Foto: JKP „Čistoća“

„U većini slučajeva, divlja smetlišta se nalaze u seoskim sredinama i posledica su, u prvom redu, nedostatka sredstava za proširenje sistema sakupljanja otpada, ali i loše organizacije upravljanja otpadom na lokalnom nivou. Na ovim smetlištima često dolazi do samopaljenja, pri čemu dolazi i do emisije zagađujućih materija. Deponije – smetlišta sa najvećim rizikom po životnu sredinu i zdravlje ljudi su one koje se nalaze na udaljenosti manjoj od 100 metra od naselja ili na udaljenostima manjim od 50 metara od obale reke, potoka, jezera ili akumulacije“, piše u izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine o upravljanju otpadom iz 2018. godine.

Jedan od najekstremnijih primera divlje deponije je prijepoljska deponija Stanjevine. Samo na području Ćuprije u septembru prošle godine nalazilo se preko stotinu divljih smetlišta, a istu brojku premašio je i Kragujevac pre nekoliko godina. Mini divlje deponije konstantan su problem i u Zrenjaninu, a pretnju po zdravlje predstavljaju i u Kraljevu, gde ih je tokom 2019. godine mapirano i otkriveno preko osamdeset.

Zašto gomilamo đubre?

Postoji princip 3 slova R (reduce, reuse, recycle) koji u našoj zemlji retko ko koristi, a koji bi, kako se čini, značajno doprineo rešenju problema koji nastaje gomilanjem đubreta. Slično tome, postoji i piramida delovanja po kojoj osnovu upravljanja otpadom čini minimalizacija količine đubreta na izvoru, što bi značilo: prevenciju nastajanja i smanjenje količine otpada.

Jedan od koraka bio bi taj da svako od nas u kući sortira otpad. Praktično, ostaci hrane nikako ne bi smeli da završe u istoj kanti sa papirom ili aluminijumom. Podrazumeva se da bi na isti način funkcionisala cela država: u gradu bi postojale kante i kontejneri za određenu vrstu đubreta, a ni kamionu ne bi bilo dozvoljeno da pomeša sav taj otpad radi lakšeg i bržeg odvoženja.

Sledeći korak bio bi reciklaža i prerada, a deponovao bi se samo onaj otpad koji nije pogodan ni za jednu od navedenih opcija. U Srbiji, međutim, deluje kao da je ova piramida postavljena obrnuto, pa se otpad prvenstveno deponuje, a tek se onda postavlja pitanje – šta s njim?

Nije retkost da na deponije stižu i lekovi kojima je istekao rok, leševi životinja, elektronski i električni otpad, akumulatori i baterije, proizvodi koji sadrže azbest… Sprovođenje kontrole nad deponovanim stvarima jako je teško i na regularnim deponijama, dok na divljim deponijama ta kontrola uopšte ne postoji. Dovoljno je da se „nađe zgodno mesto za istovar“ i eto nove divlje deponije. Ovakva vrsta smetlišta predstavlja veliki ekološki problem jer znatno utiče na zagađenost životne sredine.

Koliko divlje deponije zagađuju okolinu?

Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, materije koje u najvećoj meri zagađuju vazduh, a emituju se sa deponija su azotni i sumporni oksidi, PAU, dioksini, furani, prašina i teški metali. Sa komunalnih deponija se emituje i deponijski gas, kao nus-produkt procesa razgradnje deponovanog otpada, koji sadrži oko 50% metana. Pored toga, emituju se i neprijatni mirisi, koji imaju značajan uticaj na kvalitet života u okolini deponija.

Neadekvatno deponovanje otpada na nehigijenskim deponijama dovodi do zagađivanja zemljišta i podzemnih voda. Padavine koje se filtriraju kroz masu deponovanog otpada rastvaraju štetne materije, čime se zagađuju i zemljište i podzemne vode. Dodatni problem je da zagađivanje tla nema isključivo lokalni karakter, nego dolazi do zagađivanja tla i podzemnih i površinskih voda na širem prostoru, a posredno i do ugrožavanja flore i faune u i na tlu. Kao dodatni problem javlja se zagađivanje zemljišta u okolini, otpadom nošenim vetrom.

„Jedan bačen frižider, zbog gasa freona koji sadrži, ima jednako štetan uticaj na ozonski omotač kao izduvni gasovi jednog automobila za godinu dana. Samo jedan litar korišćenog motornog ulja zagadi čak milion litara vode za piće. Nestručnim paljenjem guma u atmosferu se oslobađa dim koji sadrži brojne štetne materije, ispuštaju se otrovni gasovi dioksini i furani koji negativno utiču na zdravlje ljudi i okolinu, a neretko su i pojačanog kancerogenog dejstva“, objašnjava Suzana Obradović, generalna sekretarka Udruženja reciklera Srbije.

Ona navodi i da se reciklaža ambalažnog otpada poslednjih godina povećala i da u toj oblasti reciklaže mogu da se naprave bolji rezultati, ali da u našoj zemlji nije razvijeno razdvajanje otpada u domaćinstvima i ne postoji depozitni sistem.

„Tek ako životna sredina postane strateško opredeljenje države napravićemo velike pomake. Iako postoji zakonodavni okvir, on ili je ostao nedorečen ili do kraja nije primenjen“, podvlači Obradović.

Zakonodavni okvir: kazna zbog čišćenja?

U skladu sa članom 4, Zakona o upravljanju otpadom propisana je obaveza da jedinice lokalne samouprave izrade popis neuređenih deponija na svom području i projekte sanacije i rekultivacije postojećih deponija. U skladu sa ovim zakonom, nadležni organi izdaju dozvole, vode registar izdatih dozvola i podatke iz registra dostavljaju Agenciji za zaštitu životne sredine. Dozvole se izdaju na period od 5 godina, a odnose se na skupljanje, transport, skladištenje, tretman i odlaganje otpada.

Upravo zbog nedostatka ili isteka ovih dozvola dešavale su se apsurdne situacije u kojima pojedinac koji očisti deponiju bude kažnjen novčano ili zatvorom. Nekoliko takvih situacija osvanulo je i u novinama, te je javnost donekle upoznata s ovim fenomenom.

Najsvežiji primer datira iz aprila 2019. godine, kada je prekršajna prijava podneta protiv Nensile Radojković i Aleksandra Jovanovića Ćute, aktivista inicijative „Odbranimo reke Stare planine“ koj su „organizovali neprijavljeni skup“ pozivajući ljude putem društvene mreže Fejsbuk da se okupe i očiste korita Rakitske i Vučidelske reke. Prekršajni sud u Pirotu ih je kaznio novčanom kaznom, ali su se oni žalili i najavili da će radije ići u zatvor nego platiti kaznu. Kada su u maju hteli da organizuju čišćenje reka na teritoriji opštine Pirot, načelnik pirotske policije im je rekao da takav skup ne moraju da prijavljuju. Akcija čišćenja je prošla bez problema, prenosi portal B92.

Krajem avgusta 2018. godine, portal Ekspres je objavio vest o Miodragu Mihajloviću koji 7 godina plaća kaznu za čišćenje korita reke Toplice u Kuršumliji. Kako ovaj portal prenosi, Miodrag je samoinicijativno očistio rečno korito u dužini od 2.5 kilometra i bagerom izbacio smeće iz vode. „Reka je bila zatrpana smećem od fotelja, kaučeva, šporeta, plastike, a  ja sam kamioninima izvukao sve to što bacaju ovde, jer je ovde bila deponija” rakao je Miodrag za O2 televiziju.

Svetozar Jovičić, osnivač novosadskog udruženja „Komšija“, koje se bavi čišćenjem i humanitarnim radom, takođe je prošao neslavno jer je očistio deponiju pored Beočina koja je bila opasna po okolinu.

„Ne osećam se krivim. Dozvola za prikupljanje otpada nam je istekla, ali zbog birotkratije i menjanja zakona nikako da dobijemo njeno produženje. Zbog toga smo i smanjili rad na prikupljanju otpada, te čistimo samo kad je nešto hitno, kao što je bilo ovde u Beočinu. Građani su nas zvali jer je reč o divljoj deponiji sa rizičnim otpadom, te lako je moglo doći do požara na Fruškoj gori“, izjavio je tada Jovičić za Blic.

Registrovane deponije jednake su divljim

Ironija čitavog sistema leži u tome da su navedeni slučajevi „morali“ da budu sankcionisani zbog neposedovanja dozvola za skupljanje, transport i skladištenje đubreta, a mnoge registrovane deponije koju ovu dozvolu imaju nisu sanitarne, što znači da se na njima nalazi otpad koji zagađuje okolinu jer se upravo ne skladišti i ne otprema na način na koji bi to trebalo da se radi, po ekološkim standardima.

Kako je Oblakoder ranije pisao, sanitarne deponije jedine ispunjavaju sve potrebne uslove koji se odnose na pravilno odlaganje i skladištenje otpada. Ti uslovi uključuju: zaštitu zemlje koja sprečava da đubre i štetne materije prodru do podzemnih voda, gasne bunare za sakupljanje štetnih gasova, sistem za kompostiranje, kao i postrojenja za preradu otpadnih voda. Takvih deponija je u Srbiji tek desetak. Ostale čine štetu ravnu onoj koje čine i divlje deponije, a jedan od većih problema leži u nedovoljnom recikliranju i nenamenskom trošenju ekoloških taksi.

„Jasan sistem će dovesti do toga da firme i građani znaju šta treba da rade i biće im na raspolaganju infrastruktura u svakoj lokalnoj samoupravi i dostupna svakom domaćinstvu. Uz to je neophodno je uspostaviti kontrolne mehanizme i kaznenu politiku za nepoštovanje pravila“, istakla je Suzana Obradović i dodala da je jedna od velikih prepreka za dalji napredak to što se namenski novac za životnu sredinu, sakupljen prema načelu „zagađivač plaća“, ne troši na životnu sredinu.

„Neophodno je izdvojiti Zeleni fond kao posebnu finansijsku instituciju, koja će se baviti finansiranjem troškova iz oblasti životne sredine, i u koji će novac stizati ne samo od eko taksi već i dodatno iz budžeta, kao i od sredstava EU“, zaključuje Obradović.

Promena naplate sistema odnošenja smeća – potencijalno rešenje gomilanja otpada

„Dok se ne uvede naplata odvoženja otpada po količini (koja se moze vršiti po težini, ili još zgodnije po zapremini, nema vidljivog napretka u smanjenju stvaranja otpada. Naplata po metru kvadratnom prosto rečeno stimuliše stvaranje sve većih količina smeća“, navodi Nataša Đereg iz udruženja CEKOR.

Ostaje upitno da li ljudi stvaraju divlje deponije zbog prevelike naplate odvoženja smeća, nedostatka ekološke svesti i sagledavanja posledica po životnu okolinu ili sistema „ako može komšija, mogu i ja“, ali je sasvim sigurno da ovo nesavesno ponašanje kako pojedinaca, tako i nadležnih, otežava Srbiji primenu i sprovođenje propisa Evropske unije koji čine jednu trećinu ukupnog broja propisa EU, a tiču se zaštite životne sredine.

Početkom godine Vlada Srbije usvojila je Pregovaračku poziciju za Poglavlje 27, a njegovim implementiranjem trebalo bi da dođe do znatnog poboljšanja kvaliteta životne sredine. To se neće postići sve dok na putovanjima, gledajući kroz prozor, vidimo zakačene kese na granama drveća i smeće pored puta.

Foto: Goran Sivački, izvor: Mondo

U junu 2020. godine zahvaljujući inicijativi Sekretarijata za zaštitu životne sredine, poljoprivredu i ruralni razvoj Gradske uprave Kikinda, u šest seoskih mesnih zajednica očišćene su i sanirane divlje deponije. Akcija je realizovana u Ruskom Selu, Banatskom Velikom Selu, Novim Kozarcima, Mokrinu, Bašaidu i Iđošu, a sakupljeno je oko 500 tona komunalnog otpada.

JKP „Gradska čistoća“, je, takođe u saradnji sa Sekretarijatom za zaštitu životne sredine, počela da radi na sanaciji 24 divlje deponije u Beogradu, sa kojih će, prema procenama, biti odneto ukupno oko 7.500 kubika različitog otpada. Po završetku sanacije nelegalnog smetlišta u Petrovčiću u GO Surčin, „Čistoća“ je počela i sa radovima na GO Čukarica. Prva divlja deponija u GO Čukarica na kojoj su komunalni radnici, vozila i mehanizacija otpočeli radove njene sanacije, nalazi se u neposrednoj blizini nehigijenskog naselja na uglu Lazarevačkog i Obrenovačkog druma.

Početkom godine izdvojen je novac i za čišćenje preko pedeset divljih deponija u Nišu.

Međutim, da se nove divlje deponije ne bi stvarale, potrebno je da promenimo navike i steknemo ekološku svet. Na nama je da aktivno učestvujemo u očuvanju životne sredine. Odgovornost delimo svi, iako ona nije jednaka.

Naslovna fotografija: Goran Sivački, izvor: Mondo

Članak Divlje deponije – nerešiv problem u Srbiji? se pojavljuje prvo na Oblakoder.