda ta svest tek sada stvara. Nije sve što je u medijima tačno, to znamo svi, ali često polazimo od te činjenice da kada se nešto napiše, to je proverena informacija, neko je to odobrio. S druge strane, uviđam koliko su banalne neke stvari koje prihvatamo, a da ih ne proverimo“, zaključuje jedna od učesnica radionice.

Naredna, a ujedno i poslednja radionica u okviru Youth Media Intrcultural Hub-a, očekuje nas već 11. i 12. decembra, a ovoga puta biće održana uživo.

Članak Održana druga radionica Youth Media Intercultural Hub se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ana Kostadinović. Profesionalna debaterka  i bivša koordinatorka brojnim omladinskim projektima u Srbiji i regionu. Cimerka psu po imenu Luna. Rodonačelnica neuknjiženog blasfeminističkog pravca u borbi za ženska prava. Borkinja i za prava različitih marginalizovanih grupa.

Ana Kostadinović – Kosta. Osoba kojoj je u 15. godini rečeno da neće dobaciti 25, jer boluje od cistične fibroze. Ona koja je zbog svoje bolesti kašljala i morala da nosi masku i pre korone. Žena na pragu tridesete, čiji invaliditet ova država ne prepoznaje. Pacijentkinja koja nikada nije imala registrovan centar za lečenje, a više nema ni bolnicu u koju tokom pandemije može da ode na redovnu rehabilitaciju kad joj plućna funkcija padne ispod 25%, a u kojoj će neko od medicinskog osoblja znati o njenoj kliničkoj slici više od nje same.

U neprebrojivim životnim situacijama dobiješ taj zadatak, da predstaviš sebe: budućim prijateljima, partnerima, kolegama, publici na društvenim mrežama. Šta bi tu inače bilo neobično ili teško? Ljudi većinom imaju te rečenice već pripremljene, rutinski ih izgovaraju i naglašavaju, logično, ključne i dopadljive delove svog identiteta – ako prođe, prođe. Kada, pak, boluješ od sistemske, genetski uzrokovane, neizlečive bolesti, teško je setiti se nekog bitnijeg dela identiteta. Kada ona napada veći broj tvojih organa nego što bi se u nekom kvizu dok ti mere vreme setio da nabrojiš, a najviše pluća i pankreas; kada svakodnevno posmatraš kako ti bolest nagriza i menja telo i bori se za prevlast nad tvojim životom; kada ti svaku godinu skrati za jedan mesec koji provedeš u bolnici, a svaki dan za četiri sata koja izdvajaš za terapiju – teško bilo koji deo svoje ličnosti izopštiti od dijagnoze kojom je omeđan.  Ali, ko još pa voli da se nepoznatoj publici predstavi kao hronični pacijent?! E, odatle kreće zavrzlama.

Ova kreativna dijagnoza, uspostavljena mi je u devetoj godini života. Sa strahotnim prognozama bili su suočeni i nosili se moji roditelji, ja sam do te 15. bila pošteđena. Od otkrića da bi mi se život mogao završiti kada sam verovala da „žurka tek počinje“, zaista se sve promenilo. Izgradila sam svoj buntovni identitet, bolest je bila potisnuta. Nisam je se stidela, ali sam želela da ona živi sa mnom, a ne ja sa njom.

Žurka je dakle počela značajno ranije, a pratili su je moji prvi aktivistički koraci, volontiranja, te period u kom sam mamu upisala u telefon kao „Majka uvek brine“. A brinula je jer sam sa tridesetak odsto plućnog kapaciteta umesto u bolnicu išla da držim radionice klincima po Srbiji, organizujem debatne turnire, verem se po planinskim vrhovima Srbije i visim po ziplajnovima za potrebe snimanja ili radim treći prekovremeni sat nakon punog radnog vremena u agenciji. Danas joj je jasno da su me ta iskustva – osećaj da sam promenila nečiji život na bolje, pomerila granice nečijeg razmišljanja ili svojih fizičkih i mentalnih snaga, da sam inspirisala nekog i prenela mu deo svog optimizma – vraćala u život više nego kiseonična boca na koju bi me nakačili po prijemu u bolnicu. (Ipak je nisam preimenovala u telefonu.)

Nakupila sam tako, dobrih i aktivistički orijentisanih, desetak godina iskustva, brojna poslovna priznanja i profesionalizovala se u PR sektoru. Odlučila sam se da sve to ponudim udruženjima pacijenata kako bih mogla da se angažujem za unapređivanje položaja CF pacijenata u Srbiji. Razočarana nedelotvornošću tih organizacija, prihvatila sam ponudu za prvi samostalni intervju u štampi u novom pokušaju da skrenem pažnju javnosti na nama važne teme. Već u naslovu, pre nego što sam zucnula, biću predstavljena kao hronična pacijentkinja. Progutala sam žabu.

Međutim, pažnju novinara i javnosti privukla je moja lična priča – ispostavilo se da sam inspirisala daleko više ljudi nego što sam verovala. I tako se to zakotrljalo. Podstakla sam mnoge mlade osobe sa mojom dijagnozom ili drugim invaliditetima, koje me prate na društvenim mrežama, da pronađu novu širinu i smisao unutar ograničenja koje bolest postavlja, da veruju u sebe. Neke od njih sam svojim primerom osvestila da imaju pravo na ljubav, na nežnost, na visoka očekivanja, neke inspirisala da krenu mojim stopama i istupe javno u ime bolesti koje su se do tada stideli. Tada mi je postalo jasno da je to moj najveći uspeh kao aktivistkinje i da ga nikad ne bih postigla da mi nije moje cistične fibroze.

Večna motivacija da se podignu i dosegnu lična očekivanja, da se iz krize izađe jači, da se pozitivna energija neguje kao čedo, jer se od nje živi kada telo nema snagu ni za propisan udah. Takođe sam osvestila da je mom telu samo potrebna moja podrška da bi me podržavalo dalje, i od tad prema svojoj bolesti razvijam prijateljski odnos. Pregurale smo svašta nas dve, guramo i ovo sada – proći će. Dočekaćemo da biti pozitivan opet znači nešto lepo, a onda nastavljamo da se peglamo sa institucijama i polivamo šljokicama na žurkama.

Kao što rekoh na počeku, velika je zavrzlama buditi se, legati, živeti kao osoba sa invaliditetom. Ako mene pitate, najinspirativnija zavrzlama koju je život mogao da mi donese.

Autorka teksta: Ana Kostadinović

Ovogodišnji Youth Rights Talks 2020 realizovan u saradnji sa Timom Ujedinjenih nacija za ljudska prava, a Oblakoder je oficijalni medijski partner događaja.

Članak Svoj organizam ne mogu da izlečim, ali život sam uspela! se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Saša Miletić, Fotografije: Nebojša Petrović

Da biste lakše razumeli ukratko ću opisati proces: prvo treba postaviti dijagnozu analizom koštanog tkiva (ili nekog drugog, zavisi od tipa kancera) zatim odrediti stadijum i jačinu hemioterapije. Nakon mesec dana rezultati pokazuju da li može lečenje normalno da se nastavi ili je ipak potrebna transplantacija. Transplantacija se može izvršiti u našoj zemlji ako pacijent ima odgovarajućeg donora, ako nema onda je potrebno to uraditi u inostranstvu i to se, naravno, obavlja u trošku pacijenta.

Trenutne posledice hemioterapije su najčešće opadanje kose, izraziti pad imuniteta, oštećenje sluzokože i vitalnih organa i druge nuspojave. Pacijent trpi velike tegobe, ali ne samo fizičke već i psihičke. Nažalost, na ove druge se ne obraća pažnja jer ’’bitno da je glava na ramenima’’. U suštini jeste, ali život se nastavlja posle bolnice i tad više nije bitno samo da smo preživeli, već taj život treba da ima i neki kvalitet. Što bi moj doktor rekao ’’nije poenta da te ovde izlečimo od raka pa posle da te šaljemo u Palmotićevu na lečenje’’

Psihičko zdravlje, tj. psihičke tegobe koje se javljaju nakon lečenja su postale glavni problem zbog kojih nam se najveći broj mladih javlja. Anksioznost i depresija su nekad prisutni od samog početka lečenja a nekad se mogu javiti i par godina nakon lečenja. To je ujedno razlog zašto sam govorio na ovogodišnjem YRT-u o ovome, pogotovo sad u vreme korone, kada su panika, anksioznost, uplašenost dignuti na viši nivo kod mladih koji se leče ali i kod njihovih roditelja. Vidite, kada je dete na lečenju njegov imunitet je jako nizak, dete mora non-stop da nosi masku kada nije u bolnici jer i najobičnija prehlada može da bude opasna po njegovo zdravlje a kamoli neki virus kao što je Covid-19.

Saša Miletić, Fotografija: Nebojša Petrović

Koliko je važna briga o mentalnom zdravlju mladih lečenih od raka shvatili smo kada je jedan član naše organizacije pokušao da izvrši suicid. Momak je pokušavao da reši taj problem kod psihoterapeuta i uz pomoć lekova, ali nije naišao na dobre lekare. Srećom on danas nije više u lošem stanju, uspeo je da pronađe pravu pomoć, a mi smo shvatili da moramo nešto da uradimo po tom pitanju i zato smo napravili online platformu za pružanje vršnjačke i parnjačke podrške osobama koje se leče ili su završili lečenje a imaju potrebe da sa nekim podele svoje iskustvo ili nešto što ih tišti, upravo zato da bismo ih uputili ka proverenim lekarima ako za to ima potrebe. Na platformi rade članovi organizacije koji su prošli obuku od strane psihoterapeuta i možete im se obratiti preko sajta www.mladice.org.

Nakon završenog lečenja sam nastavio da se bavim ovom temom i aktivirao sam se u želji da ohrabrim one koji se leče, jer je i meni ta podrška najviše značila dok sam se lečio. U toku lečenja doktori govore o statistici i velikom broju izlečenih ali to ne može ni da se uporedi sa tim osećajem nade i vere u bolje sutra kada vidite nekog ko se izlečio pre mnogo godina i sada izgleda potpuno normalno, nekog ko normalno funkcioniše kao i svi ostali – studira, radi, ima porodicu.

Ja danas, nakon 6 godina od završetka lečenja, funkcionišem kao i svi drugi. Studiram, uživam u druženju sa prijateljima, bavim se fizičkom aktivnošću, ostvarujem svoje želje i ambicije. Pored tinejdžera koji se leče, ova pandemija je psihički ugrozila i nas studente. Problemi prilikom prelaska sa fakulteta na online nastavu, iseljavanje iz doma, zatvaranje u kuću izazvali su depresivno raspoloženje kod mojih prijatelja koji studiraju zajedno sa mnom. Neki od njih su se bojali za svoje starije ukućane, neki nisu imali ni osnovne uslove za praćenje online nastave a mnogima je jako teško palo odvajanje od društva. Dosta njih mi se žalilo kako im fali društvo i kako uopšte nisu mogli da budu produktivni u toku karantina. Meni lično je karantin prijao. Dugo nisam bio kod kuće i onda sam imao vremena za sebe. Stigao sam da učim za fakultet, da pronađem hobi i da se u potpunosti posvetim sebi.

Ova priča sa koronom još uvek traje, i trajaće ko zna koliko dugo, iskoristite ovo vreme koje provodite kod kuće da obavljate svoje obaveze i da pronalazite i učite nešto novo i pre svega pazite na svoje psihičko zdravlje jer, kao što sam već rekao kod lečenja kancera, i posle ove pandemije se nastavlja život koji treba da ima neki kvalitet a imaće ga jedino ako pazimo na sebe i svoje zdravlje, ali i na ljude oko nas.

Autor teksta: Saša Miletić

Ovogodišnji Youth Rights Talks 2020 realizovan u saradnji sa Timom Ujedinjenih nacija za ljudska prava, a Oblakoder je oficijalni medijski partner događaja.

Članak Koliko je važna briga o mentalnom zdravlju mladih lečenih od raka? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

O ophođenju državnih institucija prema mladima, ali i poverenju mladih u državne institucije, posebno zdravstvene, razgovarali smo sa Igorom Leškovim i Stefanom Lazarevićem, govornicima na ovogodišnjem YRT2020 događaju.

Kako se državne institucije koje rade sa mladima odnose prema mladima?

Stefan: Na ovo i sva druga pitanja ću vam odgovarati kao zastupnik i borac za prava osoba sa invaliditetom. Veoma važne državne institucije koje rade sa mladima su škole i zdravstvene ustanove. Godine 2009. donet je Zakon o obrazovanju na osnovu koga su sva deca, pa i ona sa invaliditetom, mogla da pohađaju redovne škole. Pre toga neka deca sa invaliditetom nisu uopšte išla u škole, neki su pohađali specijalne škole, a samo mali broj ovih osoba je pohađalo redovnu školu. Zato možemo da kažemo da je donošenje ovog zakona veliki napredak. Međutim, još uvek se dešava da neke osobe sa invaliditetom budu diskriminisane u školama. Imam jednog druga čiji je direktor škole insistirao da se on ispiše, zato što ima Daunov Sindrom. Ja sam završio redovnu osnovnu i srednju školu i većina nastavnika i učenika se dobro odnosila prema meni, ali je bilo i onih koji su smatrali da ne bi trebalo da idem u redovnu, nego u specijalnu školu, i mene je to pogađalo.

Igor: Kao neko ko ima dijagnozu MS-a (multiple sclerosis), a pritom živi i radi u malom mestu (opština Bačka Palanka) ne mogu reći da sam zadovoljan razvijenošću i funkcionisanju institucija u onom obliku koji se od njih očekuje. Slične komentare o neupotrebljivosti institucija nalazim i kod mojih prijatelja. Opšti je utisak da su mladi prepušteni sebi, podrška i briga o čoveku izostaju, a empatija je svedena na minimum.

Da li mladi imaju poverenje u državne ustanove?

Igor: Mladi definitivno nemaju poverenje u državne ustanove. To je, budimo iskreni, jedan od najjačih razloga zašto mladi napuštaju našu zemlju u ovolikoj meri.

Da li mladi veruju državnim institucijama?

Igor: Ne, svedoci smo vremena u kom institucije savršeno rade ukoliko je korisnik u nekoj vezi, obično političkoj, sa donosiocima odluka. Još jedan od razloga odlaska mladih je upravo takvo ophođenje od strane institucija.

Da li institucije garantuju mladima pravo na lečenje?

Stefan: Kada sam bio mali, išao sam u najbliži Dom Zdravlja na pedijatriju i nisam imao nikakvih problema. Ali, kada je trebalo da prebacim karton na odelenje opšte prakse, čak dve doktorke su se pravdale da ne mogu da prihvate da budem njihov pacijent zato što imaju mnogo posla. Pretpostavljam da su se one, u stvari, uplašile zbog moje dijagnoze. Znam za iskustvo jedne prijateljice koja koristi invalidska kolica. Ona mi je ispričala da kad ode kod lekara, oni se ne obraćaju njoj nego njenom pratiocu, zato što misle da osoba sa invaliditetom ne razume njihova pitanja. Kada je ovo u pitanju, posebno je težak položaj mladih sa invaliditetom koji žive u domovima. Jedna poznanica mi je ispričala da je čak dve nedelje bolelo uvo, ali da zaposleni nisu hteli da je odvedu kod lekara na pregled i čekali su da je bolovi prođu. Druga drugarica mi je opisala kako su je zbog ozbiljnih zdravstvenih problema odveli u Dom Zdravlja na pregled, ali da je posle toga morala na dve nedelje u izolaciju. Nakon toga, išla je na jednu, pa na još jednu kontrolu, i svaki put su je vraćali u izolaciju, tako da je ona zatvorena u sobi provela mesec i po dana.

Igor: Iz mog ugla, odgovor na ovo pitanje je delimično. S obzirom da se nalazim među 15% ljudi koji su od uspostavljanja dijagnoze dobili pravo na lečenje, osećam sreću, ali ne mogu da zanemarim činjenicu da je preostalih 85% saboraca prepušteno sebi i ko zna do kad osuđeno da gleda kako im bolest divlja bez mogućnosti da je u tome stopiraju ili bar malo uspore. Multipla skleroza je najčešće neurološko oboljenje mladih ljudi i sve češće sam svedok novoobolelih, a kako sam konačno obelodanio da je i sam imam, javljaju mi se ljudi, a ja u njima prepoznajem upravo ono kroz šta sam i sam prolazio. Beznađe, anksioznost, neizvesnost i strah za sopstveni život i budućnost. Zbog mojih godina i oblika bolesti, pre tri meseca mi je o trošku RFZO-a zamenjen lek umerene efikasnosti novim lekom, najnovije generacije, koji mi je nesumnjivo dao vetar u leđa, novu nadu i volju, a ja znam koliko mi znači i koja mi je injekcija optimizma ubrizgana. Tu injekciju, nažalost, većina neće dobiti.

Kako se ustanove socijalne zaštite odnose prema mladima?

Igor: Ovo pitanje me dotiče na personalnom nivou. MS mi je dijagnostikovan pre 10 godina, tek nakon što sam napunio 20, u momentu kada sam zakoračio u svet odraslih (bar po godinama). O bolesti nisam znao gotovo ništa, ljudi oko mene takođe. Očajnički mi je bila potrebna stručna pomoć u vidu savetovanja kako bih se bolje nosio sa novonastalom situacijom. Upravo tad je nisam dobio, zbog čega sam tražio pomoć u najgoroj opciji za mene – Google, moja hranilica za strah koja ga je u tim teškim trenucima uspešno nahranila i stvar učinila gorom. Prošlo je nekoliko godina u samostalnom snalaženju, traženju pomoći i odlascima kod neurologa, a taj put bi morao da bude mnogo kraći uz ustanove savetovanja i podrške.

Koje su nam promene potrebne na ovom polju?

Stefan: Potrebno je da se sve državne institucije prema mladima sa invaliditetom ophode na isti način kao i prema svima drugima. Ne smeju da ih diskriminišu. Zaposleni koji rade u ovim ustanovama treba da imaju strpljenja da mladima sa invaliditetom objasne ono što će da rade, da im pruže podršku i da im omoguće da budu ravnopravni sa svima drugima. 

Igor: Istina je da je lek za MS izuzetno skup, takođe je istina da susedna Hrvatska ima pokrivenost lekom za sve svoje obolele, što znači da je moguće. Ovom društvu je potrebna promena sistema na svim nivoima. Postaviti prioritete tako da zdravlje građana Republike Srbije ima prednost u odnosu na Nacionalni stadion Republike Srbije, na primer. Taj stadion me inače uvek izbaci iz takta, jer sam osvestio značaj zdravlja i, nažalost, boravio u srpskim bolnicama nebrojeno puta što uvek dodatno pogorša osećaj nošenja s ovom bolešću.

Ovogodišnji Youth Rights Talks 2020 realizovan u saradnji sa Timom Ujedinjenih nacija za ljudska prava, a Oblakoder je oficijalni medijski partner događaja.

Članak Kako se državne institucije ophode prema mladima? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Upravo kako bismo prevazišli ove barijere, razgovarali smo sa dvoje mladih koji se ne boje da govore o važnosti mentalnog zdravlja, a koji su na ovogodišnjem Youth Rights Talks događaju podelili svoje inspirativne priče. Njihova imena su: Milica Veljković  i Goran Dimitrijević.

Fotografija: Nebojša Petrović

Zbog čega je važno da razgovaramo o mentalnom zdravlju?

Milica: Za početak, mi smo u situaciji da tek od nedavno počinjemo da osvešćujemo da je mentalno zdravlje zapravo zdravlje i da je jednako važno za naše biće, kao i fizičko, a da je u tom slučaju razgovor najbolji put da to konačno produbimo i shvatimo da je u redu da pričamo o svojim psihičkim problemima, bez ikakvog ustezanja, kao kada se požalimo na neku fizičku bol ili povredu.

I dalje postoje izvesna doza stigme i tabua kada se govori ovoj temi, ali se polako pomeramo sa te tačke upravo razgovorom. Podizanje sveti o važnosti brige o mentalnom zdravlju i edukacija su negde postale i moja misija i upravo tokom ove, iz toliko razloga burne godine, shvatila sam da nikad više i češće nisam govorila o ovim problemima, ali i da nikada nije bilo toliko ljudi koji su bili radi da slušaju i razgovaraju sa mnom, i opet, to su bili najviše mladi ljudi.

Goran: Mi sami sebi treba da budemo najvažniji. Moje subjektivno mišljenje je da ako smo psihički svesni i dobro se osećamo sve ostalo može da se predbrodi. Kada nismo dobro, ni to nije bauk, nije sramota i može se rešiti. Svaki dan, najmanjim korakom, do rešenja. Uvek će biti tu neko biti ko može da nam pomogne. Nažalost, tokom pandemije covid virusa gotovo svi smo se susreli sa mnogim drugim problemima i dešavanjima. Ja sam, gotovo dva dana pre uspostavljanja vanrednog stanja, imao emotivni krah. Ja sam osoba koja se protiv tuge bori fizičkom aktivnošću, volim da budem napolju i to je moja terapija. Kada vam to ne dozvole, a nemate nikakav drugi način niti vas navode na nekoga ko može da vas usmeri ka mentalnom poboljšanju. Ne vidite izlaz osim toga da završite životom i okončate bol koji u tom trenututku ne možete da smanjite, iako to najviše želite. Tokom pandemije je svima bilo teško,  svi smo je predbrodili tako što smo sve naše granice prešli, ali bitna stvar je da smo uspeli i treba da budemo veoma ponosni na sebe što smo najgore pregurali. Isto tako, siguran sam da je bilo ljudi koji nisu uspeli da prebrode sve ovo i razumem ih ako je to bio okidač i ne mogu da ih osuđujem.

Fotografija: Nebojša Petrović

Sa kojim se sve izazovima suočavaju mladi danas?

Milica: Uh. Izazova je bezbroj, počev od obrazovanja i nalaženja posla, obezbeđivanja egzistencije, preko svih onih nerealnih trendova i standarda koje diktiraju društvene mreže, a na koje su mladi izuzetno upućeni. Pa, onda sve lične ambicije i stremljenja koja često budu ostavljena po strani kako bi se ostvarilo sve ono što se od njih očekuje i ono najvažnije – sama mladost, odnosno to što ona nosi i to što se kod nas i dalje čuje ona “a, pusti ga, mlad je, ne zna on ništa” – što je sada već nedopustivo, jer su upravo mladi ti koje je preko potrebno slušati.

Došlo je neko novo vreme kada su mladi ljudi oni na kojima svet zaista ostaje i oni koji mogu da promene svet i ja najiskrenije verujem u to. Zato je važno da mladima damo prostora i pomognemo da se njihov glas čuje.

Goran: Mladi se danas suočavaju sa mnogim izazovima. Drugačijim nego mladi pre. Mogu slobodno da kažem da su mladi danas privilegovani u neku ruku u smislu prilika koje im se pružaju. Iako mladi danas imaju manje šansi za zaposlenje, dok  recimo, obrazovanje za mnoge nije bilo dostupno. Takođe, mislim da je najveći izazov mladih u Srbiji da ih bilo šta motiviše da ostanu ovde.

Fotografija: Nebojša Petrović

Da li su mladi svesni potrebe da brinu o svom mentalnom zdravlju?

Milica: Sigurna sam da jesu. Slušajući mlade ljude proteklih meseci stekla sam utisak da su oni ti koji su i pokrenuli ovu temu, oni su ti koji su odlučili da je vreme da kažu kako se osećaju i koliko je njihovo mentalno zdravlje bilo na udaru. Svesni su potrebe da brinu o svom mentalnom zdravlju i svesni su da je u redu da traže pomoć. Mnogo su spremniji da se obrate stručnim licima, odlučniji u rešavanju problema i radu  na sebi.

Još jedna dobra stvar je to što su voljni da podele svoje iskustvo i da nekom drugom, ko možda nije još sasvim osvestio ovaj deo sebe, pomognu i pruže podršku i budu tu jedni za druge.

Goran:  Nisu. Nisu dovoljno informisani i misle da je to sramota. Deca se moraju edukovati od početka školovanja. Kada bi decu naučili da ne treba da omalovažavamo nekoga ko nije dobro nego da mu pomognemo. Izraz “poremećen mentalno” koristimo da povredimo nekoga, a ne shvatamo da je toj osobi, ako zaista nije dobro potrebna pomoć. U današnjem svetu nema puno empatije i mislim da to treba da se menja.

Da li su svesni da je pravo na mentalno zdravlje zapravo pravo?

Milica: Ovo je deo o kom posebno treba da se govori, odnosno da se što više ističe, jer kao što sam pomenula, mi tek sada prihvatamo da je mentalno zdravlje zdravlje, a sa tim i da imamo pravo na mentalno zdravlje. Zvuči kao neka komplikovana misao, ali je zapravo vrlo jasna, šta više, podrazumeva se, samo je potrebno to usvojiti, edukovati se i deliti znanje.

I to se odnosi na sve, ne samo na mlade, a oni su verovatno i najsvesniji toga i verujem da će biti najvažniji aset u ovoj misiji.

Goran: Nisu nažalost i to je možda i jedan od najvećih problema. Kao što već rekoh, ići kod psihologa i psihijatra je sramota, decu tamo šalju kada pogreše a treba da ih šalju tamo pre greške i naučiti ih da je u redu grešiti.

Kako je vaše iskustvo promenilo vaš odnos prema pitanju mentalnog zdravlja?

Milica: U potpunosti. Moj pokušaj samoubistva, i sve što je prethodilo tome, priča je deteta koje nije znalo kako da se nosi sa svime što oseća, a onda isto to dete nije umelo ni da priča o tome, nije imalo kome i nije znalo zašto bi. A pokušalo je. Kada mi je ukazana stručna pomoć, ja nisam bila u stanju da se otvorim i nastavila sam da potiskujem sve probleme i teskobe, misli i osećanja i nijednog trenutka nisam pokušala da iskreno pričam o onome što me muči. A već tada sam verovatno prešla tačku pucanja i pola godine kasnije završila na krovu zgrade rešena da okončam svoj život.

Danas se svim srcem borim da spasem tuđe živote i da ukažem na važnost brige o mentalnom zdravlju i pokušam da dam odgovore na što više pitanja koja mogu biti značajna u ovoj oblasti. Volontiram i bavim se aktivizmom i sve ovo mi je dodatno pomoglo da prevaziđem sopstvene strahove, da učim o sebi, stvorim prostor za rast i na kraju, da prihvatim sebe. Put je dug i vožnja nije uvek ugodna, ali je ono što donosi neprocenjivo vredno i znači život ceo.

Goran: Trudim se da više udovoljavam sebi. Govorim sebi da zaslužujem sve što mi je potrebno da budem srećan. I to je jedina istina.

Kako izgleda aktivizam na polju mentalnog zdravlja?

Milica: Aktivizam na polju mentalnog zdravlja sada već poprima jednu jako lepo formu, ljudi koji se angažuju su zaista predani i žele da pomognu, bilo da govorimo o stručnim licima, volonterima ili onima koji nesebično dele svoja iskustva i rado učestvuju u tematskim programima. Ono što se takođe može primetiti jeste da su uspeli da se okupe ljudi sa nekim vrlo delikatnim ličnim pričama i svako je tu iz svojih razloga, ali su ti razlozi ono što nas međusobno veže i ta količina empatije i podrške se ne može naći ni na jednom drugom mestu.

Drugim rečima, zajednica ljudi okupljena oko ideje o aktivizmu na polju mentalnog zdravlja je uspela da stvori nešto što se slobodno može nazvati sigurnim mestom i tu ljudi bez ustručavanja dele, pitaju, traže pomoć, slušaju, pružaju podršku i tako dalje.

Goran: Aktivizam na polju mentalnog zdravlja ide ka vrhu u smislu informisanja mladih o mentalnom zdravlju. Sada smo na početku, ali sa odličnim rezultatima. Jako sam srećan jer to ide ka dobrom smeru.

Šta možemo uraditi kako bismo poboljšali svoje mentalno zdravlje?

Milica: Kako nema netačnog odgovora, preneću ono što ja često čujem, ali ponekad zaboravim da usvojim, jer stalno negde žurim i radim sto stvari u isto vreme i sve mi je uvek jako važno…

Ali, da, slušajmo sebe i verujmo svojim osećanjima, ona nam šalju ta mala upozorenja da treba da usporimo, damo sebi vremena, dišemo, isplačemo – za svakoga od nas je drugačije i zato poštujmo svoju i tuđu individualnost. Budimo dobri sagovornici, i dobri slušaoci, jer nema tog razgovora koji ne može da se vodi, samo je važno uvažiti tuđe stanje, tugu, uznemirenost i nikada ne umanjiti nečiji problem.

Osvešćivanjem postojanja nekog problema, povećavamo šanse da poboljšamo svoje mentalno zdravlje, radimo na tome i brinemo na pravi način o svom biću. Razgovor je početak i znam da je nekad najteže početi, ali uvek imajte na umu da niste sami i da je potpuno u redu da podelite to kako se osećate i da se obratite onome za koga smatrate da vam može biti od pomoći ili da će jednostavno biti tu za vas.

Goran: Da volimo sebe? Da budemo zahvalni ali i da tražimo ono što nam pripada. Da volimo druge i da volimo što je više moguće.

Ovogodišnji Youth Rights Talks 2020 realizovan u saradnji sa Timom Ujedinjenih nacija za ljudska prava, a Oblakoder je oficijalni medijski partner događaja.

Članak Zbog čega je važno da govorimo o mentalnom zdravlju? se pojavljuje prvo na Oblakoder.