O svemu što nas očekuje u petak, ali i tome kako još možemo da pomognemo Prihavtilištu Draževac razovarali smo sa Hanom i Reskom.

Organizujete dobrotvorni događaj za azil Draževac u petak u Kvaki 22. Za početak, recite mi nešto više o samom Draževcu kako bismo malo više uputili one koji prvi put čuju za azil.

Prihvatilište Draževac je udruženje za zaštitu napuštenih životinja koje samostalno vode dve žene, baba Vesna i njena unuka. Draževac je vremenom okupio preko 400 životinja među kojima su, pored pasa i mačaka, dva konja, magarac, miševi i papagaji kao i nekolicina koza i ovaca. Njihov primarni cilj je da pruže drugu šansu svim životinjama koje su napuštene ili koje se ne nalaze u adekvatnom stanju/ okruženju, tako što ih spašavaju, leče, hrane i uz puno vremena i sreće, udomljavaju.

Šta nas sve očekuje na događaju u petak?

Očekuje nas film koji će se tek krajem godine pojaviti u bioskopima, mlataranje glavama i zavijanje na mesec uz svirku omiljenih beogradskih sv. Pseta, a onda gruvanje u noć uz ludi DJ set Sergeja Krstića. Pored toga biće i merch, majice koje smo štampali u Matrijaršiji specijalno za ovu priliku. Sav prihod od dogadjaja ići će za četvoronoge drugare. Takođe, Aleksandar Denić i Miloš Ćosović su donirali svoje radove koji će moći da se kupe na samom dogadjaju.

Plan je da se skupljeni novac iskoristi za pravljenje kućica i hranu za pse. Ko će praviti te kućice? Kako će to biti organizovano?

Pre dve godine se prvi put desila ovakva akcija, tako što smo stari nameštaj i razne druge materijale nalazili pored kontejnera a onda od njih, uz par drugara i nešto novca pravili kućice za Draževac. Odlučili smo da ove godine celu akciju dignemo na viši nivo prikupljanjem para na događaju koji organizujemo. Uz događaj kao novitet, ove godine nam se priključuje i drugar koji se profesionalno bavi stolarijom (Kesic woodcraft). Cela ideja je da zajedno osmislimo dizajn (recept) i uprostimo samu izradu kućica i obezbedimo materijal (sastojke), da pored nas u budućnosti svako ko se prijavi, uz malo alata može i sam da je napravi. Nešto poput koncepta Solidarne kuhinje, oni ti daju recept i sastojke a ti daješ vreme. Prihvatilište Draževac, kao što znamo nije jedino prihvatilište u Srbiji i ideja nam je da ako ceo koncept zaživi u jednom trenutku pokrivamo i druge azile/prihvatilišta i ulične pse.

Biće i projekcija filma, recite nam nešto više o tome?

Ne smem da kažem koji je, ali to je jedan sjajan film, možda i najbolji dokumentarac koji smo mi gledali poslednjih godina. Trenutno se prikazuje na evropskim festivalima i dobio je razne nagrade tako da je baš lepo od reditelja što nam ga „pozajmljuje” na veče i što će nam se pridružiti za Q&A. Film prati slikara Aleksandra Denića koji nas vodi kroz svoja razmišljanja, ulice i ulične pse.

Šta je ono što je trenutno najneophodnije prihvatilištu?

Trenutno su im najpotrebnije kućice, jer se zima bliži a većina pasa je bez krova nad glavom. Pored toga granule su uvek neophodne jer se broj pasa u Draževcu neprekidno povećava.

Na koji način ljudi mogu dugoročnije da pomognu prihvatilištu Draževac?

Pored jednokratnih donacija, najbolja vrsta pomoći je da se postane Patreon jer se na taj način doniranjem malog iznosa svakog meseca, azilu omogućava unapred obezbeđen prihod za mesečne troškove. Super stvar kod toga je što možeš da daješ i samo pet eura mesečno, kad se skupi mnoštvo ljudi koji daju po pet, to je već neki solidan iznos.

Zašto je bitno da ljudi uvide značaj podrške ovakvoj akciji?

Zato što životinje nemaju svoj glas, makar ne onaj koji može da im obezbedi (normalan) život i ako neko već daje svoj glas njima, kao Vesne, najmanje što možemo da uradimo je da se odazovemo i pomognemo. Važno je biti solidaran a mislim da je danas lakše nego ikad biti solidaran. Eto primera radi, platiš ulaz na žurku, već si donirao jednu kesu granula za četvoronoge drugare. A i što bi Endi Runi rekao: Prosečan pas je mnogo bolja osoba nego prosečna osoba.

Članak Pu spas za sve nas – događaj za sve pse i druge životinje azila Draževac se pojavljuje prvo na Oblakoder.

O izazovima, štetnosti fast furniture-a, prvoj kolekciji i naopakim stvarima razgovarali smo sa Hanom i Reskom.

Kako ste došli na ideju da pokrenete brend?

Hana: Može se reći da je ideja nastala iz neke potrebe i potrage za slobodom i igrom, ili slobodnom igrom. Kroz film i dizajn, kojima se bavimo, previše smo vremena provodili na kompjuterima pa smo nekako prirodno došli do potrebe da stvaramo rukama, da ideje oblikujemo u nešto opipljivo i živo.

Reska: Iz potrebe da ne sužavamo polja interesovanja, osmislili smo projekat kojem će trebati naše dizajnerske glave, sportska fluidnost, strpljenje da naučimo nešto što možda do tad nismo znali i, na kraju, naše ruke da sve to kompletiraju u zabavne, a, pre svega, funkcionalne objekte.

Reska i Hana

Zašto volite naopake stvari?

Hana: Oboje smo nekako oduvek voleli sve da radimo na svoj način, da probamo onako kako osećamo, a ne kako nam kažu ili kako „treba”. Pored toga odrasli smo u tim ekstremnim sportovima koje mnogi ni ne razumeju i koje bi opisali kao „naopake”. Iz toga je nekako proistekla i neka vrsta našeg pogleda na svet, ne iz bunta, već iz radosne identifikacije. Kada si naopako, imaš priliku da sve sagledaš iz nekog drugog ugla.

Reska: Zato što ne razmišljamo o tome koliko je teško popeti se na vrh planine, dokle god znamo zašto se penjemo. Planina može da bude i jedan naizgled jednostavan stolić, vaza ili tepih, ako ga sam napraviš.

Koji su najveći izazovi sa kojima ste se suočili tokom pokretanja brenda Pako Nao?

Hana: Verovatno nam je najveći izazov da nađemo dovoljno vremena da se posvetimo brendu od početka do kraja. Druge stvari koje radimo nam stalno skreću pažnju i kradu vreme, ali mislim da sada polako učimo kako da to iskoristimo, kako da povežemo sfere kojima se bavimo i da ih učinimo komplementarnim.

Reska: Pored tog dosadnog algoritma da moraš stalno da budeš aktivan na mreži da bi uopšte postojao, za mene je najteže disciplinovati se i voditi neki dnevnik grešaka, da se one ne bi konstantno ponavljale. Teško je i kada nemaš sav potreban alat, ali to je, zapravo, jedna onih lepih teških stvari koje iz tebe izvuku nešto novo/bolje.

Koliko je teško pozicionirati se na tržištu kada ste mlad i nekomercijalan brend?

Hana: Mislim da je na našem tržištu najteže osvestiti tu razliku između malih proizvođača i masovne proizvodnje, jer verujem da i dalje mnogi ne razumeju koliko je vremena, truda i rada potrebno da bi jedna osoba ili mali tim ljudi nešto kreirao od nule i da, shodno tome, cene ne mogu i ne treba da budu kao kod brendova masovne produkcije. I da time što kupuju od mladih kreativaca, kupuju više od samog proizvoda. Kao što ne valja ni fast fashion, ne valja ni fast furniture i to je nešto što pokušavamo da osvestimo, i kod nas samih i kod drugih. Ali, na kraju dana, mislim da je ključ krčiti sebi put intuitivno i radoznalo i pronaći hrabrost za nešto svoje. Takođe, verujemo da je u ovom procesu jako važno biti iskren, prema sebi i prema drugima, iskrenost je danas pravo osveženje.

Strawberry grass ogledalo

Freni & Zui polica

Koliko je bitno da ljudi uvide značaj DIY ,,filozofije’’?

Reska: Bez da se spominje održivost i ekologija koji su veoma bitan aspekt DIY-a, sjajan je osećaj kad zamisliš nešto na papiru i pretvoriš ga u svoje malo parče funkcionalnosti, umetnosti, divljenja, sreće. Masivna produkcija vezala nam je ruke i oduzela samopouzdanje da nešto, zapravo, možemo i sami, zato je naš cilj da to samopouzdanje donekle vratimo i oslobodimo ruke.

Pastelne boje prednjače u vašem dizajnu. Zašto ste se odlučili baš za tu paletu?

Hana: Čini mi se da se ta paleta odlučila za nas, a ne mi za nju. Mislim da o bojama, iako dominiraju u našem dizajnu, ne razmišljamo previše, one dolaze sasvim intuitivno, na samom kraju, kada završimo sa konstrukcijom. Mislim da je šarena paleta proistekla iz potrebe da unesemo boju u svakodnevni život, a pastel iz želje da to uradimo nežno i polako. 

Pored boja, uočljivi su i različiti oblici, posebno obline. Koja ideja stoji iza toga?

Hana: Naša estetika je refleksija nas samih i otuda boje, pokret, asimetrija i nesavršenost, oni dolaze iz prirode i sportova kojima se bavimo (skejt, snowbord i kajtsurf). Hteli smo da oživimo predmete i da im damo neku fluidnost i razigranost. Oni jesu po prirodi statični, ali ideja nam je da makar izgledaju kao da su zaustavljeni baš u trenutku nekog pokreta. Kao ples na fotografiji.

Koje sve materijale koristite pri izradi?

Reska: U prvoj kolekciji – drvo, glinu i vunicu. Imamo već neke ideje u koje ćemo uključiti i beton, ali o tom potom.

Zulu sto

Day stool Night stand

Opišite nam proces nastanka nekog vašeg proizvoda – od ideje do realizacije?

Hana: Najteža i najlepša stvar kod našeg procesa, oživljavanja nečeg apstraktnog u nešto opipljivo, je to što sve stvaramo apsolutno sami, sa četiri ruke, od ideje i dizajna, do konstruisanja samog predmeta. Proces nije uvek isti, ali uglavnom pokupimo neki zanimljiv detalj iz prirode ili okruženja i onda razmišljamo kako da ga materijalizujemo u funkcionalan predmet i koji bi materijal za to bio pogodan. Tada kreću skice i lov na sve detalje zbog kojih neka ideja ne bi profunkcionisala. Samo kreiranje je najveća zabava, jer tek tu vidimo sve greške (koje su na papiru bile neprimetne) i u tom procesu nastaje neki sasvim nov predmet. U tom smislu bih rekla da su greške definitvno jedan od naših tajnih sastojaka.

Ko/šta vam je najveća inspiricija za vaš brend?

Reska: Posledica džentrifikacije grada nekolicini donese, dok većina izgubi. Skejteri su i u ovoj priči manjina, koja vožnjom uživa sve te nove građevine, trgove i druge objekte čija multifunkcionalnost nastaje tek kad skejtom skočiš na njih. Upravo ti objekti su mi inspiracija i oni, na neki način, guraju multifunkcionalnost koja je sastavni deo Pako Nao. Na kraju dana, rekao bih da smo jedno drugom glavni izvor inspiracije i volje da se završi ceo proces, samim tim naši predmeti su u potpunosti mi ili ono što mi želimo da budemo. Uvek je teško razaznati ta dva, ali šta god da je, iskreno je.

Izbacili ste prvu kolekciju, šta se sve tu može pronaći?

Hana: Stolica koja je istovremeno sto, sto koji je i slagalica, slagalica koja je i slika, polica, mekana ogledala, vaze i tepisi. 

Vaze

Kome su Pako Nao proizvodi namenjeni?

Hana: Mi našu prvu kolekciju opisujemo kao sladoled pre ručka ili skok u hladno more po vrelom suncu. Rekla bih da su naši proizvodi za sve kojima je dobro poznat taj osećaj.

S obzirom da ste mlad brend, u kom pravcu planirate da se razvijate?

Hana: Trudimo se da se ne ograničavamo sa idejama, gde god nas Pako Nao odvede, ići ćemo. Važno nam je samo da se ne izgubi igra i da sve što napravimo, pored estetike, ima i funkciju. Prva kolekcija je, igrom slučaja, sačinjena od većeg broja manjih komada, dok za drugu planiramo da budu veći komadi manjeg broja.

Reska: Neki kratkoročni planovi su da pravimo sve one stvari koje su nam potrebne da bismo opremili naš prostor u potpunosti, i tako potvrdimo i  proširimo znanje o celokupnom procesu. Nakon toga, imamo u planu skejt sprave koje bi bile van nekih konvencionalnih, pomalo dosadnih dizajna i izložbu i radionice koje će imati za cilj da svi zajedno počnemo sa odvezivanjem ruku.

Članak Pako Nao: Kada si naopako imaš priliku da sve sagledaš iz drugog ugla se pojavljuje prvo na Oblakoder.