On je vas gurnuo, intervencije na stiroporu

Postavkom intrigantnog naziva umetnica nastoji da na komičan i (samo)kritičan način razmotri okolnosti pod kojima zamalo nije izgubila život na letovanju 2023, na crnogorskom primorju. U srži drame je neuzvraćena ljubav, kao i strah od napuštanja – ili odbijanja, u ovom slučaju koji je dovodi u smrtnu opasnost pada na glavu sa stene, visoke 2,30 metra, do kamena na koji je „aterirala“.

Objektivizacijom situacije, tj. njenim svođenjem na neutralno/realno, ona pokušava da publici dočara kako se osećala suočena sa krahom podsvesnih intencija, kao i šta je iz toga shvatila/naučila.

„Kroz proces auto-art terapije odgovorila sam na ključno pitanje – zašto su više sile aminovale da izbegnem smrt. Naime, nakon decenija patoloških partnerskih odnosa koje sam obrađivala kroz umetnost, izgleda da je došlo vreme da budem srećna, (samo)izopštena iz ljubavnih korelacija. Dato smatram novom etapom života, ali i umetničkog preispitivanja, nužnog da otkrijem kapacitete sreće, kao umetničkih resursa koje sam do sada donekle zanemarivala“, kaže Nikoletićka.

Naime, za nju Podsvesni pokušaj suicida u Kručama zapravo predstavlja prelazak sa razmatranja bolnih memorabilija na novi stvaralački nivo – kreiranja iz zadovoljstva. „U novim radovima Dragane Nikoletić, koji se nadovezuju na njenu doktorsku postavku, oseća se da je savladala i likovne i psihološke prepreke na putu razvoja i usavršavanja sopstvenog, autentičnog art-brutističkog izraza“, ocenjuje Radmila Duda Ludošan, vizuelna umetnica, kreativna direktorka Beogradske umetničke radionice BURA, i art direktorka LUNA\TBWA.

AntiTres kaciga, nadgrašeni ready made, lopta

Prekretnica se odnosi i upotrebu novih tehnologija u kreiranju umetničkih sadržaja, ali autorka čak i AI izlaže kritičkom promatranju, pa je performans MGK istovremeno duhovit i medikamentski, ilustrujući polarizovane aspekte veštačke inteligencije. Deo estetike radova baziran je na kiču, kao najudobnijem Nikoletićkinom umetničkom habitusu, i mestu apsolutne sreće, izvan pravila elitističkog odnosa prema estetici.

Podsvesni pokušaj suicida u Kručama evocira osećanja posetioca izložbe koji su i sami gotovo sigurno iskusili neko svoje „volšebno“ preživljavanje, uz nezaobilazno pitanje zašto su „pretekli“. Publika je stoga pozvana da aktivno učestvuje u plesnoj numeri, kao i da intereaguje sa eksponatima na način koji je opisan u legendama radova.

Publika će imati priliku da pogleda izložbu i 7. i 8. oktobra od 17 do 21 čas, s tim što će na dan zatvaranja, u utorak, ponovo biti izveden plesni performans Salto Mortale Madam Gagan Kolektiva.

Naslovna fotografija: A jel može da se zašije srce, ansambaž od krvavih majica majci

Članak Podsvesni pokušaj suicida u Kručama Dragane Nikoletić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prisutne novinare na ovom druženju je pozdravio direktor Bitef teatra Miloš Latinović koji je zahvalio Turističkoj organizaciji Loznice na prilici da uživamo u jednom od najvažnijih kulturnih i istorijskih centara Srbije i divnom prirodnom ambijentu ovog kraja, ali i medijima na kontinuiranoj podršci koju pružaju festivalu.

Koselektorka i dramaturškinja festivala Tijana Grumić istakla je važnost prikazivanja predstava koje se bave gorućim problemima kojima smo svi, lokalno i globalno, pogođeni:

„Budući da lepotu u našem ovogodišnjem sloganu razumemo istovremeno i kao etičku i kao estetsku kategoriju, mislim da ne čudi što smo rešili da u ovogodišnju selekciju uvrstimo i tri predstave koje na jedinstven način objedinjuju ove dve kategorije”, rekla je Grumić. „Sve tri predstave se iz specifičnih pozicija i perspektiva bave odnosom čoveka prema prirodi i važnim ekološkim pitanjima, što je danas neizostavna tema imajući u vidu kako izgleda svet u kome živimo i šta su problemi sa kojima se svakodnevno suočavamo, kako u našim lokalnim zajednicama, tako i globalno.”

Predstava „Budućnost”, u koprodukciji Beogradskog dramskog pozorišta i Mestnog gledališča ljubljanskog, autora i reditelja Žige Divjaka, poznatog Bitefovoj publici sa predstave „Krize” koja je zatvorila 56. Bitef, jedna je od dve domaće predstave u ovogodišnjem glavnom programu festivala.

„Specifičnost ove predstave leži u tome što temi ekološke propasti sveta pristupa iz pozicije koja se ne bavi ljudskim iskustvima, već nam pruža priliku da ovaj problem sagledamo iz jedne nesvakidašnje perspektive i zapitamo se nad tim šta mi, kao ljudi, možemo da uradimo da sprečimo svoj destruktivni uticaj na prirodu”, istakla je Grumić. Predstava „Budućnost” je na programu 30. septembra od 20 časova u Beogradskom dramskom pozorištu.

Budućnost, fotografija: Dragana Udovičić

Još jedna slovenačka predstava koja će biti prikazana na 58. Bitefu jeste „Pukotina” mladog i perspektivnog slovenačkog reditelja Jana Krmelja koji je za režiju ove predstave nedavno dobio prestižnu Borštnikovu nagradu. Ova predstava donosi na scenu uzbudljivu priču o sudbini dvoje mladih ekoloških aktivista, pritom sve vreme igrajući na ivici između stvarnosti i fikcije.

„Osim važnosti prikazivanja umetničkih radova koji su relevantni za trenutak u kom živimo, jedna od Bitefovih misija takođe jeste i promovisanje novih autorskih imena u međunarodnom kontekstu,“ naglasila je Grumić. Publika će ovu predstavu moći da pogleda 1. oktobra u 20 časova, takođe na sceni Beogradskog dramskog pozorišta.

„Antigona u Amazonu”, čiji koncept i režiju potpisuje čuveni švajcarski reditelj Milo Rau, već dobro poznat Bitefovoj publici, donosi nam priču o borbi južnoameričkih zemljoradnika za zemlju na kojoj žive i koju obrađuju.

„Iako je u pitanju priča iz Južne Amerike, ovakvi problemi nisu nepoznati ni u drugim društvenim kontekstima, pa tako i našem. Osim toga, zanimljiv je način na koji Milo Rau spaja Antigonu, kao antičku dramu, sa jednom istinitom priču iz savremenog konteksta,“ rekla je Grumić. Antigona u Amazonu na programu je 2. i 3. oktobra od 20 časova u pozorištu Atelje 212.

LEPOTA (NE)ĆE SPASITI SVET

Tokom izleta Bitefov novinarski karavan obišao je centar Loznice i poznate lokalitete ovog grada. Posećen je i znameniti Tršić, gde je upravo otvoren Vukov sabor, najstarija manifestacija u Srbiji. Restoran „Promaja” ugostio je ekipu na ručku uz specijalitete ovog kraja, nakon čega je usledio obilazak parka Banje Koviljače.

Pre povratka u Beograd novinarske ekipe dočekalo je osveženje na terasi čuvenog Kur-salona Banje Koviljače, jednog od simobola tog kraja, kao i odmor u spa centru Hotela „Royal Spa”.

Pokrovitelji festivala su Sekretarijat za kulturu Grada Beograda i Ministarstvo kulture Republike Srbije. Generalni sponzor 58. Bitefa je 1664 Blanc, koji je prepoznao značaj festivala kao kulturne manifestacije i doprinosi njenom uspehu. Tradicionalno, podršku festivalu pružili su i Gete Institut, Francuski institut i Delegacija Evropske unije. Partner i prijatelj Bitefa je i New Moment New Ideas Company, kreativna agencija festivala. Partneri festivala i ove godine su Generali osiguranje Srbija, Erste Bank a.d. Novi Sad, kao i Coca-Cola HBC Srbija.

Fotografije: Nata Korenovskaia

Članak Prirodne lepote će spasiti svet se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Završni performans izvešće u MSUB, 24. avgusta, u 20 časova, a tim povodom sa njom smo razgovarali o čitavom procesu koji se dešavao tokom godina.

Marina Marković / foto: Katarina Šoškić

Kako si odlučila da je baš sada pravi trenutak da zaokružiš priču poslednjom izložbom u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu?

Marina Marković: Termin „The Arrangement” ima dvostruko značenje: označava i neku vrstu sporazuma, ali i aranžiranje, tako da se vremenom kreirao na moj koži vrlo razvijeni aranžman (117) roze tetovaža kojima sam poželela da dam teoretski okvir, kavez, da ih upakujem. Za performans u MSUB pozvala sam četiri teoretičara/ kustosa: Mattheu Lelievre, Daniele Capra, Lucrezia Nardi i Ješu Denegrija, kao i umetnicu ORLAN da daju svoje „čitanje“ mog rada na koži, svako iz svog ugla.

Kustoskinja izložbe Teodora Jeremić je potom od tih tekstova kreirala metatekst koji je na otvaranju izložbe upisan u moju kožu. Ne mogu da kažem da sam ikada imala tačan plan i znala unapred koliko će ceo projekat trajati. „The Arrangement” stalno postoji, počinje, završava se, počinje opet, ti sporazumi i pregovori se događaju neprestano, ali recimo da sam sada osetila da je možda vreme za kraj i da se moja pažnja usmerava na neke nove teme.

Koliko se tvoj pogled na performans promenio u odnosu na početak, a kako na isti gledaš sada, kada si na neki način zaokružila čitavu ideju?

Zapravo, projekat sam započela tokom lockdown-a, kada sam gotovo svim galerijama, muzejima, institucijama sa kojima sam prethodno radila poslala mejlom sporazum kojim nudim delove svoga tela za tetovažu njihovog logoa. Prvi put sam ga izvodila kao performans u Berlinu i svi smo bili pod maskama. Svaki sledeći put Arrangement je rađen u drugačijem aranžmanu, a performans u MSUB je svakako najrazvijenija forma iz serije.

Jesi li od starta znala da će ovo biti malo duži projekat ili se to spontano razvijalo?

Svi moji projekti su višegodišnji, obožavam procese. Radim vrlo intuitivno, vrlo pasionirano i opsesivno. Aposlutno sam bila svesna da svakom tetovažom, budući da u interrelaciji dodajem još jedan novi sloj, otvaram novo pitanje, ali nisam imala tačnu ideju koliko će da traje jer najviše uživam u procesualnosti rada i svemu onome što se događa usput do finalne realizacije. Tako je i kada crtam i kada spremam performans. Tako da moram priznati da se projekat organski razvijao dok nije postao zaokružena celina.

Da li se neki od performansa posebno izdvaja, koji ćeš najviše pamtiti?

Svi oni su, u suštini, deo jednog rada, jedne kože.

Koliko tattoo artista je zajedno sa tobom učestvovalo u tvojim performansima?

Uvek sam težila da me ne tetoviraju profesionalni tattoo majstori, pogotovo u projektu Arrangement, već moja galeristkinja, kolekcionar, direktor muzeja, kustosi… Nikad nisam marila za umešnost izvedbe koliko za sam koncept. Na poslednjem performansu u MSUB-u, zbog ekstremno obimnog sadržaja, tetovirao me je simultano tim tattoo majstora : Mikro Kosmos i Jananas.tattos predvođeni kustoskinjom Lukrecijom Nardi, koja je ujedno i autorka jednog od pet teoretskih tekstova na mojoj koži.

Tetovaže koje si radila uvek su bile u jednoj boji – roze, da li postoji neki razlog zašto si se odlučila da to bude baš ta boja?

Upotreba roze boje bila je moja umetnička strategija od samog početka bavljenja umetnošću, i njome sam prvobitno maskirala sve ono što je brutalno, bolno, ranjivo. Ona je kao neka šećerna glazurica koja služi da se lakše proguta ne baš tako sladak sadržaj. Roze je za mene i najsubverzivnija boja, budući da ne postoji druga boja sa toliko učitanih značenja i vrlo (pre)naglašava kultorološke uslovljenosti roda. A roze tetovaže na koži deluju kao ožiljak, ogrebotina, kao deo kože, baka kaže kao alergija (smeh).

Izabrala si da telo, odnosno koža bude tvoj medij, zašto misliš da je baš to bio najbolji način da komuniciraš neke svoje ideje i stavove i istražuješ granice između umetnosti i ličnog identiteta?

Kroz umetnost istražujem baš ona pitanja na koja sama nemam odgovor, a pogotovo ona koja u meni izazivaju osećaj izuzetne ambivalentnosti. Bavljenje telom i telesnim neminovno je uslovilo takvo preispitivanje, budući da zauzima posredni položaj između ličnih izbora i spoljnog pritiska društva, ono je i subjekat i objekat: subjekat u našem sopstvenom životu onakvom kakvim ga želimo živeti i objekat u odnosu na društvo koje ga stalno manipuliše, disciplinuje, stavlja u modlice. Na identičan način ga i tretiram u svom radu.

Korporealnost uzimam kao okvir u kome se sve promene, pritisci, težnje, očekivanja mogu identifikovati kroz telesne transformacije ili transkripcije. Koža je pak (polupropusna) granica koja omogućava pregovore između nas i našeg okruženja. Ona je mesto gde se sloboda dodiruje sa pritiscima kulturne moći i tenzijama društvene kontrole. Tetoviranje, dakle, ima ulogu i da markira tu nestablinu granicu i da demonstrira binarnost prirodnog i voljnog, površinskog i unutrašnjeg, diskurzivnog i naznačenog. 

Kada govorimo o tome šta je cilj ove izložbe, htela si, između ostalog, da preispitaš i poziciju moći između institucija i pojedinca. Kako ti se se sada čini taj odnos, nakon brojnih saradnji sa raznim institucijama i kod nas i u svetu?

Formu sporazuma sam preuzela iz BDSM prakse, koja mi je zanimljiva kao ambijent, poligon za istraživanje modaliteta društva i njegovih klauzalnih odnosa. Izuzetak je što sam ja u mojoj verziji „power play-a” ulogu mastera, odnosno slejva, zamenila institucijom umetnosti i umetnikom. Moja namera nikako nije da prikažem da se ta relacija zasniva na dominantnosti, odnosno submisivnosti, već daleko pre koliko su te obe strane potrebne i kako te pozicije poznajemo svi, ali ih i konstantno menjamo, predajemo i zauzimamo i u tim interrealacijama živimo i stvaramo. Daleko je više priča o susretima na granici gde se spoljašnje i unutrašnje susreću i razmenjuju i gde pozicije klize, neprestano klize uz i niz vertikalu moći.

Kako je dolazilo do saradnji sa različitim institucijama, da li si na listi želja imala institucije i prostore u kojima si baš želela da održiš performanse?

The Arrangmenet nikako nije u zavisnosti od institucija sa kojima sam radila projekat, zapravo on samo prati i markira na koži moj umetnički angažman kako su saradnje sa institucijama dolazile.

Kako se tebi čini, na koji način je izložba komunicirala tvoju čitavu ideju sa posetiocima kroz ovaj dugogodišnji proces? 

Uvek sam kroz radove obrađivala teme koje mene lično tangiraju, muče, bole, ali konstruišući ih kroz radove tako da imaju širi društveni kontekst i angažovanost, a pre svega da komuniciraju, da „rade”. Izuzetno mi je važno da mi radovi nisu autistični, da nisu namenjeni samo mojim kolegama i teoretičarima. Od svoje prve izložbe sam se koristila najrazličitijim strategijama ne bih li došla do što šireg kruga publike. Izložba u Salonu je zamišljena kao svojevrsni sinestezijski lavirint, korporealni playground, prostor koji je vizuelno i primamljiv i jasan, ali i koji budi specifičan osećaj ulaska u samo telo i bivanja u njemu.

Bilo nam je jako važno da „izvrnemo” kožu, da zađemo u ono što se dešava iza nje i celokupan izbor materijala – od lateksa i neona do zavesa i samog načina postavke, izveden je sa tom idejom. Prostor je dekonstruisan nizom zavesa boje kože koje daju publici da bude aktivna i prekraja prostor, koje konstantno skrivaju, ali i otvaraju pogled, i zaista podsećaju na kožu. Neki od radova su postavljeni iza zavese, kapilarno se šire po zidovima, neki iznenađuju, ali sve zajedno radi na ostavljanju utiska unutrašnjosti. Toplo je, fluidno, kontstantno promenljivo, nema čvrstih oštrih ivica. Naša ideja je bila da zaista pozovemo publiku unutra.

Da li već u planu za budućnost imaš želju da nastaviš u sličnom smeru, ili je još uvek previše rano da razmišljaš o tome?

Nikako nije rano. Ja već uveliko radim na nekolicini drugih projekata. A što se tiče The Arrangement-a ponoviću to da ja čin tetoviranja posmatram samo kao markiranje, inicijaciju, početak rada, a rad se „dešava” dok god postoji moje telo. Možda i posle, videćemo. (smeh)

Fotografije: Bojana Janjić, Andrija Rančić

Članak Kroz umetnost istražujem baš ona pitanja na koja sama nemam odgovor se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovaj festival će pokušati da, kroz rad gostiju koji dolaze sa različitih kontinenata i iz sredina koje su snažno obeležene posledicama imperijalističke i kolonijalne prošlosti, ispita forme neokolonijalizma koje oblikuju društva u kojima i danas živimo. Kroz različite umetničke i istraživačke forme i teme pogledaćemo u izazove sadašnjice koja još uvek pruža mogućnost za bolju, feminističku budućnost.

Marijana Cvetković suosnivačica Stanice Servisa za savremeni ples i festivala Kondenz, povodom ovogodišnjeg festivalskog izdanja je rekla: „Ovaj festival radili smo u saradnji sa dva sestrinska festivala savremenog plesa, Plesnim festivalom Rejkjavik sa Islanda i festivalom Meteor iz Bergena u Norveškoj. Kroz dvogodišnju razmenu, zajednička putovanja, razgovore i zabrinutosti za svet koji se pred našim očima ruši pod silama kapitalističke surovosti, mapirali smo umetničke odgovore na fenomene koje danas prepoznajemo kao forme neokolonijalizma u našim različitim, ipak perifernim evropskim društvima: od ekstrakcije prirodnih resursa (minerala, nafte, gasa…), preko uništenja lokalne poljoprivrede i proizvodnje hrane, rasprodaje vodenih izvorišta i vodotokova, do kulturnog kolonijalizma koji onemogućava prepoznavanje izvorišta savremenih društvenih problema i sukoba. U vezi sa takvim uvidima, festival takođe skreće pažnju na naš prostor i region i na izuzetno važno stvaralaštvo u polju koreografije i plesa koje nastaje u okvirima naše mreže Nomad Dance Academy i naše inicijative (Non)Aligned Movements.“

Želja da se napravi čvrsta istorija, fotografija Vladimir Opsenica

U petak 27. oktobra u 17:30, performerka i rediteljka Paula Diogo iz Lisabona će predstaviti performans „Terra Nullius” u javnom prostoru, a mesto polaska biće na savskom šetalištu ispod Hercegovačke ulice. „Terra Nullius” je audio performans zasnovan na zvučnom tkanju koje prevazilazi geografski određene granice i stupa u dijalog sa svakom novom lokalnošću u kojoj se performans dešava. Time uvlači publiku u kolektivno iskustvo koje se, prateći predodređenu putanju, završava ponovnim susretom u Kulturnom centru Magacin i razgovorom umetnice i
publike.

Narednog dana, u subotu 28. oktobra u 20 časova u Centru za kulturnu dekontaminaciju, na programu je predstava „I need a new body” Viktorije Ilioske. Ovaj rad mlade makedonske koreografkinje fokusira se na pojmove ispumpavanja, isisavanja, crpljenja i ekstrakcije koji povezuju način na koji ljudi iscrpljuju i sopstveno telo i prirodne resurse.

Predstava „Es un no parar” na programu je u Malom pozorištu „Duško Radović” u nedelju 29. oktobra u 20.30 časova. U ovom delu autor Darío Barreto Damas i plesačica Zrinka Užbinec koriste repeticiju i ritam kao generatore kako bi plesali ples koji ostvaruje sopstveni potencijal fenomena u stalnoj promeni i koji koegzistira sa drugim formama, ne potčinjavajući se ni jednoj od njih.

U ponedeljak 30. oktobra u Centru za kulturnu dekontaminaciju biće izvedena predstava „Omni Tóxica” Paule Chaves Bonille iz Kolumbije, nastanjena u Amsterdamu. Ova autorka, poznata i kao La ChicaScratch, je koreografkinja, performerka i aktivistkinja u brojnim lokalnim inicijativama u Amsterdamu. U ovom radu stvara distopijsku laboratoriju u kojoj se odvija novinarski i forenzički izvedbeni ritual o istoriji biljke koke i njenoj zloupotrebi od strane „belog“ čoveka.

Predstava „Hiljadu i druga noć” kolektiva NEUT biće izvedena u utorak 31. oktobra u galeriji ArtGet Kulturnog centra Beograda u 20 časova. Na ovom performans-putovanju, mladi plesni kolektiv NEUT iz Beograda istražuje forme i sredstva koja su u vezi s temama samog dela, sa različitim fokusima na tekst, ples, muziku, video i veštačku inteligenciju. Kamerni ansambl MONK učestvuje u događaju izvođenjem transkripicije dela „Šeherezada” Rimskog-Korsakova, originalno pisanog za simfonijski orkestar, čime se nadgrađuje princip pripovedanja koji prožima čitav događaj.

U sredu 1. novembra u 20 časova, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, koreograf i performer Arkadi Zaides iz Brisela izvešće predstavu „Necropolis”, koja istražuje i dovodi u pitanje forenzičke procedure i odsustvo informacija vezanih za raspadajuća tela nepriznatih i neidentifikovanih žrtava – migranata i izbeglica koji su izgubili živote pokušavajući da uđu na teritoriju Evrope. „Necropolis” je zamišljen kao rastuće virtuelno skladište, arhiv, mapa i nevidljivi horizont koji spaja mitologije, istorije, geografije i anatomije onih koji su ušli u nekropolis.

Fotografija: Eike Walkenhorst

Predstava je i njegov doprinos aktivističkim borbama da se pomogne porodicama nastradalih migranata i mapiraju njihovi grobovi širom Evrope, a nastala je u saradnji sa našim Igorom Dobričićem kao autorom teksta.

Predstava „Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom” Igora Koruge na programu je u četvrtak 2. novembra u 20 časova u Bitef Teatru. Polazna želja u kreiranju ove plesne predstave jeste pitanje: na koji način arhiviranje plesne umetnosti može biti umetnička praksa?

Autorovo istraživanje ove želje odvija se kroz transgeneracijsku kreativnu razmenu sa šest koreografa/reditelja/plesača/izvođača lokalne nezavisne plesne scene: Nelom Antonović, Anđelijom Todorović, Jelenom Jović, Tatjanom Pajović, Borisom Čakširanom, i Sanjom Krsmanović Tasić.
 
U petak 3. novembra u 20h u Bitef Teatru, biće odigrana predstava „Repertorio No.2” dvojice mladih autora iz Rija de Žaneria, Davija Pontesa i Valasa Fereire. To je koreografski eksperiment koji koncipira ples kao praksu samoodbrane kroz analizu devijantnih, transgresivnih i neformalnih tehnika. Pontes i Fereira formulišu ovaj rad oko pojmova pobunjeniih tela i njihovih načina pružanja otpora. Njihov boravak u Beogradu rezultat je nove saradnje Stanice i brazilskih plesnih umetnika, kao i podrške Ambasade Brazila u Beogradu.

Naslovna fotografija: I need a new body, Sonja Stavrova

Članak Osam predstava na 16. Kondenzu – Festivalu savremenog plesa i performansa se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Povodom svetskog dana okeana, 6 umetnika će ujediniti 4 vrste umetničkog izraza, muziku, savremeni ples, poeziju i video art kako bi dočarali ,okeansko osećanje’ onako kako ga oni vide.

Kroz elektro-akustični zvuk, stihove, pokret i pokretne slike, umetnici će istražiti kvalitete i različite aspekte vode: kao fluidno, neprekidno kretanje, izvor zvuka, energije i meditativnog audiovizuelnog iskustva.

Preplavljenost „sećanjem i osećanjem”, kroz „tamni azur, sjajnocrnu plavet, tirkiz, purpur, prozirnoljubičasto, zelenkastoružičasto, olovnoplavo, ultramarin i smaragd’, do okeanskih dubina gde možemo slobodno dа dišemo i postajemo jedno sa beskrajnim.

Muziku će izvoditi Goran Lončarević i projekat Endléa, iza koga stoji Timofei Trifonov iz Rusije, plesači će biti Olga Uzikajeva i Rade Obradović, Maksim Koroljov će biti zadužen za video projekciju, dok će pesnik Ivan Marinković kazivati stihove iz zbirke „Marinizmi” Slobodana Tišme.

Trajanje: 60 min

Članak Četvorodimenzionalni performans 7. juna u KC Gradu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Svi segmenti Aprilskih susreta, od osnivanja do danas, imaju pre svega jedinstven edukativni karakter za brojne generacije mladih, koje su otkrivale i razvijale svoje veštine i talenat i oprobavale se u raznim umetničkim oblastima. Ovo će biti prilika da se publika upozna sa radovima mladih ljudi čije vreme tek dolazi.

Radovi u formi koreografija, višemedijskih instalacija, video radova i performansa koje će predstaviti studenti osnovnih, master i doktorskih studija Instituta za umetničku igru nastali su pod mentorstvom prof. dr Snežane Arnautović Stjepanović, prof. Dijane Milošević, prof. Dušice Pejić, Ognjena Vučinića i doc. Katarine Bućić.

Ulaz na sve programe u okviru Aprilskih susreta je slobodan, pa vas pozivamo da i vi budete deo ove festivalske priče.

Ponedeljak 3. april

19.00 ispred Svečanog ulaza
SVEČANO OTVARANjE
performans
Koreografija: Ognjen Vučinić
Tijana Ostojić, Miona Petrović, Jelena Dudić, Iva Ilijevski, Anja Stojankić, studenti osnovnih studija odsek Savremena igra

STUCK
Procesualni performans
Izvodi se u svim prostorima
Autori i uzvođači: Katarina Ilijašević i Jovana Grujić studentkinje I godine master studija Umetnička igra

19.10 velika sala
CARPE DIEM
Koreografija
Autor i izvođač: Miona Petrović, studentkinja III godine osnovnih studija odsek Koreografija
Muzika: Miodrag Marinković

19.20 velika sala
IN THE MEADOW OF THE VALLEY
Performans
Autor i izvođač: Nina Pantović, studentkinja I godine master studija Umetnička igra

19.30 prolaz prema maloj sali
TREN
Višemedijska instalacija
Autor: Boban Kostić, student I godine master studija Umetnička igra

19.40 ispred male sale
SAMO
performans
Autor i izvođač: Katarina Ilijašević, studentkinja I godine master studija Umetnička igra

19.50 mala sala
ECCE HOMO!
Interaktivna instalacija
Autor: Tamara Ljesar, studentkinja I godine master studija Umetnička igra, saradnik na projektu: KUD Luče

20.00 velika sala
FRAME
koreografija
Autor i izvođač: Miona Petrović, studentkinja III godine osnovnih studija odsek Koreografija

20.10 velika sala
MISA
Video rad
Muzika: Clockwrk juj
Montaža video: Luka Stojković
Autor i izvođač: Jovana Grujić, studentkinja I godine master studija Umetnička igra

20.15 velika sala
EMOTION IN TIME
Koreografija
Autor i izvođač: Angela Mihova, studentkinja I godine master studija Umetnička igra

20.20 velika sala
OVERTHINKING
Video instalacija i performans
Video: prof. Nemanja Maraš
Autor i izvođač: Una Balaž, studentkinja I godine master studija Umetnička igra

20.25 velika sala
HEAR ME DANCING
Koreografija
Tijana Ostojić, studentkinja III godine osnovnih studija odsek Koreografija

20.30 klub – ispred Novog prostora
ONE MINUTE JA
Video radovi
Autori: Ognjen Vučinić i docent Katarina Bućić
Izvođači: Ognjen Vučinić, doc. Katarina Bućić, prof. Aleksandar Ilić, Jovana Grujić, Tijana Ostojić, Katarina Ilijašević, prof. dr Snežana Arnautović Stjepanović, Jelena Dudić
Aleksandra Madsen, Una Balaž, Angela Mihova, Miona Petrović, Tijana Ostojić, Staša Ivanović, Iva Ilijevski

20.30 Novi prostor
DIFFERENT FRUIT
Video rad
Izvođač i autor: docent Katarina Bućić, saradnik u nastavi na odseku Savremena igra

20.40 velika sala
UNTOUCHABLE
performans
Tijana Ostojić, studentkinja III godine osnovnih studija odsek Koreografija

20.45 velika sala
SVE ZA MENE JEDNU
solo
Izvođač: Katarina Bućić

20.50 velika sala
VERT
koreografija
Tjaša Bucik & Patricija Crnkovič (Slovenija)

21.00 klub
IN THE MEANTIME
Koreograf: Miona Petrović
Izvođač: Tijana Ostojić

21.10 klub
Koncert – scensko muzički performans
RAIN DOGS
Fantastični beogradski TRIBUTE TO TOM WAITS BAND sa tradicijom dugom više od jedne decenije. Zahvaljujući unikatnoj interakciji sa publikom i odličnoj interpretaciji, Dogsi pune beogradske klubove stvarajući svojevrstan muzičko/poetski performans.
Rain Dogs na čelu sa frontmenom Nenadom Vasićem svojom energijom uspevaju da odvedu publiku u zadimljeni njujorški lokal u koji se ne ulazi pre ponoći i gde između zavodljivog zvuka saksofona i hrapavog vokala, oživljava mala gradska noćna magija.
Vasić Nenad – vokal
Aleksandar Stanković – bas
Branko Stanisić – klavijature
Aleksandar Vujošević – bubnjevi ??
Srđan Jevtović- saksofon
Nikola Džekulić – gitara

Galerija (do 21. aprila)
DEKONSTRUKCIJA POKRETA
Po uzoru na radove Vasilija Kandinskog „Dance curves“
Autor projekta: DUŠICA PEJIĆ
Projekat je nastao kao rezultat rada prof. Dušice Pejić sa studentima osnovnih, master i doktorskih studija Instituta za umetničku igru, u okviru pedmeta sinergije i transformacije. Radovi će biti izloženi u velikom izlagačkom formatu (štampa na platnu i vizuelni objekti na akrilnim pločama).
Tokom procesa rada na predmetu sprovođeno je istraživanje različitih načina povezivanja umetničke igre i vizuelnog zapisa. Promena fokusa i pristupa razvija i obogaćuje naš pristup stvarnosti i životu kroz drugačiji način mišljenja, opažanja i realizovanja.

Projekat „Dekonstrukcija pokreta“ nastao je po uzoru na radove Vasilija Kandinskog „Dance curves“ koji je jedan od načina povezivanja izvođačkih i vizuelnih umetnosti.
Studenti su transponovali pokret nastao u prostoru baletske sale na vizuelnu ravan, primenom medija fotografije, a zatim su kroz crtež i sliku svodili liniju tela na apstraktnu formu.
Igrači umetnici inspirisani nekom od igračkih poza, a promenom percepcije, realizovali su vizuelno apstraktna umetnička dela.
DUŠICA PEJIĆ MA slikarstva, završila je master i osnovne studije na katedri za slikarstvo Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu.
Završila je specijalističke studije na katedri za slikarstvo Fakulteta likovnih umetnosti Univerziteta u Beogradu.
Diplomirala je na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija u Beogradu, na odseku za Grafički dizajn.
Izlaže na samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu.
Uvršćena je u osam najistaknutijih autora apstraktne orijentacije u srpskom slikarstvu u Srbiji posle 2000. godine, u projektu Vasilija B. Sujića.
Istražuje i sarađuje na projektima povezivanja i umrežavanja različitih umetničkih izraza.
Dobitnik je Zahvalnice Srpske akademija nauka i umetnosti Ogranak SANU u Novom Sadu 2018, priznanja za rad Tesla Art Fondacije u Beogradu 2017, priznanja za doprinos i saradnju sa ArtFest@Doral u Majamiju, SAD, 2014. i nagrade za crtež Interkomerc banke u Beogradu 1998.
Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i internacionalne asocijacije umetnika ArtFest@Doral, Majami, SAD.

Srećna galerija (do 8. aprila)
ŠKOLA ZA DIZAJN, BEOGRAD
BEOGRAD I NA NEBU I NA ZEMLjI, fotografije
Autori izložbe: Ranka Hrvaćanin i Goran Redžepi, profesori fotografije

Kolektivna izložba radova mladih autora na predmetu i sekciji fotografije rezultat je jednogodišnjeg osnovnog kursa učenja fotografije kroz redovni program nastave, kao i foto-sekcije koji objedinjuje prolazak kroz savladavanje tehničko-tehnološke i likovno-estetske osnove. Nizom vežbi kroz koje se uče i primenjuju likovni elementi u oblasti fotografije daje se učenicima solidna osnova da u svim segmentima podignu nivo radova iznad školskog standarda i proseka.
Specifičnost fotografske obrade različitih likovnih elemenata jeste ulazak u teksturu i strukturu, formu i oblik, a izborom kompozicionog kadra i najadekvatnijeg osvetljenja, dobija okvire likovnog rešavanja u rasponu od konkretnog do apstraktnog.
Uvođenjem teme foto-eseja kao krune rada u poslednjoj godišnjoj vežbi, učenici dobijaju šansu da zaokruže rad na fotografiji unoseći, pored likovno-estetskih elemenata, priču, atmosferu, ambijent, afinitete ka određenim temama, motivima, pa i delovima grada.
Biranjem radova za izlaganje i uvidom u opredeljenja ka vrsti motiva, spontano se nametnuo naziv izložbe iza koga se kriju vizure grada koje na najbolji način prikazuju njegovu raznolikost, kao i raznolikost u autorskim pristupima.

Galerija Cirkus
Iz Arhiva SKC-a
izložba printova
Ovde u ovom prostoru, održavali su se Aprilski susreti, stari i novi

prolaz prema velikoj sali
Iz Arhiva SKC-a
izložba printova

Đina Pane (1939-1990, Gina Pane), Pariz – Život, smrt, san, performans.
Aktivirajući svoje telo u javnom prostoru, Đina Pane je termine prostor i vreme pojmila kao materijal za ovakve radove koji nastoje da transformišu pojedinca kroz željenu komunikaciju s Drugim. Sve što je ostalo od njih danas jeste fotografska dokumentacija pažljivo odabranih trenutaka i sam performativni objekat.

Ekipa A3 – Ekipa za akciju i anonimnu atrakciju, Beograd, – Dejstvo pozorišnog kostima,
Prva ulična akcija; učestvuju članovi Ekipe: Mladen Jevđović, Slavko Timotijević, Jugoslav Vlahović, Rista Banić i prijatelji. Ideja je bila da se ispita dejstvo pozorišnog kostima izvan pozorišne scene, odnosno njegovo delovanje na najširi krug publike (slučajne prolaznike) čime Ekipa opravdava svoje stalno opredeljenje ka neuobičajenom tretiranju likovnih i pozorišnih formi, kao i situacija.

Aleksandar Saša Pedović, Novi Sad, Ambijent – Kibernetička kocka
„…Tu je pokušao da stvori jedan sasvim neuobičajen i nesvakidašnji ambijent koji se bazira na svetlosnim efektima i delovanju raznobojnog svetla na intetnizvne boje… kao propratni element enterijera uključio je i progresivnu muziku.“

Kružne stepenice
Iz Arhiva SKC-a, print
Govori Jozef Bojs, Diseldorf, performans/predavanje
„…Ono što radi umetnik ili bilo koji kreativan čovek mora biti namenjeno drugima. Što više ljudi rade za druge, viša su ljudska bića. Kada ljudi budu imali iste uslove, nastaće nova skulptura. Rad svake individue mora biti ne za nju samu nego i pre svega za druge. Ljudska bića sposobna su da posvete stvari u sebi i van sebe.“

mala sala
Iz Arhiva SKC-a
izložba fotografija i prezentacija dizajnerskih rešenja plakata štampanih povodom Aprilskih susreta

Utorak 4. april

19.00 velika sala
15 MINUTA U AKVARIJUMU
Performans
Alisa Oravec
Studentkinja II godine doktorskih studija

19.15 velika sala
CARPE DIEM
koreografija
Autor i izvođač: Miona Petrović, studentkinja III godine osnovnih studija odsek Koreografija
Umetnička igra i performans
Muzika: Miodrag Marinković

STUCK
Procesualni performans
Izvodi se u svim prostorima
Autori i uzvođači: Katarina Ilijašević i Jovana Grujić, studentkinje I godine master studija Umetnička igra

19.30 prolaz prema maloj sali
TREN
Višemedijska instalacija
Autor: Boban Kostić, student I godine master studija Umetnička igra

19.40 ispred male sale
SAMO
performans
Autor i izvođač: Katarina Ilijašević, studentkinja I godine master studija Umetnička igra

19.50 mala sala
ECCE HOMO!
Interaktivna instalacija
Autor: Tamara Ljesar, studentkinja I godine master studija Umetnička igra, saradnik na projektu: KUD Luče

20.00 velika sala
MISA
Video rad
Muzika: Clockwrk juj
Montaža videa: Luka Stojković
Autor i izvođač: Jovana Grujić, studentkinja I godine master studija Umetnička igra

20.10 velika sala
EMOTION IN TIME
Koreografija
Autor i izvođač: Angela Mihova, studentkinja I godine master studija Umetnička igra

20.15 velika sala
OVERTHINKING
Video instalacija i performans
Video: prof. Nemanja Maraš
Autor i izvođač: Una Balaž, studentkinja I godine master studija Umetnička igra

20.20 kružno stepenište
MOЯ ZVEZDA
performans
Danijela Simić, studentkinja III godine osnovnih studija

20.30 klub – ispred Novog prostora
ONE MINUTE JA
Video radovi
Autori: Ognjen Vučinić i docent Katarina Bućić
Izvođači: Ognjen Vučinić, doc. Katarina Bućić, prof. Aleksandar Ilić, Jovana Grujić, Tijana Ostojić, Katarina Ilijašević, prof. dr Snežana Arnautović Stjepanović, Jelena Dudić, Aleksandra Madsen, Una Balaž, Angela Mihova, Miona Petrović, Tijana Ostojić, Staša Ivanović, Iva Ilijevski

20.30 Novi prostor
DIFFERENT FRUIT
Video rad
Izvođač i autor: docent Katarina Bućić, saradnik u nastavi na odseku Savremena igra

20.40 velika sala
FALLING
koreografija
Tijana Ostojić i Iva Ilijevski, studentkinje osnovnih studija Savremena igra

20.45 velika sala
CATCH
koreografija
Una Stjepanović i Nina Horvat, studentkinje II godine osnovnih studija
Klasičan balet

20.50 velika sala
VERT
Tjaša Bucik & Patricija Crnkovič (Slovenija)

21.10 Klub
Koncert
TRUT VS ALBERTO DIAS I PRIJATELjI
VEČE AFRIČKIH RITMOVA
Uživajte u lepoti afričkih ritmova i vrhunskim perkusionistima.
Nastupaju:
Goran Ljuboja Trut
Raul Alberto Dias
Dejan Savić
Dušan Janković

Članak Aprilski susreti u Studentskom kulturnom centru se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Umetničkog karaktera, 2Hot4Stage FEST podrazumeva muzičke nastupe, različita takmičenja, performanse, edukativne radionice sa internacionalno afirmisanim umetnicima, kao i koncerte koje će obeležiti neki od najprepoznatljivijih regionalnih muzičkih izvođača. Posetioci će imati priliku da uživaju u urbanim i uličnim veštinama: od novih olimpijskih sportskih disciplina – skateboardinga i breakinga, do grafiti izložbe, kolekcije i bazara retkih modela patika, takmičenja u komponovanju muzičkih beatova, VR i gejming instalacijama, barber i tattoo mini konvenciji, kvizovima znanja…

Program festivala traje 3 dana, a tokom tih dana najraznovrsnijeg sadržaja, festival okuplja preko 9000 posetilaca, oko 700 plesnih takmičara i više od 20 muzičkih izvođača i internacionalnih predavača iz zemalja širom sveta.

2HOT4STAGE dovodi renomirane plesače i predavače koji dolaze iz Švedske, Ukrajine, Rusije, Kine, Grčke, Belgije, Austrije, Nemačke i Italije, te time Srbiju dovodi na svetsku mapu festivalskog turizma. Organizatori najavljuju najveći festival do sada, a poznata su imena i muzičkih izvođača među kojima su pre svega legendarni Edo Maajka i Who See, neizostavni master ceremonije Bege Fank, zatim talentovana kantautorka Tam, duhovita Instagram zvezda muzičkih obrada Only Fejmz kao i mlade zvezde trap muzike X, Rouzi, Jowam.  Kada su u pitanju DJ-evi, Rokam, Bko, Kostur, Spale, Shine, Luna, Vukashi, Basic će biti prisutni na danima festivala, a očekuju se i mnoga druga poznata imena domaćih i regionalnih izvođača.

„rEVOLUCIJA“ kao ovogodišnji lajt motiv, podstaćiće pozitivne promene u formatu festivala i pozvati na sve dobre strane savremenog modernog društva. Pored toga, „Evolucija ne Revolucija“  ukazaće, između ostalog, na važnost lične promene svakog pojedinca za opšti boljitak i polazne tačke svakog napretka društva i pokreta.

Prvi dan festivala, startuje 31. marta od 14:00h sa konferencijom za medije, a zatim nastavljamo sa panel tribinom pod nazivom „Do brenda na mreži“, gde će poznati domaći i regionalni influenseri iz sveta ulične kulture govoriti o građenju sopstvenog koncepta, proizvoda, ili samopromocije na društvenim mrežama. Početak festivala će obeležiti i dodela priznanja „Beogard“ – za najistaknutijeg ambasadora Hip Hop supkulture, koja se dodeljuje u čast pokojnog repera Gru-a.

Organizatori i učesnici festivala pozivaju sve ljubitelje ulične kulture i urbanih veština da se pridruže, oprobaju, ili samo uživaju na celokupnom nezaboravnom trodnevnom muzičkom i plesnom spektaklu, te da zajedno proslavimo i 50. rođendan Hip Hop-a, koji se obeležava ove godine!

Ulaznice za festival su u prodaji na veb sajtu tickets.rs, kao i na sledećim lokacijama: ZlaZla shop, Kobazz skate shop i u grafiti shop-u Beowallz.

Članak Najveći festival ulične kulture u regionu – 2Hot4Stage FEST se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U ponedeljak 24. oktobra u Ustanovi kulture „Vlada Divljan“ u 20 časova, na programu je „Works in Silence” Lucinde Childs u izvođenju Dance On ansembla, rad koji pruža uvid u ključnu fazu razvoja jedne od najznačajnijih koreografkinja / koreografa 20. veka. Ova zbirka ranih dela iz obimnog repertoara Lucinde Childs posebno je uzbudljiva kako zbog retkih prilika da se izvodi, tako i zbog značaja za istoriju plesa. Dance On ansambl je ove godine otvorio Bitef festival i dobio jednu od festivalskih nagrada. Kondenz će publici omogućiti da besplatno vidi ovu veliku evropsku kompaniju.

Predstava „4IMNNML (For I am an Animal)“ na programu je 25. oktobra u Ustanovi kulture „Vuk“ u 18h. Stefan Veselinović, mladi koreograf i plesač, i Romain Lafon-Pachot, pozorišni i umetnik glasa, udružili su se u istraživanju polja gramograma i njegovih sredstava za postavljanje odnosa telo-jezik na sceni. Kondenz s ponosom predstavlja prvo igranje Stefana Veselinovića u Beogradu, nakon njegovog školovanja u Francuskoj.

Fotografija: privatna arhiva

Iste večeri u 21h u Ateljeu 212, Ivana Kalc i Igor Koruga će premijerno prikazati novi rad „Zašto ne (?)“ koji traga za otelovljenjem i definisanjem današnjeg (beznadežnog, izolovanog, uplašenog, prekomerno-identifikovanog) tela pojedinca i afektivnim prostorom negovanja između (najmanje) dvoje, kao prakse koja se nadalje može razvijati sa kolektivom (publikom).

Fotografija: Karlo Čargonja

U sredu 26. oktobra, u Bitef Teatru u 20h biće izvedena predstava „The sound they make when no one listens“. U vreme ekološke, političke i lične krize, brazilski koreograf Thiago Granato istražuje čin slušanja. Tri izvođača se upuštaju u mehanizme svesnog slušanja kao način opažanja pokreta i nekretanja, i tako razotkrivaju skrivene strukture moći i kontrole. Ovaj rad započet je u Beogradu 2019. godine kada je autor bio na rezidencijalnom programu Stanice.

Predstava „Ranjiva tijela“ na programu je 27. oktobra u Magacinu od 20 časova. Ovo delo autorke Ane Jelušić, u saradnji s plesnom umetnicom Martom Krešić i dramaturškinjom Ninom Gojić, bavi se time kako gledamo i šta vidimo u tome što gledamo, oslanjajući se na haptički materijal koreografiranog dodira.

U petak 28. oktobra u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra biće izveden performans „To Speak Light Pours Out“ autorke Kate McIntosh koji, kroz mešavinu tekstova različitih pisaca, kompozitora i izvođača, uranja publiku u moćan prostor za slušanje, stvarajući zvučni svet koji kanališe energiju ritmova, glasova, tekstova i njihovih značenja.

U bašti Galerije Legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, 29. oktobra u 12h, na programu je verzija predstave „Trança“ autora Thiaga Granata. „Trança“ je poziv na taktilno putovanje gde se zvuk i pokret prepliću na vrtoglavim površinama i temporalnostima. Kroz koreografiju ruku, Thiago Granato ubrzava procese transformacije gde se različite sile prevode u znakove, istražujući moć tela da kreira kontekste koji oblikuju nove načine života.

Fotografija: Irena Dieter Hartwig

Istog dana u 20h, u Centru za kulturnu dekontaminaciju na programu je predstava Marka Pejovića „O iscrpljivanju ili plutanje van sopstvenih granica“. Nastala u okviru projekta „Redovno u zoni neživljivosti“, ona se fokusira na to kako nas uslovi života – društveni, politički, ekonomski, radni… dovode u stanje konstante iscrpljenosti koja postaje redovna pojava.

Poslednjeg festivalskog dana, u nedelju, 30. oktobra u Bitef Teatru u 20h biće izvedena predstava „U.F.O. – Hommage to Katalin Ladik“ Irene Z. Tomažin i Jule Flierl koje slave zajedničko interesovanje za umetničku poziciju Katalin Ladik. Ovo je omaž koji briše granice između poezije, glume i eksperimentalnog rada glasom, posvećen „Joko Ono Balkana“ i pionirki umetnosti glasa i performansa u Jugoistočnoj Evropi.

Naslovna fotografija: Rafael Medina

Članak Devet predstava na 15. Kondenzu u devet različitih oblika se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Festival se ove godine održava od 23. do 30. oktobra na više lokacija u Beogradu pod sloganom „Radikalna ranjivost”, a biće izvedeno ukupno devet predstava i performansa, uz brojna predavanja i razgovore.

„Motom „Radikalna ranjivost“ želimo da iz svoje pozicije –  pozicije nezavisne plesne scene, pozicije pojedinaca koji biraju da rade na toj sceni, pozicije kolektiva koji se bori da održi i sačuva kolektivni duh, pozicije građana u društvu koje se raspada po svim šavovima – progovorimo o tome koliko smo svi radikalno ugroženi i koliko je u redu da pokažemo svoju osetljivost, svoje slabosti, ali i svoju strast da ne odustanemo“, istakla je Marijana Cvetković, ko-kustoskinja festivala Kondenz.

„Predavanje Thomasa DeFrantza o crnom performansu (Black Performance) otvara festival kao uvod u tematsku višeslojnost ovogodišnjeg programa festivala. Njime ukazujemo na značaj umetničkog delovanja kojim se razmatraju politička zajedno sa pitanjima estetske vrednosti, veštine, prakse i stručnosti, kao i pitanja stvaranja zajedničkog (commons) u performansu, nastalog iz radikalnog brisanja crnih (i drugačijih) ljudi iz prihvaćenih oblika „ljudskog“ koji mnogima omogućavaju da se okupe na mestima zajedničkih i bliskih ranjivosti“, dodala je Marijana Cvetković.

„Works in Silence” Lucinde Childs, rad koji pruža uvid u ključnu fazu razvoja jedne od najznačajnijih koreografkinja / koreografa 20. veka, biće izveden u ponedeljak, 24. oktobra u 20 časova, u Ustanovi kulture „Vlada Divljan”. Ova zbirka ranih dela iz obimnog repertoara Lucinde Childs posebno je uzbudljiva kako zbog retkih prilika da se izvodi, tako i zbog značaja za istoriju plesa. Većina ovih dela nije viđena od kada su prikazana 1970-ih godina.

Ovo je redak uvid u ključni period transformacije jedne od najvažnijih svetskih koreografkinja i autora, čiji se uticaj na svet vizuelnih umetnosti i na čitavu jednu generaciju koreografa ne može dovoljno istaći. Njena dela izražavaju krhkost i humanost kao savršen primer ljudskog iskustva i, kao takva, prikladna su upravo za grupu plesača koji sa sobom nose sopstveno bogatstvo lične istorije i ličnog znanja.

Koreografiju potpisuje Lucinda Childs, inscenaciju Ty Boomershine, a izvođači su Ty Boomershine, Anna Herrmann, Emma Lewis, Gesine Moog, Omagbitse Omagbemi, Lia Witjes-Poole. Predstava je nastala u produkciji Dance On ansambla.

Istog dana, u 18.30 časova u UK „Vlada Divljan”, Rok Vevar održaće predavanje o radu Lucinde Childs.

Ove godine pokrenuta je saradnja tri različite manifestacije koje se organizuju tokom oktobra u Srbiji. One javno apeluju da je neophodno da se u kulturi sarađuje, da se bude solidaran sa drugima i da se dele resursi koji su nam na raspolaganju. Zajedno sa Kondenzom, Oktobarski salon / Kulturni centar Beograda i Memorijal „Nadežda Petrović“ / Galerija Nadežda Petrović, Čačak, žele da svojim primerom pokažu kako je važno da se neguje i jača saradnja između javnog sektora u kulturi i nezavisne kulturne scene i da tim gestom ukažu na potrebu svih umetnika i kulturnih radnika da se udruže i ne dozvole podele koje im se neprekidno nameću.

Kroz ovu inicijativu svaka manifestacije će u svoje programe uključiti umetnike i kolege iz druge dve manifestacije, ili će zajedno organizovati pojedine segmente programa.

Timovi Kondenza, Oktobarskog salona i Memorijala „Nadežda Petrović“ pozivaju kolege širom zemlje, iz javnih institucija ili sa nezavisne scene, da iniciraju zajedničke projekte, saradnju, razmenu znanja, iskustava i resursa i o tome javno govore, promovišu zajednički rad i solidarnost u kulturi.

Autor fotografija: Jubal Battisti

Članak Predavanje o crnom performansu i Dance On Ansambl otvaraju 15. Kondenz se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako Jan govori, naziv ovog performansa inspirisan je žustrom izjavom kineskog predsednika, kao i učestalom upotrebom nasilja u verbalnom izražavanju koja sve više prolazi neopaženo. Podstaknut je i situacijom u društvu i velikim protestima širom sveta gde ljudi, kao i plesači na sceni, pokušavaju da se izbore za mesto za sebe i svoje misli. 

Povodom performansa na ovogodišnjem Bitef festivalu, razgovarali smo sa koreografom Janom Martensom o izostanku hijerarhije u njegovim koreografijama, dozvoljenim greškama na sceni, različitosti i radnim pravima u umetnosti.

Kako se razvijala ideja za predstavu? Naziv je vrlo specifičan, kao da upozorava da jedan pogrešan pokušaj potencijalno može da nas uništi. Na šta aludiraš?

Jan: Naziv performansa je veoma specifičan, to je izjava predsednika Kine koji je tokom protesta u oktobru rekao da će svako ko želi da se suprotstavi Kini proći tako što će završiti skršenim telima i slomljenim kostima. Video sam je na sajtu CNN-a i rekao: okej, ljudi će na ovo da odreaguju, zvaničnici će da reaguju, ali to se nije desilo. Tada sam shvatio da smo se mi navikli na nasilje koje koristimo u razgovoru, u jeziku, što lako može da dovede do nasilja u realnosti. Na primer, to se i desilo sa Trampom i Kapitolom, posle njegovog govora napali su Kapitol. Želeo sam da dam prostora tim rečima kroz ovaj performans, zato što će se ljudi na osnovu toga pitati zašto se komad zove tako, a kada im budem dao objašnjenje, nadam se da će promišljati o tome kakvo je naše društvo.

Autor fotografije: Stine Sampers

Osvajanje prostora bez ugrožavanja tuđeg mesta pod reflektorom je na neki način koncept ove predstave. Da li si upravo ovim želeo da pokažeš da nas ovaj sistem vodi u stalnu borbu za određenim mestom, uprkos tome što svako od nas nesumnjivo ima svoj prostor?

Da, mislim da ljudi često pokušavaju da pronađu prostor, što se posebno može videti na društvenim mrežama. Sa druge strane se može videti i na ulicama, gde ljudi izlaze i protestuju zato što žele da se izbore za svoje mesto ili da povrate istinu. Siguran sam da sam poželeo da to prevedem u performans, čija će različita tela takođe želeti da povrate i osvoje taj prostor. Da dođu i kažu: okej, pozornica nije samo za virtualne plesove, već za svako telo, jer svako telo ima kapacitet da komunicira nešto što je važno.

Plesači su različitog uzrasta, a njihova imena saznajemo u trejleru, šta te je navelo da koncipiraš performans na ovaj način? Zašto ti je to bilo važno?

Do toga sam došao tako što sam to povezao upravo sa protestima, ljudi sa svih strana sveta protestuju da pronađu mesto za sebe i svoje misli. Hteo sam da napravim delo koje kroz više tipova tela osvaja stejdž. Pre ovoga, imao sa performans gde devetnaestoro mladih ljudi, takođe kroz svoj nastup ističe da želi svoje mesto, tako da je ovo bio nastavak. Triler sa njihovim imenima jeste tu da kaže publici da se ovde radi o njima, njihovim različitostima, ali i zajedništvu između njih. Možda na prvi pogled deluje kao da nemaju mnogo toga zajedničkog, ali ipak imaju, stvaraju harmoniju i u mogućnosti su da sarađuju, iako pričaju različitim jezicima.

U tvojim performansima ne postoji hijerarhija među igračima, svi imaju jednaku odgovornost. Da li postoji poseban razlog za to i kako su plesači reagovali?

Tako je. Mislim da su svi moji radovi veoma demokratski, ne volim tu ideju solo igrača na sceni, to favorizovanje igrača i automatski nametanje publici. Čini mi se da se to i njima jako dopada. Na početku im nije bilo lako da osete da su oni odmah pored ljudi koji su potpuno različiti od njih, jer to postavlja pitanja o njihovom ličnom kvalitetu. U plesu je slučaj da, kada nastupaš, tu si sa ljudima koji dele slične kvalitete, što ovde nije slučaj. Ako treniraš trideset godina, da bi bio u mogućnosti da napraviš piruetu, a pored tebe je plesač koji pada nakon pola piruete, preispituješ se zašto si ti tu. U početku je, verujem, bilo destabilizujuće za neke od njih, ali su vrlo brzo shvatili važnost poruke koju želimo da pošaljemo.

Muzika je takođe zanimljiva, razni komadi se smenjuju tokom nastupa, objasni nam zašto je izbor muzike baš takav, s obzirom na to da se radi o kompoziciji koja je neodvojivi deo predstave?

Napravio sam muzički odabir pre nego što smo počeli sa probama. Tražio sam protestnu muziku, netipičnu, kao što su Nina Simon ili Bob Dilan, jer sam smatrao da su to previše očigledni izbori, tako da sam i tu video mogućnost da i u muzici dam prostor drugim autorima koji možda nemaju pozornicu koju zaslužuju, a kroz svoju muziku ispoljavaju protestni karakter.

Šta simbolizuju različiti kostimi?

Želeo sam da napravim cordo balet i da ti kostimi reflektuju to, da budu tipični baletski kostimi, u jednoj bolji, ali različiti modeli, da kroz to nastavim sa idejom individualnosti, ali da se zadrži ideja trupe. Postoje dve vrste kostima – sivi i crveni. Takođe, želeo sam da kroz kostime zadrže tu ideju oslobađanja sebe. Performans počinje rigidnom formom, ali ponavljanjem i insistiranjem na tome postigne se velika sloboda na kraju. Isto tako, ta promena iz sive u crvenu bila je mugućnost da ih dovedem u kontakt, jer se oni kroz performans ne dodiruju, želeo sam momenat brige.

U svojim ranijim radovima dozvoljavo si igračima da prave greške, to je bila neka vrsta koncepta. Prema ovogodišnjoj temi Bitef festivala, koliko grešaka je dozvoljeno na poslu, posebno kada je to u vezi sa javnim nastupom?

Mislim da je dosta grešaka dozvoljeno u poslu. Pored toga, mislim da moja umetnost dozvoljava i stvara prostor da publika može da se prepozna, da se oseća kao da ih ti plesači zastupaju, da to može biti i njihov komšija, ne neka virtuelna mašina koja dolazi iz raja, uradi piruetu i nestane. Ukoliko želite da privučete nove ljude u pozorište, ono mora da bude pristupačno i ljudi moraju da se osete kao da su reprezentovani. Pravljenje grešaka je normalno, ne treba da bude zategnuto sve vreme. To što je svako individua, ne znači da nas to sprečava da sarađujemo zajedno.

U duhu festivala, u kojoj meri se radnička prava, u sferi umetnosti, zaista poštuju?

Zanimljivo pitanje. Mislim da se često ne poštuju. Iako se umetnici i plesači smatraju progresivnim delom društva, mi imamo iste probleme. Postoje veoma toksične veze, zloupotreba moći, to se dešava i u ovoj sferi. Stoga, treba da kreiramo bolje uslove. Igrači, takođe, imaju decu i porodicu i ne bi trebalo da rade od jutra do ponoći, mislim da treba da pronađemo balans. Ja nisam koreograf koji radi duge iscrpne probe ili viče na plesače, konflikt nje moj metod. Postao sam koreografer jer radim sa ljudima, to je i vrsta socijalne umetnosti, slikari rade četkom, dok mi ovde kreiramo i malu zajednicu. Mislim da ja poštujem radna prava, često se desi da radni dan završimo u tri sata, dok nekada plesači sami požele da ostanu duže, jer osete da u tom trenutku treba da se posvete još malo. Rekao bih da je u ovom poslu važna fleksibilnost.

Ko su za vas „heroji našeg rada“?

Sada pričam protiv sebe, ali uvek je svuda moje ime, ime koreografa. Međutim, često razmišljam o tome da li bi plesači trebalo da budu imenovani umesto koreografa jer, na kraju – oni su napravili sve te pokrete. Takođe, ne mislim da bi trebalo da bude hijerarhije između plesača i koreografa, na istom su levelu. Ja sam ništa bez njih, kao i oni bez mene, tako da ja mislim da su heroji našeg rada plesači, izvođači. Takođe, ne treba zaboraviti ni ljude koji su iza svega – zaduženi su da sve savršeno funkcioniše, a nisu na sceni.

Autor fotografija: Phile Depre

Članak Ples kao sredstvo borbe se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ova predstava je pametan, topao i duhovit esej o savremenom plesu, koji spaja i prožima različita pitanja i stavove, između ostalog i pitanje plesa kao fizičkog rada i najavljuje glavni tematski fokus festivala koji će se baviti pitanjem rada u savremenom društvu, radnih prava, tržišta rada posle pandemije, ali i pitanjem rada u samim izvođačkim umetnostima.

Fotografija: Phile Deprez

Na otvaranju, konferansije Miloš Milovanović pozdravio je ambasadore, predstavnike osnivača festivala grada Beograda, publiku, novinare i kritičare. On je posebno pozdravio i nekoliko stotina pozorišnih profesionalaca iz inostranstva koji će narednih dana posetiti Bitef i učestvovati u njegovim programima. Oni će, kako je rekao, učiniti da i u ovim zaista teškim vremenima globalne ekonomske krize, desnog ekstremizma, pandemije i rata u Ukrajini, Beograd bude, bar na deset dana, svetska pozorišna metropola.

Festival je proglasila otvorenim ruska kritičarka, rediteljka i kustoskinja Marina Davidova koja je nedavno, zbog svojih političkih stavova, bila prinuđena da napusti Rusiju. Ona je u svom govoru izrazila stav da je njena zemlja, napadajući Ukrajinu, napala i sopstvenu kulturu, dodavši to kako se Moskva u poslednjih sedam meseci, od jedne od kulturnih prestonica sveta, pretvorila u mesto odakle umetnici beže. U nadi da je ovaj rat poslednji evropski rat, kao i da će se kulturne veze između Rusije i ostatka sveta uskoro obnoviti, a rusko pozorište vratiti na Bitef, ali i na druge međunarodne festivale, ona je proglasila 56. Bitef otvorenim.

Svečanoj ceremoniji otvaranja prisustvovale su mnogobrojne javne ličnosti iz kulturnog, javnog i političkog života, kao i diplomatskog kora. Među njima su bili: Nataša Mihailović Vacić, v.d. gradskog sekretara za kulturu, Gordana Goncić, podsekretar za kulturu, Emanuele Žiofre, ambasador i šef delegacije EU u Srbiji, ambasadorka Belgije Kati Bugenhaut, ambasador Francuske Pjer Košar, ambasadorka Ujedinjenog Kraljevstva Šon Meklaud, šef Odseka za kulturu kanadske ambasade Olgica Marinković, direktor Gete instituta Frank Bauman, direktor Francuskog instituta Stanislas Pjere, direktor Britiš kaunsila Piter Braun, direktorka Kolegijuma Hungarikuma Klara Sentđorđi, upravnici Ateljea 212 Novica Antić, JDP-a Tamara Vučković, Pozorišta „Duško Radović“; Aleksandar Nikolić, CZKD-a Ana Miljanić, direktorka Istorijskog muzeja dr Dušic Bojić, predsednik SANU Vladimir S. Kostić, Ljubica Beljanski i Sanja Krsmanović Tasić ispred CEDEUM-a, glumci Milan Marić, Svetozar Cvetković i Slaven Došlo, kreatorka Dragana Ognjenović, likovni umetnici Uroš Đurić, Siniša Ilić…              

Fotografija: Zoran Ilić

U okviru prologa festivala, publika je 23. septembra već imala priliku da pogleda produkciju (Nije) kraj sveta u režiji jedne od najpoznatijih rediteljki današnjice Kejti Mičel i produkciji pozorišta Šaubine iz Berlina.  Ovogodišnji Bitef trajaće do 02. oktobra, a u okviru glavnog programa će biti prikazano devet predstava iz šest zemalja, kao i mnogobrojni prateći programi.  Drugog dana festivala, 26. septembra, na programu su dve predstave: Gardien Party iz Francuske, u režiji Muhameda el Hatiba i Valeri Mrežan (Istorijski muzej Srbije, 19 časova) i Tihuana iz Meksika, u režiji Lazara Gabina Rodrigeza i Luise Pardo (Narodno pozorište u Beogradu, 21 čas).

Naslovna fotografija: Dragan Mujan

Članak Svečano otvoren 56. Bitef se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Srpska dreg scena je sve veća iz godine u godinu – od marginalizovanih događaja jednom u mesec dana, do redovnih dreg šoua skoro svake nedelje, i to na više lokacija u gradu. Pojavljuju se nove mlade dreg kraljice i kolektivi, pa publika već može da bira koji će kog vikenda da poseti, ali i koji performansi se kome više dopadaju. Pre godinu dana, na sceni se po prvi put uz pesmu Jugoslovenka, a u okviru žurke Haus of KyeGie-a u Dragstoru, pojavila mlada dreg kraljica Novoslovenka. Ona kombinuje različite motive iz našeg kulturnog nasleđa i slovenske mitologije, a time je, kako kaže, želela da pokaže da naša tradicija nije nužno deo isključivo heteronormativnog identiteta. Deo je kolektiva Nezbrinuti, doma za nezbrinute kraljice i kraljeve, i sa njima je nastupala više puta u prethodnih godinu dana.

Kako se zaintersovala za dreg, šta misli o trenutnoj dreg sceni i ko je kosovka demonka – pitali smo Novoslovenku.

Kada si počela da se baviš dregom?

Novoslovenka: Prvi put sam za dreg saznala kroz RuPaul’s Drag Race, američki rijaliti šou koji postoji od 2009. godine. Počela sam da ga gledam u momentu kada je izašla četvrta sezona All Stars sezone, iako sam i pre toga čula, nikada me nije toliko zanimalo. Ubrzo sam počela religiozno da gledam od prve sezone i navukla sam i svoje drugarice. Kada su ti poznate reference i zanimljivo ti je sve to, budeš u fazonu: a šta ako ja nekada uradim to? Dugo se nisam okuražila da probam, jer nisam znala ni da se šminkam, ni da šijem. Na prvom dregu sam bila prošle godine, kada je Haus of KayGie organizovao veliki povratak posle pandemije. Mesec dana nakon toga, raspisali su poziv za nove kraljice i organizovali neku vrstu dreg takmičenja, koje je bilo namenjeno novim kraljicama, da se oprobaju u tome. Prijavila sam se za to i tu je krenula da se rađa Novoslovenka.

Kako je izgledalo to prvo iskustvo nastupa?

Taserakta i ja smo se prijavile za to takmičenje i došle smo, same se našminkale, što neću da komentarišem kako je izgledalo (smeh). Nastupila sam sa mashup-om Jugoslovenke Lepe Brene i pesme Shum, prošlogodišnjih predstavnika Ukrajine na Evroviziji. I pobedila. Otišla sam sa namerom da mi bude zabavno, a ne da pobedim, ali ljudi su se povezali sa Novoslovenkom.

Opiši Novoslovenku u tri reči onima koji prvi put čuju za tebe?

Svetski, a naše!

Koja ideja stoji iza samog imena?

Dugo sam se bavila folklorom i celog života sam se osećala kao autsajder, kao da sam stavljena u neku kutiju zbog tih strogo podeljenih muških i ženskih stvari – od koraka, do nošnje. To je negde i dovelo do moje averzije prema folkloru i na kraju sam ga napustila. Novoslovenkom sam želela da približim taj deo svog identiteta. Sama etno muzika mi je, takođe, bila inspiracija i dan-danas je neretko slušam. Svi etno i religiozni elementi, kulturno nasleđe i umetnost su u našem društvu heteronormativni. Ne možeš u folkloru da nađeš elemente LGBT kulture. Budu neki elementi gde se, na primer, muški igrač preruši u ženu, ali to je više kao neka šala, ne možemo baš da kažemo da je to LGBT. Iz tog bunta, a i zato što su mi se jako sviđale ženske narodne nošnje (smeh), sam postavila sebi pitanje – zašto ne bi muškarac mogao da se obuče u tu nošnju? Zašto jedna queer osoba ne bi mogla da predstavlja svoje kulturno nasleđe? Mnogo queer ljudi su deo kulturno-umetničkih društava, a uvek su gurnuti sa strane, jer se ne uklapaju u cis/hetero slagalicu. Novoslovenkom dajem tu perspektivu – ja sam gej, volim folklor i patriota sam. Sve se to vezuje za strejt identitet i queer osobe žele da se udalje od toga. To je problem, jer ljudi koji vole ovo područje i svoju zemlju, baš zbog toga što su queer, ne smatraju sebe delom toga. Dreg jeste satiričan, ali ima tu dosta istine. Ako u svom postu citiram pesmu o Marku Kraljeviću, to nije zato što želim da ga izvrgavam ruglu, već zato što volim našu epsku književnost.

Da li se dešavalo da ljudi to protumače pogrešno?

Od queer zajednice – ne. Ona sama ume da bude dosta satirična prema hetero društvu i da bude borderline heterofobična. Oni su to prihvatili kao puku satiru, mislim da i dalje nemaju potpunu sliku o Novoslovenci, da je neki deo svega toga i istina. To mi malo smeta, jer misle da je to nešto što samo treba da isprovocira nekoga, ali verujem da treba da prođe neko vreme kako bi shvatili. Kada je o strejt ljudima reč, moram reći da sam nailazila na dobre reakcije, što je možda i moja sreća. Skoro sam otvorila TikTok nalog, jedan video koji sam okačila je postao viralan i imam preko 128.000 pregleda. Očekivala sam da će tu biti svega i da će reakcije biti burnije, ali nisu. Ljudi su uglavnom bili u fazonu: aha, šta je ovo umesto umri, transvestitu. Opet, verovatno da je i to tako jer nisam otišla baš u žižu javnosti.

Koje su sličnosti, a koje razlike između tebe i tvoje dreg persone?

Novoslovenka je slobodnija i ljubaznija prema ljudima, možda neočekivano za dreg kraljicu (smeh). Uvek imam na umu da dreg radim zbog sebe i svog izražavanja, ali i publike.

Šta ti najteže pada kada se spremaš za nastup?

Uvek najviše volim da imam mesec dana da sve spremim. Najteže mi je da prevedem koncept publici i da shvati šta sam želela da kažem. Da preskočim čak i šminku i autfit, najteže mi je da prenesem svoju zamisao, ukoliko je kompleksna, i poruku. Bitno mi je da sve to ima neki smisao. Iako mi u Srbiji jesmo na početku neke ozbiljnije dreg scene, mislim da više nije dovoljno da staviš periku, obuješ štikle i izađeš na scenu. Performans mora da ima neki sadržaj i zato se uvek fokusiram na to da mi nastupi imaju neki koncept i poruku i da ljudi mogu da se poistovete, jer samo tako mogu da budem relevantna ljudima.

Ispričaj mi neku anegdotu sa nastupa?

Prošle godine na Monster Ball-u u organizaciji KyeGie sam htela da prenesem sliku Kosovke devojke i, kada se završio nastup, prišao mi je jedan lik i rekao: Baš je strava što si napravila foru sa Kosovkom devojkom da bude Kosovka demonka. Ja sam bila u fazonu – ali, to nije bila zamisao i niko to nije rekao (smeh). Ali, bilo je zabavno i bilo mi je drago da ljudi razmišljaju o tome, jer ja uopšte nisam pomislila tako nešto. Nakon toga sam to stavila na svoje bedževe (smeh).

Imaš li omiljeni nastup?

Omiljeni mi je za Dan zaljubljenih ove godine, gde sam nastupala i dala omaž svom omiljenom srpskom ljubavnom filmu Zona Zamfirova. Nastupala sam sa Taseraktom i najviše sam zadovoljna njime. I publika je najbolje reagovala.

Dosta pažnje posvećuješ estetici na svom Instagram profilu, koliko smatraš da je to bitno?

Moja profesija inače je grafički dizajn i na Novoslovenku, sa te strane, gledam kao na svoj dizajnerski projekat. Za neke vizuale mi pomaže i prijatelj Vladimir Pavlović koji je, takođe, deo kolektiva Nezbrinuti. Ceo moj Instagram profil je jedan vid story telling-a gde koristim elemente balkanske i slovenske kulture i pravim neki svoj narativ. Meni i ljudima u mom kolektivu je bitno da imamo strava postere, najave, vizuale i mislim da i ljudi to vole da vide. Ispunjava te da vidiš lep dizajn. Dreg je nešto što zavlja publiku, pa mislim da, samim tim, i treba da se ulaže u marketing, jer to nikada nije jednosmerna ulica.

Deo si kolektiva Nezbrinutih, reci nam nešto više o vašoj kući?

Da, mi smo kolektiv, na reč kuća smo malo alergični jer smo imali dosta loših iskustava, pa nam se ne čini da je to dobar vid prakse, jer dreg kuće u Srbiji nisu kao što su u Americi. Dreg house je nešto što je poteklo iz američke dreg kulture, kada su osamdesetih trans i gej ljudi bili izbacivani iz kuće zbog toga ko i šta su. Dreg majka je tada, bukvalno, skupljala ljude sa ulice i useljavala ih u svoju kuću. To je negde prikazano i u seriji Pose. Nezbrinuti su dom za nezbrinute kraljice i kraljeve, skraćeno DNK, i više sebe posmatramo kao platformu. Kolektiv čini nas šest – četiri kraljice, jedan kralj i naš multimedijalni dizajner Vlada, zovemo ga Grand produkcija. Sarađujemo sa novim kraljicama i kraljevima koji su tek došli na dreg scenu i treba im neki vid podrške i mentorstva. Ideja je da svako iz našeg kolektiva, a i van njega, može da nam se obrati i da organizuje događaj pod svojim imenom, a biće podržan od strane Nezbrinutih. Dakle, cilj je da podržimo dreg kraljice i kraljeve i pomognemo im da se izgrade na sceni.

Šta su trenutno najveći problemi na dreg sceni?

Postoji dosta konkurencije, koja je nezdrava, i zavisti koja je nepotrebna, jer postoji publika za sve nas. Pored toga, ne postoji dobra infrastruktura prostora koji će podržati dreg događaje, jer je u pitanju ozbiljina produkcija koja zahteva više stvari od mikrofona. U Beogradu ima nekoliko mesta, koja su koliko-toliko okej, a prostori koji su baš dobri su skupi. Iako raste broj dreg događaja i dalje je to underground. Od drega se trenutno ne živi, za dreg se živi. Svi to radimo jer volimo i jer nam je zabavno. 

Ko su ti najveći uzori u dregu?

Uzori su mi svi ljudi sa kojima blisko radim, delimo dosta sličnu volju za dregom. Osoba koju na našoj sceni dosta poštujem zbog svega što je uradila je Sonja Sajzor, trans aktivistkinja i dreg kraljica, koja je donela dreg u Srbiju zajedno sa Dekadencom i Markizom. Ona je proživela dosta stvari kao trans osoba, a dosta stvari je uradila za nas. Organizovala je prve dreg žurke, po čijem receptu i dan-danas funkcionišu događaji i davala je platformu novim dreg kraljicama. Tu je i Dekadenca, koja je jedna dobra i profesionalna osoba. Kada je reč o svetskom nivou, volela bih da se malo odaljim od RuPaul’s Drag Race-a, jer, što bi Dekadenca rekla: To je neoliberalni kapitalizam koji melje ljudsku kreativu zarad 45-minutne epizode. Vučem dosta inspiracije odatle, ali mora da bude nešto odomaćeno – radije bih dala omaž Lepoj Breni, nego Britni Spirs.

Šta bi poručila nekoj mladoj osobi koja želi da se bavi dregom?

Najbitnije je da ta osoba bude autentična i da osmisli neki unikatan koncept koji je prijemčiv ljudima, kako bi se poistovetili. Mislim da je to bitno, pogotovo sa balkanskim dregom. Najbolje vreme da počnete da se bavite dregom je sada – osmislite koncept, poruku koju želite da šaljete i pustite mašti na volju! Dreg je umetnost, a ne nešto za šta postoji formula.

Fotografije: Privatna arhiva

Članak Novoslovenka – svetski, a naše se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Umetnica će izvesti performans koji predstavlja čitanja kafanskog tarota koji je za potrebe izložbe Suzovača osmislila i dizajnirala kao jedan od izloženih radova, a koji je izazvao veliko interesovanje. Svako od posetilaca će imati priliku da sedne sa umetnicom u galerijskom prostoru i da postavi jedno pitanje na osnovu koga će dobiti jedinstveno čitanje kafanske tarot karte.

Rad „Sudbina” je prva instalacija koju su posetioci i posetiteljke imali priliku da vide u galeriji Monolog tokom trajanja izložbe Suzovača. Rad se odnosi na špil od 22 tarot karte koji je napravljen u odnosu na Veliku arkanu tarota. Svaka karta tarot špila predstavlja junaka ili junakinju iz kafanskog života, a ekvivalenti sa Velikom arkanom tarota i pojedinačnim kartama i njihovim arhetipima su osmišljeni i dizajnirani u odnosu na njihove likove i dela, kao i odlomke tekstova najpoznatijih pesama. Za potrebe zatvaranja izložbe i performansa, umetnica je napravila celokupni kafanski tarot špil od 78 karata, dizajnirajući i dodavši karte Male arkane, koje dalje uključuju još protagonista i protagonistkinja kafanskog života,kao i vizualne simbole kafane kao pandan klasičnom tarotu. 

Autor fotografija: Ivan Županc

Članak Performans Sudbina umetnice Dee Džanković na zatvaranju izložbe Suzovača se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Koncepcijski izložba je osmišljena kao revizija dosadašnje umetničine prakse. Prvi put objedinjeno i na izvestan način sistematizovano vizuelno pariraju i sagledavaju se njene ujednačene, a opet različite izvedbe kao misli o prirodi, izrazu i temama performans akcija.

Performans Aquarium

Na formalnom nivou njene performans akcije možemo klasifikovati podelom u tri grupe:

1. samostalne, često i radikalne izvedbe

2. kolektivni performansi na nivou promišljanja telesno i mentalno sinhronog unutar duha zajedništva

3.  kroz materijalizovane instalacije i objekte navodi publiku da učestvuje i preuzme ulogu glavnog perform – aktera.

Sve ovo, pojedinačno i objedinjeno karakteriše autorkin specifičan pristup analizi stvaranja i odvijanja umetničkog čina koji se najpre može shvatiti na nivou sprovođenja oblika različitih ponašanja, a ne kao jedan konačan, unapred formatiran model od koga se ne odstupa.

Na izložbi će biti prikazano pet do sada izvedenih ključnih javnih performansa u formatu video dokumentacije (Akvarijum, Otklon, Do not cross, Ispred zida, Movements: White), dva video performansa – jedan realizovan na master klasu M. Abramović (Napuštena), drugi pod nazivom Ptica, te pet instalacija koje podrazumevaju materijalne post festum ostatke izvedbi ali i koncepcijski se mogu razmatrati na nivou umetničkog objekta. 

Tokom trajanja izložbe umetnica će izvesti dva performansa. Na dan otvaranja prvi put u Beogradu izvešće se performans Do not cross (predhodno dva puta izveden u Švajcarskoj) gde će Latinović simbolično prekoračiti staklenu prepreku ili prag.

Ovo je performans velikog intenziteta, pre svega mentalnog, fizičkog ali na nivou publike i emotivnog.

Pri kraju izložbe biće izveden kolektivni performans Movements: White koji je umetnica zajedno osmislila sa umetnikom Rankom Đankovićem, ovo je njihov prvi zajednički rad izveden 2012. godine.

Tokom izložbe organizovaće se vođenje, razgovor sa umetnicom, ali i širi dijalog usmeren specifično na njene kolektivne akcije i saradnje.  

Muzej savremene umetnosti i Sanja Latinović zahvaljuju se Galeriji NGVU koja je podržala realizaciju izrade dve instalacije/objekta za izložbu.

Autor fotografije: V.Pavlović

Sanja Latinović (1983) završila je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, Odsek vajarstvo 2016. završila je Master studije, Odsek performans, na HKB Bern, Švajcarska.

Iako po vokaciji vajar Sanja Latinović svoj rad uglavnom fokusira na performansu, videu i foto dokumentaciji, birajući ih kao polja umetničkog izraza kroz koje proispituje i sam medij skulpture istražujući njegove transformativne potencijale u relacijama materija – prostor – forma – ideja.

Tematske preokupacije su joj usmerene na problematizovanje kompleksne pozicije funkcionisanja individue danas, na naša svakodnevna suočavanja sa brojnim i različitim oblicima društvenih determinisanosti, imperativa, pritisaka.

Baveći se više emocijalno psihološkom dimenzijom tih odnosa, umetnica iznosi i artikuliše svoja viđenja u nepretencioznim, svedenim vizuelnim rešenjima/izvođenjima uobličavajući ih u svojevrsne metafore o sindromima, stanjima, procesima koji karakterišu usloženu globalnu društvenu sliku.

U periodu između 2009. i 2014. bila je član grupe Treći Beograd.  2019. Sanja Latinović inicira formiranje grupe 04, koju čini generacija diplomiranih vajara Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu (2004), kojoj je umetnica i sama pripadala. Njihovo polje interesovanja je bazirano na poziciji umetnika u društvu.

Izložba traje do 31. avgusta 2022. godine. Radno vreme galerije je od 12 do 20 časova, utorak neradni dan.

Članak Prepreka ili prag samostalna izložba Sanje Latinović u Salonu MSUB se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pored drag show-a, biće održana i tribina pod nazivom „Dreg (kao) umetnost” koju će moderirati Sonja Sajzor, a sa Andrejem Ostroškim, iliti Dekadencom, koja producira ceo festival, razgovarali smo o samim pripremama, ali i najzanimljivijim izazovima u organizaciji ovakvog jednog festivala.

Dekadenca / foto: Marija Šehanović

Dragoslavia će biti održana kao dvodnevni festival – zbog čega ste odabrali da to bude festival, da li ste prepoznali da je to nešto što je potrebno beogradskoj sceni?

Dekadenca: Dragoslavia je neformalni, regionalni, umetnički kolektiv, koji postoji već dve godine. On je, za početak, nastao iz potrebe da se regionalni dreg umetnici i umetnice povežu i ostvare saradnju, a to nas je i dovelo do našeg festivala u Beogradu koji će biti održan 10. i 11. juna. Na ovom festivalu učestvovaće skoro 20 lokalnih i regionalnih dreg performerki i performera i mislim da će to biti od velikog značaja kako za beogradsku scenu, tako i za širi, regionalni kontekst.

Zbog čega ste izabrali Kulturni centar Beograda kao mesto na kome će biti održan festival?

Kulturni centar Beograda je mesto na kom se održava prvi dan našeg festivala, panel diskusija, u petak, 10. juna, od 18h; dok smo drugog dana, u subotu, 11. juna, od 20h, u Domu omladine Beograda, sa Drag Show programom. Odabrali smo ove dve, veoma cenjene, beogradske intitucije za saradnju, jer smo sa njima imali uzajamno prepoznavanje potencijala dreg umetnosti i važnosti ovakvog događaja za jednu marginalizovanu grupu umetničke scene.

Festival okuplja preko 20 dreg kraljica i kraljeva. Koliko je tebi lično zahtevno da produciraš događaj sa toliko učesnika i učesnica?

Projekat ove veličine ima svojih peripetija, svakako, ali srećom nisam sama u tome. Pored podrške više organizacija i institucija, važna mi je i saradnja sa moje dve izvršne producentkinje: Milom Miljković i Anđelom Tadić. S obzirom na to da je Dragoslavia decentralizovana zajednica, oko same komunikacije sa učesnicama i učesnicima, tu su bile i slovenačke dreg performerke Mentalika i Eric Dagger, jedne od osnivačkih članica našeg neformalnog kolektiva. A kada je reč o samom procesu produkcije, poslužila bih se rečima legendarne Josipe Lisac „Da li je teško? Mmmm… Hoće li biti izazovno? Mhmmmm…“.

Koliko ljudi je uključeno u samu organizaciju događaja?

Pored organizacija koje su podržale projekat: Britich Council, Švedska ambasada u Beogradu, NVO Kulturnacija, NVO ReGeneracija, Nova Galerija Vizuelnih Umetnosti i Kulturni centar Beograda, u izvršnom delu organizacije festivala učestvuje skoro petnaest ljudi, koji doprinose na različite načine, ne računajući sve gostujuće performere i performerke, sa kojima smo, takođe, aktivno razvijali ceo program.

Po čemu će se ovaj dreg šou razlikovati od prethodnih?

Za početak, po broju učesnika i učesnica, ovo će da bude najveći dreg šou u regionu ikada. Ne samo po ukupnom broju, nego i po diverzitetu lokalnih i regionalnih umetnika i umetnica, kao i raznovrstnosti dreg izražaja. Dreg kraljice najviše viđamo, ali Dragoslavia će predstaviti i veliki broj dreg kraljeva, AFAB kraljica, kao i transrodnih i nebirnih dreg performa i performerki. Glavni program, koji počinje tačno u 20h, vodiće legenda beogradskog noćnog života Markiza de Sada, a nakon toga će, do ponoći, za publiku da pušta muziku trans- feministkinja i kvir ikona Sonja Sajzor, koja se vraća na DJ scenu Beograda nakon dvogodišnje pauze.

Naziv tribine i tema o kojoj će se na istoj govoriti je Dreg (kao) umetnost. Zbog čega smatrate da je važno da se govori o tome?

Prilikom organizovanja ovog festivala, a primarno panel diskusije, vodli smo se time da su ovo događaji „od dregova za dregove“ u kom učestvujemo ne samo kao učesnice i performerke, nego i kao producenti, moderatori i facilitatori. Tema možda zvuči opšte, ali se suštinski bavi preispitavanjem umetničkog potencijala drega kao forme. Da li je dreg uopšte umetnost ili samo šoubiznis? Da li ta dva aspekta mogu da ordiniraju istovremeno? Kako pojedinci i pojedinke pristupaju svom dreg radu? A, znate, ja uvek kažem: „i dreg rad je rad!“.

Pomenula si da je ovaj događaj, između ostalog, „od dregova za dregove”. Kakvi su benefiti koje za njih ovakav festival može da ima?

Pored opšteg mesta, gde ćemo se uživo skupiti i imati priliku da razmenimo znanja, iskustva i poneku šaljivu priču, mislim da je od velike važnosti da mi, članovi ovi scene, preuzmemo naše narative u svoje ruke i to će, verujem, dovesti do osnaživanja čitave scene. Kako u Beogradu, tako i šire. To, svakako, može dovesti do toga da i publici prezentujemo autentičnije ceo naš rad, promišljanja i sve što jedna supkulturna scena može da obuhvata.

Koliko je saradnja sa pojedinim institucijama uticala na to da ovaj festival uopšte bude održan?

U svojoj dugogodišnjoj dreg karijeri, imala sam prilike da, zaista, nastupam na najraznovrsnijim događajima u najrazličitijim prostorima, kao i mnoge moje druge koleginice. U tom nekom smislu, dreg je sveprisutan, ali isto tako nailazi na iste „staklene plafone“ kao i bilo koja supkultura u Beogradu. U tom smislu, institucionalna podrška gorenavedenih organizacija, kao i saradnja sa manje alternativnim prostorima jeste od velikog značaja za legitimizaciju svega što mi radimo. Posebno kada je u pitanju projekat ovakvog gabarita, koji u dosadašnjem „uradi sam“ sistemu ordiniranja ne bi mogao da bude realizovan. Samo ujedinjeni možemo da uspemo, zato nam Dragoslavia donosi svoj moto – „Sestrinstvo i Jedinstvo!“.

Sa kojim si se sve izazovima susrela pri produciranju događaja ove vrste?

Kreativna produkcija mi je ranije delovala kao neka daleka, retka zverka. Međutim, kako sam se uhvatila ukoštac sa realizacijom ovog festivala, podsetila sam se da ja, samo ovo što zovemo dregom, radim već deset godina i da iza sebe imam preko 100 događaja, različitih veličina, koje sam ili organizovala ili u njima učestvovala. Posebno otežavajuća okolnost je bio retrogradni Merkur, kako to obično biva, ali uspeli smo i taj talas da prebrodimo!

Da li ti je dugogodišnje iskustvo performerke koje imaš pomoglo ili odmoglo u produciranju?

Apsolutno mislim da je od velike koristi! Prilikom koncipiranja projekta ovog festivala, gledala sam da prevaziđem sve moguće manjkavosti na koje sam ja u svojoj karijeri, gostujući na raznim mestima, proživljavala. Možda ću zvučati kontroverzno, ali smatram da niko ne može bolje da organizuje neki događaj za neku marginalizovanu grupu od samih pripadnika te grupe. Svaki događaj koji je imao veze sa dregom, koji je organizovala ili organizovao neko ko se dregom, zapravo, bavi – bio je bolji od bilo kog događaja koji je organizovao neko ko nije iz „branše“. To je sve po onom principu „dajte mi polugu i pomeriću svet“, samo je neophodno da se ukažu prilike da umetnici i umetnice, zapravo, dobiju te „poluge“. Mogu da budu i od plemenitih metala, znate, oduvek sam želela da sav taj dreg novac ulažem u investiciono zlato.

A na čemu ti je bilo najzanimljivije da radiš?

Najzanimljivija mi je ova fenomenalna prilika da sarađujem sa tolikim brojem dreg umetnika i umetnica, koje nam dolaze od Vardara do Triglava. Ali najsrećnijom me čini to što, in situ, najaktivnije na festivalu radim sa mladim ženama, mojim gorepomenutim izvršnim producentkinjama i što sve zajedno stvaramo neke nove, diverzifikovane i otvorene prostore za svakoga.

Kakve reakcije posetilaca očekuješ?

Nadam se da će se publika lepo zabaviti. Da će možda nešto promisliti. Videti nešto drugačije. Preispitati postojeće postulate. Srušiti patrijarhat i pozni, neoliberalni kapitalizam. Ali najviše da će se lepo provesti i podeliti našu sreću i lupiti tada dlan o dlan!

Šta bi im ovim putem poručila, šta mogu da očekuju od festivala?

DRAGA PUBLIKO, ovim putem vam poručujem da ste svi, dobronamerni, ljudi dobrodošli!

Ulaz na sve događaje je besplatan i prilagođen osobama sa smanjenom mobilnošću. Takođe, ako ne možete da stignete da nas vidite uživo ili niste ni blizu Beograda – ne očajavajte! Svi glavni događaji festivala biće emitovani uživo putem Twitch kanala Dragoslavia kolektiva! Očekujte glamur, šljokice i razuzdanu mudrost koju samo dreg umetnice i umetnici mogu da vam pruže!

Vizuali: Dragoslavia

Članak Festival Dragoslavia: Glamur, šljokice i razuzdana mudrost se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Projekat Palata u prvi plan iznosi teme autonomije i ekonomije moći kroz provociranje uspostavljenih pravila unutar hijerarhije dvora kao simbola heteropatrijarhalnog ustrojstva koji se promišlja iz ženske pozicije. Polazeći od ideje kulturno istorijskog / arhitekturalnog nasleđa Novog Sada, postavka će biti smeštena u prostor Kulturne stanice Eđšeg (mađ. jedinstvo), bivšeg dvorca i streljane. Reagujući na kulturno-istorijsko nasleđe Novog Sada, arhitekturu prostora i sociološke strukture današnjice, autorke zauzimaju tri različite pozicije u narativu Palate. Ove pozicije su definisane kroz dramaturške uloge u zamišljanju metaforičkog dvora: emancipovana dvorska dama, konkubina / sluškinja i kraljica.

Selma Selman obraća se glasom subjekta, vokalno, koristeći snagu jezika i gestikulacije. Njen rad tvrdi slobodu upotrebe sopstvenog tela i njegove suverenosti, sa željom da se naglasi važnost sticanja znanja. Nasuprot Selminoj emancipatorskoj upotrebi tela koje je u namernom dosluhu sa umom, Marina Marković svoje telo postavlja kao objekat, pozivajući se na trans-generacijsku zloupotrebu i društvenu opresiju nad ženama. Na subverzivan način, Marina nudi svoje telo za interpretaciju, karnalno opredmetnjivanje, teritoriju za ispitivanje pozicija moći. Naspram obe ove pozicije, performans Ivane Ivković izmešta se potpuno iz pozicije sopstvenog tela i bavi se prostorom uma, koncepta, ideje materijalizovane u telu nekog drugog. U skladu s njenom dosadašnjom praksom, Ivana delegira nastup muškarca, koji se ovaj put obraća publici u ženskom rodu, noseći haljinu koja je kao kod Levijatana “napravljena od ljudi”, snage pojedinačnih tela koje zajedno postaju jedinica fiktivne, apstraktne, bestelesne moći. 

Projekat sufinansira Fondacija Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture u okviru programskog luka Heroine. Projekat je podržan i od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbija.

U okviru dodatnog programa, u galeriji BEL ART u Novom Sadu, biće otvorena izložba crteža tri autorke, u četvrtak 9. juna. 

Selma Selman (1991.) odrasla je u romskoj porodici u selu Ružica kod Bihaća, u Bosni i Hercegovini. Kao prva romska studentkinja, diplomirala je na Odseku za slikarstvo Univerziteta u Banjoj Luci, 2014. godine. Diplomu magistre vizualne i performativne umetnosti brani na Univerzitetu Syracuse, 2018 godine, u New Yorku. Nen rad deo je brojnih međunarodnih kolekcija i dobitnica je mnogih nagrada. Trenutno se nalazi na umetničkoj rezidenciji na Rijksakademie u Amsterdamu. Selma Selman je osnivačica organizacije „Marš u školu”, koja ima za cilj osnažiti romske djevojčice širom sveta koje se suočavaju s društvenom segregacijom i siromaštvom. Samostalno je izlagala u MO Museum, Vilnius (2022), Kunstraum Innsbruck, Innsbruck (2022), Kasseler Kunstverein Museum Fridericianum, Kassel (2021), Nacionalnoj galeriji, Sarajevo (2021), Acb Gallery, Budimpešta (2021), SU Art Gallery, Syracuse, SAD (2018), agnès b. Galerie Boutique, New York, SAD, (2017), Gallery Schleifmühlgasse, (2016), Gallery Dreamland, Buffalo, New York, SAD (2016). Sarađivala je u mnogim kolektivnim izložbama i držala performanse u galerijama i na festivalima poput:  EVROVIZION, ifa, Stuttgart, Mediterranea 19 Young Artists Biennale School of Waters, 58. Venecijansko Bienale, Kunstquartier Bethanien u Berlinu, Kunsthalle Wien u Beču, New Children Gallery u New Orleansu, L’Onde Center for Art u Parizu, Queens museum u New Yorku, The Creative Time Summit u Miamiu, Muzeju savremene umjetnosti u Banja Luci, Villa Romana u Firenzi, Maxim Gorki Theatre u Berlinu, Galerie Boutique u New Yorku i mnogim drugim.

Ivana Ivković (Beograd, 1979) diplomirala je slikarstvo i magistrirala crtež na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Ivković je izlagala na samostalnim i grupnim izložbama u galerijama, kulturnim institucijama, muzejima i nezavisnim umetničkim prostorima, na međunarodnom nivou od 2006. godine. Njeni radovi se nalaze u kolekciji Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, ifa kolekciji (Nemačka), Wiener Stadtische kolekciji savremene umetnosti, u kolekciji Oktobarskog salona, Telenor kolekciji, kolekciji Muzeja grada Beograda i drugim. Više puta je bila finalistkinja Politikine nagrade za najuspešniju izložbu – 2007, 2010 i 2019 i 2021. godine. Dobitnica je stipendije KulturKontakta iz Beča (Austrija) 2008, Residency Unlimited organizacije iz Njujorka (SAD) 2012, Casa dell Arte stipendije u Bodrumu (Turska) 2013, kao i stipendije grada Linca (Austrija) za 2014, stipendije Ministarstva kulture Kvebeka u Montrealu, stipendije Beirut Art Residency iz Libana, kao i nekolicine drugih programa. Idejno i tematski razvijani oko različitih konteksta i narativa prostora u kojima su izlagani i organizovani, Ivanini radovi kao važan problemski okvir imaju i pitanja identiteta i rodnih iskustava, preispitivanja i dekonstrukcije stereotipa rodnih uloga, koje autorka stavlja u fokus uvodeći nago ili poluobnaženo muško telo kao performativni instrument ili medijum specifične osetljivosti i senzualnosti. Realizovani u formi site-specific intervencija koje uključuju svojevrsne tableu vivant situacije i orkestrirane scene s većim brojem učesnika/izvođača, pomenuti radovi su se za Ivkovićevu uvek ticali doživljaja i iskustava samih posmatrača, odnosno njihove emotivne i psihološke percepcije ambijenta i događaja. Koncipirajući scenu/postavku najpre kroz brižljiv izbor vizuelno-prostornih elemenata, kojima značenjski i simbolički situira i kontekstualizuje mesto izlaganja, umetnica rad sa izvođačima, karakterističan po minimalnim i improvizovanim koreografskim zahvatima, postavlja u središte važnog komunikacijskog potencijala dela – životnost prizora, a samim tim neposrednije i provokativnije povezivanje publike sa istim. 

Marina Marković (Beograd, 1983.) diplomirala je 2008. na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu gde trenutno pohađa doktorske studije na katedri za Nove medije. Od 2006. godine redovno izlaže na samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Boravila je na brojnim artist-in-residence programima izmedju kojih su ISCP (The International Studio & Curatorial Program) u Njujorku i Q21 – MuseumsQuartier u Beču. Dobitnica je više značajnih nagrada poput Young Visual Artist Award odnosno Dimitrije Baśićević Mangelos za 2011. godinu i Nagrade za crtež koju dodeljuje Fondacija Vladimir Veličković za 2021. godinu. Telo i telesne prakse su centralni motiv Marininog umetničkog rada koji se kreće između bavljenja ličnim iskustvima do razmatranja kompleksnih društvenih pitanja postavljenih u odnosu na telo žene. Iskustvo anoreksije u ranoj mladosti odredilo je pravac njenog umetničkog delovanja ka politikama tela, (de)konstrukciji roda i seksualnosti, ekonomiji želje i važnije – učinilo je vidljivim mrežu odnosa moći u kojima su pitanja prinude i slobodne volje isprepletani do neprepoznatljivosti. Odnos prema telu u njenim radovima kretao se od objektivizacije sopstvenog tela do tretmana telesnih rituala i veze između fizioloških/bioloških/psiholoških/političkih iskustava bilo da ona pripadaju njoj neposredno ili posredno. Marinina osnovna umetnička strategija jeste izvođenje različitih aktivnosti koje su označene kao ženske unutar društva, dok mediji variraju od crteža i tattoo arta, šivenja i veza, instalacija do performansa, videa ili većih konceptualnih celina. Dugogodišnje bavljenje korpo-realnim omogućilo joj je da bliže istraži pojmove zadovoljenja potreba, zadovoljstva i uživanja  unutar života žene, kao i njihovu vezu sa pojmovima kontrole, restrikcije, odbijanja, kažnjavanja, otuđivanja ali i (ne)poslušnosti i različitim formama društvene nagrade. Putem složenih odnosa bliskih, ali društveno suprotstavljenih koncepata ona diskutuje različite forme javnih i intimnih formi potčinjenosti i dominacije. Kroz celokupnu umetničku praksu Markovićeva razotkriva različite socio-političke mehanizme pritiska odnosno biopolitičkog imperativa koji je nametnut ženama od strane heteropatrijarhata, ukazujući na to koliko su pitanja slobode i prinude za ženu neodvojiva. 

Članak Umetnice Selma Selman, Ivana Ivković i Marina Marković okupljene oko projekta Palata se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Mlada umetnica Dea Džanković u subotu, 7. maja, organizovala je performans pod nazivom BurnOut, kako bi na taj način, kroz kolektivno sagorevanje, žene ujedinile svoje glasove. Performans je održan na tri lokacije u gradu (Savski trg, Skupština grada i ispred Fakulteta likovnih umetnosti), a učestvovalo je preko pedeset žena. Umetnica je tim putem htela da ukaže na razne individualne i kolektivne probleme sa kojima se susreće društvo današnjice, a pre svega – žene. Dea govori da joj je razmena emocija bila posebno značajna, te da je biti u centru kruga koji su formirale žene jedna posebna vrsta razmene energije i da je osetiti te vibracije za nju bilo neverovatno.

Nakon završenog performansa, razgovarali smo sa Deom Džanković o tome kako je ona doživela performans, kao i kako je tekao ceo prosec – od pripreme do realizacije.

Kakvi su utisci sada, nakon što je performans završen?

Dea Džanković: Moram da priznam da se utisci još uvek nisu slegli, ali ono što mogu da kažem jeste da sam prošla kroz nešto jako intenzivno, psihički i fizički. Još uvek nisam isprocesuirala ovo iskustvo, mislim da će za to biti potrebno vreme.

Kako si ti doživela ceo ovaj proces – od organizacije performansa, do same realizacije?

Ceo proces je bio jako iscrpan, pre svega što sam potpuno sama organizovala sve. Ono što mi je davalo energiju i polet jeste činjenica da sam se povezala sa toliko divnih žena i da koncept stvarno rezonuje. Poslednja tri dana pred performans su bila posebno teška jer zaista nisam očekivala da će toliko medijski da „bukne” cela priča. Naravno, to jeste jedna od mogućnosti kada se nešto ovakve prirode organizujuje u kontekstu javnog prostora, ali nisam bila pripremljena na tako nešto, što mi je zaista unelo određenu dozu anskioznosti, jer mi nije prijala ta količina pritiska. Međutim, sama realizacija performansa je bila toliko neverovatno moćno iskustvo, i više nego vredno svakog uloženog atoma snage.

Koliko ta razmena energije tebi znači, posebno kada se radi o ovakvom umetničkom izrazu?

Na to je i posebno uticala naša formacija u poslednjem trenutku, jer su žene izrazile želju da napravimo krug, kako bi napravile prostor između nas i medija, a da ja stojim u sredini kako bih davala signal za početak. Biti u centru takvog zvuka, razmene energije i osetiti te vibracije je bilo zaista neverovatno. Sam čin takvog protoka emocija nije nešto šta se može svakodnevno iskusiti, i neizmerno mi je značilo toliko poverenje, povezanost i razmena emocija, koja je bila toliko moćna da ja bukvalno u mnogim trenucima nisam mogla da stojim na nogama.  

S obzirom na to da se za performans prijavilo oko 140 žena, da li ti se čini da je velika medijska propraćenost doprinela tome da se neke žene ipak povuku, u strahu da ne budu snimljene, iako si i sama zamolila medije za neku vrstu privatnosti učesnica?

Apsolutno. Na kraju se prijavilo 157 žena, ali dosta njih mi je pisalo da imaju nelagodu kada je u pitanju eksponiranje na takav način u medijima, ili je odustalo na licu mesta. Sve je to potpuno razumljivo, s obzirom na to da stvarno nismo mogli da očekujemo ovakav medijski „progon”. Naravno da se ovo ne odnosim na sve koji su bili prisutni, ali dosta njih je bukvalno upadalo u prostor performansa, raspravljali su se sa mnom i učesnicama i zaista nam otežali preformans, što nije u redu. Opet, na samom kraju performansa sam bila toliko iscrpljena celim činom, ali i određenom dozom straha, jer sam se smatrala odgovornom za bezbednost svake žene koja je tu, da je davanje izjave poslednja stvar koju sam u tom trenutku mogla da uradim. Samo guranje kamera i mikrofona u lice me je, iz nekog toliko divnog stanja, opet pomerilo u anksioznost, da je odbijanje davanja izjave i odlazak najbolja stvar koju sam u tom trenutku mogla da uradim za sebe.

Kakve su reakcije učesnica, da li ste razmenile utiske?

Reakcije su divne, naravno da smo razmenile utiske, a sa mnogima se još uvek dopisujem. Dosta njih je predložilo da ovo radimo barem jedno mesečno, što je samo potvrda koliko je svima nama ovo iskustvo značilo.

Kako ti se čine reakcije ljudi, da li naše društvo i dalje nije spremno ili nije naviklo na ovakvu vrstu kolektivnog performansa?

Raakcije su mnogobrojne i oprečne, ravnodušnih nema. Naše društvo nije naviklo na ovakav vid kolektivne akcije, što dokazuju mnogobrojni komentari i poruke koje sam dobila.

Da li smatraš da ovim „malim koracima” pomeramo granice u vezi sa raznim pitanjima ali, pre svega, položajem žena? Da li je ovo sagorevanje odraz svih prećutkivanja žena?

Smatram, i svaki „mali korak” je bitan u tom procesu jer se kreira platforma koja otvara polja diskursa i mogućnost za deljenje narativa iz sopstvenog ugla, što osnažuje pojedinca. Sagorevanje jeste odraz svih prećutkivanja, potiskivanja, strahova, stega i osećanja nemoći, zbog čega je važno znati i da nismo sami u svemu tome, u čemu je i bila poenta performansa.

Da li možda planiraš da i u budućnosti nastaviš sa ovim ili sličnim performansima?

Tek sam počela.

Autorka fotografija: Milena Popović

Članak Sagorevanje jeste odraz svih prećutkivanja, potiskivanja i strahova se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Yannis kroz ovu izložbu preispituje svoju prošlost i sadašnjost, ali i način na koji čuvamo, distribuiramo i manipulišemo informacijama. Takođe, kroz to se osvrće i na izbegličku krizu u Grčkoj, ali i na svakodnevne trenutke i sećanja koji nisu uvek samo lična i intimna, već mogu biti i kolektivna.

Trpezarija simbolizuje slavsku atmosferu na kojoj je porodica okupljena, zvuci mljackanja, žvakanja i svađe neprestano odjekuju. Ukoliko produžite do Dečje sobe koja je „beg“ od te tenzične atmosfere, suočićete se sa digitalnim prikazom sebe na zidu, a Yannis nam objašnjava da je to situacija između digitalnog i analognog, koju često potencira u svojim radovima. U sobi je zagušljivo, jer je to mesto za sećanja, a tu se, takođe, nalaze instalacije, tačnije, voće koje, kada ga dodirnete, proizvodi zvuk. Pogled je prostorija koja ima najveću konotaciju sa izbegličkom krizom. Pogled na more i talase sprečavaju rešetke, odnosno laserski zraci. Ukoliko poželite da ih rukom probijete, čućete zvuk buke, žamora i glasova izbeglica. Ubrzo ćete opet poželeti da samo posmatrate iz daljine.

Yannis je ovaj audio-vizuelni projekat razvijao zajedno sa kustoskinjom Nadeždom Kirćanski, a trenutno je i rezident artist u NGVU, te govori da mu rad u Srbiji prija i da ga je ova galerija inspirisala da napravi Sobe sa pogledom.

Sa njim smo razgovarali o sound art-u, muzici i zvukovima, mizofoniji, sećanjima, traumama i društvenim okolnostima koje je prikazao u svojim Sobama.

Kako je nastao ceo koncept i ideja izložbe?

Yannis: Veoma me je zanimala tema „informacije“, distribucija istih, manipulacija njima i način na koji ih dobijamo ili čuvamo u mozgu. Dok sam radio na ovoj ideji, zaista sam želeo da prikažem da informacija nije stvar. To je nešto subjektivno, a ne objektivno, po mom mišljenju. To je sve što osoba tumači iz rasporeda ili niza stvari sa kojima se susreće.

Takođe, nisam mogao da iz celog ovog koncepta izostavim digitalnu stranu informacija. Svi smo spamovani oglasima, „personalizovanim“ kolačićima i podešavanjima. I ove digitalne informacije, koje se, takođe, mogu kategorisati kao podaci ili sadržaj, imaju značajnu razliku u odnosu na analognu stranu informacija.

Razlika između informacija, podataka i sadržaja je nezgodna, ali važna stvar je da odsustvo sadržaja ili podataka, ili izmena njihovog originalnog oblika, može biti jednako informativna. Nisam tehnofobičan ili tako nešto. Naprotiv, počeo sam da preispitujem sopstvenu prošlost i sadašnje okruženje, digitalno ili „stvarno“, koje je formiralo moju ličnost i dovelo do toga da evoluiram dok imam neke stvari u svom umu kao činjenice, a ne kao objektivne informacije.

Šta te je navelo da izložbu koncipiraš na ovaj način i podeliš je na ova tri segmenta: Trpezariju, Dečju sobu i Pogled?

Imajući u vidu sve navedeno, i to što sam u NGVU rezident artist, u to vreme sam kroz razgovor o svemu tome sa Nadeždom Kirćanski, kustoskinjom izložbe, došao do odluke da ova izložba bude baš ovde. Ne bih rekao da je to izložba specifična za lokaciju, ali svakako je povezana sa načinom na koji je ova galerija izgrađena, sa ove tri sobe i isto toliko vrata. To je odigralo ključnu ulogu u pokušaju da se ove misli formiraju u artefakte. Izgledalo mi je i osećalo se kao kuća.

Odlučio sam da je podelim u tri segmenta pošto sam želeo da pričam o okruženju koje menja način na koji shvatamo ili čuvamo informacije. Želeo sam da se osetim sigurno da podelim detalje o sopstvenom prošlom i sadašnjem okruženju, svojim kućama, i da na ovaj način ekstrovertiram svoju introvertnost, da budem stidljiv i iskren, da budem zbunjen u vezi sa ovim konceptom, umesto da budem didaktičan ili kritikujem druge, tako da sam ga podelio na tri dela, trpezariju koja simbolizuje porodicu, sobu za adolescenciju, koja bi mogla da predstavlja tinejdžerske godine i pogled koji predstavlja sadašnje okruženje u kome sam živeo poslednjih nekoliko godina i živim sada. Dosta je povezan sa mojim promišljanjima u vezi sa izbegličkom krizom u Grčkoj, kroz moju perspektivu.

Kako je došlo do ideje za naziv izložbe?

Naslov izložbe je zasnovan na sopstvenoj frustraciji, što je bio prvi put da sam zaista počeo da razmišljam dublje o informacijama. Kada sam svih ovih godina pokušavao da se informišem o tome šta se dešava sa izbegličkom krizom na Egejskom moru, svaki put kada bih kucao nešto na internetu u vezi sa ovim područjem, dobio bih turistički oglas za iznajmljivanje sobe sa pogledom.

Kako si počeo i zašto si odlučio da se baviš sound art-om? Ispričaj nam nešto više o ovom obliku umetnosti.

Od malena sam studirao muziku na konzervatorijumima. Kasnije, kada sam se preselio u Atinu, počeo sam da se zanimam za klasičnu, pank, narodnu muziku, a radio sam i kao muzičar dok nije počela pandemija. Na kraju sam počeo da učim savremenu i elektro-akustičnu muziku na konzervatorijumu u Atini, gde sam se prvi put susreo sa tehnikama poput circuit-bending (savijanja kola), što nije ništa drugo do eksperimentisanje sa sklopovima starih igračaka, da zvuče drugačije, diy analogna elektronika. I korak po korak shvatio sam da me više zanima zvuk, zvučni kvaliteti koji stoje iza svakodnevnih zvukova ili potpuno abnormalni sintetizovani zvukovi, nego muzika. A kada kažem muzika, uglavnom mislim na ono što je zapadna kultura ustanovila kao muziku.

Ali da, to je zanimljiva stvar koja se tiče zvučne umetnosti. Tanka je linija između sound art-a i muzike. Sound art je često interdisciplinarna umetnička forma. Ali glavna stvar je da sam, budući da sam se svih ovih godina bavio zvukom i muzikom, osećao da zvuk treba da bude moj primarni medij i da bih mogao bolje da izrazim svoje misli na ovaj način. I, takođe, volim razigranost zvuka kao medija. Možete snimiti prženu slaninu i koristiti je kao zvučni pejzaž za kišu kada želite da se vizuelni elementi povežu sa nečim specifičnim.

Ti si resident artist ovde u NGVU, kako je raditi u drugoj zemlji?

Zabavno je i uzbudljivo. Radio sam sa sjajnim ljudima i količina pomoći koju sam dobio je bila suluda, tako da želim da zahvalim i devojkama koje vode galeriju ili rade oko galerije, Sanji, Jeleni, Aleksu, njihovim prijateljima koji nam pozajmljuju stvari i tehničarima koji su pomogli da se izložba postavi. Igoru za dokumentaciju, Andreju za dizajn, ljudima koji su radili na prevodu izložbe na srpski, tako da su mnogi od njih zapravo učestvovali u pravljenju ove izložbe. Bilo mi je veliko zadovoljstvo raditi ovde i interesantno je bilo da podelim svoje lično mišljenje sa ljudima van sredine u kojoj sam navikao da živim. Takođe i da sa njima uspostavim odnose i ne držim hladnu distancu u poslu.

Kakvo je bilo tvoje iskustvo sa stvaranjem ovde i u Atini? Koje su razlike, možeš li nam reći neke prednosti i nedostatke?

U stvari, ima mnogo zajedničkih stvari. Naravno, jezik je bio velika razlika jer se sve komuniciralo na engleskom, koji nije moj maternji jezik, a ni maternji jezik ljudi sa kojima sam radio. Ali, na kraju, to nije bila prepreka. Ne bih rekao da postoje prednosti i mane. Samo je malo drugačije, što je uzbudljivo i moj mozak je pratio staze kojima nije išao dok sam radio u Atini, što je uzbudljiv aspekt. Bilo mi je važno da budem izvan svog babla kada radim na projektu o informacijama i percepciji u kojoj se informacije dobijaju.

Kako izgleda proces rada kada se priprema ovakva izložba, sa zvučnim efektima i instalacijama?

Ova izložba ima dve audiovizuelne instalacije, a na otvaranju je imala i zvučni performans.

Teško je verbalizovati zvuk, preneti ga i opisati rečima kada počnete da radite na njemu, ali Nadežda je zaista od početka razumela šta sam želeo da uradim. Takođe je pomogla u produkciji, ne samo u kustoskom delu. Umem da budem težak, svaka dva dana menjam svoje ideje o tome kako koncept treba da evoluira u umetničko delo, ali postojala je tako dobra veza, komunikacija i razumevanje o tome šta ćemo da uradimo.

Težak deo posla, kada ne radite „čistu“ zvučnu instalaciju, a želite da dodate vizuelne elemente, jeste da održite dobar balans. Zvuk i vid treba da rade zajedno i stvaraju jedno iskustvo. Ni zvučni, ni vizuelni aspekt ne bi trebalo da budu jači jedan od drugog, bar po mom mišljenju, tako da mi je svaki detalj bio važan, gde će biti postavljen izvor zvuka u vezi sa vizuelnim objektima ili zvučnim objektima instalacija i kako ove višeslojne instalacije učiniti razumljivim i privlačnim. Takođe, sve sam morao da napravim sam. Mislim, ne možete da nađete prozor sa laserima, koji, kada isečete zrak, proizvodi zvuk, ili narandžu koja može da pusti Nirvanu. Morate ga izgraditi od nule, ali to je moj hleb i puter. Zaista se zabavljam izgradnjom nenormalnih instrumenata ili interfejsa.

Osim toga, izložba je interaktivna, da li i koliko ti je bilo važno da izložba ide u ovom pravcu?

To mi je bilo najvažnije. Volim da radim sa senzorima osetljivim na svetlost/dodir i da kreiram instalacije koristeći ih. Osećam da ova interakcija sa senzorima formira kompleksan odnos sa posetiocima, što ih tera da se zabavljaju. A to mi je zaista važno, da se ljudi zabavljaju mojom umetnošću. Ali, takođe, mislim da to čini razumljivijim koncept koji stoji iza mojih izloženih radova.

U sobi za adolescenciju, ljudi su bili pozvani da dodirnu voće kako bi slušali zvukove koji su se zadržali u meni od moje adolescencije. U sobi Pogled, ljudi su takođe bili pozvani da preseku laserske zrake kako bi slušali snimke izbeglica koje demonstriraju ili dele istinu o tome šta se tamo dešava. Ovaj dodir i gest koji su ljudi pozvani da uključe u svoje stečeno iskustvo na izložbi, odigrali su ključnu ulogu kada sam pravio ove instalacije. Na primer, bila je to igra uma ili lingvistička igra, „dolazite u kontakt“ sa svojim sećanjima, ali preko plodova koji će na kraju istruleti u sobi za adolescenciju i slušate zvukove koji nose sećanja koja se izobličavaju vremenom. I tu je postojala suprotstavljenost digitalnog i analognog sveta.

Čuvate svoje iskustvo kroz svoje biosenzore, sopstveni mozak, i to će na kraju izbledeti. Ali ono što aktivirate analognim čulom dodira je digitalna verzija mojih uspomena, sačuvanih na hard disku računara, koju nikada nisam namerno menjao. I ovo i čuvanje sećanja nije nešto samo lično, mislim da većina nas može da se poveže.

Pominje se i telefonska igrica ( gluvi telefoni) na zidu u Trpezariji, kako si je i zašto povezao sa ovim segmentom, kao i ta neonska svetla i ostale detalje?

Počeo sam da se bavim zvučnom umetnošću kroz hakerske igračke. U ovom specifičnom konceptu informacija, najjednostavnija igra koju sam mogao da hakujem u svom mozgu, bila je telefonska igra. Smešno je što smo se kao deca zabavljali igrajući tu igru. Morali smo da prenesemo frazu sa informacijama kroz niz ušiju i usta. Ako je fraza bila tačna, pa da! Pobedili smo. Ako je fraza bila netačna, i dalje smo se smejali. I to za mene predstavlja jedan veoma lep i nevin aspekt života i komunikacije.

Biti pogrešno informisan je bilo tako prirodno. Hakovanje ove igre, ovoga puta, nije predstavljalo zaokret, već jednostavnu promenu učesnika i okruženja u kojem se igralo. Zamenio sam u glavi i zidovima galerije decu sa odraslima, zamenio sam zabavnu dečju igru okruženjem za odrasle, hotelom, digitalnim komunikacionim prostorom kao što je Zoom ili mestom pored mora gde se izbeglice dave. A igra je odjednom super komplikovana.

U svojoj umetnosti koristim mnogo buke, ili onoga što mi nazivamo bukom, kao društvo koje ima fokus na aspekt informacija i njihovo prenošenje. Trudimo se da eliminišemo svaku buku iz naših komunikacionih sistema, te pribavljamo bolje telefone, brže internet veze, da bismo imali jasniji signal.

Kada je reč o neonskim lampama, uglavnom sam koristio ova UV fluorescentna svetla da ograničim vizuelni aspekt performansa i da usmerim fokus više na zvuk i na elemente koji su bili snažno povezani sa proizvodnjom ovih zvukova žvakanja, kao što su zubi ili ekseri, sama hrana i porodični sto.

Šta ti je bilo važno pri organizovanju trpeze? Kakav je bio izbor hrane? Čini mi se da je bila grčka, mislim da sam namirisala tzatziki?

Najvažnije je bilo da izvođači uživaju u jelu. Da se osećaju ugodnije kako bi se mogli opustiti i ograničiti cenzuru zvukova koje su proizvodili dok jedu. I zaista želim da im zahvalim, jer su svi super kul i kooperativni. Tzatziki je bio tu jer sam, organizujući ovu trpezu, želeo da ponovo stvorim ambijent slave, ali i da predstavim neke lične podatke o grčkoj slavi (koju ne zovemo tako, ali imamo nešto slično) i, mislim, tzatziki je uvek tu. I moja umetnost ponekad propadne, ali moj tzatziki nikad ne izneveri.

Izbor hrane pratio je koncept koji stoji iza predstave, a to je mizofonija. Mizofonija uključuje netoleranciju i duboku iritaciju uz određene ponavljajuće zvukove koje obično stvaraju ljudi: žvakanje, mljackanje, glasno disanje, kucanje na tastaturi, kliktanje olovkom, grebanje noktima po zidu ili tabli i tako dalje.

Dakle, izbor hrane i način na koji je bila tu je da stvara odvratne, iritantne zvukove. A to je i podsetnik na jednu od stvari kojima je porodično okruženje poslužilo kao mesto na kome tumačimo informacije. Učimo da nam se gade ovi zvukovi žvakanja, prateći ono što društvo više klase smatra pravilima savoir vivre, dok su smrt izbeglica ili naše lične traume za takvim stolom diskutabilne, a ponekad, čak, i neprihvaćene kao postojeće.

Da li ova izložba i zvuci koje čujemo treba da nas podsete na neke naše traume koje svi potiskujemo?

Uglavnom bih rekao da postoje traume koje potiskujemo, ali mislim da su one kolektivne, ne samo lične. Većina nas je imala roditelje koji su se svađali kada smo bili zatvoreni u našim tinejdžerskim sobama, ali zvuci izbeglica koje dele svoje priče sadrže njihovu kolektivnu dramu. Želeo bih da nas ova izložba podseti da mi formiramo te traume ili razumevanje trauma drugih ljudi koje formiramo živeći u specifičnom okruženju. I da je ovo zbunjujuće. I ja sam zbunjen u vezi s tim. I to je u redu podeliti.

Dečja soba je mesto za bekstvo od ovih zvukova i svađa, ali postaje veoma zagušljivo. Takođe, dočekuje nas digitalna figura na zidu, zašto nas ovde suočavaš sa nama samima?

To je mesto za sećanje, pa je zagušljivo haha. Digitalna figura na zidu nas samih, predstavlja ovu jukstapoziciju između digitalnog i analognog sveta. Imamo stvarne i digitalne ličnosti. Takođe, imamo digitalna i analogna mesta na kojima čuvamo informacije i uspomene. Isto tako, imamo bioanalogne senzore – naša čula i digitalne senzore koji rade za nas, poput algoritama na našim računarima i internetu. To je deo nas i takođe je deo sredine u kojoj rastemo i u kojoj smo u interakciji sa samim sobom.

U trećoj prostoriji koja se zove Pogled uskraćeni smo za lep pogled od lasera i buke, a kada pokušamo da dodirnmo laser, kao da se zvuk pojačava. Na šta aludiraš, da li to konotira naše suočavanje sa stvarnošću, strahovima?

Lepo je uživati u prelepom pogledu i čuti prirodnu buku talasa koji udaraju o obalu, ali kada povežete takav pogled sa realnošću i onim što se tamo zapravo dešava, percepcija se menja. Kao da te ošamari onaj bučni talas u lice, i to više nije tako zabavno. Laseri su tamo imali višeslojnu namenu. Oni rade kao rešetke na prozoru, kao vizuelna prepreka. Kada ih isečete i razbijete ove rešetke, možete bolje videti pogled na more, ali takođe slušate pojačane priče izbeglica o tome kroz šta su prošli u tom moru. Prestajete da ih sečete jer želite da izađete iz ove pojačane zvučne scene kolektivne traume izbeglica da biste mogli da uživate u mirnom morskom zvučnom pejzažu, ali laser se vraća. Rade baš kao more, morska oseka i uvek teču nazad.

To je petlja. Baš kao laser. To je lični strah od suočavanja sa stvarnošću. Da li želim da uživam u pogledu na more i da uvek imam ove rešetke ispred sebe ili želim da ih razbijem i dođem u kontakt sa stvarnošću? Takođe sam želeo da ukažem da je ovaj nedostatak dodira nešto što nas ne zadovoljava, ne treba da osećamo da smo postigli cilj do kraja, da je u našim rukama. Laser je uvek iznad naše ruke. Pomislite na Pavlovljev eksperiment sa psom i istovremeno pomislite na mačku koja juri laser. Zar nije zbunjujuće? To je borba napred-nazad.

Na kraju smo ponovo u trpezariji koja je „mesto zločina“. Čini mi se da se kroz izložbu svi vraćamo u detinjstvo. Da li si to uradio iz nekog svog ličnog razloga ili možda zato što, kako kažu, sve dolazi iz detinjstva, sve je neka vrsta kruga?

Želeo sam da ti zvuci priča o izbeglicama odjekuju u tvojoj glavi dok se suočavaš sa zvučnim pejzažom odvratnih zvukova jedenja koji odzvanjaju u prvoj sobi. Da se ​​suočiš sa ovim kontrastom, da započneš situaciju i možda promeniš način procene onoga što je važnije, traume ljudi koji umiru i suočavanje sa time iz daljine, kao i sa sopstvenim ličnim traumama, tišinom, bukom. To je mesto slučajnog zločina, samo ste jeli i bili ste osuđeni ili osuđivali druge ljude o tome kako jedu dok su se sve ove stvari dešavale u stvarnom životu. Detinjstvo je jedan deo, da. Ali mogu da zamislim da imam ovu večeru i kao odrasla osoba, upravo sada.

Šta možemo očekivati u budućnosti, da li spremaš nešto novo/drugačije?

Imam mnogo ideja, neke od njih želim da razradim sa Nadeždom. Razmišljam o turneji, možda ovu izložbu predstavim negde drugde, menjajući je svaki put malo u odnosu na zemlju i okruženje. Ali da, postoje dve specifične ideje, trenutno radim mentalno, zbog toga se zaista osećam kao štreber kakav želim da budem kada ih stvaram.

Za sada sam tu u galeriji tokom radnog vremena jer je ovim osetljivim instalacijama zasnovanim na senzorima potrebna stalna kalibracija, jer vremenske prilike ili struja mogu da promene njihova radna svojstva. Dakle, ako neko želi da poseti, ja sam tu da popričamo, popijemo piće ili obiđemo izložbu zajedno.

Izložba će biti otvorena do 28. aprila 2022. godine.

Autor fotografija: Igor Ripak

Članak Mizofonija, informacije, buka, prošlost i sadašnjost – Sobe sa pogledom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Šta je Burn/Out? Sam koncept performansa se oslanja na kolektivno učešće žena koje će vrištati u javnim prostorima Beograda. Tačnije na tri lokacije – prvo kod spomenika Stefanu Nemanji, zatim ispred platoa Skupštine, i na kraju ispred Fakulteta Likovnih umetnosti. Performans je naizled sirov i brutalan, međutim, iza ovog primordijalnog izliva emocija se nalazi umetnički izraz čija direktnost i snaga iskazuju bunt, provociraju reakciju i kritikuju sve od savremenog potrošačkog društva i uloge žene u njemu, produktivnosti kao potvrdi identiteta, rezigniranosti institucija, sistema u kome živimo i nasilje nad ženama koje ono perpetuira.  

Iznad svega, performans predstavlja kolektivni prostor za otvoreni diskurs i oslobađanje nagomilane tenzije i stresa, umesto dovođenja u dalje stanje izgaranja.

Performans je otvoren za sve žene koje žele da učestvuju, bez ograničenja u vidu godina, zanimanja, interesovanja itd.

Za učešće je potrebno popuniti samo prijavni formular, nakon čega ćemo ustanoviti sve detalje vezane za performans. Formular za prijavu se nalazi na linku.

Članak Open call za kolektivni performans Burn/Out se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Serijal performansa The Arrangement izvođen je u Berlinu (Galerie Z22 i Unblockartfair), Zagrebu ( Kulturno informativni centar ), u Beogradu (X Vitamin) kao i u Savremenoj galeriji Subotica, kao deo njene samostalne izložbe koja je i dalje u toku.

Umetnica ovoga puta poziva Goethe Institut da izabere mesto na njenom telu za svoj logo, koji će biti izveden trajnom roze tetovažom na njenoj koži. Publika će performans moći da prati uživo u prostoru Goethe Instituta u Knez Mihailovoj ulici, dok će na ekranima i uz pomoć drustvenih mreža moći da doživi različite poglede na ovaj proces. 

Performansom The Arrangement, Marina Marković istražuje submisivno i dominantno u odnosu na (žensko) telo, fokusirajući se na pitanja slobodne volje i prinude. Projekat predstavlja multimedijalno okruženje u kom je telo u centru, kao posrednik između ličnog izbora i pritiska koje stvaraju društvo, tržište, njegovi akteri i institucije.

Umetnica skreće pažnju na kožu, koja fizički odvaja naše telo od drugih, dok istovremeno dozvoljava da se stereotipi i očekivanja projektuju na njenoj površini. Te projekcije, u ovom slučaju, formiraju galerije i institucije koje ostavljaju svoje logoe na njenom telu u formatu tetovaže, čime se dalje istražuje dinamika odnosa umetnika i ustanova kojima pripada.

„Već više od decenije na svoju kožu upisujem razne pritiske društva u vidu roze tetovaža, ne bih li ih samim opredmećivanjem dekonstruisala, odnosno poništila. U okviru projekta Pressure me, od 2012. do 2014. godine kroz niz performansa (Njujork, Beograd, Bern, Ženeva) mapirala sam svoje telo roze tetovažama krojačkog metra kojima sam uvezala svoj struk, grudi i kukove na „idealne mere” (90-60-90cm), u nameri da ih tako materijalizovane uhvatim i primoram da se zajedno sa mnom šire, deformišu, izobličavaju. U radovima To Please, To Serve, To Obey, Nije tvoje da biraš, There is no reality beside corporeality,na koži diskutujem binarnost prirodnog/voljnog, površinskog/unutrašnjeg, diskurzivnog i naznačenog. U projektu The Arrangement, preispitujem odnose moći u umetničkom svet“, pojašnjava Marina Marković.

Tetovaža je istovremeno ukras i ožiljak koji ostavlja trajni trag na ljudskom telu, ogledalo svoje istorije određivanja identiteta, koje može biti povezano sa klasom, tradicijom, zatvoreništvom ili ropstvom.

Marina Marković (Beograd, 1983.) diplomirala je 2008. na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde trenutno završava doktorske studije na katedri za Nove medije. Od 2006. godine redovno izlaže na samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Boravila je na brojnim rezidencijalnim programima, među kojima su ISCP (The International Studio & Curatorial Program) u Njujorku i Q21 – MuseumsQuartier u Beču. Dobitnica je više značajnih nagrada poput Young Visual Artist Award odnosno Dimitrije Baśićević Mangelos za 2011. godinu i Nagrade za crtež koju dodeljuje Fondacija Vladimir Veličković za 2021. godinu. Od  2018. godine kustosira umetnički program prostora DIM hub u Beogradu. Dela joj se nalaze u brojnim privatnim i javnim kolekcijama širom sveta.

Izložba će biti otvorena do 15. maja 2022. godine.

Članak The Arrangement Marine Marković u galeriji Menjačnica Goethe-Instituta se pojavljuje prvo na Oblakoder.