Kako se ovaj projekat razvijao, ali i šta uopšte penjanje kao disciplina podrazumeva – razgovarali smo sa Stefanom Kneževićem.

Stefan Knežević

Kako je došlo do ovog projeka i ideje?

Stefan Knežević: Pre tri godine sam naišao na objekat u selu Rti, 7 kilometara od Guče. Nekada je to bila kafana, ali je objekat propadao već deset godina i došao sam na ideju da tu pokrenem penjački centar Utopiju. S obzirom na to da se objekat nalazi iznad reke, ima velki kamp centar i stenu od 220 metara visine sa velikom pećinom. Prebacio sam se tamo i krenuo da od nule sređujem kuću, pa smo postepeno krenuli da pravimo smerove za penjanje. Nije klasičan penjački centar, jer imamo i joga vikende, sound healing-e i druge aktivnosti. Vremenom je Anastasija iz Silosa počela da dolazi u Utopiju i sprijateljili smo se. Iz toga je nastala ideja za Silose i pravljenje stene tamo.

Šta je bila glavna ideja?

Ne postoji ništa slično negde i najviše je penjalište na Balkanu. Silosi su na 28 metara, mi smo uradili penjalište na 25. Na samom projektu smo radili dve godine, a taj tehnički radni deo  – bušenje, montiranje hvatova i slično – oko 10 meseci. Zbog same lokacije Silosa, velika je cirkulacija ljudi, pa veliki broj ljudi ima prilike da vidi šta je penjanje. Imamo dosta dece koja dolaze, dosta početnika koji nikada nisu peli, pa dođu ovde da probaju. Sam vid penjanja budi u tebi adrenalinski momenat, a opet si skroz bezbedan. Kada ljudi prvi put siđu odozgo, oči i zenice im budu otvorene i ozarene (smeh).

Bezbednost nam je bila na prvom mestu, pa je bio uključen i Građevinski fakultet sa kojim smo bili u komunikaciji oko testiranja gde smo radili testove opterećenja, izdržljivost, uzorak samog silosa, kakva je konstrukcija betona –  možemo reći da su dobro ranije gradili (smeh).

Kako je mural Vuka Đurića – Enda i Andreja Krstića – Chenipea koji se nalazi na samoj steni, povezan sa misijom penjačkog centra?

Mural je inspirisan temom vatre i planine. Ideja je da kompozicija ima zajedničku startnu poziciju u dnu oba silosa, i da se postepeno račva u dva individualna rada- dve apstraktne vatrene planine koje prekrivaju dva silosa predviđena za penjanje. Dinamična kompozicija je rešena u širokim površinama po ugledu na penjačke sale, takođe, bez mnogo detalja kako ne bi uticali na vidljivost hvatova. Ovakva kompozicija vodi pogled posmatrača od dna do vrha silosa, naglašavajući uzlazno kretanje penjača. Paleta boja je prilagođena paleti boja firme A1 i zadatoj temi.

Reci mi nešto više o samom penjanju za nekog ko je manje upućen. Da li je potrebno određeno predznanje za takav vid sporta i rekreacije?

Jedini problem može da bude kilaža. Za početak – ne bi trebalo da penje niko ko je teži od 110kg – njemu je problem zbog njegove kilaže, ali i za osobu koja ga osigurava, jer uvek jedna osoba penje, a druga ga osigurava na drugom kraju užeta. Od ovih šest ruta koliko ih imamo na Silosima, imamo crnu koja ide do samog vrha, svako ko se ne plaši visine može da popne i nema veze sa iskustvom. Napravili smo šest ruta i sedmu – dečiju, tako da ljudi koji prvi put probaju, odmah dobiju osećaj visine i spuštanja, odnosno abzilovanja.

Uvek dve osobe penju, pre svega iz bezbednosnih razloga. Kada platiš dnevnu ulaznicu za penjanje dobijaš pojas, penjačice, patike namenjene specijalno za penjanje i kada završiš sa tim tehničkim delom i dobiješ sve neophodno, izlaziš na penjalište gde te čekaju dve osobe koje tu rade i vode računa o tvojoj bezbednosti i osiguravaju te dok si na steni.

Kako se prave rute?

Sad je dosta penjanje kao sport razvijenije, pa ima dosta seminara kako se rute setuju. Svaka ruta ima svoju ocenu težine i ime, uglavnom u prirodi. Mi još uvek nismo dali ocene, ostavili smo da kroz ljude, kako počnu da penju, dobijemo feedback. Na svakoj ruti ima delova koji su kao stavka koju treba da pređeš na steni, potez ili položaj tela ili koju ruku ćeš pružiti. Dosta je logika uključena, zato je i sam sport dobar za decu i često se sada stene postavljaju na igralištima, upravo zbog toga. Po nekim istraživanjima je dokazano da se deci bolje razvija motorika.

Penjanje je sada uvršteno u olimpijske sportove. Koliko ti se čini da se sada radi na popularizaciji ove discipline?

Da, sada je uvršten i na Olimpijske igre. Atraktivan je sport, čak i preko ekrana ne deluje toliko teško, koliko jeste uživo kada vidiš šta sve ljudi izvode i kakvi su sve to pokreti. Na Olimpijskim igrama postoje dve discipline: brzinsko penjanje gde dva penjača idu kao sprinteri i ko brže popne do vrha, a drugo je težinsko, gde kao i mi ovde, rešavaju probleme sve do završnice jedne rute. Dosta se popularizovalo, s obzirom na to da se sportsko penjanje odvija uglavnom u prirodi. Leti ljudi idu masovno na stene, ima ih zapravo dosta u Srbiji. Misim da je i pandemija kovida to dosta pogurala. Ubrzo je i film Free Solo dobio Oskara za najbolji dokumentarac, pa je i to dosta popularizovalo, a i sami brendovi koji proizvode opremu su dosta marketinški probili ovu disciplinu.

Kakav vam je do sada feedback?

Zaista dobar, svaki put imamo između 15 i 20 penjača, dosta roditelja dovodi svoju decu. Bitno nam je da što više radimo na tome da popularizujemo penjanje u Srbiji – za sada ide na dobro!

Radno vreme penjačkog centra Utopia u Silosima je od utorka do nedelje. Od utorka do petka od 14h do 22, a vikendom od 11h do 19h.

Fotografije: Bojana Filipović

Članak Utopia Silosi – novo omiljeno mesto za ljubitelje penjanja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dva sata čistog adrenalina i priče o životu u skladu sa prirodom.

Filmovi:
• DNA (Francuska – 30min) – Seb Bouin se bavi onim što je možda najteži sportski uspon na svetu u
Verdonskoj klisuri u Francuskoj

• Resistance Climbing (Palestina – 40min) – U Palestini razorenoj sukobima, raznolika grupa penjača
pronalazi zajednicu, utehu i iskupljenje

• Burning The Flame (Pakistan – 50 min) – Austrijski penjači Babsi Zangerl i Jacopo Larcher pokušavaju
slobodni uspon na Kulu bez imena u Pakistanu.

Bilo da ste strastveni zaljubljenik u penjanje ili bi hteli da saznate nešto više o ovom sportu, pozivamo vas da nam se priključiti u dva sata ludog programa.

Članak Festival penjačkih filmova Reel Rock 17 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako se boulder maratoni najčešće organizuju kao takmičenja, ovoga puta, u prostorijama PK Zemun izgledaće malo drugačije – biće organizovano kao revijalno penjanje propraćeno druženjem.  

Boulder je disciplina u sportskom penjanju, osnovna razlika bolder stene, u odnosu na druge vrste, je njena visina koja se kreće do 5 metara. Penjanje se izvodi slobodno, bez sigurnosne opreme, ispod stena nalaze se strunjače koje su specijalno napravljene za tu namenu – povrede su gotovo nemoguće. Stene su napravljene na različitim nagibima i prilagođene su svim uzrastima i novoima penjača.

Osnivač PK Zemun, Luka Perunović, govori nam da se, ovoga puta, učesnici ne takmiče između sebe, jer to dosta često i rade na nekim drugim takmičenjima. Iz tog razloga, fokus ovog događaja biće na druženju i razmeni energije, iskustva i sumiranju utisaka iz ove godine.

Nekih sedamdeset, do sto penjačkih boldera biće napravljeni toga dana. Sala se otvara u nedelju, u 11 časova, kada i počinje maraton, a trajaće do 19 časova. Boulder maraton će funkcionisati po principu da penjači dobiju malu listu na kojoj mogu da beleže šta su popeli, a šta nisu, tada kreću u penjačku avanturu, ali je ovo jednim delom i lični test za svakog od penjača.

„Kada se održava boulder takmičarskog tipa nađe se i pobednik, međutim, ovoga puta će to biti više u formi okupljanja, a pristune očekuje i tombola“, objašnjava nam Luka.

U ovom slučaju odlučio je da prva tri mesta neće ići pobednicima maratona, već će se potpuno nasumično deliti simbolični poklončići koji će, kako Luka kaže, ljudi sigurno pamtiti.

„Dosta je glorifikovanja fanatika. S obzirom da mi to radimo svaki dan, ne znači da smo išta bolji od ostalih, ja bih baš da probam da dam drugi pristup. Zapravo, ovo je više vrsta jednog revijalnog događaja da zatvorimo godinu, koja je bila dosta uspešna i puna aktivnosti. Ne samo to, već želimo da salu potpuno resetujemo, kao da je ponovo otvorena. Sve će biti sređeno, novo postavljeno, a ljudi mogu da istražuju. Ono što se još tu dešava jeste da smo spremni za sledeću sezonu od januara, kao i za nove početnike i grupe koje planiramo da otvorimo“, zaključuje Luka Perunović.

Nakon penjanja i tombole, od 20 časova počinje prava proslava zatvaranja sezone, a ko voli može i da nastavi da penje. Svi su dobrodošli, dok će cena ulaza biti simbolična.

Penjački klub Zemun osnovan je 2009. godine. Prvi objekat, stena na Zemunskom keju, izgrađena je postepeno u toku sledeće tri godine. Nakon toga, PK Zemun bio je u prostoru nekadašnjeg BIGZ-a, dok se sada prostorije kluba nalaze u neposrednoj blizini, u Dvorani za penjanje po steni, na adresi Viktora Igoa 4.

Fotografije: Facebook profil PK Zemun

Članak Novogodišnji boulder maraton u Penjačkom klubu Zemun se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kada si krenuo da treniraš? Šta je bio glavni podsticaj?

Krenuo sam da treniram 2001. godine, nakon što su me komšije već redovno dovlačile kući sa nekog drveta, garaže, bandere, i slično. Kad premotavam film, moje prvo sećanje u životu jeste kako se u onoj vreći za bebe penjem van kreveca. Izlazim napolje, dohvatim kvaku nekako (krenuo sam kod mame i tate u krevet), ali su me čuli na hodniku, došli po mene i odveli me nazad. Sa tri godine sam se peo po ormanima, radijatorima, gde god sam stigao. To mi je najprirodnija ekspresija od kad znam za sebe. 

Jednog dana je ćale odlučio da me odvede na Adu, da me barem neko veže. Bila je to veštačka stena. Odmah su svi rekli: dovedi ovog malog da trenira, talentovan je. I pre nego što sam se upisao u klub, osvojio sam neko treće mesto Jugoslovenskog takmičenja za juniore. Talenat je bio tu. Zaljubio sam se istog trena i nisam se odljubio. 

Smatraš li da si nešto izgubio baveći se penjanjem? A šta si dobio?

Da pođemo od tih prividno negativnih stvari. Ja sam se 14-15 godina aktivno takmičio, baš mnogo, i u zemlji i u inostranstvu. Mnogo puta kad sam hteo da se igram sa drugarima ili da sedim za kompjuterom i igram igrice išao sam na trening. Možda mi se u tom trenutku to nije radilo, ali čim sam pipnuo prvi hvat bio sam u fazonu: ajde, može, što jače! Tada mi je možda delovalo kao da nešto gubim, ali sada, u ovom trenutku, mislim da ništa nisam izgubio. Ne možeš  vrednu stvar da izgubiš u životu. Nijedno bitno prijateljstvo nisam izgubio. A dobro mi je donelo – mene. Možda i nije dobro, ali meni je udobno.  

Držiš nacionalni rekord u Srbiji, šta to predstavlja za tebe?

Dok sam se aktivno takmičio, retko nisam bio prvi. Od tih klinaca – takmičara, ja sam bio jedan od trojice ozbiljnijih, talentovanijih. Nakon nekoliko godina sam se probio među bolje i ostao sam prvi u Srbiji, dok mi stvarno nije dozlogrdilo da sad idem na neko takmičenje, da sedim u nekoj izolacionoj zoni, čekam vreme za nastup, popnem neki smer koji mi je jako lak i osvojim neku zlatnu medalju koja je meni već izgubila vrednost. Jasno je da onda to i nije neki uspeh u smislu nadilaženja sebe i svojih sposobnosti. Zlatna medalja je bila mač sa dve oštrice. Mogu da kazem da sam radostan, pre nego ponosan. Drago mi je zbog mene.

Jeste da sam bio velika riba u malom jezeru dok nisam izašao u veliko jezero. Izlazio sam na Evropsko prvenstvo gde sam uglavnom bio u zadnjoj polovini. Dođem iz Srbije u Švajcarsku, a tamo Francuski tim ima razapete stolove za masažu. Ja došao u pocepanoj trenerci. Bilo je baš zeznuto da se tamo adaptiram. Na kraju sam samo digao ruke od takmičenja „na koja se mora“, nego sam išao samo kad mi se stvarno ide.  Kad sam zapravo prestao da se takmičim, tada sam se posvetio onome što zaista volim. 

Autor fotografije: Nikola Terzić

Šta je to što izdvaja penjanje od ostalih sportova?

Taj neki kontakt sa prirodom. Ti, sam, na steni  na 20-30 metara, viseći na vrhovima prstiju na nečemu što si stisnuo nogom i nadaš se da nećes skliznuti,  je fenomenalan osećaj. Penjanje je specifično jer ne možes puno da razmišljaš. Intenzitet zadatka je toliki da ti ogoli sve mentalne procese i stavi te samo u  sadašnji trenutak. Stena je jedno divno ogledalo, baš se dobro (p)ogledaš. 

Kako su godine prolazile, video sam jasno razliku. Penjači su jedna prilično zdrava zajednica, svima nam je jasno koliko je tu teško. Nije toksična atmosfera, boraviš u prirodi, lepo je, sunčaš se, šetaš kroz divne predele. Kampovanje, logorska vatra, druženje, zaljubljivanje… Penjanje je jako dobar filter za ljude, neće tu svako da ostane. Nije udobno, boli. Kad se uhvatiš za neku stenu, desi  se i da se posečeš. Onda stisneš još jače, taj adrenalin malo obriše bol. Dovoljno se suočavaš sa strahom. Ono što često napomijem kao bitno: zamisli da se svaki dan sretneš sa nečim što deluje nemoguće i da do kraja dana, meseca, godine, to potpuno nemoguće postane moguće. Često mi se desi da siđem sa smera koji sam upravo popeo, pogledam i ne mogu da verujem šta sam upravo uradio. To uže koje nosimo sa sobom mi daje neku iluziju da ipak nisam sam, jer sam bio obezbeđen. A jesam,popeo sam se tuda svojim rukama i nogama. 

Tvoje omiljeno mesto za penjanje?

Ima jedno penjalište kod Valjeva, Grdoba se zove. To nam je najbliže penjalište, davno sam tamo počeo. Jako dugo već penjem, otvaram smerove. Osećam da sam delom i zadužen za dobrobit tog mesta jer mi je mnogo pružilo. Stvarno se osećam kao kod kuće. 

Imam neku filozofiju da se ne vraćam često na isto mesto. Svet je tako veliki i lep. Ali volim i ostrvo Kalimnos u Grčkoj. Tamo sam proveo ukupno 4 meseca života. Sve je izuzetno unikatno. Zato je penjanje prelepo, jer ne postoje dva ista smera na svetu. Sve je različito. Možeš da imaš sličan stil, ali svaki pojedinačni smer je jedno novo iskustvo. 

Zašto mladi treba da se oprobaju u ovom sportu, bilo to rekreativno ili profesionalno?

Izuzetno je razarač ega. Toliko je teško jer svaku svoju pretpostavku možes da okačiš o isti zid gde si počeo da se penješ. Ljudi dođu prvi put, vide ove ostale ljude na treningu koji su počeli pre tri, pet meseci, godinu dana. To njima deluje kao science – fiction, a ne znaju da samo treba malo doslednosti i prisutnosti da bi i oni mogli to da izvedu. Ljudi krenu, pa im se svidi, vidno ojačaju, malo smršaju, malo lakše hodaju ulicom, vide šta sve mogu.  Onda počinje priča. Mišiće koje koristimo za penjanje, inače koristimo da držimo olovku i telefon. Ljudi dožive taj šok, prvi udarac na ego. Vrlo se brzo zadrže ili odu. 

Autor fotografije: Nemanja Dabižljević

Postoji li donja ili gornja granica u godinama, kada je reč o penjanju?

Najmlađi polaznici su nam starosti od 5 godina, bude i mlađih, ali za konkretan sportski trening je malo zeznuto raditi sa mlađom decom, uvek ostavljamo prostora za izuzetno talentovanu decu. Gornja granica ne postoji. Ima ljudi u Srbiji koji penju, a imaju 65 i više godina. Ljudi ostaju izuzetno vitalni. 

Osnovao si penjački klub „Zemun“, kako je došlo do toga?

Klub smo osnovali 2009. godine. Ćale je uvek bio uz mene, vodio me na treninge, takmičenja i na prirodnu stenu i ostao je uz mene. Rođen sam pod srećnom zvezdom podrške roditelja i društva. Počeli smo izgradnju stene u Zemnu 2010. godine. Svi drugari sa penjanja su došli, volontirali, radili. To je bila teška fizikalija, na visini, na užetu, sa opasnim alatom, na suncu, leti, za džabe. Počeli smo tu priču „na gurku“. Prvih godina, nas nekoliko drugara je držalo treninge. Sećam se prvog treninga, tek četvrtina stene je bila izgrađena. Došla je neka klinka i nas dvojica smo njoj jednoj držali prvi trening. To je sad poraslo u preko 100 članova. Gomila mladih, lepih, raspoloženih ljudi koji su došli da rade na sebi u jednom lepom i teškom okruženju.  Nedavno smo dobili novi prostor u Bigzu, koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Svi su zadovoljni, daju dobar feedback. Klub je porastao u poslednjih dva-tri meseca. Sada imam priliku da sve što sam doživeo zbog penjanja vratim ljudima. 

Koliko truda i odricanja je potrebno da bi dostigao nivo državnog rekordera?

Ako treniram, ali stvarno treniram, onda tu budu 2 treninga dnevno po 2-3 sata. Dešavalo mi se da dođem sa treninga i posle toga idem na četiri noge. Često se to opisuje mazohizmom. Priznajem, mazohista sam, u poslenjih par godina sam trenirao u prašnjavom prljavom podrumu. Raspalim muziku i „udri“ iz sve snage 4 sata. Ne znam kako stignem do kuće, ali nekako se dovučem. Tu sam ostao isključivo sam sa sobom, ta iskustva toliko nadilaze bilo kakav aplauz od 100 ljudi. To je spoljašnja afirmacija da si nešto dobro uradio.  Dešavalo mi se da na treningu radim zgibove i plačem, telo mi je doživelo toliku količinu stresa. Nije lako i strašno je. Ništa izuzetno vredno ne dolazi lako. Imao sam sreće da to otkrijem za sebe. Nakon 6 meseci takvih treninga, razbijanja, žongliranja sa četiri mikro povrede na nedeljnom nivou, otišao sam na prvu stenu i popeo to nešto što se zove državni rekord. Sad mogu da pravim wow priču od toga, ali meni je mnogo više wow to što ne mogu nikome ni da objasnim ceo proces. To je sve jedan ogroman, dugotrajan, celoživotni proces. To je nešto što prevazilazi moju volju, ja sam tu nekako prelepo izgubljen, izgubljen-pronađen. Velika promena u percepciji se desi kada provališ da ćeš tek jednom u 1000 puta uspeti nešto izuzetno. Onda negde usput skontaš da je sve proces. Ako bih išta hteo da kažem ljudima, to je da bol nije loš. Kada se uhvatiš za vrelu ringlu, to je destruktivan bol.  Postoji i konstruktivan bol. Život će te boleti, kako god da okreneš. 

Autor fotografije: Nikola Terzić

Sportsko penjanje postalo je Olimpijski sport, vidiš li sebe na Olimpijadi?

Često me ljudi pitaju i već sam počeo da im klimam glavom. „ Da, da, hoću“. Iako ja jako dobro penjem i smatram da sam ostvario neko majstorstvo u tome, nešto što bih ja vežbao mesec dana, recimo, lik koji će da ide na Olimpijadu dođe i popne iz prve. To su ljudi koji su krenulii mlađi od mene, rođeni su negde gde su uslovi izuzetni, treneri edukovani, imaju sponzore i ostalo.  

Život me vodi tako da sad upravljam klubom.  Imam dosta ljudi koji penju u klubu, ljude koji rade tu. Moje penjanje može da se desi ako sam na izuzetnom nivou fokusa, da su svi mirni, namireni. Onda ja mogu da se bavim onim što najviše volim – da penjem. 

Autorka naslovne fotografije: Katarina Ćirković

Članak Od vrhova prstiju do dubine duše – Luka Perunović se pojavljuje prvo na Oblakoder.